Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'литургијом'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Суочени са потпуним безакоњем које aктуелна власт у Приштини спроводи према Српској Православној Цркви и српском православном народу, овога пута ограничавајући слободу кретања самом поглавару Српске Православне Цркве, Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију и српским архијерејима, онемогућавајући им на потпуно противправан начин, заправо насиљем, да служењем Божанствене службе отпочну редовно годишње заседање Светог Архијерејског Сабора у манастиру Пећка Патријаршија, где то чине од прве половине 14. столећа и доба Светог патријарха Јоаникија Другог, Свети Архијерејски Сабор пред целим цивилизованим светом, а посебно пред хришћанима, сведочи да српски народ и његова Српска Православна Црква на Косову и Метохији живе у потпуној правној, што значи егзистенцијалној, несугурности. То што је поглавару Српске Православне Цркве онемогућено да оде у Пећку Патријаршију је као да папи буде забрањено да оде у Ватикан или поглавару Цркве Енглеске у катедралу у Кентерберију. Ми архијереји, сабирамо се једном годишње из целог света, са свих континената, пролазимо многобројне границе без проблема, осим када треба да дођемо на Косово и Метохију, своје духовно огњиште. Ово безакоње учињено пред лицем света у часу када се власт у Приштини нада пријему у Савет Европе, бледа је слика онога што тамошња власт свакодневно чини српском народу који живи на свом вековном животном простору, на Косову и у Метохији најмање миленијум и по, о чему живо сведоче древни манастири и цркве, гробови, фреске и иконе непроцењиве вредности. Стога Свети Архијерејски Сабор указује свим одговорним међународним чиниоцима који имају могућност да утичу на приштинске власти да су овим актом грубо показале да за Патријарха српског, епископе, свештенство и верни народ Српске Православне Цркве на простору Косова и Метохије не важе међународно признате и општеобавезујуће одредбе Универзалне декларације Уједињених нација о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Међународног пакта о грађанским и политичким правима и других конвенција које сваком човеку, па и Патријарху српском, архијерејима, свештеницима и верницима Српске Православне Цркве, непосредно гарантују право на слободу кретања, право на слободу мисли, савести и вероисповести, право на слободу мирног окупљања и друга зајемчена људска права и слободе. Позивамо такође православни и сав хришћански свет и његове духовне вође да се молитвом и другим начинима заузму за поштовање наших верских права. Српска Православна Црква никада није била, није ни сада, а засигурно ни убудуће неће бити политичка институција већ јесте и остаје духовна Мајка православних Срба која своју духовну мисију неометано врши у државама широм света. Српска Православна Црква ни у Републици Србији ни у другим државама нема статус државне Цркве или политичке организације и зато се на њу не могу примењивати политичка мерила. Актуелне власти у Приштини су класичном злоупотребом права и подривањем темеља владавине права, у данима када православни хришћани прослављају Васкрсење Христово, покушале да понизе Српску Православну Цркву и да међу косовско-метохијске Србе унесу нове страхове и зебње не би ли их принудили да напусте своје светиње и домове. Српска Православна Црква је свуда, а посебно на Косову и Метохији посведочила, а и данас сведочи да остаје са својим народом без обзира на насиље које се систематски и некажњено спроводи над православним Србима деценијама, а посебно од 1999. године до данас. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем апелује на међународне органе на Косову и Метохији да учине све што до њих стоји да се престане са флагрантним кршењем људских права и основних слобода српског народа. Патријарх српски и архијереји Српске Православне Цркве остају са својим народом на Косову и Метохији. СПЦ
  2. У крипти Храма Светог Саве која је посвећена светом великомученику кнезу Лазару на Врачару, уз хоростасију Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, свеноћно бденије је служио архимандрит Нектарије уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ и молитвено учешће многобројног народа Божјег. На свеноћном бденију молитвено су присуствовали њихова преосвештенства викарни епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Молитвом изграђујемо заједницу са Богом и са ближњим Славопој Господу узнели су појци који антифоним појањем умилно поју химнографију празника у част три велика светила - Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Према богослужбеном поретку свеноћно бденије крунисано је евхаристијским сабрањем којим је предстојао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе викарних епископа: ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, као и пречасних презвитерâ и часних ђаконâ, уз слаовословни допринос многобројних појаца и молитвено учешће великог броја наорда Божјег. Након литургијског отпуста Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се сабранима сажетим, али поучним празничним словом, поучивши их о значају празника и богослужења. Говорећи о значају три велика светила Цркве Христове, Патријарх Порфирије је истакао да је највећи онај који свој дар доведе до максимума, јер сваки има различите дарове, али сваки има прилику да буде и највећи у Духу Светоме и заједници са Христом. У својој надахнутој беседи предстојатељ Српске Цркве је указао на важност оваквих (све)ноћних сабрања која би, према његовим речима, требала да се практикују чешће уочи великих празника. Без молитве ми не постојимо, јер као што је ваздух неопходан за дисање, тако је и молитва неопходна за наше суштинско духовно постојање, јер молитвом ми износимо и разоткривамо себе пред Господом, у исто време стојећи пред Њим кроз молитву постајемо способни, да ослушкујући глас Христов, познамо шта Он то нама поручује. Кроз молитву у Богу задобијамо истинско смирење, а кроз молитву за ближње омекшавамо своје срце, почињемо да истински препознајемо вредност ближњега, тако молитвом изграђујемо заједницу са Богом и ближњима, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Телевизија Храм
  3. Поводом упокојења новопрестављеног епископа шабачког Лаврентија (1935-2022), са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор началствовао је на светој заупокојеној Литургији у шабачком Саборном храму светих апостола Петра и Павла. Епископу банатском на овом евхаристијском сабрању саслуживали су преосвећена господа архијереји: врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, као и викарни епископи Патријарха српског: топлички Јеротеј, хвостански Јустин, уз молитвено присуство Епископа сремског Г. Василија. Уз саслужење великог броја презвитерâ и ђаконâ из свих епархија широм Српске Цркве, који су дошли да узнесу молитве за новоупокојеног епископа Лаврентија, чији живот је био непрестано служење и богослужење. Да је долазак великог владике Лаврентија на катедру шабачких епископа био изненадна хука и земљотрес, попут новозаветних знакова који су пропратили Господњу Пасху и Педесетницу. Као киша на пустињу или поток на сасушену земљу (Пс 107, 35), доказује молитвено присуство свеколиког клира и верног народа Божјег сабраног око Трпезе Господње на овом литургијском сабрању, као и око одра њиховог блаженопочившег духовног архипастира, оца и учитеља, који је свима био све, не би ли неког придобио за Христа. Поред многобројног верног народа Литургији присуствовали су Никола Селаковић, министар спољних послова Србије, Бранислав Недимовић, потпредседник Владе Србије и министар пољопривреде, шумарства и водопривреде, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, принц Филип Карађорђевић и принцеза Даница, Александар Пајић, градоначелник Града Шапца, преузвишени београдски надбискуп Станислав Хочевар и представници исламске вероисповести. Сабрана Црква Божја предвођена Епископом Никанором, на данашњем евхаристијском сабрању које благовести силу Васкрсења, може делатно да схвати да су и њихова срца горела, као оној двојици ученика Господњих на путу за Емаус, док им је он тумачио Писма. Данас када епископа Лаврентија погребу у његовој задужбини, и када постане невидљив за наше очи, до поновног сусрета у Царству небеском, познаваћемо га „у ломљењу Хлеба“ (Лк 24, 35), у тајни Литургије, у тајни Христове љубави, за коју и којом је живео. Радосна туга провејава овим евхаристијским сабрањем, туга због привременог растанка са архијерејем којем је Господ дао не само дуге године живота и битисања на земљи, већ надземаљске дарове у служењу и вођењу Цркве Божје где год је архијереј био. А радост, јер је радост васкрсења и вера у васкрсење била смисао целокупног живота и дела овог епископа који је на монашењу понео име великог и светог архиђакона Лаврентија. На крају свете Литургије пригодним словом у име свештенства, монаштва и верног народа обратио се архимандрит Нифонт . Такође, присутнима се обратио и министар Селаковић, у име председника Републике Србије, господина Александра Вучића. Извор: Телевизија Храм
  4. Свечани чин устоличења новоизабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија започео је јутрос Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру, коју служи Његова светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва. Митрополит Јоаникије је 56. епископ ове Светосавске епископије, која је установљена прије 800 година, касније уздигнута на степен митрополије, а 41. митрополит црногорско-приморски који се устоличава у Цетињском манастиру. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је изабран за митрополита црногорско-приморског на овогодишњем мајском засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве након упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте? Да ли само стоје са стране док причест траје? 2. Када се на литургији пале свеће? 3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред!
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. фебруара 2021. године, у Недељу о митару и фарисеју, Божанственом Литургијом у Спомен храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј, славонски Јован, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. Појали су сви хорови Певачког друштва храма Светог Саве: Дечји хор Растко (диригент Милена Антовић), хор Мокрањац и хор храма Светог Саве (диригент Катарина Станковић). После читања зачала из светог Јеванђеља, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је између осталог рекао: -Оно што се људима чини да је велико у свету, да је моћно и јако, пред Богом изгледа слабашно. Оно што свет сматра мудрим, дубоким и паметним, за Бога је лудост и звоно које звечи, а тај звекет није ништа друго него одјек празнине. Али, у вери нашој и смирењу открива се Господ. Свакога ко има веру за темељ свог покајања Господ чини најмоћнијим, чини га владарем света. Данашња јеванђељска прича, која је једна од карика за припрему поста, управо то открива. Открива парадокс закона Божјег и парадокс критеријума односа Бога према овоме свету. -Око Божје друкчије цени човека - цени га по срцу. Важно је да испуњавамо законе, да праштамо и тражимо опроштај. Без тога ми не само да нисмо хришћани, него се може рећи да нисмо ни људи. То што је хришћанско, то је аутентично људско. Све што је цариник учинио и више од тога, треба да чинимо, јер тако функционишемо здраво. Чинимо све тако да задобијемо мир и радост говорећи: `Само сам недостојан слуга Божји`. Уколико тако не чинимо, бићемо испуњени бесом и хистеријом, подвиг ће нам бити тежак - то је гордост и сујета. Тај терет ако се не изгони из срца, води у демонизовано стање. Можда је прејака реч, али то заиста јесте тако. Што је већа гордост и сујета, то смо затворенији, то смо усамљенији, то смо сиромашнији, истакао је патријарх Порфирије и замолио присутне да у молитвама имају његово име, јер, како је казао: дубоко знам какво је место на које ме је Господ љубављу и благодаћу поставио. Патријарх српски г. Порфирије позвао је верне да се у временима тешких епидемиолошких услова придржавају прописаних мера и да воде рачуна о себи и ближњима, као и да буду послушни својој Цркви. После свете Литургије Његова Светост г. Порфирије је служио помен блаженопочившем патријарху Иринеју у крипти Спомен храма. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. У 29. недељу по Духовима, 27. децембра 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу. Саслуживали су Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Бранислав Матић, јереји Владан Костадиновић и Драгиша Богичевић, те јерођакон Василије (Старовлах). Звучни запис беседе У Старој цркви је већ традиција да Владика у недељу Праотаца служи свету Литургију, те је и поред пандемије храм био препун верног народа и мајки са децом. Беседећи Владика је споменуо да: “Човек ничим не може да заблогадири Господу као што то може светом Литургијом. Она сабира прошлост и садашњост и све уводи у вечност. Она нам даје предукус Царства Божијег. Српска Црква је установила три недеље пред празник Рођења Христова: Детинце, Материце и Оце, да нас духовно и молитвени припреми за празновање Божића. Данашње Јеванђеље дирљиво и поучно говори о благодарности, јер у данашњој причи управо видимо како човек не уме да заблагодари Господу. Господ је ходао од куће до куће, од човека до човека, од срца до срца како би људе научио вери и благодарности. Десеторица људи је завапила Господу за помоћ и излечење од куге, а само се један вратио Христу да заблагодари. Бог не гледа ко је ко или на спољашност људи већ на срце њихово. Зато треба да се запитамо да ли ми умемо да се захвалимо за бескрајну љубав Божију. Да ли осећамо присуство Божије у себи и око себе? Да ли осећамо и волимо другог човека? Ако осетимо рану другога као своју рану, ако осетимо туђу бол као своју или радост – тада ћемо бити хришћани. Губитак осетљивости и осећајности код човека води ка настајању најгорих особина у њему. У овим неприликама које су нас снашле, потребна нам је вера да не паднемо у очајање и безнађе. Данашњи празник, Црква је посветила мајкама, јер су оне стуб породице. Породица је основ свега и све од ње почиње и друштво и држава. Зато је ап. Павле назива “малом Црквом”. Породица се сматра светињом. У њој треба да влада ред и поредак, како би свако од њених чланова, знао своје место у њој. Мајка је спона између оца и деце. Она спаја и окупља сву чељад у кући. Мајка бди над породицом и њено срце куца за породицу, чак и онда када престане њен Земаљски живот. Љубав мајке највише личи на љубав Божију. Зато наш народ каже да не стоји кућа на Земљи, већ на доброј жени. Нажалост време у коме живимо је донело да је жена све мање жена, а мајка је све мање мајка. Заборавља се да је рађање основ живота. Данас све чешће жене желе да буду “успешне жене” и зато се чини да је све мање чељади у породици. Стара изрека каже да је тек треће дете, заправо прво дете. Прво се посвећује Богу, друго држави и војсци за одбрану мира и сигурности, тек треће занавља породицу. Данас се догађа да је у породици само једно дете и тада настаје проблем: од диктатуре детета над осталим укућанима, до идолатрије родитеља над својим дететом. Топло крило мајке даје детету снагу да узраста и расте и да се са успехом носи са свим животним проблемима, носећи бреме живота на сопственим плећима”. Извор: Епархија шумадијска
  8. Светом литургијом коју је служио парох барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић на остацима манастира Пречиста Крајинска који се налази у близини села Мали и Велики Острос, започети су “Дани Светог Јована Владимира”. Саслуживао је отац Александар Орландић, док су за пјевницом одговарале сестре из манастира Бешка уз молитвено учешће Барана. Предање, како је навео отац Слободан, ово здање везује за Светог Јована Владимира, иако има историчара и археолога који се са тим не би сложили. Они сматрају да је вјероватније мјесто његовога столовања и његово мјесто погребења прије могао бити утврђени град Свач. Након завршене Свете службе отац Слободан обратио се присутним вјерницима говорећи о значају данашње недеље, 7. недеље по Пасхи, у којој се прославља спомен на Свете оце Првог васељенског сабора који је одржан 325. године у Никеји. Повод за овај Сабор било је лажно и јеретичко учење свештеника Арија из Александрије који је у своме безумљу порицао божанство Сина Божијег. Овај Сабор сазвао је цар Константин, а на њему су Свети оци осудили ову јерес. Утврђено је и правилно исповиједање вјере, које је сажето у Симболу вјере, а које је допуњено на Другом васељенском сабору, који ми исповиједамо на свакој Литургији. Отац Слободан је говорио и о значају Светог Јована Владимира, о данима који долазе и празновању у овом времену пандемије од вируса короне. Најавио је молитвена сабрања која ће бити одржана и позвао вјерне да се саберемо у храмове. Сестре из манастира Бешке, чији је метох овај Свети храм, приложиле су славски колач и жито у част Светог Јована Владимира и припремиле послужење за све присутне. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 28. маја 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег уз саслужење протојереја-ставрофора Ваја Јовића, протојереја Дејана Јаковљевића, јереја Предрага Тимотијевића и Славише Поповића, протођакона Стевана Рапајића и ђакона Бошка Савића. Звучни запис беседе Његова Светост Патријарх је одликовао старешину храма јереја Арсенија Арсенијевића чином протојереја. Домаћин славе био је градски архитекта г. Марко Стојчић, а свечаном богослужењу присуствовали су градоначелник Београда г. Зоран Радојичић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, заменик градоначелника г. Горан Весић, начелница Градске управе гђа Сандра Пантелић, помоћник градоначелника г. Андреја Младеновић, представници Војске Србије и Полиције, као и многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и благочестиви народ престонице. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. На Празник Рождества Христовог-Божић, 7. (25) јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму светог Саве у Дрвару. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић, парох I парохије дрварске и старјешина храма светог Саве, протопрезвитер Синиша Сердар, парох II парохије дрварске и протођакон Немања Рељић. Посланицу Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја о Божићу 2019. године, прочитао је протонамјесник Зоран Миловац, парох III парохије дрварске. По завршетку Литургије, како то наш народни обичај налаже преломљена је Божићна чесница у којој се по традицији налазио дукат. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је на крају Светог Сабрања о данашњем Празнику Рођења Христовог који у нама свима буди једну нову наду, наду спасења, јер се Господ рађа и Бог се спушта у овај свијет да људски род избави од смрти која га је држала од вијека. Свим вијерницима Епархије бихаћко-петровачке желимо срећан и благословен Празник Божића, узвикујући онај радосни Хришћански поздрав: Мир Божији-Христос се роди! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  11. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу 3. јуна 2019. године на дан градске славе. Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрити Рафаило (Голушић) и Серафим (Мишић), протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић, Бранислав Цинцаревић, Добривоје Митровић, Ђорђе Милојковић, гост из Крушевца, протојереји Миодраг Павловић, Саво Крчо и Ненад Радосављевић из Крушевца, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Црква је била испуњена верним народом, а градске оце је предводио градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, поред начелнице Нишавског округа г-ђе Драгане Сотировски, уз присуство заменика градоначелника, председника Скупштине града, председника општине Медијана и председника других градских општина. Гост града Ниша је Његова екселенција амбасадор Сједињених америчких држава господин Кајл Рендолф Скот, који је присуствовао делу Свете архијерејске Литургије и чину освећења славских дарова и резања славског колача, који је уследио одмах по заамвоној молитви. Благољепију празничне Свете службе допринело је предивно појање Нишке цкрвено-певачке дружине Бранко. У надахнутој беседи коју је након читања Јеванђеља произнео, Његово Преосвештенство је говорио о данашњем празнику и дивним светитељима које прослављамо - Светом цару Константину и његовој мајци царици Јелени. Извор: Радио Глас
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 14. јануара 2019. године, на празник Светог Василија Великог, свету архијерејску Литургију у београдској Саборној цркви током које је преломио славски колач Првог београдског певачког друштва. Саслуживали су протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Мирољуб Стојановић и Јермолај Масарас, архимадрит Герасим Гервасиос, протојереји Панајотис Каратасиос и Михаило Чиквин и јереј Славиша Поповић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Прво београдско певачко друштво биће данас домаћин традиционалног добротворног концерта Саборне цркве на великој сцени Народног позоришта у Београду са почетком у 18 часова. Као и сваке године, поред Првог београдског певачког друштва и његовог Дечјег хора, у концерту ће учествовати гости изненађења. Овогодишња свечаност је посвећена великом историјском јубилеју - 800-годишњици самосталности Српске Православне Цркве. Директан пренос Новогодишњег концерта можете пратити на ТВ Студио Б од 18 часова. Извор: Српска Православна Црква
  13. Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Стефан началствовао је данас светом архијерејском Литургијом у цркви Светога Саве на Врачару. Преосвећеном викарном Епископу Стефану саслуживало је братство Светосавског храма. После прочитане еванђелске перикопе беседу о страдањима Христовим од самога рођења произнео је протојереј Ненад Јовановић. Забележио Марко Маленчић. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/13.01.19 prota Jovanovic, Vracar.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  14. У наредној деценији сам провео већину свога расположивог времена размишљајући, предајући, пишући или разговарајући о литургији. Покушао сам да то чиним као служитељ Цркве. Многи значајни литургичари – Едмунд Бишоп, Антон Баумстрак, Анселм Штритерметер, Хијеронимус Енгбердинг имали су мало или нимало утицаја на литургијску праксу Цркве. Али ово није била традиција мојих језуитских претходника као што су Јунгман или Хансенса, нити мојих језуитских наставника, Лигера, Раеса и Матеоса, чија истраживања, због тога што су имала директан однос са црквеним разумевањем и богослужбеном праксом, нису била ништа мање научна. То не значи да је задатак историчара да пронађу пасторална решења за конкретне проблеме богослужбених заједница. У литургијској обнови посао историчара је да уклони препреке ка разумевању, створене погрешним читањем прошлости. Историјско истраживање не може да каже Цркви шта треба да ради. Може само да помогне Цркви да види шта би могла да уради ако би то они који се баве пастирском службом оценили као изводљиво. Али то није скромна тврдња, јер су управо историјске науке више од било ког људског напора омогућиле литургијски препород у коме ми данас уживамо. Друге дисциплине као што су социологија и културна антропологија, пастирско богословље и аскетика су такође дале своје доприносе. Међутим, њихов део није ништа у поређењу са стрпљивим откривањем свих могућих опција у традицији, које су појавиле пажљивим копањем кроз наслаге наше прошлости. Управо је рад на новозаветним студијама, патрологији, историјској теологији и литургици подстакао и наставља да подстиче све суштинске помаке које смо начинили. Да ли смо поново установили смисао недеље као дана који обухвата све остале дане? Дугујемо то студијама попут оних Вилија Рордорфа. Постоји ли неко ко не препознаје улогу Јунгманове Missarum sollenmia у реформи римске мисе? Одакле мислимо да је Пије XII добио идеју да обнови васкршње бденије? Да ли би ико довео у питање свеоубохватни значај за наше литургијско разумевање и обнову који је имао проналазак и реконструкција извора Апостолског предања Иполита Римског? Да ли саборно био прихваћен катихуменат за одрасле да није било онога што нас је историјско истраживање научило о катихези и иницијацији, на основу Апостолског предања и сличних раних извора? Зар нам историја није помогла да пасхално славље повратимо као центар целе године, његову тајну као темељног смисла свакодневног хришћанског живота и обреда? Шта је допринело томе да се превазиђе дихотомија између псеудо-есхатологије и освећења времена ако не историјско истраживање? Шта је друго спустило на ниво cliché-а, претпостављену kairos-chronos антиномију? Rазлика између монашких и катедралних (парохијских – прим. прев.) служби, толико плодоносна за разумевање литургије часова као молитве целог Божијег народа, а не само монаха; ријетко постојање у неким раним слојевима онога што зовемо ,,сакраментом миропомазања“; прекрајање хришћанске инцијације у један процес макар у нашем разумевању, ако не у свим нашим обредима; наше растуће екуменско слагање о смислу Евхаристије као жртве; скорашњи помаци ка екуменском схватању и узајамном признавању хришћанских чинова; повратак Евхаристије и њене анафоре у центар недељног сабрања у неким заједницама; поновно откриће улоге жене у животу ране Цркве, и месту женских метафора у њеној мисли – све то, све једно од побројаног, на неки начин дугујемо историјском истраживању корена нашег наслеђа. И ова листа није исцрпљена. Линије фронта можда исцртава наша данашња агенда, али историјско истраживање обично доноси муницију. Ово не износим просто као apologia pro disciplina mea (лат. „апологију своје дисциплине“ – прим.прев), него као апел да рад буде настављен. Јер, историја је највећи релативизатор, а историја литургије је једна од интелектуалних сила која нас ослобађа од окова овештале прошлости. Зато историја хришћана које су хришћански истраживачи писали за добробит своје браће хришћана, макар за мене, представља хришћанско служење. Као таква, другачија је од начина на који историчар религије проучава хришћанство, или од начина на који хришћанин проучава будизам или будиста хришћанство. То је посебна врста историје са посебним циљем, јер вуче своје порекло од питања промене и развитка, а њена сврхе је потрага за суштинским континуитетом, који остаје и може бити означен као традиција, која се уздиже изнад смена плиме и осеке. Наравно, свака истинска историја није само хроника, већ интерпретација прошлости која се изводи из образаца опажених или наметнутих од стране ума историчара. За историчара хришћанске традиције, ипак, тај образац није толико потрага за традицијом, колико њено тестирање. Традиција није историја, нити је прошлост. Традиција је тренутна црквена самосвест о томе шта је предато, не као инертно благо, него као динамично животно начело. То је савремена црквена стварност разумевана кроз своје порекло, у континуитету са оним што га је створило. Темељ црквеног идеала јесте да верно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог порекла и развоја. Мислити да неко може да конструише теологију неког аспекта те традиције без исцрпног познавања њене историје је илузорно. Ако је теологија размишљање о традицији у њеном пресеку са савременим искуством – Карл Барт је редном рекао да теолог мора да гледа на свет са Библијом у једној руци и дневном штампом у другој – ако се теологија усредсреди на ову тачку пресека, морамо знати оба пола интеракције; а традиција није нешто што наново измишљамо сваког дана, већ дата стварност која се да спознати кроз истраживање њених бројних споменика. Хришћанска литургија разуме се једино уколико знамо шта је то она и шта је била, баш као што се учи шта је то енглеска књижевност кроз њено читање. Ово не значи да историја пружа моделе за имитацију. Црква и њени обновитељи никада не смеју бити вођени ,ретроспективном идеологијом. Обнова кроз минесис (сећање – прим.прев.) је јурцање за митом, јер је Ранкеова прошлост „wie es eigentlich gewesen ist“ (,,како се заиста десила“ – прим.прев.) радикално неповратна, док ће ретроспективни обновитељи пукотине увек попунити својим закључцима. Не, истинска обнова не може бити заснована на игри ,,одабери век“. Прошлост је увек упутна, али никада нормативна. Шта њено проучавање, као свако проучавање, треба да обезбеди је разумевање, разумевање које доводи у питање митове и ослобађа нас од тираније, не само једног парчета прошлости, него и од тираније најсвежијих cliché-а, тако да можемо да кренемо напред ка решењима прикладним данашњици у слободи вере, верни живом предању коме се увек дугује, али слободно од прошлости. Немојте, међутим, мислити да је историја нека врста лакмус теста савремене валидности. Историчари и реформатори су сасвим довољно пута потпуно оманули да би се претварали да представљају последњи суд. Историји традиције, као и било којем занату, потребно је стално преправљање, како се наша перспектива мења, док једну предрасуду замењујемо другом. Оно што је важно, дакле, јесте да рад иде даље. Чуо сам једанпут некога да каже како је посао литургијске историје завршен, те да можемо да наставимо са другим, значајним пастирским темама. Ово је дубоко погрешно. Чак и да је (сав) рад био урађен, морао би да буде урађен опет, и опет, и опет. Зашто Пеликан пише нову историју догмата после Харнака? Не, засигурно, зато што се прошлост променила, већ зато што смо се ми променили, зато што наша садашњост није Харнакова. Шта су онда, из перспективе историчара, ствари које треба да се ураде или поново ураде? Поред готово бескрајне листе појединачних ствари које потребују истраживање предлажем две (ствари) које, мислим, имају значај за историју литургије. Прво, треба поново укључити у наш рад методе релативно скорије pieta popolare (лат. ,,народна побожност) или annals школе хришћанске историје у Европи. Поред позе које заузимају марксистички историчари када покушавају да успоставе своје неумитне класне антиномије, не треба бити комуниста да би се увидело да се прошлост више не може реконструисати одозго. Оно на шта наилазимо у литургијским рукописима било је испреплетено са друштвено-културним амбијентом изван кога не може бити схваћено као литургија, нешто што су стварни људи чинили. Надаље, овакви писани споменици су производ високе културе, те стога сачињавају само половина приче. Историчари менталитета као Деларо говоре о deux christianismes (фран. ,,Бог хришћанства“), оног званичног бога клира, рафинисаног, езотеричног, израженог језиком неприступним ,,масама“, и оног народног, наивног, који не зна за доктрине, маргиналног у својим изразима и укорењеног у пракси и побожности који није увек под званичном контролом. Како бисмо ово схватили, морамо проучавати много више од литургије. Историчар литургијске традиције мора бити уроњен у целокупни живот периода који проучава. Тако да су нам потребне историје литургије написане из нове перспективе, које за контролни оквир имају време и простор, а не ритуал. Треба да проучавамо не само римску мису кроз векове, као што је то Јунгман (Jungmann) радио, него и литургијски живот у јужној Галији или северној Италији у изабраном периоду, и то морамо да урадимо унутар укупног друштвено-историјског контекста тога времена. Морамо заронити у оно што је Жак ле Гоф је назвао ,,археологијом свакодневнице“, остављајући по страни деветнаестовековно виђење средњег века као градско и буржоазијско. Готово читава званична црквена историја је била градска, јер се историја – макар један поглед на историју – ствара у центрима моћи. Евелин Патлаген нам је показала, ипак, да хришћанско село оживљава у животима светаца, тако да и хагиографија треба да буде наша глина за вајање. Али да бисмо све ово урадили морамо, можда, да се суочимо са фундаменталним недостатком у нашем занату. Литургологија/литургика је млада и безоблична наука, и ми нисмо још довољно размишљали о томе шта то ми радимо. Мислим да је то тачно и у пастирском и у научном погледу. Ако су библијске студије у збрци због презасићености методологијама које се надмећу, ми још нисмо почели ни да разумевамо шта та реч значи. Свакако, не желим да имплицирам да литургичари раде без методе. Свако ко нешто ради то чини одређеним средствима и са одређеном сврхом. Методологија је, међутим, промишљање методе, и у том погледу заостајемо. Ово је посебно важно због субјективности знања. Знање није збирка чињеница, већ опажање њихове узајамности, а напредак у знању не састоји се толико у откривању до сада непознатих чињеница колико у опажања нових односа који омогућавају разрађивање нових образаца или система. Ајнштајн није открио свет другачији од Њутновог универзума; он је само изнашао нови начин виђења ствари. Дакле, метод је само начин на који приступамо и организујемо сирове информације које поседујемо. Попут језика, историје или теологије, методи су производи људског ума, алатке за свесну организацију података у разумљиве и стога комуникабилне јединице и оквире. Без тог организовања нема ни разумљивости ни комуникабилности. Маса података на нашем располагању је безоблична и по себи не може дати разумевање. Морамо је учинити разумљивом објашњавајући је, а за то морамо имати храброст да будемо субјективни. Ствари нису исте од Ханс Георг Гадамерове тврдње да је митолошка објективност илузија. Сви ми имамо идеолошке обрасце који условљавају наш рад. Али истраживач треба да их буде свестан и да их подвргне изазову критике – укратко, истраживачу треба не само метода, већ и методологија. Методолошко размишљање испитује наше пресупозиције и открива обрасце наших образаца. Мислим да је ово од суштинског значаја за напредак нашег поља истраживања, јер се показује да је оно испуњено многим неиспитаним претпоставкама. На пример, читава генерација истраживача је причала или писала о литургијској обнови, ову планирала, неговала, или на било који начин у њу била укључена. Ипак, не знам ни за један једини делић размишљања о самој природи те стварности. Имамо студије о начелима развоја догмата, али само неколицину о начелима литургијског развоја. Имамо студије о концепту и природи црквене обнове, али ниједну о самој идеји и природи, или чак могућности литургијске обнове. Проблеми обнове иду до самог порекла Цркве као обновитељског покрета унутар јудаизма, покрета против кога је антички свет бацао сталну и страшну оптужбу да је хришћанство нешто ново. Историја нам показује да Црква стално игра менует између текућих промена и експлицитно декларисаног следовања познатом диктату папе Стефана I Nihil innovetur nisi quod traditum est („Нека се уз оно што нам је предато ништа ново не уводи“ – прим.прев.). Герард Ладнер, у својој значајној студији Идеја реформе држи да је сам појам обнове хришћански. Колико је само необично да ми који смо у укључени у обнову несвесни проблема који су укључени у њену саму идеју. Потребна нам је феноменологија и философија литургијске реформе, и то нам је потребна очајнички. Изврсна нова студија Рене Борнеа о реформи литургије у XVI веку у Стразбуру је корак у правом смеру, али то је само један корак, једна цигла у потребном здању. Сада када сам поставио агенду која може да држи историчаре и литургичаре заузетим више од године, док нас следећи добитник Берака награде не пошаље у другом правцу, понудићу нека размишљања о богослужењу, не само као историчар литургијске традиције, него и из личног искуства литургијске молитве. Моје искуство из детињства неколико једноставних, али непромењивих обичаја су ме испунили осећањем поштовања за традицију. Током Великог поста устајали смо у шест ујутру и хтели-не-хтели одвлачени смо на Мису сваког дана. Увече на Велики Четвртак породица је одлазила у посету богато украшеним, љубављу припремљене ризнице седам цркава. Током тродневља Страсне седмице, одлазак у Цркву није било нешто што се ради – уз животне неопходносте, то је било све што се ради. На Велики петак, од подне до три сата када је Спаситељ висио на Крсту, био си сам у својој соби затворених уста: нема буке, нема радија, нема игара. Онда је долазила служба страдања поподне, изношење крста док свештеник пева Ecce lignum crucis ван интонације, свлачење олтара, празан табернакул… На велику суботу ујутру палио би се нови огањ, освећивала вода, читала пророштва; а васкршње јутро је освануло са новом одећом на миси, са славама и алилујарима, белим и златним одеждама. „Ово је била лоша литургија“, неки људи би рекли касније. Нисам сигуран. Имала је недостатака. Потребна јој је била промена и ми смо је променили. Сада то функционисало, нарочито после искуства са народним језиком. Али страшна снага обреда је моћно импресионирала младог дечака. Не сећам се да сам био подвргнут било каквој мистагогији о значењу свега тога. Знам да су постојале ствари које су означавале ритам године са подсетницима на рођеног, мртвог, васкрснутог и поново долазећег Спаситеља. Још важније, ови подсетници су утицале на то шта сам, као мали дечак, требало да радим. Такве ствари остају са тобом. И још увек, физички не могу, да радим ништа од подне до три сата на Велики петак осим да одем негде и сам размишљам о величини свега тога. Литургијска традиција се формира понављањем обичаја, водећи децу док су веома млада и радећи исте ствари са њима за Дочашће, Божић, Велики пост, и за празнике и постове, недељу за недељом, годину за годину. Овакви прости доживљаји из детињства, обични које деле милиони, учинили су ме скептичним према извесним принципима нашег модерног приступа литургији и њеним узастопним реформама – посебно према потреби за варијацијама, спонтаношћу, креативношћу, јасноћом. Како је Карл Дене проницљиво приметио у одличном чланку о приватној побожности, варијетет је начело монашког богослужења. То је такође начело елитне литургије. Како Дене каже: ,,стварању монашког стила не теже само монаси, него и свака група са посебним религијским интересовањем… ,,Најмонашкије“ литургије које сам доживео служене су око стола за кафу у становима лаика волонтера. Такву apostolische Sitzmesse (нем. „апостолска седална миса“ – прим. прев.) одликују знакови и свесна дубока интериоризација: дуга тишина, напори који изазивају агонију да човек буде начисто са собом о томе у каквом је стању, без одежди, скоро без гестова осим дубоких уздисаја. Највећи део литургијских планера и црквених музичара, када једноставно подмирују своје потребе и могућности, стварају монашке литургије (тј. богослужења)“. Сада смо елита. Међутим, оно што су реформе Другог ватиканског концила започеле био је повратак литургије народу. Увођење народног језика био је први велики корак, али и нови литургијски размештај (унутар) цркве, обновљене службе ђакона, кантора, лектора, музичара, успостављање служби са причешћивањем – све ово је значајно допринело томе да оно што је постало тајни конзерват уског круга професионалаца, поново постане популарно. Једини начин, међутим, да ово остане популарно је ако га оставимо на миру. Стварни проблеми пастирске литургије су тамо у парохијама где, у неким случајевима, хиљаде људи учествују у богослужењу сваке недеље. Ови проблеми су веома другачији од оних у манастиру, семеништу или школи, где релативно униформисана група иде у цркву сваког дана у скоро ,,лабораторијским“ условима. Таква богослужења имају посебне проблеме који захтевају сопствена решења. Оно што је обичним људима у обичним парохијама потребно јесте фамилијарност, једноличност, стабилност обредне традиције која може бити постигнута само понављањем. Они неће толерисати промену сваки пут када свештеник прочита нови чланак. Једини начин да доживе литургију као своју, и према томе да у њој учествују, јесте када знају шта ће се следеће догодити. Шта је са спонтаношћу и креативношћу? И историја и савремено искуство су показали да структурална стабилност и спонтаност нису антиномије. Наш проблем није то да структурисан и учвршћен обред не може да прими спонтаност, већ то што је већина нас производ нордијске културе стегнутости у јавним ситуацијама, изузев када друштвени обред о коме је реч укључује либерално ,,благосиљање грла“. Пентикостално и афро-америчко богослужење је и структурисано и спонтано, а то исто важи и за високо ритуализоване литургије позне антике. Заједница Јована Златоустог у IV веку у Антиохији прекидала је његове беседе аплаузом и узвицима одобравања, док је проповед Григорија Богослова поздрављано одобравањем бучним као хука мора. Он је чак сањао о људима који му узвикују да им проповеда на свакодневном говору који су могли да разумеју. Кирило Александријски је такође имао своју навијачку секцију. Други проповедници, попут Павла Самосатског у трећем веку, имајући следбенике који су обезбеђивали изрежирани аплауз, претече су модерних телевизијских емисија. Уколико ово звучи као нешто одвећ налик индустрији забаве, онда је смисао јасан. Рани оци настојали су да учине катедрално богослужење привлачним и забавним, тј. популарним. Хришћани четвртог века били су задовољни на литургији када би им се дало да нешто раде – оно што би ми назвали ,,јавно учешће“. Нема никакве сумње да је певање читаве заједнице било уведено, не због некакве небопарне теорије о суштинском значају музике за јавно богослужење, него зато да би људе учинило заузетим, заинтересованим и укљученим. И успјевало је. Практично једина литургијска ствар због које су Оци хвалили народ је било њихово певање. Допустите ми стога да јасно изложим један литургијски принцип: ритуал – или назовимо га поредак богослужења, ако припадате традицији која не воли реч ритуал – извесна стабилност у развоју (фран. déroulement) богослужења не само да не спречава спонтанитет и учествовања заједнице, већ чини његов conditio sine qua non, што важи и за било који друштвени догађај. Италијанске масе спонтано узвикују ,,брава“ дивама у операма – али не у сред арије – зато што конвенције грађанства диктирају да за све постоји време и место. Када професионални литургичари говоре о спонтаности, мисле на своју спонтаност, а не на спонтаност заједнице. Једини пут да се обезбеди прихватање богослужења од стране заједнице јесте да се служи поредак који је њихов, а не да се на њихова већ уморна рамена полаже спонтани излет у коме они нису учествовали. Тако, варијације морају бити ограничене, а спонтаности литургијске заједнице, а не свештеника, треба дати почасно место. Нешто слично може се рећи и за једноставност и јасноћу. Прекомерна једноставност је просто досадна, а нелагода у вези са ритуалом, изузев када је праћен објашњењем, представља проблем беле више класе. Литургија потребује доста символа на нивоу осећања (енг. gut-level), доста покрета и буке, мириса и звона, али не и коментатора у троделном оделу који ће све да објашњава. Допустимо да она погоди људе непосредно, уместо што програмирамо сваку њихову реакцију. Убијамо спонтаност на сваком ћошку, непоколебљиво одбијајући да допустимо да иједан уздах проговори за себе. Ово иде уз оно што сам раније рекао о стабилности и варијацијама. Понављање је суштина обредног понашања. Увек ћемо морати да објашњавамо ствари ако инсистирамо да на свакој литургији наново измишљамо точак. Креативност је такође потребна у литургији, али још једном морамо испитати шта је то креативност. Цела литургија је резултат људске креативности. Међутим, као и било које друго заједничко наслеђе – наш енглески језик, на пример – креативни процес је био дуг и замршен, укључујући како прописану креативност појединаца тако и пријемчивост друштвене групе. Нова креативна активност је ограничена и условљена већ постојећим наслеђем и не може да се одвија као исписивање на tabula rasa. На исти начин људи су састављали анафоре и пројектовали цркве у прошлости као што то чине данас. Међутим, то нису чинили на начин који би одговарао потребама неспутане уметничке слободе, већ у складу са нормама које није поставио само њихов геније или надахнуће, него и традиција, која није индивидуални посед уметника, композитора, литруга или песника посед, већ групе. Оно што су они створили, попут нових литургијских књига које данас издајемо, постало је литургија тек онда када је прихваћено од стране групе. Креативност унутар традиције је креативност вођена и ограничена нечим што је важније од самог ствараоца. Да ли ово значи да традиција гуши креативност? Мислити то значи противречити читавој историји музике, драме, књижевности – и литургије. Да ли би ико озбиљно тврдио да музичари који изводе Баха нису довољно музички креативни осим ако не испремештају ставке, убаце неколико својих мелодија, а избаце пола онога од што је Бах саставио? Да ли је глумац никакав уметник ако он не напише представу, сопран никаква дива ако сама није саставила арију? Да ли су све Шекспирове трагедије или сонети мање креативни зато што он није измислио (те) жанрове? Да ли је Т. С . Елиот никав писац зато што је писао на енглеском, а није есперантом сопствене производње? Мислим да је време да ми литургичари иступимо против приступа играња са задивљујућим Божијим богослужењу и људима вратимо традицију која је њихова, а не само наша. Хајдемо да проповедамо оно што нам је Црква увек говорила, да је прва спонтаност и креативност хришћанског богослужења она срдаца и умова уздигнутих Богу у љубави, песми и молитви. Оно што покушавам да кажем је да морам да пустим литургију да говори за себе уместо што покушавам да је натерам да говори за мене, уместо што је искоришћавам као медијум да изразим себе. Попут средњовековних катедрала, литургије су створене не као споменици људској креативности, већ као чинови богослужења. Објекат богослужења није израз себе, чак не ни само-испуњење, него Бог. ,,Он мора да расте, а ја да се смањујем“, рекао је Јован Крститељ за Исуса (Јн 3, 30) и то је одличан принцип за литургијске служитеље. Искуство нам у сваком случају говори да је спонтаност спонтана само први пут. Након тога, увек звучи исто. Штавише, већина људи није нарочито креативна у било ком другом аспекту свога постојања, па нема разлога да мислимо да ће бити креативни када је у питању литургија. Они могу, међутим, да буду привучени да учествују у заједничком наслеђу, много племенитијем и богатијем од креације ма кога од нас појединачно. Оно што нам је потребно није да надаље наново измишљамо точак, не да преобликујемо нашу литургију сваки пут када прочитамо нови чланак, већ само да узмемо оно што имамо и да га искористимо веома добро. Томас Џ. Тејли прича причу која илуструје оно што покушавам да кажем: „Радивши једног недељног јутра док није било одвећ касно да стигнем на мису у девет часова, потом на мису у десет часова у оближњој парохијској цркви, и коначно на ону у једанаест часова у парохији мало даље, схватио сам да се љуљам на ивици проклетства, отргнуо сам се од онога чиме сам се био забавио, и обукао се на време тако сам само два минута закаснио на последњу мису у подне у Св. анђелима чуварима, римокатоличкој парохији преко Десете авеније од Семеништа. Била је то пријатна зграда, можда мало превише брижљиво грађена рана италијанска ренесанса да би била сматрана архитектонским спомеником, али ништа мање љупка црква. До тога часа, наравно, свештеник је завршио све своје јутарње дужности и без сумње служио је ономе што би Ли Мичелелов отац називао ,,жеђу за праведношћу“. Свештеник на миси био је „омладинац“, рекао бих, тек изашао из семеништа. Ништа у његовом опхођењу није показивало да је био ,,специјалиста за литургију“, и тајне су се одвијале баш као што је то мисалчић предвиђао. Посматрао сам са интересовањем пошто сам био потпуно убеђен, и још увек сам, да сам посматрао дело не једног избрушеног мистагога, него једноставно учинак стандардног теолошког образовања на једном младом човеку који је желео да постане свештеник и још увек жели, онај који није знао ништа више од онога што је Данвуди захтевао од њега да знао, који је пажљиво обучен у складу са мисалом Павла VI. Целокупно искуство, морам рећи, било је дубоко охрабрујуће. Делом стога што је то била једна од неколико цркава на Менхетну која није захтевала никакву озбиљнију реновацију након Друге инструкције; имајући мермерни олтарски престо који је слободно стајао испод лепог балдахина, док се за младог свештеника чинило да је стајао тамо одувек (олтар је на западном крају ове мале базилике) и призивао успомене на литургијске сцене изрезбарене у слоновачи из X века. Приметио сам да је, након што је напунио путир, додао мало воде у њега. Можда је био уверен да се то засигурно десило на Тајној вечери, или је можда знао да се тако радило у време Јустина Мученика, а можда је чак био свестан континуиране традиције симболичког тумачења коју је ова радња уживала још од времена Кипријана. Можда је, заиста, сматрао да то има смисла. Али ја сам имао јасан утисак да је он то урадио зато што је свештеник који врши обред, а да обред то од њега захтева да уради. Показавши хлеб и чашу народу током канона, он је заправо клекнуо приликом оба момента. И поломивши хостију на ломљењу хлеба, он је још један мали део одломио и спустио у чашу. Да ли је он размишаљао о ферментуму о коме је Инокентије писао Децентију или о светој церемонији у Орду I (лат. Ordo Romanus I)? Да ли је читао Андријево Immixito et Consecratio? Некако сам имао утисак да је одговор на сва та питања био не(гативан), и да то није ни било важно. Из тог разлога, дубоко сам осетио снагу традиције у тој скупини људи који су ми били странци. Ова литургија била је оно што је обнова створила и била је јасна, снажна, директна и дубоко архаична. Нисам видео како би то избор или постављење новог литургијског комитета могао да измени овај ауторитет, јер он није био успостављен на премисама. Премда је можда било старијих лаика којима је ова литургија још увек била новина, за мене је била стара колико историја нашег народа, и свежа као што никада није била у тих двадесет векова. Ја просто немам сензибилитета, ингениозности, нити ерудиције да створим тај осећај ауторитета. Нити је, сигуран сам, имао тај момак. Таква врста ауторитета налази се у самом ритуалу“. Другим речима, литургија је заједничка традиција и идеал молитве до ког се морам уздићи, а не нека приватна игра коју могу да сведем на ниво сопствене баналности. И када обред има нешто што ја не разумем, нарочито ако је то нешто што хришћани у скоро свакој традицији, источној и западној, већ практикују готово један миленијум, онда би можда мој први инстикт требало да буде да посумњам у недостатност сопственог разумевања, пре него што одмах кренем са исецањем онога што је имало дрскости да измакне ограничењима моје интелигенције. Ово нисам рекао зато што сам довољно наиван да мислим да наши званични текстови не могу бити побољшани, нити зато што сам несвестан да су чланови ове Академије заиста способни да их побољшају. То кажем зато што конкретно искуство доказује да велика већина наших свештеника не само да нису способни да их побољшају, него ни да се њима ваљано служе. Ако не верујете у то, нисте у скорије време били у цркви. Ако ће напредак захтевати постојане промене и реформу, ја сам дубоко убеђен да ово дело мора бити извршено заједнички, не приватно, и да је право бојно поље будућих борби у учионици, литургијском центру, литургијској комисији, на страницама научних часописа, а не у олтарима наших парохијских цркава. Стога, не заступам да напустимо креативност. Ипак, желео бих да видим креативност ограничену на оне компетентне и заиста креативне; креативност мора бити усмерена до свога правог објекта, тамо где је потреба највећа. Могли бисмо да живимо и без новог таласа другоразредних анафора, али нам је очајнички потребна боља музика и достојанствене цркве за служење. Велика иронија већине садашњих креативних напора је да је управо у оне две области које су званично остављене нашој креативности – беседништву и заступништву након читања из Свето Писма – богослужење тако непоправљиво грозно. Историчари су приповедачи прича. Допустите ми да закључим са завршном причом из сопственог искуства, која ће посведочити зашто се свим тим уопште бавим. Пре не тако много година примио сам писмо од једног свог студента, мисионара латинског обреда са Блиског Истока. Као западњак који је проучавао источну литургију, морао је да служи литургију коју није проучавао, а да проучава ону коју није служио, не само зато што није била његова, већ зато што није имао жељу да (литургија) буде његова. Била му је преоптерећујућа, умртвљујуће једнолична, отупљујуће дуга. Осим тога, чланови те цркве не би никада дозволили да се странац меша у нешто тако блиско њиховом целокупном бићу и идентитету као што је њихов обред. Можда сам требао да се бавим свештеним Писмом, размишљао је. Одговорио сам му следећим редовима који збирају – исто тако добро као било које лукавство које бих могао да смислим да закључим ова размишљања – којима се, надам се, бави моје животно дело. ,,Carissimo amico (лат. „најдражи пријатељу“ – прим. прев.) … Веруј ми када кажем да сам често читао и р?
  15. Поводом славе храма, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године, на Митровдан, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог великомученика Димитрија на Новом Београду. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призенски г. Теодосије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, архијерјески намесник земунско-београдски, Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, Јеремија Старовлах и Слободан Милуновић, јереји Григорије Сапсај, Александар Бајић, Војислав Костић, Марко Којић и Стефан Васиљевић, архиђакон Марко Момчиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Илија Томић, Драган Танасијевић и Зоран Недић. Ове године свечани чин ломљења славског колача са Патријархом српским обавио је г. Игор Вукимирица. Извор: Српска Православна Црква
  16. Поводом славе храма, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године, на Митровдан, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог великомученика Димитрија на Новом Београду. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призенски г. Теодосије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, архијерјески намесник земунско-београдски, Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, Јеремија Старовлах и Слободан Милуновић, јереји Григорије Сапсај, Александар Бајић, Војислав Костић, Марко Којић и Стефан Васиљевић, архиђакон Марко Момчиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Илија Томић, Драган Танасијевић и Зоран Недић. Ове године свечани чин ломљења славског колача са Патријархом српским обавио је г. Игор Вукимирица. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Хвала вам, моја браћо и сестре, за ову награду. Бити награђен од својих вршњака је засигурно највећа могућа награда. Она крунише задовољство које осећам сваког дана мога живота, јер не могу да замислим ништа друго толико испуњавајуће од проучавања како су људи богослужили Богу кроз векове. Морам признати да сам се доста премишљао о томе коју од традиционалних позиција да заузмем када будем говорио о части коју ми чините. Међу различитим расположења које сам препознао код својих славних претходника, Überlieferung и Aufgabe, односно анамнетичка и паренетичка су, чини се, превлађивале, а не видим ниједан разлог да напустим традицију. Анамнеза (грч. сећање) је међутим представљала проблем. Чепркајући на тавану своје прошлости, изналазио сам мало разлога да помешам своју биографију са историјом спасења, или чак литургијском историјом. Никада нисам чуо реч ,,Литургија“ док нисам приступио језуитима августа 1949. Наравно, ишао сам у цркву, али као Молијеров Господин Журден, који није знао да је говорио прозу, тако ни ја нисам знао да је то што се служило у цркви, била Литургија. Било је то тако да сам у језуитском искушеништву први пут научио о двема стварима које ће обележити будући ток мога живота: литургијском покрету и Missio Orientalis Дружбе Исусове. О литургијском покрету сам чуо од колеге искушеника који је потпао под утицај Вилијама Леонарда са Бостонског колеџа, а реч ,,Литургија“ је ушла у мој речник по први пут. Прибавио сам дневни мисал, а касније и Малу службу Благословене Дјеве, на латинском наравно, која ће бити моја дневна молитва годинама. Али сам и даље био далеко од било каквог професионалног интересовања за Литургију. То ми чак није био ни хоби. Само сам покушавао да учествујем у богослужењу на начин за који су боље упућени људи сматрали да је правилан. Моје горуће интересовање је лежало другде. Мој ум је одувек био ,,туриста“. Као детету омиљена књига ми је била од Књига чуда (Book of Marvels) Ричарда Халибортона, која је набрајала светска чуда од пирамида до Кремља, и од Свете Софије до Симонопетре, манастира на стрмим литицама на Светој Гори. Други народи и други путеви су ме привлачили, У искушеништву са мном био је искушеник из баснословне Месопотамије, наш први призвани из Мисије провинције Нове Енглеске у Багдаду, на обалама Тигра. Он је био (римо)католик сиро-антиохиојског типа. Нисам знао да је постојала таква ствар. Како сам могао да будем служитељ своје Цркве ако сам толико мало знао о томе? (Тек касније сам сазнао да такво незнање није никаква задршка). Прочитао сам књигу есеја насловљену Источне гране Католичке цркве, затим Источна католичка црква Доналда Атвотера, а Хришћанство без по муке из 1949. постало је моја прва љубав и врата кроз која ми се отворио свет хришћанске Литургије, којом ћу се касније бавити у мом животу. Моје интересовање, које је започело као интелектуална радозналост, ускоро је било подстакнуто бесом и постиђеношћу. Био сам постиђен својом кратковидом визуром хришћанства коју сам имао, и још више својим наивним и ,,секташким“ погледом на историју и врлине своје Цркве. Био сам огорчен како су источни хришћани у општењу са Римокатоличком црквом били третирани. Био сам узбуђен њиховом дугом борбом за ослобођење која је кулминирала Међународним евхаристијским конгресом у Јерусалиму, из 1893, чији је први конкретан резултат енциклика Orientalium dignitas папе Лава XIII, од следеће године, која се с правом сматра за Magna Carta источних (римо)католичких цркава. Још један резултат овог покрета 1917. године је било оснивање Понтификалног оријенталног института у Риму, који ће имати значај за мој живот, ког тада, наравно, тада нисам био свестан. У међувремену сам открио Русију – што је откриће које ће усмерити моја растућа интелектуална и екуменска интересовања на одређену културу хришћанског Истока. Године 1924, након Споразума у Риги, који је одредио источну границу скоро васпостављене Пољске након Првог светског рата, хиљаде византијских хришћана се обрело унутар пољских граница, са потребом за свештенством. Папа Пије IX je затражио помоћ од језуита , и тако је рођен Missio Оrientalis Дружбе Исусове, којој сам се касније и сâм придружио. Изгнани због Другог светског рата и његових последица, неколико језуита из ове групе је, дошавши на Фордамски универзитет 1949. године, наишло на Руски центар у периоду када су руске студије постајале популарне на америчким универзитетима. Тако сам први пут чуо за ову апостолску службу скројену за моја интересовања. Mоје адолесцентско занесењаштво изродило језапањујући идеал: да отворим нечији ум и срце ка овом великом и многострадалном народу са његовом богатом хришћанском културом, да радим на помирењу Истока и Запада. Одмах сам контактирао језуите руског обреда и почео да гњавим своје надређене да ме приброје овој мисији. Током следеће деценије, мање-више, док сам споро напредовао кроз дуге године језуитског образовања, ,,прождирао“ сам руску књижевност, философију и историју. Достојевски и Соловјев су били далеко од мог почетног сусрета са искушеником из Багдада, али 1956. године моја интересовања су довршила кружни пут када сам придружен мисији у Багдаду. Свет хришћанског Истока, досада знан само кроз књиге, понеку повремену посету православној цркви и пребирању по уметничким радњама у бостонском Бек Беју у потрази за иконама – постао је мој свакодневни живот наредне три године. После деветанестодневног путовања од Хобокена до Бејрута, возили смо кроз планине и преко сада чувене долине Бека до Дамаска, где су каравани Наирн Десерт Транспорт Компаније кренуле једног свежег поподнева на пут преко Велике сиријске пустиње до Месопотамије. Ово путничко предузеће, које су за превоз преко пустиње основала два брата из Аустралије после Првог светског рата, значајно је смањило ризике дугог преласка преко пустиње до Багдада. Огромне, посебно направљене приколице за пустињу које су вукле два дизел трактора, нису били ,,боинзи“, али су биле искорак у односу на камиле. Млазњаци су, претпостављам, одавно заменили Наирн, али прелазак преко пустиње неће бити исти без њих. Око тридесет миља (око 48 км) источно од Дамаска пут се завршавао и одатле се прешло на навигацију према звездама док се караван вијугао 250 миља кроз пустињу, да би се опет вратио на пут код Рутбе, прве пустињске предстраже у Ираку, на пола пута до Багдада. Сам Багдад, баснословна престоница Харуна Ал Рашида, град хиљаду и једне ноћи је сигуран лек за занесењаштво. Настава је почела на Багдадском Колеџу у септембру, да би изненада дошло до прекида пошто су нереди због Багдадског споразума након Суецке кризе довели до тога да се све школе затворе. Искоришћавао сам наметнуту беспосленост да започнем са упознавањем егзотичних литургија ,,мањих Источних цркава“, како их је је Фортеско насловио. Празник или сахрана, венчање или крштење су ме позивали. Са свеском у руци, намерио бих кроз узане, увоњале уличице хришћанског кварта у старом делу граду, до једне од неколико катедрала разбацаних у том лавиринту гета. Тамо бих посматрао, покушавајући да пронађем у мом преводу о чему је тачно трупа ђакона на беми (простор за клир) ,,завијала“, и брижљиво забележим бизарне занимљивости које су ми привукле пажњу – шта год би се чинило да одступа од онога што је требало да раде према мојој, мање-више поузданој, верзији на енглеском. Осећао сам се веома налик професору Евелина Вога на крунисању Хајла Селасија 1930. године, као што је описано у његовој веома забавној књизи Отуђени људи: „Служба је била веома дуга, чак и према оригиналном распореду, а свештенство је успело да је продужи најмање још сат и по преко додељеног времена. Наредних шест дана прославе, требало је да буду поглавито војничке, али сâм церемонијал крунисања био је у рукама Цркве, а они су хтели да га искористе што је више могуће. Псалми, химне и молитве су се низале једна за другом, дуги одељци из Светог Писма су били читани; све то на изумрлом црквеном језику – гизијском. Свеће су паљене једна за другом; завети на крунисању су читани и прихватани под заклетвом; стране дипломате су се мрдале у њиховим неудобним свечаним столицама, бучна свађа је избила око улаза између царске гарде и пратилаца локалног поглавице. Професор В. који је био стручњак надалеко чувен преко Атлантика по познавању коптског обреда, с времена на време би прокоментарисао: ‘..Сада започињу мису’. ‘То је било предложење’. ‘Не, погрешио сам, то је било освећене’. ‘Не, погрешио сам, мислим да је то тајно Јеванђеље’; ‘Не, мора бити Апостол’.’Како занимљиво; не верујем да је миса уопште у питању’. ‘Сада започињу мису’, и тако даље. Сада су епископи почели трапаво да се крећу између постављених инсигнија и увођење је почело. Цару су показивани плашт, орб, мамуза, копље, и на крају, круна. Почасна паљба је испаљена, и маса испред која је заузимала огроман простор је почела да ликује; краљеви коњи су постројени … Унутар павиљона се осетио општи утисак олакшања; све је било веома фино и импресивно… Сада је очигледно дошло време да се крунише краљица и наследник. Уследила је још једна паљба, током које је један абисинијски коњушар поломио два ребра, покушавајући да тимари коња. Али коптски хор је још увек певао; епископи су тада кренули да враћају регалије са одговарајућим молитвама, читањима и химнама. ‘Приметио сам неке веома занимљиве варијације у Канону мисе’, прокоментарисао је професор, ‘посебно у вези са целивом мира’. ‘Онда је Миса почела’.“ Провео сам три године попут тог збуњеног професора, али сам успео да извучем из тога, моју прву, елаборирану публикацију – веома кратак чланак у Jesuit Missions Magazine, насловљен ,,Од Детроита до Зака“, описујући рукоположење за епископа Квас Тума Рајсa, бившег пастора у Детроиту, за халедео-католичког епископа Зака, на курдским висоранима северно од Мосула, на реци Кабур, која раздваја Ирак и Турску. Испрва су ови покушаји били више резлтат моје знатижеље везано за источне обичаје, него ли интересовања за литургичку науку. Оно што ме је на концу усмерило на литургичке студије био је случајан, али судбоносан сусрет у лето 1957. Врућина је дошла, школа се завршила, и још једаред су нас браћа Наирн пребацивали преко пустиње до маронитске семинарије у Газиру, планинском селу које се уздиже изнад залива, северно од Бејрута. Тамо сам по први пут упознао Хуана Матеоса. Невероватна је привилегија имати велике учитеље. Хуан Матеос је један од великих учитеља Литургије нашег доба. Тих дана је још увек био докторанд који је радио истраживање за своју пионирску дисертацију о вечерњим и јутрењима у халдејској традицији. Он је формулисао оно што сам већ почео да опажам из сопственог искуства: да је Литургија душа хришћанског Истока. За некога ко је био тако пасионирано заинтересован за хришћански Исток, као што сам то био ја, тврдио је Матеос, може ли постојати боља врата за улазак у овај свет? Током тог дугог и успореног лета, хладнија јутра сам проводио прождирући француске књиге, укључујући моју прву књигу од Јунгмана. Тих дана језуитске куће француске традиције нису биле чувене по својим водоинсталацијама, али су имале веома богате библиотеке – омаж несамеривој интелектуалној традицији каква је Француска. Недељом бих ишао на маронитску литургију у сеоску цркву, тапкао стопалом у ритму симбола и ритмичног арапског напева, и посматрао. Следеће јесени Матеос је био у Ираку спроводећи истраживање у хришћанским селима и манастирима где се говорио сиријски у околини Мосула, а ја сам ишао возом дуж Тигра да бих се сусрео са њим на Божић. Изишли смо до села и манастира да видимо рукописе које је проучавао; неки од њих су били тикиритски од једне, до тада непознате, месопотамске традиције коју је он открио током свога истраживања. Овде је било истраживање историчара из прве руке; било је као да сам посматрао грнчара за његовим точком, и по први пут сам увидео креативност истраживачког рада. Свет историчара не постоји тако да га свако види. Неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости. Матеосов отрежњујући савет, када сам га питао шта би требало да урадим да бих се припремио за проучавање Литургије, био је да научим језике, а онда више језика и коначно, још више језика. Никада нисам добио бољи савет. Ослонити се на превод је осуђивање себе на посматрање стварности из друге руке, преломљену кроз призму туђег ума. Најважнији језик који сам научио тих година, био је, међутим, језик екуменизма. Екуменизам није само покрет. То је начин на који се бива хришћанином. То је нови пут бивствовања научника. Екуменско истраживање је много више од истраживачке објективности, иде много даље од искрености и правичности. Оно настоји да буде безинтересно у раду, служећи ниједној сврси осим истини за којом се трага, ма каква она била. Оно настоји да посматра ствари са туђе тачке гледишта, да озбиљно узме у обзир критику коју други упућују нашој заједници, као и њене историјске грешке и промашаје. Попут преамбуле Духовних вежбиСв. Игњатија, оно тражи да дâ најбољу интерпретацију онога што други ради и каже, да баци светло критике равномерно на промашаје сопствене Цркве, као и на промашаје других. Укратко, оно тражи да хришћанску љубав пренесе на поље истраживања, и то је неумољив непријатељ свих облика верског фанатизма, нетрпељивости, тенденциозног извештавања, и неискрених поређења која супротстављају неостварене идеале једне Цркве са далеко од идеалном ситуацијама нечије друге Цркве. Екуменизму сам се учио читајући часописе Eastern Churches, Irenikon иIstina, број за бројем. Ови католички часописи су православни Исток третирали са правичношћу и љубављу. Научном екуменизму сам се учио читајући Франсиса Дворника, католичког свештеника чији су беспрекорни истраживачки рад и смирена објективност рехабилитовали патријарха Фотија и отворено изложили удео Рима у отуђивању Истока и Запада, које је кулминирало у догађајима из 1054. године. Маја 1959. године сам се вратио са Блиског Истока после застрашујуће године метежа и грађанских сукоба после револуције од 14. маја 1959, и неупарени делови моје слагалице су почели да се склапају. Стекао сам титулу мастера из руског на Фордаму, а онда сам започео студије теологије на Вестон Колеџу 1960. Године 1962. сам био пребачен из мисије у Ираку у руске мисије, примио потребне документе за промену обреда из Рима, и био рукоположен за ђакона према словено-византијском обреду исте године, а за презвитера 1963. Коцка је била бачена, пут изабран, настројење успостављено. Остало је било питање учења заната, које сам савладао у Риму, живећи као алумни Руског колеџа и учећи под менторством Хуана Матеоса на Оријенталном институту. Након што сам стека титулу доктора крајем 1970, отишао сам у Белгију на постдокторске студије оријенталних језика на Универзитету у Лувену. Већ је била 1973, а ја сам имао преко четрдесет година, осећајући се касно призваним у овај посао са литургијом. * Други део текста биће објављен 15.11.2018. http://teologija.net/moj-zivot-sa-liturgijom-i/
  18. Хвала вам, моја браћо и сестре, за ову награду. Бити награђен од својих вршњака је засигурно највећа могућа награда. Она крунише задовољство које осећам сваког дана мога живота, јер не могу да замислим ништа друго толико испуњавајуће од проучавања како су људи богослужили Богу кроз векове. Морам признати да сам се доста премишљао о томе коју од традиционалних позиција да заузмем када будем говорио о части коју ми чините. Међу различитим расположења које сам препознао код својих славних претходника, Überlieferung и Aufgabe, односно анамнетичка и паренетичка су, чини се, превлађивале, а не видим ниједан разлог да напустим традицију. Анамнеза (грч. сећање) је међутим представљала проблем. Чепркајући на тавану своје прошлости, изналазио сам мало разлога да помешам своју биографију са историјом спасења, или чак литургијском историјом. Никада нисам чуо реч ,,Литургија“ док нисам приступио језуитима августа 1949. Наравно, ишао сам у цркву, али као Молијеров Господин Журден, који није знао да је говорио прозу, тако ни ја нисам знао да је то што се служило у цркви, била Литургија. Било је то тако да сам у језуитском искушеништву први пут научио о двема стварима које ће обележити будући ток мога живота: литургијском покрету и Missio Orientalis Дружбе Исусове. О литургијском покрету сам чуо од колеге искушеника који је потпао под утицај Вилијама Леонарда са Бостонског колеџа, а реч ,,Литургија“ је ушла у мој речник по први пут. Прибавио сам дневни мисал, а касније и Малу службу Благословене Дјеве, на латинском наравно, која ће бити моја дневна молитва годинама. Али сам и даље био далеко од било каквог професионалног интересовања за Литургију. То ми чак није био ни хоби. Само сам покушавао да учествујем у богослужењу на начин за који су боље упућени људи сматрали да је правилан. Моје горуће интересовање је лежало другде. Мој ум је одувек био ,,туриста“. Као детету омиљена књига ми је била од Књига чуда (Book of Marvels) Ричарда Халибортона, која је набрајала светска чуда од пирамида до Кремља, и од Свете Софије до Симонопетре, манастира на стрмим литицама на Светој Гори. Други народи и други путеви су ме привлачили, У искушеништву са мном био је искушеник из баснословне Месопотамије, наш први призвани из Мисије провинције Нове Енглеске у Багдаду, на обалама Тигра. Он је био (римо)католик сиро-антиохиојског типа. Нисам знао да је постојала таква ствар. Како сам могао да будем служитељ своје Цркве ако сам толико мало знао о томе? (Тек касније сам сазнао да такво незнање није никаква задршка). Прочитао сам књигу есеја насловљену Источне гране Католичке цркве, затим Источна католичка црква Доналда Атвотера, а Хришћанство без по муке из 1949. постало је моја прва љубав и врата кроз која ми се отворио свет хришћанске Литургије, којом ћу се касније бавити у мом животу. Моје интересовање, које је започело као интелектуална радозналост, ускоро је било подстакнуто бесом и постиђеношћу. Био сам постиђен својом кратковидом визуром хришћанства коју сам имао, и још више својим наивним и ,,секташким“ погледом на историју и врлине своје Цркве. Био сам огорчен како су источни хришћани у општењу са Римокатоличком црквом били третирани. Био сам узбуђен њиховом дугом борбом за ослобођење која је кулминирала Међународним евхаристијским конгресом у Јерусалиму, из 1893, чији је први конкретан резултат енциклика Orientalium dignitas папе Лава XIII, од следеће године, која се с правом сматра за Magna Carta источних (римо)католичких цркава. Још један резултат овог покрета 1917. године је било оснивање Понтификалног оријенталног института у Риму, који ће имати значај за мој живот, ког тада, наравно, тада нисам био свестан. У међувремену сам открио Русију – што је откриће које ће усмерити моја растућа интелектуална и екуменска интересовања на одређену културу хришћанског Истока. Године 1924, након Споразума у Риги, који је одредио источну границу скоро васпостављене Пољске након Првог светског рата, хиљаде византијских хришћана се обрело унутар пољских граница, са потребом за свештенством. Папа Пије IX je затражио помоћ од језуита , и тако је рођен Missio Оrientalis Дружбе Исусове, којој сам се касније и сâм придружио. Изгнани због Другог светског рата и његових последица, неколико језуита из ове групе је, дошавши на Фордамски универзитет 1949. године, наишло на Руски центар у периоду када су руске студије постајале популарне на америчким универзитетима. Тако сам први пут чуо за ову апостолску службу скројену за моја интересовања. Mоје адолесцентско занесењаштво изродило језапањујући идеал: да отворим нечији ум и срце ка овом великом и многострадалном народу са његовом богатом хришћанском културом, да радим на помирењу Истока и Запада. Одмах сам контактирао језуите руског обреда и почео да гњавим своје надређене да ме приброје овој мисији. Током следеће деценије, мање-више, док сам споро напредовао кроз дуге године језуитског образовања, ,,прождирао“ сам руску књижевност, философију и историју. Достојевски и Соловјев су били далеко од мог почетног сусрета са искушеником из Багдада, али 1956. године моја интересовања су довршила кружни пут када сам придружен мисији у Багдаду. Свет хришћанског Истока, досада знан само кроз књиге, понеку повремену посету православној цркви и пребирању по уметничким радњама у бостонском Бек Беју у потрази за иконама – постао је мој свакодневни живот наредне три године. После деветанестодневног путовања од Хобокена до Бејрута, возили смо кроз планине и преко сада чувене долине Бека до Дамаска, где су каравани Наирн Десерт Транспорт Компаније кренуле једног свежег поподнева на пут преко Велике сиријске пустиње до Месопотамије. Ово путничко предузеће, које су за превоз преко пустиње основала два брата из Аустралије после Првог светског рата, значајно је смањило ризике дугог преласка преко пустиње до Багдада. Огромне, посебно направљене приколице за пустињу које су вукле два дизел трактора, нису били ,,боинзи“, али су биле искорак у односу на камиле. Млазњаци су, претпостављам, одавно заменили Наирн, али прелазак преко пустиње неће бити исти без њих. Око тридесет миља (око 48 км) источно од Дамаска пут се завршавао и одатле се прешло на навигацију према звездама док се караван вијугао 250 миља кроз пустињу, да би се опет вратио на пут код Рутбе, прве пустињске предстраже у Ираку, на пола пута до Багдада. Сам Багдад, баснословна престоница Харуна Ал Рашида, град хиљаду и једне ноћи је сигуран лек за занесењаштво. Настава је почела на Багдадском Колеџу у септембру, да би изненада дошло до прекида пошто су нереди због Багдадског споразума након Суецке кризе довели до тога да се све школе затворе. Искоришћавао сам наметнуту беспосленост да започнем са упознавањем егзотичних литургија ,,мањих Источних цркава“, како их је је Фортеско насловио. Празник или сахрана, венчање или крштење су ме позивали. Са свеском у руци, намерио бих кроз узане, увоњале уличице хришћанског кварта у старом делу граду, до једне од неколико катедрала разбацаних у том лавиринту гета. Тамо бих посматрао, покушавајући да пронађем у мом преводу о чему је тачно трупа ђакона на беми (простор за клир) ,,завијала“, и брижљиво забележим бизарне занимљивости које су ми привукле пажњу – шта год би се чинило да одступа од онога што је требало да раде према мојој, мање-више поузданој, верзији на енглеском. Осећао сам се веома налик професору Евелина Вога на крунисању Хајла Селасија 1930. године, као што је описано у његовој веома забавној књизи Отуђени људи: „Служба је била веома дуга, чак и према оригиналном распореду, а свештенство је успело да је продужи најмање још сат и по преко додељеног времена. Наредних шест дана прославе, требало је да буду поглавито војничке, али сâм церемонијал крунисања био је у рукама Цркве, а они су хтели да га искористе што је више могуће. Псалми, химне и молитве су се низале једна за другом, дуги одељци из Светог Писма су били читани; све то на изумрлом црквеном језику – гизијском. Свеће су паљене једна за другом; завети на крунисању су читани и прихватани под заклетвом; стране дипломате су се мрдале у њиховим неудобним свечаним столицама, бучна свађа је избила око улаза између царске гарде и пратилаца локалног поглавице. Професор В. који је био стручњак надалеко чувен преко Атлантика по познавању коптског обреда, с времена на време би прокоментарисао: ‘..Сада започињу мису’. ‘То је било предложење’. ‘Не, погрешио сам, то је било освећене’. ‘Не, погрешио сам, мислим да је то тајно Јеванђеље’; ‘Не, мора бити Апостол’.’Како занимљиво; не верујем да је миса уопште у питању’. ‘Сада започињу мису’, и тако даље. Сада су епископи почели трапаво да се крећу између постављених инсигнија и увођење је почело. Цару су показивани плашт, орб, мамуза, копље, и на крају, круна. Почасна паљба је испаљена, и маса испред која је заузимала огроман простор је почела да ликује; краљеви коњи су постројени … Унутар павиљона се осетио општи утисак олакшања; све је било веома фино и импресивно… Сада је очигледно дошло време да се крунише краљица и наследник. Уследила је још једна паљба, током које је један абисинијски коњушар поломио два ребра, покушавајући да тимари коња. Али коптски хор је још увек певао; епископи су тада кренули да враћају регалије са одговарајућим молитвама, читањима и химнама. ‘Приметио сам неке веома занимљиве варијације у Канону мисе’, прокоментарисао је професор, ‘посебно у вези са целивом мира’. ‘Онда је Миса почела’.“ Провео сам три године попут тог збуњеног професора, али сам успео да извучем из тога, моју прву, елаборирану публикацију – веома кратак чланак у Jesuit Missions Magazine, насловљен ,,Од Детроита до Зака“, описујући рукоположење за епископа Квас Тума Рајсa, бившег пастора у Детроиту, за халедео-католичког епископа Зака, на курдским висоранима северно од Мосула, на реци Кабур, која раздваја Ирак и Турску. Испрва су ови покушаји били више резлтат моје знатижеље везано за источне обичаје, него ли интересовања за литургичку науку. Оно што ме је на концу усмерило на литургичке студије био је случајан, али судбоносан сусрет у лето 1957. Врућина је дошла, школа се завршила, и још једаред су нас браћа Наирн пребацивали преко пустиње до маронитске семинарије у Газиру, планинском селу које се уздиже изнад залива, северно од Бејрута. Тамо сам по први пут упознао Хуана Матеоса. Невероватна је привилегија имати велике учитеље. Хуан Матеос је један од великих учитеља Литургије нашег доба. Тих дана је још увек био докторанд који је радио истраживање за своју пионирску дисертацију о вечерњим и јутрењима у халдејској традицији. Он је формулисао оно што сам већ почео да опажам из сопственог искуства: да је Литургија душа хришћанског Истока. За некога ко је био тако пасионирано заинтересован за хришћански Исток, као што сам то био ја, тврдио је Матеос, може ли постојати боља врата за улазак у овај свет? Током тог дугог и успореног лета, хладнија јутра сам проводио прождирући француске књиге, укључујући моју прву књигу од Јунгмана. Тих дана језуитске куће француске традиције нису биле чувене по својим водоинсталацијама, али су имале веома богате библиотеке – омаж несамеривој интелектуалној традицији каква је Француска. Недељом бих ишао на маронитску литургију у сеоску цркву, тапкао стопалом у ритму симбола и ритмичног арапског напева, и посматрао. Следеће јесени Матеос је био у Ираку спроводећи истраживање у хришћанским селима и манастирима где се говорио сиријски у околини Мосула, а ја сам ишао возом дуж Тигра да бих се сусрео са њим на Божић. Изишли смо до села и манастира да видимо рукописе које је проучавао; неки од њих су били тикиритски од једне, до тада непознате, месопотамске традиције коју је он открио током свога истраживања. Овде је било истраживање историчара из прве руке; било је као да сам посматрао грнчара за његовим точком, и по први пут сам увидео креативност истраживачког рада. Свет историчара не постоји тако да га свако види. Неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости. Матеосов отрежњујући савет, када сам га питао шта би требало да урадим да бих се припремио за проучавање Литургије, био је да научим језике, а онда више језика и коначно, још више језика. Никада нисам добио бољи савет. Ослонити се на превод је осуђивање себе на посматрање стварности из друге руке, преломљену кроз призму туђег ума. Најважнији језик који сам научио тих година, био је, међутим, језик екуменизма. Екуменизам није само покрет. То је начин на који се бива хришћанином. То је нови пут бивствовања научника. Екуменско истраживање је много више од истраживачке објективности, иде много даље од искрености и правичности. Оно настоји да буде безинтересно у раду, служећи ниједној сврси осим истини за којом се трага, ма каква она била. Оно настоји да посматра ствари са туђе тачке гледишта, да озбиљно узме у обзир критику коју други упућују нашој заједници, као и њене историјске грешке и промашаје. Попут преамбуле Духовних вежбиСв. Игњатија, оно тражи да дâ најбољу интерпретацију онога што други ради и каже, да баци светло критике равномерно на промашаје сопствене Цркве, као и на промашаје других. Укратко, оно тражи да хришћанску љубав пренесе на поље истраживања, и то је неумољив непријатељ свих облика верског фанатизма, нетрпељивости, тенденциозног извештавања, и неискрених поређења која супротстављају неостварене идеале једне Цркве са далеко од идеалном ситуацијама нечије друге Цркве. Екуменизму сам се учио читајући часописе Eastern Churches, Irenikon иIstina, број за бројем. Ови католички часописи су православни Исток третирали са правичношћу и љубављу. Научном екуменизму сам се учио читајући Франсиса Дворника, католичког свештеника чији су беспрекорни истраживачки рад и смирена објективност рехабилитовали патријарха Фотија и отворено изложили удео Рима у отуђивању Истока и Запада, које је кулминирало у догађајима из 1054. године. Маја 1959. године сам се вратио са Блиског Истока после застрашујуће године метежа и грађанских сукоба после револуције од 14. маја 1959, и неупарени делови моје слагалице су почели да се склапају. Стекао сам титулу мастера из руског на Фордаму, а онда сам започео студије теологије на Вестон Колеџу 1960. Године 1962. сам био пребачен из мисије у Ираку у руске мисије, примио потребне документе за промену обреда из Рима, и био рукоположен за ђакона према словено-византијском обреду исте године, а за презвитера 1963. Коцка је била бачена, пут изабран, настројење успостављено. Остало је било питање учења заната, које сам савладао у Риму, живећи као алумни Руског колеџа и учећи под менторством Хуана Матеоса на Оријенталном институту. Након што сам стека титулу доктора крајем 1970, отишао сам у Белгију на постдокторске студије оријенталних језика на Универзитету у Лувену. Већ је била 1973, а ја сам имао преко четрдесет година, осећајући се касно призваним у овај посао са литургијом. * Други део текста биће објављен 15.11.2018. http://teologija.net/moj-zivot-sa-liturgijom-i/ View full Странице
  19. Сабранима се, по благослову Владике Јоаникија, након Светог Јеванђеља, пастирском бесједом се обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин, координатор катихетског одбора. Поменувши два прочитана одјељка Светог Јеванђеља и Христову ријеч која је изречена љубављу која превазилази разум, отац Мирчета је присутној дјеци и одраслима рекао: „Данашње Свето Јеванђеље нам показује какви ми одрасли често знамо да будемо, а Господ нас учи какви требамо бити и за примјер тога нам оставља управо вас, драга дјецо, јер дјеца су искрена, природна, ненамјетљива и увијек приступају отвореног срца.“ Подсјетивши да је данашњи сабор посвећен јубилејима, међу којима је посебно истакао 330 година од страдања Момишићких мученика, а они су управо дјеца која су нам показала и потврдила примјер вјере, жртве и свједочења науке Христове. „Учимо се од Христа, највећег учитеља, најважнијој науци, како да ходимо, како да живимо, куда да ходимо, како да будемо добри ученици, а после и учитељи“, поручио је, нагласивши да увијек кад дођемо овдје, код Светог Петра Цетињског, који је био добар Христов ученик и учитељ Црногорцима, требамо да се сјетимо и да пратимо пре свега науку Христову и науку Петрову и да кроз њу сагледавамо која је наука добра а која није. Само тако ћемо бити добри ученици и учитељи сваке науке јер она наука која није посољена сољу Светог Петра Цетињског није нам на добро. Отац Мирчета је своју бесједу завршио поруком данашњег сабора: „Дивно је и красно кад браћа живе заједно“, пожелевши свима да пратимо ту поруку и живимо јеванђелску науку. У току службе узнесена је молитва призива Светог Духа за почетак школске године. Господе Боже и Створитељу наш, Ти си нас људе ликом Својим почаствовао; Ти си научио изабране своје да уважавају оне што слушају Твоју науку; Ти си мудрост објавио дјеци; Ти си научио Соломона и све који ишту мудрост Твоју, отвори срца, умове и уста ових слугу твојих, да би усвајали силу закона Твога и са успјехом схватили корисне науке које им се предају, у славу пресветог Имена Твог, на корист и напредак Свете Цркве Твоје и познали добру и савршену вољу Твоју. Избави их од сваког напада непријатељског, чувај их у православној вјери и у свакој побожности и чистоти у све дане живота њихових, да напредују у знању и вршењу заповјести Твојих, да тако припремљени прославе пресвето Име Твоје и буду наследници царства Твога. Јер си Ти Бог силан у милости и благ у моћи и Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин. Данашњи сабор ће званично бити отворен у 11 часова испред Цетињског манастира. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморске
  20. Светом архијерејском литургијом свечано и молитвено, започео је деветнаести Православни дјечији сабор. Литуригијом је началствовао Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке и великог броја народа, нерочито дјеце. Током литургије одговарао је мјешовити хор свете Ангелине српске из Никшића, под диригентском палицом Ане Бојић. Сабранима се, по благослову Владике Јоаникија, након Светог Јеванђеља, пастирском бесједом се обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин, координатор катихетског одбора. Поменувши два прочитана одјељка Светог Јеванђеља и Христову ријеч која је изречена љубављу која превазилази разум, отац Мирчета је присутној дјеци и одраслима рекао: „Данашње Свето Јеванђеље нам показује какви ми одрасли често знамо да будемо, а Господ нас учи какви требамо бити и за примјер тога нам оставља управо вас, драга дјецо, јер дјеца су искрена, природна, ненамјетљива и увијек приступају отвореног срца.“ Подсјетивши да је данашњи сабор посвећен јубилејима, међу којима је посебно истакао 330 година од страдања Момишићких мученика, а они су управо дјеца која су нам показала и потврдила примјер вјере, жртве и свједочења науке Христове. „Учимо се од Христа, највећег учитеља, најважнијој науци, како да ходимо, како да живимо, куда да ходимо, како да будемо добри ученици, а после и учитељи“, поручио је, нагласивши да увијек кад дођемо овдје, код Светог Петра Цетињског, који је био добар Христов ученик и учитељ Црногорцима, требамо да се сјетимо и да пратимо пре свега науку Христову и науку Петрову и да кроз њу сагледавамо која је наука добра а која није. Само тако ћемо бити добри ученици и учитељи сваке науке јер она наука која није посољена сољу Светог Петра Цетињског није нам на добро. Отац Мирчета је своју бесједу завршио поруком данашњег сабора: „Дивно је и красно кад браћа живе заједно“, пожелевши свима да пратимо ту поруку и живимо јеванђелску науку. У току службе узнесена је молитва призива Светог Духа за почетак школске године. Господе Боже и Створитељу наш, Ти си нас људе ликом Својим почаствовао; Ти си научио изабране своје да уважавају оне што слушају Твоју науку; Ти си мудрост објавио дјеци; Ти си научио Соломона и све који ишту мудрост Твоју, отвори срца, умове и уста ових слугу твојих, да би усвајали силу закона Твога и са успјехом схватили корисне науке које им се предају, у славу пресветог Имена Твог, на корист и напредак Свете Цркве Твоје и познали добру и савршену вољу Твоју. Избави их од сваког напада непријатељског, чувај их у православној вјери и у свакој побожности и чистоти у све дане живота њихових, да напредују у знању и вршењу заповјести Твојих, да тако припремљени прославе пресвето Име Твоје и буду наследници царства Твога. Јер си Ти Бог силан у милости и благ у моћи и Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин. Данашњи сабор ће званично бити отворен у 11 часова испред Цетињског манастира. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморске View full Странице
  21. Певао је Мешовити хор Епархије браничевске. Његова Светост Патријарх је, после свете Литургије, произнео празнично слово, честитао високопреподобној игуманији Павли и сестринству шестовековни јубилеј и пожелео да и даље врше духовну улогу коју је манастир Манасија вековима имао. Архипастир Српске Цркве је казивао о личности Светог деспота Лазаревића, задужбинара манастира Манасије, и о царици Милици, потоњој монахињи Евгенији. -Када је косовско царство потамнело, Господ је кроз ове историјске личности чинио да се уздижемо у духовном, културном и сваком другом погледу, и то у време када се за друге земље није ни знало или нису ни постојале, подсетио је Патријарх. Свјатјејши је истакао: -Наша дужност је да као наследници славних и значајних предака очувамо оно што су нам они оставили и да будемо у оном односу према вери и Господу у каквом су и они били. Морамо озбиљно гледати на прошлост да бисмо сагледали шта је то наше претке одржало кроз историју и, угледајући се на њих, како бисмо се и ми у овом тешком времену одржали. Наша садашња страдања су равна страдању српског народа у прошлости, истакао је Патријарх српски г. Иринеј и додао да се и ми, као и наши преци надамо у Господа и верујемо да нас неће оставити. За трпезом љубави у манастирском конаку епископ браничевски Игњатије захвалио је патријарху Иринеју и сабраћи архијерејима што су се одазвали позиву да заједнички, литургијски прославе шест векова зрачења манастира Манасије. „Манастир је проживео све што и наш народ“ - посведочио је епископ Игњатије и додао да све оно што су други пре нас урадили, остало је нама у наслеђе, чега смо сведоци управо данас. За трпезом се обратио словом и министар културе у Влади Републике Србије г. Владан Вукосављевић и на дар манастиру уручио игуманији Павли икону Пресвете Богородице. Цветни Триод, богослужбену књигу на српском језику у издању Епархије будимске, манастиру је подарио директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, док је гђа Мирјана Андрић, директор Републичког завода за заштиту споменика културе, подарила „Монографију манастира Ресаве од почетка радова на њеној обнови“. Светом сабрању присуствовали су представници Републике Србије и Републике Српске, споменути министар кутуре и информисања Владан Вукосављевић, представници градских власти, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са помоћником др Марком Николићем, свештенство и монаштво Епархије браничевске, верни из неколико епархија Српске Цркве, личности јавног и културног живота; г. Небојша Брадић, главни и одговорни уредник културног програма РТС, са сарадницима. У манастирској порти изведен је културно-уметнички програм у којем су учествовали КУД „Црквина“ из Раконца и КУД „Вељко Дугошевић“ из Кучева. Манасија нама сија после обнове Након опсежних реконструкција које су трајале више деценија, манастир лепотом задивљује сваког пуника намерника и сваког ко је на боготражитељском путу. Манасија је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада моравској школи. Животопис ове велелепне задужбине, иако тешко оштећен у многим рушењима и пустошењима (1439, 1456, 1476. и 1734.), део је културне баштине нашег народа, али и света. Манастир Манасија је уврштен прелиминарно на листу светске баштине Унеска. Извор: Телевизија Храм
  22. У манастиру Манасији, задужбини деспота Стефана Лазаревића, у недељу 5. августа 2018. године, торженственом архијерејском Лиургијом прослављено шест векова овог светила наше вере. Светом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење надлежног Епископа браничевског, Преосвећеног г. Игњатија, и отачаствених архијереја Српске Православне Цркве. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, аустријско-швајцарски Андреј, нишки Арсеније и мохачки Исихије, преподобно монаштво, чесно свештенство и ђаконство Свете Српске Цркве. Певао је Мешовити хор Епархије браничевске. Његова Светост Патријарх је, после свете Литургије, произнео празнично слово, честитао високопреподобној игуманији Павли и сестринству шестовековни јубилеј и пожелео да и даље врше духовну улогу коју је манастир Манасија вековима имао. Архипастир Српске Цркве је казивао о личности Светог деспота Лазаревића, задужбинара манастира Манасије, и о царици Милици, потоњој монахињи Евгенији. -Када је косовско царство потамнело, Господ је кроз ове историјске личности чинио да се уздижемо у духовном, културном и сваком другом погледу, и то у време када се за друге земље није ни знало или нису ни постојале, подсетио је Патријарх. Свјатјејши је истакао: -Наша дужност је да као наследници славних и значајних предака очувамо оно што су нам они оставили и да будемо у оном односу према вери и Господу у каквом су и они били. Морамо озбиљно гледати на прошлост да бисмо сагледали шта је то наше претке одржало кроз историју и, угледајући се на њих, како бисмо се и ми у овом тешком времену одржали. Наша садашња страдања су равна страдању српског народа у прошлости, истакао је Патријарх српски г. Иринеј и додао да се и ми, као и наши преци надамо у Господа и верујемо да нас неће оставити. За трпезом љубави у манастирском конаку епископ браничевски Игњатије захвалио је патријарху Иринеју и сабраћи архијерејима што су се одазвали позиву да заједнички, литургијски прославе шест векова зрачења манастира Манасије. „Манастир је проживео све што и наш народ“ - посведочио је епископ Игњатије и додао да све оно што су други пре нас урадили, остало је нама у наслеђе, чега смо сведоци управо данас. За трпезом се обратио словом и министар културе у Влади Републике Србије г. Владан Вукосављевић и на дар манастиру уручио игуманији Павли икону Пресвете Богородице. Цветни Триод, богослужбену књигу на српском језику у издању Епархије будимске, манастиру је подарио директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, док је гђа Мирјана Андрић, директор Републичког завода за заштиту споменика културе, подарила „Монографију манастира Ресаве од почетка радова на њеној обнови“. Светом сабрању присуствовали су представници Републике Србије и Републике Српске, споменути министар кутуре и информисања Владан Вукосављевић, представници градских власти, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са помоћником др Марком Николићем, свештенство и монаштво Епархије браничевске, верни из неколико епархија Српске Цркве, личности јавног и културног живота; г. Небојша Брадић, главни и одговорни уредник културног програма РТС, са сарадницима. У манастирској порти изведен је културно-уметнички програм у којем су учествовали КУД „Црквина“ из Раконца и КУД „Вељко Дугошевић“ из Кучева. Манасија нама сија после обнове Након опсежних реконструкција које су трајале више деценија, манастир лепотом задивљује сваког пуника намерника и сваког ко је на боготражитељском путу. Манасија је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада моравској школи. Животопис ове велелепне задужбине, иако тешко оштећен у многим рушењима и пустошењима (1439, 1456, 1476. и 1734.), део је културне баштине нашег народа, али и света. Манастир Манасија је уврштен прелиминарно на листу светске баштине Унеска. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  23. На празник Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, 28. јула 2018. године, у свима епархијама Руске Православне Цркве одслужена су богослужења поводом 1030-годишњице Крштења Кијевске Русије. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве, на заседању од 24. до 29. јуна 2018. године у Москви, одлучио је да се у спомен на Крштење Русије на празник Светог равноапостолног кнеза Владимира 1/28. јула „одслужи богослужење по уставу великог празника, чиме ће се указати ваљана част крститељу Русије“. У Русији, Украјини и Белорусији дан Светог кнеза Владимира унет је међу државне празнике који се сведруштвено прослављају. На заседању 14. маја 2018. године Свештени Синод је донео одлуку да се у свима митрополијама и епархијама одрже празнична и спомен-догађања - конференције, концерти и изложбе посвећене 1030-годишњици Крштења Русије. Ради учествовања у свечаностима поводом овог значајног догађаја у Москву су допутовали Блажењејши Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и делегације помесних Православних Цркава. Свечаност у престоници Русије отпочела је Божанском Литургијом којом су на тргу испред Саборне цркве Кремља началствовали Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил. Ово је први пут да је овде под ведрим небом одслужена Литургија. Престо је био постављен на подијуму на јужној страни паперте патријаршијског Успенског Саборног храма. У богослужењу су учествовали чланови делегација помесних Православних Цркава: из Александријске Патријаршије: представник Патријарха александријског и све Африке при московском патријарашком престолу Митрополит кирински Атанасије, Митрополит јоханесбуршки и преторијски Дамаскин, генерални секретар Свештеног Синода архимадрит Данило (Бијазис); из Јерусалимске Патријаршије: представник Патријарха јерусалимског код московског патријарашког престола архимандрит Стефан (Диспиракис); из Српске Патријаршије: Епископ бачки Иринеј, Епископ ремезијански Стефан; из Грузијске Патријаршије: Епископ никорцминдски Вахтанг; из Бугарске Патријаршије: Митрополит ловчански Гаврило, генерални секретар Светог Синода Епископ мелнишки Герасим, преставник Патријарха бугарског при московском патријарашком престолу архимандрит Теоктист (Димитров); из Кипарске Православне Цркве: Митрополит пафски Георгије, архимандирт Стилијан (Стелеу); из Албанске Православне Цркве: Митрополит аполонијски и фијерски Никола; из Пољске Православне Цркве: Архиепископ вроцлавски и шчетински Георгије, јеромонах Спиридон (Кузјак); из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке: представник ове Цркве при московском патријарашком престолу архимандрит Серафим (Шемјатовски), помоћник представника јеромонах Александар (Галушка). Представник Патријарха антиохијског при московском патријаршком престолу Митрополит филипопољски Нифон присуствовао је богослужењу. Саслужавао је вели број архијереја, клирика, ђакона, директора црквених синодских одељења, представника високих и нижих богословских школа... Богослужењу су присуствовали министар културе Руске Федерације В. Р. Медински, опуномоћени представник Председника Руске Федерације у Централном федералном округу И.О. Шчеголев, градоначелник Москве С.С. Собјанин, председник Комитета Државне Думе ФС РФ за развој грађанскго друштва, питања друштвених и религијских заједница С. А. Гаврилов, директор Департмана религионалне безопасности и за сузбијање корупције града Москве В.В. Черников, руководилац Департмана националне политике и међурегионалних веза града Москве В. И. Сучков. Међу вернима на тргу пред Саборном црквом молила се председница Синодалног одељења за манастире и монаштво, настојатељица Зачатјевског ставропигијалног манастира игуманија Јулијана (Каледа), као и настојатељице женских манастира, монаштво оба реда, парохијани московских храмова. Богослужење су директно преносили тв канали „Росија-24“, „Сојуз“ и „Спас“. На кремаљском тргу су били постављени икона и ковчег с честицом моштију Светог равноапостолног великог кнеза Владимира донети из катедралног Саборног храма Христа Спаситеља. Богослужење је улепшао здружени хор Московске градске епархије под управом заслужног уметника Русије А.А. Пузакова. На Литургији су певани празнични антифони Дана Крштења Русије састављени 1988. године поводом светковања 1000-годишњице овог историјског догађаја. На малом входу отпевани су тропари Живоначалној Тројици, Свима светима просијалим у земљи руској, Крштења Русије, Светом равноапостолном великом кнезу Владимиру. На сугубој јектенији произнесене су посебне прозбе састављене поводом 1030-годишњице Крштења Русије, а Патријарх сверуски је прочитао такође посебну молитву. Прочитана је и заупокојена јектенија са специфичним додацима. Епископ солнечногорски Сергије је прочитао Посланицу Руске Цркве њеним чедима поводом ове годишњице. Његова Светост патријарх Кирил посебно је поздравио Његово Блаженство Патријарха александријског г. Теофила похваливши његове мисионарске напоре у Африци. Одговорио је александријски Патријарх. На крају службе је Патријарх је одликовао градоначелника Москве С. Собјакина поводом 60. рођендана, а за његове велике заслуге указане Цркви при обнови цркава. Уследила је величанствена литија кроз Боровицка врата Кремља до споменика Светог Владимира коју су предводили патријарси Кирил и Теофил и г. Владимир Путин, председник Руске Федерације. Поздрављајући присутне, Патријарх московски и све Русије г. Кирил је рекао да заједничка вера и култура Руса, Украјинаца и Белоруса није само начин да се очува национални идентитет, већ и да се обезбеди утицај на цео свет од стране јединственог народа. -Данас је посебан дан за цео наш народ, православни народ, чији су преци учествовали у крштењу у кијевском купељу. Историја у трајању од 1030 година испуњена је и срећом и тугом, и победама и поразима. Међутим, упркос најтежим историјским изазовима, наш народ је сачувао своју веру, национални дух и културу - и не само сачувао, већ и ојачао, рекао је поглавар Руске Православне Цркве. Председник Русије г. Владимир Путин је казао да је Крштење Русије дало њеним прецима слободу избора између добра и зла. -Крштење је кључни тренутак у нашој историји, догађај цивилизацијских размера који је определио даљи развој Русије током векова, навео је председник Путин. У Москви је током дана одржан читав низ догађаја којима се обележава 1030-годишњица од Крштења Русије. Тачан датум када је Кијевска Русија прихватила Хришћанство 988. године је непознат, али се празник у Русији свечано обележава 28. јула као дан сећања на Светог кнеза Владимира, средњовековног руског владара који је донео светлост Православља у Кијевску Русију и крстио свој народ. Овај дан се званично обележава од 2010. године. Високу делегацију Српске Православне Цркве у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Извор: Српска Православна Црква
  24. Литургијом на тргу испред Саборне цркве Кремља началствовали Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и Патријарх московски и све Русије г. Кирил уз саслужење чланова делегација помесних Православних Цркава. Српску Патријаршију представљали Епископи бачки Иринеј и ремезијански Стефан. На челу величанствене литије и председник Руске Федерације г. Владимир Путин. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На празник Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, 28. јула 2018. године, у свима епархијама Руске Православне Цркве одслужена су богослужења поводом 1030-годишњице Крштења Кијевске Русије. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве, на заседању од 24. до 29. јуна 2018. године у Москви, одлучио је да се у спомен на Крштење Русије на празник Светог равноапостолног кнеза Владимира 1/28. јула „одслужи богослужење по уставу великог празника, чиме ће се указати ваљана част крститељу Русије“. У Русији, Украјини и Белорусији дан Светог кнеза Владимира унет је међу државне празнике који се сведруштвено прослављају. На заседању 14. маја 2018. године Свештени Синод је донео одлуку да се у свима митрополијама и епархијама одрже празнична и спомен-догађања - конференције, концерти и изложбе посвећене 1030-годишњици Крштења Русије. Ради учествовања у свечаностима поводом овог значајног догађаја у Москву су допутовали Блажењејши Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и делегације помесних Православних Цркава. Свечаност у престоници Русије отпочела је Божанском Литургијом којом су на тргу испред Саборне цркве Кремља началствовали Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил. Ово је први пут да је овде под ведрим небом одслужена Литургија. Престо је био постављен на подијуму на јужној страни паперте патријаршијског Успенског Саборног храма. У богослужењу су учествовали чланови делегација помесних Православних Цркава: из Александријске Патријаршије: представник Патријарха александријског и све Африке при московском патријарашком престолу Митрополит кирински Атанасије, Митрополит јоханесбуршки и преторијски Дамаскин, генерални секретар Свештеног Синода архимадрит Данило (Бијазис); из Јерусалимске Патријаршије: представник Патријарха јерусалимског код московског патријарашког престола архимандрит Стефан (Диспиракис); из Српске Патријаршије: Епископ бачки Иринеј, Епископ ремезијански Стефан; из Грузијске Патријаршије: Епископ никорцминдски Вахтанг; из Бугарске Патријаршије: Митрополит ловчански Гаврило, генерални секретар Светог Синода Епископ мелнишки Герасим, преставник Патријарха бугарског при московском патријарашком престолу архимандрит Теоктист (Димитров); из Кипарске Православне Цркве: Митрополит пафски Георгије, архимандирт Стилијан (Стелеу); из Албанске Православне Цркве: Митрополит аполонијски и фијерски Никола; из Пољске Православне Цркве: Архиепископ вроцлавски и шчетински Георгије, јеромонах Спиридон (Кузјак); из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке: представник ове Цркве при московском патријарашком престолу архимандрит Серафим (Шемјатовски), помоћник представника јеромонах Александар (Галушка). Представник Патријарха антиохијског при московском патријаршком престолу Митрополит филипопољски Нифон присуствовао је богослужењу. Саслужавао је вели број архијереја, клирика, ђакона, директора црквених синодских одељења, представника високих и нижих богословских школа... Богослужењу су присуствовали министар културе Руске Федерације В. Р. Медински, опуномоћени представник Председника Руске Федерације у Централном федералном округу И.О. Шчеголев, градоначелник Москве С.С. Собјанин, председник Комитета Државне Думе ФС РФ за развој грађанскго друштва, питања друштвених и религијских заједница С. А. Гаврилов, директор Департмана религионалне безопасности и за сузбијање корупције града Москве В.В. Черников, руководилац Департмана националне политике и међурегионалних веза града Москве В. И. Сучков. Међу вернима на тргу пред Саборном црквом молила се председница Синодалног одељења за манастире и монаштво, настојатељица Зачатјевског ставропигијалног манастира игуманија Јулијана (Каледа), као и настојатељице женских манастира, монаштво оба реда, парохијани московских храмова. Богослужење су директно преносили тв канали „Росија-24“, „Сојуз“ и „Спас“. На кремаљском тргу су били постављени икона и ковчег с честицом моштију Светог равноапостолног великог кнеза Владимира донети из катедралног Саборног храма Христа Спаситеља. Богослужење је улепшао здружени хор Московске градске епархије под управом заслужног уметника Русије А.А. Пузакова. На Литургији су певани празнични антифони Дана Крштења Русије састављени 1988. године поводом светковања 1000-годишњице овог историјског догађаја. На малом входу отпевани су тропари Живоначалној Тројици, Свима светима просијалим у земљи руској, Крштења Русије, Светом равноапостолном великом кнезу Владимиру. На сугубој јектенији произнесене су посебне прозбе састављене поводом 1030-годишњице Крштења Русије, а Патријарх сверуски је прочитао такође посебну молитву. Прочитана је и заупокојена јектенија са специфичним додацима. Епископ солнечногорски Сергије је прочитао Посланицу Руске Цркве њеним чедима поводом ове годишњице. Његова Светост патријарх Кирил посебно је поздравио Његово Блаженство Патријарха александријског г. Теофила похваливши његове мисионарске напоре у Африци. Одговорио је александријски Патријарх. На крају службе је Патријарх је одликовао градоначелника Москве С. Собјакина поводом 60. рођендана, а за његове велике заслуге указане Цркви при обнови цркава. Уследила је величанствена литија кроз Боровицка врата Кремља до споменика Светог Владимира коју су предводили патријарси Кирил и Теофил и г. Владимир Путин, председник Руске Федерације. Поздрављајући присутне, Патријарх московски и све Русије г. Кирил је рекао да заједничка вера и култура Руса, Украјинаца и Белоруса није само начин да се очува национални идентитет, већ и да се обезбеди утицај на цео свет од стране јединственог народа. -Данас је посебан дан за цео наш народ, православни народ, чији су преци учествовали у крштењу у кијевском купељу. Историја у трајању од 1030 година испуњена је и срећом и тугом, и победама и поразима. Међутим, упркос најтежим историјским изазовима, наш народ је сачувао своју веру, национални дух и културу - и не само сачувао, већ и ојачао, рекао је поглавар Руске Православне Цркве. Председник Русије г. Владимир Путин је казао да је Крштење Русије дало њеним прецима слободу избора између добра и зла. -Крштење је кључни тренутак у нашој историји, догађај цивилизацијских размера који је определио даљи развој Русије током векова, навео је председник Путин. У Москви је током дана одржан читав низ догађаја којима се обележава 1030-годишњица од Крштења Русије. Тачан датум када је Кијевска Русија прихватила Хришћанство 988. године је непознат, али се празник у Русији свечано обележава 28. јула као дан сећања на Светог кнеза Владимира, средњовековног руског владара који је донео светлост Православља у Кијевску Русију и крстио свој народ. Овај дан се званично обележава од 2010. године. Високу делегацију Српске Православне Цркве у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  25. По благослову Епископа беседу је произнео свештеник Ненад Драгићевић, нагласивши да је "основни постулат у Цркви љубав, која је једина мерило живота у њој". На крају свете службе, братсво Саборне цркве је за Епископа и верни народ припремило Трпезу љубави у црквеној сали. Извор: Епархија крушевачка
×
×
  • Креирај ново...