Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владику'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Блаженопочивши владика захумско-херцеговачки и приморски Атанасије био је веома значајна личност за све православне у Херцеговини и имао је невјероватну бригу за сваког човјека, рекао је игуман манастира Житомислић Данило Павловић. – Владика Атанасије имао је велику и посебну љубав према Житомислићу, саосјећање према порушеним светињама у долини Неретве – истакао је игуман Данило у Музеју манастира Житомислић, гдје је вечерас одржано “Вече сјећања на владику Атанасија”. Он је истакао да је владика Атанасије био човјек Јеванђеља, велики теолог и историчар и да је све што је радио било темељно, а сваки сусрет са њим увијек је резултовао неким преображајем. Игуман Данило нагласио је да је владика Атанасије у многим манастирима у Херцеговини покренуо монаштво и обновио многе манастире који почињу бити отворени за све. Он је рекао да је владика имао велику пажњу према свим вјерницима, али и људима који нису православне вјере. – Његова смрт је прелазак у живот вјечни и то је нова епоха његовог дјеловања – истакао је игуман Данило. Игуманија Петропавловог манастира мати Павла рекла је да ниједан сусрет у протеклој години није прошао, а да се на њему нису сјетили владике Атанасија. – Он је оставио велику празнину, али и велику утјеху. Све више смо свједоци колико нам је даровао и блага оставио. Имао је чудну енергију да у вама покрене нешто. Не знам да ли је ико могао да запали ватру и љубав према Цркви као владика Атанасије. Сусрет са њим је значио промјену начина живота – подсјетила је игуманија Павла. Она је рекла да се владика Атанасије 1994. водио тристо ратне сирочади у Грчку, а са собом је повео петнаестак васпитача који су и сами били средњошколци. – За њега није било препрека, он је могао све. Просто је немогуће какву енергију и ревност је имао – нагласила је мати Павла. Она је рекла да је отац Јустин Ћелијски био његов духовни отац и да се уз њега изградио као монах, те додала да су и грчки монаси на њега имали утицај. – Нама је у манастиру само једном рекао неку поуку, мислили смо да ће рећи ко зна шта, а рекао је – свако зашто има своје зато. Међутим, цијели његов живот је био поука – додала је игуманија. Требињски свештеник протојереј ставрофор Дражан Тупањанин присјетио се дана када је владика Атанасије стигао у Херцеговину. – Дошао је са свитом црногорских свештеника и монаха. Одједном су постали тако домаћи. Сваки његов потез који је био неконвенционалан, за мене је био откровење. Ми млади који смо ишли у Цркву тада имали смо неодољиву жељу да га слиједимо – рекао је Тупањанин. Он је додао да је владика Атанасије знао како се Црква остварује, а његов долазак био је благослов за Херцеговину. – Поред њега је човјек могао да се развија. Та његова спољна “грубост” – све се завршавало ту, није било накнаде казне, злопамћења. Владика Атанасије је плодотворно дјеловао на нас – рекао је Тупањанин. Он је нагласио да је владика Атанасије личност светоотачких димензија, те теолог који је имао искуство божанских енергија. У Музеју манастира Житомислић на Благовијести је отворена и изложба фотографија владике Атанасија “Твоје од твојих”. https://mitropolija.com/2022/04/10/za-vladiku-atanasija-nije-bilo-prepreka-on-je-mogao-sve/
  2. Са епископом Атанасијем Јевтићем упознао сам се далеке 2003. године на једној богословској конференцији. Неколико година читајући његове књиге и свака реч, фраза и реченица у њима у мени су разгоревали ероса за богословље/теологију. И свака нова страница приближавала ме до тајне богословља/теологије, до ума отаца. То значи да читаш и да осећаш, да идеш путем, који води ка тој тајни, која те призива да јој се посветиш. Једном речју – читаш теологију, која храни и која носи неизбрисиве трагове величанствене личности, који богословствује. А личност се открива у сусрету. Далеке 2003. године био је мој први сусрет са владиком Атанасијем лице у лице. То је био један од оних сусрета, који се никада не заборављају и који остављају дубоки траг у уму и срцу, који остављају сведочанство о нечему духовно значајном. То је била потврда за аутентично богословље – живо, надахнуто, ологосено; осећаш богословље „освежено” Духом благодати. То је било богословље, које исцељује интелектуалну немоћ и мистагошки уводи ум ка тајни истинског богопознања. То је било богословље, које смирује претенциозност учења и постаје „мера” аутентичног егзистенцијалног порива срца. Током првог сусрета осетио сам богословље као живо сведочанство, као глас тајанственог разговора. И владика Атанасије ме прихватио за свог саговорника мало касније, током 2006. године, прихватио ме да разговарамо о богословљу лицем у лице. Тако је било и следећих година. Сатима смо говорили о богословљу и у сваком његовом одговору на моје питање осећао сам надахнутост библијским пророцима и апостолским духом, осећао сам мудрост отаца. Да, владика Атанасије је говорио умом отаца, водио ме њиховим путевима. Тада сам схватио, да он не говори о оцима, већ разговара са њима и позива те да се укључиш у тај разговор. А разговор је увек био на једну исту тему: Онај, Који је исти јуче, данас и увек – Христос Богочовек, Црква, Литургија, подвиг живота у Христу… И циљ сваког разговора, сваког богословског слова је био исти: Христос да постане богочовечанска мера нашег живота, нашег ума, наших осећања/емоција, наше воље, на цео наш живот и однос према Богу и према другима… Да, владика Атанасије је био и остаће човек Цркве. У свакој његовој речи, у сваком гесту, у сваком поступку назирала се тајанствена богочовечанска и црквена логика, коју је изражавао на јединствен начин. Кад се шалио или играо фудбал, кад је реаговао бурно или тешио, једноставно је тражио путеве/начине, којима да се приближи другоме, да га уведе у Истину и живот Цркве. У потрази за богочовечношћу епископ Атанасије је имао истанчан осећај за истинског човека. Умео је да ствара блискост, био је бескрајно осетљив на радост и бол обичног човека, за оно природно, свакодневно, народно, које нам често измиче од псеудоинтелектуалног снобизма, који он није подносио. Био је носилац оне здраве православне духовности , која види целу творевину као јако добру, зато што је видео принесену Богу на Литургији, у Евхаристији. И вођен својим евхаристијским погледом на свет, владика Атанасије богословљаваше деценијама за Литургију као језгро нашег хришћанског бића и живота, и то све тако како је беседио са оцима. Једном речју, живео је и богословио је на органски начин, живећи своју црковну идентичност саборно, васељенски. Једном речју, ходао је апостолским стопама, говорио надахнуто пророцима, сведочио мудрошћу црквених отаца. Владика Атанасије је имао дар да живи и богословствује у Христу Богочовеку, но никада не чувајући Га само за себе, већ великодушно го делећи свакоме, ко може да понесе тај подвиг, да се томе посвети. Тај дар је добио од свог духовног оца светог Јустина Ћелијског и исто као он остао је веран Христу Богочовеку. И као човек Богочовека био је слободан човек, имао је истинску слободу у Христу. Да, Владика Атанасије је био истински слободан човек! Био је човек изненађења, не очекујућег геста, спреман сваког момента да прихвати ризик да буде духовно „експлозиван” у Духу. Имао је дара да уклања сваку баријеру, на направи „пробој” ка другоме, да осуди сваки формализам и фалш, да изобличи сваки ускогруди зилотизам и арогантни псеудоинтелектуални снобизам. Да, био је спреман на све то заради слободе у Христу, заради Истине, коју је назвао речима светог Јована Златоустог „стуб и ослонац Цркве”. Имао је харизму да сруши сваку преграду, сваки стереотип и предрасуду и истовремено да поштује и ревносно брани Предање, да се бори за истину у Христу. Био је спреман да постане Христа ради јуродив, да сведочи за Истину (=Христос) и да је приближи свакоме од нас – од епископа и професора до најмањег детета. Да, владика Атанасије је био слободан да проповеда храбро и смело и истовремено са тиме да воли на његов начин дубоко и искрено. Био је слободан чак и од себе самог и знао је да нас пази од себе, да би нас усмерио једино ка Христу. Говорио је гласом Цркве, гласом отаца, но не за да би нас приближио себи, не да би слушали њега, већ да слушамо само и јединствено Христа и Његове пријатеље – свете и оце Цркве. Знао је да буде попустљив ка немоћнима у богословљу, но био је бескомпромисан за сваку замену, за свако вештачко мудровање, на свако лукавство овога века, на сваку неистину. Био је оличење јеванђелског принципа: истина ће вас направити слободним. Да, владика Атанасије је био слободан у Истини! И баш зато што је био слободан, био је динамичан човек. Био је човек динамике, подвига, стално превазилазио сваку статику, пасивност, застој. За њега живот је био динамика, а динамика – живот! До краја је остао динамичан и отворен човек и учио је и друге да живе у слободи у Христу на један динамичан начин… Да, владика Атанасије је живео дар слободе у Христу и борио се да нас направи слободним од псеудобогословског, од псеудодуховног, од псеудоцрквеног, од сваког покушаја наметања сопствених мера. Управо та његова слобода га је правила сабеседником отаца… Сада схватам, да заглавље једне његове књиге „На путевима отаца” звучи као програм, и тај „програм” владика Атанасије је испунио на величанствен начин. Живот му је био ходање по путевима отаца и непрекидно разговарање са њима слично као Лука и Клеопа, који су разговарали са Христом на путу за Емаус. И слично њима, увек је доводио разговор за ломљење хлеба, до тајне Литургије. Истовремено увек је тражио нове и нове сабеседнике/саговорнике – да их посвети мистерији бескрајног дијалога са оцима и, коначно, да их направи својим и њиховим сатрпезарима. У сваком од нас видео је потенцијанло новог саговорника на тему Христос Богочовек и правио га је актуелним сатрпезником небескоземаљске трпезе Евхаристије. Довољно је само да пожелиш да се посветиш. И владика Атанасије уводи у такав разговор, у којем биваш истински слободан за сусрет и загрљај Богочовека Христа. Умео је да „рашири” умове и срца својих слушалаца и читаоца. Да, имао је дар да ослобађа, но и да васпитава у одговорност – у одговорност према Цркви, према Истини=Христу. Тај дар нам је оставио као наследство, као добар залог, као завет… Јуче се представио пред Господом један од највећих теолошких умова нашега времена! Представио се пред Господом један од данашњих/савремених великих васељенских учитеља Православне Цркве! Владика Атанасије је завршио свој земаљски подвиг и преселио се у вечни живот, да продужи да беседи са оцима Цркве у загрљају Христа, о ком је толико волео да говори. Преселио се у вечност, и продужио да буде достојан сатрпезник/сатрпезар на трпези вечне Евхаристије, и оставио нам је позив да будемо достојни сатрпезари овде и сада… Оставио нам је огромно теолошко/богословско богатство од хиљаду страница „записа” свог дугогодишњег беседовања са оцима. Оставио нам је и завет: да будемо верни људи Богочовеку Христу и да будемо достојни саговорници Христових пријатеља. Оставио нам је десетине књига, лекција, беседа, проповеда, но и успомене за непоновљиве личне сусрете са њим лице у лице. У Христу Господу ово вечно сећање је и нада у есхатолошки сусрет у Царству Божијем као пријатељи Христови, као сабеседници, као сатрпезници… заједно са њим у загрљају Богочовека Христа! Остала нам је вечна успомена на непоновљиву личност владике Атанасија, на великог духовника богопросветљеним васељенским умом препуног љубави у срцу. Вечна да је успомена на верног човека Богочовека Христа, на човека Цркве Христове – епископа Атанасија! Хвала ти, владико! Дубок поклон и нека Бог подари блажен покој твојој души! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  3. На званичном инстаграм налогу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије написао је своја сећања на новопрестављеног Епископа шабачког Лаврентија, најстаријег српског архијереја. Данас око 17.00 часова у скромном, монашком обиталишту у Шапцу Спаситељ се обратио владики шабачком Лаврентију речима: Слуго добри и верни - уђи у радост господара свога! Ми се са тугом опраштамо од овог дивног архијереја и молимо Богу за покој његове душе, и у исто време се питамо шта нам то Бог указује када је овај час изабрао да себи позове најстаријег српског архијереја. У личности владике Лаврентија сабрале су се најлепше особине које су красиле ону плејаду српских архијереја који су у доба блаженог спомена патријарха српског Германа пуног тешких искушења, чували и очували Виноград Господњи засађен у српском народу. Уз поштовање сваке личности, нежну љубав према свом народу и спремност на помоћ свакоме у невољи, самопрегор, здраво родољубље, мудро избегавање непотребних сукоба и спремност на компромис на добро Цркве и народа, љубав према богослужењу, али и према књижевности и неговање народне културе, ово поколење архијереја, а посебно владику Лаврентија, красила је потпуна и безусловна оданост Цркви, њеном устројству, поретку и њеном јединству. Ето, то нам, мислим Бог и поручује данас када је после 64 године монашке и 55 година архијерејске службе, у своје Царство позвао епископа шабачког Лаврентија. Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Лаврентије! Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
  4. Поводом објаве чланка медијске куће N1 под насловом „Београђанка оптужује владику Јована Ћулибрка да ју је претукао“, аутора Јелене Зорић, објављеног 10. маја 2021. године на интернет порталу именоване медијске куће, истичемо следеће: Епархија славонска и Епископ Пакрачко-славонски Јован Ћулибрк с резигнацијом негирају наводе и изјављују да ће поводом истих поднети тужбу за кривично дело против части и угледа (сходно члану 170 КЗ Републике Србије). Свесни времена у ком живимо и осуђујући сваки вид насиља, посебно над женама, не можемо да дозволимо искоришћавање оправданог сентимента према злостављању жена и да дозволимо злоупотребу медијског простора пласирањем лажи и позивањем на јавни линч. Извор
  5. Поводом објаве чланка медијске куће N1 под насловом „Београђанка оптужује владику Јована Ћулибрка да ју је претукао“, аутора Јелене Зорић, објављеног 10. маја 2021. године на интернет порталу именоване медијске куће, истичемо следеће: Епархија славонска и Епископ Пакрачко-славонски Јован Ћулибрк с резигнацијом негирају наводе и изјављују да ће поводом истих поднети тужбу за кривично дело против части и угледа (сходно члану 170 КЗ Републике Србије). Свесни времена у ком живимо и осуђујући сваки вид насиља, посебно над женама, не можемо да дозволимо искоришћавање оправданог сентимента према злостављању жена и да дозволимо злоупотребу медијског простора пласирањем лажи и позивањем на јавни линч. Извор View full Странице
  6. Боравак у Ваљеву Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије заокружио је посетом Храму Васкрсења Христовог, где је одслужио помен Владики Милутину, првом архијереју обновљене Ваевске епархије, од чије се земаљске кончине навршило нешто више од годину дана. Сви који су део духовног живота Ваљева са радошћу се сећају Светосавске академије на којој је лета Господњег 2014. беседу у част Светог Саве произнео Владика Порфирије, тада Епископ јегарски и викар Епископа бачког Г. Иринеја. Недуго потом Владика Порфирије бива изабран за Митрополита загребачко – љубљанског. По благослову блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, долази поново у Ваљево и на академији у част 35. годишњице од престављења Господу Преподобног Оца Јустина говори о новопросијавшем светитељу Српске Цркве, чија су дела надахнуће генерацијама црквених пастира широм православне васељене. Духовним великанима ваљевског краја припада и архимандрит Јован Радосављевић, од кога се, данас поглавар СПЦ, опростио у манастиру Лелић. Боравак у Ваљеву Патријарх Порфирије заокружио је посетом Храму Васкрсења Христовог, где је одслужио помен Владики Милутину, првом архијереју обновљене Ваевске епархије, од чије се земаљске кончине навршило нешто више од годину дана. Разгледајући саборни храм у граду на обалама Колубаре, Патријарх Порфирије похвалио је његову лепоту и труд који је Владика Милутин уложио у његову градњу. Извор: Епархија ваљевска
  7. Још једна молитва, као и сваког 30.у месецу, принета је за драгог духовног оца, блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина крај његовог почивалишта у Храму Васкрсења Христовог. Парастосом је началствовао архијерејски намесник други ваљевски, протонамесник Саша Максимовић, уз саслуживање свештенства свих ваљевских храмова и молитвено учешће Жељка Ђорђевића, чтеца при капели Светог Јована Крститеља у Епархијском дому, неколико сарадника Владике Милутина и верника. Извор: Радио Источник
  8. Вечерас, на празник Светог Василија Острошког, 12. маја 2020. полиција је, након дуже расправе, у Парохијском дому у Никшићу, око 22 сата, уручила позив и покушавала насилно да приведе у Центар безбједности Епископа будимљанско-никшићки Г. Јоаникија са још девет свештеника управо је саопштено на званичном сајту Епархије будимљанско-никшићке. “Намјера полиције је била понизи угледног Архијереја Цркве Божје на начин што су хтјели да га у Центар безбједности спроведу возилом за крининалце, у народу познатом као марица, што је Владика достојанствено одбио и уз велико негодовање сабраног народа (неколико хиљада) због овако нецивилизованог понашања полиције, упутио се у Центар безбједности пјешке, у пратњи свештеника, које је полиција, такође, имала намјеру да приведе. Оваквим поступањем према вјерским службеницима, у овом случају према Архијереју Цркве Божје и свештенству никшићког Саборног храма, полиција демонострира непрофесионалност, на тај начин покушавајући да испровоцира грађане и вјерни народ и доведе у питање мир и стабилиност у Црној Гори”, стоји у саопштењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Вечерас, на празник Светог Василија Острошког, 12. маја 2020. полиција је, након дуже расправе, у Парохијском дому у Никшићу, око 22 сата, уручила позив и покушавала насилно да приведе у Центар безбједности Епископа будимљанско-никшићки Г. Јоаникија са још девет свештеника управо је саопштено на званичном сајту Епархије будимљанско-никшићке. “Намјера полиције је била понизи угледног Архијереја Цркве Божје на начин што су хтјели да га у Центар безбједности спроведу возилом за крининалце, у народу познатом као марица, што је Владика достојанствено одбио и уз велико негодовање сабраног народа (неколико хиљада) због овако нецивилизованог понашања полиције, упутио се у Центар безбједности пјешке, у пратњи свештеника, које је полиција, такође, имала намјеру да приведе. Оваквим поступањем према вјерским службеницима, у овом случају према Архијереју Цркве Божје и свештенству никшићког Саборног храма, полиција демонострира непрофесионалност, на тај начин покушавајући да испровоцира грађане и вјерни народ и доведе у питање мир и стабилиност у Црној Гори”, стоји у саопштењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Да ко ће тјешити Јоаникија, кад из њега извире утјеха?! Он је наша утјеха! Он је утјеха и миру и правди, јер без правде мира нема. Јоаникије потврђује својим животом да мира без правде нема; такав је био и у раној младости, а и сада у својој скромности. И онда, када се звао Јован, као млад студент, личио је на Светог Јована Крститеља више него на студента. Већ се тада борио против разних Ирода. Ишло се тих дана у ул. Француску бр. 9, а ишло се и у Антикваријат у ул. Кнез Михајловој. Био је апостолски миран, а из њега је извирала правда и честитост; скромност а не многоглагољивост. Био је као тајни ученик Христов, зрелији од нас старијих. Није пропуштао Литургије Ваведењске. Пажљиво је слушао мудрост старијих и није истицао своју урођену горштачку мудрост. Обликовао је и допуњавао исту премудрошћу старијих. Била су то времена када је манастир, па и порта Ваведења, постала малена и уска. Прошле су године, а млади Јован, одлучио је о свом путу и узео тежак крст свог претходника, Светог Мученика ЈОАНИКИЈА., уз благи јарам Христа Спаситеља. Није погрешио Владика АМФИЛОХИЈЕ када му је тај јарам и бреме даровао. Сви смо знали да ће ЈОАНИКИЈЕ ТАЈ ЈАРАМ И БРЕМЕ ИЗНИЈЕТИ до самог трновитог врха ЦРНЕ ГОРЕ. Проницљив је митрополит Амфилохије као бистри извори Светигоре, а ако се у неког и преварио, у ЈОАНИКИЈА сигурно није. И брзо се у условима страшним, окрилио Матејем, Марком, Луком и Јованом. То су му крила орловска била, у кршу љутом, ђе се љута и отровна змија крила. Вратио се Јоаникије, у Отачаство своје, ту ђе орлови плету гнијездо своје, ђе мудраци змију гладе, а испод ње се вјешто ваде. Јоаникије је прави горштак, у њему је стално присутна оштрина и оштроумност. Карактеристика је то Црногорца и источних, горских мудраца. Али у њему обитава и благост, доброта, осјећајност, горска милост. Кад га је одредио митрополит за Горњу Црну Гору, он тамо ништа није нашао. И оно што је некад било, срушило се. Деценијама се радило, не би ли се и последње поништило. Да се чак и темељи изваде, да се цркве из ума људског поваде, да се сатре биће црногорско, да се “нови” појмови усаде; да Српство м о н т е н е г р и н с т в о постане. Можемо ли ми као људи, да представимо и замислимо, на што је Владика Јоаникије дошао? Многи су од нас били у Албанији Енвера Хоџе, првој званичној АТЕИСТИЧКОЈ држави на свијету. Вјерујте, овакве страхоте нијесмо виђели. Али, Владика дође…. Многе је цркве каменом обновио и многе темеље истражио, па и многе манастире у живот повратио. Поставља се питање, како је у ова тешка времена, времена крајње апостасије, неморала, плаћене пропаганде, нељудског па и скотског опонашања, као и модерног облика робовања – конзумизма, гдје је у сваком селу банка, али не и Црква, како је Владика ОБНОВИО, просветио, орадостио, отоплио, избавио, хиљаде и хиљаде људи, људских душа?!? Којим ли је он “доларима” купио те силне душе, које за њим беспрекорно иду, па и по цијену живота? Шта се то десило? Како то објаснити? Ми хришћани ово већ мјесецима гледамо са радошћу и усхићењем, са неизмјерном љубављу, а безбожници са страхом великим, са страхом смртоносним, спремни и да убију, јер то безбожници апостате, мрзитељи људског бића, не могу да разумију! То је Владика ЈОАНИКИЈЕ, ХРИСТОВ СЛУГА И ПОСЛАНИК, АПОСТОЛСКИ НАСЛЕДНИК. Та је благодат и харизма дата њему. Има ли још неки човјек данас на свијету, за ким иде тако народ? Био је некад Мандела и издржао дугогодишњу тамницу. Био је и Мартин Лутер Кинг, њега су убили, али ЈОАНИКИЈЕ је православни борац за слободу, за правду, за истину, за мир, за љубав међ народом, за поштивање другог и другачијег. Кад сте од Владике Јоаникија чули да је позвао хиљаде возљубљене браће на Грађанску НЕПОСЛУШНОСТ??? НИКАДА ! Кад је изговорио ријеч мржње према икоме??? НИКАДА! ЕТО, ТО ЈЕ ГРИЈЕХ ПРЕД ХЕГЕМОНОМ овога вијека, ето то је гријех владике ЈОАНИКИЈА пред ПОНТИЈЕМ ПИЛАТОМ нашег времена. То је моћ Антихриста који можда седи међу нама. Он се већ зноји, слабо дише, а највише му смета Светогорски, а још више Црногорски тамјан. Није случајно да је ових дана о томе извјестио папа Ратзингер. Овде” смета” ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ , он смета, јер тражи правду, а живи Истину. Он зрачи љубављу. На њему почива правда и истина и љубав Божија. ОН, Владика Јоаникије, има благодатну моћ, да ЉУБИ НЕПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ, а ТО БОЛИ! С друге стране, Владика не може, да воли Непријатеље ЦРКВЕ своје, јер би то било против народа Божјег, коме је Црква брод спасења. Зато, ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА? ОН НАМ ДАЈЕ УТЈЕХУ, ОН НАМ НОСИ МИР, ОН НАС ХРАНИ ЈЕВАНЂЕЉЕМ; СЛОВОМ БОЖИЈИМ. Он је наш” антиминс”, са којег нас храни, живим ТЕЛОМ и КРВЉУ самога Исуса Христа, за Православне истинитог Бога за живот ВЈЕЧНИ. Ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА? ОН је наша утјеха и данас када је пуштен из ТАМНИЦЕ, када га је дочекало хиљаде и хиљаде људи, жена и дјеце. ОН је био и јесте наша утјеха. Нас тјеши његово присуство, он је наша радост. Зликовце такви људи плаше, јер они нису у стању да приме МИР. Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија? Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија? Он је у центру своје пастве, Он је ЕПИСКОП И АРХИЈЕРЕЈ, као што је то био свети Василије Острошки, ког не тјешимо ми, већ ОН исцјељује нас! Да ЈОАНИКИЈЕ, Ти си на гори Тавору ,Ти си у свјетлости Преображења. Слијепци не виде свијетлост незалазног дана… Знај, Владико и Архијереју, да Зора пуца! Биће дана! Твој у Господу Архимандрит Данило Љуботина Истријан Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  11. Адвокат Сава Костић посјетио је у Центру безбједности Никшић Преосвећеног Епископа Јоаникија и утамничене свештенике и разговарао са владиком о условима и поступању према њима током задржавања. У разговору владика Јоникије је рекао да се према њима опходе крајње коректно и да им је дозвољено Свето причешће и све што налажу вјерски обичаји. “Очекујемо, сходно одредбама Законика о кривичном поступку Црне Горе, да након истека 72 сата, по сили закона, Епископ Јоаникије и свештеници буду пуштени на слободу. Било какво задржавање и минута послије тога представљало би драстично кршење основних права и слобода зајамчених Уставом, законицима, међународним конвенцијама, тако да вјерујем да ће надлежни државни органи у складу са тим и поступати“, саопштио је адвокат Сава Костић окупљеним новинарома након посјете владици Јоаникију у КЗ Никшић. Костић је казао да је оно што је битно поводом захтјева, који су данас поднијели, за изузеће поступајићих тужиоца Ђоројевића и Мићуновића, као и старјешине тужилаштва који о њиховом изузећу треба да одлучи, да је одлуку донијела замјеница ВДТ Лепа Меденица. Појаснио је да је оно што је било јако дискутабилно и незаконито правна поука да против такве одлуке не постоји право жалбе. “Послије одређеног времена је ревидирана та одлука и донијета нова којом се одбија наш захтјев за изузеће, али је дозвољена посебна жалба, како то и налаже члан 41, став 4 Законика о кривичном поступку ЦГ, што ће рећи да у овој фази поступка ни поступајући тужиоц ни његов замјеник не могу предузети било коју радњу док одлука не буде правоснажна, а то је док не протекне рок или док се не одлучи по жалбама које будемо изјавили”, рекао је адвокат и додао да се сваком може десити грешка у раду те похвалио тужитељку Лепу Меденицу јер је увидјела и исправила своју грешку. Адвокат Сава Костић је додао да се о томе шта ће се касније дешавати, које ће се радње предузимати видјети након што владика и свештеници буду пуштени на слободу и подсјетио да је за кривично дјело које им се ставља на терет, предвиђена новчана казна или казна затвора до једне године, а будући да се ради о владици и свештеницима који уживају велики углед у друштву и чињеници да раније нису осуђивани, потпуно је невјероватно да се поред свих чињеница одређује задржавање. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Саопштење Епископског савјета СПЦ Сјеверне, Централне и Јужне Америке, Манастир Светог Саве Либертивил, Илиној, 14. маj 2020. године. Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци изражава забринутост због заоштравања ситуације у Црној Гори. Вишемесечни период заједничке борбе против коронавируса и одрицања свих, укључујући и Српску Православну Цркву у Црној Гори, показао је да у овој земљи може да влада мир и поредак. Недавна прослава празника Светог Василија у Манастиру Острогу када је омогућено молитвено присуство народа била је добар пример сарадње државе и Цркве. Међутим, најновији поступци актуелних државних власти у Црној Гори које су 12. маја увече у Никшићу ухапсиле Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седморицу свештеника, потврђују бојазни да држава Црна Гора представља жалосни изузетак у данашњој свечовечанској ангажованости у борби са пандемијом, јер је једино у њој примењена сила за нечије слободно исповедање вере што је једна од најважнијих цивилизацијских норми. Владика Јоаникије је током пандемије показао пуно разумевање и поштовање за мере најновије здравствене заштите које су на снази не само у Црној Гори, већ у целој Европи и цивилизованом свету. Овим путем преносимо солидарност целокупне Православне Цркве у Америци са ухапшеним Преосвећеним Владиком Јоаникијем, са ухапшеном седморицом свештеника и са верним народом у њиховој борби за елементарна људска и грађанска права. Због тога, Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци осуђује поступке власти која користећи изговор борбе са коронавирусом врши репресију над властитим грађанима и верним народом Православне Цркве који су недавно изразили своје незадовољство због усвајања неправедног закона. Епископски савет се прикључује апелу Светог Архијерејског Синода СПЦ, Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори, као и многим другим гласовима у свету, како би власт у Црној Гори прекинула прогон Цркве. Позивамо власт да примени мудрост, сачува присебност и покаже разборитост те да сарађује са верским заједницама у општем интересу, као што то раде демократске владе у цивилизованом свету, а недужног Владику Јоаникија са свештеницима да одмах пусте на слободу. Због свега наведеног, Епископски савет се обратио владама државâ у којима делује, указујући на антидемократски карактер понашања црногорских власти којим се угрожава слобода Цркве и тражећи њихову подршку. Коначно, надамо се да ће црногорске власти као и тамошњи православни народ поступати мирно и одговорно и да неће одговарати на провокације. Молимо се Васкрслом Господу да у Црној Гори превлада помирење и слога у народу. Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Свештенство саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас је служило миолебан. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а молитвено је учествовао велики број вјерника из Подгорице, који су се сабрали да молитвено подрже утамниченог Владику Јоаникија и његове свештенике. Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је сабранима да Владика Јоаникије и свештеници страдају да би се име Божије прославило. “Уколико сутра не пусте Епископа Јоаникија, нека нас све хапсе. Ми се гнушамо, презиремо начин на који су ухапшени Владика Јоаникије и свештеници у Никшићу и начин на који данас премијер не говори истину кад је у питању читав овај догађај. У данима кад пролази епидемија и нема више заражених, сад су дошли да оптуже људе сабране да ћемо ми изазвати епидемију“, казао је он. Он је потом позвао вјернике да се мирно разиђу. „Сад пошто смо се Богу помолили, и видим да сви дјелите ове ријечи, молим вас да се разиђемо. То је најпаметније. Да не учинино ништа што би спријечило Владику Јоаникија и седам свештеника да прославе Бога”, казао је он. Позвао је да сачекамо сјутрашњи дан да видимо шта ће да се деси. “Велики су притисци из међународних центара. Обратили смо се са захтјевом да их сјутра ујутру пусте. Ако тако не буде, ето нас опет на овоме мјесту. Сјутра кад нас виде, нека хапсе једног по једног“, рекао је отац Гојко Перовић. Подсјетио је да Митрополит Амфилохије данас поручио да прво хапсе њега. „Нећемо дати да њега хапсе, прије него нас све ухапсе“, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, уз бурно одобравање вјерног народа и поруку: Не дамо Владику, не дамо светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Руска Православна Црква потпуно подржава позив Српске Православне Цркве и Епископског савета СПЦ у Црној Гори да се под хитно ослободе Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и седморица свештеника Саборне цркве у Никшићу које је ухапсила црногорска полиција, пренела је 14. маја 2020. године Агенција "Спутњик". РПЦ је саопштила да је забринута због информације о понижавајућем опхођењу према свештенству, изјавио је портпарол Московске патријаршије, митрополит волоколамски Иларион. Митрополит Иларион је навео да су патријарх српски Иринеј, Синод СПЦ и Епископски савет Црне Горе позвали да се што пре ослободе ухапшени. „Потпуно подржавамо тај позив, као и позив на конструктивни дијалог црногорских власти са свештеницима православне цркве у тој земљи“, нагласио је митрополит Иларион. Према његовим речима, само такав дијалог може помоћи да се у друштву обнове мир и слога, који су нарушени „читавим низом испољавања непријатељских односа“ према Српској цркви. Представник РПЦ је подсетио, пре свега, на то да је Скупштина Црне Горе крајем прошле године усвојила Закон о слободи вероисповести и уверења и о правном положају религиозних заједница који је, како је навео, „несумњиво дискриминишући“. Он је подсетио да је Руска православна црква одмах дала своју оцену тог закона и ситуације у Црној Гори. Извор: Спутњик
  15. ПОРУКА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. АМФИЛОХИЈА ОД ЋИВОТА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ За празник Светог Василија Острошког, слава му и милост, обратио сам се народу од ћивота Светог Василија, обратио сам се истог дана и из саборног храма Светог Василија у Никшићу позивајући сав народ да у духу и у име Светог Василија заједнички прославимо тог великог светитеља Божијега, да се једним срцем и једном душом загрлимо код његовог ћивота. Данас поздрављам народ у Црној Гори од ћивота Светог Петра Цетињског, а јуче смо у име Епископског савјета упутили саопштење за јавност гдје смо замолили државне власти да невино затворене Владику Јоаникија и свештенике под хитно ослободе из затвора. И рачунали смо да ће се то догодити. Међутим, то се, нажалост, није догодило и то је изазвало реакцију народа, иако смо ми у том саопштењу позвали народ да остане својим домовима, да се мирно и спокојно помоле Богу, да се саборно помоле Богу за здравље и спасење свих људи који болују од тог и других вируса и да би се избјегли било какви грађански сукоби и неспоразуми у Црној Гори. Нажалост, власт то није испоштовала и зато је дошло до синоћњих збивања у Црној Гори гдје су настрадали вјерници, она дјеца која су пребијена у Пљевљима и у исто вријеме чувари реда, што је трагично за све нас, трагично за Црну Гору, трагично пред свијетом и Европом. Зато се обраћам од ћивота Светог Петра Цетињског да се вратимо Богу Љубави, да се вратимо једни другима у љубави, без обзира каквих опредељења били у Црној Гори: вјерских, националних, политичких и других. Да се вратимо узајамности, братској слози и слободи. То је оно што је суштинско, што и данас поручујем и молим оне који су на власти да под хитно ослободе невиног Епископа Јоаникија и његове свештенике који су у затвору и да се прекину ове диобе и ова сукобљавања која су у Црној Гори присутна не од јуче него још од времена Светог Петра Цетињског, а нарочито након 1945. године, од времена оног савременог братоубилаштва и богоубилаштва. Осјећам као његов наследник обавезу у име његово, цјеливајући његове мошти, да позовем на братску љубав све колико нас има, како би завладала љубав у Црној Гори, она за коју се жртвовао Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир зетски краљ мученик а исто тако Свети Јован Крститељ, чију руку овдје цјеливамо, а и сам Господ Христос, чији дио Часног крста овдје имамо, који је распет из љубави према сваком људском бићу и према сваком створењу. То је оно што је насушна потреба у овом тренутку. Ако неко има да да одговара за нешто, ја молим оне који су на власти – ја ћу то и написати у писму господи предсједнику и премијеру ових дана – да одговарам ја. И ако треба неко да буде хапшен и суђен, нека то да буде Митрополит црногорско-приморски, наследник Светог Петра Цетињског. И ако је крив, нека буде суђен. Уосталом, нећу бити први митрополит који је суђен. И онај 1945. са стотину двадесет свештеника је убијен, и његов наследник је 11 година осуђен, оптуживан да је против државе, да сарађује са непријатељима државе, са Западом и са Европом… И њихов наследник Данило, такође је гоњен, због тога што је бранио да се не руши црква на Ловћену и да се тиме обурдава и Ловћен и Црна Гора. И каменован је овдје 1991. године зато што је мене изабрао и предложио за свога наследника. Митрополити црногорски су, дакле, то носили, нарочито у ово последње вријеме. Ја молим све, ако неко треба да буде суђен за то што се догађа у Црној Гори и за збивање народа у Црној Гори, онда треба прије свега мене да суде. Ја сам спреман да изађем на суд и да, ако треба, будем и осуђен и пет, и десет година, и колико год треба… Уосталом, и када сам овдје устоличен, ја сам бесједећи одавде, и пред српским Патријархом, и пред ондашњим представницима који су и садашњи представници државе Црне Горе, рекао да сам дошао да мирим, не само живе међу собом него и да мирим живе са мртвима и мртве да мирим међу собом. И трудио сам се колико имам моћи и снаге ових тридесет година управо у том правцу: да призивам тај мир Божији, братски мир, међу Црногорце, међу сав овај народ да би се пребродиле те несрећне наше диобе, које су нам својствене и које се настављају оваквим понашањем. Зато молим и садашњу власт у Црној Гори да престане да злоупотребљава саму себе и органе власти против народа. А у исто вријеме, молимо и народ да својим понашањем не изазива власт него да се заједнички сви потрудимо, цјеливајући мошти Светога Петра, помиритеља и исцјелитеља, и Светога Василија Острошкога, да се објединимо у братској љубави и заједници, са свим разликама које су нам својствене. То је моја молба, да не кажем и мој захтјев и потреба. Тиме се обраћам и народу да зна да је Црква била и остала са њим. И зато су и ове литије које су биле код нас, које неки проглашавају да су политичке. Оне немају везе са политиканством, већ су то литије народа који се догодио, који се вратио и хоће да се врати ћивоту Светога Петра и моштима Светога Василија Острошкога и да ходи њиховим путем. То је оно што је најбитније у свему овоме и зато је неопходно да се и ми сви, без обзира гдје се налазимо и коме припадамо, вратимо том Божијем путу – путу Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. То је моја молитва, мој захтјев, мој благослов свима у Црној Гори. А увјерен сам да је то и благослов Светога Петра Цетињскога. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић апеловао је на надлежне органе у Црној Гори да повуку одлуку о одређивању притвора за епископа будимљанско-никшићког и још седам свештеника, „што прије, то боље“ . Коментаришући хапшењеепископа Јоаникија са још седам свештеника, као и одлуку о њиховом задржавању до 72 сата, протојереј ставрофор Џомић за Спутњик каже да не види ниједан рационалан разлог за мјере тужилаштва које подразумијевају притварање епископа и „брукање Црне Горе“. Епископ Јоаникије и свештеници су приведени у Основно тужилаштво Никшићу да дају изјаву поводом литије на дан Светог Василија Острошког у том граду, а након тога им је изречена мера задржавања до 72 сата. Џомић оцјењује да се Црна Гора сада налази у класичној ситуацији судара друштвених и правних односа, те да је у овом случају евидентно да су друштвени односи превазишли правне односе, а што се, како појашњава, врло често дешава и у животу, и у праву. „Мислим да то треба да буде полазна тачка у расправи на тему Световасилијевске литије у Никшићу. Култ Светог Василија је толико јак да је просто било за очекивати да ће толики људи да дођу. Са друге стране постоји објективна одговорност надлежних органа који су омогућили толиком броју грађана да се појаве на том мјесту, а било је за очекивати да се појаве“, каже отац Џомић. Апел властима Због тога, Џомић сматра да поступање црногорског тужилаштва у овом моменту не смије да буде строго формално и формализовано, те да Тужилаштво треба да има у виду општу друштвену ситуацију, како се не би десило да се због поступања тужилаштва, „не дај Боже, пројаве неки озбиљнији друштвени проблеми“. „Владика Јоаникије и свештеници су држављани Црне Горе и грађани ове земље – увијек били, јесу и биће доступни свим органима јавне власти. Тако да не видим ниједан рационалан разлог за наведено поступање тужилаштва, посебно због тога што је чињеница да поступак и уколико би постојала нека кривица, може да буде неометано вођен без мјере која подразумијева притварање епископа и брукање Црне Горе“, рекао је отац Џомић и додао: „Апелујем на надлежне органе да уваже свеопшту друштвену ситуацију, да сви доприносе општем друштвеном миру и консензусу и управо из разлога што су људи у сваком моменту доступни што прије то боље повуку одлуку о њиховом задржавању у притвору“. Јавно привођење – покушај понижења цркве Адвокат Митрополије црногорско-приморске Далибор Каварић сматра да су све радње које су надлежни тужилац и полиција предузели у Никшићу против владике Јоаникија и осталих свештеника СПЦ биле „непотребне, непромишљене, прекомјерне и компромитујуће“. „Према Законику о кривичном поступку Црне Горе, законски разлози за хитно привођење неког лица за које постоји сумња да је извршио неко кривично дјело постоје ако се: ради о неком тешком кривичном дјелу, ако постоји опасност да ће то лице поновити кривично дјело, или ако постоји опасност да ће побјећи или да ће утицати на свједоке догађаја. Ниједан од ових услова није испуњен у случају владике Јоаникија и свештеника који су приведени у Никшићу јер је цио догађај опште познат, снимљен, сликан и документован“, каже Каварић за Спутњик. Због тога он сматра да је обавјештење у својству грађанина, ради којега су позвана ова лица, било могуће узети сјутрадан или за пет дана са истом тежином и посљедицама. „Није спорно да владика и свештеници дају изјаве и појасне све околности догађаја ради утврђивања евентуалне одговорности, али јавно привођење синоћ, на приказани начин и на празник Светога Василија, има за очигледни циљ, покушај понижења Цркве, епископа и свештенства, умањивање величанствености празника и умањење части угледа и поштовања Светога Василија које ужива у нашем народу, децидан је Каварић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Данас је дан у коме треба да ћутимо и смирујемо се Звучни запис беседе Велики петак, дан страдања Господа Христа, у Храму Васкрсења Христовог обележен је молитвено у складу са мерама ванредног стања, које су прописале државне власти услед пандемије вируса корона. Свештенство саборног храма служило је вечерњу службу уз молитвено присуство знатно мањег броја верника у односу на раније године, а на растојању које мере медицинских стручњака налажу. На крају вечерњег изнесена је Плаштаница, којој су се свештенство и верници поклонили до пре почетка полицијског часа. Потресно слово о празнику и страдању блаженоуснулог Епископа ваљевског Г. Милутина, које ће засигурно остати трајно урезано у срцима верних и расветлити многа питања о тајни Христове и жртве свих који су посвећено следили Његов пут, произнео је архијерејски заменик, протонамесник Филип Јаковљевић. „У дану Великог петка сунце се завило у таму да не гледа муке Творца свога“, речи су Преподобног Оца Јустина о најтужнијем дану људске историје на које је у проповеди подсетио протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина. У данашњем дану Господ Христос, савршени Бог и савршени човек, пролио је Своју безгрешну крв за очишћење греха људског рода и победу живота над смрћу. А само неколико дана пре страдања, дочекан је у слави у Јерусалиму. Разапињу га они који су видели сва чуда која је чинио и чули Његове проповеди. Видимо како се, чудном логиком, расположење код људи променило. Епархија ваљевска прошла је своју Страсну седмицу од друге недеље Васкршњег поста, када је управо на овом месту блажене успомене наш Владика Милутин беседио, поучавао и говорио да не треба да имамо претеран страх, већ веру у искупитељну моћ Господа Христа, указао је отац Филип Јаковљевић. Такође, говорио нам је да се не бојимо онога што убија тело, већ да се чувамо онога што душу убија. Те речи његове су нам биле подршка у тешким тренуцима и та проповед наликује уласку Господа у Јерусалим. Убрзо, ситуација се мења. Господ допушта болест и дане страдања кроз које је прошао наш епископ, а у одређеној мери и сви свештеници и читава епархија. У тим животно тешким тренуцима, појединци и неки медији разапињали су га, иако он, баш као Христос на крсту, није могао да им одговори. Страдао је наш Владика, следујући Онога Коме је читав живот свој посветио. Данас је дан када треба више да ћутимо, него да говоримо. Више да се молимо, него да говоримо. Више да се скрушавамо и смирујемо, него да говоримо и да се гордимо – беседио је протонамесник Филип Јаковљевић. Зато, истакао је он, нећемо одговарати на све неистине изречене за нашег епископа, свештенство и монаштво наше епархије, које су имале за циљ да њихов углед уруше и пребаце кривицу за несрећу која се догодила. Ми који смо познавали Владику Милутина можемо да кажемо да је био човек који је испуњавао Христове речи „Богу Божје, а цару царево“. Данас ћемо само ћутати, јер би то и Владика Милутин данас чинио. Оно што са сигурношћу могу рећи да душа нашег Владике стоји на коленима пред крстом Христовим, са обе руке грли крст и ноге Господње и говори:“Опрости им, Господе, јер не знају шта чине“- речи су оца Филипа Јаковљевића, које су многи верни дочекали са сузама. Са болом у срцима, свештенство је примило одговор власти на молбу Светог Архијерејског Синода да верници присуствују Литургији на празник Васкрсења Христовог. Хришћани су се одувек одликовали тиме да са смирењем усклађују своје поступке у животу. Тако ћемо, закључио је отац Филип Јаковљевић, поступити и овога пута, следујући речима покајничког 50. Псалма:“Жртва је Богу дух скрушен и срце смирено“. Стога, замолио је протонамесник Филип Јаковљевић, када у храму посвећеном Васкрсењу Христовом у поноћ буде служена Света Литургија, да сви у својим домовима „обришу своје иконе, упале кандила, напуне кадионице тамјаном и сви заједно да окадимо град“. Да заједно у духу будемо сабрани и прославимо Васкрсење Христово, изговарајући речи Васкршњег тропара, најлепше које људско ухо може да чује. Беседа архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга браћо и сестре, господо хришћанска, следбеници Господа нашег Исуса Христа, налазимо се у Страсној седмици, у дану Великог петка, дану у коме је човек убио Бога. Како каже Преподобни Ава Јустин: „Сунце се завило у таму да не гледа муке Творца свога…“ Данас иде на добровољну, крсну жртву, савршени Бог и савршени човек, пролива Своју безгрешну крв за грехе рода људскога, за мој и твој грех. Пролива своју безгрешну крв за искупљење и очишћење од греха и победу живота над смрћу. А видимо да само неколико дана пре овог страдања Христовог, приликом уласка у град Јерусалим, како га деца са својим родитељима дочекују, бацајући палмове гранчице и говорећи:“Благословен који долази у име Господње“. Разапињу га они људи који су гледали у Његова чудеса и слушали све оно што је говорио, проповедао и делима својим потврђивао. Чудну, да не кажем, демонску логику су применили људи на савршеног Бога и савршеног човека – да Га разапну и убију. Видимо како се расположење мења код народа. Од оног момента када Христос улази у Јерусалим до оног када вичу „распни га, распни“, много тога се променило код људи. Видимо како подругљиво и иронично Пилат пита:“Зар цара вашега да разапнем?“, а они на то одговарају:“Распни га, распни… крв Његова на нас и на децу нашу.“ Епархија ваљевска претходних дана прошла је своју Страсну седмицу и још увек пролази. Почевши од друге недеље Васкршњег поста, када је на овом месту блажене успомене наш Владика Милутин беседио, поучавао и говорио, као што је то увек чинио, да не треба да имамо претеран, хистерични страх, него да имамо на првом месту веру у Богочовека Господа Исуса Христа и његову искупитељску моћ. Исто је говорио:“Не бојте се оних и онога што убија тело, него бојте се онога и оних који душу убијају!“ Ту његову беседу сви смо са радошћу прихватили и заиста су нам те речи његове биле подршка у тешким тренуцима. То бих упоредио са Христовим уласком у Јерусалим, када сви говоре:“Благословен који долази у име Господње!“ Убрзо затим ситуација се мења. Господ допушта болест и те дане страдања кроз које је прошао наш епископ, а у одређеној мери и сви свештеници и читава наша епархија. У тим животно тешким тренуцима, како појединци, тако и неки медији, разапињали су га, иако он, као Христос на крсту, није могао да им одговори. Страдао је наш Владика, следујући Ономе Коме је читав живот свој посветио. Данас је дан када треба више да ћутимо, него да говоримо. Данас је дан када треба више да се молимо, него да говоримо. И данас је дан када треба више да се скрушавамо и смирујемо, него да говоримо и да се гордимо. Зато, нећемо говорити, нити одговарати на све оне неистине које су говорили за нашег епископа, за свештенство и монаштво наше епархије. Нећемо одговарати на измишљене приче да је зараза кренула од свештеника. Нећемо одговарати ни на приче да је Владика у време ванредног стања позивао да се служи Света Литургија и да је то чинио, јер то није истина. О Владици Милутину говоре они који га нису познавали. Ми који смо га познавали можемо да кажемо да је он био човек који је испуњавао Христове речи „Богу Божје, а цару царево.“Данас нећемо ништа говорити, ни одговарати, већ ћемо само ћутати, јер би то и Владика Милутин данас чинио. Оно што са сигурношћу могу рећи јесте да данас душа нашег бесмртног Владике стоји на коленима пред крстом Христовим. Стоји на коленима, са обе руке грли крст и ноге Господње и говори:“Господе, опрости им, јер не знају шта чине!“ Са болом у души, примили смо одговор на молбу Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве да буде дозвољено православним верницима да присуствују Литургији Празника над празницима – Светог Васкрсења Христовог. Те мудре и седе главе, које се брину, са одговорношћу то кажем, за душу сваког православног хришћанина, молиле су силе овога света да дозволе. Али, опет се потврдило оно да сила Бога не моли, а Бог силу не воли. Са болом смо прихватили тај одговор… Хришћани су се одувек одликовали тиме да са смирењем и скрушеног срца усклађују свој живот, своја дела и своје поступке . Са болом у срцу, али скрушеног срца и духа ћемо поступити тако, да испунимо речи 50. Псалма најзаступљенијег у богослужењима, који каже:“Жртва је Богу дух скрушен и срце скрушено Бог неће одбацити.“ Да заједно са Светим старцем Вукашином Јасеновачким кажемо оне речи преко којих се он причестио и сјединио са Христом, а то су речи:“Само ти, дете, ради свој посао.“ Зато вас коленопреклоно молим да када будемо у овоме светоме храму, који је посвећен Васкрсењу Христовом, у поноћ на празник Васкрсења и Пасхе Господње служили Свету Литургију, да сви у вашим домовима пребришете прашину са икона својих, да упалите кандила, да напуните кадионице тамјаном, да замирише и да окадимо читав град. Да, када се проломи звук васкршњих звона, окадимо своје домове, да заједно у духу будемо сабрани и прославимо Васкрсење Христово, изговарајући оне речи, најлепше које може да чује људско ухо, а то су речи:“Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова.“ Амин Извор: Епархија ваљевска
  18. Давидовић и Јоаникије Нешто послије 20 часова у хотелу „Краун плаза“, у бизнис клубу на првом спрату у Београду рањен је познати хуманиста и бизнисмен Миодраг Дака Давидовић, сазнаје портал ИН4С. Полиција је на лицу мјеста и врши увиђај. Патријарх Иринеј, Владика Јоаникије и Дака Давидовић Покушај убиства извршен је највјероватније снајпером. Наш портал сазнаје да је Давидовић био у друштву епископа будимљанско – никшићког Јоаникија. Истрага ће, највјероватније, показати ко је био стварна мета. Здравствено стање Давидовића је стабилно. „Новости“ сазнају да је на Новом Београду пронађен запаљен аутомобил „рено“ у којем је пронађена снајперска пушка. Пуцано на владику Јоаникија и Даку Давидовића, Давидовић рањен WWW.IN4S.NET Нешто послије 20 часова у хотелу "Краун плаза", у бизнис клубу на првом спрату у Београду рањен је познати хуманиста и бизнисмен Миодраг Дака Давидовић, сазнаје...
  19. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Роман Анатоливич Силантјев је руски верски аналитичар, историчар религије и исламолог. Доктор је историјских наука, професор Московског државног лингвистичког универзитета. Аутор је више од стотину публикација, укључујући Велику руску енциклопедију, Православну енциклопедију и Енциклопедију народа и религија света. Аутор је више од 100 публикација и 10 књига о проучавању ислама, аутор је и састављач Интерактивне мапе свих верских заједница у Русији Извршни је директор Центра за људска права Светског руског народног савета који је под покровитељством Руске православне цркве. Заменик председавајућег Стручног већа за државну верску експертизу при Министарству правде Руске Федерације. Члан стручног већа Више комисије за сертификацију при Министарству просвете и науке Руске Федерације о теологији. За руски портал РЕГНУМ Силантјев је написао чланак о медијској хајци на епископа бачког Иринеја Буловића, који преносимо у целости: Суд одбранио српског епископа од напада медија Роман Силантјев, REGNUM 14. новембар 2019. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Недавно ми је бивши колега послао врло занимљив линк са црквеног интернет-портала из Србије о томе како је суд донео пресуду у корист тужбе епископа Српске Православне Цркве против новинара који су током прошле године ширили клевете против њега у разним издањима. Истраживши на интернету, са осећам емпатије сам схватио да је тај човек – Епископ бачки Иринеј Буловић – стално изложен нападима. Претраживач ме је одмах одвео до српског превода анонимног аутора црквеног блога из Турске „Светлост Фанара“ (Φως Φαναρίου) који садржи буквално бујицу негативних коментара у прилично увредљивом облику. Нисам могао да верујем да је аутор блога, по свему судећи, неки Грк из Турске – црквен човек. За шта то окривљују Епископа Иринеја? Да је „сателит Москвe“, да је „апсолутно на страни Москве“, приписују му неке закулисне изјаве… Као што се види и на званичном сајту Српске патријаршије, Епископ бачки Иринеј Буловић је портпарол Српског Синода, то јест лице које је пред целом јавношћу одговорно за извештавање о његовом раду. Већ само то показује колико је позиција Епископа Иринеја Буловића изложена притисцима. При томе, сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, него званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Епископ Иринеј је веома учен човек, коме је Санктпетербуршка духовна академија недавно доделила почасни докторат. На интернету није тешко пронаћи његове текстове. Он брани поредак којим се Православна Црква вековима руководи и који је сада нарушен уплитањем Цариградске патријаршије у црквени живот Православне Украјине. Брине га раскол који је почео у целом Православљу, и издајнички став који су заузели поједини архијереји. То сада брине и сваког православног човека. Пошто сам прочитао његове текстове, у своје име могу рећи да бих био спреман да станем иза сваке његове речи. Одатле је и овај човек, који тако храбро и отворено брани традиције Православља, стално изложен нападима. А брани их „подигнутог визира“, не скривајући ни од кога своја гледишта. Атмосфера у Српској Православној Цркви је врло напета. О томе говори и саопштење Информативне службе Српске патријаршије. Српска Црква подржава канонску Цркву у Украјини. Српски епископи нису ради да им за анонимним критикама из Турске поново по главама падају бомбе, нити да им једног лепог дана, по препоруци Стејт дипартмента САД, дођу неки незвани „егзарси“ ради преуређења црквеног живота на Балкану. И управо у тој непоколебивости се састоји српски национални карактер, који је из историје тако добро познат. Док су многи народи покорно страдали под турским ропством, Срби су се борили и супротстављали се, што добро зна свако ко је учио историју. Чудно је да се то данас не узима у обзир у неким земљама на Западу и Истоку – изгледа да су лоше учили историју. Зато за сада и унајмљују новинаре у Русији. Наиме, неки Георгије Матвијенко – нисам могао да схватим ко је то, с обзиром да је његова ауторска биографија на сајту ИА REGNUM празна – написао је чланак у којем такође окривљује епископа Иринеја, овога пута читавим низом клевета. Не, не криви га зато што је он „апсолутно на страни Москве“, већ у стилу, буквално дословце истом: да Епископ Иринеј наводно жели да заоштри сукоб „на линији Београд – Фанар“ и да тако помогне Цариграду у решавању македонског питања. Као и увек – никаквих доказа. Г. Матвијенко пише да је Београд недавно посетила делегација архијереја Цариградске патријаршије – исти они Грци из Турске – а да су их Епископ Иринеј, заједно са Патријархом српским и другим митрополитима и епископима, топло примили. И у чему је ту кривица? Мислим да би им у овом тренутку и у Московској патријаршији пожелели топлу добродошлицу – нису обавезни да се моле и заједно служе – али је ствар у томе да они сами не желе да дођу. Сећам се како је прошле године цариградска делегација била у Кијеву и како ни са ким није желела да разговара, осим са локалним расколницима и председником П. А. Порошенком који је водио рат на Донбасу. Узгред, према истој страници Српске патријаршије, у сусрету није учествовао само епископ Иринеј, већ и митрополити из Хрватске и Црне Горе и низ других епископа – о којима Матвијенко из неког разлога не пише, него своје спекулације приписује управо Епископу бачком Иринеју. Да ли стога што је Епископ Иринеј портпарол Синода? Или пак зато што, за разлику од сабраће, храбро износи свој став, не улепшавајући изразе и схватања? Г. Матвијенко се, узгред буди речено, користио информацијама, према сопственом признању, из „провладиних новина Курир“ (sic!). Уколико неко жели да схвати о каквој врсти новина је реч, довољно је да на претраживачу укуца адресу овог издања, па да се својим очима увери да термин „провладин“ не би пао на памет никоме ко иоле нешто зна о српским медијима. Уколико се пак погледа садржај других извора, који су пригоднији за доношење одговорнијих увида, постаје јасно да је током сусрета српске и делегације из Истамбула дневни ред чинио читав низ питања, а да су српски јерарси по питању Украјине остали непоколебиви и верни свом начелном ставу. Гости из Истамбула су обећали да се неће уплитати ни у питање Северне Македоније где већ пола века траје раскол. Зато нам остаје да се радујемо за српску браћу. А ауторима, који желе да осветле црквене новости, упутио бих савет – да не испуњавају нечије задатке у клеветању јерараха и распаљивању ватре у међуцрквеним односима, него да пажљиво проучавају тему о којој пишу. Детаљније: https://regnum.ru/news/polit/2778356.html
  20. Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава: ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио. Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма. Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси. И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце. Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота. Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“ (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.) Приредила: Миланка Тешовић, мастер теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. САТЕЛИТ МОСКВЕ ИРИНЕЈ БАЧКИ КАО ЛАВ РИЧУЋИ ХОДИ И ТРАЖИ КОГА ДА ПРОЖДЕРЕ Панајотис А. Андриопулос Директан напад против Васељенске Патријаршије, али и Јеладске цркве, извршио је овога пута Епископ Српске цркве бачки Иринеј (Буловић), поводом признања Аутокефалности Украјинске цркве. Овај његов запаљиви текст објављен је на сајту бачке Епископије, али и на сајту Српске Патријаршије, као да тобож Патријарха Иринеја и генерално Српску цркву представља сателит Москве, бачки Иринеј. Наравно, његов текст већ кружи интернетом и на грчком језику, посебно на русофилским веб локацијама, под насловима као што је овај: „Српска Православна црква: Признање расколника од стране Грчке продубиће раскол“, где се јасно види да Бачки сматра себе за глас и мишљење Српске цркве. Он сам добро зна да има јерараха који нису на његовој линији. Да видимо главне елементе текста бачког: 1. Поводом Свете Литургије у храму „Ахиропиитос“ у Солуну, наводи да је Архиепископ атински и целе Грчке г. Јероним, не у својству Предстојатеља, (јер, како пише, Фанар није признао пуну и савршену аутокефалију јеладској цркви), већ у својству председника Синода, практично признао такозвану Православну Цркву Украјине (састављену од украјинских расколничких група, без мишљења Онуфријеве канонске цркве) помињањем лажног митрополита кијевског и целе Украјине Епифанија Думенка, на Светој Литургији, као Предстојатеља, тј. његово име уписано је у Диптихе Јеладске цркве. 2. Ово дело, тврди, јесте последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у целом Православљу. 3. Он понавља из саопштења цркве из Москве, да ће Москва прекинути Општење са онима који су у општењу са расколницима, и да признање Епифанија значи брисање имена Архиепископа атинског из Диптиха Руске цркве. 4. Одговорност за евентуални наставак и продубљивање раскола, који је изазвао Цариград, а не Руска црква, сносиће и Грчка црква, која дејствује по упутствима Фанара, Вашингтона, и Господ зна кога све још. 5. Није касно да се Архиепископ Јероним, који има простора за маневар, заустави и не допринесе још већем и болнијем расколу у Православној Цркви. Није касно да се сам сети и друге подсети на светоотачку изреку, да ни крв мучеништва не може да опере грех раскола. 6. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх“ заправо означава првог епископа византијске „васељене“, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене“, односно планете Земље, како суштински гласи – по бачком - савремена новаторска и неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије. 7. Став Српске Правослaвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Из горе наведеног сасвим се јасно види да је бачки апсолутно на линији Москве, одапињући претње и против Грчке цркве (да ће сносити велику одговорност итд.) уколико буде признала Аутокефалију Украјине. Да видимо, међутим, и предисторију бачког Иринеја. Пре годину дана (септембра 2018) светлост дана угледао је текст бачког у вези црквеног питања у Украјини. Школован у Грчкој, српски јерарх се јавно ставио на страну Московске Патријаршије, рекавши нам да говори: „по савести и искрено“, завршавајући свој текст реченицом: „Написах и своју душу спасих“. Али, колико је искрен Епископ бачки? Познато је да је свим силама (ноктима и зубима) покушавао да поништи учешће Српске цркве на Светом и Великом Православном Сабору. Српска средства јавног информисања, неколико дана пре сазивања Светог и Великог Сабора, говорила су о покушају пуча у цркви, објављујући информације по којима је бачки Иринеј покушао да спречи учешће Српске цркве на Сабору, да би тако задовољио Руску цркву. Још је у истој објави помиње се писмо Архиепископа охридског г. Јована Патријарху г. Иринеју, којом оптужује епископа бачког за покушај црквеног пуча. На крају је Српска црква учествовала на Светом и Великом Сабору, после утицања млађих јерараха, који су изоловали бачког Иринеја. Међутим, епископ бачки је дошао на Сабор, али је одмах после издао један „ферман“ објашњавајући нам зашто није потписао текст „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Уз све речено, он је јуна 2018. био домаћин Генералне Скупштине Савета Европских цркава (КЕК), у свом седишту у Новом Саду. Дакле, примио је Европске Цркве као „црквене заједнице“, како је карактерисао све цркве, осим Римокатоличке, у свом тексту? Једини се он из Српске цркве у последње време често јавно изражавао о својој „забринутости“ око чињенице да је Васељенска Патријаршија разговарала са факторима из Украјине о питању Аутокефалије. Наравно да је он састављач писма које је Васељенском Патријарху послао Патријарх српски г. Иринеј о украјинском питању, које је било објављено уочи посете Патријарха московског Кирила Фанару (31.8.2018). Исти он који у свом скорашњем тексту жели да нас убеди да је „начин изражавања по питању Украјине еклисиолошки и канонски непрезицан, понекад и доводи у заблуду, независно од добре намере већине изреченог“. Шта хоће коначно бачки Иринеј? Готово да је читав његов став годинама унапред испланиран из чисто политичких разлога, макар се супротно тврдило. Јасно је говорио 2014., поводом санкција Европске Заједнице Русији: „Имају право да верују да никада нећемо бити против Русије, то никада нећемо урадити. Сигурно да последице ових наших одлука нису увек пријатне за нас, али шта ми ту можемо да урадимо?“. На другом месту у својим изјавама наглашавао је: „Запад је преварио Горбачова и прве постсовјетске руске вође. Обећали су да се НАТО неће ширити по целој Немачкој. Такође је било договорено да ће неће ширити у источној Европи и у бившим Совјетским Републикама. Према томе, њихови поступци показују да желе да покажу своје присуство близу Москве, и сасвим је јасно да моћна Русија реагује на то“. Да ли, дакле, ико верује да бачки Иринеј жели цркву далеко од „политичких интервенција“ или да он није сателит Москве? Биће да он сам треба озбиљно да се запита да ли, пишући оно што пише, спасава своју душу… Он, који је некада говорио: „Родио сам се као Србин, а умрећу као Јелин“, изгледа да ће умрети као Московит. http://fanarion.blogspot.com/2019/10/blog-post_38.html?m=1 Ο ΔΟΡΥΦΟΡΟΣ ΤΗΣ ΜΟΣΧΑΣ ΜΠΑΤΣΚΑΣ ΕΙΡΗΝΑΙΟΣ ΩΣ ΛΕΩΝ ΩΡΥΟΜΕΝΟΣ ΖΗΤΕΙ ΤΙΝΑ ΚΑΤΑΠΙΗ Του Παναγιώτη Αντ. Ανδριόπουλου Ολομέτωπη επίθεση εναντίον του Οικουμενικού Πατριαρχείου, αλλά και της Εκκλησίας της Ελλάδος, αυτή τη φορά, εξαπέλυσε ο Επίσκοπος της Σερβικής Εκκλησίας Μπάτσκας Ειρηναίος (Μπούλοβιτς), με αφορμή την αναγνώριση της Αυτοκεφαλίας της Εκκλησίας της Ουκρανίας. Το σχετικό, εμπρηστικό, κείμενό του δημοσιεύθηκε στην ιστοσελίδα της Επισκοπής Μπάτσκας, αλλά και στην ιστοσελίδα του Πατριαρχείου Σερβίας, ωσάν ο Πατριάρχης Ειρηναίος και γενικά η Σερβική Εκκλησία να εκπροσωπείται από τον δορυφόρο της Μόσχας, Μπάτσκας Ειρηναίο. Φυσικά το κείμενό του κάνει πλέον τον γύρο του διαδικτύου και στα ελληνικά, ιδιαίτερα στους φιλορωσικούς ιστότοπους, με τίτλους σαν κι αυτόν: «Σερβική Ορθόδοξη Εκκλησία: Η αναγνώριση των σχισματικών από την Ελλάδα θα εμβαθύνει το σχίσμα», όπου φαίνεται καθαρά ότι ο Μπάτσκας θεωρείται ως η φωνή και η γνώμη της Εκκλησίας της Σερβίας. Ο ίδιος γνωρίζει πολύ καλά ότι υπάρχουν κάποιοι ιεράρχες οι οποίοι δεν στοιχούνται στην γραμμή του. Ας δούμε τα κύρια σημεία του κειμένου του Μπάτσκας. 1. Με αφορμή τη Θεία Λειτουργία στο Ναό της Αχειροποιήτου στην Θεσσαλονίκη, αναφέρει ότι ο Αρχιεπίσκοπος Αθηνών και πάσης Ελλάδος Ιερώνυμος όχι με την ιδιότητα του Πρώτου της Συνόδου, (διότι όπως γράφει το Φανάρι δεν αναγνώρισε πλήρη και τελεία αυτοκεφαλία στην Εκκλησία της Ελλάδος), αλλά με την ιδιότητα του Προέδρου αυτής αναγνώρισε πρακτικά την επονομαζομένη Ορθόδοξη Εκκλησία της Ουκρανίας (αποτελούμενη από Ουκρανικές σχισματικές ομάδες και άνευ της γνώμης της υπό τον Ονούφριο κανονικής Εκκλησίας) με την μνημόνευση του ψευδομητροπολίτου Κιέβου και πάσης Ουκρανίας Επιφανίου Ντουμένκο κατά τη Θεία Λειτουργία ως Προκαθημένου, δηλαδή το όνομά του περιελήφθη στα Δίπτυχα της Εκκλησίας της Ελλάδος. 2. Αυτή η ενέργεια, υποστηρίζει, είναι το έσχατο βήμα προ της αβύσσου ενός βαθύτερου και επικίνδυνου σχίσματος στην καθόλου Ορθοδοξία. 3. Επαναλαμβάνει τα του ανακοινωθέντος της Εκκλησίας Μόσχας, ότι, δηλαδή, όποιος κοινωνεί με τους σχισματικούς η Μόσχα θα διακόψει την Κοινωνία και ότι η αναγνώριση του Επιφανίου σημαίνει διαγραφή του ονόματος του Αθηνών από τα Δίπτυχα. 4. Την ευθύνη για την πιθανή συνέχιση και εμβάθυνση του σχίσματος, το οποίο προκάλεσε η Κωνσταντινούπολη και όχι η Εκκλησία της Ρωσίας, θα φέρει και η Εκκλησία της Ελλάδος, η οποία ενεργεί κατά τις οδηγίες του Φαναρίου, της Ουάσινγκτον και ο Κύριος γνωρίζει ποίων άλλων. 5. Δεν είναι αργά, ο Αρχιεπίσκοπος Ιερώνυμος, έχει περιθώριο κινήσεων για να σταματήσει και να μη συμβάλει σε ακόμα μεγαλύτερο και επώδυνο σχίσμα στην Ορθόδοξη Εκκλησία. Δεν είναι αργά να υπενθυμίσει στον εαυτό του και στους άλλους το πατερικό ρητό ότι το αίμα του μαρτυρίου δεν ξεπλένει την αμαρτία του σχίσματος. 6. Εάν ο Αθηνών και την τελευταία στιγμή δεν ανανήψει θα είναι συνυπεύθυνος ενώπιον του Θεού, της Εκκλησίας και της ιστορίας, μαζί με τον Πατριάρχη Βαρθολομαίο, ο οποίος δυστυχώς λησμόνησε ότι είναι ο Επίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, σήμερα Σταμπούλ- πρώτος στην τάξη και ότι ο τίτλος Οικουμενικός Πατριάρχης υποδηλώνει ακριβώς τον πρώτο Επίσκοπο της Βυζαντινής Οικουμένης, και όχι Επίσκοπο όλης της Οικουμένης, δηλαδή ολόκληρου του πλανήτη, όπως κατ' ουσία ορίζει – κατά τον Μπάτσκας - η σύγχρονη και καινοφανής «και θα πω ανενδοίαστα», σημειώνει, «μη ορθόδοξη εκκλησιαστικο-πολιτική ιδεολογία του Οικουμενικού Πατριαρχείου. 7. Η θέση της Ορθοδόξου Εκκλησίας Σερβίας, η οποία καθορίστηκε συνοδικώς, δεν αλλάζει: Δεν αναγνωρίζουμε τους αμετανόητους Ουκρανούς σχισματικούς ως ανήκοντες στην Ορθόδοξη Εκκλησία, πόσο μάλλον ως κανονική αυτοκέφαλη Εκκλησία. Από τα παραπάνω γίνεται απολύτως σαφές ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος ευθυγραμμίζεται απόλυτα με την γραμμή της Μόσχας, εκτοξεύοντας απειλές και εναντίον της Εκκλησίας της Ελλάδος (ότι θα φέρει μεγάλη ευθύνη κ.λπ.) από την στιγμή που αναγνωρίζει την Αυτοκεφαλία της Ουκρανίας. Ας δούμε, όμως, και την προϊστορία του Μπάτσκας Ειρηναίου. Πριν ένα χρόνο (Σεπτέμβριος του 2018) είδε το φως της δημοσιότητας κείμενο του Επισκόπου Μπάτσκας σχετικά με το εκκλησιαστικό ζήτημα στην Ουκρανία. Ο ελληνομαθής Σέρβος ιεράρχης τάχθηκε αναφανδόν υπέρ του Πατριαρχείου Μόσχας, μας είπε ότι ομιλεί «κατά συνείδησιν και εν ειλικρινεία» και κατέκλειε το κείμενό του με την φράση: «Γέγραφα και την εμήν σέσωκα ψυχήν». Πόσο όμως ειλικρινής είναι ο Επίσκοπος Μπάτσκας; Είναι γνωστό ότι προσπάθησε με νύχια και με δόντια να ακυρώσει την συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο της Ορθοδοξίας. Ήταν αυτός που έσπευσε να μεταφράσει και να υπογράψει μάλιστα τη μετάφραση της απόφασης της Ι. Συνόδου της Εκκλησίας της Ρωσίας από τα ρωσικά στα σερβικά, για την μη συμμετοχή της στη Σύνοδο. Τα σερβικά Μ.Μ.Ε λίγες μέρες πριν την σύγκληση της Αγίας και Μεγάλης Συνόδου έκαναν λόγο για απόπειρα πραξικοπήματος στην Εκκλησία, δημοσιεύοντας πληροφορίες σύμφωνα με τις οποίες ο Μπάτσκας Ειρηναίος προσπάθησε να εμποδίσει τη συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Σύνοδο προκειμένου να ικανοποιήσει την Εκκλησία της Ρωσίας. Μάλιστα στο ίδιο δημοσίευμα έγινε μνεία επιστολής του αρχιεπισκόπου Αχρίδος κ. Ιωάννη προς τον Πατριάρχη κ. Ειρηναίο με την οποία καταγγέλλει τον μητροπολίτη Μπάτσκας για προσπάθεια εκκλησιαστικού πραξικοπήματος. Τελικά η Εκκλησία της Σερβίας συμμετείχε στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο, μετά από την πίεση που άσκησαν νεώτεροι ιεράρχες, οι οποίοι απομόνωσαν τον Μπάτσκας Ειρηναίο. Όμως, ο Επίσκοπος Μπάτσκας πήγε στην Σύνοδο και αμέσως μετά εξέδωσε ένα «φιρμάνι» εξηγώντας μας γιατί δεν υπέγραψε το κείμενο «Σχέσεις της Ορθοδόξου Εκκλησίας με τον λοιπό χριστιανικό κόσμο». Παρ’ όλα αυτά, τον Ιούνιο του 2018 είναι αυτός που φιλοξένησε την Γενική Συνέλευση του Συμβουλίου των Ευρωπαϊκών Εκκλησιών (ΚΕΚ), στην έδρα του στο Νόβισαντ της Σερβίας. Άραγε δέχθηκε τις Ευρωπαϊκές Εκκλησίες ως «εκκλησιαστικές κοινότητες», όπως χαρακτήριζε όλες τις Εκκλησίες, πλην της Ρωμαιοκαθολικής, στο κείμενό του; Είναι ο ίδιος – και ο μόνος από την Σερβική Εκκλησία - που συχνά πυκνά το τελευταίο διάστημα εξέφραζε δημόσια τον «προβληματισμό» του για το γεγονός ότι το Οικουμενικό Πατριαρχείο συζητούσε με παράγοντες της Ουκρανίας για το ζήτημα της Αυτοκεφαλίας. Είναι φυσικά αυτός ο συντάκτης της επιστολής που έστειλε στον Οικουμενικό Πατριάρχη Βαρθολομαίο ο Πατριάρχης Σερβίας κ. Ειρηναίος για το Ουκρανικό και δημοσιοποιήθηκε μόλις την παραμονή της επίσκεψης του Πατριάρχου Μόσχας Κυρίλλου στο Φανάρι (31-8-2018). Είναι ο ίδιος που σε πρόσφατο κείμενό του, θέλει να μας πείσει ότι «ο τρόπος έκφρασης στο θέμα της Ουκρανίας είναι εκκλησιολογικώς και ιεροκανονικώς ανακριβής, όθεν και παραπλανητικός, ανεξαρτήτως της αγαθής προαιρέσεως της συντριπτικής πλειοψηφίας των εκφραζομένων.» Τι επιδιώκει τελικά ο Μπάτσκας Ειρηναίος; Μάλλον η όλη του στάση είναι προδιαγεγραμμένη εδώ και χρόνια και με καθαρή πολιτική χροιά, κι ας διατείνεται το αντίθετο. Έλεγε ξεκάθαρα το 2014, με αφορμή τις κυρώσεις της Ευρωπαϊκής Ένωσης εις βάρος της Ρωσίας: «Έχουν δίκιο να πιστεύουν ότι ποτέ δεν θα είμαστε ενάντια στην Ρωσία, ποτέ δεν θα το κάνουμε. Σίγουρα οι συνέπειες των αποφάσεων μας αυτών δεν είναι πάντα ευχάριστες για εμάς, αλλά τί μπορούμε να κάνουμε για αυτό;» Σε άλλο σημείο των δηλώσεών του τότε, τόνιζε: «Η Δύση εξαπάτησε τον Γκορμπατσόφ και τους πρώτους μετά-σοβιετικούς ηγέτες της Ρωσίας. Υποσχέθηκαν ότι το ΝΑΤΟ δεν θα εξαπλωνόταν σε ολόκληρη την Γερμανία. Επίσης συνομολογήθηκε ότι δεν θα εξαπλωνόταν στην Ανατολική Ευρώπη και στις πρώην Σοβιετικές Δημοκρατίες. Ωστόσο οι πράξεις τους δείχνουν ότι θέλουν να κάνουν αισθητή την παρουσία τους πολύ κοντά στην Μόσχα, και είναι ξεκάθαρο ότι η ισχυρή Ρωσία αντιδρά σε αυτό». Πιστεύει, άραγε, κανείς ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος θέλει μια Εκκλησία μακριά από τις «πολιτικές παρεμβάσεις» ή ότι δεν είναι δορυφόρος της Μόσχας; Μάλλον πρέπει να προβληματιστεί σοβαρά ο ίδιος για το αν γράφοντας αυτά που γράφει σώζει την ψυχή του… Αυτός που έλεγε κάποτε ότι "γεννήθηκα Σέρβος και θα πεθάνω Ρωμιός", φαίνεται πως θα πεθάνει Μοσχοβίτης.
  22. Синод сменио владику Игњатија Мидића са места декана ПБФ 23. октобра 2019. На седници Синода одржаној 22.октобра смењен је декан Богословског факултета у Београду епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић. Владика Игњатије је смењен са места декана на ПБФ зато што није испоштовао одлуку синода о смени епископа западноамеричког Максима Васиљевића и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара владике Григорија у епархији диселдорфско-немачкој, предаваче на том факултету. Уместо да их смени са места професора владика и дојучерашњи декан Игњатије им је дао двогодишње одсуство. На седници синода се такође расправљало и о медијској кампањи коју владика Максим Васиљевић води против синода и патријарха СПЦ, као и о његовој улози у мењању имена и Устава СПЦ у Америци. Синодске комисије ће испитати случај владике Максима и пуча који је спремао у Српској цркви у Америци. Извор: Синод сменио владику Игњатија Мидића са места декана ПБФ - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG На седници Синода одржаној 22.октобра смењен је декан Богословског факултета у Београду епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић. Владика Игњатије је смењен са...
  23. ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/
  24. Sinod SPC obavestio Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta da je odluka o smeni vladike Maksima i Marka Vilotića konačan stav Sinoda Pritisak Sinoda na vladiku Ignatija Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta u ponedeljak se nije izjašnjavalo, niti je raspravljalo o potvrđenoj odluci Svetog arhijerejskog sinoda SPC o smeni dvojice predavača najviše obrazovne ustanove SPC – episkopa zapadno-američkog Maksima (Vasiljevića) i Marka Vilotića, sekretara vladike diseldorfsko-nemačkog Grigorija (Durića), nezvanično saznaje Danas u vrhu SPC. Piše: Jelena Tasić 02. oktobra 2019. 10.51 Foto: www.eparhija-prizren.com Izvori našeg lista tvrde da je dopis Sinoda, kojim se traži sprovođenje ranije odluke donete 8. jula o smenama, uprkos dopisu dekana Bogoslovskog fakulteta episkopa braničevskog Ignatija (Midića) u kome navode zakonske prepreke k?je se tiču državnog zakonodavstva, stigao samo desetak minuta pre sednice Nastavno-naučnog veća, kome je prisustvovao i član „crkvene vlade“ i portparol SPC episkop bački Irinej (Bulović). Sinod je prošle srede odbacio dekanovo mišljenje i naložio sprovođenje odluke. Vladika bački Irinej je prekjuče na Nastavno-naučnom veću, kako se spekuliše u crkvenim izvorima, navodno rekao da o sinodskoj odluci nema šta da se raspravlja jer je potpisao predsednik Sinoda patrijarh srpski Irinej. Novonastala situacija na samom Bogoslovskom fakultetu tumači se na različite načine – deo profesora smatra da su njihove kolege vladika Maksim i docent Vilotić završili karijeru na ovoj visokoškolskoj ustanovi, dok drugi ukazuju da je otkaze nadležan samo dekan i da do juče, 1. oktobra, niko nije otpušten, tako da bi nova akademska godina 9. oktobra, na praznik svetog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova i jedne od tri slave fakulteta, nastava trebalo normalno da počne. Pojedini crkveni krugovi, kao i veći deo nastavno-naučnog osoblja Bogoslovskog fakulteta uznemiren je zbog nametanja metoda svršenog čina ili bar privida konačnosti sinodskih odluka, jer je ova ustanova deo Beogradskog univerziteta i dužna je da poštuje državne zakone koje prihvata i u svom statutu. Pojedini crkveni krugovi strahuju da su sinodske odluke o smeni dvojice predavača, od kojih je jedan episkop, presedan nezapamćen u odnosima Crkve i Univerziteta i da su samo uvod u dublje procese u SPC. Takođe se spekuliše da bi na udaru Sinoda mogla da se nađe i aktuelna uprava Bogoslovskog fakulteta i da bi, iako problem već poprima razmere saborskog značaja, bilo čudo da dočeka sledeće zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. Mnogi nadu polažu u najavljeno okupljanje svih srpskih arhijereja SPC na centralnoj proslavi 800 godina autokefalnosti SPC 6. oktobra u manastiru Žiča i dan kasnije na Kosovu i Metohiji, gde bi eventualno moglo da se razgovara i o ovom problemu.
  25. Данас, 26. септембра 2019. године у владичанском двору у Бањој Луци, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посетио је Владику бањалучког г. Јефрема. Владике су се у пријатном разговору дотакли актуелних тема у својим епархијама и у нашој Цркви. Из Kабинета Епископа бихаћко-петровачког Извор: Епархија бихаћко-петровачка
×
×
  • Креирај ново...