Претражи Живе Речи Утехе

„Избраној Војвоткињи победоносној, избављени од зала, благодарну песму приносимо Ти, слуге Твоје, Богородице.“ По избављењу од зала и невоља, најприродније је и најпријатније радовати се и узносити благодарност. Али знате ли, браћо, над ким и у чију корист је извојевана победа, за коју ми сада благодарно појемо Избраној Војвоткињи? Она је, како сведочи историја, била у корист Грка и њиховог престоног града – Цариграда, који је страдао под суровом опсадом – и остварена је над каганом, вођом Скита, међу којима су, по свој прилици, били и наши преци. Тако ми благодаримо за добро које је, по свему судећи, за нас било туђе – славимо свој сопствени пораз! Шта то значи? То значи да је хришћанска вера, као и у многим другим стварима, изменила поредак ствари и научила нас да на догађаје гледамо другачије: да мудрост овога света сматрамо за безумље, а безумље крста – за једину истинску мудрост; да сузе покајања вреднујемо као извор духовног блаженства, а светске радости и смехове – као зло и пропаст; да више ценимо лишавања него богатство, да се хвалимо страдањима, и да у понижењу торжествујемо. Да смо до данас остали у тами незнабоштва, онда би се сећање на чудесни пораз наших предака под зидинама Цариграда сматрало за разлог народне туге и жаљења; али, пошто смо благодаћу Божијом изведени из те таме у чудесну светлост хришћанства, ми се тог догађаја сећамо заједно са онима који су победили, благодаримо – за сопствени пораз! И поступајући тако, чинимо сасвим праведно; јер се у лицу наших предака по телу, који су били помрачени тмином незнабожачког незнања, неверје устремљивало против вере, дивља суровост против поретка грађанског живота, грамзивост против мирног поседовања. Насупрот томе, у житељима Цариграда – који су такође наши преци, али по вери – кроз слање чудесне помоћи с неба награђено је поверење у Бога и молитва: оне врлине којима и ми живимо и дишемо, и од којих очекујемо спасење – и овоземаљско и вечно. Победа вере, ма где се јавила, јесте победа свих верујућих; награда за пламену молитву, на кога год да сиђе, јесте награда за све који се истински моле; победа хришћанства, у било ком виду, заједничка је свим хришћанима. Зато нимало није чудно што ми данас, на известан начин, славимо свој сопствени пораз. То је сасвим у духу наше свете вере; јер, „дух истинског хришћанства управо се и састоји у томе да човек увек прославља победу – над самим собом.” Размотримо ту мисао у част наше Избране Војвоткиње, Која је и у овој унутрашњој борби – најбољи вођа и помоћник. Наша света вера, браћо, пошто потиче од Бога љубави и мира, сва је испуњена благодаћу и милосрђем; али она са собом доноси и жестоку борбу. Хришћанин не сме узвраћати зло за зло (Рим. 12,17), „волети чак и непријатеље“ (Мт. 5,44), молити се и за саме распињаче (Лк. 23,34); али уједно он мора бити војник и победник. „Мислите ли“, питао је Сам Господ и Спаситељ наш, „да сам дошао да донесем мир на земљу? – Не, не дођох да донесем мир, него мач“ (Мт. 10,34). А на другом месту, позивајући на храброст и борбу у духовном рату, Он Сам говори: „Не бојте се, јер ја сам победио свет!“ (Јн. 16,33). Апостоли Христови такође често позивају на духовну борбу, нуде разноврсно оружје, саветују, охрабрују на храброст и указују на венце који су припремљени за победнике; хришћанин је, по њима, војник – од колијевке до гроба. Шта је, дакле, та борба коју са собом доноси наша света вера? И каква је то победа ка којој треба да стреми сваки хришћанин? То је – борба човека са самим собом; то је – победа над страстима и телом, над свим оним што је у нама непријатељско Богу и нама самима. Хришћанин, пре свега, треба да победи свет – са његовим привлачностима, саблазнима, влашћу, лукавством и заразном нечистотом. Он треба да победи духове злобе у поднебесју, са њиховим видљивим и невидљивим нападима. Али главно бојиште за хришћанина јесте – његово сопствено срце. Спољашњи непријатељи мало значе ако унутра нема побуне; напади споља постају погубни тек онда када у самом човеку има издајника. И против тог домаћег зла треба да буду управљене све силе и сва храброст хришћанина. Ићи против својих омиљених навика, против захтева свога тела, против жеља сопственог срца – често је теже него поћи на мноштво непријатеља. Али – мора се ићи! Ко не води ову унутрашњу борбу, тај је хришћанин само по имену. Само победа над самим собом чини нас истинским хришћанима. Без тога хришћанство и човек остају туђи једно другоме. Без тога нема – и не може бити – спасења! За потпуно уверење у ову важну истину, довољно је само да се присетимо у каквом се стању налази човек сада, и зашто нам је дата света вера наша. – Дата нам је ради спасења, да би свакога од нас избавила од оних страшних зала која оптерећују све и свакога. Али у чему се састоји суштина тих зала и невоља од којих нас хришћанство треба ослободити? – Пре свега у томе што нисмо своји, што смо у ропству, у заробљеништву, у великој тешкоћи и сиромаштву. Ко је наш непријатељ и тлачитељ? Грех, чула и страсти. Они у нама владају, све остало им се покорава и страда под њиховом влашћу. Страда разум, испуњен лажима и обманама, изнемогао служећи пороку; страда воља, коју непрестано носе ветрови чулних жеља и страсти; страда слобода, која нема снаге да се обрати закону и слепо следи осећања; страда и само тело од неприродних уживања, мада управо грех који у нама живи највише га греје и храни. Па како онда да се спасемо, ако не борбом са самима собом – са оним што је у нама самима непријатељско према нама самима? – И шта друго преостаје светој вери нашој него да нам пружи средства да из те борбе изађемо као победници? Тако је заиста и устројено! Загледајте се у суштину и састав хришћанства – и одмах ћете увидети да је у њему све управљено ка том неопходном циљу – да се човек ослободи од ропства страсти, од заробљености чула, од понижења духа под влашћу тела; а пошто је извор и седиште тог зла у самом човеку, онда – да га учини победником над самим собом. Због тога, као што рекосмо, хришћанин на многе ствари гледа сасвим другачије него природни човек. Оно што последњем изгледа као највеће зло – на пример, страдање, сиромаштво, понижење, јер све то вређа његову сујету – то исто првоме изгледа, и мора изгледати, као добро; јер га ослобађа од унутрашњег ропства и враћа у слободу духа. Према том светом закону савршавамо и данашње своје славље, иако је догађај којег се сећамо неспојив са народном гордошћу. Са гордошћу, заиста, он није сагласан; али је зато сагласан са љубављу према Богу, са љубављу према ближњем и са чистом љубављу према самима себи. Јер у лицу Грка, избављених заступништвом Богородице од скитске опсаде, награђена је вера, нада и молитва: а то су управо оне врлине у којима је садржано и наше спасење. Глас о чудесном поразу војске под зидинама Цариграда, проширивши се међу древним прецима нашим, без сумње је допринео стварању поштовања према хришћанској вери и припремио их за остављање незнабоштва, што је касније и уследило – најпре појединачно, у неким личностима, а затим и у целом народу, за време светог кнеза Владимира. Зато је сама наша вера, на неки начин, плод оног пораза који су претрпели наши преци од Избране Војвоткиње. Не треба ли, дакле, браћо, са још већом ревношћу да прибегнемо сада к пречистом лику Те Војвоткиње, Која, избавивши Грке од зала, и на наше претке је навела зла – да би с временом на њих навела добра (Рим. 3,8), од којих ми сада уживамо плодове? Али, благодарећи Богородицу за спољашњу победу над нама, не заборавимо да је молимо и за унутрашњу победу – над нама самима, будући чврсто уверени да у тој последњој победи, над самима собом, лежи сва пуноћа торжества наше вере, и да од ње зависи и само наше спасење. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-subotu-pete-nedelje-posta/

Маријино стајање – тако се назива служба у предворју Христових страдања. Живот који живимо је безукусан, у њему нема соли. Све нам је унапред познато, све планирамо, израчунавамо. У таквом животу нема чуда сусрета са Богом, нема покајања о којем смо данас чули у житију преподобне Марије Египћанке. Чини нам се да је то било веома давно… Али како се тако нешто може догодити данас, у савременом свету? Како се то може догодити баш мени, када већ све знам, све разумем и када ми се чини да је Бог негде далеко? Управо у томе је ствар – Бог је близу, а ми смо далеко! Зато су нам толико важне капи духовне росе које нам данас нуди Црква – у потпуности прочитани Покајни канон светог Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Ово је чудесна служба, која треба да нас учврсти. Навикли смо да живот меримо искључиво сопственим искуством, и не усуђујемо се да говоримо о оној борби и победи над грехом која превазилази људске снаге. Али видимо да постоји Бог и да постоји благодат Светога Духа, која крепи и обнавља човека који се каје. Чујемо речи преподобног Симеона Новог Богослова да истинско покајање у човеку обнавља девственост. Заиста, чудо је када се човек одриче греха и у потпуности припада Богу. И то чудо може се догодити у животу свакога човека. Али данас пред собом видимо другачију слику: расправе, грубе речи, увреде, прекоре, самосажаљење – нема свести о сопственој кривици пред Богом. У нашем покајању ми не видимо Христа, већ само човека-свештеника, и онда започињу разговори људски, речи у којима нема лепоте покајања. А покајање је управо промена, преображај који у нама врши Господ. Волео бих да научимо да стојимо у храму, да учимо да учествујемо у богослужењу, у Христовим Тајнама у којима се душа обнавља. Душа мора непрестано примати благодатну помоћ како би могла водити борбу са светом греха и саблазни. Дај Боже да у преосталом времену до Васкрса не изгубимо дух, од којег барем кап постоји у нама. Дух је веома лако изгубити: за једну реч, за једну мисао, за једну увреду, за једно осуђивање – човек губи везу са Богом. То је страшно стање. Зато морамо бити будни, морамо бити пажљиви – како гледамо, како говоримо, како ходимо – све у човеку треба да буде лепо, духовно. У храм нисмо дошли само да бисмо гледали ликове светих и дивили се лепоти њихових односа. У свим светима сија светлост Христова. Али и ми сами треба да постанемо ликови, да, додирнувши се светиње, будемо способни да је сачувамо у свом срцу и да је поделимо са својим ближњима. Толико љубави, толико бриге, толико Божјег милосрђа излива се на свакога од нас! Колико пута смо се већ дотакли Бесмртног Извора Живота, Христове Чаше! И зашто тако често личимо на пробушен суд, који губи ту благодат? Долазе нам страсти, униније, очајање, роптање – све то постаје зид иза којег не видимо ближњег, не видимо Бога. Тај зид морамо непрестано рушити. Преподобни Серафим Саровски је носио каменчиће на леђима и говорио: „Мучим онога који мене мучи.“ Морамо увек памтити да је непријатељ близу. Не треба да се ослањамо на себе, већ да тражимо Божју помоћ и Његов благослов за сваки корак нашег живота. https://manastirpodmaine.org/protojerej-andrej-lemenosok-beseda-u-sredu-pete-nedelje-posta/

Поводом пете годишњице од упокојења блажене успомене Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјалну емисију под насловом "Нема смрти, само живот" посвећену годишњици о којој смо писали у прилогу под насловом: Пета годишњица од упокојења Епископа јегарског Јеронима (Мочевића). Наведена емисија је вид молитвене воштанице Владици Јерониму који је у свом кратком овоземаљском животу заорао дубоку духовну бразду. У оквиру емисије предочен је животопис блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), а у катихетском (поучном) делу емисије редакција Телевизије Храм подсећа на беседе Владике Јеронима о Божићу и Томиној (новој) Недељи. Поред тога, ово специјално издање је употпуњено изводом из притупне беседе коју је блажене успомене Епископ јегарски Јероним произнео на дан своје архијерејске хиротније, 28. септембра 2014. године у новосадском Саборном храму. Емисија је крунисана изводом из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Митрополита загребачко-љубљанског), на дан погреба блажене успомене Епископа јегарског Јеронима. Садржај специјалне емисије "Не постоји смрт, само живот" сведочи да плодови које је блаженопочивши Епископ Јероним оставио у Винограду Господњем нису избледели, већ и у наше време нама бивају духовна потпора, утеха и путоказ који нас руководи ка вечној радости у Царству небеском. С тога, једним устима и једним срцем Васкрситељу и Спаситељу нашем упућујемо молитвени вапај: Са светима упокој Христе, душу слуге Твога, Јеронима архијереја, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни! Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!

Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ову пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Управо о наведеним богослужењима и њиховим особеностима разговарали смо са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем у специјалној емисији серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа

Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Крајем децембра одржана је пета „онлајн“ трибина на којој је др Биљана Пиргић, дечји и адолесцентни психијатар и психотерапеут и психоаналитичар, говорила на тему „Брига о менталном здрављу у време пандемије“. Докторка је направила разлику између страха и стрепње, односно између усамљености и самоће, као доминантних осећања код већине људи у време пандемије. Страх је карактеристичан за реалну ситуацију, док је стрепња повезана са унутрашњим, често и ирационалним осећајем. „Усамљеност је најтеже издржати у току ове пандемије. То је лишеност од особе коју волимо. То је тешко и болно. Замислите како је на пример старим људима којима старост сама по себи носи одређено бреме усамљености. Немогућност да размењујемо љубав је тешко за поднети“, упозорава докторка која додаје да усамљеност носи тескобу, за разлику од самоће која је поткрепљена добрим искуством. „Дакле, можемо бити сами, али смо свесни да смо вољени и да неко мисли на нас“. На питање како да се боримо против страха, стрепње, усамљености, самоће, анксиозности, стреса, докторка каже да треба да мислимо једни на друге, да се сналазимо, да чувамо и негујемо контакте, да у реалним околностима реализујемо оно што можемо. „Битна нам је размена доброте, лепоте, љубави. Да се повежемо међусобно и да бринемо једни о другима“. С обзиром да су медији веома важни у време ове пандемије и да уз њихову помоћ сазнаје све што је важно да зна, истовремено је тај исти човек оптерећен бројним ужасним вестима које му много више штете него што му користе. Како да „филтрирамо“ информације, како да проценимо шта треба да чујемо и усвојимо, а шта да скрајнемо, докторка Пиргић, свесна да смо избомбардовани токсичним вестима, каже да свако треба да нађе меру, да процени која количина информација му прија. Истиче да се у оваквим животним околностима будућност не може планирати јер је она неизвесна, али да свако на свом микроплану може да организује свој живот, да подели доброту, лепоту и љубав. Онима који су верујући пост може много да помогне „јер лишавајући се одређене хране, ми се ослобађамо лоших дела, трудимо се да будемо добри“. „Мислим да нам ова болест открива нешто што нисмо спознали, а то је да смо емпатичнији, да више обраћамо пажњу на то ко је у невољи и коме треба помоћ“. Говорећи о унапређењу и очувању менталног здравља, др Пиргић каже да нема готових рецепата, да се препреке решавају у ходу, те да се између два зла бира мање. Поред поменутих доброте, лепоте и љубави, докторка закључује да је хумор веома важан за очување менталног здравља. „То је знак да смо витални, да превазилазимо ужасе“. И ову, као и претходне трибине, снимала је локална ТВ „Марш“, гошћу је најавио уредник трибина јереј Дејан Трипковић, а разговор је водила новинар-водитељ радија „Источник“ Марина Марић. На крају разговора емитована је химна Светосавске омладинске заједнице чији је аутор Дајана Петровић из групе „Нектарија“, а трибина се може погледати на јутјуб каналима поменуте ТВ „Марш“ и Храма и Васкрсења Христовог, а слушати на интернет страници радија „Источник“. Марина Марић Извор: Епархија ваљевска

Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ову пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Прво бденије – сиже великопосних дана Друго бденије – похвално пјеније Богомајци Прилог васељенски Радио-Светигора: Бранислав Илић говорио о службама Првог и Другог бденија • Радио ~ Све SVETIGORA.COM Катихета Бранислав Илић говорио је за наш Радио о службама Првог и Другог бденија које се служе у сриједу, односно петак Пете недјеље Часног поста. Прво бденије –... Прилог Радио Беседа: Богослужбене особености пете недеље Свете Четрдесетнице – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној Марији Египћанки. Пету недељу Великог поста... Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ову пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Управо о наведеним богослужењима и њиховим особеностима разговарали смо са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем у специјалној емисији серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа

Посебан прилог из књиге нишког аутора Димитрија Миленковића говори о заслугама краља Милана за очување културног наслеђа Ниша. Великопосне и васкршње теме, везане за овај период богослужбене године, представљене су прилагођеним текстовима беседа које су Александар Срнић и Милан Крстић произнели на братским састанцима Преосвећеног г. Арсенија са свештенством Епархије нишке. У ову групу прилога спада и богословска студија протојереја-ставрофора Бобана Миленковића, некадашњег професора Призренске богословије привремено у Нишу, о средствима и начину излагања истина Светог писма код Светог Григорија Паламе. Са својим ауторским текстовима у овом броју учествују и професорке Нишког универзитета, др Слађана Ристић Горгиев и др Кристина Митић, на теме празника Светог Саве и Ђурђевдана. Читаоцима је представљен лик и дело познатог савременог грчког свештеника и психотерапеута Филотеја Фароса, као и нови православни катихизис који је саставио Митрополит волокаламски Иларион Алфејев. Интервју за овај број дао је нишки свештеник Огњен Станковић, доскорашњи уредник званичног веб-сајта Православне епархије нишке. Глас Епархије нишке у овом броју објављује репортажу о заслугама велике добротворке гђе Звезде Дејановић из Ниша, која је недавно напунила сто година живота. Приказан је рад Међународне научне мреже Pax Byzantinoslava, основане на иницијативу Центра за црквене студије из Ниша. Представљени су резултати палеографских истраживања нишког теолога Ане Јовановић, као и досадашњи рад нишких катихета Миодрага Гашића и Милоша Станојевића на електронском православном часопису за децу и одрасле Будилник. Часопис излази квартално, а ово је његов други овогодишњи број. уредник часописа др Ивица Живковић Извор: Српска Православна Црква