Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Свјтајејшег Патријарха српског г. Порфирија, у четвртак 26. септембра 2024. године ће у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку, од 21 час бити служено свеноћно бденије поводом празника Воздвиженија Часнога Крста, а света Литургија ће почети у поноћ. Извор: Информативна служба СПЦ

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија уочи празника Успења Пресвете Богородице биће служено свеноћно бденије у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду, 27. августа 2024. године, са почетком у 21:30 часова. Света Литургија биће служена у поноћ. Извор: Радио "Cлово љубве" Фото: Манастир Ваведења Пресвете Богородице

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија и поводом празника Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку ће у среду 24. јула 2024. године од 22 часа, бити служено свеноћно бденије, а у наставку, у поноћ и Света Литургија. Извор: ТВ Храм

Манастир Ваведења Пресвете Богородице на београдском Сењаку, обавестио је путем свог званичног Инстаграм налога да вечерас, у четвртак 27. јуна 2024. године, најављеног свеноћног бденија уочи Видовдана неће бити. Извор: Радио "Слово љубве"

Уочи Видовдана, у четвртак 27. јуна 2024. године, са почетком у 21 час у манастиру Ваведење у Београду биће служено свеноћно бденије, док ће у поноћ бити служена Света Литургија, саопштило је сестринство овог манастира на својој инстаграм страници. Извор: Радио Слово љубве

У четвртак 23. маја 2024. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду, са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија служиће се свеноћно бденије поводом празника светих Ћирила и Методија учитеља словенских са почетком у 21 час. Света литургија биће служена у поноћ. Извор: ТВ Храм, инстаграм

Васкрс нас је дочекао у Палестини у најтежим околностима. Прошло је 175 дана од почетка овог геноцида. 175 дана бомбардовања, опсаде и глади.[1] Никада не бих помислио да ћемо и до Васкрса још бити сведоци овога. Мислио сам да ће сигурно ово насиље до Васкрса престати. Мислио сам да, на крају крајева, светски лидери имају мало савести. Погрешио сам, изгледа! Данас смо ушли у нову фазу геноцидног рата, у којем становнике Газе убијају глад, жеђ и болести. Људи умиру од глади. То је спора смрт. Они висе између неба и земље, полако умиру, док свет гледа. Они немају „ни обличја, ни лепоте“ да бисмо их гледали, јер су „као један од кога свак заклања лице“ (Ис 53, 2–3). Било је потребно више од пет месеци и 32.000 убијених људи, укључујући 13.000 деце, да Савет безбедности УН-а коначно усвоји прекид ватре![2] Али, на терену се ништа није променило. Откад је Израелу стало до УН резолуција?! Израел никада није одговарао, па чак није ни осуђен од стране западних лидера. То остаје највећи проблем данас. Управо сада, молимо да помоћ и храна уђу у Газу. Одустали смо од прекида ватре! Само донесите храну, воду и лекове. Господе, помилуј! Пријатељи, геноцид је нормализован. Као људи од вере, ако заиста тврдимо да следимо распетог Спаситеља, никада нам ово не може бити у реду. Никада не треба да прихватимо нормализацију геноцида. Никада не би требало да нам буде у реду да деца умиру од изгладњивања, не због суше или глади, већ због катастрофе коју је направио човек. Због царства. Геноцид је нормализован као што је нормализован апартхејд у Палестини, а пре тога у Јужној Африци. Као што су ропство и систем касти нормализовани. Јасно нам је потврђено да лидери суперсила, и они који имају користи од овог модерног колонијализма, не гледају на нас као на себи једнаке. Они су створили наратив за нормализацију геноцида. Имају и теологију за то. Геноцид је нормализован. Ово је расизам у свом најгорем облику. Исти они политички и црквени лидери који су се у октобру прошле године постројили један за другим да дају зелено светло за овај геноцид прикривајући га „самоодбраном“, не могу се ни натерати да осуде очигледне ратне злочине које је починио Израел. Они су добри у изражавању забринутости. Дају изјаве да их „узнемирује“ убијање наше деце. (Жао нам је што вас је узнемирило убијање наше деце вашим оружјем!) Желе да нас убеде да им је стало. Они прикупљају средства. Ћуте током геноцида, а онда се касније појављују, са милостињом, да кажу да им је стало. Можемо ли заиста ово прихватити?! Многе земље су пожуриле да обуставе своје финасирање UNRWA на основу пуких навода који нису у потпуности доказани, а, с друге стране, нису урадиле ништа у вези са јасним налазима Међународног суда правде.[3] Несхватљива је количина лицемерја. Ниво расизма који је укључен у такво лицемерје је ужасан. Сада неки политичари тврде да се њихово стрпљење са Израелом завршава – а ми кажемо: ништа не може опрати крв са ваших руку. Резолуција Савета безбедности УН била је прекасна. Ништа не значи. Неки су се понашали као да треба да честитамо или захвалимо САД што нису уложиле вето на резолуцију. Ја кажем, апсолутно не! Они су саучесници. Прошлост се не може поништити. У ствари, САД су управо послале још један огроман пакет пројектила за наоружавање Израела. Да ли они заиста покушавају да нас заварају? Тврде да им је стало и да су забринути (очигледно да би повратили неке гласове)? Ако би се овог тренутка доток америчког оружја зауставио, у року од три дана ово би се завршило. Уместо тога, они шаљу Израелу ракете да нас убијају, а затим шаљу минимални део потребних пакета са храном. Ово је много више од саучесништва. Ово је директна умешаност у овај геноцид. На овај Васкрс, прво се окрећемо крсту. Тугујемо. Ово су тамни, мрачни дани. У оваквим временима, ми Палестинци гледамо у крст, идентификујемо се са крстом и видимо Христа како се поистовећује са нама. Крст је важан палестински симбол. На Васкрс поново проживљавамо његово хапшење, мучење и погубљење од стране царства, уз саучесништво верске идеологије, наравно. У васкршњем наративу налазимо утеху и оснажење у сазнању да се Христос поистовећује са нама. Чувамо ову сцену рушевина у нашој цркви још од Божића, јер је Газа још увек под рушевинама, и зато што се наши људи и наша деца у Гази још увек извлаче испод рушевина и у овом тренутку. Јуче сам са муком гледао ужасну сцену извлачења детета испод рушевина. Неким чудом је преживело бомбардовање, а док су га извлачили говорило је: Где је вода, жедан сам? То ме је подестило на Христове речи на крсту када је повикао: „Жедан сам.“ Повикао је „жедан сам“ у знак солидарности са онима који су масакрирани глађу, опсадом и бомбрадовањем. Христос је солидаран са свим жртвама ратова и изнуђене глади, изазваних неправденим и тиранским режимима у нашем свету. То је вапај свих потлачених неправдом моћи, ћутањем и неспособношћу човечанства да оконча тиранију и неправду. Христос је повикао „жедан сам“, па су му дали сирће да пије. Његовом болу додали су још бола, његовој муци још више муке. Данас док Газа виче „жедна сам“, они бацају помоћ са неба, умрљану крвљу невиних. Неки су погинули од утапања док су покушавали из мора да извуку бачену помоћ. Како је то окрутно. Газа је жедна, и Гази дају сирће. Тражили смо Бога у овом рату. Завапили смо к њему, а одговора, изгледа, није било, све док се нисмо сусрели са Сином Божјим који виси на крсту, вапијући: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?!“ Зашто си пустио да будем распет, сâм?! Ово је крик осећаја напуштености. Сигуран сам да се данас тако осећају становници Газе. Остављеност од светских лидера, напустили су нас не само западни, већ и арпски и муслимански лидери. Многи у цркви су, такође, гледали из даљине, као што је то Петар учинио када је Христос био ухапшен. Петар је желео да буде на сигурном, недостајало му је храбрости, слично многим црквеним поглаварима данас, који једно говоре иза затворених врата, а друго у јавности. Ипак, у овом вапају „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ доживљавамо Бога, Бог нам се приближава, и управо у том вапају осећамо његов загрљај и топлину. Ово је једна од тајни Васкрса. У овој земљи чак је и Бог жртва угњетавања, смрти, ратне машинерије и колонијализма. Он пати са људима ове земље, делећи исту судбину са њима. „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ То је вапај који годинама одјекује овом земљом. То је вапај сваке потлачене особе која страда у стању споре смрти. То је вапај који је Христос поделио са нама у свом болу, мукама и распећу. Данас стављамо крст на рушевине, сећајући се да је Христос делио исту судбину са нама, јер је умро на крсту као жртва колонизатора. И постаде мрак. Универзум је постао мрачан у тузи због одуства истине. Универзум је постао мрачан жалећи за одсуством правде. Крст је крајња неправда. Данас је универзум растужен ћутањем доносилаца одлука и њиховим расизмом, и ћутањем многих који из страха нису проговорили ни реч истине, наоружани теологијом неутралности и неделовања, под заставом „мира и помирења“. Још увек има оних који нису отворено позвали на прекид ватре. Да ли можете да верујете? Цркве! Добили смо писмо „солидарности“ од великих цркава у Европи које чак нису ни позвале на прекид ватре! Рекао сам им да је ово апсолутно увреда. Данас је универзум постао мрачан оплакујући апатију и обамрлост на патњу која постоји у нашем свету, и расизам који је довео до нормализације и оправдавања геноцида. Оно што многима у цркви данас највише недостаје јесте храброст. Они знају истину. Али не говоре истину, јер се плаше последица. Плаше се реакције! Многи у цркви желе да избегну полемику. Можете ли да замислите да је Христос ходао земљом избегавајући полемику?! Они пишу изјаве, а начин на који се црквене изјаве „врте“ око питања „примирја“ или (не дај Боже) осуде Израела је заиста невероватан. Они пишу изјаве на неколико страница које у суштини не говоре ништа друго осим недвосмислене осуде догађаја из 7. октобра прошле године. Има неких црквених великодостојника који су вољни да нас жртвују ради комфора, на исти начин на који су нас принели као жртву искупљења за сопствени расизам и антисемитизам, кајући се у нашој земљи због греха које су починили у својој земљи! А све то уз тврдњу да следе распетог Спаситеља, који је жртвовао све, трпео бол и одбаченост зарад оних које је волео! Наравно, морамо се захвалити онима који са нама носе наш крст. Заиста ценимо ходочашћа за Газу која се одржавају широм света. Захваљујемо се онима који су дошли у Палестину да се солидаришу са нама. Захваљујемо се докторима и медицинским сестрама који волонтирају у Рафи. Захваљујемо се онима који лобирају да се заустави продаја оружја. Захваљујемо се онима који протестују на улицама. Захваљујемо се онима који су организовали многе седеће демонстрације и ненасилне протесте. Захваљујемо се онима који и даље ремете удобност светских лидера на скуповима и конференцијама за штампу и скуповима за прикупљање средстава. Чујемо вас! То је црква Христова! Поздрављамо оне који су у знак протеста поднели оставке из влада и међународних тела. Они имају храброст и интегритет. Они разумеју да је Газа заиста морални компас нашег данашњег света. Захваљујемо се Јужној Африци на њеној акцији у Међународном суду правде и Алжиру што предводи напоре за постизање резолуције о прекиду ватре. Узгред, и једни и други су преживели колонијализам! Ту се налази морални кредибилитет! Тежак крст носимо. И захваљујемо се онима који нам помажу да га носимо. Наш Велики петак предуго траје. Али из Христовог искуства знамо да ово страдање није ради прослављања патње. Знамо да је страдање увек пут ка слави и животу. То је станица на путу ка васкрсењу. Ходамо са Христом путем ка Голготи. Оснажени смо његовом солидарношћу са нама, али ишчекујемо Недељу. На Васкрс, не окрећемо се само крсту, већ гледамо и у празан гроб. Шта је Христу дало ову снагу? Ову издржљивост и снагу, до те мере да је опростио својим тлачитељима? До те мере да је рекао: нека буде воља твоја, и добровољно отишао на крст? Верујем да је његова одлучност и решеност, његова издржљивост, произашла из поверења у вољу свог Оца и из сазнања да је његов Отац у стању да га подигне из мртвих, и да ће на крају Он то и учинити. Његова вера га је одржала и оснажила. Био је пркосан пред царством, суочио се са крстом, па чак и са смрћу, са поуздањем и непоколебљивошћу. Морам признати, данас је тако тешко држати се наше вере и наде. Не видимо Недељу. Чини се немогућом. Прогутала нас је тама гроба. Наша снага је подбацила. Исцрпљени смо. Јако је тешко сада говорити о васкрсењу. Тугујемо. Наша браћа и сестре у Гази буквално умиру од глади. Али НЕ СМЕМО изгубити веру у Бога. То је наше последње уточиште. Као такво, морамо се борити да задржимо ову веру. Не можемо да изгубимо своју веру. Морамо да видимо празан гроб. Морамо се сетити празног гроба. Данас говорим себи са псалмопојцем: „Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Уздај се у Господа, јер ћу се исповедати њему, спасењу лица мога и Богу моме.“ Васкрсење нам улива наду. Хришћанство је вера која се нада. Нада није негирање реалности. Нисмо слепи за нашу стварност, и ми као Палестинци схватамо корупцију и зло света вероватно више него било ко други. Али морамо да одбијемо да ово буде последња реч. Христос је васкрсао, то је последња реч. Христос васкрсе, и ово мења све. Празан гроб је наша нада. Иза грозног апартхејд зида који раздваја Витлејем од Јерусалима, тачније у Цркви светог гроба у Јерусалиму, налази се празан гроб који нас подсећа да последњу реч нема смрт већ живот. Не тама, него светлост. Не геноцид и гладовање, већ достојанство и понос. Празан гроб нас подсећа да зло, неправда или тиранија не могу имати последњу реч. Да је Христос остао у свом гробу, цезар и Пилат би тријумфовали. Рим би победио. И фарисеји би победили. Угњетачи би били победници. Али Христос је васкрсао. Царство је поражено, а још боље, поражена је и сама смрт. Зато што имамо веру, не живимо у очају. Вера је једино што нам не могу одузети. Када на васкршњу недељу објављујемо Al Masih qam – Христос васкрсе, објављујемо да последња реч припада Богу. Објављујемо да је правда задовољена. Истина је доказана. Царство и његови савезници су изгубили. Данас, након две хиљаде година, настављајући да носимо крст, ми побеђујемо, па чак се и ругамо царству и његовој теологији. Узели смо симбол моћи Рима и средства његовог понижавања других и учинили га симболом наше снаге, победе и постојаности пред лицем смрти, и то зато што је Al Masih qam – Христос је васкрсао. Васкрсење нас позива да устанемо и деламо. Пошто знамо да коначна реч припада Богу, ми устајемо и деламо. Ми градимо. Проповедамо љубав зато што знамо да љубав побеђује. Проповедамо мир, јер мир побеђује. Проповедамо живот, јер је смрт поражена. Христос је гледао смрт право у лице и поразио је. И зато, ми устајемо и деламо. Драги пријатељи, уверен сам да ћемо ми Палестинци устати. Никада у свом животу нисам био више поносан и почаствован што сам Палестинац, него ових последњих 175 дана. Поносан сам на нашу издржљивост, сумуд (постојаност). Поносан сам на нашу међусобну солидарност, наше јединство. Кад кажем да ћемо бити добро и да ћемо се опоравити, то кажем јер познајем свој народ. Знам ко смо. Палестина је наша домовина. Овде смо дубоко укорењени. За оне Палестинце који су прогнани широм света, Палестина живи у њима. Палестина је у сваком кутку ове земље. Никада се нећемо одрећи наших богомданих права да живимо у достојанству и правди. Али такође кажем да ћемо се опоравити, јер верујем у доброг и праведног Бога који праведно влада светом. Вероватно је наша највећа предност праведност нашег циља. Наш сумуд је усидрен у нашем праведном циљу и нашој историјској укорењености у овој земљи, али и у овој праведној природи Бога. Зато што Он живи ми се можемо суочити са свим стварима, гледати царство право у лице и победити га. Зато данас нека пут крста буде наш пут. Нека пут пожртвоване љубави буде наш пут. Распети Христос, који је жртвовао свој живот ради оних које је волео позива нас на скупу солидарност, скупу солидарност љубави. Ово је позив на делање, да црква буде црква Христова, да следи стопама нашег распетог спаситеља. Крст је Божија солидарност са човечанством у његовом болу и страдању, а Божија солидарност мора постати наша солидарност. Христови следбеници ризикују све да би говорили истину властима. Овде се не ради о давању изјаве. Христос није рекао: био сам гладан, а ти си се молио за мене и дао си изјаву. Христос је рекао: био сам затвореник, а ти си дошао к мени! Ради се о делању. Морамо пронаћи начине да направимо промену. Морамо делати, мобилисати, вршити притисак, лобирати, позивати власти и лидере на одговорност. Као људи васкрсења, морамо узнемирити царство. Данас вас земља васкрсења позива на делање, у нади и љубави. Данас вас земља васкрсења позива да узнемирите царство. Заједно смо посвећени окончању овог геноцида. Заједно смо посвећени раду за истину и правду. Знамо да ћемо превладати, јер Al Masih qam. Христос васкрсе. Амин. Божићна црква у Витлејему, Палестина, 30. 3. 2024. [1] У тренутку објављивања ове беседе прошло је 210 дана од почетка геноцида у Гази. [2] У тренутку објављивања ове беседе број убијених је порастао на више од 34.000, а од тога је преко 14.000 деце. УН процењује да се преко 10.000 људи води као нестало под рушевинама. [3] UNRWA је агенција УН-а, установљена 1949. године, након Накбе (катастрофе) 1948. када је установљена држава Израел, а протерано више од 750.000 Палестинаца. Агенција се бави палестинским избеглицама и пружа помоћ и заштиту за 5.9 милиона регистрованих палестинских избеглица у укупно 58 кампова који се налазе у Гази, на Западној обали, у Јордану, Сирији и Либану. https://teologija.net/pashalno-bdenije-za-gazu/

На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног Првог бденија чита се и житије Преподобне и богоносне мајке наше Марије Египћанке којој је и посвећена ова пета седмица Свете четрдесетнице. Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај Свете четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време великопосног путешествија. Читање житија велике покајнице Преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање Канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је назив Прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец). Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас! Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио. Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас! Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.) У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити”, као што можемо бдити над дететом, или над својом душом. Прво бденије је уствари јутрење са читањем Великог канона Светог Андреја Критског. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи”. По сваком стиху пева се „Помилуј ме Боже, помиlуј ме”. На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и Другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива Другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем. Извор: СПЦ

https://manastirvavedenje.org/новости/svenocno-bdenije-30-marta-2024-g-u-manastiru-vavedenje/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у уторак, 6. фебруара 2024. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду биће прослављен новоустановљени празник Светих који су учили и који су се учили на Богословском училишту у Београду, најавио је за наш радио представник Студентског парламента г. Александар Бојанић. У факултетском параклису св. Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова биће служено свеноћно бденије у понедељак 5. фебруара од 18 сати и 40 минута, док ће света архијерејска Литургија бити служена 6. фебруара од 9 часова: Александар Бојанић за РСЉ: Извор: Радио "Слово љубве"

У навечерје Савиндана, 26. јануара 2024. године, у Вазнесењском храму у центру Београда ће светогорско празнично бденије служити Преосвећени викарни Владика липљански и војни г. Доситеј. Богослужење ће почети у 17 часова и трајаће четири сата, а појањем ће га украсити српски византијски хор "Мојсије Петровић" под руководством Николе Попмихајлова. Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће Свеноћно бденије уочи празника Сретења Господњег, 14. фебруара 2023. године у 20 часова, у крипти храма Светог Саве (храм Светог Великомученика Кнеза Лазара), на коме ће појати атински хор "Тропос" заједно са хором обједињених српских појаца, саопштила је Информативна служба СПЦ. Хор "Тропос" важи за један од најбољих, а по многим познаваоцима и јесте најбољи хор који поје древно црквено, византијско појање. Константин Ангелидис, учитељ црквене музике и теолог, ради изучавања и промоције византијске црквене музике основао га је у Атини, крајем 2005. године. Хор je појао на богослужењима, али је наступао и на концертима, у више од двадесет земаља. Оснивач и чланови хора се посебно диче појањем на богослужењима у манастирима Свете Горе, Свете земље и у манастиру Свете Катарине на Синају. Овај хор је снимио и објавио 29 компакт дискова са делима класичног појачког репертоара насталог од 13. века до данас. Више о хору Тропос можете сазнати на http://troposchoir.gr/ или на њиховом каналу на Јутјубу: https://youtube.com/channel/UC4ih0cuyab4ZaJlwbkG3umA. Извор: Информативна служба СПЦ

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у храму Покрова Пресвете Богородице на Звездари ће у понедељак 16. јануара 2023. године, у навечерје празничног спомена Сабора 70. светих Апостола, бити служено свеноћно бденије, сазнајемо благодарећи проти Драгану Предићу из братства ове београдске светиње. Празнично бденије почиње у 22 часа, а у наставку ће бити служена и света Литургија. Сви су, као и увек, добродошли на молитву у Покровски храм, који се налази у Кајмакчаланској улици број 55. Извор: Радио "Слово љубве"

У петак, 8. априла 2022. године, са почетком у 21 час, у храму Успења Пресвете Богородице у Новом Саду, биће служено свеноћно бденије са акатистом Пресветој Богородици. У наставку бденија биће служена света Литургија. Извор: Епархија бачка

Извор: Инфо-служба СПЦ

У крипти Храма Светог Саве која је посвећена светом великомученику кнезу Лазару на Врачару, уз хоростасију Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, свеноћно бденије је служио архимандрит Нектарије уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ и молитвено учешће многобројног народа Божјег. На свеноћном бденију молитвено су присуствовали њихова преосвештенства викарни епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Молитвом изграђујемо заједницу са Богом и са ближњим Славопој Господу узнели су појци који антифоним појањем умилно поју химнографију празника у част три велика светила - Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Према богослужбеном поретку свеноћно бденије крунисано је евхаристијским сабрањем којим је предстојао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе викарних епископа: ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, као и пречасних презвитерâ и часних ђаконâ, уз слаовословни допринос многобројних појаца и молитвено учешће великог броја наорда Божјег. Након литургијског отпуста Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се сабранима сажетим, али поучним празничним словом, поучивши их о значају празника и богослужења. Говорећи о значају три велика светила Цркве Христове, Патријарх Порфирије је истакао да је највећи онај који свој дар доведе до максимума, јер сваки има различите дарове, али сваки има прилику да буде и највећи у Духу Светоме и заједници са Христом. У својој надахнутој беседи предстојатељ Српске Цркве је указао на важност оваквих (све)ноћних сабрања која би, према његовим речима, требала да се практикују чешће уочи великих празника. Без молитве ми не постојимо, јер као што је ваздух неопходан за дисање, тако је и молитва неопходна за наше суштинско духовно постојање, јер молитвом ми износимо и разоткривамо себе пред Господом, у исто време стојећи пред Њим кроз молитву постајемо способни, да ослушкујући глас Христов, познамо шта Он то нама поручује. Кроз молитву у Богу задобијамо истинско смирење, а кроз молитву за ближње омекшавамо своје срце, почињемо да истински препознајемо вредност ближњега, тако молитвом изграђујемо заједницу са Богом и ближњима, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, први пут од ступања на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, служиће уочи празника Света Три Јерарха, у петак, 11. фебруара 2022. године, са почетком у 20 часова свeноћно бдење у крипти Спомен-храма Светог Саве. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин (Јеремић), викар Патријарха српског, служио је у навечерје празника Сабора Светог Архангела Михаила, свечано празнично бденије у Саборном Светоархангелском храму у Београду. Преосвећеном Владици Јустину саслуживало је многобројно свештенство, а торжествености празничног бденија, којим је отпочело прослављање престоног празника београдског Саборног храма, допринело је појање појаца ове београдске светиње, која према речима блаженопочившег Патријарха Павла "својом спољашњошћу, својим изгледом, стремљењем са земље ка небу, указује на узвишену лепоту небеску, лепоту царства Божјег". Сутра, у недељу 21. новембра, на сâм дан празника, биће служена света архијерejска Литургија са почетком од 9. часова, чије благољепије ће украсити појање Првог београдског певачког друштва. Извор: Телевизија Храм

Прослава празника Обновљења храма светог великомученика Георгија, славе Града Новог Сада, отпочела је у новосадском Саборном храму служењем празничног бденија у навечерје празника, у понедељак, 2/15. новембра 2021. године. На бденију је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски господин Херувим, уз саслужење новосадског свештенства и ђаконства, а уз молитвено присуство Преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, топличког Јеротеја и мохачког Дамаскина. На дан празника, у уторак, 3/16. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму служиће Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе архијереја, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице вечерас, у навечерје празника Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, почела је прослава славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Бденије је служио Његово преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског Порфирија, у молитвеном присуству Високопреосвећене господе митрополита: дабробосанског Хризостома и црногорско-приморског Јоаникија, Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила. Сабраном вјерном народу се ријечима празничне бесједе поред моштију Светог Петра Цетињског обратио Митрополит Јоаникије који је честитајући празник у коме празнујемо Светог апостола Луку и Светог Петра Цетињског Чудотворца, подсјетио да је данас вршен и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, који је слиједовао Светим апостолима и Светим оцима, те да у наставку празника славимо и спомен Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца за кога је народ одавно говорио свака му је света. “Сви су имали пророчки дар. И наш блаженопочивши Митрополит када је изобличавао људска застрањења, неправде и све оно што се догађало у друштву када су правили фалсификате од Црне Горе, кад је он жестоко реаговао, то је заправо његов пророчки дух, који није могао да трпи обману и застрањења и то је била његова брига за људске душе.” Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио браћи архијерејима који су као и ранијих година дошли поводом славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињскога, изражавајући посебну радост што је дошао као архијереј питомац ове богословије ─ нови епископ марчански који је викар Патријарха Порфирија тако да преко њега ово свето сабрање има и благослов Његове светости Патријарха српског. Сабрање у којем су учествовала и ђаци, који се код ћивота Светог Петра Цетињског уче богословским наукама и спремају за будућу свету и узвишену свештеничку службу, благословио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански господин Хризостом, члан Светог синода СПЦ. Честитајући навечерје великог празника, Митрополит дабробосански Хризостом је казао да је ово сабрање прилика да се сјетимо Светог Петра Цетињског, великог Божијег угодника, кога је Бог прославио, кога Црква и народ прославља, и да се пред њим поклонимо и помолимо, да се он који се тако храбро и одлучно борио, као некада Мојсије у Старом завјету или цар Давид за свој народ, и даље моли за нас иако можда нисмо достојни његове славе и имена. “Да се увијек сјећа нас у својим молитвама, да Господ благослови управо оно што је он започео, да сачува јединство, слогу Цркве, народа, државе. Њега увијек видимо пред собом управо као једнога пророка”, казао је Митрополит и додао да је он у свим изазовима био неустрашив и да онда разумијемо што је био епископ Цркве Христове. Како је казао, он није био само олтарски човјек, већ је био човјек свакодневног живота, свих проблема сих људи, сваког племена, због чега је он увијек и инспирација да његов примјер буде свима на угледање: “Прије свега нама које нас је Бог поставио као епископе, као јерархе, да стојимо пред народом, да видимо како је то Свети Петар радио, да и ми тако радимо одлучно, храбро уз све проблеме и изазове. Зато ми је драго да смо данас и вечерас овдје окупљени око његовог ћивота, његових светих моштију. Он је са нама, гледа и слуша, и он је ту са нама вечерас и заједно са нама хвали и слави Бога. И ова светиња ево стотине година наставља славље које започео Митрополит Данило када је подигао ову светињу па ево до дана данашњега. И то је тај велики капитал духовни, молитвени, литургијски који ми наслеђујемо. Можда га нисмо никада достојни, али по благости Божјој, милости Његовој јесмо ту гдје јесмо.” Сагласио се са Митрополитом Јоаникијем да је добро што богословци под његовима омофором, поред његовог ћивота у његовом присуству се уче страху Божијем. “Да се учимо сви страху Божијем јер је он почетак мудрости и гдје нема страха Божијега нема ни мудрости, нема ни врлине, нема ништа. Зато је управо дан успомена на Светог Петра Цетињског и Светог апостола Луке за нас веома битан дан и празник, не само за Митрополију црногорско-приморску него за цијелу Црну Гору. Јер овај празник сваког човјека Црне Горе, сваког Србина широм свијета, подсјећа на једну велику духовну борбу”, казао је и објаснио да се у историји обично пишу само физичке борбе, ратовања, али постоје духовне борбе које су веће и софистицираније, а које су водили светитељи као што је био Свети Петар, као што били сви митрополити Црне Горе до данас. Подсјетио је и на борбе које је блажене успомене Митрополит Амфилохије водио од када је 1990. године дошао у Црну Гору па до задњега свога даха. “Водио је борбу за душу, за биће Црне Горе, за свакога човјека. Он се пророчки борио, некада је то било тешко и слушати, кад је проклињао, али тако су и пророци говорили против царева израиљских, против свих незнабожаца који су нападали народ Божији”, казао је Митрополит и поручио да нас ништа не смије одвући од те духовне борбе за свакога човјека, за све људе и Цркву Божију. На крају је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом се помолио да Господ прихватио ово бденије као мали принос Њему, али и Светом Петру да сјутра прославимо празник у миру, слози и љубави, да благослови мир и слогу, коју је најтеже стећи, што је у Црној Гори најтеже одувијек било. “Да Бог благослови да се управо у својим различитостима сви осјећамо комотни, али да будемо сложни и јединствени у једној вјери коју нам је Господ преко себе, своје Цркве дао у једној светој саборној Цркви. Улога и мјесто Митрополије црногорско-приморске је огромно и значајно не само за Црну Гору већ за цијелу Српску цркву, зато смо ми данас сви овдје дошли да се помолимо Богу, да нас Господ сједини, обожи, умножи, да будемо као што каже Свети владика Николај, свети Божији народ, Свети Божији људи.” Прослава Светог Петра Цетињског биће настављена сјутра Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру, коју ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са више архијереја наше Цркве, и Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свеноћним бденијем и светом Литургијом у храму Преноса моштију Светога Саве у Новом Саду, у недељу, 9. маја 2021. године, отпочеле су свечаности под називом „Светосавски дани”. Свеноћно бденије је служио протонамесник Велимир Врућинић, а светом Литургијом је началствовао јеромонах Јеротеј (Петровић), уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Молитвено сабрање увеличао је хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. На здравље и на спасење учешће у овом свеноћном бденију и Причешће свима вама који сте се причестили Телом и Крвљу Господњом. Овим прелепим сабрањем ноћас смо отпочели „Светосавске дане”. Желим да, у име братства Светосавског храма, упутим искрену благодарност и срдачне поздраве оцу Јеротеју и оцу Велимиру, ђаконима, појцима који су на прелеп начин са нама овде заједно прославили име Светога Саве, обележили спомен на Спаљивање његових часних моштију и допринели да, у овом Дому Божјем, се помолимо Господу кроз овако прелепу молитву – молитву која све нас уздиже до небеса и дарује нам нову снагу и нову енергију да будемо ти који ћемо свагда истински служити Господу и бити на стази Његовој, на стази спасења, мира, љубави и правде Његове, казао је настојатељ храма, протојереј Бранислав Мркић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

http://www.spc.rs/files/u5/2008/10/unnamed_3.jpg На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Акатист (Ακαθιστος) или несједална песма, представља химнографско похвално и благодарствено слово у част Пресветој Богородици. Настанак благовештенског акатиста везује се за један догађаја из освештане историје цркве када је Пресвета Богородица 626. године сачувала Цариград од најезде Авара, Словена и Персијанаца. Када је реч о ауторству овог дивног химнографског дела, мишљења су различита. Наиме, приписују га Св. Роману мелоду, цариградском патријарху Сергију, ђакону Велике цркве Георгију Писидијском , цариградском патријарху Герману I, Св. Јовану Дамаскину, Св. Касији, никомодијском митрополоиту Георгију и Светом Фотију цариградском. Многи сведоче да је главни аутор акатиста Свети Роман мелод, а да су касније додатке у акатисту записавали многи химнографи. Битно је нагласити да богослужбена традиција наше свете Цркве једино овај акатист познаје као сасатвни део богослужења. Када говоримо о благовештенском акатисту као саставном делу богослужења Свете четрдесетнице, подсећамо да се уз овај акатист увек поје благовештенски канон (Отворићу уста моја…). По свом садржају благовештенски акатист сачињен је од 12. икосâ који се прожимају са 12. кондакâ. (Ова форма постала је образац за све касније састављене акатисте). Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем. Свештеник у светлом епитрахиљу почиње уобичајено јутрење и након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ и три пута посебан тропар акатистне суботе, и после читања из 16. катизме и мале јектеније поје се свечано: Теби, Војвоткињи, Која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла, песме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице. И пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна! За време појања овог кондака свештеник кади цео храм, након чега почиње са читањем акатиста који се чита у четири статије. Свака од ових статија почиње се и завршава појањем кондака (Теби Војвоткињи…). Као што је био случај са Првим бденијем на коме се чита Велики покајни канон Светог Андреја Критског са житијем Свете Марије Египћанке, читање акатиста се смешта у централни део јутарњег богослужења – канон, с тим што се прве две статије читају након прве и друге катизме. Упоредно са акатистом чита се и слово о акатисту које је саставио Свети Роман мелод, а које се такође чита по принципу четири статије. Црква пред нас у овај суботњи дан кроз богослужење износи пресветли пример Пресвете Богородице, којој надахнутим и освештаним текстом благовештенског акатиста узносимо благодарност радосним ускликом: Радуј се, Невесто Неневесна! Опевајући Твој пород, славимо Те сви као живи храм, Богородице, јер Господ, уселивши се у утробу Твоју, освети Те, прослави и научи све да Ти кличу: Радуј се, Храме Бога Речи! Радуј се, већа од Светиње над светињама! Радуј се, Ковчеже позлаћени Духом! Радуј се, неисцрпна Ризницо живота! Радуј се, скупоцена круно побожних царева! Радуј се, часна Похвало богобојажљивих свештеника! Радуј се, непоколебљива Куло Цркве! Радуј се, неразрушива Тврђаво Царства Христова! Радуј се, јер се Тобом подижу заставе победе! Радуј се, јер се Тобом обарају непријатељи! Радуј се, тела мога Исцелење! Радуј се, душе моје Спасење! Радуј се, Невесто Неневесна! О свехвална Мати, Која роди Реч светију од свију Светих, примивши овај садашњи принос, избави од напасти сваке и ослободи будућих мука, све који кличу: Алилуја! (из благовештенског акатиста Пресветој Богородици) катихета Бранислав Илић

У Светоуспенској цркви у Новом Саду, у навечерје Суботе акатиста, 16. априла 2021. године, служено је свеноћно бденије и у наставку света Литургија. Литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Стојан Билић, парох при Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке, Петра Тривуновића и Жељка Латиновића, протонамесникâ Велимира Врућинића и Бранислава Ђурагића, презвитера Леа Малешевића, a заједно са ђаконима Александром Билићем, Мирославом Стојановићем, Иваном Васиљевићем и Милованом Крстићем. Празник су, молитвом и појањем Богу Живом и Истинитом и Пресветој Богородици, благоукрасили појци школе појања Свети Јован Дамаскин, заједно са великим бројем верног народа Божјег. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

http://www.spc.rs/files/u5/2008/10/untitled-1_1.jpg На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног првог бденија чита се и житије преподобне и богоносне мајке наше Марије египћанке којој је и посвећена ова пета седмица свете Четрдесетнице. Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових Великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај свете Четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови Великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време Великопосног путешествија. Читање житија велике покајнице преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском Сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је назив прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец). Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас! Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио. Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас! Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.) катихета Бранислав Илић

На целој Светој Гори се вечерас у свим манастирима, скитовима и келијама, служи бдење Светим Бесребреницима и Чудотворцима Козми и Дамјану. За време службе читаће се посебне свештеничке молитве за заустављање заразних болести. Сутра, на дан празника, након Свете Литургије, вршиће се литије са моштима и чудотворним иконама. Свештена општина је донела ову одлуку, као што је био случај и на почетку пандемије корона вируса, на празник Светог Харалампија 27. марта. Иако служба Светим Врачима Козми и Дамјану не садржи бдење, светогорски старци су одредили да се оно служи вечерас, како би се молитвеним заступништвом Светитеља и Пресвете Богородице, умолио Господ да заустави ширење заразе корона вируса. Нека би нас и сада Небеска Заштитница Пресвета Богородица, молитвама Божијих угодника Светих Бесребреника и Чудотвораца Козме и Дамјана, заједно са нашим даноноћним молитвеницима у духовном утврђењу Свете Горе Атонске, избавила од страдања и заразне болести која је преплавила читав свет. Извор: Хиландар