Претражи Живе Речи Утехе

Током четврте недеље Великог поста (Средопосне) од 20. до 26. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: ЧЕТВРТАК 23.03. Црква Св. Петке – Ружица, Калемегдан, после вечерњег богослужења – др Драган Каран, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Велики пост – веза Царства Божијег са историјом" Црква Св. Марка, Ташмајдан, 18 часова - протођакон др Драган Радић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду - "Христос - испуњење месијанске наде" Црква Св. Апостола Вартоломеја и Варнаве, Раковица, после Вечерњег богослужења – вероучитељ Вук Јовановић - "Из ропства у слободу – структура и смисао поста" СУБОТА 25.3.2023 Црква Св. Апостола Петра и Павла, Топчидер, после Литургије – јереј др Александар Ђаковац, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – "Како је Бог Света Тројица а Један"? Црква Св. Јована Крститеља, Петлово Брдо, после Бденија – јереј Сава Милин, доцент Православног Богословског Факултета у Београду – "Тајна Богопознања - зашто ми се Бог не јави"? НЕДЕЉА 26.3.2023 Црква Св. Лазара, Земун Поље, у 16 часова – Његош Стикић, асистент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Тајна крста у човековом животу" Црква Свете Тројице, Ритопек, после Св. Литургије – јереј Драган Симикић, вероучитељ – "Узми крст свој и хајде за мном" Извор: Радио "Слово љубве"

Током треће недеље Великог поста (Крстопоклоне) од 13 - 19. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: Београдска саборна црква посвећена Светом архангелу Михаилу, уторак, 14. марта 2023. године, после вечерњег богослужења - ђакон др Никола Лукић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Крсту Твоме поклањамо се Христе и Васкрсење Твоје певамо и славимо". Црква Светог Лазара, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - Немања Костић, асистент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Исповест и покајање: препород човека силом љубави Божије". Црква Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - презвитер др Србољуб Убипариповић, ванредни професор на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Тајном Крста ка Тајни Васкрсења". Црква Свете Тројице у Сремчици, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - Михајло Микић, вероучитељ, одржаће предавање на тему "Пост пред савременим изазовима". Црква Светог Николе у Вишњици, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - јереј Александар Прашчевић одржаће предавање на тему "Пост као извор духовне хране". Црква Светог Луке у Крњачи, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - ђакон Дарко Николић, вероучитељ, одржаће предавање на тему "Образовни карактер Великог поста". Извор: Радио "Слово љубве"

Људе су толико повредили свакакви "извлакачи Христа" из једне верске организације у другу, да они, не само ван црквене ограде, већ и унутар верских установа траже "чисту слику Христову. " Данас сам пронашао следећи цитат једног од западних богослова: "Не само да имамо право да не останемо верни лажним идеалима и заблудама, већ морамо и напустити ону културну или друштвену средину која је неспојива са постојањем пред лицем Христовим." Често се прилепимо за познато, "постојеће" које осећамо као неку врсту "домовине", јер смо навикли на то и везује нас за многе успомене из детињства, а Христа пуштамо у наш свет до те мере у којој нас Он не спречава да живимо у својој”домовини”. У исто време, ми смо у опасности да искривимо и почовечимо лик Христа тако што ћемо га уклапати у ову "отаџбину.” Колико антропоморфизма, сентименталних екстрема налазимо у такозваној народној побожности, изражених у неким црквеним химнама. Ми морамо бити спремни да се одрекнемо ових људских - превише људских - сурогата који су прирасли нашим срцима. Треба да будемо испуњени страственом жељом да видимо неискривељено лице Христа - као што је представљено на литургији. Треба да тежимо Христу да нас Он уздигне у Свој свет, а не да ми покушавамо да Га спустимо у наш. Од Њега ћемо примити у обновљеном и просвећеном облику све оно што је истински вредно и компатибилно са Његовим светом. (Дитрих фон Гилдбранд "Сама суштина хришћанства"). Чини се да је генерално добро написано. Религија и општење са Богом, никад се не своде на националне традиције и обичаје. Али неповерење (не толико речима, већ чак и начину њиховог изговорања) остаје. И не зато што има много агресивних "треба", и не зато што је то писао католик. Сличан приступ се налази код разних хришћана, укључујући и православне. Већ зато што сама интонација разговора о Христу није чедна. И у односу на Бога и у односу на човека. И у односу на начин на који човек верује.Бога не видимо својим сопственим очима, па ће наша популарна религија увек револтирати префињене теологе. Али, ми немамо друге људе нити другу религиозност. Па, да ли је "искривити" једнако "хуманизовати"? Није ли покушај "дехуманизације" Бога, не само кршење догми, већ и суштинска грешка, јер слично се познаје само по сличном. Говорити лепе речи о Христу и трагати за Његовим чистим ликом је прилично лако. Али, да ли сви ми имамо исто разумевање чистоте слике Христове? Да ли покушавају да нас преваре још једном људском спекулацијом под маском чистог хришћанства? Не би ли наша религиозност испала "циркус", где "добар мађионичар" позива дете иза сјајних врата да му покаже Право Чудо, а у најбољем случају празнину, уместо цинизма и насиља? Христос се несумњиво појављује у блаженој тишини, и овде се потпуно слажем са аутором. Али, онда човек почне да прича. А оно што је одговорено, утиснуто у нас као резултат ћутања пред Богом, може бити невероватно другачије за различите људе. Да ли то добро или лоше? Ово је тема посебног разговора. Али у сваком случају, то је тема за лично тихо трагање. игуман Силуан Туманов https://www.facebook.com/osiluan

Протојереј Виктор Потапов Суштину Великог поста, који траје шест недеља и који нас води у Страсну седмицу и на празник над празницима, Пасху (Васкрс), најбоље можемо окарактерисати као „слатку тугу“. У овом временском периоду, који је тужан и истовремено узвишен, пред њим се посебно јасно појављује слика човекове грешности, његовог отуђења од Бога, и оглашава се позив на покајање, позив на оно што превазилази ту баријеру коју је човек био подигнуо између себе и Бога. Руски израз покаиание је превод грчког концепта метаноје, што буквално значи „промена мишљења“. Велики пост не позива нас на бесплодну самоосуду, нешто што може довести до губитка вере у себе или до песимизма и малодушности. Она, пре, позива човека да се врати потребном путу, путу који га води назад у његов очински дом, у његову праву домовину. Библијско откривење нам сасвим јасно говори да човек има двоструку природу. Према руском песнику Державину, човек је „истовремено и цар и роб“, а те две државе су у бескрајном сукобу једна са другом. Достојевски износи сличну идеју: да се сатана бори са Богом, а да је поље борбе људска душа. Према Светом писму, човек је храм, али је пали храм, који треба да се очисти и обнови. Он носи лик Божији, али је тај лик постао замагљен и потребно му је обнављање путем поста и молитве. Позивајући на покајање и обнову срца, Црква Христова такође одлучно одбацује малодушност, нешто што уподобљава духовној смрти и клевети на човека. Велики пост не проповеда само позив на покајање. Истовремено, њена порука садржи ону Радосну вест без које сам чин покајања не би имао смисла. Она објављује Радосну вест да је човек дете Божије, чиме се Бог заувек сјединио са својом творевином. Велики пост сведочи о човековој првобитној природи, о његовој вечној блискости са Богом, блискости која је била нарушена и ослабљена грехом, али која се није могла уништити. У својој суштини, Велики пост је Радосна вест о приближавању Васкрса. Дакле, његова туга је само пут ка радости Васкрсења. У данима отварања Великог поста чита се Велики канон. Канон је саставио у осмом веку Андреј, епископ острва Крита. Ова одлична литургијска песма пореди стање људске душе са сликама из Старог завета и покушава да пробуди у човеку одговорност за свој живот, да му помогне да себе сагледа и процени у светлу вечности. Ова самоспознаја доводи верника не у очајање, већ на нови почетак — на обнову ума и срца. У томе је снага и лепота Великог поста. Нека свети дани Великог поста буду за све нас као дани проведени у месту духовног исцељења из којег бисмо могли изаћи бољи него што смо били. Нека нам Господ, Владар свих, помогне да успемо. https://mitropolija.com/2023/03/02/sustina-velikog-posta/

Током друге недеље Великог поста (Пачиста – Свети Григорије Палама) од 6-12. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи проф. др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: Храм Светог Саве, недеља, 12. март, у наставку вечерњег богослужења, које почиње у 17 часова – Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион. Црква Светог Димитрија Нови Београд, уторак, 7. март, у 17 часова и 30 минута – протојереј Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник – „Пост у православном предању“. Црква Светог Константина и Јелене, субота, 11. март, после бденија – протођакон др Драган Радић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Читање Светог Писма у току Великог поста“. Црква Рођења Пресвете Богородице Земун, четвртак, 9. март, после вечерњег богослужења – јереј др Зоран Деврња, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Брачне сметње“. Црква Преображења Господњег Видиковац, субота, 11. март, после бденија – ђакон др Ивица Чаировић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Покајање у средњем веку на Западу Европе“. Црква Светог Луке Крњача, недеља, 12. март, после свете Литургије – ђакон Дарко Николић, вероучитељ – „Образовни карактер Великог поста“. Извор: Радио "Слово љубве"

У Православној Цркви не постоји чак ни сам концепт „не можете се причешћивати“. Тајна Евхаристије је најважнија света радња која се одвија у Цркви Христовој. У Евхаристији постајемо учесници Тела и Крви Господње и кроз њих се причешћујемо вечним животом. Зато Литургија, као вид богослужења, иза које се прославља Света Тајна Евхаристије, буквално је препуна радосних химни. „Бог постаје човек да би човек постао Бог“ – како се овде не радовати?! А пошто је време Великог поста превасходно време туге због грехова, онда у вези са овим и цела великопосна служба има више покајнички, такорећи „тужни“ карактер. У Великом посту се смањује број химни и уводи више читања, посебно из Старог завета, који нам показују примере греха и покајања. Из тог разлога се у Великом посту, изузев великих празника, као и суботе и недеље, не служе пуне Литургије. Али да своју децу не би оставила без причешћа Светим Тајнама, Црква је установила да средом и петком служи Литургију Пређеосвећених Дарова – донекле скраћену верзију пуне Литургије, током које се верни причешћују Телом и Крвљу. Христа, освећеног раније, на претходној пуној Литургији. Тако, у Великом посту, сви који желе могу се причестити у суботу или недељу, као и у среду или петак на Литургији Пређеосвећених дарова. Осталим данима (понедељак, уторак и четвртак - осим ако не падне неки празник тада) Литургија се, по црквеној повељи, не служи. Али то није зато што је ових дана немогуће причестити се, већ само зато што је, као што је раније поменуто, Велики пост углавном време покајања и плача због грехова, време када покушавамо да ограничимо своју радост, док је Причешће највећа радост за православног хришћанина. ђакон Андреј Музолф https://pravlife.org/sr/content/u-koje-dane-velikog-posta-je-zabranjeno-pricheshtshivanje-i-zashto

Епархија милешевска је најавила предавање које, са благословом Владике Атанасија, организује парохија великожупска, у петак, 24. фебруара у 18 часова, када ће, у Храму Светог Прокопија, предавање на тему "Велики пост - духовно пролеће" одржати протојереј-ставрофор Марко Папић. Извор: Епархија милешевска

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у београдској Саборној цркви се сваког дана до почетка Васкршњег поста, 27. фебруара, служи Јутрење од 7. 30 ч, и у наставку, дакле од 8 сати, Света Литургија, објавила је Саборна црква на свом Инстаграм налогу. На празник Сретење Господње, у среду, 15.фебруара, Света Литургија ће бити служена од 9 часова. Извор: Саборна црква, Инстаграм

Епископ милешевски г. Атанасије је за ТВ 5 упутио поруку верном народу на почетку Божићног поста, коју је пренела Епархија милешевска. Владика Атанасије је између осталог рекао: "Божићни пост је једна јако корисна својеврсна школа. У њој боље организујемо свој лични живот, доводимо у боље стање свој дух, своје тело. Зато бих одмах препоручио и духовну, умну и физичку “гимнастику”. Оно што пост обухвата у физичком смислу јесте бољи одабир хране и стицање власти нас собом, над материјом. Порука Епископа Атанасија на почетку Божићног поста Постећи, православни хришћани се непрестано сећају Христових страдања за њихово спасење. Када би сви људи живели као што хришћани живе током поста никада се више не би ратовало. Људи не би били похлепни, не би мрзели једни друге, не би било осветољубља. Правилно ћемо провести овај пост ако се припремимо да Божић прославимо у бољем стању: духовном, породичном, народном, и у бољем стању човечанства, у бољим међуљудским односима". Владика је, на крају, позвао све хришћане да обрате пажњу на обе димензије поста, и духовну и материјалну, пожелевши свима благословен почетак Божићног поста. Извор: Eпахија милешевска

Петровдански пост се назива још и Апостолски пост, пост Светих Апостола. Други по реду је вишедневни пост који почиње у понедељак после Недеље свих светих. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан, јер зависи од Васкрса, а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед светог Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица. Прва сведочанства ο овом посту имамо код Светог Атанасија Великог (296-373). У Александрији, Антиохији и у Јерусалиму, овај пост се везивао за Духове, а не за празник Светих апостола Петра и Павла, и трајао је једну седмицу. Касније је овај пост постао припремни пост за празник Светих Апостола и његово трајање је постало зависно од Васкрса, односно празника Силаска Светог Духа - Педесетнице. У Апостолским установама налазимо сведочанство о почетку овог поста: После Педесетнице празнујте једну седмицу, а онда постите (том 5, глава 19). О високом уважавању које је Петровски пост имао међу Хришћанима, говори цео низ светоотачких списа, међу којима су и Амвросије Милански и Теодор Кирски. Лав Велики каже да је Петровски пост "посебно важан, да би кроз подвиг очистили своје мисли и начинили се достојнима дарова Светога Духа". https://www.facebook.com/jovanjamanastir/

Пета недеља свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом Еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља , недеље Светог Григорија Паламе , недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника . Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподобне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, Подражабајући Англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна.ˮ Како је записано у синаксару ове недеље „Да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавилиˮ, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји". Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: „Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој.ˮ „Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше.ˮ Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/3950/peta-nedelja-velikog-posta-prepodobne-marije-egipcanke

Верници се у време предизборне кампање политички ангажују на различите начине. Без икакве сумње, ово је њихово политичко право, а, према неким мишљењима, и грађанска обавеза. Велики пост треба да буде време велике тишине, „радосне туге“ према Шмемановим речима. Али, искрен (и истински) човек не може да води схизофрени живот: да у тишини и радосној тузи пости и моли се, а да се у јавној сфери гласно политички ангажује: држи запаљиве говоре, скандира против политичких противника, расправља се у кафани. Зашто? Шмеман даје одговор у одељку Посни „стил живота“: „Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је ‘стил живота’, који неће противречити појединим подвизима поста и водити ‘раздвојености’ људске природе (…) Духовна трагедија секуларизма води нас у стварну религијску ‘схизофренију’ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни који су све мање и мање зависни један од другог“. Посни „стил живота“ је у прошлости искључивао сваки вид забаве: затварала су се позоришта, судови, у кућама искључивао радио… Пошто данас „не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна ‘клима’ на друштвеном нивоу“, Шмеман указује на то да је потребан „духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига“. Конкретно, та промена не би представљала потпуну анахронизацију живота за време Великог поста. Напротив, подвиг треба да буде на пољу савременог преображаја: „Није погрешно ако се, на пример, и даље прате вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћен, програм. За време поста треба предстати са ‘оданошћу’ телевизији која човека претвара у предмет у столици, који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази.“ Примењено на случај избора, Шмеманов позив верницима би изгледао отприлике овако: за време поста треба предстати са ‘оданошћу’ политици која човека претвара у предмет у рукама политичке елите, који буљи у предизборни програм и пасивно прихвата све што из њега долази. Ако се оваква порука заиста чује са предикаонице у црквама, онда утицај поста на политичко ангажовање верника може бити значајан. https://teologija.net/post-i-politika-uvidi-o-aleksandra-smemana/?fbclid=IwAR0w1CHz_LtQq0ZXfPoGgqqyVYi-EgTeAzhfcIxpRMeysiLIr5bPOdiQ4fU

Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије одржаће у Будви у недељу, 20. марта 2022. године, предавање на тему “Подвиг поста у светлу васкрсења”. Како је најавила Митрополија црногорско-приморска - ово предавање, у организацији Српске православне црквене општине Будва, почеће у 19 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора. Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Jер, у стању смртне опасности, све споредно, површно у нашем животу отпада, душа се разоткрива и открива своје право стање. Веома је важно да ово стање буде усмерено ка Богу. Jер, ако у стресној ситуацији, уместо да стреми ка Спаситељу, душу изједају мржња, гнев, страх и очај, то значи да је она још више слепа него у данима удобности и благостања. Али чак и у овом стању постоји нада да се вратимо Господу. Само треба да се сетимо да нам се без Његове воље ништа не може догодити. Отворите Псалтир! Ова књига садржи све молитвене уздахе душе која пати, а посебно оне у опасности. Чистим светим речима моћи ћемо да наштимамо душу на прави начин, да успоставимо раскинути контакт са Господом. Али управо то – да обновимо везу са Богом душа наших – циљ је Великог поста. Сада је време када је све што је сувишно нестаjе. Време које скида маске. Време, које показује дела, а не речи. Време које нам даје могућност да своју љубав према Богу и ближњима покажемо максимално. Хајде да искористимо ово време. Митрополит Антоније (Паканич) pravlife.org

Браћо! Овим речима се Свети апостол Павле обраћа коринтским хришћанима. Ове речи нису изгубиле снагу и значај у току 19 векова, оне се могу применити и на нас, у данашње време. Заиста је време погодно, сад је дан спасења. Време Великог поста је најпогодније и најпријатније за наше покајање и исправљање, и Света црква нам као Мајка која воли своју децу говори да га искористимо за своје исправљање и спасење. Време Великог поста је време уздржања и исправљања, време покајања, због чега нам црквени канони забрањују да једемо мрсну храну, а и посну нам саветују да узимамо што је могуће умереније, мање и једноставније; забрањује нам сва бучна окупљања и весеља. Међутим, за истински и прави пост није довољно јести само мање и јести само посну храну, није довољно само то што се лишавамо разних задовољстава и радости. Треба још да се уздржавамо у речима и говору, треба да обуздамо свој језик и да избегавамо људе који говоре много и непотребне ствари. Треба да се смиравамо, да се не жалимо и да не ропћемо у случају несреће, треба стрпљиво да носимо свој животни крст. Свему томе треба придодати и дела љубави и милосрђа. Преламај хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане уведи у кућу (Ис. 58: 7) – каже Господ преко Свог пророка Исаије. Уклони се од зла и чини добро (Пс. 33: 15). Покајте се, завирите у дубоке тајне одаје својих душа и пронађите грешна дела и откријте их духовном оцу, уздржите се од сваке зле речи и дела, поучавајте се у врлинама, и тек тада ће ваш пост бити истински хришћански пост. Свако онај ко се не придржава реченог узалуд пости. Ако постите да се прете и свађате… није то пост што изабрах (Ис. 58: 4-6) – каже Господ преко Исаије. Пост треба да буде време покајања и скрушености због својих грехова. Све иде у прилог овом покајању. Весеље, бучна окупљања и разоноде су престали, чак и само богослужење Великог поста наводи на душевну тугу и покајање. Многи од нас не сматрају да имају неке важне грехове, а ситне могу и да прећуте, многи тако мисле. Али ако завиримо у своје срце, ако погледамо свој живот, свако од нас ће пронаћи у себи мноштво недостатака и грешака, чак и злочина, за које свако треба да одговара пред Господом. Зато сад, кад је пријатно време, кад је наступио дан спасења, испитујмо своје срце, принесимо срдачно и истинско покајање за све своје злочине, недостатке и грешке. Кад бисмо на прави начин разумели невољу у коју смо упали због грехова, кад бисмо постали свесни тога и схватили да својим силама нисмо у стању да се поправимо, обратили бисмо се Милосрдном Богу за помоћ. Он је према нама толико милостив, толико је снисходљив да се кроз причешћивање Његовим Светим тајнама – Телом и Крвљу – ми чистимо, освећујемо и опраштају нам се сви наши грехови. Браћо! Чујте само шта нам каже наш најслађи Спаситељ: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6: 56). Ко после тога неће похитати да се сједини с Христом? Како ће се човек усудити да одбије, тим пре, како да не сматра да је ово општење потребно? Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијате крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6: 53-54) – говори нама и целом човечанству Господ Исус. Ево колико је за нас спасоносно причешћивање Светим Христовим тајнама! Ко ће после тога избегавати причешћивање? Зар неко жели да буде сопствени непријатељ? На несрећу, има међу нама таквих људи. Обавезе и световне бриге – кажу они – не дозвољавају нам да одемо у цркву и да се причестимо. Зар због земаљских и свакодневних брига и користи треба да заборавимо на Небеско царство, на вечно спасење? Зар не можемо да у току целе године неколико дана посветимо томе како бисмо испунили прву дужност сваког хришћанина? Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мк. 8: 36) – каже Спаситељ. Међутим, има људи који немају снаге да Богу и свом спасењу посвете ниједан дан. Они су се толико сродили с грехом да не могу да се растану од њега. А има и таквих који кажу: „Покајаћемо се за своје грехове на самрти.“ О, безумници! Зар не знате да је ваш живот у власти Бога и да Он може да га прекине у трен ока? Господ вас зове да добијете вечно блаженство и рај, а ви Му непокајаним срцем и самоуверено одговарате: „Сутра, прекосутра ћу доћи.“ Али тада ће бити касно. Чућете Његов глас: Не знам вас… звах, али не хтедосте, пружах руку Своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет Мој (Прич. 1: 24-25). О, суровости и непокајаности људска! Заблудела браћо! Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јевр. 3: 7-8). Немојте, вољена браћо, одлагати дан спасења. Сад је као никад наступило пријатно време да се сјединимо са Христом, вечним Извором вечног живота Који је принео Себе на жртву и предлаже нам да искористимо ову жртву. Зар је нећемо искористити? Завршићу речима божанског Павла: Већ је час да устанемо од сна… одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости… не у пировању и пијанству,не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуцимо у Господа Исуса Христа (Рим. 13: 11-14). Амин. Светитељ Мардарије (Ускоковић) https://mitropolija.com/2022/03/08/najpogodnije-vreme-pouka-u-prvoj-nedelji-velikog-posta/

Према богослужбеном поретку прве недеље Великог поста, у храмовима Архиепископије београдско-карловалке служено је Велико повечерје са Великим покајним каноном Светог Андреја Критског. Првога дана Великог поста - свете Четрдесетнице, 7. марта 2022. године, у молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског г. Стефана, Велико повечерје са Великим покајним каноном Светог Андреја Критског служено је у малом храму Светог Саве на Врачару. Девету песму из првог дела Великог покајног канона Светог Андреја Критског прочитао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Викарни епископи Патријарха српског молитвено су присуствовали Великом повечерју, а након 69. псалма са средине храма прочитали први део Великог покајног канона Светог Андреја Критско, у следећим београдским храмовима: Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету; Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин у Саборном светоархангелском храму и Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Извор: ТВ Храм Извор: СПЦ.РС

У духу припремних недеља Великог поста - свете Четрдесетнице, доносимо ауторске текстове и емисије катихете Бранислава Илића о четири припремне недеље, којима се духовно и телесно припремамо за период свете и Велике Четрдесетница која је период свецелог духовног препорода. Ауторске емисије и разговори о припремним недељама: Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о Закхеју Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о митару и фарисеју Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о љубави Очевој (о блудном сину) Емисија о богослужбеним особеностима Месопусне Недеље (О страшном суду) Емисија о богослужбеним особеностима Недеље сиропусне (Недеље праштања) Ауторски текстови о припремним недељама: О припремним недељама свете Четрдесетнице Недеља о митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ) Недеља о Страшном суду - месопусна (Κυριακή των Απόκρεω) Недеља праштања - сиропусна (Κυριακή των Τυροφάγου) "Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 26. по Педесетници, 19. децембра 2021. године, у спомен храму Светог Саве на Врачару, светим евхаристијим сабрањем, којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, свечано је прослављен празник светог оца Николаја Мирликијског чудотворца. Преосвећеном владици Стефану саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз учешће народа Божјег и славословно појање хора при храму Светог Саве. Након литургијског отпуста, архипастирским речима испуњеним љубављу и молитвеношћу, Епископ Стефан је сабраној литургијској заједници честитао данашњи вишеструки празник, између осталог рекавши: Браћо и сестре, нека је на здравље и на спасење данашњи дан и данашњи празник. Данас је двојаки празник, Васкрсење Христово јер је свака недеља мали васкрс, и велики празник светог оца нашег Николаја. Светог Николаја пола српства слави или одлази на славу, истакао је Епископ Стефан и додао: Потрудимо се да остатак поста проведемо у молитви и посту, те да у радости дочекамо славно Христово рођење. Извор: Телевизија Храм

Божићни пост траје већ недељу дана, а ове недеље можемо да сумирамо неке од резултата. Ако, наравно, има шта да сумирамо. Ако погледамо на друштвеним мрежама, шта многе вернике сада највише брине, може се показати да су чинови поста – покајање, пажња према својој души, борба са страстима, брига о ближњем – нису на првом месту. Вакцинације, политика и ратне гласине су тренутно у врху. Док су духовна питања негде у другом плану. То би се могло разумети међу неверницима, јер немају од кога да очекују заштиту од разних катаклизми. Али за верника свака стварна опасност је још један разлог да размисли о души и да се обрати Богу за помоћ. Авај, чини се да много људи занима нешто друго. Већ смо говорили о томе како ђаво дели људе и како се то јасно испољава управо сада, током пандемије. И на крају крајева, било који борац-активиста за вакцинацију или против не покушава ни да размишља о томе колико су његови поступци и речи исправни, колико су заиста корисни и прикладни. Стиче се утисак да веома, веома многи себе сматрају искључивим носиоцима мисије спасавања човечанства. Али ево типичног примера, који све “мисије” своди на нулу. Хајде да размислимо о томе, ако човек у жару борбе почне да се радује нечијој смрти – било да је то особа која је одбила да се вакцинише, разболела се и умрла, или већ вакцинисана, што се такође дешава, разболела се и умрла. Такво ликовање, ма каквом паролом да се крије, недвосмислен је знак љутње и мржње према ближњем. А слични примери се дешавају и сада, када смо позвани да припремимо своју душу за сусрет са новорођеним Спаситељем. Али ниједан циљ, чак ни најправеднији, није вредан ако није освештан љубављу, ако је оскврњен злобом. Исто важи и за све узнемирујуће гласине које шири штампа. Сваку информацију треба посматрати кроз призму питања: колико је она важна за спас моје душе? А онда се испостави да је веома, веома много на шта губимо време само љуска. И зато, не једном или двапут, већ стално, морамо да се повучемо и питамо: како иде мој лични Божићни пост? Митрополит Антоније (Паканич)

Доносимо видео запис поруке Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на почетку Божићног поста.

Пета недеља Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном првом и другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља, недеље Светог Григорија Паламе, недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника. Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподоне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, подражавајући англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна." Како је записано у синаксару ове недеље да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавили, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија Преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји. Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој. Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше. Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. Христе Боже наш, поддерживающий всех падающих, поверженных же поднимающий, неотделимо нисшедший из Отеческих недр и воплотившийся от святой Девы Марии, и в мир пришедший, чтобы удостоить попечения и возвратить в изначальное естество нашу отпавшую природу, подвергшуюся нападению бесплотных и душеубийц разбойников, и лишенную нетления и тяжко израненную ими! Ты, Владыко, уврачуй наши незримые язвы и обвяжи раны душевные честною Твоею Кровию, юже пролил еси на нас, и святым Твоим помазанием, еже нам даровал еси; и избави нас от поражений, беспрестанно наносимых нам невидимыми злодеями, спешащими похитить у нас даже веру в Тебя и надежду, и желающих смыть с нас благодать Твою; не лиши нас человеколюбивого и спасительного врачевания, чтобы, исцелившись и очистившись от всякой скверны, мы удостоились звания перворожденных, написанных на Небесах, ибо Ты — врач невидимых и видимых болезней. Яко Ты еси Бог наш, и Тебе славу воссылаем, Отцу и Сыну и Святому Духу, ныне и присно и во веки веков. (Заамвона молитва пете недеље Великог поста) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

У Четврту недељу Свете Четрдесетнице савршавамо спомен на преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу. Подсетимо се на кратко претходних недеља Свете Четрдесетнице, како не бисмо изгубили континуитет нашег подвижничког путовања. Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством. Друге недеље Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Рајсака лествица преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку, дарује нам цветне плодове учења, који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе. У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога. Своје место међу недељама Великог поста спомен на преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару (1331. год). У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време Свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило. Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење. (тропар) Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га: Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше. Сваки Хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима Свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: „Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.ˮ Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човекољубља, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва четврте недеље Великог поста) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Трећа недеље Свете четрдесетнице посвећена је прослављању и величању Часног и Животворног Крста Господњег. У једној богослужбеној песми појемо Крст је чувар васцеле Васељене, часни Крст је потпора верних, слава Ангела и рана (бол) демонима. У времену Великопосног путешествија у посту и подвигу, потребна нам је потпора и утеха како не бисмо клонули. Ту потпору, утеху и снагу на средини Свете четрдесетнице дарује нам сила Часног и Животворног Крста Господњег. Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством и осталим јересима које су уздрмале брод Цркве Христове. Друге недеље прославили смо Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. А сада, на средини Великог поста, треће недеље прослављамо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. У еванђелском зачалу Господ нас позива: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). Животни Крст сваког Хришћанина почиње од самог његовог рођења водом и Духом, почиње Светом Тајном Крштења и прати нас кроз цео наш живот. Крстоносни живот је наша свештена реалност која траје цео живот кроз наше учествовање у богослужбеном животу Цркве. Света Четрдесетница је најпогодније време да се на опитан начин одазовемо на Христов позив о ношењу Крста. У светом и узвишеном времену Великог поста ми се одричемо себе јер кроз пост и молитву потискујемо из нашег бића све оно греховно и трулежно, а себе кроз врлински и Светотајински живот испуњавамо Богом. Хришћанин је без крста као војник без оружја, као цвет без мириса, као виноград без плода и као мајстор без алата. Господ наш Исус Христос који је и сâм носио свој Крст за време целога свога земаљског живота, препоручио га је и нама као знак припадништва Њему, као символ нашега живота, као знак нашег заједничарења са Њим. Врхунац нашег духовног подвижништва и ношења животног Крста јесте поистовећивање са великим речима Апостола Павла: Не живим више ја, него живи у мени Христос. Познајући добро нашу огреховљену и слабу природу, Часни Крст нам се данас дарује као потпора и укрепљење како би издржали и други део поста, да не клонемо и паднемо, већ да оснажени силом Часног Крста Господњег издржимо до краја наше путешествије ка крајњем циљу ка коме идемо. Као процветало дрво које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, Крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о Крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог ка коме хитамо. Црквена историја нам казује да трећа недеља Свете Четрдесетнице није од увек била посвећена Часном и Животворном Крсту Господњем. Наиме, у Јерусалимском канонару из 7. века нема спомена Крста Господњег у ову недељу. Већ типик Велике цариградске Цркве из 9-10. века указује да се треће недеље прославља и велича Часни Крст Господњи ради укрепљења верних. Радуј се Живоносни Крсте, непобедива победо благочестивих, двери раја, тврђаво верних, заштито Цркве. Тобом се уништи погибао, разруши се царство смрти, и узнесосмо се са земље на небо, оружије непобедиво, противниче демона, славо мученика, истински украсе преподобних, пристаниште спасења, даруј свету велику милост. (стихира на Господи возвах) Часни Крст се на овом недељном јутрењу износи на средину храма где остаје до петка. Након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања поју се самогласне стихире Часном Крсту. Више о чину Воздвижења и Часном Крсту у богослужбеној традицији Цркве можете прочитати ОВДЕ . Поклонимо се данас изнесеном Часном Крсту Христовом, и истински се развеселимо целивајући га у љубави. На њему добровољно распетог Господа замолимо, удостој и нас да се неосуђено поклонимо Часном Крсту Твом и дочекамо Твоје славно Васкрсење! (Стихира на поклоњењу Часном Крсту) О изношењу Часног Крста у Крстопоклону недељу познати литургичар протопрезвитер Александар Шмеман говори: „Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!". За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести, поучава нас отац Александар Шмеман у свом делу Тајне празника. Дан је свечани, устајањем Христовим зора живота засија, смрт се нејасном показа, Адам уздигнут радосно ликује, зато ускликнимо песмом прослављајући победу. Нека уједињени прославе небом и земљом пред свима положено Часни Крст, на њему је телесно прикован Христос, целивајмо га радујући се духовно. Ходите, запевајмо песму нову прослављајући разрушење ада, из гроба Васкрсе Христос и подари спасење свима уништивши смрт. Ходите верни, захватите не воду из стварног извора изходећу, већ од извора Крста Христовог којим се хвалимо. Просветљење задобимо клањајући му се. Васкрсао си Христе уништивши смрт, као велики Цар из скровишта ада позвао си нас у радост небеског царства у земљу бесмртности. (Стихира Часном Крсту из службе Крстопоклоне недеље) катихета Бранислав Илић ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Звучни запис текста катихете Бранислава Илића о историји и богослужбеним особеностима Крстопоклоне недеље

Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету. Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост. Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину). Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем. Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу. Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар) Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања. Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе). катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота