Претражи Живе Речи Утехе

Сваке године, традиционално, ШУ Београд организује новогодишње дружење за директоре школа. Заправо, прославу поводом новогодишњих празника. Тако је позив директорима београдских основних и средњих школа стигао и овог пута, упркос свему што је обележило годину на измаку. Сам позив директорима да присуствују дружењу стигао је баш 3. новембра, на датум када смо обележили шест месеци од масакра у ОШ “Владислав Рибникар”. Тијана Ковачевић, директорка Музичке школе “Јосип Славенски” коју је похађао убијени Андрија Чикић, одлучила је да дигне глас и укаже на бесмисао било какве прославе у овом тренутку. Свим директорима школа и Школској управи Београд упутила је допис који преносимо у целости. Обраћам вам се у своје име, јер, иако нећу присуствовати, ипак не могу да прећутим оно шта мислим на тему организације “дружења” за директоре школа из Београда, које на крају године организује ШУ Београд, а којем ће, како је најављено, присуствовати и колеге из Секретаријата и републичке и градске инспекције. Позив на дружење директора школа пред Нову годину стигао је 3. новембра, на шест месеци од стравичног убиства у ОШ “Владислав Рибникар” и верујем да је то несрећна случајност, али сама чињеница да ШУ Београд на крају ове календарске године организује било какво дружење или прославу (јер то, у ствари, јесте прослава каква је била и прошле године) за мене је застрашујућа и поражавајућа. Шта ми славимо??? Верујем да смо сви свесни да ће ова календарска година бити најцрњим словима записана у историји ове државе и школства у Србији. У овој години је дечак од 13 година ушао у своју школу, убио деветоро и ранио петоро деце, својих школских другова, убио школског чувара и тешко ранио своју наставницу. За овај тежак злочин одговарала је, за сада, Школа, стручни сарадници и директорка која је разрешена, а да нико више није споменуо да је успешно водила ту исту школу годинама. Наше Министарство је лако предало дежурног кривца, а да нико ни од нас није реаговао, иако је исти злочин могао да се догоди у било којој школи. Нико из Министарства се није запитао да ли је школа заиста могла нешто да учини у овом случају. Да ли су се осетили одговорним инспектори који су редовно посећивали школу, затим аутори силних закона, правилника, протокола и платформи осмишљених како би овакве догађаје превенирали? Нису. Дан након овог масакра, у Дубони и Малом Орашју је двадесетједногодишњи младић убио девет и ранио дванаест особа. Најмлађа жртва је била петнаестогодишњи ученик. Који је повод нашег дружења пред дочек Нове године? Да ли ми нешто славимо? Стравични догађаји у мају је требало да нам укажу пажњу на рапидно урушавање, између осталог, и просветног система. Да ли смо нешто променили? Не, ми смо наставили у истом правцу, у правцу Смерница, упорни да докажемо да систем функционише. Као да смо несвесни проблема у којима се сви заједно налазимо, потпуно игноришемо чињеницу да је све мање заинтересованих за рад у школи, да су наше колеге наставници све незадовољнији, да директори школа дају оставке, да свако може да прети наставнику или директору школе, да се боримо са дојавама о подметнутим бомбама, да су ученици у стању да наставнику измакну столицу или пуцају на њега. На све то, и даље стижу протоколи за које не знамо ко их је писао, али знамо да није консултован нико од нас који тренутно ради у школи и свакодневно се суочава са овим проблемима. Зато се питам шта заиста славимо? Да занемаримо све свакодневне проблеме са којима се суочавамо у оквиру посла. У нашем граду, у једној од наших школа, десио се незапамћен злочин после кога многим породицама више ниједан празник неће бити исти. Свесна сам да живот не може и неће стати и верујем да смо и после 03. маја имали и да ћемо имати много разлога да славимо, али сматрам да су у овом тренутку директори школа из Београда и ШУ Београд последњи који треба да организују ову врсту “дружења”. С поштовањем, Тијана Ковачевић, директор Музичке школе “Јосип Славенски” https://zelenaucionica.com/direktorka-muzicke-skole-u-beogradu-ova-kalendarska-godina-bice-najcrnjim-slovima-upisana-u-istoriji-skolstva-sta-mi-to-slavimo/

Др Жарко Видовић Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој историји Срба Ево дана који нам је дао Бог! У архијерејској саборној Литургији, у храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, СВЕТОГА ВУКАШИНА ЈАСЕНОВАЧКОГ. Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и “свежих” трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа). Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ”Старе Српске Православне Цркве” (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет, а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. г. повезани са “шумом”, тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г, недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у “Вијећници”- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као “објект гађан српским гранатама са Требевића” (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје). Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана “Знак питања” код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна мусл и манска породица. У тој кући је живео (и око трговине, у “магазама”, тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Ср п ско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Светог Архангела, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке “Крста од три прста”, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само “у овоме знаку ћеш победити” (εν τούτω νίκα , Ин хоц сигно винцес). Завера ћутања Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г, када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко “у шуму”! Свети Вукашин “у шуму”, у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у “партизане”, јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ, значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, године 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине). Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници (“логораши”) Јасеновца. Били су то или јасеновачки “занатлије” (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог “Пробоја” од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама “размене” заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. Састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти “Управа Државне Безбедности” (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и “тринаесто-мајска” Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и “државотворни”) став био – ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу, и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био “природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији”. Тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу – као схватању историје – давали управо српски комунисти. Комунизам је тражио баш од Срба ( од српских комуниста) такву “самокритику” и такву (сатанску) “историјску свест”. Транспорт за Јасеновац Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у храму Светог Саве на Врачару оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима “усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич”, у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и “Градске вијећнице” (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електро-централе, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна песма ‘Ђурђевдан је’, коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!). Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо, ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде “ослободилачке” армије грубо одбијен. То је после 1945. била Пешадијска школа и Касарна “Маршала Тита”!). Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942, нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, “војно способних”, сада за Јасеновац. Међу њима је – а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата – било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али је било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То “србовање” ће их коштати главе. На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке “ЈЏ” и натпис “седам коња или четрдесет војника “, колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као “четврта класа” воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли “на пазар“ , те смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући “на излет”; али су тада “шибер-врата” на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и “тамбурајући ногама”, док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо “за Немачку” као заробљеници, поред још отворених врата запевали: С оне стране Јајца, гајтан трава расте По њој пасу овце, чувало их момче. Младо момче плаче, још тужније пјева Свака туђа земља, туга је голема! Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. “Е, сад пјевајте колико вам је воља!” Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су “падали” јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека. Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: “Испадај, брзо!” И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо), а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас! Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :”Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан? Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): “Пустите га на врата!”. А онда наређује оштро дечаку – “Зини!”, па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: – “Ово ће вам бити четничка гибира!” (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз (“испадај”!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом “Јасеновац”). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње). А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација “Тот”. Радна служба Рајха. Чекају “Тотовци” “свеж транспорт”, јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљености, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; “лепо” чујеш како вода “вришти” под ногама испод траве. Заточеници (“логораши”) раде, док могу, само “гробарске послове”. Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије – свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јеп су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајввеки Јевреји. “Занатлије”. То је значајан моменат чувеног “Пробоја”, 22. априла 1945. г , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични “историчари” говоре о Јасеновцу (и “о ослобођењу-пробоју”) . Пробој из Јасеновца су извршили занатлије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше “комисије” су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру! Тако је од нас око три хиљаде – колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао – као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци “Тотовци” нас постројавају, на великом “зборишту” испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу “мирно” (“позор” на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли “Тотовци” и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, “трком” на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем. Растанак у Јасеновцу Ми који смо издржали “Тотовску” пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног (“Тотовског”) логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто “вежбају”, усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, “Тотовски” логор . А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: “ако икад видиш моје”. Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до “Сајмишта” на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку. То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру. Логорашки поглед на српску историју Тада смо први пут, али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за “њега ” сви смо ми “логораши”, логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни савезници: да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не “устанци” и “победнички ратови”). Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице! То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже “ослобођену”. А вратили смо се заправо у логор: додуше, мирнодобски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944. Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио цве да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што – једући храну из порција у Јасеновцу – нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу! А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје, наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је “свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној!”, те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреност Светог Вукашина Јасеновачког. Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас! https://mitropolija.com/2023/05/29/sveti-vukasin-jasenovacki-u-logoraskoj-istoriji-srba/

Преко стотину хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је данас преводио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Овогодишња слава престоног Београда, Вазнесење Господње, и традиционална Спасовданска литија због бола и туге услед страдања и губитка живота младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац, протекла је у знаку речи Светог владике Николаја Жичког и Охридског: Молитвом измолимо благословени мир међу људима! На челу Литије са великим крстом Господњим у рукама били су Патријархови стипендисти, Нишлијка г-ђица Сара Димитријевић, студент друге године Православног богословског факултета, и Ужичанин г. Милан Богосављевић, апсолвент Философског факултета у Београду. У складном поретку стотине свештеника, свештеномонаха, ђакона и чтечева, црквени хорови, припадници Војске Србије и Полиције, стотине ученика веронауке са својим вероучитељима и преко стотину хиљада Београђана стигло је до раскрснице улица Краља Милана и Краља Милутина, где је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије служио помен за упокојење душа невино пострадале деце Ане, Софије, Андријане, Катарине, Еме, Маре, Андрије и Ангелине и слугу Божјих Драгана, Немање, Лазара, Марка, Александра, Николе, Далибора, Милана и Кристине, као и свих жена жртава породичног насиља. Патријарху су саслуживали Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи шумадијски Јован, диселдорфски и немачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, осечко-пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, западноевропски Јустин, ремезијански Стефан, марчански Сава, новобрдски Илиарион, јегарски Нектарије, липљански Доситеј, топлички Петар, умировљени канадски Георгије, свештеници и ђакони Архиепископије београдско – карловачке. Затим је Литија наставила Булеваром ослобођења до платоа испред Храма Светог Саве где је Патријарх Порфирије служио молебан.Патријарх Порфирије је рекао да није желео да држи беседу, али да је почео пљусак, који има посебно значење: “На словенским језицима киша се каже дажд, а то значи давање. Спасовданска киша значи давање и благослов. Али ево, да заједно са вама, благодаримо Богу што је дао кишу и пустио сузу радосницу, што је међу нас дошао велики Свети владика Николај. Добродошао, Свети владико, у српску престоницу, добродошао на Спасовдан. Завапили смо и ти си дошао, у ово смутно време, када су велике невоље навалиле на твој род и твоја чеда.” Беседећи пред кивотом Св. владике Николаја Велимировића Патријарх је нагласио важност мисионарске делатности Светог Владике: “Водио си литије широм отаџбине, и будио свој народ. Слава Богу, данас водиш и нашу Спасовданску литију. Данас се подсећамо твојих речи: “Зар нису литије безброј пута изазвале кишу у време суше, отупиле косу смрти у време помора”. Зато нас нико не може боље схватити и завидати ране, од тебе.” Патријарх се посебно осврнуо и на немиле догађаје који су дубоко и болно потресли све наше људе напомињући да се пред нама јављају безбројна питања: “У тим неочекиваним тренуцима наша питања се сједињују у једној речи. Та реч је Бог. Наш светосавски народ прошао је све своје тешкоће распећа, мученичке смрти, незамисливе голготе и страдања. Не само зато што је имао образоване и мудре људе, технике и вештине, него зато што је имао веру јеванђељску, што је знао Бога и живео по јеванђељским вредностима. Зато што је чинио све што је било до њега. А на крају, зато што је имао веру у промисао Божију.” Поглавар Српске православне цркве је рекао да наш народ зна да се не треба бринути само о спољашњем, већ и унутрашњем, те су “породица, дом и отаџбина светиња”, али и да су наша “Грачаница, Пећка патријаршија, Дечани, Сопоћани, Жича, Студеница, све наше светиње, и овај свети храм пред којим стојимо, да је то наша лична карта, наше име и презиме”. “Спустивши се у своје срце, искрено се запитајмо, да ли ми то данас знамо, или бисмо да будемо нешто друго, да се одрекнемо себе, свога кода и идентитета. Те да прихватимо нама стран систем вредности, и постанемо оно што нисмо. Али све док стојимо овде окупљени око светитеља Божијег, независно од кише и града, овај народ ће имати наду, овај народ Голготе и Васкрсења ће живети”, казао је Патријарх. Патријарх Порфирије је истакао да смо суочени са страшним злом, које је напало нашу децу, и да нас је погодило тако да смо занемели: “Ум посустаје пред покушајима логичног објашњења онога што се догодило. Зло нема име и презиме, расу и нацију. Зло је неухватљиво, и ма шта чинили, зло се не може коначно победити никаквим институцијама, техникама и знањем. Они помажу, али не избављају, све је то благословено и потребно. Али суштинска питања о циљу и смислу постојања, о страдању, радости и тузи, о животу и смрти, о добру и злу, остају без коначног одговора. Шта нам је чинити? Ниједно кључно питање човек не може решити само својим снагама.” Суочени са злом и трагедијама морамо вером и молитвом отворити врата благодети Божијој, како би нама и другима знања била на корист, закључио је Патријарх истичући да се “морамо пробудити сви заједно”: “Сви смо погођени, сви осећамо тугу и бол, сви имамо трауму. И зато смо сви потребни једни другима, као потпора и ослонац. Заједно смо на крсту, зато се заједно морамо сабирати. Не смемо дозволити себи да оптужујемо једни друге, и да тако сејемо ново семе зла. Истина, сви смо различити, различито мислимо и говоримо, али различитости су дар Божији, не да бисмо се сукобљавали, него да бисмо се обогаћивали.” На крају Његова светост је посебно нагласио да не смемо дозволити да заједничку несрећу злоупотребљавамо, оптужујући једни друге: “Иако смо различити, не продубљујмо наше раздоре, не доливајмо уље на ватру. Много је искушења пред нама. И поменућу једно. Наше око, ухо, то је Косово и Метохија. И ако нам неко узима око, ухо и срце, да ли можемо живети без тога. Знам да сви у себи знамо одговор. Потребна је молитва, и да сабирамо снаге, да бисмо као некада сачували Косово и Метохију. Као део Србије, да се не би десило на било који начин, посредно или непосредно, Косово и Метохија буду отуђени. Сабирајмо се, не доливајмо уље на ватру, потребно смо једни другима, и потребна нам је снага.” Питајући се о разлозима и кривцима за стравичне догађаје Патријарх је рекао да смо сви одговорни за оно што се догодило: “Осећам да сам и ја одговоран, не само када сам поступао погрешно, него када нисам учинио све оно што сам могао. Када сам био себичан, искључив, када нисам слушао другога. Када нисам отворио очи, уши и душу за вас. Сви смо једно, и ви и ја. Одговорни смо зато што нисмо бољи. Одговоран сам и ја што нисам бољи. Сви морамо да будемо бољи, да будемо онакви какве нас Бог хоће, како је записано у Светом јеванђељу.” Патријарх Порфирије је, осврћући се и на ауктуелне ставове у друштву, напоменуо да су се наши преци већ “500 година молили Богу на овај датум”, те да “литија није митинг, никога не дели и не искључује”. “Све позива, зато што се Црква не поистовећује само са једним делом народа, нити само са једном страном, нити само са једном странком, већ обухвата све. Поистовећује се са сваким нашим човеком. Црква је целина, а литија позива на покајање, лично преиспитивање и преображај свакога од нас. Од највишег до најнижег. То је изливање благодети Божије на све људе и читаву творевину. Зато Цркву не можемо разумети као још једну у низу институција, нити је то “трећи од два пута у нашем народу, или две Србије. Ја мислим да постоји само једна Србија. А Црква је изнад сваког пута и стране. Она је сама Пут, Живот и Истина. Црква је Христос, све сабира и обједињује. У њој има места за све, и она се моли за све. Пут љубави Христове почиње у нама самима. И сваку спољашњу поделу исцељујемо прво у своме срцу. Линија која раздваја добро од зла, није изнад нас, него пролази кроз наша срца. У нашим срцима се води борба између добра и зла. Борба једних за друге. Ко је упоран, ко се са вером бори, он ће се изборити за добро”, истакао је Патријарх. У Литији су, поред десетина хиљада грађана учествовли и градоначелник Александар Шапић, министри Милош Вучевић, Никола Селаковић и проф. др Даница Грујичић, градски менаџер Мирослав Чучковић, кошаркаш Дејан Томашевић, и многи други. Извор: Радио Слово Љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговрена на Спасовдан, 10. јуна 2021. године, у храму Светог Саве на Врачару, на крају највеће литије у историји српског народа и његове престонице. Повезане вести: Више десетина хиљада Београђана у Спасовданској литији Патријарх српски Порфиријe: Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга у Христу преосвећена браћа архијереји, уважени Градоначелниче, домаћине овога града и први међу слављеницима данашњег празника, као и сви они који су са Вама у Вашој пратњи у чину и реду, Преузвишени Надбискупе, браћо и сестре, Небо се данас отворило! Данас је оно што су пророци проповедали и оно што су биле наше најдубље жеље и потребе постало реалност. Бог, који је дошао међу нас, који је постао човек, који је пострадао, распет и умро на крсту, али и васкрсао, данас је нашу природу узнео тамо где су одувек били уперени наши погледи, на оно место за које је непрестано наше срце куцало. Данас је Бог, Син Божји, узневши се на небо заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. Ми смо испуњени тим сазнањем данас, испуњени смо слављењем Бога, радошћу, безобалном неисцрпном, несагледивом и неразумљивом за пролазно око овог света; радошћу неразумљивом за онога који у центар читаве васељене ставља себе, свој его, своје самољубље, који у центар васељене ставља као основну потребу своју да све своје покори, да му све своје служи, за онога који у центар васељене ставља поглед на свет и философију која се зове антропоцентризам, а то је идеологија која хоће да живот човеков осмисли без смисла, која хоће да осмисли своје постојање без Христа, без Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог оца Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на стварну природу и токове у њој, већ је то поглед на постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа, свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света и онда када се налазимо на крсту, кад пролазимо искушења. Ми смо се, браћо и сестре, вечерас сабрали у једно, у овој Спасовданској литији, у крсном ходу кроз улице првопрестоног нашег града Београда. Сабрали смо се под куполом овог предивног храма који је посвећен нашем родоначелнику, првом Архиепископу и архипастиру нашем, светитељу Сави. Тим ходом, том литијом кроз улице града, и сабирањем у ову жижу, у овај центар нашег града и нашега народа, ми смо показали да знамо ко смо, да знамо одакле смо, али исто тако да знамо и куда идемо. Није нама потребно да нам било ко објашњава ко смо и шта смо. Знамо ми своје име и своје презиме, знамо ко су нам отац и мајка, знамо ко су наши преци, знамо ко су наши светитељи! Знамо уосталом, браћо и сестре, ко је онај под чијим сводовима храма смо се нашли, храма подигнутом у његову славу. Знамо добро да је наше име и презиме Растко Немањић и да је то име и презиме преображено Христом постало наше име и презиме које се зове Свети Сава. То име, браћо и сестре, јесте наш заступник, али то име нас обавезује, то име нам налаже на наша бремена и плећа крст и јарам који нису тешки, крст, јарам и бреме који су благи, јер је то крст Христов. Светитељ Сава не би био нама оно што јесте и ми њим и у њему не бисмо били оно што јесмо да светитељ Сава није био Христов. Христос је његов почетак и крај, он је уобличио светитеља Саву, а он је Христом нас породио и уобличио подаривши нам пре свега савршену и чисту веру хришћанску, веру Христову. И гле чуда, баш на данашњи дан пре 800 година, у светој Жичи, у Дому Спасовом, Свети Сава је изговорио своју чувену беседу. Тада се се баш као и вечерас овде у Београду, у Жичи сабрало небројено мноштво православних Срба, предвођених својим епископима и свештеницима да чују шта је аманет православном Србину; да чују Беседу о правој вери. Та Беседа јесте, браћо и сестре, аманет који је оставио светитељ Сава. Суштина и срж речи Савиних, упућених тада сабраном роду своме, и нама сабраним данас и овде, као и свима који ће се после нас сабирати, износе суштину нашега постојања, износе суштину Јеванђеља, износе шта је то што је нама насушни хлеб да бисмо разумели поруку данашњег празника; таквог празника који кида границе између Бога и човека, али кида и све границе које ми неретко вештачки успостављамо међу собом. Свети Сава је тада у Жичи изрекао истине праве вере, вере православне, и рекао да без истинске и праве вере није могуће достићи у потпуности истински прави и аутентични живот. Али, сa друге стране и да погрешан живот, живот у злу, живот који је промашен и који је промашај, не може одражавати и не може сведочити праву веру која дарује Христа. Примера ради, Јеванђеље каже: Љуби ближњега свога као самога себе, штавише вели: Љуби и непријатеља свога - не можеш употребити лоше методе да би постигао здрав и исправан циљ. А филозофија овог света вели: Опскрби се вештинама и немој да водиш рачуна о средствима ако хоћеш да постигнеш неки циљ. Сваки циљ оправдава средства макар та средства била, једном речју, антихумана и античовечна. Такав поглед на свет никада не може да обликује хришћанина. А заповест Божја, заповест јеванђељска, она на које је Свети Сава подсетио сабране у Жичи, вели: Љуби ближњега као самога себе, али пре тога и: Љуби Господа читавим својим бићем. То је двоједина заповест. Није могуће волети Бога ако не волиш човека, ако не волиш икону Његову. Ко вели и тврди да воли Бога а не воли човека, тај лаже себе, а другима је јасан. Ми, браћо и сестре, волимо Бога слаби, немоћни и грешни. Нема тог међу нама, који кад је најсавршенији и у највећем подвигу, неће рећи као што је рекао апостол Павле: Само сам недостојни слуга Божји. Али, баш због тога што знамо да смо недостојне слуге Божје и због тога знамо да је на Спасовдан Господ нас узнео на небо и наша ограничења покидао, која су резултат самољубља, егоизма, лицемерја, осуђивања, оговарања, искључивости и ограничења која не дозвољавају да у нашој близини буде било ко - Господ је нас обезграничио! Ми смо, браћо и сестре, у Њему постали без почетка и краја. Постали смо неограничени. Зато у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју, на нашим грудима, има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним, а он је нас заједно са собом спустио на груди Христове. Отуда, браћо и сестре, Христом проширеним не пристајемо на то да прихватимо оно, што неки злонамерно, па нека буде и непознавајући нас, кажу да смо најгори и да нисмо човекољубиви. Не пристајемо на то! Не зато што мислимо да смо бољи од других, него зато што знамо да нас је Господ обезграничио и зато што у Њега верујемо вером јеванђељском говорећи увек: Верујем Господе, помози моме неверју, али и: Уздамо се у Тебе, слаби и немоћни, уздамо се у Твоју љубав! Зато, браћо и сестре, Савина порука јесте порука спасовданска. Ништа није случајно у нашем животу, па није ни случајно што је Свети Сава беседу о правој вери изрекао на Спасовдан, јер на тај дан ми смо разумели Христову реч и поручили да хоћемо да будемо једно са Христом. А то значи да хоћемо да будемо једно са собом и да сви будемо једно. Уморни смо, браћо и сестре, од подела. Уморни смо од ружних и лоших вести. Песникиња је рекла: Дајте нам једампут лепу вест. А има их, хвала Богу, милијарду пута више него лоших. Па, немојте онда од нас правити будале! Опростите ми на овој јеткој речи. Ми знамо чији смо и знамо да смо Христови. Стога имамо право да ово кажемо. Морамо да будемо једно, браћо и сестре, да границе, које носимо у себи унутра, покидамо. Пре свега, у Христу да превазиђемо схизофрена своја лична стања. Родитељи, да бринете о својој деци. Волите их, али немојте само да им испуњавате жеље, како вас не би заболела глава од њихових несташлука, да бисте ви имали свој комфор. Волите их љубављу Христовом, распињући се за њих. Децо, да слушате своје родитеље. Волите своје родитеље и да их служите нарочито кад постану стари. Немојте заборавити на сузу мајчину, на зној очев. Немојте зато што су вас снашли ваши проблеми заборавити на потребу ваше мајке и оца да вам само чују глас. Немојте говорити: Има времена за то. Има времена за све друго, али за то је увек мало времена. И немојмо непрестано тражити оправдања за своје незадовољство изван себе: криви су родитељи, крива су деца, крива је школа, криво је друштво, крива је држава, криви су други народи итд. Наравно све може бити боље, али немојмо тражити разлоге за мир, за радост, за хармонију, за љубав изван себе. Немојмо се правдати што све то немамо разлозима изван себе. Није нико други крив и нема кривца, само треба примити испружену руку Христову и хтети постати бољи и постати брат и сестра свима. Неверујемо ми - рекла је недавно једна наша православна Српкиња и лекарка светског формата овде у овом храму - да је човек човеку вук. Ми знамо да је човек човеку лек! И зато је нама свако оно како смо га ми дефинисали, а не обрнуто. Јер ми Христом знамо - и хоћемо због тога да чинимо добро - да нас Бог неће питати шта су нама други чинили, него шта смо ми њима чинили. Неће нас ни питати да ли су други постали бољи, него да ли смо ми постали бољи. Хтели бисмо често да сви око нас буду савршени, али само ми да не останемо преображени и останемо у овој летаргији. Браћо и сестре, нека је благословен и нека је радостан данашњи дан! Ја сам благодаран што су овде моја у епископству браћа Давид, Пахомије, Арсеније, Херувим, Георгије и Стефан, свештеници и монаси, али сам посебно данас радостан, а верујем да ћете и ви бити овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће и игуман манастира Хиландара отац Методије, као и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим све њих да се моле за све нас. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет и да нам Бог подари што више молитвеника. Јер духовно здравље једног народа се мери по броју монаха у том народу. Молим их да се моле да овај град увек, као што на свом грбу има отворену капију, има не само отворене капије, него и отворена срца и душе и да се сви који дођу у овај град осете се као домаћи, као и да се сви људи, независно како се моле и ком народу припадају, осете не само да су добродошли, него да су наша браћа. Исто тако, нека сваки сукоб и свака невоља, сваки неспоразум између појединаца, заједница, народа и држава, крене путем умањења, како би нас онда Господ, који нас је узнео на небо и поставио с десне стране Оцу, учинио сапрестолнима Њему и тако наша срца учинио простором обитавања благодати Духа Светога, простором мира, љубави, истине и правде, како бисмо ми онда истим путем којим је Господ најпре сишао међу нас, а онда отишао ка Оцу своме, заједно са Њим, свакога дана се узносили у добру, у врлини, у лепоти, у радости. У радости, јер је то наше назначење и зато што смо у радости створени! Ако нисмо у радости, то знак је да ову тајну још увек добро не разумемо и да нам треба додати вере. Додај нам Господе вере, како бисмо Те славили овде на Земљи, свакога дана и свакога трена свога постојања и онда том вером препознали у Теби нашега Спаситеља, коме нека је слава заједно са Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова, амин. Срећна слава и Господ нека све благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ

Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net. Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част. Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“. Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој. Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету. Награде такмичења Следеће награде се објављују за победнике такмичења: Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“. Главна награда: 500 ЕУРА 1. награда 300 ЕУРА 2. награда 200 ЕУРА 3. награда 100 ЕУРА Почасно признање: Албуми (о броју почасних извештаја одлучиваће судије) За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни. Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења. С поштовањем, Александер Василук OrthPhoto координатор

Дана 10. септембра 2020. године, у порти Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је архијерејску Литургију и парастос блажене успомене Епископу тимочком г. Емилијану (Пиперковићу) поводом 50-годишњице од његовог упокојења. Литургији је присуствовао др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу сa црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије. Извор: Епархија тимочка

У оквиру обележавања осамстотог јубилеја манастира Милешеве као и прославе великог празника Рођења Светог Јована Претече – Ивањдана, у навечерје празника, 6. јула 2020. године, у великој сали Дома културе у Пријепољу, протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, бивши декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, одржао је академско предавање о значају Видовдана и Ивањдана у историји српског народа. Звучни запис предавања Дечији хор Красница из Чајнича на самом почетку отпевао је тропар Светом Јовану Крститељу, а затим је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије кратким уводним излагањем отворио ову посебну духовну свечаност и дао реч проти Предрагу. Како се отац Предраг у свом радном веку највише бавио управо историјом српске Цркве и српског народа он се у свом излагању базирао на та два значајна дана и празника повезујући их и уклапајући их у српски духовни, културни и историјски контекст. Након његовог дивног и поучног излагања, хор из Чајнича је отпевао неколико песама из свог репертоара и потом се Епископ Атанасије захвалио свим учесницима и позвао да се сутрадан на сам дан празника сви окупимо у манастиру Милешеви како бисмо употпунили прославу овог значајног дана за српски народ али и за цео хришћански свет. Почасни гост на предавању био је и Преосвећени Епископ жички г. Јустин у пратњи неколико свештенослужитеља из Епархије жичке, који су на позив Епископа Атанасија дошли у посету Милешевској епархији како би заједно узнели молитве и благодарност Богу поводом сутрашњег великог празника Рођења Светог Јована Претече. Извор: Епархија милешевска

Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога. – Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро. – Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет. – Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима. Извор: Епархија милешевска

Под називом „Јустинијанска куга” (The Justinianic Plague/ Justinianische Pest/ Peste Justinienne) реч је о пандемији у времену источно-римског цара Јустинијана (527– 565.г.), која је, сходно историчарима, избила 541. у Египту, да би 542. досегла Константинопољ и потом се проширила на целокупну позноантичку област Медитерана. Пандемија је можда индиректно допринела на крају антике неуспелој Јустинијановој Restauratio imperii и важи за највећу епидемију између северне и севернозападне Европе у медитеранском простору и Ирану. Све до 770. г. појављивала се у нередовним таласима у апокалиптичким размерама. Сходно данашњим сазнањима, реч је била о куги. Избијање заразе у години 542. после Христа затекла је разорено Римско царство, све до појаве Арханђела Михаила папи. „У оно време је избила куга, која је готово све човечанство сатрла”. Овако извештава историчар и хроничар Прокопије Кесаријски о по оновременом цару источног Рима Јустинијану названој епидемији „Јустинијанска куга”, коју је и сам 542. г. доживео. Такође и савременици извештавају о деловању заразе, која се убрзо у тој мери проширила да је готово половина становништва античког животног простора било жртва. У Цариграду је, сходно Прокопију ,за 4 месеца у којима је владала зараза, понекад и 10.000 људи умрло у једном дану. Од 80 манастира у региону ту заразу није ни један преживео. Бродови без посаде били су ношени морем, а када су јаки земљотреси и загонетни морски таласи дошли, стало се ширити осећање краја света, као што се у извештају Прокопија вели као предзнак краја Римског царства. „Сунце је сијало без снаге читаву једну годину, као да је месец, и остављало утисак да је сасвим помрачено. Осим тога, светлост није била чиста и уобичајена као раније. Од тада (…) није престајао рат ни зараза, као ни зло које је људе само у смрт терало.” Ова аномалија времена је била последица вулканске ерупције И заиста се 535/536.г. догодила аномалија времена. Моћна ерупција вулкана између Суматре и Јаве, где је 1000 година доцније, 1883. г. Кракатау експлодирао, па је читава једна година била помрачена и више година се слој облака дебљине од 150 километара вијао на небу у такозваној ултра-дугој „вулканској зими”. Годови на стаблима јасенова показују абнормалан раст, који ће управо да се врати у години избијања епидемије 542. Али и истовремена експлозија вулкана Илопанго у Ел Салвадору можда је допринела још већој аномалији времена. При томе је све лепо почело под Јустинијаном, дететом са села у Македонији, на источноримском трону. Неуморно делујући римски цар је непрегледно римско право дао да се кодификује у „Corpus Iuris", те отпочео читаву серију ратова против персијских Сасанида, Вандала у северној Африци и Острогота у Италији. Делове царства које се клонило своме крају, могао је привремено повратити. Градњом храма „Агија Софија” подигао је најмоћнију цркву на свету. Он је важио за најмоћнијег владара позне антике. Доцније је овај Прокопије у својој тајној историји осудио Јустинијана I као бескрупулозног репресивног владаоца, „демона у људском обличју”. Ови извештаји Прокопија из Кеасрије као „vir spectabilis", као признати пратилац на поприштима, важе као документарни извештаји у виду детаљне хронике. Отуда је јустинијанска куга прва историјски документована пандемија у историји човечанства. Дуга контраверза је владала међу стручњацима шта је заправо био њен узрок? Са највећом вероватношћу реч је о Yersinia Pestis, куги плућа и куги чирева, што је 2013. г. на примеру скелета из 6. века у Ашхајму покрај Минхена коначно разјашњено. Чак до Британије је зараза доспела, која је у целокупној Европи оставила трагове. Недавно је историчар културе К. Харпер објавио студију „Fatum" у којој тврди да до данас није објашњено како је дошло до тзв. „антонијске куге” чија је жртва био и Маркп Антоније Аурел око 180. после Христа. Да ли заразе, земљотреси и временске катастрофе, као што је климатска промена, наговештавају пропаст значајних политичких светских царстава? Арханђел Михаило , предводник небеског војинства, појавио се папи Гргуру Великом на тврђави San’Angelo на обали Тибра у Риму са замахом исуканог мача и обећао да ће у међувремену у Рим доспелу кугу коначно поразити. Око 590. г. епидемији је био коначни крај, и та бронзана статуа на Terrazzo dell' Angelo, на највишој тачки монументалног здања над вечним градом, подсећа на крај те епидемије. Ово је дело фламанског вајара Петера Антона фон Фершафелта из године 1752, које је постављено месту где су претходни споменици на истом месту евоцирали сећање на ту пошаст. Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим) Извор: Инфо-служба СПЦ

Запањујуће је што је измењени, допуњени и прекрштени устав одштампан и пре него што је уопште дошао на дневни ред јулског сабора, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, говорећи о изменама кровног документа српске цркве у Северној и Јужној Америци Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Сабор у Клирвотеру у Флориди имао је очекиван исход: усвојена је одлука Светог архијерејског Синода којом су стављене ван снаге све одлуке Црквеног сабора које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју из јула прошле године. Ради се о изменама Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којима је и сам документ преименован, а уз неке друге измене највише је пала у очи управо ова о увођењу у назив „српске православне епархије”, уместо Српске православне цркве. Једнодневном заседању председавао је патријарх српски Иринеј, који је, уочи почетка васкршњег поста, на Флориду допутовао право са заседања делегација православних цркава у Аману. Посећујући више парохија у САД, он је говорио о неопходности јединства, којем је посвећена и прва одлука сабора на Флориди: СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, „ради уклањања неспоразума, поново потврђује своје унутарње јединство и наглашава да је саставни део аутокефалне СПЦ”. Потребу да се нагласи, практично, да нема раскола у Америци, условио је вероватно начин на који су рађене измене кровног документа српске цркве на овом континенту. То је рађено без знања двојице „америчких” епископа (владике буеносајреског Кирила и канадског Митрофана) организовањем јулског сабора под председавањем тројице епископа (новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим) од петоро чланова Епископског савета и примењивањем новог назива „Српске православне епархије у САД” на званичном сајту и службеним документима и пре него што је сабор одобрио измене устава. У разговору за „Политику”, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за црквено право, сумира да су измене, допуне, преименовање и неблагословена примена тзв. устава Српских православних епархија у САД изазвале бројне и озбиљне неспоразуме у САД и шире. Како додаје, позлеђене су старе и отворене нове ране тим чином за који је Синод донео одлуку да се стави ван снаге. – Легитимна је брига о правној заштити епархија СПЦ у САД, али то се не може чинити на начин који је демонстриран у јулу 2019. године у Чикагу. Устав или било који други општи правни акт није Свето писмо и може се мењати. Али, мора се поштовати процедура, што није био случај у САД прошле године. Катастрофални правни пропусти су накнадно објашњавани наводом „да то и није нови устав”. Спорно је, уз много шта друго, и то што је то устав „прекрштен” до еклисиолошке непрепознатљивости. Један од аутора измена, допуна и прекрштавања устава јавно је поставио питање зашто би један исти устав важио у САД, Бразилу и Канади. По тој логици, сутра неко други може да постави питање и зашто би један устав важио у Београду, Чикагу, Лесковцу и Бањалуци. То, у сваком случају, није добар приступ, јер ствара простор за манипулације са великим последицама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. Он додаје да га је запањило што су организатори и председавајући одштампали измењени, допуњени и прекрштени устав и пре него што је уопште дошао на дневни ред. – То ни Броз није радио! То је први „октроисани” црквени устав у историји СПЦ! У земљи слободе говора ускраћено је право часницима Црквеног сабора да дискутују и гласају иако је Свети архијерејски Сабор у мају 2018. године изричито навео чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим је прописано да се уставне измене врше позитивним гласањем најмање три четвртине чланова Црквеног сабора. Једном речју, тај акт је споран и са формалноправне и са материјалноправне стране и зато је данас у депоу црквеноправне историје као пример како се не ради – каже Џомић. Како наводи, и он лично се сусрео са безакоњем, како их назива, „уставних” креатора и „подаритеља”, јер су његово име и презиме, без његовог знања и сагласности, „из ко зна којих разлога” злоупотребили и неовлашћено ставили међу имена чланова „законодавног одбора”. О тој „беспризорној злоупотреби”, обавестио је Синод и патријарха Иринеја. Питањем општег црквеноправног акта, по тумачењу одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру, које нам је дао наш саговорник, треба да се бави постојећи Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци, а не само тројица епископа из САД. – Мислим да је потребно да свака епархија са седиштем у једној савезној држави у САД има свој статут и ништа више од тога. Ти статути морају бити у сагласности са канонима и Уставом СПЦ. Немају пролаза приче које се лансирају из САД о јерархијском уређењу цркве када су у питању материјално и финансијско пословање. Јерархијска власт је важна и непорецива, али у нашој цркви постоји и црквено-самоуправна власт. Црквена имовина није ничија бабовина. Довољно је да се види како је Свети Мардарије управљао црквеном имовином – наводи Џомић. Тешко стање у Митрополији аустралијско-новозеландској Један устав треба да важи за читаву СПЦ, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. – Због специфичних прилика и аутономног статуса, Православна охридска архиепископија треба да задржи свој устав који је одобрио Свети архијерејски Сабор. Под хитно у ранг статута треба спустити Устав митрополије аустралијско-новозеландске, чија је примена оживела старе ране раскола, довела до братских сукоба, а епархију до финансијског колапса. Надам се да наши саборски оци неће дозволити репризу аустралијског случаја у Америци – закључује Џомић. Политика Online - Како је одбачен први „октроисани” устав у историји СПЦ WWW.POLITIKA.RS Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци...

Свему свештенству, свештеномонаштву, монаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске Драга ми у Богомладенцу Христу духовна децо по благодати Епископства, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Сабрани у овој Божићној ноћи као некада мудраци у пећини витлејемској, поклањамо се Богомладенцу Христу, и заједно са анђелима кличемо „слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14). Поклањамо се Богомладенцу Христу, узносећи благодарност Богу за неизмерну милост Његову, за Дар који примисмо - да прогледамо Богом у овоме свету. Јављање оваплоћеног Бога у свету јесте централни и највећи догађај, најзначајнија прекретница у историји рода људског, у животу човека и света. Бог се међу људима настањује на најнепосреднији начин, разапиње Свој шатор међу нама, јавља се као Емануил, како Свето Писмо богонадахнуто благовести. У овом Новозаветном јављању, Бог се јавља људима на један до тада незамислив начин. Он се рађа као младенац, дакле, постаје човек, у свему подобан нама осим греху, и проговара нама људским језиком, а не језиком посредника. Заправо, Христово рођење, ма колико против њега бунтовао огреховљени разум људски, јесте одговор на најиманентнију потребу рода људског; јесте реализација човековог дубинског вапаја за јављањем Бога на земљи; Бога кога би могли видети, опипати и чути; Бога који би нас загрлио и разумео. Желећи да нагласи величину јављања Бога у телу, преподобни Јустин Ћелијски благовести да само Бог који зна како је бити човек може да суди човеку! Ове, рекло би се, веома смеле речи Аве Јустина, заправо озвучују дубинску мисао и осећај рањеног човека, његовог вишемиленијумског упереног погледа према Небесима. Због тога, Богочовек Христос, по речима истог Светитеља, јесте основна Истина Православља, зато што су се Христом, и у Христу, решила сва питања које муче и гризу дух људски. Ово нам сведочи искуство Цркве, у којој су силом Христовом многи нашли утеху и исцељење, потпуни преображај и обожење. У јеку разних изазова, који се приметно из године у годину повећавају, јер се умножило безакоње у свету (Мт. 24,12), треба да поставимо себи питање какав би изгледао овај свет да га није обасјала светлост Витлејема? Како би се могло живети у свету без светлости Витлејемске? Без светлости Таворске? Без светлости васкрсења Христовог? У свету који све више личи на пакао него на Божји врт. Суочени са кризом у друштву и свету, са свакодневним изазовима, са суровим ватреним стихијама које су задесиле Аустралију, треба свој поглед, особито као Црква, да молитвено уперимо ка Небу, ка Богомладенцу Христу. Свети Оци нас уче да када странствује (лута) човек, када се налази у беспоретку као домаћин творевине, онда и саму творевину уводи у беспоредак, и она по Светом Владици Николају се затим човеку немилосрдно свети. Због тога треба да се трудимо да у нама заживи Христов човек, Богочовек, лик Новога Адама, да би се природа, коју Бог предаде човеку на старање, препознавши у нама свога домаћина, укротила. Молимо се и ове Бадње вечери за нашу браћу и сестре на распетом Косову и Метохији. Нека Богомладенац подари утеху и снагу нашем народу да опстану на овој најсветијој земљи српској. Потресени догађањима у Светонемањићкој Црној Гори, посматрајући систематске нападе који се спроводе према Светосавској Цркви, позивамо наше свештенство и све наше верне да се сви заједно усрдно молимо за нашу браћу у Црној Гори, да не посустану у одбрани вековних Светиња. Сведоци смо систематског и организованог напада који се спроводи против Цркве Христове широм света са жељом да се Црква ослаби. Да се Њена светлост, која обасјава путеве човечије смањи, да би Њен глас, као глас пророчког упозорења – глас савести, утихнуо. Због тога вас, драга духовна децо, као Архипастир позивам, да будемо на стражи, да се чувамо лажних „пророка“ (Мт. 7,15), који имају само „изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3,5). Једна је Света Православна Црква, Саборна и Апостолска, и у Њеном окриљу једна и недељива Светосавска Црква. Будимо у љубави и миру једни са другима. Мирбожимо се и овога Божића опрашатајући једни другима увреде. Пођимо стопама наших Светих Предака! Потрудимо се да наши домови, као домаће цркве, а пре свега наше Црквене општине, буду духовне оазе, места препорођаја, духовног узрастања и снажења. Много је важно да нашој деци дамо пример, да их васпитамо и водимо путем Христовог Јеванђеља. Поздрављам целокупни Светосавски род наш Српски у Аустралији и Новом Зеланду, особито нашу драгу децу и омладину. Нека нас све и овога Божића Богомладенац Христос озари Својом љубављу, дарујући нам све што нам је потребно за наше спасење. Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! + С И Л У А Н ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Епархија аустралијско-новозеландска

У Светосавском дому у Нишу у недељу, 22. децембра 2019. године у вечерњим часовима одржана је промоција капиталног дела Православне Епархије нишке - монографије „Историја Православне Епархије нишке“, аутора ђакона Далибора Мидића, катихете и архивара Епархије нишке. Овај важан издавачки подухват Епархије подржан је од стране Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства Правде Републике Србије. Аутор је ово дело приредио са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а из штампе је изашло у години обележавања 8 векова самосталности Српске Православне Цркве. Како је у свом говору истакао др теологије Ивица Живковић "о научном квалитету овог дела сведочи и један од највећих стручњака из области историје Српске Цркве код нас Срба проф. др Владислав Пузовић, професор на предмету Историја Цркве на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду", који је у својој рецензији истакао научну вредност монографије. Ова древна Православна Епархија је током своје историје била у саставу готово свих Архиепископија и Патријаршија у Југоисточној Европи. Отуда њена историја на одређен начин обједињује историју Православне Цркве у овом делу Европе" део је рецензије професора Пузовића која је прочитана на промоцији. Монографија обухвата поглавља о Епархији нишкој под омофором западне Цркве, у Охридској Архиепископији, у Трновској Патријаршији и у Пећкој Патријаршији 1386-1692. Ту су и поглавља о уздизању Епархије на достојанство Митрополије 1692, као и о Митрополији нишкој након укидања Пећке Патријаршије и периоду када је Митрополија била под управом бугарске егзархије. Такође, у монографији су и делови посвећени периодима Епархије нишке у оквиру Београдске Митрополије, неканонске Јерархије нишке и повратку канонске Јерархије нишке, Епархије у Првом светском рату уз поглавље о нишким свештеномученицима, Епархије након Првог светског рата и у Другом светском рату и Епархије у освит 21. века. У оквиру монографије налазе се и посебни одељци о Митрополији пиротској, каталог Епископа и Митрополита нишких и Митрополита нишавских, као и преглед манастира Православне Епархије нишке. Пред пуном салом Светосавског дома речи хвале делу, али и његовом аутору ђакону Далибору Мидићу на великом труду и посвећености, упутио је Преосвећени Владика нишки Арсеније. Владика се присетио тренутка када је по избору за Архијереја нишког почео са писањем приступне беседе и његовим суочавањем са чињеницом да готово не постоје обједињени писани трагови историје ове древне Епархије, чија историја датира много пре проглашења аутокефалности Српске Цркве. Једини текстови на које је наишао, били су фрагменти историје, које је на сајту Епархије нишке писао управо ђакон Далибор Мидић. Хвала Богу што нишка Епархија, као једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве, са својих 1700 година постојања на овим просторима, после 1700 година добија и једну овакву књигу, која ће на достојан и репрезентативан начин говорити о историји Цркве на овим просторима, од најранијих времена ове Епархије па све до данас" рекао је између осталог Владика. Владика Арсеније је истакао да је овај пионирски рад аутора темељ за сва будућа истраживања и да свако поглавље монографије може бити тема посебних књига. Такође, Владика је најавио и ново дело на коме ђакон Далибор тренутно ради, а реч је о књизи посвећеној Светом исповеднику Доситеју (Васићу), блаженопочившем Владики нишком и загребачком. Потом је о свом раду говорио и ђакон Далибор Мидић, који је заблагодарио свима који су му на било који начин олакшали године рада на монографији. Аутор је ово вече посветио блаженој успомени на проту Петра Гагулића, који је, како је рекао ђакон Далибор, поставио темеље историографије Православне Епархије нишке и чији рад и до данашњег дана није потпуно исцрпљен. Он заслужује посебну пажњу, која му за живота није била посвећена, па желим да се на овај начин и њему, његовој успомени и његовој породици и потомцима захвалим" рекао је отац Далибор о проти Петру Гагулићу. "Епархија нишка данас представља најстарију црквену организацију у саставу Српске Православне Цркве. Семе Хришћанства на просторима данашње нишке Архиепископије било је посејано у најраније време" рекао је аутор говорећи о значају наше богоспасаване Епархије који је приказан у монографији. На крају свог излагања аутор се посебно на благослову, љубави и подршци захвалио Преосвећеном Владики Арсенију, као и својој породици, која је поднела највећу жртву током његовог рада на монографији. Извор: Радио Глас

Поводом покушаја режима у Црној Гори да безаконо и противуставно одузме Српској Цркви у Црној Гори многовековну имовину, разговарамо са игуманом Манастира Пиносава јеромонахом Петром (Драгојловићем), иначе црквеним историчарем и дипломцем Московске духовне академије, који је преко 22 године као монах живео у Црној Гори и који изнутра веома добро познаје црногорске црквене и друштвене прилике. Редакција Видовдана: Оче Петре, како коментаришете најаву режима у Црној Гори да отме вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори? Пре свега, одмах на почетку, треба се истаћи да је Црна Гора као традиционално-историсјка Српска Спарта, вековима била једина непрекинута чуварка оног неугаслог Жичког и Пећког Светосавског кандила самосталности Српске Цркве, чак и у тешка и тегобна времена ропства и неслободе, када су сви остали делови наше помесне Цркве или били укинути, или су били под окупацијом Турака, Млетака и Хабзуршке Монархије, касније Аустро-угарске. Није нимало случајно што су скоро сви митрополити из династије Петровић Његош имали титулу Егзарха тј. Чувара Пећког Трона Српске Цркве, а још први митрополит из Династије Петровића – Данило, поносито се потписивао као „Војеводич сербској земљи“. Најпрецизније и најлепше је ту црквеноујединитељску мисао Митрополита Црногорских, Скендеријских и Приморских, изразио Свети Петар Цетињски, стриц мудрог и великог Петра Другог Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чудотворац је још као млади архимандрит Цетињског манастира 1779. године, заједно са двојицом највиђенијих црногорских главара, писао Аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Исти такав став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Црногорски Митрополит и највећи српски песник Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Српске Владе, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ Та света жеља светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, као и свих осталих Црногорских Митрополита из династије Петровић Његош, остварила се у периоду од 1918 до 1922 године, када је Митрополија Црногорска после вишевековних борби и тежњи за уједињење целе Српске Цркве постала не само део тог процеса него и предводитељ те свете идеје. Није дакле ни мало случајно да је управо Свети Синод Митрополије Црногорске, први и пре свих, још 16. децембра 1918. године, донео одлуку о уједињењу са свим осталим деловима Српске Цркве у новоослобођеној држави – Краљевини СХС. Стога зачуђујуће и скоро нестварно делује предлог Владе Црне Горе да се противуставно меша у чисто црквена питања, да крши сво међународно право, да гази по сугестијама Венецијанске комисије, и да просто силује и прекраја и црквену и државну историју Црне Горе. Да насилно покушава отимати Српској Цркви оно што јој је вековима припадало и чему су сви Петровићи тежили. Оно што Српској Цркви, често пута, ни Турци Османлије нису оспоравали. Оно што је аманет свих Петровића, од првог црногорског владара из те светородне династије, Митрополита Данила – Војеводича сербској земљи, па до краља Николе, који је поред свог његовог успешног рада на ослобађању Пећке Патријаршије и Високих Дечана, на пример, са одушевљењем писао песме светоме Сави Немањићу и његовом оцу светоме Симеону (Немањи) Мироточивоме, иначе рођеном Зећанину, и рођеном Подгоричанину, која се тада у средњем веку звала Рибница. Редакција Видовдана: Како оцењујете духовну ситуацију у данашњој Црној Гори у овом тренутку? Са једне стране Милошћу Божијом, а са друге захваљујући огромним напорима и плодоносном мисионарском подвигу двојице наших знаменитих и честитих архијереја, Митрополита Амфилохија и Епископа Јоаникија, осећа се и види прави васкрс православља у Црној Гори. Тај васкрс православља није случајно дошао јер је он основан на мученичким костима хиљада светих хришћана пострадалих још од времена Диоклецијана, па све до најновијих страдања у време сурове и крваве Брозове диктатуре. Но, још древна хришћанска мудрост каже да је мученичка хришћансак крв као неко силно духовно семе које у право време, незаустављиво и непобедиво проклија и роди светим плодовима. А колико је само невине хришћанске крви проливено у Црној Гори од 1941. до 1945. године. Подсетимо само на то да је половина црногорског православног свештенства, заједно са Митрополитом Црногорско-приморским, светим свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), на најстравичнији начин била убијена од стране Брозовог безбожног режима. Највећи прогон Српске Цркве у Другом светском рату, поред оног звероусташког и бугарофашистичког, догодио се у Црној Гори. Безбројне јаме јауковице и безданице, са неопојаним костима светих и честитих свештеника, домаћина, интелигенције и народних првака, препуне невиних и светих људских костију, чекале су да их неко бар људски опоје. И хвала Богу, највећим делом оне су опојане од стране епископата и свештенства Српске Цркве у Црној Гори, али су и данас многе јаме остале затрпане и неопојане управо због тог, у Црној Гори и даље веома живог, Брозовог безбожног и човекомрзачког духа. Редакција Видовдана: Како коментаришете званичне поруке из Беогрда на све што се дешава по питању Српске Цркве у Црној Гори? Што се тиче врха наше Цркве и врха наше државе, поруке из Београда су биле веома мудре, јасне и избалансиране тј. управо онакве какве су и требале бити и какве смо их иначе и очекивали. И наш Свјатјејши Патријарх Српски Иринеј и наш Председник Александар Вучић реаговали су онако како реагују искрени пријатељи и људи пуни мудрости. Смирено, јеванђелски, са пуно љубави, братски и комшијски. Онако како искрени пријатељи и доброжелатељи реагују кад осете да се нешто лоше и негативно догађа у кући најближег рођака. Ненаметљив али уједно истинољубиви и јасан став нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја и нашег Председника Вучића говори само једно а то је – Српска Црква и српска држава са зебњом гледају на ситуацију у Црној Гори, позивајући на братски договор у духу Божијих и међународних закона, надајући се да ће победити разум а не поделе и свађе. И Патријарх Иринеј и Председник Вучић, у домену својих реалних могућности, гледају само једно – да мудро смирују напетости у Црној Гори и као најрођенија браћа посаветују своје најближе рођаке да се све реши у духу Божије љубави, праведног договора и међусобног поштовања. По оној светоотачкој речи нашег светог и великог Патријарха Павла – да нам речи буду благе а докази јаки. Редакција Видовдана: Поводом напада на Српску Цркву у Црној Гори, у граду Никшићу, одржао се велики Црквено-народни Сабор. Да ли ће Сабор у Никшићу донети позитивне резултате? Уверен сам да хоће, јер то није био обичан Сабор већ Црквено-народни Сабор над којим почива благослов Божији и благослов светог Василија Острошког Чудотворца. Увек су у историји српског народа Црквено-народни Сабори имали велику и значајну улогу. Од оног Жичког Сабора пре 8 векова, на коме је свети Сава ударио чврсте хришћанске темеље српске државности, па до ових најновијих светих и великих Црквено-народних Сабора у Подгорици и Никшићу. Гарант успеха ових Сабора је Сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који је непогрешиво и јасно истакао вечну Божанску истину рекавши: Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и ја међу њима. По сведочанству многих мојих пријатеља из Црне Горе велика благодат Божија се осећала на Сабору у Никшићу. Добри плодови најављеног Сабора у Никшићу већ су се осетили и пре његовог одржавања јер, колико чујемо, правна служба Законодавног одбора Скупштине Црне Горе дефинисала је предлог спорног Закона о слободи вероисповести, који је поднела Влада Црне Горе, као неуставан и неусклађен са међународним уговорима. То је већ један велики и врло значајан корак напред у решавању овог непотребно изазваног сукоба. Извор: Видовдан.орг

Поводом обележавања јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, 2. новембра 2019. године, у Бачкој Паланци је отворен научни скуп под називом: „Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве“. Отварању симпосиона претходила је света Литургија у храму Покрова Пресвете Богородице, којом је началствовао протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светога Симеона Мироточивога у Ветернику. Евхаристијском сабрању присуствовали су учесници научног скупа. На крају Литургије служен је помен упокојеним архијерејима Епархије бачке. Звучни запис беседе презвитера Игора Игњатова У име Бачке епархије симпосион је отворио протојереј Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, који је пренео благослов Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, са напоменом да ће се владика Иринеј придружити учесницима скупа у недељу, 3. новембра. Звучни запис обраћања протопрезвитера Брана Миловца Плодоносан рад учесницима симпосиона пожелели су: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницима, госпођица Драгана Милошевић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, господин Александар Борковић, заменик Општине Бачка Паланка и проф. др Светозар Бошков, управник Центра за историјска истраживања Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Звучни запис обраћања др Марка Николића Звучни запис обраћања Драгана Милошевића Звучни запис обраћања Александра Борковића Звучни запис обраћања др Светозара Бошкова Други дан симпосиона у Бачкој Паланци ће почети светом архијерејском Литургијом, коју ће, у храму Покрова Пресвете Богородице, служити Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија и свештенства наше Епархије. По завршетку Литургије владика Иринеј ће поздравити присутне и благословиће наставак рада овог значајног симпосиона. У раду симпосиона учествују: протонамесник Игор Игњатов, ђакон Мирослав Николић, др Милан Бандобрански, др Предраг Вајагић, др Радован Пилиповић, г. Мирослав Илић, и многи други признати научници из области теологије, историје, уметности, архивистике и сродних научних дисциплина. Научни скуп је организован у сарадњи Епархије бачке (Црквена општина Бачка Паланка) и Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду (Центар за историјска истраживања). Програм научног скупа /pdf/ Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом прослављања великог јубилеја наше помесне Православне Цркве, дводневни научни скуп „Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве“ биће отворен 2. новембра 2019. године, у Бачкој Паланци. Програм научног скупа По предвиђеном програму, овај тематски научни скуп ће почети светом Литургијом у храму Покрова Пресвете Богородице и поменом упокојеним епископима бачким. Други дан рада ће почети светом архијерејском Литургијом у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци, којом ће началствовати Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија и свештенства Бачке епархије. По завршетку Литургије, владика Иринеј ће поздравити учеснике и благословиће наставак рада овог значајног симпосиона. Научни скуп је организован у сарадњи Епархије бачке (Црквена општина Бачка Паланка) и Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду (Центар за историјска истраживања). Признати научници из области теологије, историје, уметности, архивистике и сродних научних дисциплина представиће радове на предстојећем симпосиону. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије. Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова. „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери. „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године. Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори. „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт. Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији. „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он. Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић. „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије. Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова. „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери. „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године. Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори. „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт. Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији. „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он. Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић. „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/06/09/14623942/Amfilohije-090619.mp4 „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“. Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата. Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“. „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“. Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство. „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“ Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори. „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом. Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС. Извор: РТС