Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'светитељ'.
Found 26 results
-
Филм ,,Први српски владар светитељ Свети Јован Владимир” у режији Ђорђа Бојанића и ђакона Дејана Јовановића о првом српском светитељу и владару Јовану Владимиру, чије мошти се налазе у Албанији, објављен је на YouTube видео мрежи. Његови аутори су казали да је фим непрофитан и да је слободан за преузимање на порталима и телевизијским станицама: „Кадрови за документарни филм снимани су у Елбасану – Шин Ђон (Албанија), Старом Бару, Микуљићима, Румији (ходочашће до цркве Свете Тројице на врху Румије на висини 1596 метара) где се сваке године традиционално на дан Свете Тројице износи крст Светог Јована Владимира, кога чува братство Андровића. Обишли смо са протојерејом Јованом Пламенцем и братство Андровића у Старом Бару, које вековима чува крст Светог Јована Владимира и имали смо прилику да видимо и целивамо крст“, казао је Ђорђе Бојанић. „У филму говоре протојереј Јован Пламенац, свештеник који је открио мошти у Албанији Светог Јована Владимира и проф. др Ђорђе Ђекић са нишког Универзитета (Филозофски факултет, одсек за историју). Рецитатор у филму је Ивана Жигон. Наратор у Бобан Коцев (водитељ Радио Гласа Нишке Епархије). Филм је рађен без икаквих донација и финансија, рађен је из душе и срца и љубави према отаџбини Србији од стране аутора и учесника“ наводи се у опису видеа. Овдје можете погледати филм: Свети Јован Владимир, први светитељ владар. https://mitropolija.com/2024/10/23/objavljen-neprofitni-film-prvi-srpski-vladar-svetitelj-sveti-jovan-vladimir/
-
Сећање на старца Јакова Цаликиса - светитеља Православне Цркве
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Свети Синод Васељенске Патријаршије, под председавањем Васељенског Патријарха г. Вартоломеја, 27. новембра 2017. године унео је у диптих Светих игумана манастира Светог Давида на Евији, архимандрита Јакова Цаликиса. Старац Јаков Цаликис је рођен 1920. године у Малој Азији, у месту Ливиси које се налази наспрам острва Родоса. Већ наредне године услед прогона грчког становништва долази као избеглица у Грчку. Породица малога Јакова населила се у селу Фаракли на северној Евији. Од малих ногу био је привржен молитви и посту, а нарочито је волио Свету Параскеву у чијем се храму врло често сâм молио, тако да му се једном приликом и сâма светитељка јавила. После одслуженог војног рока млади Јаков одлази у манастир Светог Давида на Евији, где је остао пуних 39 година, до свог блаженог упокојења. Због своје послушности и смирења сâм Господ, молитвама преподобног Давида и Светог Јована Руса, подарио је многе дарове оцу Јакову, који се убрзо по рукоположењу прочуо као велики духовник и исповедник. Без трунке лажног зилотизма, био је исповедник православне вере, исказујући дужно поштовање према црквеним властима. Још за време свога овоземаљског живота својим молитвама излечио је многе болеснике, изагнао демоне из бесомучних и прорекао неке догађаје, као што је избор тадашњег митрополита Филаделфије Вартоломеја за Васељенског Патријарха. Док је био игуман манастира Светог Давида умножило се братство, обновљени су конаци, и сâм манастир је, како због Светог Давида, тако и због самога Старца Јакова постао велико поклоничко место где су многи људи, како верници тако и атеисти, налазили утеху. Преподобни Старац Јаков се упокојио 21. новембра 1991. године. Сама његова сахрана била је сведочанство његове светости коју је одмах препознао верни народ. Такође, током свих протеклих година безброј чуда која су се десила како на гробу Преподобног, тако и свуда у свету где се јављао, били су један од разлога да Свети Синод Васељенске Патријаршије прихвати предлог Светог Синода Јеладске Цркве и надлежног митрополита Халкиде Хризостома и уведе у ред Светих преподобног Старца Јакова Цаликиса. Вреди споменути и то да су многи наши данашњи епископи, свештеници и професори док су студирали у Грчкој, упознали преподообног Старца Јакова, како митрополит загребачко- љубљански Порфирије тако и многи други. На српски језик је књигу о Старцу Јакову превео професор Призренске богословије Дејан Ристић, а објавио ју је манастир Хиландар пре десет година. Преподобни старче Јакове, моли Бога за нас! архимандрит Евсевије Извор: spc.rs-
- светитеља
- православне
- (и још 9 )
-
Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у вријеме цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан – касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на ријеци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Поставши чврсти поборник православља, луча моралне чистоте и вјерске ревности, овај умни богослов се с правом назива Велики. Живјео је само педесет година, али је био чврсти стуб Цркве и њен ревносни стројитељ. Десет година је служио као епископ Кесарије кападокијске, и називан пчелом цркве Христове. Сачувана су многобројна дјела овог оца Цркве, богословска, канонска, апологетска као и служба названа по његовом имену. Ова служба се служи десет пута у години и то: 14. јануара, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста, осим Цвијетне, на Велики четвртак и на Велику суботу. Свети Василије мирно се упокојио и преселио у царство Христово 14. јануара 379. године. https://svetigora.com/sveti-vasilije-veliki/
-
Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу“. У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру. https://eparhija-zicka.rs/sveti-petar-cetinjski/
-
- миротворац
- светитељ
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Нови светитељ Цркве критски старац Евменије Саридакис
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Старац Евменије је ушао у сабор Светих Православне Цркве Васељенске патријаршије. Према информацијама Ромфеа. гр, Свети Синод Васељенске Патријаршије канонизовао је старца Евменија Саридакиса. Ко је Евменије Саридакис? Био је потомак велике и сиромашне породице из Етије. Рођен је 01. 01. 1931. Његови родитељи, Ђорђе и Софија Саридакис, били су побожни и врлински људи и имали су осморо деце. Њихово осмо и последње дете био је отац Евменије, који је на крштењу добио име Константин. Мали Константин је остао сироче после одласка оца Господу, када је имао само две године. Мајка је била сиромашна и била је у веома тешкој ситуацији. Он је одрастао у оваквој средини и уз много лишавања. Обуо је прве ципеле са дванаест година. Упркос свим оскудицама, глади и беди, морал и начин размишљања овог дечака нису промењени. Отац Евменије је касније призван у монаштво. И сам је рекао: «Ја сам са седамнаест година отишао у манастир. Био сам у свом селу шеснаест година. Волео сам Бога, наравно, често сам размишљао да се замонашим. Једног дана ми свештеник каже: „Да те замонашим“. И ја сам слушао. Палио сам свеће ујутро и увече, читао сам све књиге које сам видео. На Нову годину 1944. у поподневним сатима сам отишао да запалим свеће у цркви, а затим отишао у нашу кућу. Моја сестра Евгенија је била тамо. Јели смо ксеротигану, палачинке и шпагете. Док смо јели, одједном се појави неки бљесак и заслепи ме и уђе у дубину моје душе. И одмах, у исто време, сам викнуо Евгенији: „Евгенија, замонашићу се“. Истовремено. У том тренутку Бог ме је просветлио. Својим очима сам видео ту светлост, која је ушла у мене. Чим сам видео ову светлост, рекао сам без оклевања: „Замонашићу се“». Његови кораци га воде до Светог манастира Агиос Никитас (Свети Никита), на југу Крита. После трогодишњег искушеништва замонашио се и добио име Софроније. Као монах, Софроније је смирењем, послушношћу и трудом поставио темељ свог усамљеничког живота. Почели су нови подвизи. Дању се трудио, а ноћу је остајао будан и молио се. Овај стандард је задржао до краја живота. Затим је отишао у војску, али се тешко разболео од губе. У болници против губе у Атини, отац Софроније је успешно хоспитализован и потпуно излечен. Болест му није оставила никакав деформитет, чак ни најмањи знак. После лечења ове тешке болести, из љубави према напаћеној браћи, управа болнице, пошто је био монах, дала му је индивидуалну келију, поред цркве Светих бесребреника. У овој келији Старац је провео остатак живота. Ту је наставио духовне борбе, којих је због војске и болести био лишен. Свакодневне активности оца Софронија биле су брига о уредности храма, у којој је преузео и дужност појца, и брига о болеснима који су били парализовани и није имао ко да брине о њима. Такође, правио је тамјан и разносио га по манастирима и храмовима и пунио одаје светим сликама и духовним књигама. Лети је месецима одлазио на Свету Гору где се одмарао и молио. Манастир на Криту је манастир његовог покајања, свети манастир Каливијани који је био повезан са његовим оснивачем, митрополитом Тимотејем, касније архиепископом Крита. Када је Лобоком Хиоски затворен, Свети Антим је о. Софронију послао светог монаха Никифора, слепог и узетог. Отац Софроније му је служио свом душом и срцем и слушао га као свог духовног оца. Године 1975, у 44. години, монах Софроније је рукоположен у духовника и добио је име Евменије. Отац Евменије је наставио живот у Лимодону као свештеник и истакао се као изузетан духовник. Отац Евменије, „папулис“ (дека, ђедо, старчић), како су га сви звали, позван је од Господа 23. маја 1999. године, у недељу док је био у болници Евангелисмос. https://mitropolija.com/2022/04/15/novi-svetitelj-crkve-kritski-starac-evmenije-saridakis/ -
Старац Евменије је ушао у сабор Светих Православне Цркве Васељенске патријаршије. Према информацијама Ромфеа. гр, Свети Синод Васељенске Патријаршије канонизовао је старца Евменија Саридакиса. Ко је Евменије Саридакис? Био је потомак велике и сиромашне породице из Етије. Рођен је 01. 01. 1931. Његови родитељи, Ђорђе и Софија Саридакис, били су побожни и врлински људи и имали су осморо деце. Њихово осмо и последње дете био је отац Евменије, који је на крштењу добио име Константин. Мали Константин је остао сироче после одласка оца Господу, када је имао само две године. Мајка је била сиромашна и била је у веома тешкој ситуацији. Он је одрастао у оваквој средини и уз много лишавања. Обуо је прве ципеле са дванаест година. Упркос свим оскудицама, глади и беди, морал и начин размишљања овог дечака нису промењени. Отац Евменије је касније призван у монаштво. И сам је рекао: «Ја сам са седамнаест година отишао у манастир. Био сам у свом селу шеснаест година. Волео сам Бога, наравно, често сам размишљао да се замонашим. Једног дана ми свештеник каже: „Да те замонашим“. И ја сам слушао. Палио сам свеће ујутро и увече, читао сам све књиге које сам видео. На Нову годину 1944. у поподневним сатима сам отишао да запалим свеће у цркви, а затим отишао у нашу кућу. Моја сестра Евгенија је била тамо. Јели смо ксеротигану, палачинке и шпагете. Док смо јели, одједном се појави неки бљесак и заслепи ме и уђе у дубину моје душе. И одмах, у исто време, сам викнуо Евгенији: „Евгенија, замонашићу се“. Истовремено. У том тренутку Бог ме је просветлио. Својим очима сам видео ту светлост, која је ушла у мене. Чим сам видео ову светлост, рекао сам без оклевања: „Замонашићу се“». Његови кораци га воде до Светог манастира Агиос Никитас (Свети Никита), на југу Крита. После трогодишњег искушеништва замонашио се и добио име Софроније. Као монах, Софроније је смирењем, послушношћу и трудом поставио темељ свог усамљеничког живота. Почели су нови подвизи. Дању се трудио, а ноћу је остајао будан и молио се. Овај стандард је задржао до краја живота. Затим је отишао у војску, али се тешко разболео од губе. У болници против губе у Атини, отац Софроније је успешно хоспитализован и потпуно излечен. Болест му није оставила никакав деформитет, чак ни најмањи знак. После лечења ове тешке болести, из љубави према напаћеној браћи, управа болнице, пошто је био монах, дала му је индивидуалну келију, поред цркве Светих бесребреника. У овој келији Старац је провео остатак живота. Ту је наставио духовне борбе, којих је због војске и болести био лишен. Свакодневне активности оца Софронија биле су брига о уредности храма, у којој је преузео и дужност појца, и брига о болеснима који су били парализовани и није имао ко да брине о њима. Такође, правио је тамјан и разносио га по манастирима и храмовима и пунио одаје светим сликама и духовним књигама. Лети је месецима одлазио на Свету Гору где се одмарао и молио. Манастир на Криту је манастир његовог покајања, свети манастир Каливијани који је био повезан са његовим оснивачем, митрополитом Тимотејем, касније архиепископом Крита. Када је Лобоком Хиоски затворен, Свети Антим је о. Софронију послао светог монаха Никифора, слепог и узетог. Отац Софроније му је служио свом душом и срцем и слушао га као свог духовног оца. Године 1975, у 44. години, монах Софроније је рукоположен у духовника и добио је име Евменије. Отац Евменије је наставио живот у Лимодону као свештеник и истакао се као изузетан духовник. Отац Евменије, „папулис“ (дека, ђедо, старчић), како су га сви звали, позван је од Господа 23. маја 1999. године, у недељу док је био у болници Евангелисмос. https://mitropolija.com/2022/04/15/novi-svetitelj-crkve-kritski-starac-evmenije-saridakis/ View full Странице
-
Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - светитељ који је охристовио народ
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава - светитељ који је охристовио народ", изговорена о Савиндану 2022. лета Господњег. Високопречасни и пречасни оци, уважена директорка овог храма науке, поштоване колеге наставници и учитељи, драга браћо и сестре, драги ученици, благословена децо Светога Саве. Један од највећих учитеља и светих oтаца Цркве Христове из векова када је она још увек била јединствена и неподељена, Свети Августин, износећи искуство васељенског (универзалног) хришћанства, рекао је и записао следеће, за све нас веома подстицајне речи: Језик није ни у ком случају довољан да би се говорило о Богу. Човек, ипак, жели да изрази своје усхићење, своје одушевљење. Зато му не преостаје ништа друго до да пева. Певати Богу препорука је самог Светог писма, како Старог, тако и Новог завета. Псалмопојац Давид позива народ који је припремио пут за долазак Исуса Христа, да пева, речима: „Појте, Богу нашем, појте, појте Цару нашем, појте!“ (Пс 46, 6) и додаје: „Хвалите Бога и певајте му уз глас трубни, уз псалтир, гусле, бубњеве, жице и све инструменте“ (Пс 150), не заборављајући најузвишенији, глас људски: „Покликни Богу сва земљо, запевајте људи, славу имену његовом“. Остајући веран библијским поукама и истинама, највећи рођени у нашем роду, Свети кога данас прослављамо, пренео је своме потомству аутентичну поруку апостола Павла: „Обуците се у љубав, свезу савршенства, разговарајте међусобно у псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим“ (уп. Кол 3, 16). Овоме нас је учио наш први архиепископ. Наш род са поносом истиче да има светитеља који се до те мере уподобио Христу да је народ Божији још за живота Савина у њему препознао свога Оца. Свa дубинa, вeличинa и сjaj нaшeг нaрoдa мoжe сe изрaзити крoз личнoст свeтoг чoвeкa, духoвнoг заштитника и молитвеника свих Србa – Свeтoг Сaву o кoмe зaтo и пeвaмo дa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт. У њeму су сaбрaни кaрaктeри - принцa и мoнaхa, прaвникa и прoсвeтитeљa, књижeвникa и рaдникa, пaстирa и прeдвoдникa, нeимaрa и видaрa, чудoтвoрцa, утeшитeљa и држaвникa, a изнaд свeгa свeтитeљa Божијег. Диван је Бог у светима својим, а данас је најдивнији у личности Светога Саве, светитеља који нас сабира, молитвеника који је наш мост ка Господу, и вечног пастира и учитеља који нас учи вечној науци Божијој. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима. Нajвaжниja кaрaктeристикa дeлa Свeтoгa Сaвe jeстe oхристoвљeњe српскoг нaрoдa, a нe ствaрaњe идeoлoгиje. Кaд гoд гoвoримo o Свeтoсaвљу, драга децо, морамо да сe чувамо дa нe oдвajaмo Свeтoг Сaву oд Христa. Jeр aкo Свeтoг Сaву oдвojимo oд Христa или Христa зaмeнимo Свeтим Сaвoм, oндa ту вишe нeмa Свeтoг Сaвe кao Свeтитeљa и Христoвoг чoвeкa. Сaмo aкo крoз Христa приступaмo Свeтoм Сaви, мoћи ћeмo дa рaзумeмo њeгoв мoнaшки зaвeт, рaд нa стицaњу aутoкeфaлиje Црквe и прoсвeтитeљску мисиjу нa пoљу oписмeњaвaњa и вaспитнo-oбрaзoвaнoг рaдa. На крају овог скромног, али искреног и срдачног слова о светом Сави као сведоку љубави Божје, узносим молитве Троједином Богу љубави, да наставнике и учитеље сачува у мудрости и одговорности, да труд ове дивне и неуморне деце награди сваким успехом и напретком, а све нас овде сабране, да сачува у љубави својој и овом празничном расположењу којим нас је благословио Он – једини вечни и непролазни Учитељ наш, и Његов угодник Свети Сава. Амин. катихета Бранислав Илић о Савиндану, 2022. лета Господњег * * * Савинданска прослава у Основној школи „Михајло Пупинˮ Литургијска прослава Савиндана у Светосимеоновском храму у новосадском насељу Ветерник -
Ауторски текст катихете Бранислава Илића поводом празника Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског. Казивати о Светом Петру Цетињском није лако јер је васколики његов живот био велико чудо које је Господ преко свога угодника пројавио. Овај богоносни угодник Божји био је архијереј Српске Цркве, Митрополит Црногорски, Скендеријски и Приморски, огњеносни подвижник, сузни молитвеник за цео свет, најчистији девственик, велики чудотворац, богоозарени пророк, даровити писац, прекрасни песник, храбри војсковођа, вешт дипломата, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ невољних и уцвељених, одлучни ујединитељ српских земаља, самоуки полиглота, даровити историчар, талентовани мистик и вешт практичар живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род. Не зна се тачна година његовог рођења, но највероватније је да се родио септембра месеца 1748. године. Свети Петар Цетињски се родио у месту званом Његуши надомак Цетиња, од побожних и благочестивих родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан био је рођени брат чувеног митрополита црногорског Данила. Када је Петру било десет година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир да учи књигу. Промислом Божјим који га је на тајанствени начин призвао на служење Њему, Свети Петар у дванаестој години прима монашки постриг, док у својој петнаестој години бива послат у Русију на даље школовање. Јеромонах Петар се на Цетиње вратио 1766. године, а владика Сава га је убрзо рукопложио у свештени чин јеромонаха. Након блаженог упокојења митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који се на трону налазио само три године. За наследника митрополита Арсенија Пламенца изабран је архимандрит Петар Петровић. Хиротонију у свешетни чин епископа 1784. године у Сремским Карловцима, савршио је митрополит Мојсије Путник. Архипастирска ревност, брига и љубав Светога Петра били су велики, а то се посебно огледало у његовом труду у спречавању крвне освету међу племенима у Црној Гори. Будући да је био и народни вођа он је приредио први писани законик 1796. године – такозвану Стегу, као и Историју Црне Горе до 1711. године. Не бисмо смели да сметнемо са ума да је Свети Петар Цетињски написао преко 260 архипастирских посланица које су биле и остале бесцен благо. Све што је писао као верни служитељ Божји и као даровити писац, није писао ради величања од стране људи, или са жељом пуког умовања. Према сведочанству многих, посланице Светога Петра су по духу најближе посланицама Светог Апостола Павла. Свака његова написана реч натопљена је његовим молитвеним сузама и архипастирском љубављу према повереној му пастви. Из његових знаменитих посланица исијава истина да је свеколико служење његово било непрестано распињање за свој народ, а самим тим, сараспињање са Христом који Га је у погодно време овенчао неувелим венцем светитељства. „Спомените се, дакле, молим вас, и обратите ваше поступке и ваше мисли на пут послушанија и слоге, по којему можете избавит себе од сваке несреће и зла, које самовољство о ( = или) непослух доноси. И помислите на своје биће и состајаније ( = стање) и не заборављајте ону пословицу, која вас учи говорећи: кога је молити, није га срдитиˮ. (Из посланице Његушима, 1822. г.) Делећи судбину свога народа и бивајући непрестано уз народ и са својим народом, као народни вођа учествовао је Свети Петар у две битке које су се одиграле 1796. године. Прва битка била је на Мартинићима, јула месеца, где су рањени и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка била је на Крусима, у септембру месецу, где је насупрот сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца потукла турске војнике који су били видно бројнији и спремнији. Наведене битке нису биле сметња да свети Петар и у тим болним моментима шири реч љубави Божје никада не престајући да буде христолики миротворац и неуморни проповедник истине и правде Божје. У истинитост наведених речи увериће нас и надасве позната прича о разговору после битке на Мартинћима: Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу после битке на Мартинићима, да не угрожава његову сиротињу - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пустио с миром да прођеш, немој сада да устајеш против нас, боље да живимо у миру и љубави. Међутим, не слуша Махмут паша Светога Петра, већ спрема своју војску. Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али, ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. После пуних четрдесет и шест година архипастировања у веома тешком времену, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке, у цетињском манастиру 1830. лета Господњег упокојио се у Господу Свети Петар Цетињски. Када је после четири године од његовог упокојења, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке (1834. г), отворен његов гроб, мошти Светога владике Петра нађене су целе и нетљене. Благочестиви народ, који је свога архипастира још за живота препознао као светитеља, увек га називајући „Владика свети“, похитао је са свих страна на Цетиње да целива његове свете мошти. Како тада, тако и данас, Цетињски манастир је духовни центар и место великог сабирања народа Божјег око свога светитеља који љубављу и молитвеним посредништвом пред Господом греје наша охладнела срца, а својим нетљеним моштима сведочи силу Васкрсења. Житије и службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Пред крај овог прилога у славу Божју, а у част Светог Петра Цетињског, лепа је прилика да се присетимо пресвлачења његових нетљених моштију 31. октобра 2010. лета Господњег, када је прослављен јубилеј – 180. година од упокојења Цетињског чудотворца. Том приликом Цетињски манастир посетио је Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, који је у свом патријарашком слову истакао да је све што је Свети Петар Цетињски учинио у животу, велико дело Божије. То је дело светога човека. Све што је чинио и говорио, било је осољено благодаћу Духа Светога. Зато је свој свети живот завршио као најсветије личности из историје Цркве Христове. Наша је велика утеха што се у наше време, обезбожено време, време људи отуђених од Цркве, људи враћају Богу, враћају Цркви својој. И то је оно што нас крепи, што нам враћа веру и наду да нас Господ неће оставити ни због нас, али и ни због Светих као што је Свети Петар Цетињски, као што је Свети Василије Острошки, то превелико име чудотворно, и други Свети, нагласио је тада Његова светост Патријарх српски Иринеј. О, велики Светитељу и Угодниче Христов, Цетињски Чудотворче, пастиру и молитвениче свега рода Српскога и Православнога, молитвама Твојим и небеском благодаћу Светога Духа сачувај Богом даровано Ти стадо Твоје и све градове, села и земље хришћанске, од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде, туђинаца, братоубилачког рата и злобе; избави нас од сваке неправде, неистине и лажи, од безбожја, незнабожја, јереси и раскола; измоли нам у Христа Бога покајање лично и свенародно, јер смо сви род Твој по телу и по духу. О, Велики и Небески Боже, Алфа и Омего свега постојећега, Изворе и Уворе вере наше и живота и бића нашег, прими молитве светог Угодника, Владике Светог, који Ти се моли за нас грешне и недостојне слуге Твоје. Јер и ако Ти много сагрешисмо, ипак не одступисмо од Тебе, јединог Живог и Истинитог Бога и Спаситеља нашег, коме нека је и од нас као и од све твари свака слава, част и поклањање: Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове. Амин. Катихета Бранислав Илић *Објављено у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1287; стр. 24-26. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Свети Петар Цетињски – светитељ миротворац WWW.IN4S.NET Будући да се овог 2020. лета доброте Господње навршава 190. година од престављења Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског, угодно је да се опет и опет подсетимо на значај овог угодника...
-
Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког гост емисије Храм на Радио Београду 2 био је вероучитељ и катихета Бранислав Илић, аутор великог броја текстова, емисија, предавања о Светом Василију Острошком, као и аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок васкрсења". Разговор је водила аутор и водитељ емисије Душанка Зековић. Звучни запис емисије Гостујући у емисији Храм, катихета Бранислав је најпре говорио о значају катихезе у хришћанском животу, посебно истакавши да је образовање у Господу насушна потреба сваког човека. Циљ катихезе у свеукупности, а посебно основни задатак верске наставе је да приводи људе Христу Богу, сведочећи и речима и делима своју проповед, истакао је гост емисије. У даљем току разговора пажња је била посвећена и улози црквених медија, а према речима катихете Бранислава Илића значај црквених медија је велики, не само у информативном смислу, већ превасхондо у поучном сегменту који подразумева ширење вечне и непролазне речи љубави Божије. Свети Василије је уткан у моје биће, моји духовни корени су везани за острошку светињу и острошког чудотворца од најранијег узраста мога детињства, истакао је Бранислав и додао да га љубав и молитвени покров Светог Василија Острошког прати целога живота, те да вођен том љубављу целога живота управља своје духовне кораке. Све емисије, текстови, предавања, па и документарни филм на тему Светог Василија, израз је моје искрене и делатне љубави према острошком чудотворцу који својом љубављу грли свакога човека, закљчио је катихета Бранислав на крају првог дела емисије Храм која је емитована у недељу 19. септембра 2021. лета Господњег. За слушаоце Радио Београда 2 катихета Бранислав је предочио главне детаље из житија Светог Василија Острошког, посебно истакавши његову ревност у архипастирском служењу, његову постојаност у вршењу добрих дела, његову усрдност у молитви, али пре свега, његову велику љубав коју је имао, а коју и данас као угодник Божји има према нама. Свети Василије нам је својим животом посведочио да је једина мера људског достојанства и хришћанског етоса, хришћанског живота у потпуности, јесте христолика љубав, подсетио је гост емисије и додао: Данас се много говори о љубави, али потребно је да много више њоме живимо и да деламо, на тај начин ћемо угодити Господу, а ако живимо по тој љубави бићемо достојни да се назовемо чедима Светог Василија. У завршном делу емисије било је речи о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", о чијем настанку, садржају и премијерном приказивању је говорио аутор филма. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. Повезан садржај: Стазама Светог Василија Острошког Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку Звучни запис разговора "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија. У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав. Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког". Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
Његово Високопреосвештенство блаженопочивши Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на празник великог чудотворца Острошког 2017. лета Господњег, после одслуженог Акатиста поред моштију Светог Василија, великом броју сабраних, обратио се надахнутом архипастирском бесједом. У свом богонадахнутом слову митрополит је говорио о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас. Доносимо видео запис овог надахнутог слова блаженопочившег владике. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
- блаженопочивши
- митрополит
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Свети човек Христа Богочовека, преподобни подвижник и праведник Божји, Архијереј цркве Христове и савршени монах. Облагодаћени богослов и боговидац, богомудриустројитељ Свете Литургије и свег богослужења црквеног. Апостолски уредитељ Богом даног канонског поретка у Цркви и њене саборне организације. Непоколебиви борац за веру православну и чувар догмата, снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових.(преподобни Јустин Ћелијски) Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ Цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца, или великим кападокијском Оцима који су делали и богословствовали у четврту веку. Велики утицај на младог Василија имала је његова бака света Макрина која је била духовно чадо Светог Григорија Чудотворца. У седмој години његови благочестиви родитељи уписују га у школу где је он показао велики успех, јер у току пет година без тешкоћа изучи философију. Вођен љубављу према науци, он напушта своју отаџбину и одлази у Атину, која у то време била мајка целокупне јелинске мудрости. Ту изабра себи за учитеља славногЕвула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. Испуњен благодаћу Духа Светога, Свети Василије је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световног знања. Након школовања светитељ се враћа у своју отаџбину где прима Свету тајну Крштења, а касније у Антиохији руком Архиепископа Мелетија би хиротонисан за ђакона. Свети Василије ревносно и успешно води лађу Цркве Божије. Свога рођеног брата Петра рукоположио је за презвитера, а, по сведочанствима, презвитер Петар би касније постављен за Епископа у граду Севастији. Свети Василије Велики као богослов Цркве Свети Василије Велики, будући уман и духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а његов значај у богословљу, кроз његова дела која нам је оставио, ни данас не јењава. У богословљу Цркве учинио је велики допринос, посебно у тумачењу богооткривене истине о Светој Тројици, и у победи над јеретицима, посебно над аријанцима. Целокупно своје учење он је темељио на освештаном предању Цркве, које представља неразрушиви темељ саме Цркве. Користио је и своје богато философско знање. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења. Као богослов уградио је себе у богословље Цркве и кроз своје учење о Богу. Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Свети Василије Велики је аутор многобројних делâ, међу којима издвајамо најважнија: Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве Ο Светом Духу, у 30 поглавља Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим хришћанима Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313 Света Литургија која носи његово име Омилије на шестоднев Омилије на Псалме Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао. Свети Василије Велики као изванредни литург На неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава се његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије: „Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сâм Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да бих својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас осветиш Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима". Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог Архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога. У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом. (из Житија светог Василија Великог) Његова љубав и предавање целога себе једином истинском свештенослужитељу и савршитељу узвишеног тајнодејства, Господу нашем Исусу Христу Великом Архијереју (μεγάληιεράρχες), огледала се кроз виђења и знаке које је доживљавао и опитно виђао током служења Свете Евхаристије. У његовом житију се то представља као посебна благодат која му је дарована од Бога: „када је за време свете Литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа. (из Житија светог Василија Великог) Литругија Светог Василија Великог. У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископâ и других црквених старешинâ. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учитељу и светитељу, пре свега, по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургијâ светог апостола Јакова, брата Божјег, и светог Еванђелиста Марка.[1] Анафора Литургије светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, ако можемо тако рећи, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитавâ, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута у години: на Бадњи дан; на дан празновања Светог Василија Великог; на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете четрдесетнице; на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сâм празник Литургија Светог Василија Великог. Богослужење празника Светог Василија Великог По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар) Преподобни Јустин Ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али, ето, подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ Служба празника Светог Василија Великог сједињена је са службом празника Обрезања Господњег која је доста млађа, али будући да је Обрезање Господњи празник, самим тим служба Обрезања, иако млађа, има предност. У служби ова два молитвена спомена видимо да је спомен на Обрезање Господње доста скромнији, пошто га свега седам химнографских текстова велича. Службу Светом Василију Великом саставили су многи знаменити химнографи: Анатолије, саставио славу на Господи возвах; Св. Герман Патријарх цариградски, једну стихиру на литији; Лав мудри, једну литијску и једну стиховњу стихиру; док је знаменити Св. Јован Дамаскин саставио канон светом. Ова служба кроз целокупну химниграфију Светог Василија Великог прославља и велича као великог учитеља Цркве и борца за одбрану светих догмата. Занимљиво је да су у служби садржане стихире које у себи садрже и спомен Обрезања Господњег и спомен на Светог Василија Великог, један од таквих примера је слава на стиховње: „Телесно Обрезање Богочовечног Логоса и успомену Василија Великог величајући, поштујемо Пресвету БогородицуˮЈош један пример зеједничког величања јесте и кондак Обрезања Господњег: „Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.ˮ Показао си се као непоколебив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије. (кондак) катихета Бранислав Илић [1]Архиепископ Аверкије (Таушев), Литургика, Образ Светачки, Београд, 2007. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
Слава Божија, слава Оцу и Сину и Светоме Духу, слава Светоме Стефану Дечанском, слава свима светима са ових чудесних фресака, слава ктиторима Милутину, Стефану и Душану, слава свим почившим светим монасима који овде почивају вековима. Беседа у ПДФ формату Слава свима нама данас, драга браћо, на овом чудесном сабору сабранима. Слава роду православном у целој васељени. Шта нам је то, браћо и сестре, даровао Господ кроз светитеље своје? То да је сваки дан слава и да је увек радост небеска и вечност Царства Божијег са нама и међу нама. Са нама је Бог и свети Стефан и отац његов Милутин и син Душан и ктитори и архијереји од Архиепископа Данила до новоизабраног Теодосија рашко-призренског и Јоаникија будимљанско-никшићког и сви ви, браћо и сестре, и ова наша дивна православна браћа, православни Албанци из Тиране. Каква је ово тајна? Тајна велике и чудесне љубави Божије, тајна светости истине о очовечењу Бога и васкрсењу Богочовека и кроз Њега нашем спасењу и од смрти избављењу. Данас у Дечанима, браћо и сестре, царује и влада живот, живот је превагнуо освојивши наша обамрла, отврднула и понекад охладнела срца. Поразивши сваку тугу и грех, ми певамо и целивамо свете мошти Светога Стефана и надмоћни постајемо над страстима и демонима, а наша се срца радују. Ако бисмо у неколико речи покушали сажети страдалнички живот Светог краља Стефана – те речи би биле трпљење и смирење, истинољубивост, праведност и храброст, али надасве истинска и снажна вера у најсветијег Богочовека – Христа, за нас Распетог и ради нас Васкрслог. Као плод ове вере изникли су Високи Дечани као божански крин, цвет Богом засађен и светитељевом руком заливан, који је постао и остао свеза између неба и земље – и остаће то до Другог и славног Христовог доласка. Овакав цвет никога равнодушним не оставља и у срцу свом као нектар животворни носи мошти Светог Стефана, а ми, браћо и сестре, као пчеле долазимо и целивајући пијемо тај драгоцени нектар и носимо га на друге цветове, свете цркве и манастире, и певамо и славимо Бога живога. Ето, каква је та слава, браћо и сестре, на којој смо се данас милошћу Божијом сабрали, добротом светих служитеља овог светог храма, овог чудесног Божанског цвета, рајског дрвета живота од кога смо дошли да једемо хлеб живота – Христа Господа. Владико свети новоизабрани рашко-призренски, брате и саслужитељу Теодосије, срећна ти слава, теби и свој браћи ове свете обитељи. Срећна слава Дечанима, Косову и Метохији, срећна слава свима који поштују Светог Стефана, од Истока до Запада и од Севера до Југа, нека сваког и све прође свака мука и туга. Погледајте, браћо, како је дивно све – фреске, стубови, полијелеји, крстови, иконостаси и кандила мила и како се благодат излива. Како служе воштанице и полијелеји, свештеници и архијереји, како поју монахиње и монаси, и сви хришћани, свети и свештени род, и све у једноме Светоме Христу славимо, и слави Бог у срцу Светих Дечана чудесног светитеља великомученика Стефана. Драги владико, ред је да ти још једном у твојим Дечанима честитам избор за архијереја на овој мученичкој земљи косовско-метохијској. Да ти честитам избор за архимученика, а пре свега за првосвештеника – то значи служитеља тајне љубави Божије, тајне крста и онога који је способан и вољан да носи крст, да служи крсту; да буде свима слуга и да се самоунижавајући спушта до опраштања и благосиљања и оних који га воле и оних који га не воле. Јер крст је, браћо и сестре, симбол смирења и опраштања. Сетимо се Господа и Његовог благосиљања са крста оних који су га убијали, његове љубави крсне. Да носиш крст косовско–метохијски, брате и саслужитељу, то је у нашем роду данас најтеже и најлепше, најстрашније и најдивније. И није нимало случајно, драги брате, што је баш теби припао овај крст, теби који си смирењем и трпљењем веома налик Светом Стефану Дечанском, крај чијих се светих моштију већ годинама молиш и подвизаваш. Тешко ће се наћи чудеснији пример светитеља који је победио – носећи крст – и васкрсење посведочио као што је Свети Стефан Дечански. Гоњен од рођеног оца и рођеног сина и нападан од брата, све је победио смирењем, трпљењем и чудесном храброшћу и светом вером православном. А онда задобио награду и себи и свима који су га волели, па и онима који то нису. Непрестано загледан у будућност која је преображени свет, Царство Божије, успео је да надјача и надиђе сва искушења и невоље у прошлости. Верујем да нас данас, овде у светим Дечанима, загрљен са својим оцем Милутином и сином Душаном свети Стефан гледа са неба, радујући се са нама. Дај Боже, да се и ми заједно са тобом, Свети Стефане, загрлимо у Царству Небеском и са свима онима који нас воле, али и са онима који нас мрзе. А да вама, браћо и сестре, и драга мила дечице, нарочито вама који живите на Косову и Метохији – Господ подари снаге да поднесете страдање и спознате како смо даровани пре свега светлошћу, љубављу и архијерејима, монасима и светим моштима и свим оним што не пролази – па тек онда невољама које нису вечне и које ће проћи. Нека буде утеха оно што је једина утеха у овом свету – да Господ долази и да ће доћи и да ће свако зло, свака злоба људска и демонска проћи и престати, а да ће остати само дела љубави. Зато чувајте свете цркве и храмове, чувајте их као дрво живота! Јер чудесан је и неизрецив осећај, драга браћо и сестре, бити данас са вама на овоме светом месту којем долазећи у походе као да се враћамо у дом из кога смо се некада давно отиснули у свет. Враћајући му се, осећамо као да га никада и нисмо напуштали и знамо да је својом светошћу, страдањем и лепотом велики залог косовског опстанка и нашег спасења и преображења у Царству Божијем! Срећна слава, драга браћо и сестре, и да вам Свети Стефан Дечански дарује чисто срце, да примите у себе Цара Славе и Цара Царства Небеског, Сина Божијег и Сина Човечијег – Христа Бога Нашег, амин! *Беседа Епископа Григорија, изговорена на празник Светог краља Стефана Дечанског у Високим Дечанима, 2010. лета Господњег. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
-
- праведности
- истинољубивости
- (и још 13 )
-
Архимандрит Василије (Гондикакис): Светитељ – архетип Православља у пракси
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Тема нашег излагања гласи „Светитељ – архетип Православља у пракси“. Можда је помало исхитрено од мене што сам уопште прихватио да говорим на ову тему, јер осећам да о њој немам шта да кажем. Али, надамо се да ћемо, по љубави Пресвете Богородице, свих Светих и све браће (тј. светих присутних овде) и уз помоћ Божију, ипак моћи да кажемо нешто што би могло да послужи као полазиште за један плодоносни разговор. Када, као свештеници и верници Православне Цркве, говоримо о Светима, ми се, спонтано, присећамо оног свештеног тренутка током Божанске Литургије, непосредно пред Свето Причешће када свештеник објављује: „Светиње Светима!“ Тада осећамо да нико од нас није свет, да нико није Светитељ, и управо због тога, заједно са певницом, одговарамо: „Једини је Свет, Једини Господ, Исус Христос, у Славу Бога Оца. Амин.“ И управо се због Јединога Светога, Јединога Господа ми и можемо надати и бити уопште кадри да приступимо (Светом Причешћу). И ми знамо да Једини Свети јесте Источник свеколике светости и доброте, а Тај Свети јесте Исус Христос, Син Божји: Тај Свети јесте Бог. У Православној Цркви – Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви – верујемо да Бог није напросто само Онај Који воли: Он јесте Љубав. Љубав, дакле твори само биће Божије. Бог је бескрајно преобиље љубави. Свети Григорије Богослов вели: „Доброта Божија се није задовољила самосазрцањем већ је усхтела да се излије и да изиђе изван себе…“2. Управо због овога Бог ствара, најпре, чинове ангелске а, потом, и човека. „Добро усхтеде да се излије и да изиђе изван себе.“ Бог на ово није био приморан никаквом нужношћу. Божије савршенство је било свесавршено, али управо због тога што Он јесте бескрајно преобиље љубави, Бог је зажелео да излије своје добро и да изиђе изван Себе, да би „умножио примаоце Свог доброчињења“, да би створио нова бића, нове личности које ће бити кадре да постану причасници Његовог Божанског савршенства. Бог је Љубав и Бог је апсолутна слобода: Он воли у слободи и Он у љубави дарује слободу. Зато и кажемо на Божанској Литургији: „Ти Си по изобиљу милости Своје све привео из небића у биће“. Створивши човека, Бог је, као круну Своје творевине, створио ново створење, које ће се намучити и које ће, тако да кажемо, намучити и Бога. Али, Бог је више волео да се и Сам намучи и да се и ми намучимо, него да нас створи као бића без слободе и љубави, да будемо попут животиња, ако и интелигентних, али, ипак, животиња које функционишу ропски и аутоматски по диктату инстиката. Уместо тога, Бог нам је удахнуо Свој сопствени дах. Он нам је даровао опасни дар – дар слободе, који је као двосекли мач. И зато је човек у стању да одговори на љубав Божију. И зато човек кроз смирење, послушност и давање љубави, попут Бога Оца Који даје Своју љубав, може да постане бог по благодати. Овај процес (човековог) усавршавања нема краја: он је пут бескрајног узрастања у Богу, којим путују Светитељи. Међутим, шта се догодило? Бог је створио човека и даровао му слободу и… убрзо је започела трагедија људске историје. Наш прародитељ Адам је учинио страшан промашај. Као што језгровито каже Свети Максим Исповедник, Адам је „својевољно и безумно поступио противно (Богом створеној) природи“. И управо, у том тренутку, у човеково битовање су ушли грех, болест и страдање. Пролазили су векови и покољења… Неко би се могао упитати: „Шта се то догодило? Ако је Бог свемоћан, зар није могао да спасе род људски? Наравно да је могао, али Бог није желео да нас у процесу спасавања поништи (као слободне личности). Због тога је Бог допустио да прође толико векова и поколења. Морала је да се јави и сарадња са човекове стране. Човек је требало да се добровољно врати Богу. Јер како веле Св. Оци, добро се никада не може чинити на силу. У једној од својих проповеди Св. Јован Златоусти пита: „Шта се догодило Јуди?“, и одговара: „Иако је могао да исправи Свога ученика, Христос није желео да га учини добрим на силу, нити да изврши насиље над његовом слободом.“ Ето због чега је прошло толико поколења. Бог није желео да врши насиље над човековом слободом. Бог је, зато, дао људима Закон, Бог је слао Пророке, и онда се навршила „пунота времена“. А пунота времена јесте рођење и живот Пресвете Богородице. Када се родила чиста и најчистија, смерна и најсмернија девојчица Марија, куцнуо је час који је Бог толико чекао да би помогао роду људском. Био је то тренутак у коме се (у историји) јавила смерна личност која воли, која је чиста и слободна, која не живи по сопственој вољи, која се не буни против Бога. И једино је она била достојна да разговара са арханђелом Гаврилом и да прими од њега небески поздрав и да одговори: „Нека ми буде по речи Твојој“ (Лк. 1, 38). „А када дође пунота времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене, Који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Гал. 4, 4–5). Ова „пунота времена“ јесте Пресвета Богородица. Свети Никола Кавасила каже: „Бог је створио све и видео да је све веома добро, и управо је та доброст и велика красота творевине открила красоту Пресвете Богородице.“4 Пресвета Богородица је, по нашој православној химнографији, „Најкраснија међу женама“, Она која је достигла најузвишенију чистоту и смирење што Јој је омогућило не само да умом буде свагда погружена у Бога, већ и да, заиста, да тело Сину и Логосу Божијем. „И Логос постаде тело“ (Јн. 1, 4). И док је Адам по својој слободној вољи поступио противно (Богом створеној) природи, наш Господ је по Својој слободној вољи делао у складу са (Богом створеном) природом. Господ је дао и даје савршени пример човеку, пример онога ко човек јесте, и то је зато што је Исус Христос савршени Бог и савршени човек, Богочовек. Из живота нашега Господа видимо да је Он „смеран и кротак срцем“ (Мт. 11, 29). Видимо да се „Закон даде кроз Мојсеја, а благодат и истина кроз Исуса Христа“ (Јн. 1, 19). Доласком благодати и истине кроз Исуса Христа започело је наше спасење. Син Божији је постао човек, (живи човек) а не религијски систем, нити закон, нити теорија. Он је, као једноставан и смирен човек, поживео са људима на земљи, без греха. Он нам је показао љубав. „Он пролажаше, чинећи добро и исцељујући све“ (Дела 10, 38). Он је говорио језиком који су људи разумели. Неко је тражио хлеба: Он му је дао хлеб. Мајка је плакала, зато што је изгубила сина јединца: Он га је васкрсао. Слепи су молили Сина Давидовог да им се смилује: Он им је вратио вид. Губавац је сав био покривен ранама и од свију одбачен: Он га је исцелио од губе и очистио од рана. Христос је говорио језиком обичних људи. Он није говорио неразумљивим језиком. Али, Он је отишао и даље од тога. Он је говорио о Свом новом Царству, о новој твари која уводи нови начин размишљања. Христос је, говорећи о Своме Царству, казивао ствари које су Јевреји схватали тек магловито. Говорећи о овоме, Св. Јован Златоусти, у свом тумачењу Јеванђеља, пита: „‘Господе, зашто си говорио на тај начин Јеврејима, када они нису разумели шта им говориш?’. И Господ одговара: ‘Говорио сам намерно на тај начин да би их (привидна) нејасност проповеди подстакла да трагају за истином'“. Господ нам, на овај начин, даје најпре оно што разумемо, помажући нам да постепено идемо и иза тог разумљивог (ка дубљем поимању). Ако погледамо Христово Страдање, опет видимо како је благ и дуготрпељив Господ према нама. Он као да жели да нађе оправдање за наше понашање и не суди нам строго, већ нас пре гледа као болеснике од неке тешке болести. Ако погледамо сву ту срамну војску оних којих су се, кроз историју, ругали Христу, који су Га пљували и који су Га ударали, видећемо да Он на све то не одговара ништа. Као што каже пророк Исаија: „Леђа Своја подметах онима који ме бијаху и образе Своје онима који ме чупаху. Не заклоних лица Својега од ругања ни од запљувања“ (Иса. 50, 6). Управо овде откривамо највећи динамизам. Најефикаснији облик отпора јесте – достићи тачку потпуног непротивљења. Ово је пројава највеће снаге: не бити непослушан и не противречити. Ми смо слаби и зато смо непослушни и зато противречимо. Сетимо се других речи пророка Исаије о Месији: „Презрен беше и одбачен од људи, болестан и вичан болестима… он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен“ (Иса. 53, 3–4). Господ нас Својим примером учи нечему што је од највеће важности: како да подносимо бол! „Христос пострада за нас остављајући нам пример да идемо стопама Његовим“. (1. Петр. 2, 21). Идући стопама Христовим, стижемо у Гетсиманију где се Он пројављује као савршени Човек и савршени Бог. Требало би да читамо опис Христовога борења у Гетсиманском врту са крајњим страхом и трепетом као да изговарамо најсветију од свих молитава. Овде Господ да се изразимо на људски начин, открива Своје мисли, говорећи: „Оче, ако је могуће, да ме мимоиђе чаша ова“ (Мт. 26, 39). Христос је био у тако великом борењу да је Његов зној капао са Његовога Лица као крупне капи крви на земљу. Он је тражио од Својих ученика да пробдеју макар мало са Њим, али њима се спавало. На крају Христос каже: „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја“ (Мт. 26, 42). Када Господ коначно каже: „Нека буде воља Твоја“, све се разрешава, борење се завршава. Тада Он каже Својим ученицима: „Устаните, хајдемо!“ (Мт. 26, 46). Тако су и учинили. Убрзо долази гомила људи са светиљкама, ножевима и тољагама да ухапсе Господа, и апостол Петар који, претходно није могао да бди са Господом и није могао да се моли као што се молио Господ, нити да попут Њега каже: „Нека буде воља Твоја!“, реагује као што би то учинио сваки обичан човек. Он вади нож и одсеца уво слуги Малху. Али, Господ запрећује Петру да не чини тако будући да Његово Царство није од овога света, јер да је Његово Царство од овога света, Он би затражио од Оца и Отац би Му послао више од дванаест легиона Анђела да победе Његове непријатеље. Овде се срећемо са потпуно новом врстом Цара, Који је најмоћнији када је голорук и ненаоружан. То је нови велики Цар Који први пут у историји нема непријатеља осим самога зла. Он не жели да порази и уништи конкретне непријатеље, већ хоће да уништи само зло. Зато Он допушта Својим непријатељима да Га надјачају и да Га убију да би свима пружио могућност да живе и да уђу у живот вечни. То је потпуно нови етос и потпуно нови начин живота. Када Господ једноставно каже онима који су тражили Исуса Назарећанина: „Ја сам (Тај)“ (Јн. 18, 5). И сама власност присуства Онога Који је рекао: „Не Моја, но Твоја воља нека буде“, присилила је оне који су, под пуним наоружањем, кренули на Њега да попадају на земљу, али и то што су попадали на земљу, био је за њих благослов, јер, на тај начин, дошло је до страдања Христовог, до доласка Царства Небеског на земљу. Христа су ухапсили и разапели на Крст. Нешто касније, када се један пролазник ругао Распетоме, говорећи: „Друге је спасавао, а Себе не може да спаси. Ако је Цар Израиљев нека сиђе сад са Крста, па ћемо веровати у Њега.“ (Мт. 27, 42), Господ није сишао са Крста да би малобројни окупљени људи могли то да виде и онда, да, због тога, „поверују“. Њега су мртвога скинули са Крста и Он је Својом смрћу поразио смрт. Као што наша Црква исповеда: „Васкрсавши из мртвих, Он је васкрсао читав род људски“. Или како Св. Јован Златоусти каже: „Он васкрсе Собом читав свет“.5 И тако је могао да започне живот (нове) породице Божије. „А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово“ (Јн. 1, 12). Страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем и Педесетницом настаје Црква. Другим речима, имамо нови квасац „који заквасује све“. Имамо Царство Божије које битује као могуће у свакоме човеку, које обитава у свима нама и које омогућава да се сваки човек развија и узраста док не досегне до истински благодатних димензија живота за који је првобитно и био назначен, то јест док не постане бог по благодати. Имамо, дакле, заједницу Светих, имамо људе који живе Христом, као што гране живе животом чокота, и који, такође, постају христоси по благодати. * * * Које су, дакле, одлике Светитеља? Најпре бих рекао да Светитељ постоји и може да постоји искључиво у Православној Цркви. Изван Православне Цркве, заиста, може бити веома добрих људи, али не и Светитеља, онако како их ми схватамо. Јер Светитељ није човек који напросто поседује врлине или који је, кроз аскетско усавршавање, научио да контролише себе и своје психосоматске моћи. Светитељ је, како смо то већ рекли, онај који има органску везу са Христом; који је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа; који живи подвижничким животом истрајнога дуготрпљења; који напредује од покајања ка чистоти, и од чистоте ка савршеном смирењу. Овај низ – покајање, чистота, савршенство, преузели смо од Св. Исаака Сиријског. Како он каже, покајање је: престати са својим пређашњим грешним начином живота и, притом, не туговати због тога. Чистота је: срце испуњено састрадалном љубављу према свецелој творевини. Постоји нешто што би овде требало да нагласимо: чистота није пука свест о томе да смо се ослободили ове или оне страсти, чистота је плод (покајања). Ако после покајања стекнемо чистоту, та чистота је истинска у Исусу Христу једино ако имамо срце које има љубав за све људе. И, на крају, долази савршенство које јесте – смирење, а то значи – одрицање од свих видивих ствари, али и свих мислених ствари, и битовање (у Богу) изнад свих тих ствари, „без икаквог помишљања на њих“. Светитељи су, према томе, они који су прошли све ове три фазе и стекли обожење по благодати или, како се каже на грчком, „тхеосис“. Но, шта је то, заправо, обожење? Рекли смо да у западној европској традицији нема места за Божанску благодат. Да будемо поштени, на известан начин, опита Божанске благодати данас готово да више нема ни међу нама православнима. Боље рећи, тај опит као да је некако заборављен у нашој факултетској теологији, у нашим проповедима и нашим веронаучним школама. Али, иако смо тај опит заборавили, он, ипак, негде дубоко у нама још увек дејствује. Ми смо, на известан начин, и „новопросветљени“, али опет и они који греше. И, знате, шта се онда због тога дешава? Збунимо се, понекад, због неких јаких израза којим су се служили неки од Светитеља; и ми онда „преузимамо“ те изразе и почињемо да се користимо њима да бисмо правили неке своје („теолошке“) конструкције, које су, у мањој или већој мери, незреле и неуравнотежене. Да ли то онда значи да не би уопште требало да говоримо о обожењу? Мислим да итекако треба да говоримо о обожењу, јер говоримо о Светитељима. Али, неко би могао рећи: „Какве користи од тога да једном тако јадном створењу као што сам ја говорите о једној тако узвишеној ствари?“. Али, сви смо ми јадни: суштина свега и чудо јесте у томе што је Светитељ заправо „богочовек“ по благодати Божијој. Погледајмо шта се дешава. Светитељи често изгледају много грешнији од нас. Они су сами себе обличили у својој беспоштедној искрености и смирењу. Они нису претендовали да су велики људи, али су стварно били велики. Са друге стране, ми који нисмо свети претендујемо да то јесмо и због тога понижавамо друге. Прави Светитељ је истински велики и знак његове величине јесте то што се у његовом друштву ми који смо безначајни осећамо значајним. Према томе, то што светости и обожења нема данас међу нама није због тога што не постоје прави Светитељи, већ зато што се ми понашамо као лажни светитељи, лажни теолози, лажни монаси и лажни проповедници. Шта је то, онда, обожење? Обожење је циљ и смисао човековог живота. Човек нема другог разлога битовања осим светости. Данас је много дискусија о различитим филозофијама и о ономе што људи желе да човек постане: економски човек, модерни човек, пост–модерни човек, пре–модерни човек… Али, која је сврха тога што је човек модеран или пост–модеран ако нас све чека смрт која ће нас прогутати? Ствар је у томе да смрт буде превладана, а управо то је оно што јесте обожење. Управо је због тога Бог створио човека по Свом образу и подобију. Управо се због тога Бог, после човековог Грехопада, старао за човека и чекао његов повратак. И ми морамо да будемо благодарни Мајци Божијој која је уздигла човечанску природу на тај степен на коме је та природа могла не само да прими Бога и да Га понесе у себи, већ и да зачне Бога и да Га роди на овај свет. Син Божији је дошао у свет и постао Син Човечији. Он нас сматра достојнима да нам врати све оне потенцијале које смо изгубили, али само под условом да ми желимо да се вратимо Богу. * * * Ми живимо и радимо своје свакодневне послове, ми се кајемо. Како Свето Писмо каже, нико није без греха, чак и када би поживео само један једини дан. Погледајмо цариников пример: цариник је имао многе грехе, али када бисмо само имали покајање цариниково! Ми, дакле, живимо наш духовни живот: боримо се, кајемо се, иштемо Божију милост, вежбамо се у дуготрпљењу. И док се ми тако вежбамо у дуготрпљењу кроз подвижнички живот, смирење и љубав, у једном тренутку нешто почиње да се дешава. Као што би то рекао Св. Исаак Сиријски, нешто почиње да се дешава у нама „изненада“, „без нашега знања“, „без спољашњега узрока“, „неочекивано… Почињемо да зрачимо радошћу, ликовањем и весељем. Збуњени, ми муцамо: „Али, то није нешто што је дошло од нас!“. Међутим, то нам је, ипак, дато! Зашто? Зато што је Бог бескрајно добар. Но, неко ће рећи: „Али, ми то нисмо заслужили! Ми смо заслужили казну!“. И тада ћемо разумети зашто је Св. Исаак Сиријски рекао да Бог није праведан, него неправедан. Како? Ево како: да је Он праведан, Он би нас претворио у пепео. И сетимо се још да је Авва Исаак још рекао да је Бог страшан не због Своје моћи, него због Своје љубави. И ово Божанско удивљење и изненађење настављају да обитавају у нама. Радост и весеље Божије који су у нама нити пролазе нити имају краја, већ непрестано расту. Зато је Господ „о Духу Којега они који верују треба да приме“ и рекао: „Онај који верује у Мене, из његовога срца потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7, 38–39). И ова утеха се улива и прожима читаво биће човеково, „све до његових састава, најунутарњијих делова, његовога срца“.8 И ми осећамо да оно што се дешава у човеку јесте онај чудновати догађај о коме се говори у Синаксару на Све Свете: „Дух Свети силази и земља узлази“. Дух силази и земља, то јест читаво људско биће, узлази, јер бива уздигнуто ка Богу. Св. Григорије Палама вели да нам је Бог дао тело да би „кроз оријентисање ка Њему“, оно могло да се одухови, али ми, напротив, „кроз оријентацију према земаљским стварима наш дух чинимо телом“. Св. Григорије Палама не каже да дух чинимо телесним, већ наглашава – чинимо га телом. Светитељи су, дакле, после многога подвижништва, смиравања и, изнад свега, дуготрпљења, примили Божанску благодат. Они су примили Божију милост и бивали у потпуном удивљењу. Они су бивали трепетно запањени Божијом милошћу, Божијом љубављу и безмерношћу Његовог милостивог дара. Они су се осећали да су ништа, да су последњи од свију. Они су све друге видели као добре. Они су забадава волели све друге као што је Бог забадава волео њих. Они су се увек питали: „Шта је то Бог нашао у мени да ме толико воли?“. Зато кад се приближимо Светитељу ми осећамо да нас он воли. Он нас никада не користи. Поред њега осећамо ширину, бескрај и топлину. Зато пред њим ми спуштамо наше руке и престајемо да се противимо. Бивамо трепетно удивљени пред Светитељем, баш као што је он трепетно удивљен пред Богом Оцем. Православни Светитељ није вредан због својих врлина, већ зато што он уствари јесте Сам Христос „у другачијем виду“. У личности Светитеља ми препознајемо Самога Христа зато што, по Св. Григорију Палами, „Бог и Његови Светитељи имају исту славу и величанство“. Волећи нас, Светитељ нам отвара нове путеве. Он нам омогућава да дођемо к себи и да се оријентишемо унутар твари. Читаво његово понашање нам говори: „Ви сте грешни, али ја сам грешнији од вас. Али, не заборављајте једно – Бог нас воли, Бог је наш Отац. А наша вера је изражена у Символу вере где се каже: ‘Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља’. Молитва којој нас је научио наш Господ почиње истим речима: ‘Оче наш, Који си на Небесима’. Зато не тугујте: ви сте деца Божија. Знам да сте слаби, јер сам и ја исте природе као и ви!“. „Ми, монаси, и ви, Хришћани из света јесмо браћа: та, зар нисмо начињени од исте земље?!“, пише Св. Теодор Студит у својим великопосним беседама. Сви смо грешни, али имамо једну снагу. А та снага јесте у томе што има Ко нас воли. Тај Који нас воли воли свакога од нас лично, истом љубављу којом воли читав свет. Чак и ако смо кренули погрешним путем, увек можемо да се вратимо Богу Оцу. Ако имамо то на уму и ако то опитујемо на такав начин, ствари се одједном мењају: човек почиње да разумева ко он јесте. Он почиње да схвата да је његова природна функција да даје љубав и да прима љубав. Будући да је он Богом створено биће, створење Бога Који јесте Љубав, он прима љубав Божију као благослов, и слави Бога и узраста из славе у славу искључиво када слободно изабира да воли Бога. Али, ако, напротив, западнемо у сурову тиранију егоизма, ако заборавимо и одустанемо од екстатичке природе љубави, онда почињемо да уништавамо сами себе. Св. Дионисије Ареопагит пише: „Сами Проузрочитељ космоса… иступа ван Себе у својој промислитељској бризи за све што је створио… и долази да обитава у свему, притом, ипак, остајући у Себи, по Својој натприродној и екстатичкој способности“.11 Другим речима, Бог је Љубав и (по Љубави) бива „екстатичан“12 односно „излази ван Себе“ кроз Своја промислитељска дејства, кроз Своје енергије, кроз Своју љубав према роду људском. Бог омогућава човеку да прима ту љубав, да одговара на ту љубав и да постане бог по благодати. Ако човек прихвати овај дар, онда он „креће из дома Оца својега“ (1. Мојс. 12, 1) и проналази своје истинско биће и почиње да живи својим истинским димензијама. Али, ако се затвори у свој егоизам, он почиње да се гуши. Егоизам је тешка болест. По Св. Максиму Исповеднику, егоизам је“острашћена, безумна љубав према сопственом телу, а супротни егоизму су љубав и самосавладавање. Човек којим влада егоизам јесте роб свих страсти“.13 Тек када почнемо да схватамо да Бог „излази ван Себе у Своме промислитељском старању за све“, тек када почнемо да схватамо „да је Бог толико заволео свет да је дао Сина Свога Једнороднога да свако ко поверује у Њега не погине него да има живот вечни“ (Јн. 3, 16), тек када престанемо да живимо искључиво за себе саме и почнемо да живимо за Онога Који је умро и васкрсао за нас – тек тада почињемо да битујемо у својим истинским димензијама. Тек тада постајемо истински људи и почињемо да схватамо шта значи то да је Бог створио човека. Тек тада откривамо природно функционисање нашега бића и начин узласка од природног ка натприродном. То јест, од вежбања у врлинама и задобијања знања о Божанским стварима ка стварном опитовању Божанских ствари по благодати, ка опитовању узрастања и обескрајивања (у Богу). * * * Ми се у присуству Светитеља учимо стварном богословљу. Ми бивамо поучени богословљу не речима – или, тачније, не само речима – већ управо тиме што напросто јесмо у присуству Светитеља. Св. Јован Дамаскин вели да су се Светитељи за живота толико преиспунили Божијом благодаћу да се она, чак, ни после њихове телесне смрти не одваја од њихових душа и тела, од њихових гробова, од њихових светих моштију и икона. Управо због тог разлога ми схватамо да су Светитељи присутни, чак, и у своме одсуству, да они остају са нама и када оду од нас. Да објаснимо: када видимо Светитеља, ми не примамо само оно што нам он преноси кроз своје мисли и речи. Оно најбитније јесте то што су његова душа и његово тело освештани (Божијом благодаћу). Он је сав огањ љубави Божије и он нам управо због тога даје нешто потпуно другачије, оно што никада не престаје и никада не пролази. Да бисмо, пак, примили овај дар морамо испунити извесне предуслове. Кроз Светитеља ми имамо могућност да разумемо Ко Бог јесте и ко ми јесмо. Почињемо да схватамо да је Бог наш Отац Који нас воли и да ми можемо да Му се вратимо. * * * Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: ‘Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). * * * У присуству Светитеља ми опитујемо исто. Светитеља нам не пуни главу теоријама. Наш ум је постао прокључали хаос теорија, анти–теорија и супер–теорија. Али, у личности Светитеља ми пред собом имамо истинитога човека, јасну икону Божију, и није важно шта ће он да каже већ оно што он пројављује самим својим присуством. Апостоли су били “ једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (2. Кор. 2, 16). Светитељ пројављује благодат Божију која испитује човека. За оне који говоре породичним језиком (Оца и покајанога сина), човековим природним језиком, благодат Божија је благослов. Али, за оне који говоре језиком самољубља и мржње, та благодат је пакао. Трећега нема. Уз то, у присуству Светитеља сви системи који гутају човека једноставно ишчезавају и ми смо запањени јер схватамо да је, први пут, неко Други, Светитељ, толерантан према нама и да први пут неко Други има времена за нас. Он брине за нас, а не за себе. Он не жели да нас искористи, нити да нас „експлоатише“, нити да нас претвори у своја оруђа. Зна се да сваки друштвени систем, било капиталистички било комунистички, манипулише човеком. То је због тога што је човекова природа таква да је човек уствари неподносив. Ко може поднети човека? Он жели све, али то је немогуће и неизводиво. И баш зато што сваки човек хоће све, једино Онај Који нас је створио, Који нас зна пре него што смо се родили и Који нас зна пошто умремо јесте кадар да задовољи нашу жеђ. Хтети све, то је, људски говорећи, немогуће. Али, у Цркви је све могуће, јер у њој „чујемо ствари које нико не чу кроз векове и прослављамо величанствена чудеса“. Да би се решио свих проблема које човек прави, сваки систем, или партија, или идеологија, па чак, ако хоћете, и хришћанска идеологија, обрачунава се са човеком прокрустовским методом15, трудећи се да човека претвори у биљку и да га ућутка. Нема другог начина, јер је човек напросто неподносив. Али, Светитељ нас не уништава, он нас не искоришћава. Он нас воли. Али, немојте мислити да је његова љубав сентиментална. Она је тешка, и, у извесном смислу, неупоредиво тежа од сваке окрутности. Она је попут операције којом хирург уклања загнојено месо. И ми тачно знамо да је Светитељ хирург, а не касапин. Ми му зато говоримо: „Ти си потпуно у праву, ради шта треба да радиш“. Чак и када не ради ништа, његова љубав изводи страшне операције унутар нашег бића. Он брине за нас. Он жели да се свако од нас спаси, да постане бог по благодати. Ми можемо отићи од њега, ми можемо и да не маримо за њега који брине за нас. Он не захтева ништа од нас, Он не тражи ништа заузврат. Он не очекује од нас да му укажемо никакву захвалност. И управо смо због тога ми, током читавог свог живота, и благодарни Светитељу, и не желимо да се одвојимо од њега. Благодарност и награда за Светитеља јесте да ми пронађемо себе, да постанемо и сами свети, и да се из дубина нашега бића уздиже славословље: „Слава Богу за све!“. Светитељ не жели (као што то жели човек овога света) да постанемо следбеници његове партије нити да будемо чланови његовог удружења, па чак ни монаси његовога манастира. Он једино жели да ми пронађемо свој пут у Исусу Христу. Ако се то догоди, онда смо ми и он занавек заједно, где год да будемо и ма колико да миленијума прође. На тај начин се освештава свеколика творевина и свецело време, и ми већ сада живимо на другачији начин. Што се тиче онога што смо већ рекли – шта је то у човеку што је неподносиво? Рекао бих да је то његова потиснута жеља да буде бог по благодати! И ми у Цркви имамо ново Царство, нову логику, нове могућности. Сетимо се шта је Господ рекао Својим ученицима: „Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. Као што ни Син Човјечији није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт. 20, 26–28). На другом месту Он каже Јеврејима. “ Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хљеб који силази с неба: да који од њега једе не умре“ (Јн. 6, 49–51). Господ не каже да ће такав бити васкрснут, већ „да неће умрети“. Овај Хлеб јесте хлеб Божанске Евхаристије који се „ломи а не раздељује, који се једе а никада га не нестаје“. И Дух Свети се „дели (многима) а не осиромашује, раздаје (многима), а ипак остаје цео“16. У светој честици, у најмањој трунци Светога Хлеба Евхаристије присутан је свецели Христос. И ми кроз један једини дар Божанске благодати учествујемо у пуноти Духа Светога, Који се, како рекосмо, дели (многима) а не осиромашује, Који се раздаје (многима), а ипак остаје цео. На овај начин је нама могуће да битујемо, „као они који ништа немају а све поседују“ (2. Кор. 6, 10). И ми, на тај начин, схватамо да је „блаженије давати него примати“ (Дела 20, 35). Ако ја живим то још не значи да треба сваког Другог да уништим. Управо је супротно, како и чујемо на Светој Литургији. Не каже се: „дајте ми да вас једем да бих могао да живим“, већ: „Узимите, једите тело Моје… пијте Крв Моју“. Ви треба да се нахраните, ви треба да утолите вашу жеђ. Ви сте Моје истинско Ја. Ако ви живите, живим и Ја. То је нови начин размишљања: да у свету има довољно места за све. Ми овде не говоримо о мноштву индивидуа, већ о о хармоничном узајамном прожимању личности које се воле. . . ТЕКСТ У ЦЕЛОСТИ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ НА САЈТУ Ризница литургијског богословља и живота-
- православља
- архетип
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
У недјељу Самарјанке, 26.маја 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свету мученицу Гликерију, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Синиша Јанковић из Епархије будимљанско-никшићке, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Зосима. Уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа, одговарала је острошка братија. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о сусрету Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је казао да је у ова прича обимна ријечима и препуна поукама којима нас Господ учи. – Вјерујте, свако од нас који смо крштени у име Оца, Сина и Светог Духа позвани смо на жетву (о којој говори Господ) и да својим животом свједочи Свето Јеванђеље и да буде човјек, да би се испунила она ријеч ”Да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде људи ваша добра дјела и прославе Оца нашег који је на небесима. То може свако од нас да учини, да буде човјек, а нарочито после посјете овој светој обитељи – казао је о. Сергије. Додао је да то није лако, али да боравак на земљи који је кратак треба да искористимо за наше спасење. – Најљепше је да свако од нас узме у руке своје плуг који му је Бог дао и обради њиву коју му је Бог дао и испуни вољу Онога који Га је послао и себи припреми вјечно јело, за своју бесмртну душу – рекао је о. Сергије. Подсјетио је да сви који су прешли далек пут да би дошли у острошку светињу, нијесу дошли да се поклоне твари нити нечему што је пропадљиво и пролазно, него живом светитељу Божијем, Светом Василију Острошком Чудотворцу. – Светитељ наш свједочи да из његове утробе истичу ријеке Воде живе, призивају жедне те Божије воде и напајају се њоме, исцјељују, оснажују и долазе и долазиће у све вјекове – казао је о. Сергије. Извор: Манастир Острог
-
- протосинђел
- сергије
- (и још 10 )
-
Свети Великомученик Георгије – победоносни светитељ
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
Свети славни и добропобедни Великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току једне црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла његов централни празник и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма. Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, те од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе. Дубоко испуњен побожношћу и он се супротставио цару Диоклецијану који је наредио страховито гоњење хришћана. Због ове одбране правоверних и својих сутелесника по вери, он пострада мученички као и његов отац и тако постаде образац светог мучеништва као победоносни светитељ. По учењу наше Свете Цркве крв добропобедних мученика постаде семе за нове хришћане, те тако и Георгијева проливена крв постаде не само семе за нове хришћане већ и доказ победе Божје над безбожницима. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Свети Георгије тако постаде велики сведок Божје правде и љубави. Тако са друге стране Свети Великомученик Георгије постаде и велики сведок Васкрсења Христовог, јер својим мученичким страдањем за Христа би удостојен вечне Васкрсне радости и непролазног сјаја мученичког венца. На то нас подсећа и преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Светог Великомученика Георгија: „Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко.ˮ И након своје смрт Великомученик Георгије остаде истински служитељ Божји, што сведоче и многобројна чуда која се догодише на његовом светом гробу. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог победоносног светитеља проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светитеља, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светитељ заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (први тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(други тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(кондак) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква -
Свети човек Христа Богочовека, преподобни подвижник и праведник Божји, Архијереј цркве Христове и савршени монах. Облагодаћени богослов и боговидац, богомудриустројитељ Свете Литургије и свег богослужења црквеног. Апостолски уредитељ Богом даног канонског поретка у Цркви и њене саборне организације. Непоколебиви борац за веру православну и чувар догмата, снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових.(преподобни Јустин Ћелијски) Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ Цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца, или великим кападокијском Оцима који су делали и богословствовали у четврту веку. Велики утицај на младог Василија имала је његова бака света Макрина која је била духовно чадо Светог Григорија Чудотворца. У седмој години његови благочестиви родитељи уписују га у школу где је он показао велики успех, јер у току пет година без тешкоћа изучи философију. Вођен љубављу према науци, он напушта своју отаџбину и одлази у Атину, која у то време била мајка целокупне јелинске мудрости. Ту изабра себи за учитеља славногЕвула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. Испуњен благодаћу Духа Светога, Свети Василије је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световног знања. Након школовања светитељ се враћа у своју отаџбину где прима Свету тајну Крштења, а касније у Антиохији руком Архиепископа Мелетија би хиротонисан за ђакона. Свети Василије ревносно и успешно води лађу Цркве Божије. Свога рођеног брата Петра рукоположио је за презвитера, а, по сведочанствима, презвитер Петар би касније постављен за Епископа у граду Севастији. Свети Василије Велики као богословг Цркве Свети Василије Велики, будући уман и духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а његов значај у богословљу, кроз његова дела која нам је оставио, ни данас не јењава. У богословљу Цркве учинио је велики допринос, посебно у тумачењу богооткривене истине о Светој Тројици, и у победи над јеретицима, посебно над аријанцима. Целокупно своје учење он је темељио на освештаном предању Цркве, које представља неразрушиви темељ саме Цркве. Користио је и своје богато философско знање. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења. Као богослов уградио је себе у богословље Цркве и кроз своје учење о Богу. Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Свети Василије Велики је аутор многобројних делâ, међу којима издвајамо најважнија: Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве Ο Светом Духу, у 30 поглавља Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим хришћанима Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313 Света Литургија која носи његово име Омилије на шестоднев Омилије на Псалме Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао. Свети Василије Велики као изванредни литург На неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава се његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије: „Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сâм Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да бих својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас осветиш Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима". Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог Архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога. У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом. (из Житија светог Василија Великог) Његова љубав и предавање целога себе једином истинском свештенослужитељу и савршитељу узвишеног тајнодејства, Господу нашем Исусу Христу Великом Архијереју (μεγάληιεράρχες), огледала се кроз виђења и знаке које је доживљавао и опитно виђао током служења Свете Евхаристије. У његовом житију се то представља као посебна благодат која му је дарована од Бога: „када је за време свете Литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа. (из Житија светог Василија Великог) Литругија Светог Василија Великог. У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископâ и других црквених старешинâ. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учитељу и светитељу, пре свега, по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургијâ светог апостола Јакова, брата Божјег, и светог Еванђелиста Марка.[1] Анафора Литургије светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, ако можемо тако рећи, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитавâ, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута у години: на Бадњи дан; на дан празновања Светог Василија Великог; на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете четрдесетнице; на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сâм празник Литургија Светог Василија Великог. Богослужење празника Светог Василија Великог По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар) Преподобни Јустин Ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али, ето, подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ Служба празника Светог Василија Великог сједињена је са службом празника Обрезања Господњег која је доста млађа, али будући да је Обрезање Господњи празник, самим тим служба Обрезања, иако млађа, има предност. У служби ова два молитвена спомена видимо да је спомен на Обрезање Господње доста скромнији, пошто га свега седам химнографских текстова велича. Службу Светом Василију Великом саставили су многи знаменити химнографи: Анатолије, саставио славу на Господи возвах; Св. Герман Патријарх цариградски, једну стихиру на литији; Лав мудри, једну литијску и једну стиховњу стихиру; док је знаменити Св. Јован Дамаскин саставио канон светом. Ова служба кроз целокупну химниграфију Светог Василија Великог прославља и велича као великог учитеља Цркве и борца за одбрану светих догмата. Занимљиво је да су у служби садржане стихире које у себи садрже и спомен Обрезања Господњег и спомен на Светог Василија Великог, један од таквих примера је слава на стиховње: „Телесно Обрезање Богочовечног Логоса и успомену Василија Великог величајући, поштујемо Пресвету БогородицуˮЈош један пример зеједничког величања јесте и кондак Обрезања Господњег: „Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.ˮ Показао си се као непоколебив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије. (кондак) катихета Бранислав Илић [1]Архиепископ Аверкије (Таушев), Литургика, Образ Светачки, Београд, 2007. ИЗВОР: Српска Православна Црква
-
Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 15 )
-
Катихета Бранислав Илић: Свети великомученик Георгије - победоносни светитељ
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
Свети славни и добропобедни великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла, када је његов централни празник, и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма. Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, тако да од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе. Дубоко испуњен побожношћу и он се супротставио цару Диоклецијану који је наредио страховито гоњење хришћана. Због ове одбране правоверних и својих сутелесника по вери, он пострада мученички као и његов отац и тако постаде образац светог мучеништва као победоносни светитељ. По учењу наше Свете Цркве крв добропобедних мученика постаде семе за нове хришћане, па тако и Георгијева проливена крв постаде не само семе за нове хришћане већ и доказ победе Божје над безбожницима. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Свети Георгије тако постаде велики сведок Божје правде и љубави. Тако са друге стране Свети Великомученик Георгије постаде и велики сведок Васкрсења Христовог, јер својим мученичким страдањем за Христа би удостојен вечне Васкрсне радости и непролазног сјаја мученичког венца. На то нас подсећа и преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Светог Великомученика Георгија: Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко. И након своје смрти великомученик Георгије остаде истински служитељ Божји, што сведоче и многобројна чуда која се догодише на његовом светом гробу. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу Светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог победоносног светитеља проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светитеља, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi) такође је светитељ заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (први тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова. (други тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква-
- победоносни
- георгије
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије:
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
-Долазак моштију Светога Арсенија - ново васкрсење манастира Косијерева- У манастиру Косијерево, гдје су јуче након 104 године по други пут из манастира Ждребаоник стигле мошти Светог Арсенија Сремца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Рођење Пресвете Богородице, уз саслужење господе Епископа: банатског Никанора, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, нишког Арсенија и архимандрита Димитрија, изабраног Епископа захумско-херцеговачког, Свету архијерејску литургију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
- светитељ
- васељенски
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Свети славни и добропобедни Великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току једне црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла његов централни празник и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма. Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, те од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе. Дубоко испуњен побожношћу и он се супротставио цару Диоклецијану који је наредио страховито гоњење хришћана. Због ове одбране правоверних и својих сутелесника по вери, он пострада мученички као и његов отац и тако постаде образац светог мучеништва као победоносни светитељ. По учењу наше Свете Цркве крв добропобедних мученика постаде семе за нове хришћане, те тако и Георгијева проливена крв постаде не само семе за нове хришћане већ и доказ победе Божје над безбожницима. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Свети Георгије тако постаде велики сведок Божје правде и љубави. Тако са друге стране Свети Великомученик Георгије постаде и велики сведок Васкрсења Христовог, јер својим мученичким страдањем за Христа би удостојен вечне Васкрсне радости и непролазног сјаја мученичког венца. На то нас подсећа и преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Светог Великомученика Георгија: „Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко.ˮ И након своје смрт Великомученик Георгије остаде истински служитељ Божји, што сведоче и многобројна чуда која се догодише на његовом светом гробу. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог победоносног светитеља проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светитеља, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светитељ заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (први тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(други тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(кондак) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Свети Василије Велики – богоносни светитељ
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Василија Великог, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ-БОГОНОСНИ СВЕТИТЕЉ. Аутор подсећа да се на неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије. Повезан текст: Катихета Бранислав Илић: Суштина празника Обрезања Господњег Свети човек Христа Богочовека, преподобни подвижник и праведник Божји, Архијереј цркве Христове и савршени монах. Облагодаћени богослов и боговидац, богомудриустројитељ Свете Литургије и свег богослужења црквеног. Апостолски уредитељ Богом даног канонског поретка у Цркви и њене саборне организације. Непоколебиви борац за веру православну и чувар догмата, снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових.(преподобни Јустин Ћелијски) Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ Цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца, или великим кападокијском Оцима који су делали и богословствовали у четврту веку. Велики утицај на младог Василија имала је његова бака света Макрина која је била духовно чадо Светог Григорија Чудотворца. У седмој години његови благочестиви родитељи уписују га у школу где је он показао велики успех, јер у току пет година без тешкоћа изучи философију. Вођен љубављу према науци, он напушта своју отаџбину и одлази у Атину, која у то време била мајка целокупне јелинске мудрости. Ту изабра себи за учитеља славногЕвула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. Испуњен благодаћу Духа Светога, Свети Василије је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световног знања. Након школовања светитељ се враћа у своју отаџбину где прима Свету тајну Крштења, а касније у Антиохији руком Архиепископа Мелетија би хиротонисан за ђакона. Свети Василије ревносно и успешно води лађу Цркве Божије. Свога рођеног брата Петра рукоположио је за презвитера, а, по сведочанствима, презвитер Петар би касније постављен за Епископа у граду Севастији. Свети Василије Велики као богословг Цркве Свети Василије Велики, будући уман и духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а његов значај у богословљу, кроз његова дела која нам је оставио, ни данас не јењава. У богословљу Цркве учинио је велики допринос, посебно у тумачењу богооткривене истине о Светој Тројици, и у победи над јеретицима, посебно над аријанцима. Целокупно своје учење он је темељио на освештаном предању Цркве, које представља неразрушиви темељ саме Цркве. Користио је и своје богато философско знање. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења. Као богослов уградио је себе у богословље Цркве и кроз своје учење о Богу. Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Свети Василије Велики је аутор многобројних делâ, међу којима издвајамо најважнија: Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве Ο Светом Духу, у 30 поглавља Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим хришћанима Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313 Света Литургија која носи његово име Омилије на шестоднев Омилије на Псалме Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао. Свети Василије Велики као изванредни литург На неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава се његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије: „Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сâм Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да бих својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас осветиш Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима". Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог Архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога. У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом. (из Житија светог Василија Великог) Његова љубав и предавање целога себе једином истинском свештенослужитељу и савршитељу узвишеног тајнодејства, Господу нашем Исусу Христу Великом Архијереју (μεγάληιεράρχες), огледала се кроз виђења и знаке које је доживљавао и опитно виђао током служења Свете Евхаристије. У његовом житију се то представља као посебна благодат која му је дарована од Бога: „када је за време свете Литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа. (из Житија светог Василија Великог) Литругија Светог Василија Великог. У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископâ и других црквених старешинâ. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учитељу и светитељу, пре свега, по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургијâ светог апостола Јакова, брата Божјег, и светог Еванђелиста Марка.[1] Анафора Литургије светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, ако можемо тако рећи, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитавâ, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута у години: на Бадњи дан; на дан празновања Светог Василија Великог; на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете четрдесетнице; на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сâм празник Литургија Светог Василија Великог. Богослужење празника Светог Василија Великог По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар) Преподобни Јустин Ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али, ето, подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ Служба празника Светог Василија Великог сједињена је са службом празника Обрезања Господњег која је доста млађа, али будући да је Обрезање Господњи празник, самим тим служба Обрезања, иако млађа, има предност. У служби ова два молитвена спомена видимо да је спомен на Обрезање Господње доста скромнији, пошто га свега седам химнографских текстова велича. Службу Светом Василију Великом саставили су многи знаменити химнографи: Анатолије, саставио славу на Господи возвах; Св. Герман Патријарх цариградски, једну стихиру на литији; Лав мудри, једну литијску и једну стиховњу стихиру; док је знаменити Св. Јован Дамаскин саставио канон светом. Ова служба кроз целокупну химниграфију Светог Василија Великог прославља и велича као великог учитеља Цркве и борца за одбрану светих догмата. Занимљиво је да су у служби садржане стихире које у себи садрже и спомен Обрезања Господњег и спомен на Светог Василија Великог, један од таквих примера је слава на стиховње: „Телесно Обрезање Богочовечног Логоса и успомену Василија Великог величајући, поштујемо Пресвету БогородицуˮЈош један пример зеједничког величања јесте и кондак Обрезања Господњег: „Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.ˮ Показао си се као непоколебив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије. (кондак) катихета Бранислав Илић [1]Архиепископ Аверкије (Таушев), Литургика, Образ Светачки, Београд, 2007. ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице -
Од малих ногу био је привржен молитви и посту, а нарочито је волио Свету Параскеву у чијем се храму врло често сâм молио, тако да му се једном приликом и сâма светитељка јавила. После одслуженог војног рока млади Јаков одлази у манастир Светог Давида на Евији, где је остао пуних 39 година, до свог блаженог упокојења. Због своје послушности и смирења сâм Господ, молитвама преподобног Давида и Светог Јована Руса, подарио је многе дарове оцу Јакову, који се убрзо по рукоположењу прочуо као велики духовник и исповедник. Без трунке лажног зилотизма, био је исповедник православне вере, исказујући дужно поштовање према црквеним властима. Још за време свога овоземаљског живота својим молитвама излечио је многе болеснике, изагнао демоне из бесомучних и прорекао неке догађаје, као што је избор тадашњег митрополита Филаделфије Вартоломеја за Васељенског Патријарха. Док је био игуман манастира Светог Давида умножило се братство, обновљени су конаци, и сâм манастир је, како због Светог Давида, тако и због самога Старца Јакова постао велико поклоничко место где су многи људи, како верници тако и атеисти, налазили утеху. Преподобни Старац Јаков се упокојио 21. новембра 1991. године. Сама његова сахрана била је сведочанство његове светости коју је одмах препознао верни народ. Такође, током свих протеклих година безброј чуда која су се десила како на гробу Преподобног, тако и свуда у свету где се јављао, били су један од разлога да Свети Синод Васељенске Патријаршије прихвати предлог Светог Синода Јеладске Цркве и надлежног митрополита Халкиде Хризостома и уведе у ред Светих преподобног Старца Јакова Цаликиса. Вреди споменути и то да су многи наши данашњи епископи, свештеници и професори док су студирали у Грчкој, упознали преподообног Старца Јакова, како митрополит загребачко- љубљански Порфирије тако и многи други. На српски језик је књигу о Старцу Јакову превео професор Призренске богословије Дејан Ристић, а објавио ју је манастир Хиландар пре десет година. Преподобни старче Јакове, моли Бога за нас! Извор: Српска Православна Црква
-
- архимандрит
- евсевије:
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Свети Синод Васељенске Патријаршије, под председавањем Васељенског Патријарха г. Вартоломеја, 27. новембра 2017. године унео је у диптих Светих игумана манастира Светог Давида на Евији, архимандрита Јакова Цаликиса. Старац Јаков Цаликис је рођен 1920. године у Малој Азији, у месту Ливиси које се налази наспрам острва Родоса. Већ наредне године услед прогона грчког становништва долази као избеглица у Грчку. Породица малога Јакова населила се у селу Фаракли на северној Евији. Од малих ногу био је привржен молитви и посту, а нарочито је волио Свету Параскеву у чијем се храму врло често сâм молио, тако да му се једном приликом и сâма светитељка јавила. После одслуженог војног рока млади Јаков одлази у манастир Светог Давида на Евији, где је остао пуних 39 година, до свог блаженог упокојења. Због своје послушности и смирења сâм Господ, молитвама преподобног Давида и Светог Јована Руса, подарио је многе дарове оцу Јакову, који се убрзо по рукоположењу прочуо као велики духовник и исповедник. Без трунке лажног зилотизма, био је исповедник православне вере, исказујући дужно поштовање према црквеним властима. Још за време свога овоземаљског живота својим молитвама излечио је многе болеснике, изагнао демоне из бесомучних и прорекао неке догађаје, као што је избор тадашњег митрополита Филаделфије Вартоломеја за Васељенског Патријарха. Док је био игуман манастира Светог Давида умножило се братство, обновљени су конаци, и сâм манастир је, како због Светог Давида, тако и због самога Старца Јакова постао велико поклоничко место где су многи људи, како верници тако и атеисти, налазили утеху. Преподобни Старац Јаков се упокојио 21. новембра 1991. године. Сама његова сахрана била је сведочанство његове светости коју је одмах препознао верни народ. Такође, током свих протеклих година безброј чуда која су се десила како на гробу Преподобног, тако и свуда у свету где се јављао, били су један од разлога да Свети Синод Васељенске Патријаршије прихвати предлог Светог Синода Јеладске Цркве и надлежног митрополита Халкиде Хризостома и уведе у ред Светих преподобног Старца Јакова Цаликиса. Вреди споменути и то да су многи наши данашњи епископи, свештеници и професори док су студирали у Грчкој, упознали преподообног Старца Јакова, како митрополит загребачко- љубљански Порфирије тако и многи други. На српски језик је књигу о Старцу Јакову превео професор Призренске богословије Дејан Ристић, а објавио ју је манастир Хиландар пре десет година. Преподобни старче Јакове, моли Бога за нас! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
- архимандрит
- евсевије:
-
(и још 7 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.