Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'дете'.
Found 31 results
-
Кристина, прелепа млада жена, била је добра у свом послу, радила је на важним позицијама, а њена каријера је тек кренула када је затруднела са својим следећим дететом. „Нико не напушта овакав посао“, рекле су њене колеге, „чим се заврши породиљско одсуство, одмах се врати“. Али, одсуство се давно завршио, а Кристина се више никада није вратила на посао. Ни на овај, нити било који други. И у храму је одавно није било. Упознавши се једног дана на игралишту, почеле смо да причамо о деци, а Кристина је споменула сина: „Не идемо у вртић, он је посебан“... Тимофеј је био Кристинино треће дете, али ова трудноћа се разликовала од претходних. У 19. недељи лекари су приметили да је развој фетуса почео да се успорава. То је оно време када друга деца активно расту и добијају на тежини, а мајчин стомак почиње приметно да расте. Лекари су рекли Кристини: „Не брини, ово ништа не мора да значи, сачекаћемо до термина и породићемо те“. За мајку је ово био први знак који је наговестио да нешто није у реду са њеним сином. Када се Тимоша родио, био је малена беба са бледом кожом и – што је Кристину највише плашило – спорим телесним реакцијама. Беба је показивала све потребне рефлексе, али врло слабо, једва. Речено им је да оду код неуролога и отпуштени су кући. Недељу дана након отпуштања, Тимоша се разболео од АРВИ код куће, и мајка и син су примљени у болницу. Прошли су комплетан преглед, али лекари опет нису нашли ништа критично, рекли су: „Само га храните више, слаб је, али ће се угојити и све ће бити боље“. И поред потешкоћа са храњењем, дете је, уз Божију помоћ, расло и развијало се. Али, пошто је Кристина имала старију ћерку, одмах је приметила разлику. Син је имао проблема да држи главу и није могао да држи звечку у руци. Када је мајка видела да се Тимоша не преврће, она и њен муж су позвали терапеута за масажу. После првог курса масаже дете се преврнуло, после другог је седело. Али, он је још увек био веома мали и није добро јео. Испоставило се да има интолеранцију на млечне протеине. „Као и многи аутистични људи“, рекла је Кристина, „али тада нисам знала ништа о аутизму, само сам хтела да разумем шта је то. И почела сам да копам за информацијама и много читам." Кристина се такође уплашила што је дете никада није погледало. Као мајка, проводила је више времена са њим од осталих чланова породице и тако је приметила разлике у развоју своје деце. „Гледао је искоса, горе, било где, али не у моје лице. И никада се није одазивао на своје име." Мама је била забринута што Тимоша не може да пузи, али је устао и проходао са 9 месеци. И брзо је почео да трчи. Беба је неуредно трчала, бежала на улици, а како се није одазивала на своје име, то је изазвало опасне сумње. У почетку, када му је супруга скренула пажњу на алармантне симптоме, муж је рекао: „Све је у реду са нама, то једноставно не може бити." "И након што сам прочитала разне информације, већ сам схватила да је у питању аутизам, али сам се плашила да то признам себи. Када су нам на прегледу код доктора рекли дијагнозу, мало сам заплакала. Али после тешког искуства са мојим другим дететом (Кристинин син је рођен са тешком патологијом и умро је убрзо након рођења), било ми је лакше да прихватим такву дијагнозу." Муж је опет помислио да је ово мало озбиљније од грипа: „За неколико месеци или годину дана потпуно ћемо излечити нашег сина." Али када су супружницима саопштили цене лечења, остали су запрепашћени. Посебно је тешко било глави породице; почео је да доживљава психолошко повлачење; чинило му се да сви покушавају да их преваре. Тимошини родитељи су отишли кући и размишљали. И одлучили су да крену на минимални курс, јер у то време дете није говорило. „После првог курса терапије, син ме је гледао. Када је први пут погледао у мене и почео да ми загледа у минђушу у уху, била сам шокирана. Иако је било скупо, бар је деловало." После курса канистерапије (лечење уз помоћ посебно обучених паса), Тимоша је први пут изговорио реч мама. Имао је две и по године. Током пандемије, сви у породици су се разболели. Пошто је већ много новца потрошено на рехабилитацију, Кристина је наставила да ради са Тимофејем код куће. Пронашла је музичку технику где се уз помоћ специјалних слушалица класична музика презентује ушима на различитим фреквенцијама. "Гледала сам како ради неуропсихолог и учила од њега. После курса музике мој син је почео да говори добро. Релативно добро, прво слоговима, па у кратким речима. О себи увек говори у трећем лицу: „Тимоша хоће“. Али аутистични људи веома споро стичу вештине. „Мислила сам: он ће почети да прича, а онда ће све проћи само од себе. Испоставило се да није тако. За сваку нову вештину се треба борити." Од Кристине сам сазнала да постоје две врсте аутистичара: нискофункционални – који су се заглавили у детињству доживотно, и високофункционални – који имају проблем само у комуникацији, али могу бити веома талентовани за друге ствари. Али чак и деца са ниским функцијама могу се уз помоћ рехабилитације подићи на ниво нормотипичне деце ако рано почну да уче. Кристина је пронашла жену - православног логопеда-дефектолога која је имала свој центар за помоћ особама са аутизмом. Она не само да је помагала родитељима, објашњавајући корак по корак шта да раде са дететом, већ је на свом каналу постављала информације о црквеним празницима и посту. Свуда је истицала: "Ја сам православац. Као специјалиста радим све што је у мојој моћи, али само Господ помаже." Тада је у Москви било мало центара за рехабилитацију особа са аутизмом, а рехабилитација је била скупа. " Прво смо покушавали да уштедимо, сами смо тражили масере, физиотерапеуте, логопеде, али смо онда схватили да је важно деловати свеобухватно. Пошто смо изгубили годину дана, вратили смо се и почели да учимо у специјализованом центру код тог истог православног специјалисте. Поред помоћи деци, пружена је и духовна подршка родитељима. Најтеже је било радити на себи. Мој муж и ја смо прошли кроз све фазе: прво порицање, затим бес, па прихватање. Последња је била посебно тешка. Иако изгледа да си прихватио такво дете, прихватио вољу Божију, нагомилава се умор, и ти опет почињеш да се питаш - зашто ми све ово треба? Уморна сам, зашто сам добила такво дете? Након неколико курсева рехабилитације, дете је споља већ изгледало нормално. Имао је обавезну физичку активност: пливање, скијање, бициклизам. Редовни часови са логопедом-дефектологом („За нас су то већ драги људи, већ дуги низ година комуницирамо са њима“). Тимоша воли енглески. И даље се плаши воде, плаши се мрака, али може да живи са тим. Понизност ми је одувек била тешка, али овде сам морала да се потпуно понизим и да се предам вољи Божијој. Понекад је било тешко веровати специјалистима, чинило нам се да нам једноставно извлачи новац. Стално сам говорила: Господе, помози, Господе, упути, покажи где, до ког специјалисте треба да идемо!" Тимофеју је била преко потребна социјализација. Управо у то време, Кристина је сазнала да наша црква одржава часове породичног образовања за припрему за школу. Кристина је узела благослов свештеника, а Тимоша је две године пре школе учио код православног учитеља са другом децом. „Ово је био огроман напредак за нас, мој син је полако почео да стиче способност да живи у друштву. Особе са аутизмом, чак и оне са високим функцијама, веома тешко живе у друштву и прилагођавају се њему. Они не разумеју: зашто је то потребно? Зашто рођендан? Зашто деца иду у школу, а одрасли на посао? чему служи новац? Све им је несхватљиво и незанимљиво; имају сасвим другачији поглед на свет. Када је доктор предложио регистрацију инвалидитета, уследио је наш протест: такав успех смо постигли! Муж је био категорички против тога. Он је све фазе наше тешке ситуације прошао касније од мене, али без мужа не бих могла сама. Рекла сам: „Идемо тамо, сада имамо ове процедуре“.Потпуно ми је веровао. Једноставно је рекао: „Добро, идемо." Тек када је Тимоша имао 6 година, коначно смо прихватили Божју вољу за нас и одлучили да се пријавимо за инвалидитет." Када је муж ово прихватио, пар се отворио људима. „Недостајало ми је понизности; желела сам да нико не зна. Рођаци, комшије, познаници нису знали, крили смо се од свих и тек недавно смо почели да причамо о томе. Тек сада почињем да схватам речи: живи по вољи Божијој." Докторка, која и сама има дете са аутизмом, рекла је Кристини веома важне речи: "Касније, када одрасте, бићете изненађени да вас ово дете никада неће издати. Он нема дупло дно, нема зависти и не суди људима. Неће говорити једно, а радити друго. Ова деца су апсолутно искрена и стварна." Али Кристини је и даље било веома тешко, јер се након смрти свог другог детета удаљила из храма. Постепено, захваљујући Тимоши, вратила се у храм и поново пронашла благодат поста и молитве. "То је стабилизовало моје сопствено стање ума. Када сам се помирила са тим, схватила сам да је код Бога све другачије. Дајеш му терет који си носио на својим плећима, и постаје лакше живети. Једном смо на одмору срели породицу у којој је најстарији син имао аутизам, а најмлађи није. После разговора сазнали смо да је ово други брак главе породице, а у првом је оставио двоје деце са аутизмом. Да ли је то крст или позив? Не знам, али Господ је очигледно хтео нешто од овог човека, шаљући му такву децу. Цео мој живот се такође потпуно променио. Каријера, хобији, начин на који изгледам, туђа мишљења - све што је некада било важно за мене је једноставно престало да постоји. Цео живот наше породице почео је да се прилагођава најмлађем детету. Психолози кажу да је то погрешно, али ја сам једноставно заборавила на себе, моји циљеви су нестали у служењу вољенима. Хвала Богу на свему, хвала Богу на таквом сину, на помоћи и подршци мог мужа. Чула сам како мужеви често напуштају своје породице говорећи својим женама: „У мојој породици није било таквих." И ја сам само са Тимошом научила да будем мајка. На крају крајева, прво сам се са њим преваспитала и променила, онда је то урадио мој муж, а тек онда смо заједно научили да одгајамо посебно дете." Сада Тимоша завршава прву школску годину у првом разреду редовне школе. А када сам их прошле недеље срела у цркви - коврџавог дечака са јамицама на образима и његову лепу високу мајку - њихове очи после причешћа засијале су од праве среће. аутор: Ксениа Гринкова приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор -
Свако дете има емотивни сасуд, одређене емотивне потребе. И то како се те потребе задовољавају (љубав, разумевање, узајамни односи) и одређује то како дете доживљава себе. Да ли је задовољно, да ли је зло, потиштено или пуно радости, делатности, среће. Понашање детета је сигнал који указује на стање тог сасуда. Само ако је тај сасуд пун, дете ће бити срећно, он ће у будућности моћи да достигне свој највиши животни потенцијал у физичком, умном, интелектуалном и другим видовима развоја. Родитељима је неопходно објаснити да је њихово дете – огледало, које одражава њихову љубав. Али никада дете не почиње прво да воли родитеље. Како давати љубав? Неопходно је што чешће гледати својој деци у очи, увек осећајући та позитивна осећањакоја им хоћемо предати. Што је могуће више мазити, гледати у очи, физички контактирати. То остварује не само мама већ и отац и сви чланови породице. Поглед родитеља треба да буде отворен, природан, добронамеран – право у очи детету. Општење добија огроман значај од раног детињства и игра огромну улогу у будућности. Општење очима без љубави нарочито негативно делује када је дете сасвим мало. Зато код малог детета строги поглед рађа страх пред родитељима и чини га покорним, послушним, успореним. А даље, по мери узраста…страх смењују гнев, агресија и депресивне форме понашања. Треба учити родитеље: немојте емотивно мучити своју децу, не преносите на њих своје расположење, своја негативна стања. То је проверено мојом огромном праксом. За дете је теже када родитељи избегавају да га гледају него када га физички кажњавају. Емотивни недостатак и емотивни удар по детету су страшнији за дете када родитељи не разговарају са њим и не гледају га, него када узимају каиш и изражавају своје негодовање помоћу физичких казни. Код детета се на основу страха и бола јавља осећај протеста. А када ге емотивно напрежу, то је повезано са многим патолошким стањима. На та два момента – попуњавању емотивног сасуда и погледа очи у очи и физичког контакта – ја додајем свој метод. Ја сам саздао свој метод на основи три момента: психоемотивна заједница, љубав и мамин глас. Несрећна болесна, усамљена, раздражена мама никакав витамин љубави не може дати детету, чак ни кад би хтела. Љубав треба да буде разумна. Треба волети не себе у детету, већ дете у себи. Патолошка љубав – то је волети себе у детету. У тим случајевима, ми оно што нисмо добили сами, хоћемо да добијемо у детету. Хоћемо да га натерамо да буде онакав какав ми хоћемо да буде зато што га “волимо“. Јако је тешко мајци да воли дете ако је њој самој лоше, ако је несрећна. А ето породици треба помагати, треба тражити. Мој метод нема никаквих граница: ни узрастних ни других. Тако да – само напред! Методика коју ја зовем “терапија мајчинском љубављу“ је настала постепено. Зашто сам је тако назвао? Због тога што је основна у развоју детета заправо мајчинска љубав. Без ње деца не могу да порасту у здраве и срећне људе. Ако у току прве године, мајка није поред детета, мајци треба не мање од пола године да би надокнадила пропуштено време. А ако мајке нема две године, онда је већ потребно две-три године. А ако мајке нема три године , онда ма шта она радила после тога, дете ће највероватније бити социопата и имати низ различитих патолошких поремећаја. Мајка не треба да се раздваја од детета најмање прве две године. Ако мајка у то време иде на посао или води светски начин живота: често иде у госте, позориште, иде на одмор а дете оставља код бабе или дадиље, поток љубави “мама-дете“ пресушује и дете почиње да побољева, лоше се развија, лоше једе и спава. Без обзира што је пресечена пупчана врпца, детету је мајка стално потребна, они имају заједничко поље. https://zelenaucionica.com/roditeljima-je-neophodno-objasniti-da-je-njihovo-dete-ogledalo-koje-odrazava-njihovu-ljubav/ -
Да ли постоји нешто што се зове „вишак љубави“ према детету? Може ли се дете волети превише или је проблем заправо у томе што у тој љубави изгубимо компас, па нас она понекад натера да радимо на штету сопствене деце? „То презаштићивање јесте проблем којег многи родитељи нису свесни. Не критикујем ја маме, оне то раде због хормона окситоцина који су добиле кад су родиле бебу.“, каже Ранко Рајовић и додаје да морамо знати да поставимо границу. Као пример наводи оне родитеље који јуре за дететом са кашиком у руци, након што је оно одбило да једе, уз чувено „хајде само мало, мени за љубав“. „Када сам на једном предавању рекао да, ако дете неће да једе у 3, не мора, јешће у 7 кад буде вечера, једна мама је прокоментарисала како су то ‘спартанске методе’. Откад је прескакање оброка спартанска метода?“ – пита се овај стручњак за дечји развој. Ово, наравно, не значи да потребе детета треба занемаривати, већ да баш супротно, треба да учимо да их код детета препознамо. „Наравно да је деци потребна пажња и љубав. Постоје чак и снимци мозга занемарене деце. Регије мозга нису повезане, баш због мањка љубави. Али то не значи да ће деци вишак љубави помоћи. Мора се тражити нека равнотежа. Ево, добар пример тог ‘вишка љубави’ су и поклони. Кад смо ми били деца знало се да велики поклони иду за велике догађаје. Рођендан, Божић. И сви смо то с нестрпљењем чекали, па одбројавали дане уназад. Данас се љубав исказује кроз поклоне стално. И деца онда то тако и науче, да је ТО љубав и да они могу добити оно што пожеле, онда кад пожеле. Зато ми се и сами родитељи жале да је праг толеранције на фрустрацију код деце данас, не низак, већ га уопште нема.“ – истиче Рајовић. Он упозорава и на то да деца која у породици одрастају верујући да имају право на све што пожеле, очекују то касније и од друштва, школе. „А онда се суоче са проблемом јер ван свог дома нису центар света. И то је савет за родитеље: Дете не треба да буде центар света ни центар породице. Дете је део породице. То је нешто најприродније и до ове генерације је одувек било тако. Деца су имала обавезе, одлазила у кокошињац по јаја, чувала овце на ливади. Данас градско дете готово и да нема обавезе.“ – каже Ранко Рајовић. Он истиче да мала деца чак воле обавезе, али их ми често спутавамо и говоримо „немој ти“, спречавајући их тиме да се развијају и да уче. Говорећи о учењу у школама, Ранко Рајовић поновио је још једном да је репродуктивно учење превазиђено и да не доноси право, употребљиво знање. „Информације су данас на дохват руке, а ми морамо да научимо децу да мисле и да те информације повезују. На моја предавања долазе учитељи и педагози, они виде да нешто у том раду мора да се мења јер систем који постоји не даје резултате. Али ми је јасно да начин рада о ком ја говорим није тако једноставно применити јер они то нису ни учили током школовања. Још је руска педагогија пре 150 година направила велику грешку избацивши нелогичне приче из школа. Они су се водили тиме да нелогичним стварима није место у школи јер децу спремамо за реалан живот, па треба да уче реалне ствари. Али много су погрешили. Јер нелогичне приче активирају велике регије мозга. Зашто? Па мозак је орган за преживљавање и он много боље ради кад се суочава са нечим нелогичним јер тада проверава да није у питању нека опасност и укључује резервне регије мозга које нам и јесте циљ да покренемо.“ – објашњава Рајовић. Он наводи и низ примера за нелогичне приче. Једно дете у Словенији с којим је радио је на неки од његових задатака нацртало маму с крилима која иду из главе. Друго дете је, на задатак да од панде, авиона и деце направи причу, осмислило да деца скачу из авиона, а да их хватају летеће панде. „Знају деца јако добро да панде не лете и да крила не расту из главе. Али ако ми на овакве њихове идеје кажемо да су то глупости, да крила не могу да расту из главе, да летеће панде не постоје, ми правимо огромну грешку јер им затварамо те асоцијативне регије у мозгу. А баш у тим регијама се развија креативност, па онда није тако необично што се често каже да школа убија креативност. А кад знамо да је креативност управо оно што ће им највише требати, зашто онда то радимо?“ – пита се Ранко који је и сам универзитетски професор и отац четворо деце. Рајовић додаје и да још увек има „стручњака“ који не схватају важност нелогичних прича и супротстављају се њиховој примени у вртићима и школама. С друге стране, истраживања показују да баш такве приче активирају важне регије мозга задужене за креативност и да ту креативност коју деца имају морамо чувати, јер то ће сутра бити једна од ретких вештина коју вештачка интелигенција веома тешко може довољно добро заменити. Говорећи о пријемним испитима које ђаци полажу, Рајовић се осврнуо на случај од пре две године, када је на упису на медицину у Црној Гори, од 102 кандидата, чак 90 није положило пријемни испит. „То су најбољи ђаци, они који желе да упишу медицину. И одмах су се сви окренули против самог испита, питајући се какав је то испит, кад толики број деце није положио. Није проблем у испиту. Јер, кад питате све који раде с децом да ли је испит тај који је тежи или су деца све слабија, одговор је – ово друго. Па дајте о томе да причамо. Шта њима значе све те петице ако не могу да положе пријемни? Шта ћемо да радимо? Да спуштамо критеријуме? Ко ће онда сутра да нас лечи, ко да нам гради мостове?“ – пита се овај стручњак за дечји развој и додаје да повлађивање томе што су деца све слабија сигурно није решење, већ да морамо тражити узрок и решење за тај проблем уместо да спуштамо критеријуме и смањујемо очекивања која имамо од деце. Ранко Рајовић https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-nemojte-da-vam-dete-bude-centar-sveta-ni-centar-porodice-dete-je-deo-porodice-i-to-je-najprirodnije/ -
Тражење посла ако сте мама малог детета слично је као јурење сопственог репа. Видели сте сигурно некад пса који се врти у круг покушавајући себе да ухвати за ред? Е, онда знате како је мамама које траже посао, а имају малу бебу. Можда нисте знали, али тражење посла (осим ако имате везу и неког ко ће вас запослити) заправо је „посао“ с пуним радним временом. Морате стално да пратите конкурсе, прилагођавате биографију, пишете пропратна писма (разуме се, различита за сваки конкурс), одлазите на разговоре, одговарате на телефонске интервјуе. Да не заборавимо и мејлове и позиве да проверите у ком је статусу ваша пријава, јер вас потенцијални послодавац није уопште удостојио неког одговора. Супруг и ја недавно смо се с бебом преселили у нови крај и прва ствар коју су ми рекли је – у вртићима ти је страшна гужва, тешко се добија место, најбоље би ти било да потражиш везу. Шта, ти ниси запослена? Па, онда и немаш никакву шансу! Ако мајка не ради, детету вртић не треба, кажу. На страну то што вртић НИЈЕ и не би смео да буде само чувалиште за децу, питање свих питања је – а како ће та мама наћи посао, ако дете не добије вртић? Ко ће чувати бебу док она одлази на интервјуе за посао, пише пропратна писма, обавља онлајн разговоре? О томе је, изгледа, требало да мисли пре него што је добила бебу… Друга страна проблема је и чињеница да смо ми и даље патријархално друштво у ком се негде подразумева да ће увек када је дете болесно с посла одсуствовати мама. Стога и послодавци, свесни да ће мајка малог детета одсуствовати с посла врло често, избегавају да је запосле. И за то не треба кривити њих, већ друштвене норме које подразумевају да ће код куће увек остати – мама. Можда бејбиситерка? И ово је опција коју сам почела да разматрам кад сам схватила да шансе да добијемо вртић баш и нису велике. Мој муж ради од куће, а храна коју беба једе, као и све друго што је за њу потребно, увек је спремно и доступно. Без обзира на то што би нам чување било потребно неколико дана по можда четири сата дневно, цена коју наплаћују је по сату и износи од 800 до 1000 динара. Кад сам направила рачуницу, испоставило се да ми је, за полудневно чување детета, потребно готово исто толико новца колико би износила моја плата за пуно радно време! То значи да дадиље, од којих многе заправо немају педагошка знања ни искуства, зарађују слично као особе са високом стручном спремом! Да се разумемо, ја веома ценим људе који су спремни да чувају туђу децу и да о њима брину, али кад је то постао посао за који еј потребно издвојити знатно више од једне целе просечне плате? Укратко – треба ми посао да бих могла да приуштим дадиљу или да бих добила вртић, али треба ми дадиља или вртић да бих нашла посао. Зачарани круг из ког је стварно тешко изаћи. Многе мајке бивају и предмет осуде због тога што децу пријављују у вртић иако нису запослене. Неке друге мајке, које јесу запослене, такође осећају прекор окружења јер се сматра да због каријере запостављају улогу мајке, самим тим што дете укључују у колектив већ од првог рођендана. Разлози због којих жене траже посао су различити и о њима уопште не треба полемисати. Баш као што не полемишемо о томе због чега очеви раде. Можда морају, можда воле свој посао, можда им је важна финансијска независност, можда желе каријеру. Било како било, жене би требало да имају ИЗБОР и да одлука да ли ће радити никад не буде због тога што дете „нема ко да чува“. С друге стране, уколико дете не добије вртић, жена која жели да гради каријеру (под претпоставком да је дете добила у својим двадесетим годинама) још има трновит пут да пређе до неких позиција у свом послу. А то значи да њена плата једва да може да испрати плату просечне дадиље. Делује да тај реп који јуре младе маме у жељи да балансирају каријеру и мајчинство – никада неће стићи. Решење свега овога није, као што неки предлажу, да се мајкама даје плата кроз читав живот, само због тога што су мајке, на пример, троје деце. Јер нису све жене опредељене само за родитељство. Много је оних које желе и друге аспекте свог живота да унапреде, да се остваре и независно од мајчинства. Такође, „плата за мајчинство“ поново нас враћа у време када се подразумевало да су деца и кућа женска обавеза. Јер, она би за то, онда примала плату, зашто би па отац пресвлачио бебу, он већ ради свој посао? Оно што нам треба је равноправнија подела дужности у кући и око деце, као и нормализовање боловања ради неге детета које узима ОТАЦ. На тај начин жене мале деце приликом запошљавања не би имале мању шансу од својих колега мушког пола, већ би посао (бар у приватном сектору) добио кандидат са бољим квалификацијама. Такође, упис у вртић требало би, у савременом друштву, да буде нешто што није привилегија, већ право. За оне родитеље којима је услуга вртића потребна, он би требало да буде доступан, независно од тога да ли мајка у том тренутку има посао. Кад бих се ја питала, боловање ради неге детета требало би да траје две године. Наизменично би морали да га користе отац и мајка, како би обоје имали времена једнако да се повежу са бебом, али и да се, ако то желе, посвете каријери. Са навршене две године, детету треба да буде обезбеђено место у најближем вртићу, за оне који одлуче да је то прави тренутак за улазак у колектив. Ако желимо бољи наталитет, ЗДРАВИЈИ наталитет, онда је ово пут. На дуг рок далеко продуктивнији од милиона који се дају кад се дете роди. Како оно беше – уместо да гладном човеку даш рибу, боље га научи да пеца? Изгледа да то још нисмо научили… https://zelenaucionica.com/kvaka-22-ne-mogu-da-upisem-dete-u-vrtic-jer-ne-radim-ali-ne-mogu-da-se-zaposlim-jer-nema-ko-da-cuva-dete-i-sta-sad/ -
Пре него што почнем, не могу довољно да нагласим: НЕ, НЕ, НЕ, милиона пута НЕ. Не оправдавам то што је основац урадио својој вршњакињи у школи у Суботици. Оно што покушавам да разумем јесте шта се крије иза овог трагичног догађаја. Последње што сам прочитала је било да је дечак био у хранитељској породици и тражио да га изместе, јер није био срећан. Па да почнемо од ове информације. Дечак има озбиљну трауму, већ самим тим што нема биолошке родитеље. Да ли су му умрли или су га дали на усвајање, не знамо. Шта год да је, ово је трауматско искуство. Осећај губитка родитеља или осећај да те онај који те је родио није хтео јесте нешто што већина (заиста велика већина) деце ни људе не може ни да појми. На жалост овог детета и њему сличних. Ко год умањује важност оваквих животних ситуација, тај појма нема о траумама (а ни о емпатији). А свима онима који ће рећи да су и друга деца су незадовољна или имају горе ситуације, имам да кажем следеће: Ово НИЈЕ одговор који се даје неком ко говори о свом проблему, а понајвише не детету. Ово, у ствари, задовољава дефиницију „геслајтинга“, емотивне и психолошке манипулације Није свака особа, па тако ни дете, исто, није свако незадовољство истог типа, па ни реакције не могу бити исте То што је проблем неке друге особе по вама „већи“ или „гори” не умањује чињеницу да особа која је пред вама има проблем. Њен проблем је за њу/њега довољно драматичан и важан, и ако смо емпатични онда га као таквог и прихватамо. Моја питања су: Шта се десило са биолошким родитељима? Где су они? Зашто је дечак хтео да га изместе из хранитељске породице? Колико дуго је ово тражио? Коме се све обраћао? Шта је урађено поводом његовог захтева? Од када је у овој хранитељској породици? Да ли је ово прва хранитељска породица или је био измештен из претходне? Ако је био премештен, зашто је био премештен? Зависно од одговара имала бих и друга питања, али за сада оволико. Код нас је типично да се дечји проблеми умањују, да се сматрају „смешним“ или детињастним, а да нико не схвата да су такви зато што се управо ради о незрелом детету. Наука је доказала да мозак завршава с развојем у средњим/касним двадесетим годинама. Тако је неко са 14,5 година на пола пута до пуног развоја, још и те како емотивно и психолошки незрео, хтели то други да прихвате или не. Уз то, дете које нема своје родитеље, кога одгајају хранитељи, има веома дискутабилну способност руковања својим емоцијама. Ко зна колико се њему поклањала пажња, колико су се хранитељи бавили њиме. Ко зна шта све он осећа дубоко у себи о чему никада ни са ким није могао да поразговара, нити да се повери. Оваквом детету је потребна огромна количина емпатије, као и потенцијално озбиљна психотерапија да би научио да се избори са свиме кроз шта је прошао (а и пролази). Пре пар месеци сам написала и чланак да оштрије казне решавају само симптоме проблема насиља, а ми треба да се бавимо узроцима. У коментарима су људи писали да казне до сада нису биле довољно оштре. Судија Миоград Мајић је пре пар недеља на Н1 рекао да је ово најлакше урадити, а да при том смањене старосне границе као ни оштрије казне уопште не утичу на смањене кривичних дела (не само у Србији, него нигде). Уместо тога треба да размислимо шта ми као друштво радимо да имамо толики пораст криминалних радњи. За крај: дечак ће сносити последице. А они око њега? Социјална служба? Хранитељи? Министарство за бригу о породици? Хоће ли они преузети свој део одговорности? Одговор, верујем, сви знамо. Лидија Смирнов, педагог https://zelenaucionica.com/pedagog-sta-je-moglo-da-natera-dete-da-nozem-napadne-svoju-vrsnjakinju/ -
-
Како је то живети са дететом које има проблем? Не, дете нема проблем. То је дете и има оно што је за дете карактеристично – жељу да упознаје свет око себе. Постоје здравствени, развојни, интелектуални и емоционални поремећаји. Такође, постоје одређена стања и с тим се може живети. Можда мало другачије у односу на оне који нису у тим „стањима“, али живот је и даље леп. Тежак, али ипак леп. У очима детета је лепо оно што примарно виде и опазе. Леп им је лептир, ветар, песак, камен, лист, паук, маслачак… Као што рекох, дете нема проблем. Проблем праве одрасли. И то, на жалост, врло често родитељи. Дечја реалност и реалност родитеља не изгледа исто и никада неће моћи да изгледа исто, чак ни када родитељ има 70 година, а „дете“ 50. И сада уопште није важно да ли је ваш случај неко стање, поремећај или лоша оцена у школи. Врло често у својој стручној пракси наилазим на родитеље који не прихватају реалност, стање, поремећај или ту лошу оцену. Очекивања родитеља су често паралелни универзум са садашњим тренутком, а признавање истине себи је за њих једначина са четири непознате. Неко ће рећи „Најлакше је кривити родитеља за све“. Да, јесте најлакше, али најчешће та одговорност заиста и јесте на њиховим леђима. Нико не воли проблем. Често се ми (родитељи) користимо тактиком званом „то није мој посао“, али када струка одради свој посао и предочи како ствари стоје, онда ипак одлучујемо да „јесте мој посао.“ Изузетно је тешко некоме саопштити да његово дете не може И НЕЋЕ имати 5 из владања, да је агресивно и да су томе узроци у лошој клими код куће. „НЕ, он је само несхваћен“ је одговор који врло често уследи. Још је теже рећи како нечије дете неће никада моћи да научи да чита и пише и да редовна школа њему не може да пружи адекватну подршку. Ех, ту одговор у 99% случајева буде „Нама је професор са универзитета рекао да ће чак и множење и дељење до 100 научити.“ И нимало није захвално када некоме морате да срушите Снешка и да му отворите очи. Дакле, дете нема проблем. Ми (маме и тате) имамо проблем јер тај исти проблем не видимо у себи већ у учитељици, другару из клупе, држави, систему, педагогу, свекрви, послодавцу. Врло је важно освестити оно у чему смо овде и сада. Није лако. Нарочито када смо свесни да за постојање одређене препреке део кривице припада нама, али тек када признамо да није проблем дете које је добило слабу оцену већ то што се мама и тата свакодневно тако бучно свађају. Или се чак и не свађају, већ једноставно нису ту. Када се окренемо себи и признамо своју одговорност, тада ћемо бити на корак до решења. Сви заједно. И дете, и родитељ, и учитељ , и педагог, и психолог. Аутор: Милица Пантић, мастер педагог https://zelenaucionica.com/pedagog-o-deci-koja-imaju-problem-ne-dete-nema-problem/ -
Ништа дете неће напредовати, ако је лош однос родитеља
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Мајке и ћерке ваљда су и требало би да буду у бољим односима него син и отац. На Балкану су односи сина и оца толико лоши, да ме туга хвата. А то све, вероватно, почиње још од рођења. Балканска мајка се претерано бави дететом. Муж није занимљив. Доноси приходе, можда и не вара. Брине колико брине. О ћеркама скоро па никако. Можда синовима, тамо око треће године, мало почињу да се баве. Све је друго било на мајци. Па шта сад он, балкански муж, још хоће од жене? Треба да кува, да рађа децу, да буде добра љубавница, компликовано је то. Све ово сада што видите, а што личи на некакву сексуалну револуцију – баците у воду. Ништа то не ваља и не вреди. Вреди само љубав између мушкарца и жене која мора да траје. А да би трајала, мора да се НЕГУЈЕ. Све што желимо да траје, морамо неговати. Негујеш зубе увече пре спавања, негујеш саксијско цвеће, а не негујеш мужа/жену, наравно и дете. Али прво муж и жена морају бити у добрим односима да би дете напредовало. Ништа дете неће напредовати, ако је лош однос родитеља. Може мајка колико хоће да посвећује пажњу детету. Она то претерано и ради кад није добро све с мужем. У томе и јесте невоља. Љубав у патријархалном друштву Где је била љубав 2000 година, у патријархату? Очеви су одлучивали за кога ће се удати ћерка и кога ће оженити син. И то не само овде, него и у Европи, само што се тамо раније кренуло са еманципацијом. Улазак у брак јако рано био је нормална ствар. Сад су старији бракови много учесталији. Статистика каже и да у Европи у брак мушкарци сад улазе са 35, а жене са 30 година. И то се стално помера па ће дођи брзо дан кад ће мушкарац који улази у брак имати у просеку 40, а жена 35. Може да се рађа и тад, али, није то више исто. А млади бракови? Њих карактерише јака заљубљеност. То је предивно осећање, али није никако исто што и љубав. Онај у ког си заљубљен у твојим очима нема мана, а онда дође брак, па дете, а понекад се и затрудни раније. Знате, ја нисам неки моралиста, али ако мене питате, немојте остајати у другом стању пре брака. Немојте јер прве свађе у браку ће бити – ти си ме уценила с дететом. Понекад је то и тачно. А родитељи, ако су православни, не доводе ствари у питање, мора се склопити брак ако дође до трудноће. Бар је тако раније било. О искрености Кад се заљуби девојка од 15 година, у томе има много искрености. Код момка слабо. Па ме питају мајке шта да кажу ћеркама. А оне у том узрасту су већ лепе и развијене. Код њих у том узрасту још не морају бити развијене потребе за супротним полом, али код мушкараца јесу. И ето вам разлике. Мајкама кажем једино што знам, није ни то довољно. Нека је учи да чека. Да се пази. Знате, највише побачаја у Европи имају Русија и Србија. И на шта се своди? На непросвећеност. А најмање побачаја има Холандија, веровали или не, 5%. Био сам тамо 6 месеци и радио као лекар. То је дивна земља и дивни људи. Каква је љубав била, а каква је данас? Ваљда је љубави било увек, и пре хришћанства. Али није била та и таква каквом је ми знамо између мужа и жена, родитеља и деце. Школовани људи у Европи, већ дуго, деценијама, отац ради све као и мајка, осим дојења, од првог дана, заједно са женом. Кад сам из Титове Југославије још једва добио пасош и отишао из земље први пут и то у Холандију, видео сам да тамо муж пере судове, а жена брише. Сутрадан обрнуто. То је брак, кад поделе све послове. А не ово што је било на Балкану, да је жена све морала да трпи и да се не буни. Е па нема више! Можда цео 21. век биће збиља тешка криза мушкарца и жене. Мушкарци све несигурнији, па самим тим и насилни. Чувени свештеник Илија Шугајев давно је рекао – љубав се стиче у браку. То је било тада револуционарно, али у томе има истине. Заљубљеност у браку треба да се претвори у љубав, а не у мржњу и равнодушност, али нагледао сам се тога. Жене нису имале права, патријархат је постојао хиљадама година и пре Христа. Сматрало се вековима да су мушкарци паметнији. Па како и не би били кад су се они једини школовали. Зато сам питао наша три епископа – како је хришћанска црква то дозволила, да жене немају ни основну школу? Сва тројица су ћутали. На срећу, то више није тако. Бог је дао мушкарца и жену да се допуњују. Циљ брака нису само деца, него душевно сазревање мужа и жене, једног поред другог. То је права ствар. Оно што нема мушкарац, има жена. Па допуњујте се, а не да се такмичите. Кога ће деца више волети. Грозота. Знате, чак и школовани људи, кад се скупе заједно, па ту фамилија, а они питају дете од 4 или 5 година – кога више волиш, тату или маму? Замислите, да то питате дете! Али оно ће вам често рећи, искрено, кога више воли. А ако не каже, него каже подједнако, то је већ будући компромисни човек. Ако са 4 године каже подједнако, већ је слагало. На такво питање је за дете најпаметније да не одговори. Јер искрен одговор у том узрасту вероватно би био да више воли маму. И то се кроз живот више пута мења и тако и треба да буде. Јер детету је неопходна идентификација и са мајком и са оцем. Фројд је говорио да је нормално да је мушко дете око треће године наклоњеније мајци, а женско дете оцу. То је та Едипова ситуација. Пазите СИТУАЦИЈА, не комплекс. Зато родитељи у том периоду морају јако да пазе, да не направе Едипа и Електру. Професор др Владета Јеротић, за Телевизију Храм https://zelenaucionica.com/prof-jerotic-nista-dete-nece-napredovati-ako-je-los-odnos-roditelja-moze-majka-koliko-hoce-da-posvecuje-paznju-detetu/ -
“Друштвене мреже нису искључиво лоше. Њих можете користити и у неке добре сврхе, попут остваривања контакта с људима који су далеко, а желите да с њима одржите везу. Али, проблем настаје у оним домовима у којима се породице одвајају, па свако у свом ћошку сурфује, четује, лајкује…” – тврди др Влајко Пановић, клинички психолог Војно-медицинске академије у Београду. Његови текстови, предавања, знање које дели с родитељима освешћујући су, а понекад знају и да заболе. Јер није увек лако погледати се у огледало. “Ту постоји и један лицемеран однос родитеља. Све те друштвене мреже постављају неки лимит у годинама. А многи родитељи, можда у жељи да им деца не заостају за групом, слагали су у име деце и кривотворили број година. Тог тренутка, драга господо, ви сте изгубили ауторитет. Можда ћете ви то оправдати неким рационалним или оваквим или онаквим разлозима, заправо родитељи су у ствари најважнији узор деци. И деца гледају шта родитељи раде, не шта говоре. Још је покојни Душко Радовић говорио ‘Туците своју децу онда кад приметите да личе на вас’ јер, заправо, све те замке одрастања у које ми упадамо су НАШЕ замке, не дечје. Ми смо у обавези да их препознамо, јер деца немају никог бољег од нас” – казао је др Пановић. Говорећи о начину живота данас овај клинички психолог каже да није истина да се живот убрзао. Убрзали су се догађаји, а ми бирамо да ли ћемо пристати да живимо брзо или не. “Један од највећих проблема савременог човека је недовољна организованост у времену и простору. Човек треба да буде господар свога времена. Ако гледамо телевизију нека то буде циљано, а не без икаквог филтера. Треба да знамо када лежемо, када једемо, шта радимо током дана. Деца треба да имају у свему томе и своје обавезе јер им тиме дајемо једну чврсту подлогу, па могу лакше да препознају све те замке зависности.” Др Влајко Пановић https://zelenaucionica.com/dr-vlajko-panovic-roditeljima-kad-slazete-za-svoje-dete-vi-ste-tad-draga-gospodo-izgubili-autoritet/ -
Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/ -
Хоће да вакцинишу дете поменутом вакцином - искуства и мишљења? Хвала
-
Нису сада битни системски узроци, већ да деца виде да ће ово дете бити кажњено
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Психолог др Жељка Бутуровић и клинички психолог Душан Вуковић, гостујући на телевизији Нова с говорили су о последицама трагедије која се у среду десила у школи Владислав Рибникар и начинима да се спречи да се она понови: “Психолошка баријера је сада срушена, а она јако штити цело друштво од тих ствари које људима не падају на памет. А сада је ођедном то постала нека могућност, нешто што и другима може да падне на памет. Та идеја се појавила. Виде да је то могуће. Али такође виде и последице. Мислим да је то сада јако критично. Не да улазимо у те неке системске узроке – не знам ријалити итд. Мислим да постоји овде тенденција да сваку ствар у друштву која се неком не свиђа, и која објективно није добра, сада везујемо за ово,” рекла је Жељка Бутуровић “Лично мислим, као неко ко свакодневно ради са децом и адолесцентима, да он није могао да има свест о томе и свест о самој ширини и тежини злочина. Питање је да ли и овај од 21 године има ту свест – вероватно је могао да има, јер је кроз нека животна искуства могао да прође и кроз различите видове губитака и да на накој сопственој кожи и на неком емотивном плану осети шта значи изгубити неког – под условом да није доказано психопата,” каже Вуковић Да ли је вршњачко насиље могло бити узрок трагедије, и да ли је чињеница да је био миран и тих могла нешто да нам укаже и да је то аларм? “А колико има мирних и тихих, и колико њих је побило оволике људе? Ми можемо сада те неке појаве критиковати, али ја апсолутно мислим да је то тај тип личности, али да се то не дијагностификује лако, јер је то екстремно ретка појава. Ипак су те дијагностичке категорије базиране на некаквим нормалним популацијама и уобичајеним појавама, има ту и доста политике и те категорије се и стално мењају. Биће јако тешко и психијатрима да одреде шта је по среди и да га било где сврстају,” сматра Жељка Бутуровић. Од чега зависи да ли ће млада особа у том развојном периоду бити имуна на те негативне коментаре? “Зависи од његових претходних искустава, живота у породици, чули смо од те мајке да је са њим разговарано, да је то дете вољено… Е сад, бахатост, ок, поред тога што се рађа, али се и негује. Ја се опет враћам на то, и сматрам сопственом обавезом да поновим, да ми треба да се бавимо овде доступношћу оружја. Њега је отац водио у стрељану, учио га да рукује ватреним оружјем. Наша деца уче по моделу, који је дошао не само из Америке, ето имате и Брејвика који је пре 11 година учинио сличан акт. Оно што је заједничко је управо то: “Ја хоћу да будем посебан”,” каже Вуковић. На питање, да ли захваљујући медијима, сада сви млађи од 14 година сада знају шта могу да ураде без одговорности, и да ли то значи пораст криминала, Жељка Бутуровић је рекла: “Буквално је моје дете од 11 година прокоментарисало: “Па чекај, значи ако он није кажњен, онда значи да свако може да убије?” За разлику од случајева у САД где су увек у питању средње школе и где починиоци скоро увек изврше самоубиство, овде имамо дете, ја нисам видела ниједан такав случај, које је све испланирало, које је направило листу за одстрел, које је јако интелигентно и спровело је замисао. И онда је назвао полицију и предао се. Њему ниједног тренутка није пало на памет да се убије. Назвао је себе психопатом и није показао никакво кајање. Неко ће рећи – па то је само дете од 13 година. Апсолутно се не слажем са тим. И деца млађа од њега апсолутно врло добро знају шта раде. Ми смо имали сад пример у Немачкој да су девојчице од 12 и 13 година намамиле своју другарицу на дружење, онда су је изболе ножевима са 50 убода, звале њене родитеље да кажу да је кренула кући, и онда су заједно са другима тражиле ту своју пријатељицу. Наравно, питање је опет да ли и њих чека икаква озбиљна санкција. Зато мислим да је овде много важније од тих неких анализа – ми можемо да се бавимо и тим вршњачким насиљем одвојено, али важно је да се нађе неки начин да се ово дете казни. Да друга деца то виде.” “У својој стручној пракси сам имао неколико деце која су почињавала дела намењена лишавању живота неке друге особе. То су екстремно ретки случајеви у психопатологији деце и адолесцената. Но оно што је карактерисично за ту децу је да одређени сет симптома и јасно видљивих образаца понашања најављују те догађаје. Такође сам имао неколико пацијената до сад који су имали којекакве спискове, и слали одређене поруке, али нису реализовали ова дела. Они такође имају психопатску структуру. Ја већ десет година причам да наш пенални систем према деци и адолесцентима не ваља. и да је управо то кључ како ми можемо да смањимо стопу криминала, да се пенални систем прилагоди, као што је у Енглеској, Америци, Швајцарској, где су деца одговорна од 12. године, а у Америци за тежа кривична дела су пођеднако одговорна као одрасли, и где већ од 10. године треба да одговарају,” каже Вуковић. Обоје гостију су се сложили да би границу кривичне одговорности у Србији требало спустити на 10 година. “У Шпанији родитељи кривично одговарају и иду у затвор за вршњачко насиље које су починила њихова деца и имају добре резултате,” каже Вуковић. “Имате децу која убијају родитеље, то штосте запретели и казнили родитеља, не мора уопште да буде толико значајно када причамо о таквим врстама. Нисам против тога, али мислим да деца морају да буду кажњена, и да то треба да буде јасно, да то буде пример на који сви обраћају пажњу. Јер пре свега деца прате то, деца која тек долазе,” закључује Бутуровић. https://www.detinjarije.com/psiholozi-nisu-sada-bitni-sistemski-uzroci-vec-da-deca-vide-da-ce-ovo-dete-biti-kaznjeno-granicu-spustiti-na-10-godina/ -
Свети Сава је најлепше дете у нашем народу и неко коме не само да се молимо, већ желимо да се на њега угледамо. Овде ћете увек долазити и долазите као у своју кућу. Ово је ваша кућа, због вас је сазидан овај храм, рекао је Патријарх српски г. Порфирије у поучном обраћању деци сабраној у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, благоизволео је да у суботу 5. фебруара 2022. године, под сводовима заветног спомен-храма Светог Саве на Врачару, приреди сабрање у славу Божју, а у част највећег угодиника из рода нашега - Светога Саве, првог архиепископа и просветитеља српског. Вођен очинском љубављу првојерарх Српске Цркве је поделио пет хиљада светосавских пакетића ученицима нижих разреда београдских основних школа. Поред Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, овом радосном сабрању присуствовали су викарни епископи патријарха српског: Епископ ремезијански г. Стефан, Епископ топлички г. Јеротеј, Епископ хвостански г. Јустин, као и Епископ марчански г. Сава, протосинђел Данило, многобројно свештенство, верни народ и деца са својим родитељима и учитељима. Хорови храма Светог Саве дајући свој допринос појањем, учинили су ово сабрањем торжественијим. Својим присуством светосавско сабрање увеличали су и г. Бранко Ружић, Министар просвете, науке и технолошког развоја; г. Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама; Горан Весић, заменик градоначелника Београда; Радивоје Стојковић; Златко Грушановић, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања, као и Славко Гак, секретар Секретаријата за образовање и дечју заштиту. Светосавско сабрање почело је молитвом Господњом коју је једним устима и једним срцем произнело више хиљада сабране деце. Сабрани у заветном храму васколиког српског рода, у славу Божју, а у част светог Саве, молитвеног покровитеља рода нашега, сабрани су да се напоје са извора побожности и светости коју јасно сагледавамо у светитељској личности светитеља Саве. Сабраној светосавској деци речима архипастирског пригодног слова обратио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекавши: "Драга децо, нека Вас све Бог благослови молитвама светог Саве. Дошли смо данас у храм Светог Саве, који је храм свих вас и све деце православне, свих малих светосаваца православаца. Али исто тако, ово је храм и место на којем се молимо за сву децу света, јер свако дете је једнако важно и за свако дете се моли свети Сава, јер и он је баш као дете разумео да је најважније да имамо чисту и топлу молитву коју упућујемо Богу. Молитву коју упућујемо за своје родитеље, за своју браћу и сестре, за своје пријатеље, али и за читав свет. Свети Сава је најлепше дете у нашем народу и неко коме не само да се молимо, већ желимо да се на њега угледамо. Овде ћете увек долазити и долазите као у своју кућу. Ово је ваша кућа, због вас је сазидан овај храм. Када год сте успешни и када год је онако како ви желите, треба увек да упутимо благодарност светом Сави, молитву њему благодарну и молитву Богу, али исто тако и када умамо некаква нерасположења, када имамо бригу и када нам не иде све како желимо, опет и светом Сави и Пресветој Богородици, и свима светима, и Богу треба да упутимо молитву. Знајте да када год искрено, топло упутимо молитву светом Сави, он је чује и он ће се заједно са нама помилити Богу да имамо радост и мир у себи, али и љубав са свима. Сигуран сам да ко је то покушао зна добро, да је увек Бог чуо наше молитве кроз нашу молитву светом Сави. Светога Саву не славимо само на дан светога Саве, него славимо и данас и сваки дан. Нека вас свети Сава чува, нека чује ваше молитве, и нека он молитве које упућујете њему даље упућује Богу. Нека сте благословени и Бог све да вас чува." На крају, у организацији Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Верског добротворног старатељства, а са благословом Патријарха српског Порфирија, подељено је пет хиљада светосавских пакетића ученицима нижих разреда београдских основних школа. Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, преносила је ово светосавско сабарање уживо у свом програму. Извор: Телевизија Храм -
Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га васпитавају да не врше абортус, већ да га предају Руској православној цркви на васпитање, преноси Спутњик. “Ако жена жели да сачува своје дете, црква ће јој сигурно помоћи… Ако не можете да васпитавате дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте нам га, цркви, и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге. Никад нећемо спречавати да га ви, као мајка, посећујете, да осећате јединство са својим дететом. Напротив, све ћемо урадити да ојачамо вашу породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и према целом нашом отаџбином”, рекао је Патријарх у обраћању учесницима X Црквеног сабора где се расправља о раду социјалних служби који је у четвртак почео у Москви. У овом тренутку Руска православна црква води више од 4.500 социјалних установа, реализује пројекте и иницијативе у овој сфери, саопштила је прес-служба Синода. Међу њима је више од 350 сестринстава милосрђа, 77 прихватилишта за жене у другом стању, мајке са децом, 218 центара за хуманитарну помоћ, више од 60 прихватилишта за старе особе, више од 400 пројеката помоћи за људе са инвалидитетом, више од 200 структура за помоћ зависницима од дроге и више од 90 прихватилишта за бескућнике. Неки експерти су већ изразили мишљење да је ово добра иницијатива за решавање демографских проблема у Русији. Истина, број абортуса у овој земљи је у опадању, али РПЦ жели овим да тај број сведе на минимум. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Мајка која рађа и васпитава дете најбољи је Божји сарадник
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
ПРОПОВЕД ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ, НА ЛИТУРГИЈИ У СВЕТОТРОЈИЧКОЈ (СТАРОЈ) КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ, НА МАТЕРИЦЕ – 27. ДЕЦЕМБРА 2009. ГОДИНЕ. У име Оца, Сина и Светога Духа! Помаже Вам Бог, браћо и сестре! У нашој Цркви ове три недеље пред Божић посвећене су односима у породици. Прошле недеље Црква је прослављала Детинце, да опомене децу да поштују родитеље. А ево данас, у ову недељу имамо Материце, следеће су Оци, да се поучимо како треба поступати према деци. Данас, сабранима на овој светој Литургији, у овом светом храму, желео бих прво да честитам празник вама мајкама, а у исто време да честитам вама, девојке драге, које ћете сутра постати мајке. И честитајући вам овај празник, молим се Богу да мајкама подари мудрост, која је веома потребна родитељима, поготово мајкама, у времену у којем живимо, да правилно васпитавате децу своју. Молим се такође Богу, да вама мајкама, у васпитању своје деце, увек испред очију буду примери оних честитих мајки наших - да не идемо даље него само оних које су из рода нашега. Али, да би се ви мајке угледале на мајке из рода нашега, мораћете прво да се угледате на прволик Мајке, то јест на лик Пресвете Богородице. Ако читате о Богородици, видећете, иако је она знала да рађа Сина Божијега, Бога свога и Бога нашега, она се као Мајка није одрекла васпитања, питања и храњења свога младог Христа да би управо дала пример како су увек родитељи, физички и духовни, најодговорнији за васпитање у породици. Данас нам је породица заиста у кризи, па је зато и друштво у кризи, зато је и Црква у кризи, браћо и сестре, јер све потиче из породице. А човек је управо оно што понесе из своје породице. Када разматрамо ова питања, да вам кажем да ми често дођу верници када треба да поставим новога свештеника на парохију, па ми кажу, Владико дајте нам доброг свештеника. То ме увек обрадује, браћо и сестре, али у исто време се дубоко замислим, па кажем, хоћу, али ја вас молим да ви мени дате добро дете, па ћу вам ја дати доброг свештеника. Родитељи драги, молим вас, немојте никада сметнути са ума, да после онога што у породици дете ваше стекне, све друго је надоградња. И Црква је надоградња, и друштво је је надоградња и држава је надоградња. Али, кад има на шта да се надзиђује, да се поправља, да се исправља, онда је ту поправак и исправак апсолутан, али ако нема квасца, нема темеља на којем ћемо да зидамо грађевину. И то је ваљда онај велики проблем што ми почињемо да зидамо своју породицу негде од крова, а не од темеља. Зато је потребна вера родитеља у Бога, поверење у Бога, поверење у своју породицу и поверење деце према родитељима и родитеља према деци. Зато је у Светом писму, браћо и сестре, толико значајна родитељска улога, да је речено: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуже дани на земљи, које ти да Господ Бог твој“ (2 Мојсијева, 20, 12). Ето, ако то усадимо у децу своју, онда ћемо имати поштовање. Ако деца схвате да се њихов живот на земљи заснива на поштовању родитеља, онда ће се они потрудити. Али је потребно да родитељи заслуже поштовање. Немамо право да тражимо од других да нас поштују, да нас деца поштују, ако ми не поштујемо децу и ако ми као родитељи не дајемо оно што смо дужни дати за правилно васпитање породице. Врло је важно да деца имају осећај да су родитељи њихови дар Божији, а и да родитељи схвате да деца нису искључиво њихова, него да су опет дар Божији. А кад знамо да је све нама дато као дар, онда то морамо и да чувамо, да би узвратили уздарјем на тај дар који нам је Бог дао. На другом месту, у Светом писму је речено: „И ви очеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Ефесцима 6, 4). Значи, без заједнице, без узајамног поштовања и васпитања, нема нам напретка ни у породици ни у друштву, нигде, браћо и сестре. Зато Бог и јесте, као што сам рекао, родитељ свих људи, па је родитељ и наших родитеља. Устајући против родитеља и потцењујући доброчинства која су нам учинили родитељи, ми не устајемо само против њих, него и против Бога, браћо и сестре. Бог нам јесте дао живот преко родитеља и ми се на родитељској љубави одгајамо и васпитавамо. Одужујући се родитељима на прави начин, ми се одужујемо и Богу. И обратно, кад се не одужујемо на прави начин родитељима ми се не одужујемо ни Богу. Видите и сами да заиста живимо у оним библијским временима где је речено да ће устати родитељи на децу и деца на родитеље. Зар нисмо тога сведоци? Не прође ни један дан, а да не видимо и не читамо и не слушамо - родитељ убио дете новорођенче или старије дете убило родитеља. Па шта је то, зашто? Зато што су нам обезвређене вредности. Не схватамо живот као дар Божији, нити родитеље као дар Божији, нити децу као дар Божији. И зато посежемо једни на друге. Врло је важно увек слушати реч апостола Павла који каже: „Дјецо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу“ (Колошанима 3, 20). Јеси ли оче и мајко слушао свога оца и мајку, бићеш послушан и задужићеш да деца твоја тебе поштују и слушају. Немамо право да тражимо оно што не дајемо. Имамо право да тражимо оно што дајемо. Чини ми се да се данас не можемо много похвалити узајамним уважавањем у породици. Поремећени су односи између деце и родитеља. То је последица опште духовне и моралне кризе коју управо преживљавамо. А данас највише слушамо о кризи, економској, финансијској... Не знамо да и једна и друга, и све остале кризе, настају управо од ове кризе породичне. Све нам кризе настају од отуђења. Када се отуђимо од Бога, отуђимо се од родитеља, па онда и од деце. Све се то догађа због моралног и духовног пада. Много је разлога за овакво стање. Један је свакако што прецењујемо материјалне вредности. А кад прецењујемо матаријалне вредности, увек и редовно доводимо себе да потцењујемо духвне вредности. И зато је настала велика криза у породици. Не смемо да сметнемо са ума да породица чини основну ћелију и Цркве и друштва. Основ на којој се рађа породица јесте љубав између оца и мајке, између деце и родитеља. Данас често чујемо како нам се деца свађају између себе. Па морали су да виде пример, најчешће, нажалост, како не поштује супруг своју жену, како не поштује жена супруга свога, па се посвађају. И што се онда буниш, што ти се деца свађају, па дао си им пример. Водимо рачуна, дете је, како то кажу педагози, као сунђер који све упија. На родитељској љубави, на слози, вери и поверењу гради се читава породична грађевина. Љубав је спремност да себе даш другоме, брате и сестро. Да се бринеш о другоме који ти је дат, а дете ти је дато. И родитељ ти је дат. Значи, то је љубав, да се бринеш да учествујеш у радости другога, али истовремено у тузи другога. То је узајамна љубав и то је узајамно поштовање. То најбоље осећа мајка која је стуб васпитања и одгоја детета, па зато и свети Оци кажу да љубав мајке највише личи на љубав Божију. Знам, драге мајке, да није данас лако. Лако је дете родити, али га је тешко васпитати, довести га до познања шта су вредности овога живота. И нећете моћи саме, без подршке ваших мужева, али најпре нећете моћи без вере у Бога и поверења у Бога. Хтео бих да наведем само један пример. Једна је мајка имала јако несташно дете. Никако није могла да га укроти. Све што је давала од себе, ништа није помагало. То дете је правило несрећу за несрећом. Кад је видела да му не може ништа, она је клекла испред икона у својој соби и почела гласно да се моли док је дете правило хаос у соби, свађало се, викало, вриштало, али она се наглас молила: Господе, ја не могу ништа више да учиним у васпитању овога детета и видим да ће моје дете не само духовно него и физички погинути. Господе, Мајко Божија, ја даље не умем. И тако, молећи се, она је почела да плаче. Дете се није обазирало на то. Наједанпут, кад је видело да мајка упорно плаче, да се моли гласно, пришло је мајци која је клечала и почело да говори: мајко, немој плакати, ја ћу бити бољи, ја ћу се поправити. И поправило се. Сузе мајчине, молитва мајке, помоћ Божија, свест детета колики је бол нанело мајци, нека и нама буде пример у овим смутним временима, када сви други имају више утицаја на децу него што ми сами имамо. То је можда зато што смо препустили децу другима, што више немамо, или врло мало имамо, дединог, бакиног, очевог и мајчиног топлог крила да се љушка дете и да му се говори о вредностима. Да му још на самом почетку заквашћујемо душу оним што је честито, ваљано и поштено. Зато крило мајчино не може ништа да замени, браћо и сестре. Ту топлину коју дете осети на крилу мајчином, не могу ниједне јаслице, не може ни једно обданиште да замени. Кажу, када је један човек завршио сво школовање које човек може имати у овом свету, па кад су га питали шта ти је највише помогло да успеш, он је одговорио: највише ми је помогло крило моје неписмене мајке. Мајко, оче, хоћеш ли диплому факултетску, васпитај дете и то ће ти бити најбоља диплома. И зато водимо рачуна, као што нас упозорава данашње Јеванђеље: („јер је много званих, али је мало изабраних“) да дођемо изабрани на Вечеру Господњу, на Трпезу Господњу. А то је ова Литургија коју овде данас служимо, браћо и сестре. Знајте и знајмо, и ви физички родитељи и ми духовни, прво што ће нас Господ питати кад пођемо са овог света, биће: Петре, Јоване, Маријо, где су ти деца? Јер родитељ личи на Бога, а Бог је љубав и Бог нам је све дао, само ако знамо да користимо. Нека Господ помогне свима нама, посебно мајкама у васпитању, у ношењу тог тако узвишеног знања и звања, јер заиста мајка, као она што рађа, најбољи је сарадник Божији. Зато је рађање благословено! Нека нам Господ помогне да васпитавамо друге. Али, да би друге васпитали, будимо сами васпитани у свим моралним и духовним вредностима. Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска -
-
Отац Симеон: причестио сам дете оболело од короне
тема је објавио/ла mario beloti у Из духовничког дневника
ПРИЧЕСТИО САМ ДЕТЕ ОБОЛЕЛО ОД КОРОНЕ. И ШТА?! НИШТА! + + + У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Данас, Лета Господњег 2020., прочитаћу вам Синаксар који је написан на празник Цвети – Улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим. Срећан празник свима присутнима. Оно што бих још хтео да кажем, браћо и сестре, да се Псалтир чита до Велике Среде, завршава се на Велику Среду. Читање Псалтира је јако важно, и некада су наша деца читала Псалтир у Основној школи. То је било пре око 100 година. Не знам када је тачно то престало, али у 19. веку су деца српска читала Псалтир који је књига јако, јако изванредна за просветлење ума, односно за борбу против зла у себи, а и око нас. Дакле, они који читају Псалтир, завршавају са Средом. Друго шта може да се уради у овој тешкој ситуацији (видите колико нас је на Служби... било би десет-петнаест пута више да је све нормално), оно што је јако важно за даљу борбу против ситуације у којој се налазимо, то је да од Великог Четвртка певамо Часном Крсту „Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство“. Тропар (глас 1). То више пута може да се пева у току дана, и видећете колику душа корист има од тога појања. И не само то. Тропар Часном Крсту је и молитва за победу, односно за очување нашег Отачаства – Србије и српских земаља и народа српског. Он зато служи. И треће, дакле, то све можемо да појимо, да певамо – Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота. А затим долази Васкрс: „Христос Воскресе из мертвих ,смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав.Христос Воскресе!“ Више пута. Више пута. А звона има да звоне док се не уморимо! Тако објављујемо победу живота над смрћу, Господа нашега Исуса Христа над грехом, смрћу и сатаном. Наш је труд, а Божији је благослов да се то врши, да би наш народ изашао из ове тешке ситуације у којој је, практично затворен у своје станове или своје куће, што, никако, не може бити добро. Ако је овако сунчан дан напољу, он би, човек, требао да буде напољу, на ваздуху, и тако се другачије осећа. И да ради свој посао – ко у пољу - у пољу, ко већ где ради, на другом месту, да ради за шта се спремао и где је запослен, да то обавља. Када би човек могао да искључи медије, да не слуша ништа од тих вести које се сад емитују, онда би друга ситуација била у нама. Онда би се душе наше тако гојиле. А овако – страх. Из страха у страх. Све више страха бива у душама. И то је јако опасно стање. Ја сам то искусио писмом из Шпаније. Добио сам писмо из Шпаније, од једне наше сестре. И шта ми је било чудно на том писму? Уместо марке и печата, била је црна трака и назирала се глава мртвачка кроз ту црну траку. Брат Љубиша, који доноси пошту, он се нашалио и каже: „Чувај се короне“. Ја сам се насмејао, а тек сам после узео писмо. И видео сам шта је. И осетио сам извесни страх у души. Онда сам узео одмах ту марку, одлепио сам је и запалио. А писмо сам прочитао, наравно, и видео сам да нема ту никаквог помена о вирусу нити корони... И тако, пошто ја знам како та борба треба да тече, ја сам после узео Псалтир и бројаницу и за кратко време после није било страха. А мислим се после: не дај Боже да сам се упецао на ту удицу. То је страшно кад... страх, па страх, па страх... Ту нема мира ни покоја. После идеш у апотеку да купујеш лекове за смирење. И тако... ко зна колико се тога троши. Некоме је у циљу да се то све одвија како се одвија. А то су силе, мрачне силе овога света, оне то гледају..., да припреме терен за Антихриста. Ја то тако схватам. Ако неко, можда, другачије схвата, то је његова ствар. Али, пратећи шта се збива – а ово није само код нас, већ је у читавом свету, по свим земљама се то одржава и спроводи се то као борба против вируса... Али, може се само наслутити шта је ту у питању. Оно што до нас стоји је да имамо веру у Живога Бога. Ако се човек плаши, онда иди у шуму, ако ти је тамо мањи ризик и сматраш да ти је ризик овде у цркви. Како може бити у цркви ризик? Наши су храмови, наше су цркве Божија места, они су болнице, извори здравља. Све то је освештано овде: и иконе, и крстови... Све је то извор здравља и никако не могу бити посредници неких заразних болести. Ја увек на крају, кад сви целивају, ја на крају целивам. И шта?! Кад се сви причесте, ја на крају..., свештеник на крају употреби Причешће. И шта?! Ја сам преко 30 година овде! И шта би било? Ко зна колико сам ја овде причестио од рака, од заразних болести, ко то зна? Једини Бог зна, кога све нисам причестио. Причестио сам и једно дете (оболело) од короне. Исто. И шта?! Ништа. Значи, нема никакве ту опасности. Али, ако човек сумња, онда, кажем, у шуму! Ако сумњаш, онда у шуму. Знате како каже народна пословица: „Чега се плашиш, то те стигне!“ Бог наш је свуда присутан, и све што миче, све што је Њиме приведено у биће, оно је под Божијом контролом, под Божијом влашћу. Свемогући Господ све држи под својом влашћу... Дакле, болести су Божије посете. Да се разумемо. То треба знати. Свака је болест Божија посета. Чак и на овом нивоу – светском. То је Божија посета свету, свим народима на планети (То су милијарде људи...), да се тргну, да се опомену, да се пробуде из греховног сна. Да размисле у чему је смисао живота овде. Да ли је то у бесомучном трчању за новцем и стварима, или живот други циљ има... То је оно што је јако важно. Ако човек заглиби у материјално, почне та трка за новцем, он ће да заборави и кад је Велики Петак и кад је Васкрс, све се заборави кроз ту бесомучну трку. Зато, кажем, не смемо то себи никад да дозволимо. Ја сам увек био за поштовање државних власти. Из једног разлога. Једне су по Божијем благослову, а друге су по Божијем допуштењу. Садашње власти, у читавом свету, оне су по Божијем допуштењу. Ја не знам да л' има земља где је Божији благослов. Да (власти) своју власт спроводе са Божијим благословом. Шта значи то са Божијим благословом? То значи да у тој земљи народ припрема душе за вечни живот. А то је, значи, питање хришћанског живота. То је, значи, благослов државе да се народ припрема за вечни живот. А то значи да се омогући мисија Цркви. Код нас је била хармонија у време Светих Немањића... Ако се у једној држави, било којој, шири неморал, и ако нико не стаје на пут томе, за где се тај народ припрема? Да ли за вечни живот, или за вечну погибао?! Али, људима који су без вере – ако човек, уопште, може бити без вере, - њима је свеједно. Они верују да је на гробљу крај. А ја кажем: а шта ако није?! Шта ако није? Па Руси су измерили... ставили су човека који је био пред смртни час, ставили су човека на вагу, прецизну вагу, и када је душа изашла из тела, вага се померила за неких 7-8 подеока. Односно, толико грама. Дакле, душа је ваздушасто тело, али има своју тежину. То је, значи, доказана ствар. То може да се види, да се измери. А да не говоримо о онима који су се враћали из онога света, који су могли да кажу: ја више не верујем, ја знам. То је, значи, искуство Светог Владике Николаја. То је искуство нашег игумана Саве и још других људи..., покојне сестре једне, медицинске сестре из Београда. Сви ти људи су искусили да је све то тако како јесте... Нашем народу је потребно пробуђење, покајање, очишњење и Причешће. Потребно је, дакле, да се обожимо, сложимо и умножимо. Да ли ће бити времена за то, то једини Бог зна. Ми можемо тежњу ту да имамо. Зло је ако немамо такву тежњу. По Богу тежњу. Ако то нема, он је пропао. И овога века, и будућег века. Значи, пропао је и за овај век, и за будући век... Дакле, драги моји, постом, молитвом и милошћу, узраста се у вери, љубави и нади према Богу. Значи, може неко и да те вређа, да те малтретира, да те мучи, али да га не мрзиш. Бог га је послао да те припреми за вечни живот. Тако треба схватити то. Руског специјалца Александра, нису могли Чечени да убију. Они су пуцали изблиза у њега, али – не вреди! Меци се одбијају, или средства не пале. Исто тако, морили су га глађу. Он каже: направим куглицу од земље, закрсти је и поједе и каже – била је слађа од меда. То је Божији благослов. Исто тако грудвицу снега направи. Он је био неколико година у јами. Четири-пет година је био у јами једној, дубокој. После се једна Чеченка у њега загледала, па му спуштала козије млеко. После су га нашли... Руси су га нашли, ту је Чеченку узео, крстила се, прешла у нашу веру, имају сад децу и живе тамо у близини једног манастира. Ето, то је тако кад Бог некога чува. А ко се чува, и Бог га чува. Не може нико ништа да му нашкоди. А камоли вируси и све то... Покојни Фотије Шипунов, он је писао у своје време, вршио је експерименте, у ствари, он је уносио у посудама вирусе грипа, азијске и ко зна какве све друге не, он их унесе на Службу овде, у храм, пре почетка Службе, а после Службе – све је било мртво! Сви су били мртви. Сви вируси су били мртви. Наша Служба има такву моћ... То што они сада нама раде, то ће многе људе да пробуди. Ко је могао да верује, да ће Срби у Црној Гори да се пробуде? Како, Боже? Како њих пробудити? Дошло време, онај непријатељ дошао са акцијама неким својим, са неким својим циљевима, а народ се дигао да брани своје. Најбољи начин је литијски начин да се боримо. Један дух да буде. И молитва Богу. „Не дамо Светиње!“ – како кажу... До нас стоји да се припремимо за то, да наше душе буду окренуте Богу и врлинском животу. Да се тако снажимо. А гресима се човек губи, губи снагу, губи енергију, добија болести и онда је лак плен вируса. Било да је то корона или неки други вирус. То нема везе. Значи, кад сам слаб, кад сам исцрпљен, кад сам душевно осиромашен, духовно, онда сам лак плен свакога јада. Ето, то је оно што треба да знамо, и веру не смемо никада да губимо. А Бог ће помоћи – као што је рекао покојни Патријарх Павле – ако буде имао коме. А Свети Владика Николај, у „Небеској Литургији“ нам говори да ће Срби на крају да се саберу, у Име Живога Бога. И тако ће да певају Живоме Богу: Алилуја, алилуја, слава Теби, Боже... И тај народ заробљени, заточени, ако икако могу, нека читају Псалме. То је јако важно. Као што сам рекао, завршно са Великом Средом... А после, исто тако, реч Божија, реч Новога Завета, је храна за душу, да се душа тако снажи.Човек не живи само о хлебу, каже Господ наш Исус Христос, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Потребан нам је и хлеб за тело, али душа кад је јака и снажна, она држи и тело. И душа када напусти тело, то је, значи, смрт тела. Ако се човек од Бога одлучи, ако Господ остави душу, онда је то смрт душе. То је катастрофа. Не дао Бог то никоме. Данас има много душевних, односно – духовних мртваца. Живот без Бога је велико, велико очајање. Катастрофа. Бог нас је увео у биће, и свака душа је по природи – хришћанка. Треба само човек да размишља о циљу свога живота. О циљу постојања. Зашто смо ми овде. Због чега. Шта је циљ нашег пута. Ми видимо, дете са плачем улази у овај свет, а као одраслога га са плачем испраћају. Испада да живимо у долини плача, онда. У свету плача... Пуно је у нама туге. У нашем роду је пуно туге. Зато, кажем, да се Богу окренемо, да Бога славимо, да Богу певамо... Ово сада, у току је сада епитимија свима нама. Каже: „Свештеници веру оставили, калуђери посте оставили, нити народ за недељу мари, ни за празник, ни обичај стари“. То је истина. Велика истина. Мали је број свештеника који су у вери. Има их, али мали број! Калуђера исто тако. Кол'ко њих једе месо?! Још те како једу, кркају месо, још како! Гледао сам једног, покојнога, јеромонаха, који је гулио овцу у своје време. Чудио сам се: шта сад то значи?! Тако је то. То тако пође, па иде онда како не треба. А кол'ко народа иде на Литургије, и сами знате. То су промили. А Грузијска Црква, најача Црква, могу да кажем, и у вери и у добру, код њих је 25 посто народа на Службама. На Литургијама. То је чудо Божије. И њихов патријарх није екумениста. Није модерниста. Не благосиља те глупости којекакве, него чврсто се држи у вери. Има свештенство своје, своје монаштво, има народ свој. Он је за велико поштовање. Он је светионик овога времена у коме живимо. Нама, православним хришћанима. И зато, кажем, гледајмо како он то спроводи тамо, тако и ми треба, а не да се кријемо у станове. Он је наредио да се кропе улице освештаном водом и да се кади. Да се кади и да се кропе улице. То је начин црквени, а не неки други. Да се кријемо ми?! Од чега, бре?! Од глупости којекаквих! Ја то ништа..., не придајем никакву пажљу томе! Када бих придавао пажњу, онда бих губио снагу! У томе је ствар. Предајеш пажњу некој глупости или нечему, онда губиш снагу! Ја немам страха од тога! Како то? Бог зна. Бог ми је дао да немам страх. И готово. И шта сад ту има?! Овако леп дан и ја да сад мислим о корони?! О, баш ћу да мислим... Пуче ми срце за тим. Ја хвалим Бога, благодарим Богу што је овако леп дан данас. Сунчан. И јуче... Није то лако. Организам је то. Организам је народ. И преноси се то. Дођу људи и донесу ти страх. Они носе са собом страх. Али, треба да будеш одважан, да не примиш ништа од тога. У томе и јесте ствар. Него да им пренесеш мир, ако га имаш. Мир Божији. Бог то даје... Бог даје мир душама људским... И још да они фантазирају, да сумњају да ће се човек заразити кроз Причешће?! Ооо, моји попови и владике! Где то може да буде?! Како то може да буде?! То је несхватљива ствар! Али, треба поставити стражу над собом. Мртву стражу. Ви, хришћани, поставите обичну стражу над својим душама, по питању мисли, жеља и осећања, и молитвом делујте. Или: „Господе, помилуј“, или: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Тако се војује против непријатеља. Против његових предлога. Да се тако не би пецали на њихове удице. Молитвом и постом се тај род, зли, изгони. Тако се изгони: молитвом и постом. Исто тако, за своје непријатеље палите свећице од чистога воска. Кажете: Господе, од Тебе примих и Теби приносим ову свећицу за опоравак мојих непријатеља и за повратак Теби, Живоме Богу. Ако тако чинимо, добро ће нам бити. Шта сејемо, оно ћемо да жањемо. Не може бити друкчије никако. Шта човек посеје, то ће да пожање. Ма ко он био. Био цар, краљ, председник државе, био владика, свештеник, калуђер, народ обичан, верник... Шта сејемо, то ће да жањемо. И зато треба да пазимо шта сејемо. И кроз речи, и кроз дела своја. Да гледамо да наша дела и речи буду сагласна вољи Божијој. То је оно што је најважније. Све се то пише, и доћи ће рачун једнога дана. И онда се прелази у вечну радост, или вечну муку. (Према оном) како смо делали у овоме свету. Бог нам је дао живот, да бисмо вечно живели, а није нам дао смрт, да бисмо умрли. Значи, ако човек носи крст на грудима, онда не треба да се плаши вируса. Крст има страшну силу. Страшну снагу има. Невероватну. Кад слушате, рецимо, ове молитве за освећење Крста, овога ког носимо на грудима – Бог му да силу и он човека од свега чува, ако се човек чува од греха. Ето, то је то. Ко се чува, Бог га чува и сачува. И увек пажљиво да се крстимо. Свети Јован Кронштатски каже: „Ко се немарно крсти, хули на Христа Бога“. Е па видите, шта ми треба већи грех онда? Треба да се пажљиво крстимо. И драги моји, браћо Срби и сестре Српкиње, свој дан почнимо у Име Свете Тројице: у Име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Они, који се више година моле Богу, могу свој дан да почну молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Ето, данас, на празник Цвети, сад ми је већ друкчије. Имао сам мало једну кризу, како да кажем..., као неки терет сам имао мало јуче и данас... Али, ето, видите, хвала Богу, видите како све то прође. Бог то допусти на неки начин, и прође то и данас можемо да се радујемо данашљем празнику, Његовом свечаном уласку у Јерусалим. Све је то Господ тако организовао, и све је претрпео то ради нас и ради нашега спасења... И да гледамо да постимо, сада су сви дани до Васкрса на води. И, ако Бог да, да се причестимо. Можда на Велику Суботу, може да буде и на Велики Четвртак... И ако Бог да, и онима који имају власт над овим временом, над овим, да кажем, временом црквених Служби... то се данас забрањује на неки начин, или се ускраћује, да се то промени, да се народу одобри да иде на своју црквену Службу бар на Васкрс и Велики Петак. Бар на Велики Петак и Васкрс. Бар тада. Значи, на изношење Плаштанице да се одобри то, државна власт да то одобри, и на Васкрс. Ја им то препоручујем. Ако неће то да раде, онда ИМА БОГА! За све нас има Бога. То може да се уради, на прописан начин. Не овде Служба да буде. Напољу може да буде. И да људи буду, по њима, на некој прописаној удаљености. А ко се плаши, он неће ни да дође. Они који се не плаше, њих баш брига. Немају проблем такав. Ето, да Бог да, да се то тако догоди. Да буде народа. Да буде препуно. Све да буде пуно овде, око нас. И напољу и овде. Ми имамо озвучење. Можемо све да испоштујемо што се тражи од нас. Пустимо озбучење и можеш да слушаш у шуми, ако хоћеш. Није проблем. Имамо и трпезарију велику. И тамо је озвучено. Све је озвучено. Ја никог не позивам, али оне који дођу ја нећу да истерам напоље. По речима Господа нашега Исуса Христа: „Који долази к мени нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Ето тако. Да верујемо и да се трудимо, а Бог Живи да благослови, да Господ благослови све наше трудове... Њему нека је слава, Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове векова. Амин. -
-
„Тренирајте дете као пса“ – родитељи траже укидање емисије У Великој Британији је покренута петиција против приказивања једносатних ријалити документараца „Тренирај своје дете као пса“ коју најављује телевизијска станица „Канал 4“, а у којима позната тренерка паса примењује своје технике на двоје мале деце. У најавном трејлеру Канала 4, наводи се да је госпођа Џо-Роси Хафенден, специјалиста за бихевиоралну обуку паса, примењивала ове технике и на својој деци. Промовише се њена теза да уместо да говиримо деци шта не треба да раде, боље је да им помогнемо да разумеју и науче шта треба да раде. „Џо-Роси жели да исцрпљени родитељу окрену леђа дисциплиновању, насташлуцима и уместо тога примене позитивну обуку паса на својој деци“, каже се у најави емисије Тренирај дете као пса. „Да су се сви родитељи опходили са својом децом на исти начин као што тренирамо псе, имали бисмо много више брижних и саосећајних људских бића“, сматра госпођа Хафенден. Најављена је пилот епизода у којој се ове методе примењују на двоје деце од којих једно има три године и има сваконевне насилне испаде који негативно утучу на кућне љубимце његових родитеља, Џоа и Герета, а друго дете има 18 месеци и такође, је подвргнуто истим тренинзима јер мајци никако не полази за руком да га успава. Против емисије су и професионални тренери паса Петицији су се прикључили и чланови Удружења професоналних тренера паса у Великој Британији јер сматрају да се на овај начин њихове технике и професија компромитују. У њиховој изјави се истиче да и када покушавају да утичу на промену понашања животиње, у обзир се узима целокупна историја и сви фактори који су утицали на стварање негативног понашања. „Неопходно је узети у обзир дететово физичко, физиолошко, ментално и емоционално стање, окружење, емоционални развој и разлоге зашто су настали устаљени обрасци понашања које желимо да променимо", додају у чланови Удружења. Међутим, забринути родитељи обратили су се организацији "Change.Org" и покренули петицију којом се захтева отказивање овог програма. Ема Дејлмејн, извршна директорка организације за инклузију аутистичних особа која је била један од покретача петиције, напомиње да Џо-Роси користи, такозвани, „кликер тренинг“ који се користи у обуци паса, али и у бихевиоралној терапији код деце са аутизмом, али је доказано да у каснијем животном периоду долази до развоја пострауматског синдрома код особа на којима је примењивана. Представник за медије Канала 4, пак наводи да овај програм истражује нове приступе у бризи о деци и да се заснива на позитивним, научно заснованим мотивационим техникама које се широко користе како у обуци родитеља, тако и у обуци животиња. „Током снимања и емитовања добробит свих учесника програма је од највећег значаја и тај процес надгледају квалификовани дечји психолози“, тврде из Канала 4 и настављају да најављују програм Тренирај своје дете као пса за уторак, 20. август.
-
Јеромонах Јов (Гумеров): Како припремити дете за прву исповест?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
По традицији наше Цркве, исповест деце почиње у узрасту од седам година. То се поклапа са преласком из детињства у адолесценцију. Тада дете достиже први степен духовне зрелости. Ојачава његова природна воља. За разлику од беба оно већ има унутрашњу снагу да се одупре искушењима. Прва исповест – то је посебан догађај у животу детета. Она може за дуг период одлучити не само однос према исповести већ и правац његовог духовног живота. За њу, родитељи детета дужни су да га припремају током година живећи у складу са црквеним правилима. Уколико су успели да васпитају дете да буде благочестиво, могу припремити дете за прву исповест тако да тај дан за њега буде празник. Код детета је усвајање претежно понављање графичких образаца, а не мисаона активност. Његова представа о Богу формира се на основу односа са родитељима. Свакога дана слуша молитву „Оче наш“. Сам Бог у причи о блудном сину показује тај однос. Како отац прихвата сина који му се врати, тако и Бог с великом љубављу прима човека који се каје. Уколико се у породици односи базирају на љубави није тешко објаснити сину или кћерки зашто је важна љубав према небеском родитељу. За дете је то природно као и љубав према сопственим родитељима. Детету је потребно што чешће говорити о Божанској љубави. Мисли о Богу који га воли изазива у њему осећај кривице, кајања и жеље да не понови лоше поступке. Коначно, са седам година дете већ зна шта представља рај, да ће некада бити суд, али то не опредељује мотиве његовог поступања. Апсолутно је недопустиво дете плашити и говорити да ће га Бог казнити. То у потпуности може да искриви слику коју дете има о Богу. У његовој души појавиће се болан осећај страха. После, такав човек може изгубити веру. Дечја вера није само проста и искрена, она је и неуобичајено светла и радосна. С посебним интензитетом дечја душа проживљава празнике: „Идеш из цркве. Све је другачије. Снег – свет. И звезде – свете, нове, Божићне звезде“, „У мојим очима и изненађује ме: боје - живе, неисказано-радосне, свете...Бог?...Неописив.“ (Шмелев Иван. Година Господња). У припреми за исповест важно је пружити детету уверење да је већ довољно порасло и да може само проценити своје поступке. Разговор не мора нужно садржати лекције које је дужно да запамти. Важно је не угрожавати његову слободу. Оно искрено може жалити кад сазна како је неправилан и лош био неки поступак. Тада се код њега рађа жаљење и решеност да се поправи. После исповести дете треба да осети олакшање слично оном које осећа кад му родитељи с љубављу и поверењем опросте преступ. 1877. године, Иван (Вања) Шмељев запамтио је своју прву исповест до краја живота. „Долазимо на време за вечерњу службу, а већ их се много скупило. С леве стране стоје и пролазе по један у реду носећи свећу. Сећам се и ја пред заслоном – душа се одмах уплашила. Због чега заслон? Горкин ми је објаснио: то је да не оклевају они који се исповедају; тајна исповести душе, ко може и плаче од скрушености, не прија им да их гледају извана. Стоје један за другим са свећама, чекају свој ред. И код свих погнуте главе од кајања. И ја сам покушао да будем скрушен, а ничег се не сећам какви су моји греси. Горкин ми стави свећу и тражи три копејке, а ја плачем. – Зашто ти плачеш... кајеш се? – пита ме. A мени се не спајају усне. У свештеничкој соби седи за столом протођакон и држи гушчије перо. Приђи! - и на мене пером показа. Ту је мене ухватио страх: пред њим велика књига и он по њој нешто записује – грехе, можда, рукописом. Ја се ту сетим једног греха како сам гушчије перо видео: како су за Филиповке код нас протођакон и свештеник гушчије батаке јели а ја завидео што и мени нису дали. И још сам се сетио како сам осудио протођакона јер је на Крстопоклоној јео јабуке из туршије, а у њега је толики стомак. Рећи?... На крају, изгледа да све бележе. Одлучио сам да кажем, али он не записује грехе – такво је правило. Уписао је моје име у књигу и проговорио из стомака: „Због греха се кајеш, момче?... Плачеш ли? Ништа зато, замоли, Бог ће ти опростити“. И превукао је пером преко мојих очију. Пуштају нас напред. У Горкина свештеничке ствари – са свештеничком кутијом и сви га веома поштују. Шапућу: „Изволите напред Михајло Панкратичу, ви радите за цркву.“ Иза преграде излази Зајцев, у црвеној одећи и крсти се. Пролази туда дежурни ватрогасац, крсти се брзо-брзо, као да ће да иде у најгоре. Мислим: „Он који се нигде не боји, овде се боји.“ Видим под заслоном његова велика чизма. Потом се чизма подвлачи под заслон, виде се јасно закивци: спустио се на колена. И нема чизама: прилази нам, лице му је радосно, пријатно. Пада на колена и спушта главу на под много пута, брзо, као да жури и одлази. Потом иза заслона долази лепа девојка и брише марамицом очи – због греха жали? - Иди с Господом – шапће Горкин и скоро ме гура, а мени ноге не иду, и опет сам све грехе заборавио. Он ме води за руку и шапће: „Иди, голубе, покај се.“ А ја ништа не видим, очи ми засузиле. Он ми палцем брише очи и ја за заслоном видим аналој и оца Виктора. Он ме привлачи и шапће: „Хајде мили, откри пред крстом и Јеванђељем, као пред Господом у чему си грешио...Не бој се, не таји...“ Ја плачем, не знам шта да кажем. Он се сагиње и каже: „Дакле, татицу-мамицу ниси слушао...“ А ја само запамтио батак. - И, шта још...ниси слушао, мораш да слушаш...Шта, какав батак? Ја једва прошапућем кроз сузе: - Гушчији батак, гу-шчији батак на ком сам завидео... Он почиње да поставља још питања, шта је са батаком, тако испитује и ја му све говорим. Он ме мази по глави и уздише: - Тако, паметни момче... ниси сакрио... и души је лакше. Има ли још нешто? Мени је лако и говорим за све: и за лопату и за јаја, и даље како сам осудио оца протођакона, за јабуке из компота и његов стомак. Свештеник ме упозорава да су завист и осуђивање других велики грех посебно за старије. - Их, ти, како запажаш – и хвали чежњу душе. Али ја не схватам шта је то. Пребацује преко мене епитрахиљ и крсти ми главу. И ја с радошћу слушам: „Опраштам и разрешавам“. Излазим иза заклона, сви у мене гледају – био сам јако дуго. Може бити, да размишљају, како сам ја велики грешник. А на души тако лако-лако.“ (Шмељев Иван. Лето Господње). Деца од 7 година често су стидљива. Зато су родитељи дужни да започну разговор о томе много пре тог догађаја. Тада се дете постепено привикава и чека са великим страхопоштовањем али без плашљивости. Сваки пут је потребно разговарати са њим о томе мирно, истичући да је већ велики и да већ зна како да се сам понаша. Прво учешће детета у тајни Покајања – то није генерална исповест одраслог човека, оптерећеног деценијама греха. у доби од 7 година, деца имају прве експерименте и прве лекције у школи покајања, у којој ће да се уче целог свог живота. Стога није толико важна пуноћа исповести већ правилан став детета. Дужност је родитеља да помажу детету да схвати како је грех, пре свега, нешто што представља опасност за његов духовни развој, што може да се укорени и прерасте у навику. „Не остављајте дете без знања које се тиче искорењивања из срца кукоља грехова, скривених, подмуклих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти; непријатељ и грешно тело не штеде ни дете, семе свих грехова је и у детету; представите детету све опасности на животном путу, не скривајћи од њих грехе, како се они из незнања и неразумевања не би утврдили у греховним навикама и страстима, које расту и приносе сопствене плодове у складу са узрастом детета.“ (свети праведни Јован Кронштатски, Мој живот у Христу. М, 202, стр.216.) Као такав кукољ јављају се: подмуклост, лагање, ароганција, хвалисавост, егоизам, неуважавање старијих, завист, похлепа, лењост. При превазилажењу греховних навика родитељи би требало да показују мудрост, стрпљење и истрајност. Они су дужни да не указују директно на грех и на лоше навике у души детета већ да убедљиво објашњавају њихову штетност. Само такво покајање које се врши уз учешће савести доноси резултат. „Савест одређује пут унутрашњег учења о свему што су дужни да раде“ (Јован Златоусти, светитељ. Пет речи о Ани) Родитељи су дужни да траже појављивања греховних навика у дететовој души. Најчешће их они заразе својим страстима. Пошто их сами нису победили у себи, исправљање не даје значајне резултате. При припреми детета за исповест важно је не само помоћи детету да схвати шта је грех, већ и приволети га да прихвати врлине, без којих није могуће имати пунокрвни духовни живот. Таквим врлинама сматрају се: знање о свом унутрашњем стању, послушност, навика молитве. Деци је могуће да прихвате Бога као свог небеског родитеља. Зато им је лако објаснити да молитва представља живу комуникацију са Њим. Попут односа с оцем и мајком потребно је да се дете молитвено обраћа Богу. После исповести родитељи не треба да о њој испитују дете, него да показују своју приврженост и топлину, како би, колико је могуће више, утиснули у дечју душу радост због великог догађаја. Превела: Ирис Б. Влајић (Православна породица) Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Владика Фотије: Избеглиштвом у Египат као мало дете, почиње Христов пут страдања!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Немањићка задужбина у Тавни данас је била посебно почаствована посјетом нашег Архијереја Господина Фотија. На дан када празнујемо Преподобну Меланију Римљанку и Светог Доситеја Загребачког Исповедника, Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслуживање умировљеног Епископа Константина(Ђокића), архимандрита Лазара(Кршића) духовника свете обитељи манастира Тавна, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Пејчића, архијерејског намјесника угљевичко-јањског, Цвике Мојића и Љубомира Ђокића, свештеникâ, протођакона Богдана Стјепановића и ђакона Младена Јовића. Звучни запис беседе На крају Свете Литургије Преосвећени Владика,поучио је присутне о потреби свих да приступају Светим тајнама исповијести и причешћа. Такође је говорио и о чудесном спасењу Богомладенца Христа и Светог Јована Крститеља у Иродово вријеме, када је страдало 14000 младенаца Витлејемских. ''Избеглиштвом у Египат као мало дете, почиње Христов пут страдања, али не само Христов него и свих оних који су са Њим и уз Њега.'' После евхаристијског славља, Игуманија Марта са сестринством ове свете обитељи, уприличила је заједничку трпезу љубави за све присутне, када је Епископ Фотије добио дар од високопреподобне мати Марте и сестринства на молитвено сјећање данашњег светог дана. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Десет ствари које би свако дете са аутизмом желело да ви знате
тема је објавио/ла АлександраВ у Дечија Страница
Понекад делује као да је једино што је предвидиво у читавој ствари заправо непредвидивост. Једина устаљена особина – неустаљеност. Нема никакве сумње да аутизам збуњује чак и оне који су читав живот провели окружени њиме. Дете које живи са аутизмом може да изгледа „нормално“, али његово или њено понашање може бити недокучиво и, једноставно, незгодно. Аутизам су раније сматрали „неизлечивим“ поремећајем, али то виђење нестаје, нарушено сазнањима и разумевањем које се продубљује у сваком тренутку. Свакога дана нам појединци са аутизмом показују да могу да превазиђу, надокнаде и на други начин управљају многим од најизазовнијих карактеристика аутизма. Уколико особе са којима се наша деца сусреду информишемо о најосновнијим елементима аутизма, то ће у огромној мери утицати на њихову способност да се развијају ка продуктивном, независном зрелом добу. Аутизам представља изузетно сложен поремећај, али за потребе овог чланка можемо да сведемо његове многобројне карактеристике на четири основне области: изазови у обради чулних надражаја, кашњење и проблеми са говором/језиком, несхватљиве вештине социјалне интеракције и свеопште питање самопоуздања детета. Иако велики број деце дели та четири елемента, имајте на уму чињеницу да је аутизам спектар поремећаја − не постоје два (нити десеторо или двадесеторо) детета са аутизмом која су у потпуности иста. Свако ће се дете налазити на различитој тачки спектра. Подједнако је важно и то што ће сваки родитељ, учитељ и старатељ бити на различитој тачки спектра. Без обзира да ли је у питању дете или одрасла особа, свако од њих поседује јединствен скуп потреба. Следи десет ствар које би свако дете са аутизмом желело да ви знате: Ја сам пре свега дете. Имам аутизам. Нисам првенствено „аутистично“. Мој аутизам је само један део мог целокупног бића. Не дефинише ме као особу. Да ли сте ви особа са мислима, осећањима и бројним вештинама, или сте само дебели (гојазни), кратковиди (носите наочаре) или смотани (некоординисани, лоши у спорту)? То су можда прве ствари које ду приметити када вас упознам, али оне нису све што ви јесте. Као одрасла особа, ви имате одређен степен контроле над тиме како се представљате. Уколико желите да истакнете једну одређену особину, знате како то да урадите. Као дете, ја се још увек развијам. Ни ви ни ја још увек не знамо за шта сам све способно. Ако ме дефинишете на основу једне особине, тиме ризикујете да пред мене поставите очекивања која су прениска. Ако осетим да не верујете да „ја то могу“, мој природни одговор ће бити: „Зашто да покушавам?“ Моја чулна перцепција је поремећена. Чулни надражаји су можда део аутизма који је најтеже разумети, али вероватно представљају његов најважнији елемент. То значи да обични призори, звуци, мириси, укуси и додири из свакодневног живота које ви можда ни не примећујете мени могу бити веома болни. Само окружење у којем морам да живим често ми делује непријатељски настројено. Можда вама изгледам повучено или мрзовољно, али заиста, само покушавам да се заштитим. Ево зашто „једноставан“ одлазак у продавницу може за мене да буде пакао: слух ми је можда преосетљив. Десетине људи причају у исто време. Са звучника се оре рекламе са најновијим попустима. Музика цвили посвуда. Касе пиште и кашљуцају, млин за кафу дрља. Ножеви за месо скиче, бебе вриште, колица шкрипе, флуоресцентна светла зује. Мој мозак не може да обради све те улазне информације и долази до преоптерећења! Можда ми је њух преосетљив. Изложена риба није баш најсвежија, тип који стоји поред нас се данас није истуширао, на деликатесу деле узорке кобасица, беба у реду испред нас је укакала пелене, разбијену теглу краставаца у тредој гондоли чисте амонијаком... не могу све то да разврстам. Страховито ми је мука. Због тога што сам визуелно усмерен, вид може да буде прво чуло које се преоптерети. Флуоресцентно светло не само што је прејако, већ и зуји и бруји. Просторија као да пулсира и од тога ме боле очи. Пулсирајуће светло одбија се од свега око мене и криви све што видим – простор као да се непрестано креће. Прозори бљеште, има превише ствари и не могу да се усредсредим (за шта можда компензујем сужењем видног поља), на таваници се крећу вентилатори, сва та тела се непрестано гурају. Све то утиче на моја вестибуларна и проприоцептивна чула и сад више не могу ни да одредим где ми се сопствено тело налази у простору. Молим вас да разликујете нећу (бирам да нешто не урадим) и не могу (нисам у стању). Рецептивни и изражајни језик и речник за мене могу да представљају огроман изазов. Није да не слушам шта ми говорите. Једноставно вас не разумем. Када ме позовете са друге стране просторије, ја чујем: „*&^%$#@, Били. #$%^&^%$&*.......” Уместо тога, обратите ми се непосредно, једноставним речима: „Молим те да ставиш књигу на сто, Били. Време је за ручак.“ Тиме ми говорите шта желите да урадим и шта ће се следеде догодити. Сада ми је много лакше да послушам. Размишљам врло конкретно. То значи да језик тумачим крајње буквално. Веома ме збуњује када ми кажете „Кочи, мајсторе!“ када заправо желите да ми кажете „Молим те да престанеш да трчиш“. Немојте ми рећи да ћу нешто да урадим „к'о од шале“ кад се уопште не шалимо, већ желите да ми кажете да де „ово бити нешто што ћеш лако урадити“. Када ми кажете како је „Џејми запалио кући“, ја видим дечака који се игра са шибицама. Молим вас да ми једноставно кажете „Џејми је отишао кући“. Идиоми, игре речима, нијансе, наговештаји, двострука значења, метафоре, алузије и сарказам не могу да разумем. Молим вас да будете стрпљиви са мојим ограниченим речником. Тешко ми је да вам кажем шта ми је потребно када не знам речи којима се описује оно што осећам. Можда сам гладан, фрустриран, уплашен или збуњен, али у овом тренутку те речи нисам у стању да изразим. Пазите на говор тела, повлачење, узнемиреност и друге знаке да нешто није у реду. Понекад, пак, постоји и супротна страна медаље: можда звучим као „мали професор“ или филмска звезда, рецитујем речи или читаве разговоре који далеко премашују моје године развоја. То су поруке које сам запамтио из окружења како бих надоместио проблеме са језиком, зато што знам да се од мене очекује да нешто кажем када ми се неко обрати. Можда су то исечци из књига, са телевизије, из говора других људи. То се зове ехолалија. Није обавезно да разумем контекст или изразе које користим. Знам само да након тога не морам да смишљам одговор. Због тога што ми је језик толико тежак, веома сам визуелно оријентисан. Молим вас да ми покажете како нешто да урадим, уместо што ми само говорите. И молим вас да будете спремни да ми покажете више пута. Велики број истоветних понављања ми помаже да научим. Графички распоред ми изузетно много помаже да прођем кроз цео дан. Као и ваш распоред часова, помаже ми да превазиђем стрес који настаје када морам да се сетим шта је следеће, омогућује ми да лако прелазим са једне активности на другу и помаже ми да управљам својим временом и испуним ваша очекивања. Потреба за графичким распоредом неће нестати док будем одрастао, али „ниво представљања“ може да се мења. Пре него што научим да читам, потребан ми је графички распоред са фотографијама или једноставним цртежима. Како будем растао, можда ћемо прећи на комбинацију речи и слика, а још касније и искључиво на речи. Молим вас да се усредсредите и да радите на ономе што могу да учиним, а не на ономе што не могу. Као и свако друго људско биће, не могу да учим у окружењу у којем ми се непрестано даје до знања да нисам довољно добар и да ме је неопходно „поправити“. Покушај да радим нешто ново у окружењу у којем ћу због тога скоро сигурно бити критикован, ма колико „конструктивно“, постаће нешто што ћу избегавати. Тражите моје предности и наћи ћете их. Постоји више од једног „правог“ начина како се већина ствари може урадити. Молим вас да ми помогнете са друштвеним односима. Можда изгледа као да не желим да се играм са осталом децом на игралишту, али понекад једноставно не знам како да отпочнем разговор или да се прикључим игри. Уколико другу децу подстакнете да ме позову да им се придружим у фудбалу или кошарци, можда ду им се радосно придружити. Најбоље функционишем у структурисаним активностима игре које имају јасан почетак и крај. Не знам како да „читам“ изразе лица, говор тела и осећања других, тако да ценим непрестану обуку по питању исправних реакција у друштву. На пример, ако се смејем када Емили падне са тобогана, не мислим да је то смешно. Једноставно не знам која је права реакција. Научите ме да кажем „Да ли си добро?“ Покушајте да утврдите шта окида моје крахове. Нервни слом, крах, инаћење или како год да то желите да назовете, за мене су много страшнији него за вас. Јављају се због тога што ми је неко од чула преоптерећено. Ако можете да откријете због чега се јављају, можемо их спречити. Водите белешке за време, окружење, људе, активности. Можда де се појавити некакав образац. Покушајте да запамтите да је понашање облик комуникације. То вам може дати до знања, чак и кад моје речи то не могу, како доживљавам нешто што се дешава у мом окружењу. Родитељи, имајте на уму и следеће: понашање које се понавља може да има медицински узрок. Алергије и осетљивост на храну, поремећај сна и проблеми са органима варења могу да имају корените утицаје на понашање. Волите ме безусловно. Заборавите мисли као што су „само када би...“ и „зашто не може да...“ Ни ви нисте испунили сва очекивања која су ваши родитељи имали за вас и не бисте волели када би вас на то непрестано подседали. Нисам бирао/бирала да имам аутизам. Запамтите да се аутизам дешава мени, а не вама. Без ваше подршке, моје шансе за успешно, самодовољно зрело доба веома су мале. Уз вашу подршку и вођство, могућности су много веће него што можда мислите. Обећавам да то и завређујем. И напокон, три речи: стрпљење, стрпљење, стрпљење. Радите на томе да мој аутизам посматрате као другачију способност, а не као неспособност. Превазиђите то што видите као ограничења и погледајте шта ми је аутизам подарио. Можда заиста нисам добар са контактом очима или у ћаскању, али да ли сте приметили да не лажем, не варам у играма, не оговарам осталу децу и не судим о другим људима? Исто тако је тачно да можда нећу бити следећи Мајкл Џордан. Међутим, уз пажњу на ситне детаље и капацитет за изузетну усредсређеност, можда ћу бити следећи Ајнштајн. Или Моцарт. Или Ван Гог. И они су имали аутизам. Све што могу да постанем неће се десити без вас као мог темеља. Заступајте ме, будите мој пријатељ и видећемо докле могу да стигнем. Елен Нотбом -
Епископ источноамерички Иринеј: Дете је врхунски поклон Живога Бога! (ЗВУЧНИ ЗАПИС)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Напоменувши да је данашњи празник рођења св. Јована посвећен и деци и мајкама и очевима и појаснивши свачију улогу, Епископ Иринеј је подвукао да "треба славити рођендане али на првом месту прослављати Живога Бога који је и дао да се роди нови живот на овом свету". "Преко рођења св. Јована и ми долазимо до сазнања ко смо, зашто смо створени и која је наша улога у сопственом и свеукупном спасењу" закључио је Владика источноамерички Иринеј. Извор: Радио Слово љубве -
Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Г. Иринеј (Добријевић), служио је на Ивањдан свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. Владики су саслуживали свештеници и ђакони овог светог храма, уз појање Првог београдског певачког друштва. Обраћајући се топлим речима сабранима на молитви, Владика Иринеј је истакао да "свако прочитано јеванђељско зачало открива делић нашег спасења". Звучни запис беседе Напоменувши да је данашњи празник рођења св. Јована посвећен и деци и мајкама и очевима и појаснивши свачију улогу, Епископ Иринеј је подвукао да "треба славити рођендане али на првом месту прослављати Живога Бога који је и дао да се роди нови живот на овом свету". "Преко рођења св. Јована и ми долазимо до сазнања ко смо, зашто смо створени и која је наша улога у сопственом и свеукупном спасењу" закључио је Владика источноамерички Иринеј. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
-
Идеја за тему је потекла од Снежане
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.