Претражи Живе Речи Утехе

“Друштвене мреже нису искључиво лоше. Њих можете користити и у неке добре сврхе, попут остваривања контакта с људима који су далеко, а желите да с њима одржите везу. Али, проблем настаје у оним домовима у којима се породице одвајају, па свако у свом ћошку сурфује, четује, лајкује…” – тврди др Влајко Пановић, клинички психолог Војно-медицинске академије у Београду. Његови текстови, предавања, знање које дели с родитељима освешћујући су, а понекад знају и да заболе. Јер није увек лако погледати се у огледало. “Ту постоји и један лицемеран однос родитеља. Све те друштвене мреже постављају неки лимит у годинама. А многи родитељи, можда у жељи да им деца не заостају за групом, слагали су у име деце и кривотворили број година. Тог тренутка, драга господо, ви сте изгубили ауторитет. Можда ћете ви то оправдати неким рационалним или оваквим или онаквим разлозима, заправо родитељи су у ствари најважнији узор деци. И деца гледају шта родитељи раде, не шта говоре. Још је покојни Душко Радовић говорио ‘Туците своју децу онда кад приметите да личе на вас’ јер, заправо, све те замке одрастања у које ми упадамо су НАШЕ замке, не дечје. Ми смо у обавези да их препознамо, јер деца немају никог бољег од нас” – казао је др Пановић. Говорећи о начину живота данас овај клинички психолог каже да није истина да се живот убрзао. Убрзали су се догађаји, а ми бирамо да ли ћемо пристати да живимо брзо или не. “Један од највећих проблема савременог човека је недовољна организованост у времену и простору. Човек треба да буде господар свога времена. Ако гледамо телевизију нека то буде циљано, а не без икаквог филтера. Треба да знамо када лежемо, када једемо, шта радимо током дана. Деца треба да имају у свему томе и своје обавезе јер им тиме дајемо једну чврсту подлогу, па могу лакше да препознају све те замке зависности.” Др Влајко Пановић https://zelenaucionica.com/dr-vlajko-panovic-roditeljima-kad-slazete-za-svoje-dete-vi-ste-tad-draga-gospodo-izgubili-autoritet/

У суботу, 11. марта, у храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице, у манастиру Грачаница, опростили смо се од вољене и драге нам схимонахиње Теодоре, игуманије манастира Грачаница", објављено је на интернет страници Епархије рашко-призренске. Заупокојену Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и свештеномонаха Епархије. За певницом су појали ученици Призренске богословије, а присуствовао је и велики број монаха и монахиња, родбине, пријатеља и верника који су дошли да се опросте од вољене нам мати игуманије. Након Литургије, служено је монашко опело, на коме је Епископ Теодосије беседио: "Преподобни оци игумани и браћо монаси, преподобне мати игуманије и сестре монахиње, пречасни оци свештеници, професори и ученици Призренске богословије, драга браћо и сестре, Данас смо се сви сабрали у овој древној свештеној обитељи, да молитвено испратимо нашу игуманију, мати Теодору, из овог пролазног, земаљског и привременог живота, у онај, нама од Бога обећани, непролазни, вечни живот на небу. Живећи овде на земљи и благодарећи Богу на Његовом дару- својом вером, трудом и подвигом, и наду у безмерму Божију милост и доброту, непрестано тежимо оном лепшем, од Бога нам припремљеном, животу у Царству Небеском. Чак, шта више, све оно што чинимо и живимо овде на земљи, свој пуни смисао и значај може добити једино у заједници свих Светих и спашених на Небу. Господње су речи Његовим ученицима да „оно што око не виде и ухо не чу, и у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе“. Ове Господње речи и обећање, многи су, живећи земаљски живот у подвигу и труду, имали као водиљу кроз свој живот, да би у датом тренутку ушли у радост Господа свога. Стојећи данас, сабрани у овом храму, пред одром наше мати Теодоре, сведоци смо ових Христових речи, јер пред нама је наша мати, која је свим својим срц2м и бићем љубила Господа и ближње Своје. Тако су се над њом у правом смислу испуниле ове речи. Од раног детињства свог, научена од својих честитих и побожних родитеља, двенаестогодишња девојчица Милена (које је име добила на светом крштењу) напушта топли родитељски дом и на Христов позив, попут Светих апостола и жена мироносица, креће за Њим да Му служи целим својим бићем и животом. У тим њеним девојачким данима, за њу није постојала препрека у идењу за Христом, као што ће то показати и касније, током целог њеног живота. Као искушеница трудила се да угоди Господу и сестрама, најпре у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници, затим у манастиру Руденици да би, благословом Патријарха Германа, 1955. године дошла у ову свету обитељ Пресвете Богородице, манастир Грачаница, заједно са својом сестром (сада мати Тавитом) и игуманијом Татјаном. Након четири године, од стране тада Епископа рашко-призренског Павла, бива монашена, добивши име по мученици Теодори, која ће јој бити пример како се воли Господ и како да Му цео свој живот верно служимо. У свом монашком животу, мати Теодора је прошла кроз многобројна послушања. Никада јој ништа није било тешко и са радошћу и песмом радила је и најтеже послове у манастиру. Сва њена радост и утеха били су јој манастир, мати игуманија и сестре монахиње. Скоро седам деценија свога монашког живота, мати Теодора је подарила овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи – Косову и Метохији. За то време, она је многе задужила својом несебичном љубављу. Ширином своје душе, она је све грлила и Христом љубила: старе и младе, сиромашне, болесне, и све потребите. Њена милостива рука, била је стално испружена ка онима којима је помоћ била потребна. На својим послушањима, попут најсветијих, ревновала је за дом Божји, за храм, за манастирску економију, за све посетиоце и ходочаснике, а као игуманија трудила се да свим сестрама буде права мајка, па некад и више од тога. Зато су је сви волели и ценили као особу која је увек била свима све, како би Божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога. Та Божанска, несебична љубав, била је главна одлика њеног живота. Захваљујући тој свакодневној жртви свога духа и живота, и несебичној љубави, којом је стално зрачила, наша мати Теодора се храбро и трпељиво суочавала са многим болестима и тегобама. Била је и остала нама свима пример како се радосно и трпељиво носи свој Крст кроз овај живот. Остаће нам у памћењу како се молитвом Господу побеђује и болест и сва искушења. Сестре монахиње су је затицале како је посвећено, седећи на свом одру, окретала бројаницу и понаособ се молила многим светитељима, призиваући њихову помоћ за себе и за све којима је Божанска помоћ и милост потребна. С тога је она, свој неизоставни крај у овом земаљском животу, у тешкој болести, лежећи на болесничком одру, окружена љубављу многих, дочекала насмејано, ведрог лица, мирно и спокојно, имајући чврсту веру, да је дошао тренутак да се она сретне са многожељеним Жеником своје душе. Само пре неколико дана Господ ме је удостојио да је посетим у болници. Иако без свести, прикључена на апарате, наша мати је била спокојног лица. Изгледало је, као да је утонула у дубоку молитву и да жељно очекује када ће њена душа напустити многонапаћено тело и узлетети Господу у наручје. То се, ево, ускоро и догодило. Њена чиста душа је сада са светима и са анђелима, а ми овог тренутка спремамо и њено тело да буде погребено и сахрањено на овом светом месту, у ову свету косовско-метохијску земљу, где почивају кости многих мученика, преподобних и подвижника. За нашу мати, можемо са сигурношћу данас рећи да је „блажен пут којим данас иде њена душа, јер јој је од Господа припремњено место покоја“. Блажен је данас пут њене душе, јер је посве био блажен и њен живот овде на земљи. Вољеном Господу и Мајци Божијој предала је сву себе и сав свој живот, и зато се она данас неизмерно радује, рекао бих са свима нама заједно. Смрт праведника није губитак, већ је добитак за све нас у Цркви Божијој. Зато, данас сви овде заједно у глас кличемо Господу: Вечан јој спомен и Царство Небеско! Вечан јој спомен код Господа и свих нас. Амин". Вечан ти спомен, драга наша мати Теодора! Извор: Епархија рашко-призренска

Дана 16. новембра 2020. упокојила се у Господу госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића. „Мала црноока“ На Ђурђиц, 16. новембра 2020. године, упокојила се у Господу протиница Смиљка Кривокапић, рођена Милин, супруга блаженопочившег архијерејског намјесника бококоторског протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића. Дан након Видовдана 1949. године Оливера Милин, супруга чувеног проте Лазара Милина, дугогодишњег професора и декана Православног богословског факултета у Београду, апологете и писца, донијела је на свијет њихово најмлађе чедо Смиљку. До тада су кућу Милина већ красила дивна дјеца: Србољуб, Милена и Драган. Кратко вријеме након Смиљкиног рођења, ова благочестива породица се сели у Београд, гдје отац Лазар добија службу у цркви Ружици, на Калемегдану. Смиљка у Београду завршава основну школу и гимназију, а потом уписује и Филозофски факултет, на којем студира етнологију. Негдје у том периоду упознаје дивног и стаситог момка Момчила Кривокапића, свршеног студента теологије и тадашњег чтеца блаженопочившег Патријарха Германа. Међу њима се рађа љубав за вјечност и уз благослов оца Јустина Ћелијског, њих двоје крећу за Котор, у којем ће као незаборавни прота и протиница усадити своје кости. Присјећајући се њихове младости, отац Момо је често са пуно љубави знао да каже како је у Београду упознао „малу црнооуку” са којом је одлучио да свије породично гнијездо. Та „мала црноока” је удавши се за њега постала његов највећи и највјернији саборац у дужој од пола вијека борби за оживљавање Котора и враћање Бога у душе тамошњег народа. У љубављу испуњеној заједници изродили су четворо Кривокапића: Милицу, Немању, Милоша и Павла, а оној њиховој духовној дјеци и унучади, која су се њиховим трудом, жртвом и љубављу, кроз Литургију и вјеронауку родила за Христа, ни броја се не зна. Сами Господ ће их сигурно још умножавати кроз вјекове. Брига о породица и часови вјеронауке нису били једини подвиг протинице Смиљке. Била је члан СПД „Јединство” и чланица Кола српских сестара. И уопште све оно што је била брига њеног супруга, што је требало покренути, подржати или утегнути тако да блиста, Смиљка је била ту да да свој допринос. Није запостављала ни своју професију. Радила је у Заводу за заштиту споменика културе у Котору и на тај начин показивала примјер младим женама, да се уз труд и добру организацију може постићи све. Тиха, али бритка сабља кад затреба, како је да опет споменемо отац Момо волио да је опише, живјела је за друге, за Цркву, за своју дјецу, а сада када осмотримо тренутак њеног одласка, чини нам се да је највише живјела за свог вољеног оца Мома. Чини се да је све оно што је жељела у овом животу успјела да види, али да се њега ипак није довољно нагледала, иако је цијели свој живот дала да га испрати у стопу. Има ли веће жртве и хришћанске похвале на овом свијету за једну супругу и мајку? Не, нема! А кад је тако, иако тугујемо због још једног великог губитка за нашу Цркву, радујмо се њиховом сусрету у Царству Небеском, тамо где ће се им се душе са Господом вјечно радовати! Вјечнаја памјат, нашој милој протиници Смиљки Момовој. Госпођи Смиљки са поштовањем и љубављу Поносне и ожалoшћене породице, Часни оци, Браћо и сестре, у чије име се и обраћамо, Српско пјевачко друштво „Јединство“ (1839) у Котору и Коло српских сестара Котор тугују за изненада преминулом заслужном, брижном и активном чланицом ГОСПОЂОМ СМИЉКОМ КРИВОКАПИЋ, протопрезвитером, како ју је ословљавао блажене успомене почивши Митрополит Амфилохије. Несрећне околности, изазване овом пошасти која хара око нас већ годину дана, приморале су нас да одустанемо од саборног испраћања и опраштања од преминулих чланова, како налаже наша ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА, већ да се обратимо на овај виртуелни начин. Они који познају Котор дуже од пола вијека, присјетиће се да је ујесен 1969. године овај града обасјала љепота младог брачног пара – младог витког и насмијаног новог свештеника Момчила Кривокапића и његове прелијепе супруге Смиљке, која је његовала праву мјеру између модерног и примјереног понашања. Име младог свештеника све је казивало, а за попадију смо сазнали да је из угледне свештеничке породице из Београда, те да је дипломирани етнолог. Госпођа Смиљка је у струци радила у Поморском музеју, а након оснивања и у Заводу за заштиту споменика културе у Котору. Истина, највише смо запамтили њен ангажман у оквиру и око Саборне Цркве Светог Николе у Котору. Одмах је преузела пјевницу и укључила се у рад Мјешовитог хора Цркве Светог Николе, који је био замјена за укинуто СПД „Јединство“. Често је замјењивала одсутног супруга на вјеронаучним активностима у оквиру Цркве, и изњедрила појединце јаке вјере који су достојно проносили стечено знање и наставили да обнављају све активности Црквене општине Котор. Од обнављања рада наших друштава 1994. године, Госпођа Смиљка се активира у „Јединству“ прво као члан хора, те члан Управе, а у Колу српских сестара као чланица, подстичући њихов рад, прикупљајући и давајући прилоге, и покрећући многе хуманитарне акције. Говорити о Госпођи Смиљки значи говорити и о хармоничној и нераздвојивој вези са њеним супругом прот.ставр. Момчилом Кривокапићем, парохом которским дуже од пола вијека и Архијерејским намјесником бококоторским. Стриктно се придржавала подуке са вјенчања: „...А ти невјесто узвиси се као Сара, развесели се као Ревека и размножи се као Рахиља, радујући се своме мужу, чувајући границе закона, јер тако благоизволи Бог...“. То је била њена животна водиља – срећна породица са успјешно четворо дјеце! У тој малој цркви њена улога је била значајна, о томе је често говорио и сам отац Момо. Била му је велика подршка у раду, пријатељ и попадија која је знала колико је велика његова улога духовног оца, па је самим тим и њена улога супруге и мајке била вишеструко обавезујућа. Сва духовна дјеца оца Мома су то знала, поштовала несебичност попадије Смиљке и цијенила њену пожртвованост. Изненадну смрт, прије пола године, свог вољеног супруга, стамено и господски је поднијела, не оптерећујући друге, сама носећи тежину великог и неисцјељивог бола. Опака и недокучива болест отргла ју је од нас у Зрењанину, гдје је била у гостима код кћерке. Данас сахрањујемо Госпођу Смиљку, поред оца Момчила, на Градском православном гробљу у Котору. На дијелу којег можемо назвати Алеја бесмртних чланова СПД „Јединство“, јер ту су земни остаци оснивача и одржавалаца нашег Друштва, читава његова историја. Вјерујемо да их је Творац призвао себи и да њихове душе са хором анђела и осталих бестјелесних сила пјевају „Пјесмом срцу-срцем роду“ у славу Божију и на дику цијелој васељени. Поштоване породице Кривокапић, Ненин и Милин изражавамо вам најдубље саучешће. Може ли вам бити утјеха што су поново заједно отац Момчило и његова и наша попадија Смиљка? Није лако остати у пола године без својих најближих, али вас њихово дјело обавезује да наставите њихову мисију. Госпођо Смиљка, ми као хришћани вјерујемо да сте својим животом заслужили да Вас Господ прими у Царство своје, поред ваших најмилијих. Увјерени смо да ћете Ви и непрежаљени нам отац Момо бити највећи молитвеници за наша два друштва, која се обавезују да ће наставити оно што сте нам ви у аманет оставили, а то је да „У Јединству и с Јединством свем на сусрет смјемо поћ“, као и да ћемо помагати свима који су у невољи и то ишту од нас. Задржаћемо вас у вјечном сјећању! И нека тако буде! Опело и сахрана протинице Смиљке Кривокапић У породичној гробници, уз цркву Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима, данас је у кругу породице сахрањена попадија Смиљка Кривокапић. Госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића, упокојила се у Господу 16. новембра, а над одром покојнице обратио се отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. “Над одром попадије Смиљке, покојнога проте Момчила Кривокапића, сабрани у овоме тужном и чудном времену, изговорићу неколико ријечи. Колика је тајна људски живот и колико се и рађамо и растемо и нешто радимо у животу, трагајући за неким смислом и за питањем како би најбоље било да човјек проживи овај земаљски живот. А одговор је толико јасан и Богу хвала да Господ није направио овај живот таквим да баш ништа не знамо, него у одређеним моментима на правим мјестима и у право вријеме схватамо да је Божја творевина. А живот је овај Божја творевина, саткан од једноставних истина и лако достижних задатака”, казао је о. Гојко. А та једноставна истина истина и, како је навео, лако достижни задатак јесте то да у овоме животу живимо за друге људе. “Ако живимо за себе и за само себи унапријед зацртане циљеве биће мучно и недостижно. Биће нам тешко и потрошили смо живот узалуд и безвезе. А ако живимо овај живот следујући оној Христовој заповјести да носимо бремена једни других и да ћемо тако испунити закон Христов, или она да у овоме животу љубимо ближње своје онако како љубимо сами себе, онда смо испунили закон Христов и онај задатак због кога смо дошли на овај свијет. Имамо животопис наше покојнице и имамо приче оне пастве, онога народа којем је поп Момо био икона Христова и метар за морал и метар за духовност и метар за Цркву, којом је читав овај народ мјерио што је Црква и колико нам је Бог близу”, казао је о. Гојко. Уз попа Мома, истакао је, увијек је ишла прича о попадији Смиљки. “То су биле реалне приче које су чиниле и тога попа Мома па и Цркву Христову приступачном. Попадија Смиљка је била и лијева и десна рука оцу Мому”, казао је о. Гојко, додавши да се потпуно ставила, не само у службу свога мужа, него онако како је он Цркву и Врт Божји видио и обрађивао, као “његов први и прави вртлар”. Мудра и лијепо васпитана жена из свештеничке породице Милин, била је, наставио је о. Гојко, идеална супруга још једном таквом ратнику, проповједнику и мисионару - оцу Мому Кривокапићу. Подсјетивши да је породица Милин дала интелектуалце и професоре небројеним генерацијам свештеника, ђака и студената Богословије и Богословског факултета, казао је и да су књиге и предавања оца попадије Смиљке, протојереја Лазе Милина, обишле Српску православну цркву. “ С’ краја на крај земаљске кугле његова проповијед се чула и ко је познавао покојницу, а сви ви добро знате њен лик и да она није била само неки слушалац свога оца, него је упила ту науку вриједног, доброг, пожртвованог и Богом обдареног пастира и само се као таква нашла идеална супруга још једном таквом ратнику и проповједнику и мисионару оцу Мому Кривокапићу. То је Бог тако удесио да га само можемо са овога мјеста и у овоме часу хвалити што је постојала таква жена, што је Бог дао и спојио са оцем Момом и што не би било оца Мома без Смиљке. Њено ја се претворило у попа Мома и он је с’ оба крила махао имајући такву мирну, тиху пожртвовану жену, пуну љубави, поред себе”, казао је о. Гојко Перовић. Актуелни тренутак у свијету описао је “као неки велики свјетски рат чији је реп мануо и овуда по Црној Гори, гдје свакога дана губимо најбоље”. “Ове године и Момо и Смиљка су видјели торжество Цркве Божије. Дочекали да виде крај свих оних прича, кад су млади поп и млада попадија били у времену кад се Црква гаси, кад нико не вјерује да ће у Цркви ишта бити, кад се Црква претвара у музеј у прашњаве књиге, кад се руше цркве, од оне на Ловћену, кад се руше, претварају у штале… Да виде и Момо и Смиљка крај томе чину антицрквеном. Побједу која се сада уграђује у, питај Бога какав свијет, који настаје послије ове муке која се навалила на цијелу Васељену. Док сахрањујемо попадију Смиљку јављају нам да патријарх српски опет јутрос није добро, бројимо 40 дана јер смо сахранили нашег митрополита Амфилохија. Са сваке стране чијемо неку вијест, остајемо без најбољих. Али је Бог управо тако уредио да, остајући без најбољих, ми натужнији и најрањенији, морамо бити најбољи. Јер нема никога више. Нико не оста него ми који смо до јуче били дјеца и њихови штечеви, ђакони, додавачи свијећа и људи који на сваку компликованију ситуацију питамо за савјет митрополита, попа Мома, попадију Смиљку. Е сад ми морамо бити најбољи. Што ћемо него да будемо побједници. Његов коњ, његова сабља у руке па даље докле Бог не да да и нас неко одмијени. Пјевамо данас са овога мјеста драга наша попадијо, драги наш оче Момо, наш митрополите и браћо и сестре, којима нема броја, који ових дана иду једно за другим, пјевамо пјесму ову коју смо сад чули у цркви. Сахрањујемо, али не као они без наде, него спуштамо у гроб тијела наших покојних, пјевајући радосну пјесму Богу, пјесму васкрсењу, пјесму благодарења, што смо били најбогатији људи на свијету, живећи ову бајку од живота - поп Момо, попадија Смиљка, которска црква, хор Јединство, Парохија, вјеронаука, Богословија, ђеца на све стране. Хвала Богу сви живи и здрави, сви напредни, права анђелска пјесма пуна благодарења Богу, као најљепша људска ријеч, како нас наши стари научише. Нека је попадији вјечан помен и спокој на овоме светоме мјесту, а нама да Бог да снаге да живимо као њихови насљедници и сљедбеници њиховога дјела, амин”, казао је о. Гојко Перовић. У име породице присутним се обратио, син попадије Смиљке и оца Мома, парох которски, отац Немања Кривокапић. “Ваше присуство нам јако значи, а исто толико дугујемо захвалност свима онима који су нас се сјетили, јавили, изјавили саучешће на било који начин. Исту толику захвалност дугујемо свима онима који би сигурно били данас овдје, али су послушали наш савјет да из здравствених разлога не буду ту. Свима вама дугујемо велику захвалност и надам се да ћемо имати прилике да вам ту љубав у добру узвратимо. Теби мама хвала на свему, до поновног загрљаја у Царству Божијем , Христос воскресе”, казао је о. Немања Кривокапић. Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга наша протинице Смиљка! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Патријарх српски Иринеј: „Ова деца су наша будућност! Они ходе стопама Светог Саве! Драга децо моја духовна: Љубите Српство – љубите Православље!“ Величанствена свечана академија, као централни културни догађај прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, одржана је 8. октобра 2019. године у препуној дворани Центра Сава. Покровитељ ове изузетне свечаности био је председник Републике Србије. Духовни и културни спектакл под насловом Завет Светога Саве отпочео је Молитвом Господњом Оче наш Јосифа Маринковића у извођењу осамдесет певача Хора Радио-телевизије Србије, под диригентском палицом маестра Бојана Суђића. Стојећи сви као један у молитви, у величанственом часу за нашу свету Цркву, српски род, две српске државе - Србију и Српску, више од пет хиљада душа, сабраних под сводовима велике дворане Центра Сава, једнодушно је запевало химну Србије Боже правде, композитора Даворина Јенка, уз монументални звук репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, којим је дириговао мајор Александар Ђуров. Заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, председником Републике Србије г. Александром Вучићем и г. Милорадом Додиком, српским чланом Председништва Босне и Херцеговине, свечаној академији су присуствовали и Његов Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополити загребачко-љубљански г. Порфирије и дабробосански г. Хризостом и Преосвећена господа епископи шабачки Лаврентије, сремски Василије, новограчаничко-средњoзападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, ваљевски Милутин, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, аустријско-швајцарски Андреј, осечко-пољски и барањски Херувим, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирил, далматински Никодим, полошко-кумановски Јоаким, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, као и председница Народне скупштине Републике Србије г-ђа Маја Гојковић, председник Народне Скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, председница Владе Републике Србије г-ђа Ана Брнабић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар Карађорђрвић са принцезом Катарином, први потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова г. Ивица Дачић, потпредседник Владе Србије и министар унутрашњих послова г. Небојша Стефановић, потпредседница Владе Србије и минстарка грађевинарства, сабораћаја и инфраструктуре г-ђа Зорана Михајловић, бројни министри влада Србије и Српске, политички прваци српског народа у Хрватској и Црној Гори: проф. др Милорад Пуповац, г. Борис Милошевић, г. Андрија Мандић и г. Милан Кнежевић, чланови дипломатског кора, бројне угледне личности из јавног и културног живота Србије, Српске, Црне Горе, Боке, Босне и Херцеговине. Затим је, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Посланицу Светог Архијерејског Сабора упућену свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете цркве поводом осамстогодишњице њене аутокефалности прочитао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније. Орден Светог Саве првог степена Патријарху српском и Председнику Републике Србије На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је донео одлуку о додели ордена Светог Саве првог степена Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. Одлуку Светог Синода прочитао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Предстојатељу Српске Православне Цркве одликовање је уручио митрополит Хризостом, који је истакао да је орден додељен за „дугогодишњи предани архипастирски рад и мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве”. Његова Светост Патријарх је упућујући речи благодарности истакао да су тим високим одликовањем - њему урученим - одликовани сви српски архијереји, свештеници, монаси и благочестиви српски народ. Црква и држава поново заједно Највише црквено признање председнику Републике Србије г. Александру Вучићу уручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј изговарајући историјске речи: „Хвала Богу, доживели смо и дочекали да и у ово наше време као и у време Немањића српска држава и Српска Црква буду заједно“. Како је истакнуто у одлуци Светог Синода, председник Републике Србије г. Александар Вучић је одликован за његову делатну љубав према Мајци Цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Меотхије у њеним границама. Његова Светост Патријарх је истакао да му је част да председнику Вучићу, у име Српске Православне Цркве, додели највеће црквено одликовање што, како је рекао, Црква чини са пуно разлога и оправдања. „Да не помињемо све што неуморно чини и ради. Он је учинио велика дела, не само за наше време и прилике, већ за читаву Србију и њену будућност", рекао је патријарх Иринеј. „Председник је отворио путеве Србије у Европи и свету. Данас, после његовог труда, о Србији се говори и мисли на други начин. Увиђају људи да није то та Србија коју свет зна. До Вучића, Србија је каскала у свом животу. Његовим трудом и радом, отварањем према свету, покренула се сва привреда у Србији. Кренуло се великим кораком напред. За то је потребно много жртве, државничке мудрости и много смисла да се српски народ отвори према свету, рекао је Патријарх српски које је захвалио председнику Вучићу за све што је до сада учинио и замолио да настави истом снагом, силом и аргументима. Председник Вучић је рекао да га орден Светог Саве обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. „Да се борим за Косово и Метохију, али и подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, али и у Црној Гори и свуда где живи. Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж“, рекао је председник Вучић и додао да му је тешко да опише шта осећа. „Нисам му се надао, нисам га тражио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекција на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан величине самог чина и неочекиване части. Ћутање је она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. Хоћу само то да Србија буде вечна! Мир нас уједињује. Ово ме обавезује да се борим још више“, рекао је председник Вучић. Орден Светог Симеона Мироточивог г. Милораду Додику Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је носилац ордена Светог Саве, а на предлог Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и одлуком Светог Архијерејског Синода, одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог за делатну љубав према Мајци Цркви, постојано залагање за јединство српског народа у целини и неуморну борбу за Републику Српску. Патријарх српски г. Иринеј је истакао да г. Милорад Додик дише српским духом и живи српским идеалима. „Вечерас имам част да се обратим поводом једног јубилеја. Изражавам велику захвалност Светом Синоду на одликовању. Ово није орден Милораду Додику, него српском народу у Републици Српској. Наша Црква у Републици Српској исто обележава 800 година. И нашу Епархију захумско-херцеговачку основао је Свети Сава. Ми који служимо народу, помажемо народу колико можемо. Свети Сава нам је оставио поруку да се отворимо према свету, и ми се трудимо да то и радимо. Захваљујући светосавском завету, очували смо се као народ и морамо да останемо и опстанемо; захваљујући том завету, успели смо да преживимо страдања, ратове, разне муке. Црква је увек била уз свој народ. Зато је ово јубилеј над јубилејима, ово је доказ да све што је засновано на чврстим темељима може да опстане“, рекао је г. Милорад Додик упућујући честитке патријарху Иринеју и председнику Вучићу на додељеном им ордену Светог Саве. Уручивање одличја торжественим појањем пратили су појци Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Завет Светога Саве Уследио је уметнички део програма који је чинила музичко-драмска мултимедијална повест Завет Светог Саве у три чина, по замисли и сценарију г. Душана Стокановића и г. Саве Ј. Мирића, уједно и извршног продуцента академије, и г. Александра Радојковића. Кроз приказ историјских околности које су претходиле добијању аутокефалности, у три чина су приказани одлука хиландарског монаха Саве да оде у Никеју прогнаном византијском цару и цариградском патријарху; затим сам чин доделе самосталности испред храма Премудрости Божје у Никеји; и у трећем делу уметничка визија чувеног Сабора у Жичи и слања новопосвећених епископа на њихове дијецезе широм Српства. У величанственом програму, као да су се такмичиле глумачке роле са виртуозношћу хорова и музичких ансамбала, све време праћене изванредним анимацијама које су уместо класичне сценографије дочаравале гледаоцима места догађаја и лепоту православне уметности. На сцени се, укључујући осам стотина ученика основних школа из целе Србије, појавило више од хиљаду учесника. И мање пажљиви гледалац, било у Центру Сава, било пред телевизијским или компјутерским екраном, видео је да се до танчина водила пажња о сваком детаљу: од хаљине изванредне водитељке програма Драгане Косјерине, креације из колекције Краљевина чувене српске сликарке Оље Ивањицки, до изванредних костима које припадају фундусима Народног позоришта, Радио-телевизије Србије, али и оних који су шивени специјално за ову прилику. Као Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани заблистали су Иван Вучковић и Дејан Стојаковић; у улози Савиног хагиографа Доменитијана истакао се Небојша Љубишић, а у улози краљице Ане Немањић млада дива Милена Јакшић. Убедљив је свакако био Небојша Кундачина у улози патријарха Манојла II Сарантена, као и млади Никола Станковић као краљевић Радослав. Специјално за ову свечаност звезда српске уметничке музике Александар Седлар компоновао је три композиције: Доментијан, Никеја и Жича, које је премијерно извео ансамбл Београдска симфонијета. У сагласју са ансамблом за рану музику Висантика, који предводи уметнички руководилац Јелена Теофиловић, Београдска симфонијета је извела и Скомраску игру – српско средњевековно традиционално коло које су у кореографији Горана Митровића извели чланови Ансамбла народних игара и песама Србије Коло, уз громке аплаузе импозантног аудиторијума. Уметнички и духовни печат извођењу дела Завет Светог Саве дали су здружени хорови Светоархангелске обитељи манастира Ковиљ, студената Богословског факултета у Београду и Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, под управом јеромонаха Јеротеја Петровића, сабрата ковиљског, уз незаобилазан допринос протођакона Владимира Руменића, водећег бас баритона данашње српске музичке сцене, и младог ђакона, тенора Немање Ристића. Изванредна видео сценографија и анимације дело су Ненада Пирната, Александра Лазаревића и Растка Стокановића. Директор фотографије био је Душко Филиповић Фипа. Дефинисани концепт представе водио је редитељ Саша Габрић, уз помоћника Марка Ристивојевића, уз супервизију Братислава Петковића. Изванредним зналачким доприносом, трудом и сарадњом истакла се костимографкиња Сузана Глигоријевић са својим тимом. Дизајнер светла је био Небојша Милојевић, дизајнер тона Владан Адамовић, док је сценограф био Борис Миловојевић. Допринос инспицијента Бранкице Пљаскић у реализацији представе био је беспрекоран. И на послетку најлепше: завршни део академије обележили су кораци осам стотина Српчића пристиглих из свих крајева Србије, који су улазили на сцену Центра Сава у ритму Говорне фуге Србија почившег великана српске класичне и духовне музике Александра Вујића, коју је извео хор Радио-телевизије Србије са надахнутим маестром Бојаном Суђићем. И док је ова величанствена модерна композиција трајала, деца су, узевши благослов, извела свог Светејшег Патријарха на сцену да би величанствени хор са више од хиљаду и две стотине учесника и пет хиљада гледалаца из свег срца отпојао химну свом првом архиепископу - Светоме Сави. На крају свечаности, речи радости и благослова присутним ученицима - малим светосавцима, гледаоцима у публици, али и милионима Срба широм света, упутио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, осамдесет и први наследник Светог Саве на трону српских првојерараха: „Ова деца су наша будућност! Они ходе стопама Светог Саве! Драга децо моја духовна: Љубите Српство – љубите Православље!“ Извор: Инфо-служба СПЦ

Драга децо, Бог је наш Небески Отац, који нам је подарио живот и читав космос: звезде, море и све планете и заповедио да Га тражимо. Бог није далеко од нас, Он је у свакој латици цвета, у тихом поветарцу, у песми жетелаца, а посебно у своме Дому у Цркви. Ако желимо, ту га увек можемо пронаћи, окруженог мноштвом анђела и друге деце, обасјане Божанском светлошћу и љубављу. Извор: Епархија зворничко-тузланска