Претражи Живе Речи Утехе

Мајко Слова и Спаса, Тројеручице, нека наше чамце у благе луке из густих олуја с пучине доведу птице, излетеле из Твоје треће руке! Тројеручице, катанце, браве и врата, браћу у казану олова које кључа, све што су безбројне руке закључале, нека нам Твоја трећа рука откључа! Тројеручице, док нас лове и мере метром, литром, кантаром, тегом и врећом, Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом, измери нас, и помилуј нас, трећом! Док кишу проткива суснежица, и вук, риба и врана крећу на нас, у лов, бескућнима у вејавици, Тројеручице, Твој трећи длан нека нам буде кров! Док се затварају све капије, сви капци, пред смрадом наших грехова и рана, Тројеручице, нек нам се отвори црква на Твојој трећој руци сазидана! Голе, млаћене моткама, секирама, оборене под ноге, и дотучене у подножју брда уз које смо се пели, трећом нас руком, Тројеручице, исцели! И узвиси, трећом руком, Тројеручице, све оне који су, стотинама руку, стотинама година, из жетвених слама, бацани на дно казана и јама! У овом свету несланих мора и јела, док нам се броје последњи тренуци, нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице, со суза, скупљена у Твојој трећој руци! Тројеручице, луко и утехо, мајко чокоту ког распињу и туку, смилуј нам се, грешним и убогим, и прими душе наше у Твоју трећу руку! Двема рукама сахрањене, Тројеручице, у ову земљу, испуњену муком, нек нас из ове црне земље у облак понесе храст, засађен трећом руком! Љубомир Симовић Манастир Вазнесење

Знате ли одакле смо ономад почели наш разговор и где смо га прекинули, или: од чега смо кренули и докле смо довели претходну беседу? Ви сте, претпостављам, заборавили на чему смо зауставили наш разговор; али ја знам, и за то вас не кривим, не осуђујем. Сви ви имате жене, старате се о деци и водите рачуна о породичним обавезама; једни сте војници, други занатлије; речју: свако од вас брине о својим обавезама. А ми с овим[2] имамо посла, овим се бавимо, и у овоме проводимо своје време. Вас, дакле, не могу да корим за то[3], али морам да вас похвалим за ревност – због тога што нас ниједне недеље не остављате саме, него одлажете све друго и долазите у цркву. Управо су ревносни и срчани житељи најлепши украс нашег града, а не његова бука, предграђа, позлаћене куће и одаје са постављеним столовима. И добро дрво познајемо по роду, а не по листу. Ми се разликујемо од неразумних животиња тиме што имамо (дар) речи, што се изражавамо речима и волимо реч. Човек који не воли реч много је неразумнији од животиња: он не зна ради чега је удостојен (даром речи). Добро је пророк рекао: И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс 48,13). Човек си, обдарен речју, а реч не волиш? Кажи, какво оправдање ћеш имати? Зато сте ми од свих ви најпотребнији, јер, као на крилима, долећете с разних страна (да слушате) речи о врлини и реч Божија вам је важнија од свега. Прихватимо се и ми, дакле, наше теме и наставимо беседу о ономе о чему смо ономад говорили: ја вам то дугујем и радо ћу одужити свој дуг јер ми то не доноси сиромаштво, него пружа богатство. У пословима овога света дужници беже од зајмодавца како им не би вратили (дуг); ја јурим (за вама) да вам вратим – и то је сасвим праведно, јер у пословима овога света враћање умањује иметак, а враћање речима ствара богатство. На пример: ја дугујем некоме новац, и ако га вратим, он не може бити и код њега и код мене; не, он је из мојих руку отишао у његове руке. Али ако вратим речи, оне и код мене остају, и ви их сви имате. А ако задржим у себи реч и не саопштим (је), онда сам ја сиромашан, а ако вратим, постајем богатији. Ако не вратим речи, онда сам само ја богат, а ако вратим, онда добијам плод заједно са свима вама. Вратимо, дакле, дуг. А какав је то дуг? Ономад смо разговарали о покајању и рекли да постоје многи и различити путеви покајања, и то зато да би нам спасење било лако. Да нам је Бог дао један пут спасења, ми бисмо почели да изналазимо изговор: не можемо ићи овим путем, на можемо се спасти. А да би ти одузео могућност таквог изговора, Он ти је дао многе и различите путеве, а не само један, ни два, ни три, да би због тог мноштва учинио да ти усхођење на небо буде лако. Рекли смо такође да покајање није тешко, и да у њему нема никакве тешкоће. Грешник си? Уђи у цркву, и кажи: „Сагрешио сам“ – и бићеш разрешен од греха. Поводом тога поменули смо и Давида, који је сагрешио и био разрешен од греха. Затим смо изнели и онај други пут, то јест плач и грех, и говорили: какав је то труд? Не требамо ни да трошимо новац, ни да путујемо надалеко, ни да чинимо нешто друго слично овоме, но само да плачемо због греха. За ово смо навели оне речи из Писма да је Бог променио своје одређење према Ахаву зато што је Ахав ударио у плач и ожалостио се, и да је сам (Бог) рекао Илији: Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Зато нећу пустити оно зло (уп. 1 Цар 21,29). Затим смо указали и на трећи пут покајања и навели речи Писма о фарисеју и царинику. Фарисеј је надмено сам себе похвалио и тако остао без оправдања, а цариник је показао дух смирења, изашао са плодом праведности и, без икаквог труда, био оправдан: дао је речи, а примио дела. Сада идемо даље да покажемо четврти пут покајања. А какав је тај пут? То је милостиња, царица врлина, која најбрже узноси људе на небеске сводове, најбоља заштитница. Велико је дело милостиња; зато је и Соломон клицао: Велика је ствар човек, а још дража човек који чини милостињу (уп.Прич20,б). Величанствен је лет милостиње: она расеца ваздух, пролази поред месеца, усходи изнад сунчевих зрака, достиже до самих небеса. Па ни ту не застаје, него пролази и небо, обилази и саборе анђела и зборове арханђела и све вишње силе и излази пред сами царски престо. Поучи се томе из самог Писма, које говори: Корнилије! … молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4). А речи пред Богом значе: иако си много грешан, немој се бојати јер милостиња је твоја заштитница. Ниједна вишња сила њу не зауставља; она тражи оно што је заслужено јер има у рукама истински рукопис. То је глас самог Господа: Кад учиниш једноме од ове моје најмање браће, мени си учинио (уп.Мт 25,40). Тако, ма колико имао других грехова* твоја милостиња ће све превагнути. 2. Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило мало. И дођоше, каже се, луде, и рекоше мудрим: „Дајте нам уља из ваших посуда.“ А ове одговорише: „Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама“ (Мт25,9). Оне то нису учиниле због краткоће времена, јер су очекивале долазак женика, а не због бездушности и злобе. Луде су имале светиљке, али у светиљкама мудрих је било уље, а код ових није. Девственост је пламен, а милостиња уље. Зато, као што се пламен гаси ако му се не досипа уље, тако се и девственост гаси када нема милостиње. „Дајте нам уља (рекоше луде) из ваших посуда.“ А мудре им одговорише: „Не можемо вам дати.“ Ово нису рекле из злобе, него из бојазни: „Да не би недостало и нама и вама, да не бисмо и ми и ви, иако се све старамо да уђемо, остале (изван брачне ложнице). Боље идите продавцима и купите.“ А ко су продавци овог уља? Сиромаси који седе пред црквом зарад милостиње. А по којој цени се оно продаје? По којој ти хоћеш: цену не одређујем да се ти не би позивао на сиромаштво. Колико имаш, за толико и купи. Имаш ли новчић? Купи њиме небо, не зато што се небо лако купује, него зато што је Господ човекољубив. Немаш ни новчић? Дај чашу хладне воде. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде мене ради, неће му плата пропасти (уп.Мт 10,42). Небо се купује и продаје – и ми се нећемо трудити! Дај хлеб, и прими рај; дај мало, и узми велико; дај смртно, и узми бесмртно; дај пропадљиво, и узми непропадљиво. Кад би на неком вашару јефтино и у великим количинама продавали животне намирнице, па би се много тога могло добити по ниској цени, зар не бисте распродали иметак, оставили све по страни, и учествовали у таквој трговини? А ето, где је пропадљиво, тамо показујете толико ревности, а где се ради о бесмртном, тамо сте толико немарни и лакомислени? Дај сиромаху, па ће, макар сам ћутао, хиљаду уста проговорити да те заштити јер ће милостиња устати и заштити (те): милостиња је искупљење душе. Као што се пред црквеним вратима налазе посуде, напуњене водом, да би ти прао руке, тако пред црквом седе сиромашни да переш руке своје душе. Јеси ли телесне руке опрао водом? Опери милостињом и руке душе. Не позивај се на сиромаштво. Удовица је у крајњој оскудици увела у своју кућу Илију и примила га с великом радошћу јер сиромаштво није било (за њу) препрека; зато је и добила достојне плодове и сабрала зрело класје милостиње. Можда ће слушалац рећи: „Дај нам Илију.“ Зашто тражиш Илију? Господа Илијиног ти дајем, и не храниш га: како би тек примио Илију, кад би га нашао? Христос, Господ свих, рекао је: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40). Кад би цар позвао некога на вечеру, и кад би слуге изашле пред њега, он би им рекао: „Захвалите му се много у моје име, он ме је примио у своју кућу и нахранио када сам био сиромах, он ми је у невољи учинио много добрих дела“ – зар не би свако узео сав свој новац и потрошио га на онога коме је цар исказао тако велику захвалност? Зар се не би свако потрудио да се с њим зближи и спријатељи? 3. Јесте ли видели снагу (царске) речи? Па кад такво дело заслужује толику част код цара, који је, ипак, само човек, замисли да се Христос оног дана пред анђелима и свим силама обраћа с позивом и говори: „Овај човек ме је на земљи увео у своју кућу, он ми је многа добра дела учинио, он је мене, странца, примио.“ Замисли затим одважност (тог човека) међу анђелима, радост међу небеским саборима. Зар тај о коме Христос буде сведочио неће имати већу одважност од анђела? Према томе, браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело. Беседећи о овоме, сметнусмо с ума разговор о девојкама. Вратимо се, дакле, нашој теми. „Дајте нам,“ веле, „уља из ваших посуда. Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама; боље идите продавцима и купите.“ А кад оне отидоше да купе, дође женик, и оне чије су светиљке светлиле уђоше с њим, и затворише се врата брачне ложнице. Дођоше и пет лудих и почеше да куцају на врата ложнице и гласно говоре: „Отвори нам“; а женик им изнутра одговори: „Одлазите од мене, не познајем вас“ (Мт 25,8-12). Тако, то су, значи, чуле након толиких напора? Не познајем вас. То значи, како сам рекао, да су узалудно и без користи задобиле велико достојанство девствености. Види: оне су одбачене након толико великих напора, након што су обуздале своју неуздржљивост, након надметања с небеским силама, након што су се насмејале над стварима овога света, претрпеле велику страст, прешле преко преграда, узлетеле од земље на небо, нису разломиле печате тела, задобиле велику лепоту девствености, ушле у надметање с анђелима, сатрле потребе тела, заборавиле на природу, у телу извршиле оно што је својствено бестелесним, након што су задобиле велико и необориво достојанство – након свега оне су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“ Немој да помислиш да ја сматрам да је врлина девствености мало важна: девственост је таква да је нико од старих није могао сачувати. Сада је постало веома доступно оно што је за пророке и за старе било страшно – зато то и јесте велика благодат. Шта је, заиста, било најтеже и најнеиздржљивије? Девственост и презирање смрти. Али њих се сада не плаше ни малене девојчице. Очување девствености је, заиста, било толико тешко да нико од старих није могао да је чува. Ној је био праведан, то је и Бог засведочио, али је живео са женом. Са женама су исто тако живели и Аврам и Исак, наследници Божијег завета. Целомудрени Јосиф је одбио да учини велики грех прељубе, али је и он живео са женом јер је тешко било остајање у стању девствености. Девственост је утемељена онда кад је израстао цвет девствености. Према томе, нико од старих није могао да чува девственост зато што је велика ствар обуздати тело. Насликај речима слику девствености и познај величину те врлине. Она сваки дан води битку, која се никада не може стишати; та битка је гора од рата против варвара. У рату против варвара има предаха, када се воде преговори; у том рату некад се боре, а некад не; тамо се може запазити ред и време. А у рату који се води против девствености нема предаха зато што ратује ђаво који не зна одређено време за напад и не тражи договорен да знак за борбу, него се увек бори и стара се да нађе ненаоружану девојку да би јој задао смртну рану; и девојка никад не може да предахне од те битке, него увек носи у себи и немир и ратника. Осуђеници се толико не узнемире, иако судију виде тек повремено, а девојка, куд год пошла, увек са собом носи и судију и непријатеља. Тај непријатељ јој не да да предахне ни навече, ни ноћу, ни ујутру, ни у подне, него војује непрестано, предлаже јој насладе, указује на брак, да би ишчупао из ње врлину и побудио у њој порок, да би изагнао из ње целомудреност и посејао у њу блуд: сваког часа се разгорева огањ који сладострашће пријатно потпаљује. Види, како је тежак овај подвиг: а оне (луде девојке) након свега тога су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“ Пази, како је велико дело девственост: када крај себе има сестру милостињу, неће је надвладати никаква невоља, него ће она постати изнад свега. Оне нису ушле (у брачну ложницу) зато што поред девствености нису имале и милостињу. Срамота је рећи: победивши сладострашће, ти ниси презрела новац, него, као девојка која се одрекла живота и распевши себе, волиш новац! Да си пожелела мужа, не би била толико крива јер би пожелела (себи) равно биће; али сада је твоја кривица много већа зато што си пожелела ствар која је теби туђа. Удате жене злобно исказују своју нечовечност тако што се позивају на децу; ако им кажеш: „Дај ми милостињу“ – „имамо децу“, кажу оне, „не можемо“. Бог ти је дао децу, добила си плод утробе да би била човекољубива, а не нечовечна; разлог за човекољубље не претварај у изговор за нечовечност. Хоћеш ли да оставиш својој деци добро наслеђе? Чини милостињу да би те сви похвалили и да би себи оставила бесмртни спомен. Али зашто сабираш новац кад већ немаш децу и кад си се распела за живот? 4. До сада смо говорили (у уму) и о путу покајања, и о милостињи. Рекли смо да је милостиња велика добит: затим смо прешли на море девствености. Према томе, велики пут покајања имаш у милостињи, која може да те ослободи од окова греха. Али имаш још један пут покајања, такође веома лак, на коме се исто тако можеш ослободити од грехова. Моли се непрестано, не посустај у молитви, моли Божије човекољубље, али не с леношћу, а Бог се неће одвратити од онога који се непрестано моли, него ће ти опростити грехе и услишиће твоје молитве. Ако у молитви будеш услишен, настави да се молиш да би принео благодарност Богу; ако пак не будеш услишен, обитавај у молитви не би ли био услишен. И не говори: „Много сам се молио, и нисам услишен“, јер и то се често дешава ради твоје користи. Бог зна да си лењ и немаран, и да ћеш, ако добијеш то за шта молиш, отићи и више се нећеш молити; и ето, самом потребом Бог те приморава да чешће разговараш с Њим и да се вежбаш у молитви. Јер ако се лењиш и не настављаш молитву ни кад имаш такву потребу, шта би тек било кад не би имао никакве потребе? Дакле, и то Он чини ради твоје користи јер жели да не одустајеш од молитве. Према томе, пребивај у молитви, љубљени мој, и не буди лењ, јер молитва може да учини много и не прилази јој као каквом мало важном делу. А да молитва пружа опроштај грехова, можеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Шта оно говори? Царство небеско је као човек који затвори своја врата и легне са својом децом. У поноћ долази неко да позајми хлеба, куца, и говори: „Отвори ми, треба ми хлеба.“ А он му одговара: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и наша деца.“ Онај наставља да куца на врата, а овај му опет говори: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и деца.“ Али онај и након овога наставља да куца, и није отишао док домаћин није рекао: Устаните, дајте му, и нека оде“ (Лк 11,5 и сл.). Према томе, (Писмо) те учи да се молиш и да не очајаваш, али и да тада када не добијеш (оно за шта си се молио), пребиваш у молитви, док не добијеш. И многе друге путеве покајања наћи ћеш у Писму. Покајање је, и пре Христовог доласка, проповедао Јеремија, који говори: Ко падне, не устаје ли, ко сврати с пута, не враћа ли се (уп.Јер 8,4)? И опет, након овога, а после учињене прељубе, каже јој: Врати се к мени (Јер 3,7). Бог нам је дао и много и других[4] различитих путева покајања да би нам одузео сваки изговор за немарност. Кад бисмо имали само један пут, не бисмо могли поћи њиме. А управо од овог оружја сатана увек бежи. Јеси ли сагрешио? Уђи у цркву и искупи свој грех. Колико год пута паднеш на улици, сваки пут устајеш: исто тако, колико год пута сагрешиш, покај се за грех, не очајавај; ако сагрешиш још једном, још једном се покај како не би због немарности потпуно изгубио наду у обећана блага. У дубокој си старости – и сагрешио си? Уђи (у цркву), покај се: овде је лечилиште, а не судница, овде не кажњавају него дају опроштај грехова. Самом Богу реци свој грех: Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних (Пс 50,6) и твоји ће ти се греси опростити. Имаш још један пут покајања, не тежак, него најлакши. Који је то пут? Плачи због својих грехова. О овоме ћеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Петар, врховни апостол, први у Цркви, друг Христов, који је откривење примио од Оца, а не од људи, што је и сам Христос посведочио кад је рекао: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима (Мт 16,17), тај Петар (када кажем Петар, по тим подразумевам несаломиви камен, непомичну стену, великог апостола, првог ученика, првог званог, и првог који се одазвао), управо он је учинио не неки мали, него велики грех – одрекао се самог Господа. Ово не говорим да би осудио праведника, него да би теби дао подстрек за покајање. Самог Господа васељене, Старатеља и Спаситеља свих он се одрекао. Но да причу о томе испричамо испочетка. Спаситељ је знао да ће за време Његове предаје неки већ отићи (од Њега), и зато је Петру рекао: „Хоћеш ли и ти да одеш“ (уп. Јн 6,67)? Али Петар одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! (Мт 26,35). Шта говориш, Петре? Бог пресудио, а ти противречиш? И мада је (Петар) показао добро настројење своје воље, Христос је ипак изобличио слабост (Петрове) природе. Када? Оне ноћи кад су Христа ухватили. Тада Петар, написано је, стајаше поред ватре и грејаше се; и приђе му нека служавка и рече: „Јуче си и ти био с овим човеком“; а он одговори: „Ја не познајем тога човека.“ Затим се (одрече) и други, и трећи пут, и тиме се (Божије) предсказање испунило. Након овога Христос је погледао Петра очима које говоре; ништа му није рекао јер није хтео да свог ученика изобличи и посрами пред Јудејцима, већ му погледом рече: „Ето, Петре, испуни се оно о чему сам говорио.“ Петра ово веома дирну и поче да плаче, али горко, а не обично плакаше, и сузама задоби друго крштење. Тим тако горким плачем он је искупио свој грех, тако да су му након овога поверени небески кључеви. А кад је Петров плач искупио тако велики грех, како онда ти нећеш искупити свој грех, ако будеш плакао? Одрећи се свога Господа није мали, него велик и веома тежак грех – па опет су сузе искупиле грех. Плачи и ти због свог греха, само не плачи просто и да те други виде, него горко, како је (плакао) Петар, излиј реку суза из саме дубине душе да би се Господ смиловао и опростио ти грех. Човекољубив је Господ, и сам је рекао: Не тражим смрт грешника, него да се грешник врати, покаје, и жив буде (уп.Јез 33.11). Од тебе тражи мало труда, а сам даје много; од тебе очекује повода да би теби дао благо спасења. Дај сузе, а Он ће ти дати опроштај, принеси покајање, а Он ће ти даровати отпуштење грехова. Дај макар мали повод и добићеш ваљано опроштење, јер (у делу спасења) једно зависи од Њега, а друго од нас. Ако ми дамо оно што зависи од нас, онда ће и Он даровати оно што зависи од Њега. Али Он је већ даровао оно што је зависило од Њега – поставио је сунце, месец, одредио разнолики размак између звезда, разлио ваздух, простро земљу, мора опасао копном, дао планине, долине, брегове, изворе, језера, реке, небројене врсте биљака, и дрвеће и све остало. Принеси и ти мало да би ти тако Он даровао и највећа блага. Према томе, нећемо бити немарни за саме себе, и нећемо одустати од свог спасења кад већ имамо такву бездану пучину човекољубља Господа свега, који се чак каје за наше грехе. Нуди се Царство небеско, и рај, и блага, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1Кор 2,9) – па зар нећемо настојати на све могуће начине да унесемо нешто своје као допуну да не бисмо били лишени тих блага? Зар не знаш шта је говорио Павле, који се много трудио и однео небројене победе над сатаном, у телу прошао сав свет, обишао земљу, и море, и ваздух, и, као да је на крилима, облетео васељену, био засут камењем, израњављен, претрпео ударце, све поднео ради имена Божијег, и одозго био призван небеским гласом? Пази шта говори и какве су то речи: „Примисмо“, говори, „благодат од Бога, али и ја се потрудих и учиних своје; и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих“ (1 Кор 15,10). Знамо, говори, знамо како је велика благодат коју примисмо, али није нашла да сам и ја бескористан: позната су моја дела. Тако ћемо и ми навикнути руке да дају милостињу, да бисмо и ми као допуну унели нешто мало, плакаћемо због грехова, ридаћемо због безакоња, да би се видело да и ми уносимо као допуну нешто, макар мало, а да је оно што ће нам бити даровано, велико и да премашује наше снаге. То су рај и Царство небеско – тога сви ми да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, којем заједно са Оцем и са Светим Духом слава, сила, и част сада и увек у векове векова. Амин. http://mojepravoslavlje.blogspot.com/2018/01/blog-post_14.html

Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића) – Слободанка Грдинић Радостотворна туга или… воштаница духовном оцу Да човјек осјећа блиску душу близу своје душа и да та душа постаје душа његове душе, говорио је и свједочио човјек, отац, духовник, архимандрит Лука (Анић), који је знао да, само једном ријечју, молитвом и топлим погледом уђе у наше душе, наша срца, домове и постане рођени, најрођенији. А, ако се питате како му је успијевало да га, на први поглед, заволе дјеца, да се међусобно препознају и одговоре осмјехом на још топлији осмјех и како је успијевао да ,,припитоми” све нас који смо сачували дјецу у себи, одговор је: Па то је због љубави. Љубави коју је отац Лука носио у себи и, дијелећи је, умножавао са свима отвореног срца, говорећи често да је љубав светиња која се клечећи узима. Откривао нам је тајне живота и вјечности. Одједном је, у животној вреви, постајало све битније оно што до тада није било. Преносећи на нас свој монашки опит учио нас је да нама треба само мир, радост и љубав у Духу Светом и да познањем Бога, имамо све. Нестајале су наше муке након исповијести пред кивотом Светог Петра Цетињског, Светог Симеона Дајбабског, након духовних разговора, разумијевања, бриге, као да их је отац односио негдје са собом под скутовима своје монашке мантије, остављајући за собом радост, наду, вјеру, љубав и мир. Још одзвањају његове поуке: Помоли се за њега, тако ћеш најбоље помоћи; не осуђуј, не шири му гријех; као и ријечи да пост служи да бисмо боље видјели. Пост служи да бисмо се више вољели. Све оно што нисмо најбоље разумјели док је био са нама, касније смо платили у животу. Отац Лука никада није говорио о себи, никада нас није оптерећивао, а касније нас је свака непажња, небрига и неосјећајност бољела. Често се, драги оче, питамо и Богу благодаримо што нас је, недостојне, довео под Ваше духовно окриље, под окриље Ваше љубави и молитве која је лијечила. Године пролазе… већ девет Вас нема, а никад нисте били присутнији и бржи да притекнете у помоћ када Вас позовемо и да одговорите на наше молитве. Долазећи на Ваш гроб, као у огледалу назиремо шта значе оне ријечи о којима смо слушали од Вас – радостотворна туга. Кажу да вријеме лијечи све, али кажу и да се Светост и љубав не дају сакрити. Ми знамо и осјећамо једно да када дођемо у манастир Дајбабе, и када нас дочекате, не осјећамо више ни љутњу што сте нас напустили прерано и без поздрава, па ни тугу као раније, нема ни суза, али има захвалности, има љубави, и има много радостоворне туге. Видим осмјехе љубави на лицима своје дјеце када дођу и наслоне чело на Ваш гроб, као некада на Вашу топлу руку. Ту сте, оче, за све нас, али ми нисмо достојни да Вас видимо… По љубави и утјеси осјећамо и знамо да сте ту и да нас волите, да се Богу за нас грешне молите. И да завршимо како смо и почели, Вашом поуком: Ко добије Царство небеско шта њему више треба? Радује свако сјећање на Вас, радује свака поука која нам и сада грије душу, радује љубав, радује онај дајбабски мир. Господе Исусе Христе Сине Божији упокој душу слуге Твога архимандрита Луке. Оче Лука молите Бога за нас. Да да Бог да се удостојимо и да се једном сретнемо. Вјера, нада и љубав су оно што остаје. Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића), Слободанка Грдинић у емисији у ,,Десетој воштаници оцу Луки“, сабрала је разговоре из 2018. године са Преосвећеним Владиком пакрачко-славонским г. Јованом (Ћулибрком), архимандритом Бенедиктом (Јовановићем), протојерејем-ставрофором блаженог спомена оцем Момчилом Кривокапићем, као и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. У емисији је и слово његовог духовног оца Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, блаженог спомена, које је изговорио на вечери посвећеној оцу Луки у Цетињском манастиру у септембру 2013. године. Ова Воштаница, уз десету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм Радио Светигоре, и писмима која нам шаљу драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија. Емисију посвећену о. Луки можете послушати на овом линку +++ Отац Лука (Анић) рођен је 17. септембра 1959. у Дубровнику од оца Животе и мајке Драге. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983. Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Философском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја умјетности југословенских народа новог вијека – раздобље 18. и 19. вијек. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему “Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. јула 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије је га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. септембра 1995. а у чин јеромонаха у цркви Светог Луке у Котору 22. октобра 1995. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. октобра 1995. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. У чин игумана Митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. јула 2000., а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. октобра 2008. Рјешењем од 13. јануара 2010. постављен је за оснивача и игумана манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намјесником о. Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. Рјешењем од 1. априла 2011. постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. На празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године у 54. години земног живота упокојио се у Господу архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе. Сахрањен је на манастирском гробљу у Дајбабама 10. фебруара 2013. љета Господњег. https://mitropolija.com/2023/02/08/deseta-vostanica-ocu-luki-deset-godina-kao-jedan-tren-i-jedan-tren-kao-deset-godina/

Савез православних новинара (СПЖ) сумирајући дешавања из 2020. предложио је својим читаоцима оне догађаје који су били најважнији у протејклој години. Међу тим догађајима је рушење антицрквене власти у Црној Гори, повлачење спорног закона о слободи вјероисповијести и упокојење митрополита Амфилохија и патријарха Иринеја. Догађај број један је сусрет православних поглавара у Аману, који су се 26. фебруара, на иницијативу јерусалимског патријарха Теофила Трећег, састали ради рјешњења неких црквених питања. Састанку су присуствовали патријарх јерусалимски Теофило, патријарх Руске православне цркве Кирил, патријарх српски Иринеј, поглавар УПЦ митрополит Онуфрије, митрополит Чешких земаља и Словачке Ростислав, као и делегација Румунске православне цркве и делегација из Пољске православне цркве. На састанку је Његово блаженство Онуфрије одржао говор у којем се детаљно задржао на дјеловању цариградског патријарха у Украјини, уз напомену да се тим поступцима крше канони Цркве, и само уклањање тих кршења може довести до рјешења кризне ситуације. Учесници састанка усвојили су завршно саопштење у којем су: указали на потребу свеправославне дискусије о ситуацији у Украјини; позвали на рјешење црквене ситуације у Сјеверној Македонији кроз дијалог унутар Српске цркве уз свеправославну подршку; позвали власти Црне Горе, у којој је усвојен антицрквени закон, усмјерен на одузимање Српској православној цркви њене имовине, да поштују и уважи основна имовинска права; дошли до заједничког мишљења о потреби одржавања новог састанка за јачање братских односа. Други важан догађај је Васкрс током карантина. Године 2020. године дио Великог поста и Васкра пао је у вријеме карантина због епидемије корона вируса. Било је ограничено окупљање људи, јавни превоз није функционисао, предузећа и установе су били затворени. Карантин је погодио и Цркву. Под бројем шест стављени су догађаји из Црне Горе – побједа присталица Цркве на парламентарним изборима у Црној Гори. СПЖ пише: Крајем децембра 2019. године, парламент Црне Горе усвојио је антицрквени закон, према којем је канонској Црногорско-приморској митрополији Српске православне цркве требало одузети имовину и, заправо, ставити је ван закона. Њено мјесто требало је да зауземе расколничка «Црногорска православна црква». Као одговор, Црква и народ Црне Горе изразили су одлучан протест у виду масовних литија, чији је број досезао 250 хиљада људи (цјелокупно становништво државе је 600 хиљада). Украјинска православна црква такође је изразила солидарност са браћом у Црној Гори. августа 2020. године, на парламентарним изборима у Црној Гори, народ је одбио да да повјерење владајућој странци која је водила антицрквену политику и подржао опозицију. Нова влада Црне Горе укинула је одредбе закона којима се крше права Цркве. Црква је побиједила, али су прогони које су подигле власти исцрпиле снагу двојице исповједника Српске цркве. 30. октобра 2020. године митрополит црногорско-приморски Амфилохије отпутовао је Господу, а 20. новембра преминуо је патријарх српски Иринеј. Превела и приредила Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Игуманија Пећке патријаршије мати Харитина изјавила је данас Бети да је у том манастиру десет монахиња заражено коронавирусом и да се све налазе у самоизолацији. Игуманија је казала да је и она оболела од ковида-19 и да је због упале плућа, до јуче, десет дана била у болници у Лапљем Селу код Грачанице. „Побољшала се ситуација, али још увек нисам добро. Пијем лекове и морам да мирујем. Захваљујем се медицинском особљу на изузетној бризи, они су ми живот спасили јер су оба плућна крила била захваћена упалом“, казала је игуманија. Мати Харитина је истакла да је још десет монахиња Пећке патријаршије, од укупно 18, инфицирано вирусом и да се све налазе у изолацији у конаку пећког манастира. „Неко има теже, а неко лакше симптоме. Редовно нас обилази докторка из Гораждевца, а у самом конаку се налази и једна медицинска сестра која непрестано проверава здравствено стање монахиња“, казала је игуманија. Додала је да је манастир закључан, и док траје епидемија неће бити дозвољене посете. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршава се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха. Повезан садржај: У част знаменитог јерарха - Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића) Изабране проповеди митрополита Христофора Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010) Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната. На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу. Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука. За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године. Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа! У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике. Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“. Звучни запис емисије Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста! По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер. Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди. Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут. Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора. Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама. Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића. У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити. Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне. Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја: „Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас! Сада, сада више него икад, ходатај за свој страдални народ, и помоли се Свевишњем Господу: Да нас Господ по милости својој прости, помилује и спасе; да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“ Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци. Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године) У препуној крипти храма Светог Саве на Врачару у недељу, 19. фебруара 2017. године, свечано је представљена збирка изабраних недељних и празничних проповеди блаженопочившег Митрополита чикашко-либертивилског Христофора под називом „Неизмењена српска душа“, аутора протођакона др Дамјана Божића. Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић. Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић. Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери. Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке. Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског. Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија Бортњанског. Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима. Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светописамска чтенија: Кол. 257 (3:4-11) Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. 5. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, 6. Због којих долази гњев Божији на синове противљења, 7. У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. 8. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. 9. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим, 10. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, 11. Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос. Лк. 85 (17:12-19) У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је. Беседа протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића: Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 15. новембра 2018. године свету архијерејску Литургију и десетогодишњи помен Патријарху српском Павлу у манастиру Раковици. У манастиру Раковици, у чијој је порти сахрањен патријарх српски Павле, на десетогодишњицу његовог упокојења, 15. новембра 2019. године свету Литругију, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаровић и Радич Радичевић, протојереј Милош Шаренац, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом прославе 800 година аутокефалности СПЦ, манифестације која се ове године одвија широм Балкана, ми смо у Црној Гори имали бројна народна окупљања око цркава и манастира на једној (у моменту доласка српског патријарха г. Иринеја у Подластву, звонила су звона са свих 60-ак грбаљских сеоских цркава), и нападе ”научне аналитичности” од стране провладиних медија и њима блиских појединаца, на другој страни. Да ли Црква заиста траје осам вјекова или јој је постојање ограничено важењем њеног посљедњег устава? Имамо ли ”томос” из 1219? Да ли је Свети Сава ”рукоположен за архиепископа”? И остала ”стручна питања”… Апсолутни поклоници једне идеолошке догме која се не доводи у питање, претварају се у сумњичаве и посвећене истраживаче – када се ради о оном увјерењу које им се не свиђа? Само прије три године, финансирано новцем свих нас грађана Црне Горе, имали смо шаренолику прославу 1000 година државности наше земље (1016 – 2016)! Од билборда и флајера, преко спотова и поштанских маркица, па све до приредби у којима су учествовали високи државни званичници… Неко је нашао за сходно да 1016. означи почетком наше државне историје. И тај свој проналазак уздигао је на државни, опште-обавезујући ниво. Али, то није све. Средњовјековна феудална Зета Војислављевића, која се простирала од Косова до Херцеговине, – овом обљетницом је поистовјећена са ”теократском” територијом четири нахије из 17. и 18. вијека (која се више и није звала Зетом) – а онда је све то крунисано уставном, парламентарном монархијом с почетка 20. в. Потом је та краљевина са православљем као државном вјером, без проблема доведена у везу са атеистичком и једнопартијском социјалистичком републиком, која је била тек федерална јединица југословенске државе… итд. Од свега тога се не одузимају периоди у којима – стицајем околности – државе готово и да нема. Ето, само се таквом математиком могло доћи до импозантног миленијума црногорске државности. Збиља – добро! Држава у којој ми Црногорци сад живимо – ни по званичном имену (без ”републике” у свом називу), ни по државним симболима, ни по друштвеном уређењу, а ни по својим границама – не може повући знак једнакости са државама које су јој претходиле у посљедњих сто година. То ипак ни једног здравомислећег човјека не омета да препозна континуитет државне мисли, једног те истог народа (истих предака и потомака) не само у протеклом вијеку, него – како видимо – цијелих 1000 година раније. Но, кад је у питању поменути званични јубилеј, моја сазнања о 1016. години воде ме до мученичке смрти зетског краља Јована Владимира, који јесте био свети човјек, можда и једна од највећих личности наше историје, ама ништа више од византијског и бугарског вазала – у политичком смислу. Оно што би личило на прво историјско међународно признање наше државе услиједило је неких 60-ак година послије Светог Јована, па би свако научно истрајавање на принципима у вези ове теме с пуним правом обесмислило годишњицу обиљежену 2016. Али – то се онда не би поклапало са неком тамо предизборном кампањом, па – кога брига за науку. Како то да тада не чусмо никога од истинољубаца из овог љета Господњег? Никог од оних који ”хируршки прецизно” раздавјају Црногорско-приморску митрополију (реформисану и преименовану 1931), од Цетињске митрополије, која је прије ове стајала на истом мјесту, у истим храмовима, са истовјетним свештенством (буквално – истим људима) и истим вјерним народом!? Очигледно, у агенде провладиних медија никако се не уклапа осмовјековно трајање светосавске Цркве. ”Утолико горе по истину” – кажу наши ”аналитичари” и додају: ”Средњи вијек је одавно завршио и потпуно је погрешно тражити континуитет у савременим догађајима, процесима и институцијама са нечим што се десило или се није десило прије 800 година”. Занимљиво – нема шта! Онда се даље каже да се „данашње помјесне православне цркве са националним предзнаком позивају на некакво средњовјековно насљеђе, а ипак су формиране као такве и добијају аутокефалије од Васељенске патријаршије тек у 19. и 20. вијеку”. Објективно – до сржи, што би се рекло. Да ли да онда године трајања црногорске државности бројимо од Берлинског конгреса, а причу о државотворном миленујуму сврстамо у бајке? Или да будемо посве прецизни и научно досљедни – па да постојање ОВЕ И ОВАКВЕ црногорске државе везујемо искључиво за вријеме послије референдума 2006? Мени лично то никада не би пало на памет, и сматрао бих то несланом шалом, јер знам да је држава мојих предака постојала и на Граховцу (19. вијек) и на Крусима (18. вијек ), и у боју Црногораца за Нови (17. вијек) – пуно прије међународних дипломатских аката о независности исте. То је, за мене, иста она држава која је штампала Октоих на Цетињу, али заиста и она која је исписала Мирослављево јеванђеље, нешто сјеверније и нешто прије тога. Само, толико сам писмен да знам да је било времена у којима држава није ни постојала (без световних владара, монета, буџета, полиције, позитивних закона, редовне војске, дефинисаних државних граница…), али никада није било времена без Цркве (без владика, свештенства, богослужења у храмовима), па је отуда Црква морала да преузима ингеренције саме државе. Дакле, препознајем и славим 1000 година црногорске државности користећи претпоставку насљедности политичких тековина код домицилног становништва, од пра-предака до мене данас, – без обзира на различитост граница, идеологија, уређења, па и имена… које је тај државни простор имао. Лијепа слика тог континуитета јесте говор црногорског краља 1910. на његовом крунисању, када се, између осталог, позива на државу Војислављевића, као темељ државе којој он тада постаје краљ. Али будући досљедан истим принципима сагледавања, немам проблема да видим и да као хришћанин славим осам вјекова Цркве, чију је самобитност издејствовао Свети Сава 1219. Ко инсистира на административној (формалној) истовјетности тог чина са добијањем аутокефалности СПЦ из 1922. – такав би морао да упореди признање књажевине Црне Горе на Берлинском конгресу са потврдом краљевске круне коју је тадашњи римски папа дао 1077. Михаилу Војислављевићу. Није баш упоредиво – зар не? Ових дана чујем за ”истраживачко запажање” како поменути папски документ имамо, док оргинални докумнет о аутокефалности из Никеје – немамо. Ех, ”није школа појата” кажу наши преци. Није мала ствар знати да се римски папа краљу Михаилу обратио из Рима, у потпуно редовној ситуацији, ни од кога ометан, док овамо цариградски патријарх са Светим Савом сарађује из свог ”никејског изгнанства”- прогнан из сопствене куће! Касније, српска патријаршија је у својој историји пострадала до бројних темељних разарања њених сједишта и пустошења, спаљивања архива и библиотека (Пећ, Смедерево, Београд). Коме пада на памет да ја сад претјерујем – тај не зна ништа о балканској историји. Убијани су и сами патријарси, рад Патријаршије привремено укидан. Слично се дешавало и Цариградској патријаршији. Отуда, сваког ко се озбиљно бави научним истраживањем, не чуди, што у вези средњег вијека нема бројних историјских извора првог реда – када се ради о Цркви на Истоку. Међутим, опис самосталности коју је Српска црква добила 1219, сачуван нам је у изворима другог реда, насталим недуго послије самог догађаја. И сасвим је научно релевантан. Хагиографија је облик комуникације људи у 13. вијеку (повезује, информише и весели људе) – као што је и интернет у 21. вијеку. Коначно и најважније: појам аутокефалности је најпрепознатљивији у појави (могућности) неке црквене области да сама (без сугестије и утицаја са стране, од неког ”другог” или ”старијег” црквеног центра) бира и рукополаже своје епископе, а преко њих и ниже свештенство. А ту могућност Српска црква нема прије 1219. године – а баш од тада, има! И то без престанка, до данас (та се непрекинутост огледа и у начину функционисања Карловачке митрополије – оне која је хиротонисала Светог Петра Цетињског – у времену између 1766. и 1918). И ми на Цетињу јесмо збиља, дуго времена, сами бирали владике, али није било могућности да их сами и хиротонишемо. И ето, то вам је та фамозна аутокефалност, које – или има или нема. А Пећка (Жичка) архиепископија је има – тачно 800 година. Инсистирање на оргиналном ”томосу” из ”никејског збјега”, осим што показује елементарно непознавање историјског контекста, помало је и карикатурално, налик тражењу крштенице из његушког села Ераковићи, да бисмо ”доказали” да је Његош икада постојао! Осам вјекова пећко црквено средиште само бира патријарха и друге епископе своје помјесне цркве, а међу њима и цетињске православне архијереје. Оно што је за мене као Црногорца најбитније, тековине те никејске дјелатности Светог Саве најпрепознатљивије су баш у Црној Гори. Моја Црна Гора је споменик аутокефалности светосавске Цркве – и збиља је ред био да ту годишњицу и ми прославимо овдје, са све патријархом на челу. Јер да није било аутокефалности Цркве са сједиштем у Пећи, не би било ни Зетске/Цетињске митрополије. Да Сава Немањић није био поштован као Свети (него да је био онакав каквим га приказују неки наши ”аналитичари”) не би његово име било штампано црвеним словом у црквеном календару штампарије на Цетињу, крајем 15. вијека, нити би његов лик био сликан у свим црногорским манастирама и црквама, од тада, до данас. Да патријарх у Пећи није био аутокефалан не би млетачки чиновник и путописац М. Болица почетком 17. вијека записао да су ”цетињски митрополити под влашћу пећког патријарха”. И не би, у истом том вијеку, Свети Василије Острошки, слава му и милост, никад био рукоположен за владику (баш руком тог патријарха). Ни Висарион Бориловић, ни Данило Петровић, ни владике Сава, Василије, Арсеније… У истом том XVII вијеку, римокатолички мисионар Леонардис пише како ”народ и Црква на Цетињу славе Светога Уроша – краља српског”. (Чудо су, добро чувани и неокрњени ватикански архиви!) Да вјекови аутокефалности Пећке патријаршије немају везе за Црном Гором – не би било манастира Пиве, Острога, Савине, Мораче, Ђурђевих Ступова, Превлаке код Тивта. (Шта бисмо били без свих тих светионика?) Не би у манастирима Косијереву и Ждребаонику биле чуване, до данас, мошти Св. Арсенија Сремца насљедника Св. Саве и првог Пећког архиепископа. Не би, књаз Никола (исти онај који се 1910. позива на Бодина) овако говорио о Цетињском манастиру 1895: „Кроз зла времена, која су пролећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини, тај мудри српски владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Свети Сава подигао у српској држави“… А да то није било само неко тренутно надахнуће Николино, говори и његова пјесма „Светом Сави“ коју је написао 20 година касније, сад већ као краљ 1912. Баш на Савиндан! У тој пјесми, црногорски краљ овако пјева о својој држави: „А да нам је она љепша, Слобода је ресит’ мора, Слободи је колијевка, Немањина Црна Гора“. (Знам да сам о овоме већ писао, али нека ми се не замјери. Деценијама радим у црквеној просвети и знам колико је корисно обновити и утврдити одређено градиво – сталним понављањем непобитних истина.) На крају, неко се може упитати, зашто свештеник не пише о Богу, о вјери, о љубави, о људима… него пише о историји и политици? Можда ово питање и сам себи постављам, јер осјећам благу непријатност у вези тема које ми се намећу мимо мог основног нахођења? Али опет – о каквој и којој љубави да причамо, ако смо спремни да своје најпознатије претке прогласимо преварантима и окупаторима? Зар и они нијесу људи које смо позвани да волимо и поштујемо? И на шта, и на кога, ћемо ми да личимо, ако све њихово што су нам оставили, упркос јасним доказима, означимо као лаж? Или, ако се држимо основне теме, о Богу и људима, све ово што написах могло би да стане у пет ријечи: ”Побогу, људи, шта ово радимо”? Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас, 8. септембра, саборно и молитвено, као што су радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима, у Цркви Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, прославила је два значајна јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 вјекова самосталности Српске православне цркве. Повезане вести: Митрополит Амфилохије: Стари Рас је коријен нашега духовнога бића! Епископ жички др Јустин: Радујући се заједници са Господом и свима светима, призвани смо да умножимо хришћанску љубав и постанемо деца светлости! Владика Теодосије: „Да никад не заборавимо косовски завет, не одрекнемо се најсветијег!“ У Петровој цркви почела прослава хиљаду година Епархије рашко-призренске и осам векова аутокефалности СПЦ Свету архијерејску литургију служили су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа: рашко-призренски Теодосије, жички Јустин, полашко-кумановски Јоаким, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије са свештенством и вјерним народом. У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао. Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити. Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом: „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет. Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу. „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“ Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога: „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Након благосиљања и резања славског колача, Преосвећени владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије заблагодарио је својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву, вјерном народу, који су се данас сабрали да покажу да смо сви једно тијело Христово – Црква Божија и да овдје потврдимо свој завјет Богу да смо народ опредјељен за вјечни живот. Владика је посебну благодарност исказао Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју који је имао намјеру, али није могао данас да буде овдје, на овом светом мјесту, као и Митрополиту Амфилохију који их, како је истакао, „стално посјећује, кријепи, утврђује на путу једином који води ка Христу, вјечном животу“. „Данас нас је овдје сабрао Свети Сава да прославимо Србе светитеље и просветитеље, оне који су најбољи из рода нашега, који су живјели Свето јеванђеље и подвигом просијали, мученички пострадали, али који су стекли и оставили нам ово непроцјењиво благо“, казао је владика Теодосије. Нагласио је да су нам свети преци предали то благо да га сачувамо и предамо нашој дјеци, подсјетивши да управо све што имамо њима и дугујемо. Подсјетивши на јубилеје које данас прослављамо, 1000 година помена Рашке и призренске епархије и 800 година самосталност СПЦ, владика је нагласио да иако као народ имамо чиме да се поносимо и похвалимо, имамо и велику одговорност с обзиром на тешко вријеме у којем данас живимо. Он је казао да нам је потребна помоћ Божја коју очекујемо тиме што служимо Богу испуњавајући Његову ријеч и заповјести – Свето јеванђеље. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије је истакао да у Цркви Светих апостола Петра и Павла овај сабор траје од времена Свете браће Кирила и Методија и наставља се кроз вјекове. Подсјетио је да су у овој цркви одржавани велики сабори још за вријеме Светога Симеона и Светога Саву, да се у њој крстио Свети Сава, Свети Стефан Првовјенчани и дјеца Светог Симеона и Свете Ане, који су се у њој примили монашки постриг. Митрополит је казао да је Црква Светих Петра и Павла мајка црква свих цркава које је градио народ Божји, српски, кроз вјекове. Мајка црква и Студенице и Жиче, Пећке патријаршије и Дечана, Мораче и Грачанице, и свих других наших храмова широм васељене. „Ово је најстарији сабор који сабира у себе све саборе нашег народа кроз вјекове и ја се надам и убудуће. Ако Бог да, овдје ће бити сабор, на којем ће бити и Његова светост наш Патријарх и сви архијереји наше Цркве, сличан оном, и још већи, од онога који је био за вријеме Светога Симеона и Светога Саве.“ Владика је казао да иако понекад заборавимо, Стари Рас је коријен нашега духовнога бића, јер је овдје епископ, у вријеме Свете браће Кирила и Методија, од којег је тражено да припадне Римокатоличкој цркви то одбио, рекавши да ми припадамо Истоку, Цариграду, Светом граду Јерусалиму и то опредјељење и траје: „Не само 1000 година, него 1500 и више година, то опредјељење наше кроз вјекове траје, носимо часни крст и чувамо на овом мјесту изворну вјеру православну. Дај Боже да се тако и настави! Косово и Метохија и Рашка су темељ бића овога народа ма гдје се он налазио“, поручио је владика Амфилохије и додао да ако се одрекнемо тог темеља онда су одричемо себе и свега светога што је овај народ родио кроз вјекове, изражавајући наду да тога неће бити. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски је, у име Светога Петра Цетињскога, примио кумство за идућу годину за дан свих Срба светитеља. Митрополит је за овај храм који спаја вјекове, прилажио икону Светог Петра Цетињског подсјећајући на дјела свих владара из лозе Петровића, нарочито краља Николе Петровића који је заједно са краљем Петром Првим Карађорђевићем ослободио Косово и Метохију 1912 -1913. године: „Није био ни краљ Никола, као ни они прије њега, не само у Црној Гори, него широм нашег народа, који су се одрицали КиМ, као што то чине безбожници обољели од брозоморе, моји монтенегрински садашњи владари који су се одрекли и признали тзв. независно Косово. То је нешто најсрамније што се догодило у историји Црне Горе!“ Додао је да и србијански предсједник говори и траже нешто, и ако им нешто дају, они ће издати Косово и Метохију, и да је то срамота и за њега и свакога другога који се одриче свога бића и памћења, своје историје и светиња. „Нека би Бог дао да овај сабор древни, настави да буде свесрпски и свеправославни сабор управо код овога Светог храма. Нека благослов Божји, благослов овог сабора буде на свом нашем роду и народу. На многаја и благаја љета“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу. Прослава 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 вјекова самосталности Српске православне цркве у Старом Расу, који је колијевка српске државе, почела је јуче у Цркви Светих апостола Петра и Павла, вечерњом службом коју је служио Епископ Теодосије са више архијереја наше Цркве, након чега је одржана свечана академија. * * * Петрова црква код Новог Пазара у Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је сједиште Рашке епископије. Црква се налази 2 километра сјеверно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. вијека, али је вјероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а сједиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен велики жупан Стефан Немања. У Петровој цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом мјесту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану. После стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић а сједиште Српске цркве манастир Жича, док сједиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава. Мсм. на термин. Мсм. на реч. Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене. Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута. Но све то није битно! Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи... Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту... Дакле! "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година" Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу. Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019" Хвала унапред! *Свето Писмо

Радио "Глас" Православне Епархије нишке отпочео је са емитовањем програма на празник Цвети, 12. априла 2009. године. О почецима радија, значају и утицају црквених радио станица на спровођење мисије Цркве говорили смо са првим директором радија "Глас" протојерејем Бориславом Стаменковићем, трећим парохом нишким. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190423-084246-185_27_128_46-889.mp3 Извор: Радио Глас

На дан Светог свештеномученика Елевтерија, 28. децембра 2018. године, навршило се десет година постојања Радија Милешева, првог црквеног Радија на простору Рашке области. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије примио је 29. децембра 2018. године у епископском седишту у Пријепољу главног и одговорног уредника Радија протојереја-ставрофора Марка Папића и запослене гђу Наду Вижлину, гђу Виолету Досковић и г. Мирослава Радуловића. У срдачном разговору Епископ је најпре честитао гостима десетогодишњи јубилеј тог црквеног медија, нагласивши да је Радио Милешева од стратешког значаја за простор Епархије милешевске и да тај потенцијал који Радио има треба што више искористити на пољу ширења јеванђелске поуке и промовисања хришћанских моралних вредности у друштву, и потврђивања свега онога што је српски народ изнедрио у области културе, уметности, историје… -Посебно је важно што ће наш Радио узети значајно учешће у прослави осамстогодишњег јубилеја манастира Милешеве, истакао је владика Атанасије. Преосвећени је такође истакао да би добро било да Епархија милешевска у години милешевског јубилеја покрене и епархијски часопис који ће на пријемчив начин обрађивати одређене теме и понудити их читаоцима. Захваљујући се на честиткама, отац Марко је рекао да Радио Милешева десет година опстаје најпре благословом Божјим и молитвеним заступништвом Светог Саве и Светог краља Владислава који својим молитвама крепе и снаже све оне који учествују у реализацији радијског програма, а потом захваљујући помоћи и подршци Епархије милешевске, и да се нада да ће Радио и у будућности наставити да шири благу вест о Рођењу и Васкрсењу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Идући у сусрет јубилеју манастира Милешеве Радио припрема посебну емисију са гостима од знања из различитих области који ће допринети правилном сагледавању значаја те Немањићке светиње. Када је реч о покретању епархијског часописа отац Марко је рекао да би добро било објединити сва три медија (Радио, сајт и часопис) у једно тело како би рад у информативној области и на пољу мисионарске делатности Епархије милешевске био квалитетнији. Поводом десетогодишњег постојања Радија Милешеве и за његов допринос на унапређивању хришћанске културе и ширењу Христове науке, Преосвећени Владика Атанасије одликовао је Радио својом архипастирском граматом. Извор: Српска Православна Црква

Светописамска чтенија: Кол. 257 (3:4-11) Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. 5. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, 6. Због којих долази гњев Божији на синове противљења, 7. У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. 8. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. 9. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим, 10. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, 11. Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос. Лк. 85 (17:12-19) У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је. Беседа Светог Николаја охридског и жичког у недељу двадесет девету по Педесетници Научимо се на малим стварима, ако не можемо одмах да схватимо велике ствари. Ако не можемо да схватимо како Бог гледа и види све људе, погледајмо како сунце сија и обасјава све ствари на земљи. Ако не можемо да схватимо како душа човечја не може ни једнога минута живети без Бога, погледајмо како тело човечје не може живети ни једнога минута без ваздуха. Не знамо ли зашто Бог тражи од људи послушност, разберимо зашто домаћин тражи послушност од своје чељади, и цар од својих поданика, и војсковођ од војника, и неимар од зидара. Не знамо ли зашто Бог тражи од људи благодарност, размислимо и разумимо зашто родитељ тражи благодарност од своје деце. Но застанимо за час баш на овоме предмету: зашто родитељ тражи благодарност од своје деце? Зашто родитељ захтева од свога сина, да овај скине капу, да му се поклони, и да каже хвала за сваку ствар и стварчицу коју од родитеља прими? Шта то треба родитељу? Да ли родитељ од те дечје хвале постаје богатији, и моћнији, и угледнији, и утицајнији у друштву? Не, ништа од свега тога. Па кад родитељ лично ништа не добија од благодарности дечје, није ли смешно што он непрестано учи своје дете благодарности и вежба га у благодарности, и то не само родитељ побожан него чак и непобожан? Не, то није нимало смешно; то је узвишено. Јер то је најнесебичнија љубав родитељска, која гони родитеља да научи своје дете благодарности. Зашто? зато да би детету добро било. Зато да би дете порасло као питома воћка а не као дивљи трн. Зато да би детету добро било у овом временом животу мећу људима, мећу пријатељима и мећу непријатељима, у селу и у граду, у власти и у трговини. Јер свуда се благодаран човек цени, воли, призива, помаже и милује. Ко научи бити благодаран, научи бити и милостив. А милостив човек слободније корача по овоме свету. Запитајмо се сада, зашто Бог тражи благодарност од људи? зашто је тражио од Ноја, Мојсеја, Аврама и других праотаца, да Му приносе жртве благодарности (Пост. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Мојс. 3, 1)? Зашто је Господ Исус посведневно давао пример свету како треба да одаје хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Зашто су и свети апостоли то исто чинили (Дела Ап. 2, 47; 27, 35) наређујући свима верним да приносе хвалу Богу у свему и за све (Еф. 5, 20, Кол. 3, 17)? Да ли је неразумно што велики Исаија виче: помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу, за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио (Ис. 63, 7)? Или што умилни Псалмист саветује сам својој души: благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ниједнога добра што ти је учинио (Пс. 103, 2)? Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност? Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. Неће благодарност људска учинити Бога ни већим, ни моћнијим, ни славнијим, ни богатијим, ни живљим, али ће она учинити људе већим, и моћнијим, и славнијим, и богатијим, и живљим. Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. Не треба лично Богу наша благодарност, као што Њему није потребна ни наша молитва. Али је ипак онај исти Господ који је рекао: зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше (Мат. 6, 8) у исто време препоручио како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужа (Лк. 18, 1). И ако, дакле, Бог не осећа потребу у нашој молитви, Он ипак наређује да му се молимо. И ако Он осећа потребу у нашој благодарности, Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари и није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу уздиже нас смртне из трулежи смртности, одрешује нас од онога од чега се једном сви морамо одрешити, хтели не хтели, и везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој. Благодарност облагорођава благодарног а гањава благодетеља. Благодарност даје полета милосрђу у свету и освежава сваку врлину. У осталом смртни језик човечји не може ни издалека представити ни красоту благодарности нити ругобу неблагодарности тако јасно као што је то обоје представљено у данашњем јеванђељу. У време оно кад улазаше Исус у једно село сретоше га десет губавих људи, који сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Десет губавих људи! Страшно је и једнога губавога видети а камоли десет у гомили. Тело покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама а потом белим гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! тело које гнили и распада се! тело у коме је гној јачи од крви! тело које је смрад и споља и изнутра! ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можете мислити: какав је то ваздух који се кроз гној дише? и каква је то храна која се са гнојем једе? и какав је то свет уопште који се кроз гној гледа? По Мојсејевом закону забрањено је било губавом долазити у ма какав додир са осталим људима. Уосталом, то је и данас тако у оним пределима где има губе. Да не би неко дошао близу губавог човека, овај је морао издалека викати: нечист! нечист! Од речи до речи овако стоји написано у закону: а губавац на ком је та болест нека иде у хаљинама раздртим и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист (Мојс. 13, 45)! У хаљинама раздртим - да би се видела губа на њему; гологлав - опет да би се познало да је губав, пошто је од губе коса белила и опадала; са застртим устима - опет знак распознавања за мимопролазнике; и поврх свега тога морали су још викати: нечист, нечист! Они су бивали истеривани из града или села, и живели су скотскије од скота, одгурнути, презрени, заборављени. Нечист је, пише у закону, нека живи сам, иза окола нека му буде стан (ст. 46). Сматрани су за мртве, мада је њихов удес био страшнији од смрти. Поред таквих десет дроњавих и усмрделих комада живота пролазио је једнога дана Господ Исус, источник здравља, красоте и моћи. А кад губавци дознаше, да је то Он, они стадоше издалека и подигоше глас: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Одкуд су ови бедници могли дознати за Исуса, као и да им Он може помоћи, кад нису долазили у додир с људима? Свакако им је неко бацајући им хлеб с друма морао саопштити ову новост. Свакако је издалека допро глас до њихових ушију о тој јединој новости у свету, која је њих могла интересовати. Све остало што се догађало у свету: промене царева и битке народа, зидање градова и рушење градова, забаве, пожари и земљотреси - за њих је све то било безразлично. Обучени у гној они су могли мислити само о тој својој злехудој одећи и, можда, још и о ономе ко би им могао свући ту одећу и обући их у одећу здравља. Чувши за Господа Исуса као свемоћног Исцелитеља, они су свакако чули још и за нарочите случајеве Христовог исцелења губавих какви су били и они (Лк. 5, 12-13). Зато су и морали ожељкивати срећну прилику, да се сретну с Господом. Негде на крају равнице Галилејске, где се пут почиње дизати уз брда Самаријска, очекивали су Га они. Туда је он пролазио идући за Јерусалим. И гле, ево сада срећне прилике, не случајне но Богом устројене! Они смотрише Христа где иде са ученицима Својим. И смотривши Га они завикаше у један глас. Исусе наставниче, смилује се на нас! Зашто Га називају наставником? Зато што је то достојанственија и значајнија реч од назива учитељ. Јер наставник означава оног који није само прости учитељ него и душепопечитељ, који речју, примером и бригом руководи људе на путу спасења. Зашто Га онда не називају Господом, што је још достојанственије и значајније него наставник? Зато што свакако још нису били дознали за ово достојанство Христово. Смилуј се на нас! викали су они изагласа. И видевши их Исус рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући постадоше чисти. При једном од ранијих случајева исцељења губавих Господ се дотакао руком губавога и рекао му: очисти се; и одмах губа спаде с њега (Лк. 5, 13). А у овом случају Он се не само није дотакао губаваца, него није дошао ни близу њих. Јер они сташе из далека и викаху к Њему. Морао је, дакле, и Он њима викнути из далека. Зашто их Господ упућује ка свештеницима? Зато што су свештеници имали дужност, да губаве проглашују нечистим и изгоне их из друштва, а да опет исцељене проглашују чистим и здравим и повраћају их у друштво људи (III Мојс. 13, 34, 44). Господ неће да нарушава закон, тим пре што закон није сметао Његовом делу него је, напротив, помагао Његово дело у овом случају, пошто ће сами свештеници добити прилику да се увере, да су десеторица губавих постали здрави, и то ће сами утврдити и посведочити. Чувши, дакле, шта им Господ рече и куда их упути, десеторица губавих људи кретоше ка своме селу да тако и учине. Но, гле, идући они погледаше на себе, а то губе на њима не бише. Идући очистише се. И они погледаше на своја тела, и тела њихова беху здрава и чиста, и погледаше друг на Друга, и уверише се, да сви беху здрави и чисти. И красте, и гној, и смрад - све беше ишчезло, тако да више не беше ни трага од ужасне проказе на њима. Ко би могао рећи, да ово чудо Христово није веће од васкрсавања мртвих? Удубите се мало у тај факт, да на једну моћну реч десет прокажених људских тела, разједених од губе, наједанпут постану здрава и чиста! И кад се удубите, сами ћете лако признати: заиста, та реч није могла доћи од смртна човека! Ту реч је морао изговорити Бог кроз телесни орган човечји. Човечји језик, истина, изговорио је ту реч, али је та реч потекла из оне исте дубине, из које је потекла и заповедна реч, да се створи свет, којој је и следовало стварање света. Има речи и речи. Има речи чистих и безгрешних, које су зато и моћне. Те речи долазе из праисточника вечите Љубави. Пред њима се отварају врата свих ствари; њима се покоравају ствари, и људи, и болести, и духови. А има речи разводњених, отупелих, умртвљених грехом, које немају већег дејства него свирање ветра кроз шупљу трску; и маколика се множина тих мртвих речи изговарала, оне остају безсилне као ударање дима о гвоздена врата? И помислите још, каква је ненадмашна утеха за нас кад знамо, у каквог моћног и човекољубивог Господа верујемо! Бог наш на небеси и на земљи, всја јелика восхотје сотвори. Он је господар живота, Он је властитељ над болестима, Он је заповедник над природом, Он је победилац смрти. Ми нисмо створени од немислене и бесловесне природе него од Њега, Премудрога. Ми нисмо робови природних закона него слуге Бога живога и човекољубивога. Ми нисмо игра случаја него створења Онога који је створио и нашу старију браћу, ангеле и архангеле, и сву бесмртну војску небесну. Ако смо и на муци у овоме свету, Он зна смисао и циљ наше муке; ако смо и прокажени грехом, Његова је реч моћнија од проказе, како телесне тако и душевне; ако се и давимо, Његова спаситељска рука је близу нас; ако и умиремо, Он нас чека с оне стране гроба. Но вратимо се јеванђелској причи о исцељеним губавцима и посмотримо тек сад јасну слику благодарности и неблагодарности. Шта, дакле, учинише ови прокажени кад опазише, да су исцељени од своје проказе? Ево шта: само један од њих поврати се да благодари Христу, а други девет продужише свој пут не обзирући се више на свога добротвора и спаситеља. А један од њих видевши да се исцели поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде ничице пред ноге његове, и захваљиваше му. И тај беше Самарјанин. Овај један благодарни човек видевши да је с њега спала тешка болезања, дахнуо је душом као да се с њега свалио сплет љутих змија, и прва му је помисао била, да благодари своме спасиоцу од неисказане беде. И као што је мало час подигао био свој мукли глас и кроз своја гнојава уста викао: Исусе наставниче, смилуј се на нас! тако је сад опет подигао свој звонки глас из здравих груди кроз здрава и чиста уста, и хвалио је Бога иза гласа. Но није му то довољно било, него је он потрчао натраг за својим добротвором, да Му искаже своју благодарност. И кад дође пред Христа, он паде ничице пред Њега, не више на рањава и болна колена него на здрава, и стаде Му захваљивати. Тело испуњено здрављем, срце радошћу, очи суза! То је прави човек. Мало час једна гомила гноја, а сада опет - човек! Мало час одбачени отпадак људскога живота, а сада опет достојан члан људског друштва! Мало час једна жалосна труба, која је трубила само једну песму: нечист, нечист! а сада радосна труба хвале и славе Божје! А овај једини благодарни човек не беше Јеврејин него Самарјанин. Самарјани пак не беху Јевреји него или чисти Асирци или мешавина Асираца и Јевреја. То су они Асирци које је негда цар асирски Салманасар населио у покорену Самарију пошто је претходно преселио Јевреје одатле у Асирију (II Царства 17, 3-6, 24). Да је и овај благодарни човек био чист Асирац види се из тога што га сам Господ Исус назива туђином: А Исус одговарајући рече: не исцелише ли се десеторица? где су дакле деветорица? Како се међу њима не нађе који да се врати и захвали Богу, него само овај туђин? Чујете ли, како Господ благо укорева неблагодарне? Он само распитује за њих - да ли се и они не исцелише? и зашто се и они не вратише да заблагодаре? Не пита Он зато што не зна, да се они сви исцелише; не, Он је знао да ће се они исцелити пре него што их је срео и видео. Него Он поставља то питање као укор. Како благ укор, је л' те? Како сваки од нас када подари динар некоме беднику праска и виче, ако му овај не благодари! А замислите, како би сваки од нас најљуће изобличио девет болесних људи, кад би он, рецимо, био у стању да им поврати здравље, а они не рекли ни хвала за такву једну неисплативу услугу! Колико су сви дани испуњени људском виком на неблагодарне! Како је тежак сав ваздух на земљи од мржње и клетве, која се свакога дана од јутра до мрака сипа из људских уста на неблагодарне! Међутим како је све малено што човек човеку чини према ономе благодјејању што Бог људима чини, и то неуморно и без престанка, од колевке човекове до гроба! Па ипак Бог не виче, не грди, не проклиње неблагодарне, него их само благо укорева распитујући оне који Му се клањају у дому или у цркви: а где су остала деца моја? Не дадох ли ја здравље хиљадама њих, а гле, само вас десетина на молитви? не огрејах ли ја сунцем милионе, а гле само вас стотине благодаре? Не украсих ли родом њиве и не напуних ли торове свију, а гле, само неколико вас клече преда Мном и захваљују? Где су остала деца моја? Где су моћни и силни, који владају народима Мојом силом и Мојом помоћи? Где су богати и успешни, који се обогатише Мојим богатством и успеше због Моје милости? Где су здрави и весели, који се напунише здравља и весеља са Мога извора? Где су родитељи, чијој деци Ја помажем расти и крепити се? Где учитељи, којима Ја додајем мудрости и знања? Где су толики болесници, које Ја исцелих? Где толики грешници и грешнице, којима ја опрах душу од греха као од проказе? Гле, само овај туђин! Он се једини врати да благодари. Но зар има туђина за Христа? Није ли Он дошао да спасе све људе а не само Јевреје? Јевреји су се хвалили својим избранством од Бога и својим превасходним богопознањем пред свима осталим народима на земљи. Но ево примера који показује њихову тупост ума и окорелост срца! Један Асирац, један незнабожац, има просвећенији ум и благородније срце него ли хвалисави Јевреји. Али на жалост ова се историја и дан данас понавља са избраним и неизбраним. И данас понеко од незнабожаца има отворенији ум и благодарније срце према Богу него многи и многи хришћани. Многи и многи муслиман, или будист, или парсист, може застидети многе хришћане својим усрћем у молитви к Богу и својом топлом благодарношћу према Богу. Најзад се ова прича завршује речима Спаситељевим упућеним ономе благодарном Самарјанину: И рече му: устани, иди; вера твоја поможе ти. Видите, како је велики Господ у смирењу као и у благости! Њему ствара радост, да назове људе саучесницима у Својим великим и добрим делима. Он тиме хоће да уздигне достојанство пониженог и поништеног рода људског. Узвишен над људском сујетом и гордошћу Он жели да подели Своје заслуге са другим, Своје богатство са сиромашним, Своју славу са бедним и жалосним. Вера твоја поможе ти! Заиста овај Самарјанин је веровао, као што су веровали и осталих девет губавих; јер да нису веровали у моћ Господа не би ни викали: Исусе, смилуј се на нас! Но шта је вредила та њихова вера? Могли су они с таквом истом вером викати ка хиљадама најславнијих лекара на земљи: смилујте се на нас, и исцелите нас! па би све било узалуд. Претпоставимо пак, да их је неки од тих хиљаде земаљских смртних лекара исцелио, - мислите ли ви, да би он- ма који од њих - приписао то исцелење болесниковој вери а не себи, искључиво себи и својој способности? Није ли обичај код земаљских смртних лекара, да свак нарочито прећуткује неку заслугу свога болесника у његовом оздрављењу, да би тиме истакао што јаче и што искључивије себе самог и своју заслугу? Тако се односе људи према људима. А Христос Господ односи се другчије према људима. Христос је ставио Свој товар пшенице, а губави Самарјанин бацио је једно своје зрно у тај товар. Христов товар жита то је Његова божанска моћ и власт, а једно зрно губавога то је његова вера у Христа. Но истинити и човекољубиви Христос неће да прикрије ни то једно зрно, него, напротив, даје му част већу него Своме товару. Зато Он и не каже; као што би сви смртни у оваком случају казали: мој товар жита нахрани те, него: твоје зрно нахрани те! Он не каже: Ја ти помогох! него: вера твоја помаже ти! Ах, колико великодушности у овим речима! и колико поуке свима нама! И колико прекора себичности и гордости људској! Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви! Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје искључиве заслуге! Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци, који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи! Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род, који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а истиче заслуге људи! Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости, отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност ће га научити истинитости, праведности и смирености. О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и захваљивали му од сада до часа смртнога, - до часа смртнога, који није далеко ни од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: Недељна Еванђеља са беседом

Окупљенима се на платоу испред српске светиње у име патријарха Иринеја обратио митрополит Амфилохије који се захвалио руском патријарху Кирилу, али и руском председнику Владимиру Путину, као и руској влади на помоћи у изградњи. „Дужни смо да се сетимо свих који су себе уградили у овај Храм, али и оних који ће нам тек откривати Божји лик кроз лепоту овог мозаика“ поручио је он. Потпредседник српске владе Ивица Дачић се такође захвалио Руској Федерацији која је донела одлуку да помогне завршетак Храма. „Сада смо на пола пута. Овај храм је место нашег јединстава и заједништва у будућности. Треба да гајимо братство у овим немирним временима када су нам пријатељи потребни“, рекао је Дачић Он је поновио речи српског премијера Александра Вучића да ће српска влада финансирати завршетак изградње Храма. „Нећемо ући у следеће столеће, а да га не завршимо“, рекао је Дачић. Окупљеним верницим се на крају обратио и члан Руске академије уметности и народни уметник Русије Николј Мухин који је захвалио Богу „што нећемо још дуго чекати завршетак улепшавања Храма“. „Потрудићемо се да до 2019. завршимо и олтар јер он је како каже митрополит Амфилохије, срце храма“, рекао је Мухин. Он је посебно захвалио компанији „Гаспормњефт“ која је нашла средства за израду мозаика. Током дана Београђани ће имати јединствену прилику да виде делове мозаика пре него што почне њихово постављање у куполу цркве. Десет тона мозаика „Вазнесења Христовог“, упакованог у 62 палете, прошло је од московског атељеа највећег руског иконописца Николаја Мухина кроз Русију, Белорусију, Пољску, Словачку и Мађарску, да би крајње одредиште нашло у нашој земљи. Мозаик са ликом Христа Спаситеља, површине 1.230 квадратних метара, пречника 30 метара и тежине 40 тона, у куполу Храма уградиће руско-српски тим, а почетак радова очекује се наредних дана. Посао вредан четири милиона евра, који финансира „Гаспромњефт“, требало би да буде завршен до краја године. Извор: Спутњик http://www.mitropolija.com/deset-tona-mozaika-za-hram-svetog-save-u-beogadu-stiglo-iz-moskve/