Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'љуби'.
Found 10 results
-
У православљу, благослов свештеника представља невидљиву руку Христа која нас благосиља и зато је целивамо, док монахиње својим животом посвећеним Богу остају стуб духовности без улоге посредника благослова. Православна вера, богата симболиком и дубоким духовним значењем, пружа својим верницима многе обреде и обичаје који одражавају саму суштину вере. Један од тих обичаја је и целивање руке свештеника или епископа, као израз поштовања према благослову који долази од самог Христа. Међутим, у случају монахиња, овај чин се не практикује, а разлог за то лежи у самој сржи црквених канона и теологије. Свештенослужитељи, који су кроз свету тајну свештенства добили благодат Светог Духа за служење Цркви Христовој, осењују нас крсним знаком, доносећи благослов од Господа. Епископи (архијереји) и свештеници (јереји) приликом благослова састављају прсте тако да представљају слова ИС ХС, што значи Исус Христос. Кроз овај чин, свештеник нам преноси благослов Господњи, а Свети Јован Златоусти нам поручује: „Не благослови човек, него Бог његовом руком и језиком.“ Да бисмо примили благослов од свештеника или епископа, потребно је саставити шаке у облику крста - десну преко леве са длановима навише, изговарајући: „Благослови, оче“ (или „владико“). Након примљеног благослова, пољубимо руку свештеника као невидљиву руку самога Христа, док свештеник изговара речи: „Бог благословио!“ Монахиње, с друге стране, не носе свештеничку благодат. Оне се ословљавају са „сестро“, док се игуманија, старешина манастира, ословљава са „мати“. Иако постоји тумачење да се игуманији може пољубити рука као израз поштовања, ово је више израз световних правила, док се црквени канони држе дубљег теолошког значења. Монаштво се води црквеним канонима, а не световним правилима. Монахиње не пружају благослов на начин на који то чине свештеници. Ово не умањује поштовање према монахињама, већ истиче разлику у њиховим духовним улогама унутар цркве. Док свештеници делују као посредници Христовог благослова, монахиње својом посвећеношћу и молитвом оснажују духовни живот заједнице. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22136/monahinjama-se-ne-ljubi-ruka
-
- љуби
- монахињама
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви поручује рођаку и његовим колегама: “ Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи“ Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви ступови у Беранама, протосинђел Хаџи Јеротеј Калуђеровић, упутио је отворено писмо свом брату од тетке Мијазу, који је запослен у МУП Црне Горе и његовим колегама полицајцима. Писмо преносимо у целости: „Е мој брате Мијазе! Пре тридесет и осам година, као твој брат Омер, заједно смо седели у клупи, читали српске писце, писали и говорили српским језиком код професора Милана Цимбаљевића. А сада, српски језик, из кога је настао црногорски са три нова слова, свима смета. Ако могу Америка и Аустралија, два континента, да говоре језиком друге државе, Енглеске , па им то не смета, зар смо ми нешто већи народ од њих па нам је понижење да говоримо српским , до јуче матерњим језиком. Трагајући за смислом живота, ја сам постао православни монах Српске Православне Цркве. А ти трагајући за хлебом, постао си полицајац црногорског режима. И сада стојимо један наспрам другога, као непријатељи. Пошто само чекаш команду па да удариш по мени, дужан сам да ти укратко објасним шта је то Српска Православна Црква тј. вера, па кад ме будеш ударао да знаш зашто ме удараш. Православна вера је љубав према: Богу Оцу, Који је кроз свога јединородног Сина створио свевидљиво и невидљиво Духом Светим. Који је створио човека ( па и нас двојицу) по своме лику и подобију као разумно биће, саздавши га од праха земаљског удахнувши у њега дух, ум и разум као и слободну вољу, која је услов за постојање љубави. Као што је Бог један у Тројици , тако је и човекова душа тројична од ума, разума и духа, а ипак је једна душа тј. један човек. Као што за некога можемо да кажемо да је уман, за некога да је разуман, а за некога да је духован, тако је онај ко је сав у складу са Богом , и уман и разуман и духован, тј. савршен човек са здравом душом. Љубећи Бога, човек љуби и све што је Бог створио, а то укључује пре свега човека, како пријатеља тако и непријатеља, све живо као и неживо тј. сву творевину Божју. Живећи по Божјим заповестима нама се омогућава да смо у љубави, миру и заједници са Богом, а самим тиме и са свима људима као и са свом творевином. Јер што је човек ближи Богу то је ближи људима, и обратно, што је даљи од Бога даљи је од људи. Сваки човек који се роди, има у својој души усађену потребу за заједницом са Богом. Што цар Давид сликовито каже: Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему“. Човек који искрено осећа ту жеђ за Богом, и искреним срцем тражи Бога, који у свему види мудрост Божију и диви јој се, који воли сваког човјка без обзира на нацију, веру или боју, који не уме да мрзи непријатеље већ и њих воли, али као некога за кога зна да није у праву па његово незнање толерише, а њега воли као човека, који не чини ништа што би нанело зло било коме у било ком погледу, који се труди да чини само добро подједнако и пријатељима и непријатељима, који верује и поштује свакога човека, који кад му удариш шамар окрене ти и други образ да му удариш и други шамар, ако ће те то чинити срећним, који ако му тражиш у зајам новац или нешто друго не тражи да му вратиш, који ако му тражиш кошуљу да ти и хаљину, који ако му кажеш да ти помогне један сат помогне ти цели дан, који ако ти учини добро посрами се ако га за то похвалиш, који ако га мрзиш уклања се од тебе са болом у души јер је узрок твоје несреће, који свима чини добро а сматра то за ништа јер је дужан да тако чини, који не прави разлику између лепих и ружних, између богатих и сиромашних, између учених и неучених, пријатеља и непријатеља, већ их све воли подједнако без разлике, који ни у мислима не прима помисли о прељуби јер зна да тако прља и помрачује своју душу, а душа покреће тело па самим тиме прља и тело, који мрзи на лаж а радује се истини, који све даје да учини другога срећним а не тражи ништа за узврат, све трпи и све сноси и свему се радује, ради љубави која му даје снагу и силу да живи. У таквом срцу Бог може да се усели и да се огледа као у огледалу. Наравно, да би човек постао овакав, потребан је велики труд и много молитве Богу да га очисти од греха и преобрази да може да твори вољу Божју. Ако се роди човек који има један добар део ових наведених врлина, и ако Бог види његову настројеност да тежи ка усавршавању, тј. да жели да има чисту душу, родио се он ма где па макар и у некој забити, Бог ће наћи начина да га доведе на прави пут, тј. на пут ка Богу. Сада брате Мијазе, када знаш о чему се ради, лакше ми је да примим батине од тебе. Као што је Господ Исус Христос са крста рекао: Оче опрости им јер не знају шта чине. Тако и ја могу да кажем за вас: Господе Исусе Христе опрости им јер не знају шта чине и кога гоне. Ово није борба за власт, јер нама је Бог заповедио да поштујемо сваку власт, што и чинимо. Ово је борба против неправедног закона који гази верску слободу и омогућава држави да отме светиње. Докле ће нам се стране силе смејати. Докле ће цепкати и делити наш народ и правити од њега нове: Вере, нације и партије и тако изазивати грађанске ратове који трају већ вековима. Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи. Покажимо свиту да смо храбри и јединствени и да више нико не може да манипулише нама. Будимо светлост и пример свету, да виде како је лепо кад сва браћа живе заједно. Зато позивам све људе добре воље и чисте савести, свих вероисповести, нација и свих политичких опредељења, да нам се придруже у борби за слободу вере, за истину и правду, и покажемо свету да је љубав према Богу и човеку сила коју нико не може разорити“. Протосинђел Јеротеј Калуђеровић, Манастир Ђурђеви Ступови Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- протосинђел
- јеротеј
- (и још 17 )
-
На Спасовдан, дана 06. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Архипастиру су саслуживали: јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, парох доброводски и ђакони Радован Арсеновић из Трпиње и Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Трпињи! Нека вам је срећан овај дивни празник, који можемо назвати и празником радости. Велика је радост за све хришћане јер се овим празником потврђује икономија нашега спасења, потврђују се сви догађаји од Рођења, па до Страдања и Васкрсења. Као круну свих ових догађаја дочекаћемо празник Педесетнице који јесте Рођендан Цркве. Црква у личности Господа Исуса Христа има своју Главу, свог Оснивача. Христос је страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења. Христос је страдао из љубави према човеку, никако другачије него из превелике бриге и љубави коју Бог има према човеку. Падом смо се одвојили од заједнице са Богом, а Страдањем и Васкрсењем Христовим поново је отворена могућност човеку да обнови заједницу са Живим и Делатним Богом. Христос није васкрсао само зато како би нама показао своју силу и моћ, него да би показо какву љубав Бог има према човеку и да загреје наша срца како бисмо и ми имали љубави једни према другима. Тајна Васкрсења и Вазнесења је у томе да изграђујемо међусобну љубав, ону божанску љубав којом Бог љуби човека. Бог нас воли и љуби без обзира какве грехове чинили, својом неограниченом љубављу Бог нас кроз Тајну покајања грли и сједињује у заједницу Цркве Божје. Човек не може бити себичан, Господ нас није томе учио. Не може човек себе постављати на место Христово, на место Судије Васељене и да сматра како су сви други у заблуди. Ту онда нема нити љубави нити Цркве која нам је остављена као залог да бисмо кроз Тело и Крв Христову приступали Вечној Заједници. Не можемо бити себичан народ без љубави. Бог има љубави да нас воли овакве какви јесмо, грешни смо и ходимо земљом чинећи лоша дела. Почевши од мене првога, не могу се ни ја издвојити без обзира на службу коју имам. Зрно покајања мора бити и у мени, зрно љубави да волим сваког човека. То онда вреди и прелива се на све остале. Нека нас овај дан научи да љубимо једни друге, да не будемо себични него људи Христови који следе Јеванђеље. Јеванђеље Христово је у овом свету преточена љубав Божја, кроз Јеванђеље се учимо врлинама, трпљењу и љубави. Учимо се како је живети у Цркви Божјој, да не бисмо били индивидуалци не желећи заједницу. Морамо имати заједницу са Црквом Божјом јер кроз Цркву тече Јеванђеље изливајући се на душу свакога човека. Јеванђеље буди и снажи и крепи, оно треба да буде темељ нашега живота. Требамо да разумемо речи Јеванђеља како не бисмо отишли у гордост или прелест, како бисмо разумели Цркву и њену хијерархију. Зна се какве службе у Цркви постоје и каква су богоугодна дела у свакој од њих. Када то успемо бићемо народ на јеванђеоском путу, на путу љубави и милости Божје. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ”кирбај” овде у Трпињи која је заиста једна жива заједница у Христу, народ који је у Духу Цркве. Тако требате наставите да живите и за целу вечност. Амин. По одслуженој светој Литургији Преосвећени Владика осветио је и преломио славски колач са овогодишњим кумом господином Драганом Ристанићем чија је породица приредила послужење за све присутне. Трудом ЦО Трпиња приређен је и славски ручак како би у парохијском дому била настављена радост заједничарења. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
-
- епископ
- осечкопољски
- (и још 11 )
-
Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети. Временом се и ријечи хабају, губе свој садржај и значење. Као и свему другоме, и томе смо ми, људи, криви. Гдје год је људска нога крочила, чега год да смо се својим рукама дотакли, свему смо, на неки начин, покварили сјај и љепоту. Тако смо, злоупотребљавајући ријечи, искривили и њихову чистоту. Христос нас подсјећа на најважнију заповијест о љубави; заповијест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњег својега као самога себе”. (Мт. 22, 37-39) Када треба да говорим о љубави, нађем се у недоумици, не знајући ни сам да ли ћу моћи довољно јасно рећи колико нам је животно битно да се у својим животима вратимо тој светој врлини. Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање има. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживјети. Говори се о силама оваквим и онаквим, сада већ о супер-силама, а очевидно се види: нема те силе којој се не може на крај стати и доакати. Показала је то слабашна Србија у првом рату силној Аустро-Угарској. Показали су то Вијетнам и Пакистан и друга крвава ратишта. Зато људи почињу да схватају да је пуно мудрије и сврсисходније да се застане и преговара; и другим начином, а не силом и крвопролићем, проблеми рјешавају. Свако сиљење противи се Божијој вољи, а Бог је изнад сваке силе и ниједна сила њему није мила. Још на самом почетку тока историје, када је успостављао свој поредак на земљи, Господ објављује своју љубав према људима. Вели: “Чиним милост на хиљадама оних који ме љубе и чувају заповијести моје”. (2. Мој. 20, 6) И све што је Оваплоћени Бог на земљи људима говорио, ишло је на то да се људи подсјете на оно што им је већ једном Бог објавио и што је у Свете књиге записано. Христос је заједљивим фарисејима одговарао њима познатим одговорима, настојећи да им у њихову отупјелу свијест призове мисао о себи као испуњењу онога што су богонадахнути старозавјетни људи говорили и записивали. Заповјест о љубави, дословно, како фарисејима Христос говори: “Љуби ближњега својега као себе самога”, (3. Мој. 19, 18) стоји записана на самом почетку Библије, у Трећој књизи Мојсијевој. Питали су се људи, питаће се и неко од нас: А зашто као “себе самога”? Зашто не више или мање? Обично причају пуно они који мало творе, а најчешће сувише питају они који до одговора мало држе. Међутим, одговор је јасан: Камо среће кад бисмо ми достигли такав ступањ наше љубави да волимо ближње колико волимо себе. Живот је, на жалост, препун сулудих примјера који показују да ми можемо да мрзимо другога више но што себе волимо. У жељи да некоме напакостимо, страдамо и сами. Гурајући друге у пропаст, многи и сами пропадају. Нек комшији цркне крава па макар ни моја не остала жива! Нека је другоме мука па макар ни мени не било лако! Има још један одговор на питање зашто да волимо ближњега као себе самога: Зато што Бог подједнако воли све људе и гледајући нас са небеске висине, све наше душе једнако вреднује. Свој коначни суд даће када за то вријеме одреди. На истом мјесту гдје је Мојсије записао Божију вољу о љубави према ближњем, записао је и Божију вољу о љубави широј од круга ближњих и пријатеља. “Ко је дошљак међу вама – каже – нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Мисирској”. (3. Мојс. 19, 34) У Петој библијској књизи, која се зове Закони поновљени, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: “Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме”. (5. Мојс. 5, 6) Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца јер она истискују из себе љубав брзо и лако. Камо пусте среће кад бисмо љубав носили у срцу дуго колико мржњу носимо и када бисмо учињена нам добра памтили тако дуго како памтимо нанесена нам зла. Добро заборављамо и умањујемо, а својим, и безразложним, мржњама ми измишљамо и додајемо и непостојеће разлоге и подгријавамо их на силу, кад их и само вријеме почне полако хладити. На једном мјесту, у Светом писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду “као сунце кад излази у сили својој”. (Суд. 5, 31) Такви треба да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видио. (1. Јн. 4, 20) Господ Исус Христос проширио је границе љубави до бесконачности. “Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи на непријатеља свога. А ја вам кажем – вели Христос – љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. Да будете синови оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава и зле и добре и пушта дажд на праведне и неправедне.” (Мт. 5, 43-45) И када ово наређује, Христос нас сукобљава са неумитном логиком: “Јер ако љубите оне који вас љубе – вели он – какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? (Мт. 5, 46) Љубав “не тражи своје”. (1. Кор. 13, 5) Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмјерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска љубав. И “грешници љубе оне који њих љубе”. (Лк. 6, 32) По љубави треба да нас други распознају. Гдје нема љубави, нема ни хришћана. “По томе ће се познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом”. (Јн. 13, 35) “Ако ме љубите, заповијести моје држите”, (Јн. 14, 15) вели Христос својим ученицима – и нама. Упразно говорити, а дјела не творити, и то ништа није. “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”. (Јн. 15, 13) И на крају, Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо имати љубави међусобне: “Ово вам заповиједам: да љубите једни друге”. (Јн. 15, 17) Тако и никако другачије; да бисмо дошли до спасења. Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- протопрезвитер
- василије
- (и још 5 )
-
Хамдија Липовача, добитник ОРДЕНА СВЕТОГ САВЕ: Јадни смо ако бројимо колико се ко пута љуби
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
На одликовању Вам је честитао и предсједник Српске Милорад Додик. У каквим сте односима са њим? Господин Додик је пришао да ми честита. Не видим ту ништа спорно. Тиме је поздравио концепт који заступам. Вјерујем да ће њему и свим политичарима у РС ово бити подстрек да на свом подручју више заштите Бошњаке и Хрвате. Јер то тако треба. Додик својевремено није прихватио Ваш позив на „ледени изазов“, уз коментар: „Ко је Хамдија Липовача? Немам појма“. Да ли сте му на томе замјерили? Мислим да се од Додика превише прави публицитет. Гледа се шта он каже, како реагује. С тиме га афирмишу они који своју власт заснивају на страху од других и другачијих. Ја га доживљавам као изабраног представника српског народа. И то је све. Рачуне полаже народу који га бира. Сутра, ако побиједи, биће члан Предсједништва БиХ. Значи, дио Предсједништва наше земље. Значи, дио Предсједништва свих њених грађана. Са патријархом и са Додиком сте се пољубили три пута, по обичају Срба. Због чега? Ја потичем из старе муслиманске беговске породице Поздераца и Липовача. Код нас је адет да се стари људи пољубе у руку, а посебно вјерски поглавари. Ја никада нисам пропустио да пољубим руку и свом реису Церићу и Кавазовићу. А, кад вам неко дође у кућу научен сам да му треба пружити све почасти. На крају, јадни смо ми кад се у 21. вијеку броји колико се ко пута пољуби. Ја знам да би многи вољели да сам одбио руку господина Додика, или на неки начин довео до инцидента, али то није БиХ и није мој одгој. У каквим односима живе Бошњаци и Срби у Унско-санском кантону? Нормалним. Дијелимо и добро и зло. Посјећујемо се за Бајраме и Божиће, помажемо једни другима. То управо смета националистима. Но, то је њихов проблем. Зашто вас нема на овјереним кандидатским листама за идуће опште изборе у БиХ? Чиме се сада бавите? Видите, ја сам један од првих људи који је био сметња зеленој властели. Анонимно вас пријаве, њихови људи у тужилаштвима вас оптуже и смакну на тај начин. Након исцрпних монтираних судских процеса у три од четири сам ослобођен оптужбе. СДП није сматрао да требам бити на листама, па сам одлучио да се не кандидујем нити на другим листама. Никшић се није јавио Да ли сте још члан СДП БиХ и какав изборни резултат прогнозирате за ту странку? Ја сам члан Главног одбора СДП. Људи који воде партију у УСК су учинили све да ме маргинализирају јер се не слажем са њиховим концептом вођења Партије, гдје четири године дјелују као кец из рукава владајуће СДА, али само за своје личне интересе. Предсједник Никшић и ја смо имали састанак у априлу, гдје смо се договорили да се ухрпамо и кренемо радити. На жалост, више се никад није јавио. СДП-у желим сву срећу и успјех на изборима. https://srpskainfo.com/hamdija-lipovaca-dobitnik-ordena-svetog-save-jadni-smo-ako-brojimo-koliko-se-ko-puta-ljubi/ -
Не дешава се сваки дан да Бошњак добије признање Српске православне цркве, па још орден назван по Светом Сави. Управо то се десило у недјељу у Бихаћу, гдје је патријарх српски Иринеј за заслужног грађанина прогласио Хамдију Липовачу, бившег начелника тог града и такође бившег премијера Унско-санског кантона. На питање како је у БиХ бити Бошњак награђен од православног патријарха, Липовача каже да је то „још једна цигла уграђена у БиХ са бољом будућности, јер прошлост није била фина, али будућност можемо направити да буде“. – Ради дјеце, ако ништа. Ја у континуитету исто мислим, говорим и радим и кад сам у Бањалуци, и у Загребу, Београду или Бихаћу. Вјерујем да огромна већина Бошњака поздравља ово одликовање – каже Липовача у интервјуу за Српскаинфо. За шта сте конкретно од патријарха награђени Орденом Светог Саве? На који начин сте помогли градњу Храма Свете Тројице у Бихаћу? То би било најбоље питати људе из Српске православне цркве и сам народ српски који овдје живи. Углавном, од 2004. до 2015. као СДП-ов начелник и премијер УСК увијек сам, за разлику од претходних, али и власти након мог мандата, Бошњаке, Србе и Хрвате гледао као своје. Равноправно. Градио сам и помагао Исламску заједницу, Католичку цркву и Српску православну цркву са истом љубављу. Међу коментарима на Ваше одликовање има и негативних. Шта поручујете онима који у том чину виде нешто лоше? Велика већина је лажних профила и националстички обојених портала, те покојег кандидата „зелене династије” који сад позивају на патриотизам, вјеру, нацију, а сваке седмице иду у Бањалуку, сједе са Драганом Лукачем и другим српским представницима, праве договоре, траже услуге. Па, код двије трећине ових критичара је грб Републике Српске на дипломама. Тад им ништа не смета. На такве се не обазирем, само је евидентно да би у сва три националистичка концепта сви Босну и Херцеговину, али да друга два народа постоје само на папиру. Е, неће моћи. На одликовању Вам је честитао и предсједник Српске Милорад Додик. У каквим сте односима са њим? Господин Додик је пришао да ми честита. Не видим ту ништа спорно. Тиме је поздравио концепт који заступам. Вјерујем да ће њему и свим политичарима у РС ово бити подстрек да на свом подручју више заштите Бошњаке и Хрвате. Јер то тако треба. Додик својевремено није прихватио Ваш позив на „ледени изазов“, уз коментар: „Ко је Хамдија Липовача? Немам појма“. Да ли сте му на томе замјерили? Мислим да се од Додика превише прави публицитет. Гледа се шта он каже, како реагује. С тиме га афирмишу они који своју власт заснивају на страху од других и другачијих. Ја га доживљавам као изабраног представника српског народа. И то је све. Рачуне полаже народу који га бира. Сутра, ако побиједи, биће члан Предсједништва БиХ. Значи, дио Предсједништва наше земље. Значи, дио Предсједништва свих њених грађана. Са патријархом и са Додиком сте се пољубили три пута, по обичају Срба. Због чега? Ја потичем из старе муслиманске беговске породице Поздераца и Липовача. Код нас је адет да се стари људи пољубе у руку, а посебно вјерски поглавари. Ја никада нисам пропустио да пољубим руку и свом реису Церићу и Кавазовићу. А, кад вам неко дође у кућу научен сам да му треба пружити све почасти. На крају, јадни смо ми кад се у 21. вијеку броји колико се ко пута пољуби. Ја знам да би многи вољели да сам одбио руку господина Додика, или на неки начин довео до инцидента, али то није БиХ и није мој одгој. У каквим односима живе Бошњаци и Срби у Унско-санском кантону? Нормалним. Дијелимо и добро и зло. Посјећујемо се за Бајраме и Божиће, помажемо једни другима. То управо смета националистима. Но, то је њихов проблем. Зашто вас нема на овјереним кандидатским листама за идуће опште изборе у БиХ? Чиме се сада бавите? Видите, ја сам један од првих људи који је био сметња зеленој властели. Анонимно вас пријаве, њихови људи у тужилаштвима вас оптуже и смакну на тај начин. Након исцрпних монтираних судских процеса у три од четири сам ослобођен оптужбе. СДП није сматрао да требам бити на листама, па сам одлучио да се не кандидујем нити на другим листама. Никшић се није јавио Да ли сте још члан СДП БиХ и какав изборни резултат прогнозирате за ту странку? Ја сам члан Главног одбора СДП. Људи који воде партију у УСК су учинили све да ме маргинализирају јер се не слажем са њиховим концептом вођења Партије, гдје четири године дјелују као кец из рукава владајуће СДА, али само за своје личне интересе. Предсједник Никшић и ја смо имали састанак у априлу, гдје смо се договорили да се ухрпамо и кренемо радити. На жалост, више се никад није јавио. СДП-у желим сву срећу и успјех на изборима. https://srpskainfo.com/hamdija-lipovaca-dobitnik-ordena-svetog-save-jadni-smo-ako-brojimo-koliko-se-ko-puta-ljubi/ View full Странице
-
Како сме председник Србије да љуби руку свештенику? или О новинарском безобразлуку и ниподоштавању нашег идентитета На сајту листа "Данас" сам наишао на један од многобројних помодноострвљених, мрзитељских текстова овдашњих агностички обескорењених каменобацача, усмерен против наше Цркве и свега традиционалног у српском народу. Извесни Милан Лазаревић, самопроглашени "слободни новинар", у рубрици "Лични ставови" (од 16. августа), решио је да "споји угодно са корисним" и што гласније и гневније прозове наше политичаре за оно што није сметало ни турским агама и беговима ни немачким окупаторима ― за целивање руке српском Патријарху (и, уопште, свештенству). Тиме он само верно наставља вишедеценијску традицију комунистичких цензора и идеолога из Титове епохе ― само сада са нешто лукавијом и "отменијом" формулацијом, тобоже у име секуларног одређења односа државе и Цркве. Поменути "слободни новинар" тражи у свом памфлету од Александра Вучића да "коначно учини нешто што се очекује од сваког нормалног шефа секуларне државе" и заувек прекине са праксом љубљења руке Патријарху. Вешто се поигравајући појмовником секуларног погледа на свет, дотични исмева институције Српске Православне Цркве, али и наше државе и друштва, као и право сваког човека (па био он и политичар) да отворено и слободно испољи своја верска убеђења. Лицемерно и лукаво тражи да се људи из врха државне власти одрекну сваке везе са вером у којој су крштени и васпитани. Тражи, дакле, не да православни архијереји не утичу директно и надређено на политичке одлуке српских државника већ да једино припадници наше Цркве немају никакво право на своје мишљење и одговарајући лични утицај на оно што се тиче свих грађана Србије (осим, ваљда, њих). Окрећући тако наглавачке грађански концепт "одбране државе од клерикализма" (и то оног старовременског, искључиво римокатоличког типа) на ― тотално онемогућавање права припадницима Цркве на ма какво друштвено деловање изван гвоздене ограде њихових храмова (баш као и у време антицрквене хистерије у идеолошкој диктатури епохе титоизма). Више пута је у овом политкомесарском, пропагандном тексту наглашено како "до сада нико није јавно упозорио ― или није смео то да учини ― Вучића да не љуби руку патријарху и тако понижава државу и даје ружан пример другима који у овом иду његовим стопама" и да је "чудно да на то досад нико није реаговао". По настраној логици овог самохвалисавог текстића испада да у Србији влада нека теократска и инквизицијска страховлада, коју, ето, сада, коначно, смело руши тај "најслободнији од свих слободних новинара" - упркос опасностима и тобожњим предрасудама српских медија. Баш храбро! Ставља човек главу у уста разјапљених чељусти црквеноправославних фанатика из власти и ризикује да буде спаљен на некој од увек распаљених ломача што, по њему, даноноћно горе на свим градским трговима овдашње "православне џамахирије". Звучало би комично да није, у ствари, трагично, да то није само зомбирани и модернизовани наставак већ виђене антисрпске и антиправославне хистерије револуционарно-крволочног типа из времена када су свештеници убијани, цркве дизане у ваздух, а њихови остаци разношени за градњу штала, свињаца и задружних домова. Тада нико од верника није смео ни имао где да објави своју реакцију и неслагање са овим безбожничким терором, а поменути јуришник М. Л. би да (ипак мало закаснело) настави са оваквом праксом, уједно нам најављујући какву то власт он прижељкује. Ако је њему актуелни председник Србије некакав "екстремни клерикалац", који љубљењем руке Патријарху показује недопустиву "склоност патетици и театралности", враћајући се, тако, ретроградно, а по аутору овог бућкуриша од текста ― својој "радикалској и демагошкој природи", шта онда да очекујемо од политичких истомишљеника оваквог поимања ствари (уколико би добили прилику да буду господари наших судбина)? Али, није овом приручном аналитичару феномена "љубљења руке патријарху" права мета А. Вучић, ни сви други политичари што се усудише да целивају десницу наследнику духовног трона Светог Саве, па ни његове колеге новинари што наводно никада нису протестовали против оваквог "неодмереног понашања" већ – Црква. И, наравно, Онај Кога она представља и заступа на земљи и међу људима. Кад исмева председника што се усуђује да се "савија готово до земље" и "жури да патријархову руку љуби, редовно, нападно и страствено, што пре и видљивије", кад му иронично саветује да онда крене да љуби руке и вођама свих других верских заједница (па и представницима атеистâ), када предвиђа ситуацију у којој ће Патријарх да "дâ корпу" Вучићу, "повуче руку и одбије пољубац", "ускраћујући му ту милост" и "кажњавајући га тако" за његов став према судбини Косова... ― писац овог провокативног дневнополитичког штива то ради искључиво као претњу Српској Православној Цркви и њеним верницима, којима расистички одриче право једнакости са другим суграђанима (све чудећи се како неко "ко је био добар студент" може да се уопште усуди да уради нешто тако примитивно и, замислите, пољуби руку првосвештенику наше Цркве ― и то данас, у 21. веку). То је прави циљ и истинска мета његовог цинкарења још увек православне Србије бриселским моћницима, са идејом да тако "убије две муве истим ударцем" и поништи и оно мало наговештаја бољег односа секуларне према верујућој Србији. By the way или, ипак, не баш тако успут, то је стварни разлог писања ове недуховите, циничне, таблоидне оптужнице против свега онога што је створило, одбранило и јунаштвом прославило ову земљу и наш српски народ: збрисати сваки траг патријархалног система вредности, српске традиције и наше органске припадности хришћанској вери и цивилизацији. Зато пажљиво и "са зрнцем соли" прочитајте ове речи хладно сервиране мржње и покушајте да појмите поуку ове количине отпора према враћању Србије њеним изворима, све заједно са вероломним односом овог аутора наспрам светосавских завета (и нашег величанственог средњовековног уласка у ред уистину великих народа). Уместо расправљања са оваквим опадачима и клеветницима Цркве, посветите своје драгоцено време проучавању и усвајању вечних вредности духовне културе (оних које брижно и одано чува Српска Православна Црква)! И спасењу своје бесмртне душе. Драгослав Бокан
- 27 нових одговора
-
Права љубав према ближњем се познаје по оном унутрашњем болу који се појављује у срцу кад сазнајемо за тугу ближњег. Недостатак љубави се испољава у равнодушности – овој тишини мрачног вира, који гута жива и чиста осећања. Ако се ваш ближњи разболео и ако сте осетили тугу као за себе самог, волите ближњег. Ако сте сазнали да је други човек у невољи и одмах помислили шта можете да предузмете да му помогнете, нисте лишени хришћанских осећања. Али, ако сте чувши за непријатност која се догодила помислили: „Добро је што ме у том тренутку није било ту, да не морам да носим његов терет,“ – то значи да сте далеки од љубави. Уједно, љубав није само кад човек осећа сажаљење према ближњем, већ и онда кад се радује туђој радости. Авај, има људи који су спремни да саосећају кад чују за невољу ближњег: „Јао, што ти је тешко, много ми је жао.“ Али чим чују да је срећан, њихова лица бледе, а срца бивају испуњена негодовањем: „Види, какав си.“ Народна мудрост је овим поводом створила афоризам: тешко је опраштати туђе мане, али је још теже опраштати туђе врлине. Рецимо, ако чујем да је неко добио награду за књижевност и озлојеђено помислим: „А зашто не ја?“ – то је већ егоизам. Ако сам се, пак, кад сам од блиског писца чуо да је победио на међународном конкурсу обрадовао за њега, значи да, хвала Богу, нисам лишен макар и малог зрнца љубави: „Радујте се с онима који се радују и плачите с онима који плачу“ (Рим. 12, 15), – говорио је свети апостол Павле. Пратите себе и тачно ћете поставити дијагнозу својих сопствених унутрашњих осећања. Суштина реченог је следећа: радост због туђе радости је сигуран знак љубави према нашем ближњем. Како човек још да примети у себи хришћански однос према ближњима? Ако сте се порадовали због ближњег због тога што је, за разлику од вас, добио значајну повишицу, што је у његовом животу наступио успешан период, може се рећи да су то први изданци хришћанске љубави у вашој души. Напротив, недостатак љубави према ближњима се врло добро открива на основу тога што у души постоји завист. Завист је увек унутрашњи бунт: зашто је други добио оно што ја немам? Завист је најочигледније, најупадљивије огледало егоизма: све само мени, а другима ништа. Тако је згрешио први анђео, који је поседовао највећу моћ и славу, али је позавидео слави Творца и због тога је све изгубио. Тако стално греше људи мислећи да је некоме боље него њима. На крају крајева, завист је самоуништење, јер је завист незадовољство Божијом бригом о себи и протест против оног реалног места на које те је Господ поставио у твом животу. Зато је од десет заповести последња усмерена управо против зависти: „Не пожели жену ближњег свог, не пожели кућу ближњег свог, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити иштта што је ближњег твог“ (5 Мојс. 5, 21). Дакле, завист је најочигледнија супротност љубави. Без љубави према ближњем није могуће волети Бога, „јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, Кога не види?“ (Јн. 4, 20). А без љубави према Богу спасење није могуће. Да ли то значи да је онај ко не воли ближње пропао човек? Немојмо очајавати. У сваком случају, ако љубави нема, она се може гајити. На који начин? То објашњава преподобни ава Доротеј: „Спаситељ каже: „Љуби ближњег свог као самог себе“ (Мт. 22, 39). Не обраћај пању на то колико си далеко од ове врлине да те не обузме ужас и да не кажеш: „Како је могуће заволети ближњег као себе? Да ли могу да се бринем због његове туге као због своје сопствене, а посебно због оне скривене у његовом срцу коју не видим и не познајем као своју?“ Не препуштај се таквим размишљањима и немој мислити да врлина превазилази твоје снаге и да је немогуће испунити. Већ, започни с вером у Бога, покажи Му твоју вољу и твој напор – и видећеш помоћ коју ће ти дати за испуњавање врлина. Замисли двоје мердевина: једне воде горе на Небо, друге воде у пакао, а ти стојиш на земљи међу њима. Немој мислити и говорити: „Како могу да се винем са земље и да се одједном нађем на Небу?…“ Наравно, то није могуће, а ни Бог то од тебе не захтева, али се чувај да не сиђеш доле. Немој чинити зло ближњем, немој га љутити, не клевећи га, не злослови, не понижавај, не прекоревај. А после ћеш мало по мало почети да чиниш и добро свом брату, тешећи га речима, састрадавајући с њим или дајући му оно што му је потребно. И тако, пењући се с једне степенице на другу, уз Божију помоћ ћеш стићи и до врха лествице. Јер, мало по мало, помажући ближњем, доћи ћеш до тога да ћеш почети да желиш и његову корист као своју сопствену, и његов успех, као свој сопствени. То значи заволети ближњег као себе самог (Мт. 22, 39).“ Заправо, пут хришћанског живота и води ка томе, и аутор је више пута видео како се код људи, који су некада били хладни, окрутног срца и без принципа, после уцрквљења, мењало чак и лице – у њиховим очима су се појављивали добро и љубав. А преподобни Макарије Велики је ово објашњавао на следећи начин: „Као што пчела неприметно за људе прави саће у кошници, тако и благодат тајно гради своју љубав у човековом срцу, горчину претвара у сласт, а окрутно срце у добро. И као што мајстор за сребро, правећи шаре на чинији, постепено ову чинију покрива шарама и тек по завршетку посла показује свој рад у свој његовој лепоти – тако и истински Уметник – Господ – украшава дуборезом срца наша и тајанствено их обнавља док се не преселимо из нашег тела, кад ће се открити лепота наше душе.“ Ево због чега су у животу сваког од нас толико важни аскеза и унутрашњи рад на себи. Бог пре свега гледа на људско срце, дакле, важно је посветити пажњу унутрашњем очишћењу како се у дубинама наше душе не би угнездили гордост, твродглавост и окрутност и како зле, нечисте мисли не би нагризале наше сопствено срце као бесни пси. Наизглед смо сви ми пристојни и тешко да личимо на јавне злочинце, али је у својој правој суштини човек онакав какав је, пре свега у свом срцу. Стога треба поштено да се загледамо у дубину сопствене душе, како бисмо видели оне унутрашње кербере који нашу душу претварају у тамни пакао. А ови кербери се у нама показују кад комуницирамо с ближњима. Ослобађајући душу од окова страсти у срцу ослобађамо место за љубав. Чисто срце се и према ближњима чисто односи. Љубав према другима је могућа тек онда кад се превлада самољубље. Валерије Духањин Извор: Православие.ру
-
Помаже Бог драги оци и драга браћо и сестре, Неофин сам и као такав наилазим на многе нејасноће које ми стварају помутњу а и страхове. Иначе сам јако анксиозан па ми то додатно прави проблем. Психологија ме је можда највише привела к вери обзиром да сам схватио да је обожење нешто много више од индивидуације и дијаметрално супротно. Читајући Јеванђеље наиђох на овај стих "Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан" Да ли је то Господ дао као препоруку да томе тежимо, да нам буде циљ то да га љубимо највише од свега или је то пак грех ако не љубимо Бога који морамо да исповедимо и због кога евентуално нећемо стећи спасење?
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.