Претражи Живе Речи Утехе

Редакција „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила СПЦ за младе, планира отварање рубрике „Читаоци о часопису“ у оквиру које ће редакција објављивати кратке поруке читалачке публике, најавио је у јутарњем програму Радија Глас члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима, катихета Бранислав Илић. Звучни запис разговора Са господином Илићем разговарали смо и о шездесет година дугој историји „Православног мисионара“ и упутили позив свим слушаоцима да доставе кратке поруке и утиске на мејл [email protected]. Часопис „Православни мисонар“ могуће је пронаћи у већини храмова СПЦ, црквеним продавницама, али је препорука господина Илића да се читаоци определе на годишњу претплату како би сваки број имали у својој кућној библиотеци. Све информације могу се добити на званичној интернет страници часописа misionar.spc.rs Извор: Радио Глас

У Подгорици се јуче у 62. години упокојио у Господу наш колега Иван Тоскић, аутор и уредник емисије „Траг душе“, која се више година емитује на таласима Радио Светигоре, а говори о животу, култури и проблемима са којима се сусреће ромска популација у Црној Гори. Иван Тоскић, по струци машински инжењер, био је писац, пјесник, хуманиста, прегалац ,који се током цијелог свог живота трудио да служи свом роду и један је од његових најбољих репрезентаната. Био је копрезидент Европске уније Рома, директор Демократског ромског центра, сарадник Радио Тивта… Говорећи о својим сународницима често је истицао да “Роми немају ништа, а имају све: “Ми живимо у данашњем тренутку“. Наш брат Тоскић је више пута наглашавао да је за Роме врло битно да постану православни народ. “Ја као православни Ром мислим да је наша вјера најљепша у свијету. У том циљу ја и моја супруга превели смо и књигу Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија Нема љепше вјере од хришћанске на ромски језик “, говорио је Тоскић, изражавајући наду да ће, ако Бог да, када престане пандемија коронавируса, представити ову књигу намијењену прије свега младим Ромима. Учествовао је 2018. године у молитвеном сјећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освештању Храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац. Том прилоком је говорио о страдању свог народа на овом стратишту и позвао све на узајамну љубав и поштовање. Као директор Демократског ромског центра организовао је промоције, изложбе којима је указивао на тежак положај и страдање Рома кроз историју, тражећи начине да се он побољша. Са нашом Црквом је организовао више хуманитарних акција за Роме, али и њихових посјета црквама и манастирима Митрополије. Иван Тоскић ће бити сахрањен данас у родној Белој Паланци у Србији. Вечан спомен и Царство небеско нашем брату Ивану! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мир Божији, Христос се роди! У данашњем, другом делу Божићног интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Шумадијским Господином Јованом чућете како владика Јован оцењује околности у којима нови патријарх долази на чело Српске Православне Цркве и зашто време у ком живимо назива временом у ком нам се месо одваја од костију. Звучни запис разговора Са епископом Јованом разговарамо и о ниској стопи наталитета у Србији, о разбијеној српској породици, недостатку жртве код родитеља и мајци као "најбољем сараднику Божијем". Тема нашег данашњег разговора са владиком Јованом биће и радост која нам као народу недостаје. Шта заправо значи празник и зашто наша радост више личи на забављање него на радост у Господу, поучава нас преосвећени владика Јован. На самом крају Божићног интервјуа владика Јован присећа се својих студеничких дана и година када је 9 и по месеци спавао на дасци, када је са својим братством чекићем разбијао проју како би је лакше јели и како се цело братство Студенице једној крави обрадовало више него монах да им је дошао. Извор: Радио Златоусти

ПРОПОВЕД ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ, НА ЛИТУРГИЈИ У СВЕТОТРОЈИЧКОЈ (СТАРОЈ) КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ, НА МАТЕРИЦЕ – 27. ДЕЦЕМБРА 2009. ГОДИНЕ. У име Оца, Сина и Светога Духа! Помаже Вам Бог, браћо и сестре! У нашој Цркви ове три недеље пред Божић посвећене су односима у породици. Прошле недеље Црква је прослављала Детинце, да опомене децу да поштују родитеље. А ево данас, у ову недељу имамо Материце, следеће су Оци, да се поучимо како треба поступати према деци. Данас, сабранима на овој светој Литургији, у овом светом храму, желео бих прво да честитам празник вама мајкама, а у исто време да честитам вама, девојке драге, које ћете сутра постати мајке. И честитајући вам овај празник, молим се Богу да мајкама подари мудрост, која је веома потребна родитељима, поготово мајкама, у времену у којем живимо, да правилно васпитавате децу своју. Молим се такође Богу, да вама мајкама, у васпитању своје деце, увек испред очију буду примери оних честитих мајки наших - да не идемо даље него само оних које су из рода нашега. Али, да би се ви мајке угледале на мајке из рода нашега, мораћете прво да се угледате на прволик Мајке, то јест на лик Пресвете Богородице. Ако читате о Богородици, видећете, иако је она знала да рађа Сина Божијега, Бога свога и Бога нашега, она се као Мајка није одрекла васпитања, питања и храњења свога младог Христа да би управо дала пример како су увек родитељи, физички и духовни, најодговорнији за васпитање у породици. Данас нам је породица заиста у кризи, па је зато и друштво у кризи, зато је и Црква у кризи, браћо и сестре, јер све потиче из породице. А човек је управо оно што понесе из своје породице. Када разматрамо ова питања, да вам кажем да ми често дођу верници када треба да поставим новога свештеника на парохију, па ми кажу, Владико дајте нам доброг свештеника. То ме увек обрадује, браћо и сестре, али у исто време се дубоко замислим, па кажем, хоћу, али ја вас молим да ви мени дате добро дете, па ћу вам ја дати доброг свештеника. Родитељи драги, молим вас, немојте никада сметнути са ума, да после онога што у породици дете ваше стекне, све друго је надоградња. И Црква је надоградња, и друштво је је надоградња и држава је надоградња. Али, кад има на шта да се надзиђује, да се поправља, да се исправља, онда је ту поправак и исправак апсолутан, али ако нема квасца, нема темеља на којем ћемо да зидамо грађевину. И то је ваљда онај велики проблем што ми почињемо да зидамо своју породицу негде од крова, а не од темеља. Зато је потребна вера родитеља у Бога, поверење у Бога, поверење у своју породицу и поверење деце према родитељима и родитеља према деци. Зато је у Светом писму, браћо и сестре, толико значајна родитељска улога, да је речено: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуже дани на земљи, које ти да Господ Бог твој“ (2 Мојсијева, 20, 12). Ето, ако то усадимо у децу своју, онда ћемо имати поштовање. Ако деца схвате да се њихов живот на земљи заснива на поштовању родитеља, онда ће се они потрудити. Али је потребно да родитељи заслуже поштовање. Немамо право да тражимо од других да нас поштују, да нас деца поштују, ако ми не поштујемо децу и ако ми као родитељи не дајемо оно што смо дужни дати за правилно васпитање породице. Врло је важно да деца имају осећај да су родитељи њихови дар Божији, а и да родитељи схвате да деца нису искључиво њихова, него да су опет дар Божији. А кад знамо да је све нама дато као дар, онда то морамо и да чувамо, да би узвратили уздарјем на тај дар који нам је Бог дао. На другом месту, у Светом писму је речено: „И ви очеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Ефесцима 6, 4). Значи, без заједнице, без узајамног поштовања и васпитања, нема нам напретка ни у породици ни у друштву, нигде, браћо и сестре. Зато Бог и јесте, као што сам рекао, родитељ свих људи, па је родитељ и наших родитеља. Устајући против родитеља и потцењујући доброчинства која су нам учинили родитељи, ми не устајемо само против њих, него и против Бога, браћо и сестре. Бог нам јесте дао живот преко родитеља и ми се на родитељској љубави одгајамо и васпитавамо. Одужујући се родитељима на прави начин, ми се одужујемо и Богу. И обратно, кад се не одужујемо на прави начин родитељима ми се не одужујемо ни Богу. Видите и сами да заиста живимо у оним библијским временима где је речено да ће устати родитељи на децу и деца на родитеље. Зар нисмо тога сведоци? Не прође ни један дан, а да не видимо и не читамо и не слушамо - родитељ убио дете новорођенче или старије дете убило родитеља. Па шта је то, зашто? Зато што су нам обезвређене вредности. Не схватамо живот као дар Божији, нити родитеље као дар Божији, нити децу као дар Божији. И зато посежемо једни на друге. Врло је важно увек слушати реч апостола Павла који каже: „Дјецо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу“ (Колошанима 3, 20). Јеси ли оче и мајко слушао свога оца и мајку, бићеш послушан и задужићеш да деца твоја тебе поштују и слушају. Немамо право да тражимо оно што не дајемо. Имамо право да тражимо оно што дајемо. Чини ми се да се данас не можемо много похвалити узајамним уважавањем у породици. Поремећени су односи између деце и родитеља. То је последица опште духовне и моралне кризе коју управо преживљавамо. А данас највише слушамо о кризи, економској, финансијској... Не знамо да и једна и друга, и све остале кризе, настају управо од ове кризе породичне. Све нам кризе настају од отуђења. Када се отуђимо од Бога, отуђимо се од родитеља, па онда и од деце. Све се то догађа због моралног и духовног пада. Много је разлога за овакво стање. Један је свакако што прецењујемо материјалне вредности. А кад прецењујемо матаријалне вредности, увек и редовно доводимо себе да потцењујемо духвне вредности. И зато је настала велика криза у породици. Не смемо да сметнемо са ума да породица чини основну ћелију и Цркве и друштва. Основ на којој се рађа породица јесте љубав између оца и мајке, између деце и родитеља. Данас често чујемо како нам се деца свађају између себе. Па морали су да виде пример, најчешће, нажалост, како не поштује супруг своју жену, како не поштује жена супруга свога, па се посвађају. И што се онда буниш, што ти се деца свађају, па дао си им пример. Водимо рачуна, дете је, како то кажу педагози, као сунђер који све упија. На родитељској љубави, на слози, вери и поверењу гради се читава породична грађевина. Љубав је спремност да себе даш другоме, брате и сестро. Да се бринеш о другоме који ти је дат, а дете ти је дато. И родитељ ти је дат. Значи, то је љубав, да се бринеш да учествујеш у радости другога, али истовремено у тузи другога. То је узајамна љубав и то је узајамно поштовање. То најбоље осећа мајка која је стуб васпитања и одгоја детета, па зато и свети Оци кажу да љубав мајке највише личи на љубав Божију. Знам, драге мајке, да није данас лако. Лако је дете родити, али га је тешко васпитати, довести га до познања шта су вредности овога живота. И нећете моћи саме, без подршке ваших мужева, али најпре нећете моћи без вере у Бога и поверења у Бога. Хтео бих да наведем само један пример. Једна је мајка имала јако несташно дете. Никако није могла да га укроти. Све што је давала од себе, ништа није помагало. То дете је правило несрећу за несрећом. Кад је видела да му не може ништа, она је клекла испред икона у својој соби и почела гласно да се моли док је дете правило хаос у соби, свађало се, викало, вриштало, али она се наглас молила: Господе, ја не могу ништа више да учиним у васпитању овога детета и видим да ће моје дете не само духовно него и физички погинути. Господе, Мајко Божија, ја даље не умем. И тако, молећи се, она је почела да плаче. Дете се није обазирало на то. Наједанпут, кад је видело да мајка упорно плаче, да се моли гласно, пришло је мајци која је клечала и почело да говори: мајко, немој плакати, ја ћу бити бољи, ја ћу се поправити. И поправило се. Сузе мајчине, молитва мајке, помоћ Божија, свест детета колики је бол нанело мајци, нека и нама буде пример у овим смутним временима, када сви други имају више утицаја на децу него што ми сами имамо. То је можда зато што смо препустили децу другима, што више немамо, или врло мало имамо, дединог, бакиног, очевог и мајчиног топлог крила да се љушка дете и да му се говори о вредностима. Да му још на самом почетку заквашћујемо душу оним што је честито, ваљано и поштено. Зато крило мајчино не може ништа да замени, браћо и сестре. Ту топлину коју дете осети на крилу мајчином, не могу ниједне јаслице, не може ни једно обданиште да замени. Кажу, када је један човек завршио сво школовање које човек може имати у овом свету, па кад су га питали шта ти је највише помогло да успеш, он је одговорио: највише ми је помогло крило моје неписмене мајке. Мајко, оче, хоћеш ли диплому факултетску, васпитај дете и то ће ти бити најбоља диплома. И зато водимо рачуна, као што нас упозорава данашње Јеванђеље: („јер је много званих, али је мало изабраних“) да дођемо изабрани на Вечеру Господњу, на Трпезу Господњу. А то је ова Литургија коју овде данас служимо, браћо и сестре. Знајте и знајмо, и ви физички родитељи и ми духовни, прво што ће нас Господ питати кад пођемо са овог света, биће: Петре, Јоване, Маријо, где су ти деца? Јер родитељ личи на Бога, а Бог је љубав и Бог нам је све дао, само ако знамо да користимо. Нека Господ помогне свима нама, посебно мајкама у васпитању, у ношењу тог тако узвишеног знања и звања, јер заиста мајка, као она што рађа, најбољи је сарадник Божији. Зато је рађање благословено! Нека нам Господ помогне да васпитавамо друге. Али, да би друге васпитали, будимо сами васпитани у свим моралним и духовним вредностима. Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска

Уочи славе, у порти храма је одржана ђачка радионица ученика Православног катихизиса бачкопаланачких основних школа у плетењу ивањских венаца. Изабрани су најбоље исплетени венци. Празнично бденије је служио протонамесник Милан Узуров, уз саслужење тројице свештеника, а на Ивањдан светом Литургијом је началствовао протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, којем су саслуживала четворица свештеника Епархије бачке, јеромонах Павле (Пајић) и ђакон Никола Дувњак. У продужетку свете Литургије извршен је трократни опход око храма и служен је помен ктиторима, приложницима, свештенослужитељима и парохијанима храма. Вечерње богослужење, у оквиру кога је пререзан славски колач и освећено славско кољиво, служио је протојереј Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки, уз саслужење десеторице свештеника и једног ђакона. Црквени хор Свети Јован Крститељ, којим диригује професор Снежана Жујић, учествовао је у празничним богослужењима, доприневши на тај начин прослави патрона храма у Бачкој Паланци. Овогодишњи кумови славе били су породица Николић из Бачке Паланке, а за следећу годину за кумовање се јавио господин Недељко Мићић са својом породицом. После вечерњег богослужења, у порти храма је одржан получасовни вокално-инструментални наступ Војвођанског народног оркестра Гајде из Бачке Паланке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Православна психологија је релативно нов појам који се прво јавља у Русији крајем 80-тих година прошлог вијека када се уочава потреба за савјетодавним радом вјерујућих психолога при парохијама широм Русије. На нашим просторима ова дисциплина, која представља креативну синтезу психологије као науке и православља, почиње са дјеловањем у претходних неколико година. О значају православне психологије како у теорији тако и у пракси разговарали смо са господином Виктором Вицановићем, православним психологом из Београда. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора