Претражи Живе Речи Утехе

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакав напредак у односу са Богом. Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети? – Не, не бојим се. – А шта ако одеш у пакао? – Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јеванђељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/photo/?fbid=1015863543972728&set=a.446487460910342

Ако ти јаве: умро сам а био сам ти драг, можда ће и у теби одједном нешто посивети. На трепавицама магла. На усни пепељаст траг. Да ли си икад размишљао о томе шта значи живети? Ко снег у топлом длану у теби детињство копни. Бриге… Зар има брига? Туге… Зар има туга? По мердевинама маште у младост храбро се попни. Тамо те чека она лепа, ал’ лукава дуга. И живи! Сасвим живи! Не грицкај као миш дане. Широко жваћи ваздух. Престижи ветар и птице. Јер свака вечност је кратка. Одједном насмејани у огледалу неком добију зборано лице. Одједном: на понеком углу вреба понека суза. Невоље на прстима стигну. Године постану сивље. Одједном свет, док ходаш све више ти је узан и осмех све тиши и тиши и некако искривљен. Зато живи, ал’ сасвим! И ја сам живео тако. За пола века само столећа сам обишао. Признајем: помало луцкаст. Понекад наопак. Ал’ никад нисам стајао. Вечно сам ишао. Ишао… Испреди из своје аорте позлаћен конац трајања и зашиј напрсла места из којих дрхте чуђења. И никад не замишљај живот као уплашен опроштај, већ као стални дочек и стални почетак буђења. II А онда, већ једном озбиљно размисли шта значи и умрети и где то нестаје човек. Шта га то заувек иште. Немој ићи на гробља. Ништа нећеш разумети. Гробља су најцрњи вашар и тужно позориште. Играјући се немира и својих безобличја, зар немаш понекад потребу да мало кришом зађеш у нове слојеве разума? У суседне будућности? Објаснићу ти то некада ако ме тамо нађеш. Знаш шта ћу ти учинити: покварићу ти играчку која се зове бол, ако се будеш одважио. Не лажем те. Ја измишљам оно што мора постојати, само га ниси још открио, јер га ниси ни тражио. Упамти: стварност је стварнија ако јој додаш нестварног. Препознаћеш ме по ћутању. Вечни не разговарају. Да би надмудрио мудрост, однегуј вештину слушања. Велики одговори сами себе отварају. После безброј рођења и неких ситничавих смрти, кад једном будеш схватио да све то што си дисао не значи један живот, стварно наиђи до мене да те дотакнем светлошћу и претворим у мисао. И најдаља будућност има своју будућност, која у себи чује своје будућности глас. И нема празних светова. То, чега нисмо свесни, није непостојање, већ постојање без нас. III Ако ти јаве: умро сам, ево шта ће то бити. Хиљаде шарених риба лепршаће ми кроз око. И земља ће ме скрити. И коров ће ме скрити. А ја ћу за то време летети негде високо. Упамти: нема граница, већ само тренутних граница. Једрићу над тобом у свитања низ ветар клизав ко свила. Разгртаћу ти обзорја, обрисе доба у повоју и призоре будућности лепотом невидљивих крила. И као нечујно клатно заљуљано у бескрају, висићу сам о себи као о златном ремену. Простор је брзина ума што сама себе одмотава. Лебдећу у месту, а стизаћу и нестајаћу у времену. Одморићу се од споредног као галактичка јата, која су срасла пулсирањем што им у недрима траје. Одморићу се од споредног као огромне шуме, које су срасле гранама у густе загрљаје. Одморићу се од споредног као огромне птице, које су срасле крилима и цело небо оплеле. Одморићу се од споредног као огромне љубави, које су срасле уснама још док се нису ни среле. Зар мислиш да моја рука, колено, или глава, могу да постану глина, корен брезе и трава? Да нека малецка тајна, ил неки треперав страх могу да постану сутра тишина, тама и прах? Знаш, ја сам стварно са звезда. Сав сам од светлости створен. Ништа се у мени неће угасити ни скратити. Само ћу, обично тако, једне случајне зоре свом неком далеком сунцу златних се очију вратити. Кажњаван за све што помислим, а камоли што починим, осумњичен сам за нежност и проглашен сам кривим што љубав не гасим мржњама, већ новом, већом љубављу и живот не гасим смртима, већ нечим друкчије живим. Последњи рубови бескраја тек су почетак бескрајнијег. Ко траје даље од трајнијег не зна за кратка знања. Никад се немој мучити питањем: како преживети, него: како не умрети после свих умирања. IV Ако ти јаве: умро сам, не брини. У сваком столећу неко ме случајно побрка са уморнима и старима. Нигде толико људи као у једном човеку. Нигде толико друкчијег као у истим стварима. Прочепркаш ли просторе, ископаћеш ме из ветра. Има ме у води. У камењу. У сваком сутону и зори. Бити људски вишеструк, не значи бити рашчовечен. Ја јесам дељив са свачим, али не и разорив. А сва та чудесна стања и обнављања мене и нису друго до вртлог једнолик, упоран, дуг. Знаш шта су пророчанстава? Калупи ранијих збивања и задиханост истог што вија себе укруг. Па што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао? Ако ти јаве: умро сам, ти знаш – ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг. Немој да будеш тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт, чудно драг. Ноћу кад гледаш у небо, и ти намигни мени. То нека буде тајна. Упркос данима сивим, кад видиш неку комету да видик зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим и живим.

Мали и велики знаци пажње пријају сваком човеку. Када нам бака, мама, дечко или жена спреме нешто што волимо да једемо. Када у друштву гледамо филм или пијемо пиво. Шетамо поред реке са вољеном особом, размењујемо нежне погледе или само у тишини седимо у истом простору. Због свега тога можемо осетити радост јер се уз то осећамо важнима, осећамо да некоме припадамо, на известан начин то је јасан доказ да постојимо. Замислите да се догодио бродолом, преживели сте само ви, доспели сте неком срећом на пусто острво на ком хране и воде има у изобиљу, али нема људи и не постоји могућност да ћете икада више видети и једног човека. Заувек ћете остати сами. Колико ћете година тако живети? Не постоји прави одговор, нема погрешних исказа. Која год бројка да вам падне на памет то ће само бити одговор на питање колико вам је близина других људи важна. Када смо јако мали врло нам је важно да од људи од којих зависимо добијемо неки знак препознавања. То може бити загрљај када смо тужни или похвалу за добро обављен задатак. Толико нам је важна било каква реакција одраслих да нам је и казна боља него да реакција изостане. Зато ће деца када су игнорисана учинити све да добију пажњу, ако је неопходно урадиће нешто што ће изазвати грдњу од стране родитеља, јер је и то боље од игнорисања. Детету је свака социјална стимулација неопходна, то је потреба без које се не може. Тако добијају доказ да постоје. Када одрастемо, то престаје бити потреба, јер смо своје ,,емотивне резервоаре“ напунили. Свесни смо себе и свог постојања, умемо сами да организујемо своје време, да се утешимо, нахранимо, наградимо и похвалимо. Зато нам било које социјално препознавање од стране других људи може бити жеља а не потреба. Без тога можемо живети и осећати се добро са тим. Када се осећамо ,,лоше“ јер око нас нема људи, тренутно немамо везу или пријатеље са којима можемо проћаскати, то је знак да је наш ,,емотивни резервоар“ празан. У таквим ситуацијама урадићемо све како би смо потребну пажњу добили. ,,Блејаћемо“ са људима само да не бисмо били сами, иако то време са њима можда и нема квалитет. Наћићемо партнера који нам можда и не прија колико бисмо желели. Ако нас самоћа мучи, осећамо се усамљено и безвољно можда бисмо себи могли поставити питање: Зашто ја не могу сам, шта то други људи имају па ми је њихово присуство потреба, да ли постоји нешто што ја немам па зато без њих не могу? Близина других људи свакако утиче на квалитет живота, тачније требало би да га побољша. Али уколико сав квалитет живота зависи од присуства других онда је то у извесном смислу зависнички однос који је својствен деци, а не одраслим људима. Одрасла се особа тешко може осећати усамљено јер и када других нема увек има себе. аутор: Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/07/02/ako-si-usamljen-kada-si-sam-u-losem-si-drustvu/

Сваког дана када сунце излази, отвара се мало Божјег свитка. Било да има горчине или радости, прихватимо га са поверењем и преданошћу Богу. *** Како је учио Св. Силуан: „Тешкоће и трагедије долазе у живот људи зато што се не моле." *** Ако Бог није са нама, онда су све и сви против нас. *** Аналогно страстима су и искушења и бриге. На пример, да ли сте прождрљивац? Бићете у искушењу када за време поста прођете поред ресторана. Или сте амбициозни? Бићете дубоко узнемирени када будете презрени. И тако даље. – Геронда, како депресија пролази? – Врло једноставно. И ову страст треба пратити. Откуд ова туга што постаје чудовиште спремно да те прогута? Можда сте узнемирили неког од своје браће? Да ли жалите због нечега и не можете или немате храбрости да то поправите? Да ли се осећате неправедно у свом животу? Спустите све на земљу и онда добро протумачите, оправдавајући друге ако су вас узнемирили, јер бисте на њиховом месту урадили исто, а вероватно и горе ствари. Са скромним духом и љубављу, ова рана може лако зацелити. Ако наше срце, суво као двопек, омекша и дозволимо Христу да га напоји Својом светом благодаћу, онда су сви психички проблеми решени и човек васкрсава из свог пакла. *** Победа у тузи је стрпљење. *** Ако не окусимо горчину у овом животу, нећемо моћи окусити најслађег Христа. *** Наша туга је радост за ђавола. Сходно томе, наше покајање изазива тугу код ђавола али славље за анђеле Предоброг Бога. *** Све и сви нас напуштају када напустимо Бога. *** Покажи ми, Боже, моје пријатеље. Знам своје непријатеље. *** Најбољи печат аутентичности за добро дело је када уместо захвалности добијете незахвалност. Онда је то дело које је потврђено печатом Божијим, сматрано валидним и унето у званичне архиве неба. *** Нажалост, најчешће се Бога сећамо само кроз искушења и невоље. Као што пророк Исаија уверава: „Господе! у невољи те је тражио; „Тихе молитве је излио кад га је задесила казна Твоја“ (26,16). *** Ако у свом труду не осећате рат од кушача, онда се запитајте да ли Бог жели овај напор. *** Христос је био распет, али на Крсту који су му други, а не Он сам, припремили. Не труди се да правиш свој крст по својој мери и жељи. *** Свака помисао која уноси меланхолију и очајање је од ђавола. *** Када се на нас бацају прљавштине и клевете, благодаћу Божијом постају за нас вечни благослов. *** Претерана туга рађа непромишљеност. *** Болести тела лече болести душе. *** Искушења треба да дођу да увећају благодат, а не да је умање. Дакле, да ли присвајаш (αφο-μοιωνεις) или умањујеш (μειωνεις) благодат Духа Светога? *** Све што не дамо Богу на коришћење, ђаво користи. *** Многе активности, потраге и знања терају Христа из наших живота. *** – Геронда, како ће проћи стрес? – Ти си чиниш људско, а Бог - божанско. Али, ми стално радимо супротно. Желимо да Бог чини људско, као да је наш понизни слуга, док се ми претварамо да чинимо божанско, покушавајући да све своје проблеме решимо само својом интелигенцијом и капацитетом, али их притом чинимо још већим и пунимо своје душе стресом. одломак из књиге „Светогорска слова“ приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Ако желиш бити први, ти буди последњи. Ако желиш господарит', буди слуга. Ако желиш да те чују, ћути. Желиш ли имати, подај. Ако желиш купити, прво штеди. Желиш ли васпитано дијете, требаш га одгојити. Ако желиш дијете учено требаш га научити. Ако хоћеш да те дијете воли, требаш га први вољети. Ако желиш да те поштују, први их поштуј. Ако желиш да те цијене, воли људе око себе. Ако желиш да те воле, дуго трпи, милокрван буди, не љути се, не величај, не надимај се. Љуби ближњех па ћеш и ти љубљен бити. Ако желиш Божји бити, чини добро за живота, поштуј брата старијега, и тебе ће млађи твоји. Ако желиш благодат Духа Светога, Богом мисли, Богу живи, побожан буди. Од Савла Павле постани. Све што желиш са трудом се стиче. Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова. Не очекуј да ће ти „добро” само доћи. У Твој дом ти мораш „добро” уградити и веома пазити. На пјеску си и тло мочварно ти је под ногама. За час паднеш и упрљаш се. За час изгубиш све што си стицао. За час распеш све што си сакупио. За час љубав мржеом замјениш, образ ти затамни. Све знање ти се у незање и глупост претвори. Углед твој подсмјех постане. Поштовање у поругу. Од смиреног, мирног и љубазног, буром страсти у гњев, свађу и оговарање претвориш... О, Господе над војскама, буди Вођ животу мом! Ти Једини дајеш незаслужнима, љубиш гдје љубави нема, исцјељујеш гдје је вјера изгубљена, милујеш гњевом испуњене, лијечиш оне што ти се ругају. Твоја Љубав свечудесна, срца весели и даје нам наду. Без тебе Творче, смисла нема, живот се у таму најмрачнију претвара. Са тобом пунота, без тебе ништа. Сила нам буди, помоћ и снага. Да те не заборављамо, него увијек поштивамо и љубимо над овоземаљском паром и димом. Ако желиш имати, Господом напој срце и ум. Све ћеш имати. Он је „Све и Сва” и изнад свега и у свему, Кога желимо и Коме жудимо. Њега је жедна душа наша. Њему нека је слава; Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и у вијек и у вијекове вијекова. Амин. Јереј Симон Ј. Туркић https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/ako-zelis.html

Да ли је важно да се деца на часовима осећају добро и сигурно? Да ли је важно да буду срећна и да се радују настави? Многи ће, вероватно, рећи да. Али, истовремено, морамо признати не баш тако лепу истину да се већина деце не радује ни школи ни настави. То је, каже Ранко Рајовић, због тога што би учење требало да буде игра, а у нашим школама је оно уместо игре извор стреса. „Када у шестом разреду поставим питање у каквој су вези жирафа и број 11. Већина деце одговори – висина. На то им ја кажем: ‘Одлично, али нисам рекао диносаурус, него жирафа. Мужјак жирафе је шест, а женка пет метара.’ Они су на тај начин научили три информације, а шта је дуги начин? ‘Не, није тачно, седи ту и за следећи пут научи боље.’ А шта је треће? ‘Шта си то рекла? Где си видела ти жирафу од 11 метара? Устани сад сви да те виде!’ И кад ће она опет да се јави? Никад. Не у школи, него у животу. То је отишло у најдубље регије у мозгу, сви јој се смеју. И сутра кад устане пред групом људи да нешто каже, то ће испливати. И ко је крив, она или ја ако јој тако говорим? Па, наравно, ја. Не можемо направити такво понижење јер највећа негативна емоција је стид или срам. То је то, кад причамо о стресу у школи, да неке ствари морамо да коригујемо“ – казао је Рајовић. Он додаје да је учење кроз игру важно не само да би се деца добро осећала, већ и због тога што кад учимо кроз игру, допамин се лучи и утиче на то да боље памтимо. С друге стране, објашњава Рајовић, стрес блокира памћење. „Сећам се, кад смо Урош Петровић и ја били у једној школи у Словенији, где нас је учитељица питала: ‘Ранко, каква је то школа, кад се ученици смеју?’ Ја кажем, не знам, нисам психолог, али ако мене питаш, то је најбоља школа. Јер они мисле да се играју, а притом уче да мисле, да дају информацију, да без страха кажу шта мисле. А шта је супротно томе? Па да дајем деци пасивне информације које не желе ни да слушају. Јако пуно тога морамо да променимо, да бисмо помогли деци…“ – казао је Рајовић. Деца, додаје, имају природно позитиван став према школи. Пре поласка у први разред јој се већина радује. Али се то брзо промени. „Радили смо једно мало истраживање у једној школи где смо прваке питали да ли воле школу. Сви су рекли да воле. У другом разреду већина, а у трећем 30% већ не воли. Шта се то догодило? Ко је ту погрешио, они или ми? Па, опет, ми. Зашто воле школу кад крену? Па као што се радују кад проходају, кад науче да возе бицикл или да пливају, тако се радују и школи јер је мозак научио нешто ново. Полазак у школу је за њих најважнији и та њихова срећа се види. Тог дана смо пуни хормона неуротрансмитера и зато тај дан сви памтимо. Кад, ето, у трећем разреду не воле школу. Зашто? Зато што крећу дугачке лекције и дефиниције које морају да науче напамет. Они уче, долазе у школу и тресу се да нешто нису заборавили. Јер уче напамет.“ – објаснио је Ранко Рајовић. https://zelenaucionica.com/rajovic-pitala-me-je-jedna-uciteljica-kakva-je-to-skola-u-kojoj-se-deca-smeju-ako-mene-pitate-najbolja/

У Недјељу 17. по Педесетници, одслужена је Света Литургија у Саборном храму христовог Васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј Предраг Шћепановић. Проти Предрагу саслуживали су протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и Никола Пејовић, као и ђакон Ведран Грмуша. Током евхаристијског сабрања свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, који је у уводном дијелу бесједе истакао да је једина истинска помоћ и једино истинско прибјежиште у свим приликама наших живота Господ Исус Христос који је истина и љубав, за разлику од многих превараната попут врачара, гатара и видовњака који обмаањују људе и зарађују на људској муци: ,,Господ је Закон, Он је љубав, Он је тај Нови Завјет и Он је поука и порука упућена свим народима од истока до запада и од сјевера до југа. Данас људи често кад имају муку обиђу гатаре, врачаре, видовњаке и кажу оче, нисмо ми ишли да гатамо другима, него да помогнемо своме дјетету. Само Бог може помоћи човјеку и којима то Бог хоће да дарује“. ,,Наш лијек је у Цркви и када смо болесни, када имамо муку, не одлазимо код гатара, врачара и видовњака, јер сам Бог је то забранио прије толико хиљада година, него пођимо у Цркву, покажимо Господу своје ране и са смирењем неведеним које је показала ова жена Хананејка из јеванђелске приче, завапимо и добићемо помоћ, јер Господ је близу, Господ чује, али Господ куца на вратима наших срдаца и жели да му их отворимо добровољно, јер Он не улази на силу, Он не разваљује врата наших срдаца“. – бесједио је он. Прота Предраг је потом поручио да је спасоносна вијест, Јеванђеље које благовијести да ће Бог постати човјек, упућена свим народима овога свијета без обзира на припадности, посебно наглашавајући да људи који имају истинског поуздања и вјере у Господа, од Господа и добијају помоћ: ,,Само они људи који имају вјеру у Господа добиће од Господа помоћ. Нека је благословен Бог који нам показује да око нас живе људи различитих нација, различитих опредијељења, али да је Његова спасоносна вијест, Његово Јеванђеље – Блага Вијест да ће Бог постати човјек, упућена свим народима овога свијета“. Протојереј Предраг Шћепановић је у наставку пастирске бесједе истакао да је од изузетне важности како живимо и кога Бога бирамо, јер бирајући Господа Исуса Христа, Његово Јеванђеље, пост и молитву и свете тајне којима Црква живи, сваки човјек задобија на тај начин истински благослов, мир и у својој души и љубав која је свеза савршенства: ,,Само је потребно покајање, смирење и љубав. Зато браћо и сестре није свеједно како живимо, кога Бога изаберемо. Ако изаберемо чудесног Господа Исуса Христа, Његово Јеванђеље, пост и молитву и свете тајне којима Црква живи, имаћемо благослов, имаћемо мир, имаћемо у својој души љубав која је свеза савршенства. Зато нека би нам свима Господ дао да имамо праву вјеру, не вјеру у слијепи случај, не вјеру у видовњаке, гатаре и врачаре који нажалост пазаре са муком овога народа, него да имамо праву истинску вјеру у Њега као јединог човјекољупца, јединог новог под сунцем који нам нуди свој конопац да се пењемо на Небо, јер само са Његовим спуштеним конопцем човјек се пење на Небо“. ,,Јеванђелске врлине, пост, молитва и Свето Причешће је знак да смо на том Христовом путу. Господе благи који си презрео све обичаје старе (паганске) и који си донио нови Закон, закон љубави према свим народима и позвао све у заједницу Оца и Сина и Светога Духа, Теби који си љубав, Теби који помажеш, Теби који си истински љекар душа и тијела, нека је слава у вјекове вјекова. Амин!“ – рекао је на крају свог обраћања протојереј Предраг Шћепановић. https://mitropolija.com/2024/10/20/prota-predrag-scepanovic-ako-smo-neutjesni-i-bolni-pokazimo-nase-rane-gospodu/

Духовна криза је тешка и болна, али без ње се не може живети. Све што имамо, било да је то наша личност, односи са другим људима или наш поглед на свет, све се развија уз помоћ криза. Криза је прилика да се за кратко време оствари квалитативни скок и корените промене које пружају шансу за прелазак на виши ниво развоја. Међутим, то не даје никакве гаранције, јер у свакој кризи, уместо шансе да се преживи и уздигне, постоји опасност да се заглави у бригама или падне у понор очаја. Криза је корисна. Прво, зато што је то најбржи и најлакши начин да уништимо ставове и навике који нам ограничавају развој. У кризи неки део нас умире. Управо оно што је већ оронуло и застарело. Друго, криза повећава нашу свест . Подстиче вас да изаберете нову животну стратегију. Многи људи имају потешкоћа у доношењу избора, одлажући одлуке за касније или чак пребацујући одговорност на другога. Али, постоје ситуације када нема начина да се то избегне. Треће, криза се не дешава тек тако. Претходи јој скривени и дуги период све већих унутрашњих сукоба, које човек покушава или да не схвати, или да не примети, да сакрије од себе и од других. У неком тренутку, када сукоб постане неподношљив, када се чини да се све руши и да нема поверења ни у тло под ногама, схватимо да се ничему у овом животу не може веровати. И све у шта смо веровали одједном нам се чини неистинитим. Али након периода конфузије, патње и очаја, откривамо да је конфликт који нас је довео до кризе решен кроз искуство. То је као грмљавина, после које ваздух постаје чист и свеж. Кризе су многе и различите: старосне, личне, духовне. Посебност духовне кризе је у томе што она задире у основе нашег постојања. У духовној кризи губимо идеолошку основу и престајемо да схватамо смисао живота. То не значи да смо раније разумели смисао живота, али сада не разумемо.Обично постоји осећај сврхе и смисла који нам у тренуцима духовних криза више не изгледа истинито. Манифестација очаја помаже да очистимо наше разумевање љуски и крхотина од предрасуда, од туђих или чак наших смешних мишљења која су замаглила наше сопствено значење и престала да нас инспиришу. У духовној кризи, наш духовни живот је обустављен. Осећамо неку оштећеност у процесу духовног тражења и духовног живота. Као да ходамо и одједном је пут нестао. Хтели смо да изађемо на праг, али прага није било. Али, управо то осећање нам помаже да се саберемо и будемо буднији, да трезвено погледамо не само себе, већ и околну стварност. Посебност духовне кризе верника, хришћана је у томе што се претходно религиозно искуство моментално обезвређује. То доводи до одбацивања било какве верске праксе, а понекад и до њиховог преиспитивања. Чим изгубимо ослонац, чим се наш поглед на свет уруши, егзистенцијална анксиозност избија испод њега. Увек вребамо око четири најмоћнија страха нашег постојања: смрти, слободе, усамљености и бесмисла. Ужас који се колективно ствара, ужас са којим се суочавамо лицем у лице, подстиче нас да брзо тражимо нова значења. Ирационални страх од непостојања подрива основу постојања, чинећи је непоузданом и случајном. Није нам јасно: да ли постојимо, или нас више нема. Слобода, која делује тако дивно јер јој увек тежимо, такође је страх. Зашто? Јер нам је свима потребна бар нека предвидљивост у свету и јасна структура. Већину живота, ако смо верници, живимо са осећањем да је Господ мудро створио овај свет и да нас Промисао Божији о нама води на овај или онај начин. Разумели ми то или не, бар у овом свету нисмо одговорни за све. Али када осетимо егзистенцијални страх од слободе, јавља се осећај крхкости свега, као да ходамо по ужету преко провалије. Све што нам се дешава зависи од нас, али у исто време ниво одговорности може бити изнад наших снага. Усамљеност у егзистенцијалном смислу је осећај сопствене изолованости. Рођени смо сами и напуштамо овај свет сами. У обичним тренуцима нашег живота тај страх кријемо у контактима, у везама, у припадности нечему већем. У кризним тренуцима нашег постојања осећамо да заправо постоји празнина између нас и постојања. Кад Бога нема, ми се нађемо сами са понором. Коначно, ако изгубимо свој претходни духовни смисао, тада осећамо потпуну празнину живота, јер потреба за сврхом и смислом је основа људског постојања. Најчешћи разлог краха је илузија о себи . Често себе доживљавамо митолошки, сматрамо да смо нешто посебно или у себи видимо могућности и дарове. Увек имамо тежње и известан осећај сопствене вредности, мање или више адекватне или неадекватне. Како год било, илузије о себи се увек гомилају. У тренуцима кризе, ова гомила идеја се распада. Приморани смо да се поново саставимо, да постепено поново постанемо свесни себе. Други разлог краха је илузија о Богу . Често ми искривљујемо слику Божију. Чини се да смо верници, али у једном тренутку може се појавити питање и збуњеност: „Где је моја лична комуникација са Богом? Где је сама љубав Божија о којој сви говоре? Испада да се већ двадесет година молим у празно? Нисам ништа чуо. Нисам добио никакав одговор. И уопште, још увек се не зна да ли Бог постоји или не?!“ Дешава се и обрнуто: „ Па зашто ме Он не заустави и не исправи?" Често у таквим тренуцима човек схвати да није обожавао Бога, већ идола којег је измислио и поставио уместо Бога. Ово је ужасно искуство, али је у духовном смислу корисно. Најзад, трећи разлог краха је илузија о Цркви . Очекивање да ћемо доћи на неко дивно место, где се сви воле и где је практично рај, обично је разбијено црквеном стварношћу. И морате да се носите са овим искуством. Постоји још једна група разлога, а то су догађаји који су значајно променили наше животе и повукли духовну кризу. На првом месту овде је смрт вољених. Смрт је увек тренутак преиспитивања сопственог живота. Често, посебно када је смрт најближих изненадна, у трагичним околностима, када умру деца, људи осећају да се све у шта су веровали, чему су се надали и за шта су се молили, претворило у прах. Као и када нас сопствена озбиљна или неизлечива болест изненади, особа осети сопствену крхкост и рањивост и схвати да живот уопште није оно што сте мислили и да нешто треба да се мења. Када човек изгуби посао, када му се дешавају разне невоље у вези са његовим професионалним признањем, када се сруши оно на чему се заснивала његова професионална самоидентификација, то такође доводи до кризе. Нешто треба да се уради у вези са овим. Али, једино што се заиста може учинити јесте да се схвати како да се живи другачије и да се сагледају трагични догађаји који су се догодили, да би им дали ново значење. Промена материјалног статуса, како надоле тако и навише, нагло осиромашење, као и нагло богаћење, подједнако су деструктивни за духовни живот. Доводе нас у опасност од духовне кризе. Исто тако, узрок кризе могу бити односи са другим људима: издаја, озбиљне оптужбе, ситуације у којима је наше поверење озбиљно изневерено. На крају крајева, ово доводи у питање наше поверење у главне аспекте нашег бића. Посебно је тешко ако смо наду усмерили на једну ствар, а она није успела. Важно је схватити да криза расте постепено. Ако говоримо о православној средини, онда су узрок духовне кризе разне врсте негативних појава у црквеном животу. На пример, примећујемо да пракса не одговара подучавању. Очекивали смо једно, а добили нешто друго. Али то више није само разочарење у Цркву као некакву земаљску институцију или богочовечански организам. То се претвара у специфичну огорченост, осећање да је нешто лоше и људи напуштају Цркву. Разлози овде нису само спољашњи, већ и унутрашњи. На пример, лажно схватање духовног живота. Ово је ситуација када је човек сам себи изградио неку врсту изворног Православља или је то урадила нека група под руководством духовног учитеља. У неком тренутку постаје јасно да је све или много тога била грешка. У највећој опасности су људи некритичког мишљења и они који дословно схватају веру. На пример, ако је особа буквално веровала у Шести дан, онда, када се суочи са убедљивим доказима еволуционих теорија, потпуно губи веру. Што је наш систем веровања чвршћи и ригиднији, то су разорнији ударци по њега. Често се каже да ако човек има духовну кризу, то значи да има непокајане грехе. Још чешће, онај ко је у кризи, све доживљава по принципу да је „сам крив за све што му се догађа“. Овде је важно разумети да је критичко мишљење оно које нас штити од духовно несрећних околности. Коначно, системски сукоби, сукоби односа, концепата, било каква конфронтација са нама значајним људима или противречност између породице и вере, посла и породице, дуготрајне противречности нас постепено убацују у ћорсокак. Унутрашње противречности обично расту, али ми се трудимо да то не приметимо. И иако не примећујемо својим умом, осећамо срцем и интуитивно разумемо да су темељи нашег постојања пољуљани. Међутим, ми се увек опиремо овим променама. Често одлажемо тренутак кризе колико год је то могуће. Али што је дуже одлажемо, то је друга фаза кризе – разарање погледа на свет и слике о себи - тежа. Друга фаза је увек болнија. Погађа је максимална патња. У овом периоду схватамо да нисмо успели, да свет и ми у њему нећемо бити исти. Осећамо да смо изгубили веру, а ако је нисмо изгубили, онда бар не знамо ништа ни о себи, ни о Богу, ни о овом животу. Голи смо и тресе нам се тло под ногама. Једино што је потребно је изаћи из овог стања. У таквим тренуцима увек има много страха, патње, збуњености, губитка смисла, али у таквим тренуцима још нисмо довољно прихватили ово стање да бисмо почели да тражимо нови смисао. То тек следи. Ниједна патња не траје вечно. У неком тренутку долази до паузе и постепено се навикавамо на ситуацију потпуне неизвесности у духовном смислу. Схватамо да стари модели не функционишу, нови се нису уобличили и нису створени, и да треба да уложимо снажан напор да изађемо из ове кризе. Управо у овом тренутку се максимално активира критичко мишљење. У таквим тренуцима способни смо за молитвени напор и призивање Божије помоћи. Главни задатак у овом периоду је да себи поставите права питања. А чак и ако немамо праве одговоре, важно је да питања буду тачна, јер то ће нам омогућити да пређемо на преиспитивање вредности. Када се ново схватање искристалише из олупина нашег старог погледа на свет и прашине у коју се претворило, када видимо светлост на крају тунела, излаз из ћорсокака, тада разумемо како треба да променимо свој начин деловања. Јасно је да промене не настају одмах, али су промене у таквим периодима већ почеле. Наравно, овај процес се не дешава аутоматски. Када доживите патолошку духовну кризу, можете се заглавити у свакој од ових фаза. А ако неко мисли да нема и да никада није имао духовне кризе, онда имам лоше вести за њега. Највероватније то значи да сте већ дуги низ година у стању све већих унутрашњих противречности и отпора променама. Из дела светих отаца, позната су нам три стадијума духовног живота: прво нам се даје благодат, затим је губимо, па тек прошавши тежак пут и стекавши смирење, враћамо је. Овај циклус можемо поновити много пута у животу. У неком тренутку осетите да сте вратили ову милост, а онда је поново изгубите, једва се опуштајући. Али када човек стекне ово искуство, бар се не плаши, јер зна да уништавање погледа на свет није неповратно. Криза је период преобликовања личности и ослобађања од свега непотребног. Нисмо сами на овом свету. Чак и ако акутно осећате егзистенцијалну усамљеност, велика је вероватноћа да се у близини налазе ваши вољени, ваша браћа, ваши пастири. Ретко се дешава да сви ови људи имају стање кризе у истом тренутку, сигурно се неко осећа стабилније. Та емоционална стабилност помаже особи у кризи. Све што можемо дати особи је мали ресурс да се избори са егзистенцијалном претњом, односно да се побринемо да се не осећа усамљено и изгубљено. Прихватање је увек на првом месту . Штавише, речи у овом тренутку могу бити тешке за особу да их разуме. Затим, потребно је подржати особу са расуђивањем, помоћи јој да изађе из стања потпуног колапса и покуша да пронађе излаз из ћорсокака. Важно је слушати, разговарати, делити искуства, али не као поуку, већ што је више могуће недирективно. Сваки притисак у таквим тренуцима тера човека у нове кризе. Можете понудити своје идеје и опције, али само немојте рећи: „И мени се догодило се ово, и ја сам сумњао...“ Не обезвређујте туђу патњу, мисли и интуицију. Не можете знати колико му је све то важно. Када смо у духовној кризи, желимо да се стиснемо и сакријемо и сачекамо да ово стање прође. Али, не заборавите да нисте сами на свету. Не одбијајте помоћ и подршку оних око себе. Понекад морате смоћи снаге да затражите помоћ. Ако желите да онемогућите особу да изађе из кризе, довољно је да почнете да је осуђујете говорећи о њеном недостатку духовности или да употребљавате фразе - „Сам си крив“, „То је због твојих грехова“. Штетно је наметати једино исправно мишљење. Осећај нестабилности нас тера да веома критички доживљавамо сва мишљења која нам се износе, а одбијање комуникације нас гура у усамљеност. Ако је криза везана за веру, онда можемо преиспитати традицију и своја веровања, ослободити се површног, непотребног сујеверја, предрасуда и распрострањених сумњивих мишљења, и тиме ојачати своју веру. Ми сами можемо доћи до дубље и искреније вере . Постоји могућност да се човек одрекне верске праксе, али да се не одрекне вере. Коначно, могуће је и потпуно разочарање и губитак вере. У благој верзији, то је изјава: „Ја сам агностик и не желим да размишљам о томе." У тврдој верзији је то понашање у духу милитантног неуротичног атеизма. У овом случају, особа се са истом страшћу којом се посветила религији, посвећује борби против религије. Утемељена црквена традиција изграђена је на ставовима који отежавају излазак из кризе. Човек који отворено износи своје сумње или алтернативне идеје, ако почне да се интересује за нешто што не одговара црквеном схватању, онда је прво на шта наилази осуда, покушај преваспитавања па чак и анатемисање. Људи који се нађу у кризи гурају се ка најтежој варијанти за излазак из ње. Штавише, они постају још отпорнији на промене, ефикасно спречавајући сопствену свест о кризи. Важно је схватити да ниједна наша држава, док смо живи, није коначна. А они који се нађу у кризи, чак и кроз патњу, увек имају шансу да дођу до дубље вере. Криза је увек прилика и тест који нам се даје за раст. аутор: Наталија Скуратовскаја приредила:Ј. Г.(Поуке.орг) извор

Мајке и ћерке ваљда су и требало би да буду у бољим односима него син и отац. На Балкану су односи сина и оца толико лоши, да ме туга хвата. А то све, вероватно, почиње још од рођења. Балканска мајка се претерано бави дететом. Муж није занимљив. Доноси приходе, можда и не вара. Брине колико брине. О ћеркама скоро па никако. Можда синовима, тамо око треће године, мало почињу да се баве. Све је друго било на мајци. Па шта сад он, балкански муж, још хоће од жене? Треба да кува, да рађа децу, да буде добра љубавница, компликовано је то. Све ово сада што видите, а што личи на некакву сексуалну револуцију – баците у воду. Ништа то не ваља и не вреди. Вреди само љубав између мушкарца и жене која мора да траје. А да би трајала, мора да се НЕГУЈЕ. Све што желимо да траје, морамо неговати. Негујеш зубе увече пре спавања, негујеш саксијско цвеће, а не негујеш мужа/жену, наравно и дете. Али прво муж и жена морају бити у добрим односима да би дете напредовало. Ништа дете неће напредовати, ако је лош однос родитеља. Може мајка колико хоће да посвећује пажњу детету. Она то претерано и ради кад није добро све с мужем. У томе и јесте невоља. Љубав у патријархалном друштву Где је била љубав 2000 година, у патријархату? Очеви су одлучивали за кога ће се удати ћерка и кога ће оженити син. И то не само овде, него и у Европи, само што се тамо раније кренуло са еманципацијом. Улазак у брак јако рано био је нормална ствар. Сад су старији бракови много учесталији. Статистика каже и да у Европи у брак мушкарци сад улазе са 35, а жене са 30 година. И то се стално помера па ће дођи брзо дан кад ће мушкарац који улази у брак имати у просеку 40, а жена 35. Може да се рађа и тад, али, није то више исто. А млади бракови? Њих карактерише јака заљубљеност. То је предивно осећање, али није никако исто што и љубав. Онај у ког си заљубљен у твојим очима нема мана, а онда дође брак, па дете, а понекад се и затрудни раније. Знате, ја нисам неки моралиста, али ако мене питате, немојте остајати у другом стању пре брака. Немојте јер прве свађе у браку ће бити – ти си ме уценила с дететом. Понекад је то и тачно. А родитељи, ако су православни, не доводе ствари у питање, мора се склопити брак ако дође до трудноће. Бар је тако раније било. О искрености Кад се заљуби девојка од 15 година, у томе има много искрености. Код момка слабо. Па ме питају мајке шта да кажу ћеркама. А оне у том узрасту су већ лепе и развијене. Код њих у том узрасту још не морају бити развијене потребе за супротним полом, али код мушкараца јесу. И ето вам разлике. Мајкама кажем једино што знам, није ни то довољно. Нека је учи да чека. Да се пази. Знате, највише побачаја у Европи имају Русија и Србија. И на шта се своди? На непросвећеност. А најмање побачаја има Холандија, веровали или не, 5%. Био сам тамо 6 месеци и радио као лекар. То је дивна земља и дивни људи. Каква је љубав била, а каква је данас? Ваљда је љубави било увек, и пре хришћанства. Али није била та и таква каквом је ми знамо између мужа и жена, родитеља и деце. Школовани људи у Европи, већ дуго, деценијама, отац ради све као и мајка, осим дојења, од првог дана, заједно са женом. Кад сам из Титове Југославије још једва добио пасош и отишао из земље први пут и то у Холандију, видео сам да тамо муж пере судове, а жена брише. Сутрадан обрнуто. То је брак, кад поделе све послове. А не ово што је било на Балкану, да је жена све морала да трпи и да се не буни. Е па нема више! Можда цео 21. век биће збиља тешка криза мушкарца и жене. Мушкарци све несигурнији, па самим тим и насилни. Чувени свештеник Илија Шугајев давно је рекао – љубав се стиче у браку. То је било тада револуционарно, али у томе има истине. Заљубљеност у браку треба да се претвори у љубав, а не у мржњу и равнодушност, али нагледао сам се тога. Жене нису имале права, патријархат је постојао хиљадама година и пре Христа. Сматрало се вековима да су мушкарци паметнији. Па како и не би били кад су се они једини школовали. Зато сам питао наша три епископа – како је хришћанска црква то дозволила, да жене немају ни основну школу? Сва тројица су ћутали. На срећу, то више није тако. Бог је дао мушкарца и жену да се допуњују. Циљ брака нису само деца, него душевно сазревање мужа и жене, једног поред другог. То је права ствар. Оно што нема мушкарац, има жена. Па допуњујте се, а не да се такмичите. Кога ће деца више волети. Грозота. Знате, чак и школовани људи, кад се скупе заједно, па ту фамилија, а они питају дете од 4 или 5 година – кога више волиш, тату или маму? Замислите, да то питате дете! Али оно ће вам често рећи, искрено, кога више воли. А ако не каже, него каже подједнако, то је већ будући компромисни човек. Ако са 4 године каже подједнако, већ је слагало. На такво питање је за дете најпаметније да не одговори. Јер искрен одговор у том узрасту вероватно би био да више воли маму. И то се кроз живот више пута мења и тако и треба да буде. Јер детету је неопходна идентификација и са мајком и са оцем. Фројд је говорио да је нормално да је мушко дете око треће године наклоњеније мајци, а женско дете оцу. То је та Едипова ситуација. Пазите СИТУАЦИЈА, не комплекс. Зато родитељи у том периоду морају јако да пазе, да не направе Едипа и Електру. Професор др Владета Јеротић, за Телевизију Храм https://zelenaucionica.com/prof-jerotic-nista-dete-nece-napredovati-ako-je-los-odnos-roditelja-moze-majka-koliko-hoce-da-posvecuje-paznju-detetu/

Свети апостол Павле у Посланици Римљанима даје хришћанима хијерархију исправног односа према животу. Он дословно пише следеће: „Из туге долази стрпљење, из стрпљења долази искуство, из искуства долази нада, а нада се не стиди ,јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који нам је дат“ (Рим. 5,3-5). Односно, апостол каже да су туге темељ живота, а исправним односом према њима човеку се даје нада да живот није узалудан. Нада је, наравно, добар „зачин“ за свако стање људске душе. Наш живот се састоји од туге, без обзира на статус, положај у друштву и неке индивидуалне карактеристике сваке особе. И тако из генерације у генерацију. У почетку, туге нису биле природне за нашу природу, већ су услед пада постале саставни део људског живота. Грех наших предака је тај раздор унео у људску природу, у однос човека са светом и у његов однос са Творцем. Узроци туге су и наша понашања. Постоје тестови који нису у вези са гресима појединца, али их човек свеједно подноси. Ово се односи на глобалне катастрофе, катаклизме, над којима човек нема контролу. Постоје посебни случајеви када човека задесе болести и околности (ово знамо из житија светих), које нису у директној вези са грехом. Али, ако постоји нада да је све што нам се дешава од Бога, онда човек почиње да се односи према искушењима на сасвим другачији начин, више не пада у очајање. Међутим, туга може да сатре човека, да га доведе до очајања и роптања. Свети оци говоре, размишљајући о тугама и болестима, да је немогуће постати свет ако у близини нема људи који ће те преварити и учинити зло. Али само сопствени однос према тузи одређује да ли је човек свет или грешан. Један од стараца Атона дао је умесно поређење: патња, туга, болест су замке Божије, којима Господ хвата људске душе да оне, занесене потоком, не падну у разбеснело светско море и ту се не удаве. Нажалост, изгубили смо способност да гледамо директно у очи Бога. Изгубили смо способност, због греха, директног погледа на Бога. Вео лежи на нашим очима, вид је замагљен. Скривамо своје очи од Бога, чак и у време невоље не вапимо за помоћ Њему, изгубили смо способност да видимо узрочно-последични однос. Господ нам шаље такве лекове као што су болести, туге, свакаква искушења да би нас исцелили и да бисмо, коначно, непосредно, отворили своје очи за Њега. Ако се надамо да све долази од Бога, онда ће нам Господ дати још једну врлину – трпљење. Човек учи да издржи, а не ради се о томе да све иде својим током. Не, стрпљење је велика сила! То је способност човека да смирено одговори на зло које постоји у овом свету, понизно, без агресије и жестине умирујући тако и себе и особу која је била „диригент“ зла. Ако се научимо да трпимо (а можемо издржати само када постоји љубав и нада у Бога), онда нам Господ даје следећу врлину – искуство. То јест, особа већ зна како да поступи у датој ситуацији. Страх се повлачи. Човек се не плаши ни болести ни туге, познаје механизме суочавања са њима, разуме да се све може победити и издржати уз помоћ и силу Божију. Ако научимо да трпимо, да ћутимо, да не узвраћамо злом за зло, чак ни да не одговоримо погледом на оно што нам је речено, већ једноставно да прећутимо, тада се ланац зла прекида. А када научимо да издржимо и стекнемо то искуства, онда ће нам бити дата следећа висина. Ово је нада која никога није посрамила. Нада је својствена човеку од рођења. Човек не може да живи без наде. Друга је ствар што се неко нада у Бога, а неко у оно што је повезано са земаљским животом. Ако човек не верује у вечност и Бога, почиње да се нада нечему земаљском: моћи (међутим, знамо да моћ није постојана, често је лажна); материјалним добрима, новцу (али колико је људи банкротирало и све изгубило за трен ока); блиским људима (а колико је издаја било у нашем свету од најближих људи). Из искуства видимо да је бесмислено и немогуће надати се земаљским стварима. Само те Бог никада неће издати или изневерити. Он је увек поуздан! Он ће увек бринути о човеку, јер је његов Створитељ, Он нам је удахнуо живот и овај живот је почетак нашег живота у вечности. Али све ове висине су могуће само у једном случају: ако волимо Бога и уздамо се у Његов добри Промисао за нас. Митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

- Сви су већ разумели да је та обредна побожност празна ствар ако је формалност. Али како та три озлоглашена канона пред Причешће и све остало испунити смислом да заиста пожелиш да дођеш у цркву и да се у њој радујеш? - Мислим да читање канона пре Причешћа уопште не одговара свима. На пример, не читам их увек. Осим тога, не постоји строги рецепт за све мирјане да читају три канона. Ово је монашко правило. А пошто ми немамо Ватикан, нема докумената који су опште обавезујући за све, нема те традиције... И људима је потребно да разјаснимо да није потребно преузимати осећање кривице јер нису испоштовали каноне, и све остале бескрајне међукарике које су добре и помажу у припреми за литургију. Тешко је читати акатист... – Рећи ће неко, напротив, за славу Божију се трудио. - Да, овде је опет питање у значењима која ми сами дсајемо. Ако сте радили на славу Божију најбоље што сте могли, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад човек, силујући саму себе, то не чини узалуд и то није апсурдно. Али апсурд не треба подржавати. - Људи често говоре: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто свој однос са Богом описујемо као „жртву“? Када то чујете, то покреће одбрамбену реакцију. - То су потешкоће превођења. За савремене урбане православце, реч „жртва“ је обележена негативним значењима: не смемо се жртвовати, морамо да живимо за себе, о томе говори читава наша грађанска култура. Не треба да се спутавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо високе циљеве и тако даље. Али средњовековна култура, у којој је хришћанство сазрело, доживљавала је то као жртву, као племенити импулс. Има доста истине у овоме и за модерног православног буржуја понекад је корисно да се причести овом истином. Понекад морамо да жртвујемо и удобност, и време, и неке околности у којима нарушавамо себе. Неће све у нашем животу бити удобно, и не треба. У цркви, како год се тамо сместили, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником, ма колико био изванредан исповедник, с времена на време ће бити непријатно. Тако живот функционише. – Рекли сте да данас настаје нови стил верског живота, назван „побожност слободе“. Објасните шта мислите под овим концептом? „Мислим да је побожност слободе само идеал. Ову категорију за себе лично сматрам синонимом за идеју стваралачке побожности оца Сергија Булгакова. Односно тај креативни рад, који хришћанин себи мора дозволити у потрази за сопственим искључивим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила која су универзално обавезујућа за све и која свима одговарају. Али није. Зато је отац Сергије рекао да треба себи дозволити стваралачки импулс, да се према свом духовном животу односите као према задатку уметника. Чини ми се да је ово плодна идеја коју савремени теолози и просто мислећи, читајући људи треба да схвате озбиљно и да себи дозволе ову стваралачку смелост у побожности. Знаш, када човек створи слику, напише причу - он је у креативној потрази, нико га због тога не грди. Али чим покушате да у свом духовном животу схватите како живи ваше тело, како треба да пости, који је ритам молитве, на пример, за вас прихватљив, то изазива страх, који, иначе, разумем, јер за почетника, Наравно, треба ићи провереним, утабаним стазама. Даље, када сте већ прошли овај период, треба да дозволите себи да трагате за собом, не плашећи се грешака и руководећи се Јеванђељем и богатим наслеђем које је остало из црквене историје. - Постоји мишљење да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је са вашим запажањима? Мислим да је то нека врста стереотипа. Заиста, ако изнесете своје мишљење и оно се не поклапа са мишљењем, на пример, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. Али ова ситуација ми је јасна изнутра, јер сам и сам тако незгодан за своје епископе. А да сам ја сам газда, био бих још строжи према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна ствар. Имати хијерархију је универзалан начин да се минимизира број сукоба, то важи свуда, не само у људској заједници. Питање није ово, већ да је потребно тражити исправан тон расправе. Не могу да кажем да се свештеници гасе. Друга ствар је што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своје благостање. Па чак и епископи – али не толико – могу да страдају због својих изјава. Ако останете у границама уљудности, канонског права, нико ти ништа неће. Чак и ако сте пребачени у неку парохију или замољени да пређете у другу епархију, то није критично. Али треба схватити да је неопходно обратити пажњу на слободу мисли свештеника управо зато што је реч свештеника способна да уништи онога ко је чује. Што сам старији, све више схватам колика је одговорност свештеник који говори. - Да ли увек говорите шта мислише? Не, наравно да не, то раде само лудаци! Хвала Богу што нико не чује ваше мисли, јер сте и сами шокирани оним што сте управо помислили или пожелели. Да убијете некога, на пример, зато што вас је наводно увредио... Деликатност, љубазност, такт, треба да буду својствени сваком хришћанину и уопште сваком образованом човеку. Они не дозвољавају да кажемо све што мислимо. Можемо повредити особу. А свештеник има одређену моћ говора, ма колико се томе смејали... Према томе, мислим да деликатност треба да буде у свему. Морате научити да кажете истину исправно. — Понекад постоји осећај да духовник није потпуно искрен са вама и да говори на начин који се чини „тачним“, али не онако како заиста мисли. Шта је скупље - чин свештеника или унутрашња истина? — Мислим да је ово у суштини демагошко питање. Особа можда неће бити искрена са вама, прво, зато што нисте истражитељ а ни његов психијатар. Друго, свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите особу која је изузетно искрена према вама, ово је комплимент за вас лично. Мислите да свештеници нису само људи? И они се плаше парохијана. На пример, ја то лично доживљавам, јер знам да ми неки православни хришћани не желе добро, желе да ме искористе, и ја им то не замерам. Али увек постављам неку врсту границе. Понекад се дешава да је човек само лицемер. А да ли мислите да међу свештеницима нема лицемера? Има их доста. То је управо таква болест која погађа активно религиозне људе. Има ли улизица међу свештеницима? Много. Оних који не говоре шта мисле? Доста. Али тако функционише наш свет, јер свештеници нису надљуди отпуштени са Марса, то су само људи код којих се дешавају и кукавичлук, и жеђ за утехом, и праведна сујета, жеља да се угоди шефу . - Један свештеник је једном рекао: „Није тајна, да има доста парохија које не обављају никакав друштвени рад. Шта треба да ради свештеник који заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених мрежа или неких догађаја, а за то му претпостављени не дају дозволу?“ „Морате да радите са људима. Власти имају своје задатке, циљеве. Најчешће су и наше владике таоци овог система. Немају прилику да буду очеви, углавном су чиновници и руководиоци. Увек морамо да радимо са људима, јер то што се у парохији не спроводи нека врста друштвеног рада је 90% кривица самих парохијана. Ово су моја запажања. Њима одговара да свештеник остане на свом предвидивом путу - згодан свештеник, згодан храм, и то је све, и не дирај ме више. Некада сам чак и очајавао: „Толико причаш и причаш, покушаваш, гураш, ништа не иде.“ Морамо да дамо људима времена да се нађу како би и они могли да чују себе. Нема потребе да очајавате, морате се припремити за веома дуг процес. Свештеник је личност која се формира деценијама, немогуће га је одгојати у богословији. Добије диплому и - сада је отац. Не, он ће постати свештеник за тридесет година, када буде служио на једном или више места, и сам доживео губитке, сам доживео издаје, прогоне – и од стране епископа и од стране парохијана, и некакве пропусте, тешкоће са својом браћом. Дакле, свештеници само треба да дозволе себи ово дугорочно искуство и да не журе нигде. - Још увек ме прогања ово питање. Замислите: ја сам млад свештеник, желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, у вези са тим, о верским питањима. Али владика ми не даје. И шта, морам да чекам тридесет година? — Не, владике не живе дуго, према мојим запажањима. Ово се мења много брже. Епископи нису вечни. Не треба журити. Као прво, збуњује ме што се у последње време појачала агресија на свештенике блогере. Ја то никако не могу да разумем, јер свештеници, који пишу чланке, отварају блогове, заправо то раде мимо целог нашег црквеног система. Изгледају као ексцентрици, руше свој углед, најчешће заврше у оловци владике. Ове људе, напротив, треба некако охрабрити. Али, с друге стране, разумем страхове епископа и декана, јер врло често ово блогерско искуство – посебно младима – толико диже главу да човек почиње да верује у себе, као у звезду, дозвољава себи много. Наравно, много је лакше не подржавати га пастирски и деликатно га прекорети, него га једноставно забранити. То се дешава због наше лењости. Забранили и смирили - нема проблема. Овде обема странама треба много стрпљења и пажње . архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

Неко сваке недеље посећује цркву и савесно чита све молитве, а некоме је довољно да једном месечно прочита „Оче наш“ и присуствује литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо да живимо по истим правилима“, „У реду је ако не идете у цркву сваке недеље“ — Један читалац нам је написао следећи коментар: „Неће вас православни свештеници либералне светлости учити правом духовном животу...“ Оче Саво, какав је прави духовни живот? А где је критеријум шта је исправно, а шта није? - Очигледно, аутори овог навода покушавају да опишу „буржоаско православље”. И сам сам, на неки начин, њен представник. Ово није проклетство, само одређени стил духовног живота, који има своје границе, плусеве и минусе, укључујући и искушења. Понекад бркамо своје благостање са планом који нам је Господ припремио. Да, Господ је створио човека за радост. Али ако останемо на тако површном нивоу перцепције ове радости као удобности, благостања, онда су наши критичари потпуно у праву. Зато морамо научити да чујемо своје неистомишљенике и разумемо њихову узнемиреност. - Како онда одредити границе између ноншалантности у духовном животу и смисленог приступа и ревности? - Разлика се може пронаћи само искуством, када се годинама спотичете, грешите, али притом останете искрени према себи. Иначе, неразумна ревност може прерасти у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем, а ни са црквеним животом. - Али свако има своју идеју о томе шта је нормално. Како се ово уклапа у црквено устројство? — Да, традиционални људи, такозвани конзервативци, забринути су да се реформе, једном започете, никада неће завршити. Црквено тело је веома суптилан и осетљив организам. Овде треба знати меру и пре него што нешто урадите, размислите како ће то утицати на људе. Можете бити напредни и читати теолошки текст на различитим језицима, одговараће вам. Али шта је са свима осталима? Они нису лењивци, једноставно не могу да читају књиге, на пример, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према овом аутору. И шта? Хоћемо ли сада бити увредљиво присуство оваквих “незналица” у једној цркви? Не, сви смо ми једна породица. И морате покушати да чујете истину друге особе, и слушајући је, да останемо верни здравом разуму. Пронађите „прикладног“ свештеника и „згодну“ цркву - Али особа која жели да води смислен религиозни живот одједном се суочава са чињеницом да није сваки свештеник спреман да то прихвати. И треба тражити „згодан“ храм и „погодног“ свештеника, где се они слажу са вама. А ако постоји само један храм у граду или селу? Шта ако одеш у храм Богу, а ипак дођеш код свештеника? – Ово је типична изрека присталица „буржоаског православља“ – „тражите згодног свештеника“. Можда имате исповедника на другом крају света, а зваћете га на скајп једном годишње. И ви ћете посетити овај храм, овде ћете се молити, причестити и чак исповедати. Неће бити никакве разлике ако заиста имате духовни живот. - Али видите, главни сукоб пре или касније почива на Причешћу. Једна наша читатељка не може све формално да исповеди, и због тога јој свештеник не дозвољава да оде до Путира. Она пише: „Због тога се дуго нисам причестила. ” Ево, шта да радите? „Па да, то је трагедија... Ако она нема прилику да оде у други храм, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у коме живим има много храмова. А у нашу манастирску цркву долазе људи из целог града, иако је преко пута потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али они долазе код нас. Можда, и зато што не захтевамо лектуру канона. У ствари, никада о томе не питамо. Ово је лична ствар за свакога. А осим тога, ми немамо обавезну исповест пре причешћа. Односно, исповедате се када осетите да постоји потреба за тим. Али таквих храмова је мало. И треба бити свестан да свештеници понекад нису спремни за нове реалности. Морамо тражити неки излаз, мислим да увек постоји. До тачке да идете у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница. - С једне стране, човек жели да га неко води, с друге стране, заиста не воли када га неко контролише, посебно у духовном животу. Али свеједно, у мојој глави постоји стереотип: „А како то да ја не слушам свештеника? Морам да трпим…” – Ово је такође забуна у појмовима „свештеник“ и „исповедник“. Чињеница да не правимо разлику између ове две стварности доводи до разних неспоразума. У том смислу, предање Грчке цркве ми се чини разумљивијим. Не може сваки свештеник да прихвати исповест. И постоји пракса по којој се раздвајају исповест и Причешће. Исповедаш се кад ти треба, то је посебан догађај у твом духовном животу, а људи понекад иду једном годишње или на сваких шест месеци . — Знате ли случајеве када је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су искушења и последице? — Да, међу свим људима злоупотреба слободе је класична. Али говорећи о свештеницима, боље је рећи да се ради о злоупотреби одговорности. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи. Ево имао сам такав случај пред очима. Одличан ученик, одлична особа. Почела је да иде у цркву, отишла на исповест код једног свештеника. И он је толико почео да је продуховљује да је она водила живот готово монахиње: читала је правила, није спавала, јела некакве капљице росе. Била је веома одговорна девојка...И њено здравље је заувек уништено. Избачена је са универзитета и све се завршило у психијатријској болници, из које девојка не може да изађе неколико година. Где је овај отац? Није добио никакву казну. И веома је лоше што у нашој Цркви овај механизам није отклоњен. Кад кренете, без консултације са родитељима – да позивате тинејџера у монашки живот и испирате му мозак да дете буквално побегне од куће... Па, чему ово? Истовремено, сам свештеник је многодетан отац. Ово је велики проблем. Али, хвала Богу, у нашој Цркви много причамо о томе. - А како се у овом случају одупрети свештенику? „Ја нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски канонски одговор, не могу да дам никакве препоруке. Могу да говорим само за себе. Имао сам таква искушења, хобије, када ми се чинило да ћу сад овако духовно водити човека... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да не останем озбиљан дуго и да се не занесем таквие стварима. Али немају сви смисао за хумор. Има свештеника који су веома озбиљни, који су, ето, веома зависни. Стога бих лично, препоручио свештеницима да се чешће смеју себи и да се не вређају ако им се смеју. архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

Умор, презапосленост и невероватна летња врућина одузимају свима снагу. До вечери већина нас изгледа као исцеђени лимун. Како да нађемо снагу да се молимо у свему томе? Питање је сасвим конкретно, и на њега постоје конкретни одговори. Ако немате снаге да се молите, онда можете скратити правило. Ако немате снаге да стојите, молите се седећи. Aли, колико ове препоруке помажу? Да, оне ће вам помоћи да се молите, али не решавају увек главни проблем. Чињеница је да не може сваки верник да одговори на питање: да ли је његово стање заиста умор или духовна лењост? Или можда демонско искушење? Како то утврдити? У таквим тренуцима предлажем да не размишљате о величини вашег молитвеног правила или који молитвеник да узмете – то су неважна питања. Предлажем да размишљате о Богу. Молитва је разговор са Њим! Сетимо се како се опходимо са људима: пре него што некога позовемо, ми подсвесно замишљамо ту особу, а у глави формирамо приближан сценарио за разговор са њим. Исто важи и за разговор са Богом. Наш први задатак је да схватимо да је Он заиста присутан у нашим животима. Ако говоримо о вечерњем правилу – а највероватније је тако, јер се често прескаче због умора – треба да се сетите какав је био протекли дан. Како се Бог открио у њему? Ако је дан био успешан, поставите себи питање: да ли сам захвалан Богу за оно што се данас догодило? Ако је било неуспеха, грешака, негде смо се саплели или у нечему згрешили, онда треба да молимо Бога за опроштај – и да се фокусирамо на ово осећање. Ако после овога немате снаге да упалите свећу и отворите молитвеник, онда сте највероватније само уморни. У овом случају, молите се као што бисте разговарали са својим оцем или мајком - поделите оно што вам је на срцу. Можда ћете касније желети да прочитате ову или ону молитву. Најважније је пронаћи импулс након којег почиње ваш дијалог. Одсуство овог импулса је највећа препрека у молитви. Искључује нас наша усредсређеност на правило. Демони то користе. А када помислимо Бога, све се мења. У ствари, обично имамо довољно потребне снаге да се молимо. Замислите само ово: након тешког дана сте дошли кући, отишли у кревет, али одједном се испоставило да се нешто догодило вашим најмилијима, потребна им је помоћ - где иде ваш умор? Учинићете све да им помогнете. Ми осећамо присуство вољених особа у нашим животима и не можемо а да не комуницирамо са њима и не одговоримо на њихов позив. Тако би требало да буде и са Богом. Не ради се о правилу или броју прочитаних молитава. Човек се моли не само када чита молитве из молитвеника. Он се моли када само каже „Господе, помилуј“. Сјајно је ако у исто време чини добра дела и помаже својим ближњима. Присиљавање себе на молитву је исказивање насиља над самим собом – где је граница? Самонасиље је опасно. Увек се морамо придржавати правила златне средине. Свака крајност у духовном животу је лоша и штетна. Јасно је да се Царство Божије стиче трудом и морамо се приморати на молитву, пост и добра дела. Међутим, ова принуда за нас мора бити изводљива. Ако се догоде ситуације када се човек малтене мучи правилом или додатним молитвама, ако није завршио читање правила из молитвеника и прекорева себе до очајања, то су демонска искушења. Кајемо се због своје слабости, кајемо се за лење и лукаве помисли, али ни у ком случају не треба да се концентришемо посебно на правило. Ако размишљамо само о њему, престаћемо да размишљамо о смислу молитава. Како развити сопствену меру молитве? У томе ће вам помоћи искусни свештеник. Чињеница је да сама особа можда не види проблеме који јој отежавају молитву. Да ли је у питању умор или лењост, неће свако разумети. Свештеника је Бог поставио на његово место да се помоли за своје стадо и помогне му да духовно живи, а не да умире духовно. Потпуно одсуство молитве је духовна смрт. Сећање на Бога и Његово присуство у сваком дану вашег живота је веома корисно и помаже да започнете молитву. Зато вас охрабрујем да анализирате свој дан. Наш мозак одмах показује шта треба учинити на крају дана: покајати се или захвалити. Или можда обоје. Из овог импулса рађа се жеља за молитвом, која помаже не само да се започне правило, већ и да се доврши. Ако заиста немате физичке снаге, спава вам се и не можете ништа са собом - ограничите се на најједноставнију молитву: "Господе, помилуј!" - и нећете бити осуђени. Мучити се молитвом није корисно. Многи верници не могу себи да дозволе слабост и читају прописане молитве без обзира на све. По мом мишљењу, аутоматска лектура није ништа боља од скраћивања дневног правила, јер може довести до дубоког пада. Свака крајност у духовном животу је лоша. Можете сваки дан да означите да је правило прочитано - и да се сматрате добрим и исправним, ваљајући у гордости и заблуди. Можете, услед умора, почети да се молите својим речима – а после неког времена заборавите шта је молитва у речима светих отаца. Морамо тражити средину. Постоји правило, оно је модел за све нас, али није константа која се не може променити. Наш задатак није да читамо све од А до Ш, већ да се молимо, односно да комуницирамо са Богом. Веома је важно запамтити ово. С тим у вези желим да кажем о правилу за Свето Причешће. Колико често људи који га нису прочитали од почетка до краја не иду да приме Свете Христове Тајне! Али, правило нам је дато да бисмо постигли осећај покајања, да бисмо разумели да нам је за спасење потребан Господ, а не правило. Без Христа не можемо да се спасемо. Наравно, треба се молити, треба се борити против лењости, али мучење молитвом није корисно. Треба имати страх Божији. Не у смислу „ако не прочитам правило, муња ће ме ударити с неба“, већ у смислу „Господ ме је чекао, а ја нисам дошао. Звао ме је, али се ја нисам јавио." протојереј Виталиј Ворона Припремила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Ако вас неко убеђује да Црква мора да се спасе од непријатеља, немојте му веровати! Он не зна да је Христос о томе рекао: „врата пакла неће је надвладати“ (1) . Ако вас неко убеђује да су канони најважнији у цркви, да су виши од вере и љубави, немојте им веровати! Очигледно је заборавио Павлове речи: „А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“ (2) . Ако вас неко убеђује колико је одређена група људи морално пала и да „ово не смемо дозволити“, подсетите их како је Лот живео са породицом у Содоми. Ако вам неко оштро саветује да учествујете у протестима у одбрану „православља и канона“, питајте га да ли се Христос некако одбранио када га је разјарена гомила хулила и хтела Његову смрт. Ако вас неко узвишено упозори да је „ево отпадништво и антихрист долази“, одговорите му да по упутствима Господа Исуса Христа хришћанин живи данас и не брине за сутра. Шта се дешава у нашој Цркви? Зашто је милост замењена ружним крицима? Зашто су теолози развили читаве расправе да оправдају појаву крвавих ратова? Зашто се толико људи плаши да заузме став против замене Јеванђеља која се дешава унутар саме Цркве? Не! Не желимо и нећемо да видимо и чујемо! Више волимо да завежемо очи и зачепимо уши, да случајно не бисмо ухватили тутњаву олује која се приближава. Не волимо слободу? И није тако лоше што је за нас Црква нека врста милитаристичке организације, где је сваки стваралачки порив злочин, а свака мала иновација „модернизам“. Што је још горе, ми желимо да наметнемо своје ставове као нешто што се подразумева целој Цркви. Зато што заиста верујемо да треба да је спасемо, а не да се у њој спасавамо. Примењујемо ли Христове заповести у свом животу? Уместо "Молите се за оне који вас вређају и прогоне (3) ", видела сам "Окривите оне који вас вређају и прогоне". Уместо „Сине, дај ми срце своје“, одлучили смо да Богу дамо шаке и физичку снагу. Као да му је потребна наша заштита! Чини ми се да ако неког заносног ревнитеља упитамо: „Зар не треба да волимо?“, он ће нам одговорити цитатима из псалама, да је Бог „Бог освете“, изостављајући да Стари завет има смисла само у испуњењу Новог. Недавно је постало сасвим јасно колики је јаз у нашем разумевању шта је хришћанство, шта је Црква и ко је Христос. Св. Марија Скобцова је предвидела појаву ових процеса још тридесетих година прошлог века уочи најкрвавијег рата у историји човечанства. У неколико својих чланака упозоравала је на опасност од духа императивних директива и филозофија, на опасност да се бољшевички дух, који сматра да је партија непогрешива, пренесе на Цркву. Много опаснија од отворених прогона Цркве је скривена замена саме њене суштине. Наша вера у Христа је значајна када је делотворна. Не на трговима, већ тамо где наш ближњи (а сваки човек је наш ближњи) страда. Смисао нашег живота није у одбрани канона, већ у Христу, који се понизио чак и до „смрти на крсту“ (4) да би васкрсао. Људски закони и правила нису изнад љубави. И хвала Богу што имамо примере светаца који управо ове просте истине оличавају у свом животу! (1) Мат. 16:18 (2) 1 Кор. 13:13 (3) Мат. 5:44 (4) Фил. 2:8 Маргарита Генчева приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Мислим да нам је вера дата из овог разлога: да превазиђемо све своје слабости, да се усавршавамо и растемо. Готово сваки задатак који треба да урадимо, Господ нам шаље на спасење. Све можемо да превазиђемо уз помоћ Божије милости, која долази када нам је заиста потребна. Наш задатак је да идемо ка зацртаном циљу. Свакој особи је дата одређена резерва талената и снаге да може да започне неко добро дело. Постојао је период у мом животу када су све моје снаге и могућности биле потпуно исцрпљене. Био сам предузетник и у једном тренутку сам схватио да морам негде да нађем ресурс да бих препешачио свој први километар. Немогуће је ићи овим путем без вере. Верници у том погледу имају предност: дају им се оруђа која помажу у животу, а имају и искуство светих отаца, које показује како та средства делују. Главно, што овде треба схватити, јесте да се благодат не може тражити, него јој се може само надати. Она може деловати само кроз покајање и смирење. Може се поставити питање: какве везе има покајање с тим? Увек треба да будемо критични према својим поступцима и неуспесима, покушавајући да разумемо зашто се то дешава и где смо погрешили. У томе ће нам помоћи Десет заповести и Блаженства . Ако смо успели да испунимо све старозаветне заповести, а још увек немамо веру, онда треба да пређемо на нови ниво и обратимо пажњу на заповести Новог Завета које нам је дао Господ. Проучавајући их и примењујући их у свом животу, јасно схватамо да немамо сиромаштво духа, кротост, чистоту срца, да више размишљамо о томе да нам буде удобно, тражимо земаљско благостање – једном речју, ми смо поставили себи потпуно погрешне циљеве. Не бркајте понизност са жељом да се повучете. Понизност је када смо у миру са Богом, другима и самим собом. Да ли вас такво стање духа спречава да постигнете свој циљ? Пред мојим очима се дешава ситуација у којој је врло јасно видљива разлика између понизности и предаје. Један човек се, супротно саветима искусних људи, одлучио за професију за коју није имао предиспозиције. Не слушајући сугестије, узео је благослов и отишао да учи. Међутим, после неколико недеља је постао депресиван, устукнуо је и признао да није био у праву: требало је да послуша оне који су га одвраћали. По мом мишљењу, треба да се иде напред упркос свему. Не ради стицања положаја или престижног посла, већ у славу Божију. Христос је рекао: „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије.“ (Лука 9:62). Човек изабере пут, направи први корак – и онда му Господ отвара очи кроз тешкоће да би видео шта треба да исправи у свом животу, за шта да се покаје. Можете и треба да тражите од Бога помоћ, али не одустајте. Све је могуће уз помоћ Божију, јер нам је Он рекао: „И гле, има посљедњих који ће бити први, и има првих који ће бити посљедњи.“ (Лк. 13:30). Чак су и чуда могућа. Дакле, треба да јачамо своју веру, не одустајемо и идемо до краја. Сваки подухват је излаз из ваше зоне комфора, који је увек на крају обележен некаквим резултатом. Како разумети да ли треба да постигнете извесне резултате или не? Верујем да човек не треба да се повлачи. Он треба да расте у вери и да гради сваки посао ка спасењу своје душе – тада може да рачуна на Божију помоћ. Ова помоћ може доћи и ако се покајемо и променимо нешто у свом понашању. Духовност је присутна у свим областима нашег живота и деловања, само на њу треба обратити пажњу. Ако се фокусирамо само на материјалну корист и практичне резултате, онда не треба очекивати помоћ од Бога. Овде је, иначе, главна разлика између хришћанства и психологије успеха: ове друге су усмерене само на материјални резултат, док ми имамо глобални циљ коме је све подређено – спасење душе. Наравно, постоје и други циљеви: приближити се Богу, научити примати Његову благодатну помоћ, спознати Га као Творца. Али пре свега, стицање благодати Духа Светога, који ће све отворити и просветлити. Може се стећи нама познатим средствима: молитвом, црквеним животом, покајањем, држањем заповести. Најважнија ствар на овом путу је покајање . Наш задатак је да тежимо савршенству. Како и на које начине – нема и не може бити једнозначног и уопштеног одговора. Свака особа је другачија, свако има свој пут и своје начине проналажења равнотеже. Треба се ослонити на свој инстинкт, глас своје савести, своје срце. Да бисте их чули, морате умети да слушате, морате умети да се молите, да тражите од Бога да вас просветли и упути, да да неке савете. Бог ће увек послати помоћ – у виду личности или неке околности, да би схватили где да се крећете и шта да радите. Неће бити натприродних сусрета, али решење ће доћи. То ћете посебно јасно схватити када се после неког времена осврнете уназад и обратите пажњу на то како су се околности развијале промисаоно . Наш проблем је често што потцењујемо важност духовног развоја и његовог утицаја на наше животе. Ако нешто не успе, али вам је потребно да успе, не морате да се обесхрабрите, обратите се Богу за помоћ и идите напред – и духовно и у послу који сте преузели. Н. Е. Пестов у „Савременој пракси православне побожности” помиње дивне речи светог Максима Исповедника: „Човек има два крила: слободу и благодат... Бог у нас ставља врлине; Он их ставља у људско срце, а „рад и зној“ припадају човеку." Овај рад и зној је први километар који морамо сами да пређемо. Ако, како нам се чини, нема помоћи од Бога, ако није јасно да ли треба да наставимо оно што смо започели или не, морамо наставити. То значи да још нисмо прошли оно што се тражи, имамо још снаге да идемо сами. После неког времена све ће постати очигледно. Ово може бити олакшано и чудом и неком врстом туге. И једно и друго је дејство Божије милости. Главна ствар је молити се и радити. Разумем да овај савет може бити досадан. Сећам се када сам тек започињао свој пут свештеника, нисам имао појма шта да радим. Храм је морао бити изграђен, али како? Веома ме је изнервирао и савет часних свештеника - „молите се и радите“, јер су деловали превише уопштено. Хтео сам конкретно: када да се молим, којом молитвом? Колико дуго и колико пута дневно? А како радити, шта тачно радити? А када сам схватио да ништа не разумем, само сам почео да радим хитне ствари. Пресложио сам циглу и решио проблем са заваривањем. У почетку сам имао једног асистента, постало је забавније. Онда се придружило још људи и ствари су постепено напредовале. Сада, када се осврнем уназад, схватам да је први километар, који сам препешачио, био утопљен у наредним задацима и искушењима, као зрно песка у мору, али без њега до укупног резултата не би дошло. Зато треба да разумемо на шта нас Господ позива, да Га чујемо и разумемо шта Он очекује од нас. Ово је веома инспиративно и пријатно. А ако је радост у срцу, то значи да нас је Бог посетио, значи да идемо правим путем. протојереј Виталиј Ворони приредила: Ј.Г. извор

Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34). На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин). „Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија, се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње. Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима. Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28) Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“. Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев. Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја). Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21). Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају. Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“. Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци. Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс). Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου https://inpantanassis.blogspot.com

Окрутност са становишта световног човека разликује се од суровости верника. Морамо признати: од нецрквених људи има доста притужби на нас у том погледу. Замерке се обично заснивају на текстовима Старог завета: посебна суровост, убиство, крв, освета и тако даље. У Новом завету постоје и епизоде које изазивају збуњеност чак и међу верницима. Једном речју, данас разматрамо једно дискутабилно питање. Можемо објаснити суровост Старог завета. Да би се сачувала вера бар у једном народу, биле су неопходне овакве мере без преседана о којима читамо. Све је то било неопходно да би се човечанство спасило, да би се након извесног времена појавио Месија. Запазимо да је и само помирење било сурово: оно је постигнуто страшним страдањем Христовим на крсту. С тим у вези, људи такође имају питања: зашто је то морало бити тако страшно? Зар није постојао једноставнији начин? Уосталом, Бог је свемогућ, како би нас иначе спасио! Како одговорити на ова питања? – Да, ове мере су биле неопходне, као што су понекад неопходне хитне и болне хируршке мере. Понекад изгледају и сурове, али доводе до излечења болесника. Да, било је много сурових страница у историји наше Цркве, али им се понекад додају чињенице и догађаји који немају везе са хришћанством. На пример, сећате се живота свете равноапостолне кнегиње Олге, која је веома сурово осветила смрт свог мужа. Шта да кажем? - ови догађаји су се десили и пре него што је принцеза постала хришћанка. Хришћанство је примила много касније, након чега се доста променила. Да, код нас се дешава да свиреп паганин постане дубоко религиозна особа, па чак и светац. Шта тек рећи о историји Цркве, ако и у Јеванђељу има двосмислених епизода! На пример, када је Христос бичем истерао трговце из храма, да ли је то суровост? Или је то ревност праведника, о којој се говори у једном од пророчанстава: „А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме.“ (Јн. 2,17)? Верујем да то није била суровост, већ правда према онима који су се бунили и чинили непристојност у дому Божијем. Ако оптужимо Христа за суровост, шта је онда са блудницом коју је требало каменовати, пошто нико у то време није укинуо Мојсијев закон? Да ли је био окрутан према њој? - наравно да не. Или ова епизода: „А кад се навршише дани узећа његова, он намјери да иде право у Јерусалим. И посла гласнике пред лицем својијем; и они отидоше и дођоше у село Самарјанско да му уготове гдје ће ноћити. И не примише га; јер видјеше да иде у Јерусалим. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе! хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби као и Илија што учини? А он окренувши се запријети им и рече: не знате каквога сте ви духа; Јер син човјечиј није дошао да погуби душе човјечије него да сачува. И отидоше у друго село.“ (Лк. 9, 51-56).“ Да, постоји пето поглавље Дела апостолских, које говори о Ананијиној и Сафириној смрти, али опет, да ли је то суровост у ситуацији када људи лажу не човека, већ Бога? При тумачењу текстова Светог писма много тога се мора узети у обзир и правилно тумачити. Да ли је прихватљиво да хришћанин буде окрутан? Хајде да то схватимо. С једне стране, наравно да не. Насиље у породици, ратови, братоубилачки сукоби, пљачке, убиства су неприхватљиви. То је разумљиво не само хришћанима, већ свим разумним људима. С друге стране, постоји традиционални пример: рат. Ако говоримо о заштити најмилијих и сродника, а ви идете да положите живот за своје пријатеље, онда показујете највиши степен љубави у хришћанском схватању речи. Али ако хришћанин почне да се свети, ово је пут нигде не води. Освета је страшна ствар, рак душе, слична зависти и поносу. Живот се много разликује од теорије, није све тако како пише у књигама. Догађају се разне ствари. Да, треба да се трудимо да будемо љубазни, да читамо свете оце, да се учимо смирењу, да праштамо ближњима и тако даље, али понекад треба да реагујемо према ситуацији. Наравно, суровост је психички поремећај. Особа у бесу, иритацији је неадекватна. Али понекад је потребна одређена мера окрутности. Хришћанин мора да схвати да је његов задатак да тражи средину и одржава разум у најтежим околностима. Чак и у рату човек бира: да нападне - или да брани, да мучи - или да заустави мучитеље и мучење. Још једна важна нијанса: не мешајте окрутност и грубост. Окрутност је психички поремећај, а грубост је или карактерна особина или мера због нужде. Чврста особа може бити лојална, симпатична, пристојна, односно њена чврстина дефинитивно није грех. Што се тиче грубости као неопходне мере у односу на друге људе, верујем да је чак и у нашем толерантном друштву недостаје. Да је више ригидности у неким питањима, било би више реда. Хришћани често погрешно схватају понизност. Не можете понизно толерисати подлост или прихватити понижење. Понизност није слабост и недостатак воље. Светитељи кажу да је смирење свест о сопственим гресима. Човек разуме да је грешник, да је болестан, да је смртно рањен грехом и потребан му је Спаситељ који ће га исцелити и спасити. Он схвата да свет лежи у злу и да му се догодила трагедија космичких размера. Целокупна творевина Божија је оштећена – и човек такође. Покајани грешник је скромна особа. Али бескичменост и слаб карактер немају никакве везе са понизношћу. Напротив, проблеми менталног здравља и духовног развоја се појављује већ овде. Ово је веома важно разумети, као и чињеницу да је строгост према неким људима неопходна мера. Штавише: особа која се стално савија под другима може једног дана да се ослободи и постане невероватно сурова према онима којима није могла да узврати. Он се свети за сва своја понижења, издаје онога пред ким се понизио и с њим се понаша на посебно суров начин. Детињство сам провео у спорту, бавио сам се борилачким вештинама, а тренер нам је увек говорио: „Момци, ваше руке су ваше оружје. Користите их само за самоодбрану. Никада немојте користити своје вештине да бисте их показали или демонстрирали на некоме.” Често људи, који не показују окрутност према другима, то изливају на своје вољене - своје жене и децу. Ово је ланчана реакција: тата је окрутност добио од свог шефа на послу, дошао кући и напао своју жену, жена се онда обрушила на децу. Истовремено, одрасли не доживљавају своје поступке као окрутност, штавише, насиље у породици код неких православаца сматра се нормом. Има и свештеника који у својим беседама кажу да је прихватљиво савити жену преко колена. Верујем да су сви који то тврде очигледно били трауматизовани као деца. Чуо сам од једног свештеника: односе у породици треба градити само уз помоћ наклоности и љубави. На овај начин увек можете постићи договор са својом женом. Ако се жена осећа вољеном, она ће се одазвати свим срцем и душом, и то ће створити рајску атмосферу у породици. Исто важи и за децу – али са њима треба бити опрезан у овој ствари како би се спречили фанатизам и идолопоклонство. Важно је не тући децу и не терати их да живе животом који није њихов, али је потребно поставити им границе. Завршио бих речима апостола Павла: „Не буди побеђен злом, него побеђуј зло добрим." Сматрам да некажњивост зла рађа безакоње. Да, морате да балансирате на веома финој линији. Тешко је, али живот вас обавезује на то. протојереј Константин Лисњак https://gorlovka-eparhia.com.ua

У божићној ноћи са 6. на 7. јануара 2020. године у селу Кучери, Борисоглебски округ, Јарославска област, догодила се трагедија : око поноћи је избио пожар у једној од старих дрвених кућа. У то време, власници куће - Алексеј и Марија Скорихин и њихово троје деце - спавали су, припремајући се за јутарњу празничну литургију у оближњој цркви Светог пророка Илије у селу Ивановское. Спасили су се само родитељи. Сво троје деце је умрло... Сада, две године касније, разговарамо са Маријом Скорикином о тој трагичној ноћи и новој цркви на месту где се догодила трагедија. О красној Бадњој вечери 2020 „Овог Божића сетили смо се страшне трагедије у селу Кучери. Чега се сећате из тих дана? „Првог дана сам била готово без свести – делом због потреса мозга и шока, једва сам видела, нестао ми је глас и пекле су ме руке, делом због дејства неких лекова. У исто време, из неког разлога сам врло добро разумела шта се дешава. Пробудила сам се у окружној болници Борисоглеб. Поред лекара, ту је била Татјана Викторовна, жена оца Владимира Мартишина, која се понудила да седне поред мене и прочита ми нешто. Мислим да је то било јеванђеље. Одмах сам се осетила лакше и смиреније, јер... речи попут „држи се, ми смо уз тебе“ и друге ствари изазивају негативну реакцију: само отежавају већ трагичну ситуацију и чине је болнијом и бесмисленијом. У почетку сам желела да мислим да то што се догодило није истина, да је то само сан: сад ћу се пробудити и отићи на службу, прославићемо Рождество Христово. Понекад ме је обузимало тако угњетавајуће црнило, таква тежина мисли да нисам желела да живим. Стално су ме мучиле мисли да је све могло бити другачије, мучило ме је осећање кривице за оно што се десило, где сам и шта сам погрешила, како сам дозволила да се тако нешто деси, зашто ја или мој муж нисмо умрли...То је било јако искушење. Мислим да је то био тренутак борбе између светлих и тамних сила за моју душу. -Ко вам је тада помогао? - Господ је, пославши искушење, послао и подршку, и то какву! Због широког публицитета, много људи се молило за нас. И сигурна сам да нас је то одржало у тим страшним првим данима. А свештеници нас буквално нису напуштали ни један дан. Имали смо прилику да одмах исповедимо све своје мрачне, мучне сумње душе, пре него што су оставиле свој неизбрисив траг и огорчиле нас. Причешћивали смо се скоро сваки дан, буквално неколико дана након што смо завршили у болници, помазани смо. Свештеници из Борисоглебске области и Јарославља свакодневно су се појављивали у болници. Сигурно их је то коштало много труда, јер сви су они вишедетни очеви са својим бригама и породицама, а да би стигли до нас, је било потребно прећи више од 100 километара зимским путем. Ово је била манифестација истинске хришћанске љубави и истинског пастирског служења. Мислим да нам је ово постала непосредна помоћ у том периоду, дало нам је снагу да опстанемо и уопште останемо са Богом. Бог благословио њих и њихове породице! Генерално, били смо окружени људима који су бринули о нама. Толико блиских људи као и потпуних странаца нам је искрено помогло. Свако је помагао колико је могао: трошили су своје време, енергију и новац на нас. Сваки пут сам била дирнута до суза . Још једном дубок наклон свима вама! Хвала Богу што постојите, људи великог, доброг срца! — Поред помоћи људи, да ли сте нашли за себе неку мисао или образложење које вас је тешило као хришћанку? — Прва ствар која је свима пала на памет, била је књига о Јову. Тада нисам могла да читам, јер нисам видела, а Алексеј је неко време био веома слаб због великог губитка крви. Отац Сергије Васиљев је први дошао код нас и почео да нам чита Књигу о Јову а затим су нам је читали и остали пријатељи који су нас посећивали у болници неколико пута у кругу. У то време, читали смо о многим примерима како су људи подносили таква искушења или како су покушавали да их спрече молећи Господа за живот своје деце. Занимљиво је да смо уочи баш тог Божића, моја деца и ја водили разговоре о молитви и смрти. Објашњавала сам им да нас Господ узима у најбољем тренутку за нас. Наравно, бол растанка са децом је јак и остаће, по свему судећи, заувек, али за верника је и овај бол лак... Вероватноћа да су наша деца завршила у Царству Небеском иде ка 100%, а ко зна шта би било да су живели, рецимо, 100 година. Не усуђујем се да претпоставим да бих их на прави начин могла даље одгајати и водити кроз цео њихов живот да им буде тако добро као што им је било тог тренутка пред Богом. Нажалост, ове моје речи изазивају огорчење међу неверницима... -Шта кажу неверници? — Видела сам коментаре на интернету како се луда мајка радује што су јој деца спаљена: где је полиција, где су психијатри, како и зашто ја сада живим? На крају крајева, то су наша дубоко хришћанска уверења по којима живимо! Мало је вероватно да ћу неком од ових људи успети да пренесем ово уверење, што је штета... Јасно се сећам и тренутка, мало времена после сахране, када ми је и даље било јако лоше, да ми је пришла жена коју сам познавала, да ми изрази саучешће и загрли ме. Она има одраслог сина са толико проблема и грехова да јако пати због тога, немоћна је да било шта промени, да допре до њега. А кад ме је загрлила, мислила сам да је њој горе него мени, заиста горе и теже... А таквих напаћених родитеља има много! Гледају како им деца полако умиру пред очима, а ништа не могу да учине... Помози им Господе и окрепи их! - Неочекивано резоновање! — Кад сам се мало смирила и све прихватила, постидела сам се: уосталом, управо у таквим тренуцима Господ испитује снагу наше вере! Лако је бити верник када је с тобом све у реду, када неки твоји мањи греси прођу непримећени и све се дешава на најбољи начин. И поставила сам себи питање: ако верујем у Јеванђеље, у то како и шта је Господ живео у својим земаљским данима, знајући сва Његова страдања, како бих онда ја могла да се жалим и очајавам? Бог, Творац свега, шаље Сина Свог Јединородног у свет, да се роди у пећини, у штали, у сиромашној породици. Због чега? Да би спасио сваког од нас, сваку прљаву душу као што је ова пећина. Знао је да је мора да прође тужан пут, да буде издан и разапет! Стога сам одлучила: ако сам прихватила радост, прихватићу и тугу. Пошто ме је Господ оставио да живим, значи да ме је оставио због нечега, а ја, највише од свега, желим да схватим зашто и поживим неко време, испуњавајући вољу Божију. — Постоји ли неко размишљање које вас је просветлило након ове трагедије? — Главна поука, главни закључак (не знам која би реч овде била прикладна), која ми је сада једноставно утиснута у срцу, је: „Ни под којим условима не треба само живети!“ Сваки дан може бити последњи за тебе или за ближњег, теби драгу особу, што значи да ни један дан не може да се проживи узалудно. Не можете живети без смисла и сврхе: треба да одредите приоритете, не површно, већ дубоко, и искрено одговорите на питање: зашто живите, шта радите, зашто то радите, шта желите на крају... — Опростите што питам: зар нисте пожелели да напустите Кучереда, да напустите место своје личне туге? - Чак и у болници сам одлучила да ни под којим условима не желим да заборавим било шта у вези са својом децом. Многи су мислили да ћу отићи у неко друго место да живим. Мој муж и ја смо из Јарославља. Моји родитељи живе тамо. Нудили су нам опције и убеђивали нас да можда не треба да се враћамо, јер би нас све тамо подсећало на нашу децу. Нисам могла одмах себи да објасним зашто су ми такве мисли биле страшно непријатне и изазивале осећај издаје према деци. Одлучили смо да 3 године ништа радикално не мењамо у свом животу, да прихватимо све што Господ шаље, да бисмо некако разумели како треба да служимо на земљи у славу Божију. — Како сте се нашли у селу Кучери? - У Кучерима смо завршили управо зато што смо дошли у школу у Иваново да васпитавамо и образујемо децу. — Сада сте изабрани за директора ове школе. Можда је то ваше главно дело сада? — То није била лака одлука. Недавно су ми честитали речима: „Драго ми је због тебе: то је тако добра ствар, јер си ти одговорна и искрена." Међутим, у савременој стварности овај рад је претворен у некакву папирологију, а не у образовни процес. И, што је најгоре, многе школе живе овако - пуно формалности, папири и извештаји, резултати тестова... И деца то одмах осете. Као резултат тога, потпуно су обесхрабрени да уче, да буду у школи, у групи, да учествују у нечему, генерално се занимају за нешто друго. Дете је са телефоном и свима је добро: тихо је, мирно, никоме не смета. Али ово је посебна и болна тема. - Али, знали сте где сте позвани. — Наравно, дуго сам радила са оцем Владимиром Мартишином, оснивачем школе, руку под руку и душом у душу, али сам се надала да ће Господ ипак послати другог директора, јер... није било самопоуздања. Пре свега, зато што је страшно негде погрешити и специјалну школу претворити у редовну. Наравно, отац Владимир је направио одличан темељ за будућност у виду тима наставника и заједнице људи који су се приближили школи да живе и васпитавају своју децу. Ово је јединствено место, јединствена средина са својим потешкоћама и недостацима, радостима и достигнућима. То је појачано и чињеницом да отац Владимир и ја и даље радимо заједно, седимо у истој канцеларији. Само смо заменили места: сада је он мој први заменик, а ја сам директор, пре је било обрнуто. — Шта је ваш циљ као директора? — У образовном систему тренутно има много тешко подношљивих глупости и, искрено речено, нечега што има за циљ да уништи образовање и претвори млађу генерацију у друштво поводљивих потрошача који ће бити спремни да прихвате све што им се понуди. Сада, у свом раду у нашој ивановској школи, видим своје служење ближњима и Отаџбини. Наш циљ је да одржимо правац којим је отац Владимир кренуо далеке 1994. године. Створио је програм Школе холистичког развоја, који је изграђен на принципу тројединственог процеса људског развоја: развоја тела, васпитања душе и уздизања духа. Школски програм је изграђен у складу са овим. Предајемо јединствене предмете: Филокалију, завичајну историју, генеалогију, калиграфију, кореографију и друге. Живот у школи је у пуном јеку у свим правцима: и васпитно-образовни рад, и организовање приредби, и бриге око проблема и психичког стања појединих ученика, и радост за оне који у нечему напредују. Ово је и административни посао, који се тешко може поделити на живот школе, села и парохије, јер код нас се све одвија у јединственом простору и уједињено је истим заједничким значењима и циљевима. Зато је отац Фјодор Божков, настојатељ Илијевске цркве у Иванову на Лехти, чији смо ми парохијани, практично самостални радник школе. Прође ретко који дан да нас не посети. Сада отац Фјодор и ја отварамо непрофитну организацију како бисмо привукли средства за школске пројекте, јер имамо много интересантних пројеката, али новац у буџету округа је ограничен. - Шта бисте тачно желели да урадите? — Још увек немамо фискултурну салу у школи. Обратили смо се надлежнима мислећи да ће је они изградити. Али то није био случај: могли смо једноставно бити затворени због непоштовања савремених захтева, и то је све! Прошле године смо се бавили питањем замене електричних трансформатора у селима. Хвала Богу, у наше крајеве је на стални боравак дошао адвокат са породицом, који је преузео доста посла и постигао да су трансформатори замењени и у нашем селу Кучери и у Ивановском. — Чуо сам да је у вашој кући избио пожар због неисправних трансформатора. — Да, узрок пожара у нашој кући је дуготрајно нисконапонско напајање. Годину дана раније, бавила сам се овим питањем, и као резултат, заменили смо старе танке жице (самоносиве жице). Али у Иванову и суседним селима, жице су и даље древне, танке, а оптерећење мреже је сада велико: сви имају велики број електричних уређаја и не можемо а да их не користимо. Овај стални извор опасности за многе породице је још једна тема мојих сталних брига и смера рада. Недавно смо као сеоска заједница, а не као школа, победили на конкурсу за изградњу хокејашког клизалишта. Први пут су наши клинци играли на правом хокејашком клизалишту – пре тога смо увек играли на залеђеном језерцету, што је и опасније и теже за организовање. И имамо доста играча – око 60, постоје три старосна тима и посебна екипа очева, а тренер је диван. Почела сам да се бавим овим и контактирам надлежне још 2019. године, јер је мој син Иван играо у хокејашком тиму. А наша хокејашка секција је вредна и зато што наш тренер не поставља задатак да одгаја сврсисходне хокејаше: желимо да деци усадимо вештину здраве, занимљиве, забавне рекреације, способност да играју у тиму, да буду срећни због противника, да се не узнемиравају због пораза и да помажу једни другима. Све ово није посао директора школе, али ово је наш живот, и ми овде све сагледавамо као целину и радимо шта можемо. Храм на месту трагедије...чудо — Реците нам ко је и како дошао на идеју да се на месту трагедије подигне храм. — Нисмо одмах дошли до идеје изградње храма на месту изгореле куће. Када смо супруг и ја почели да долазимо к себи, схватили смо да нећемо моћи да гледамо како на овом месту почиње да се гаје свиње. Не желим ни да неко други живи овде, поготово што ће проћи године, нас неће бити, сећање ће избледети, а ко ће се ту населити и како ће оскрнавити ово место, не зна се. Прво смо размишљали да само поставимо крст и очистимо околину, али онда смо закључили да је то некако тужно, нешто није у реду. Мој муж и ја смо одлучили да направимо капелу како бисмо се тамо молили, палили свеће и кандило. А онда су други проценили да је једина разлика између капеле и храма присуство олтара, који би омогућио служење литургије. Идеја о изградњи храма дошла је од неколико људи одједном. То нас је веома изненадило. А онда се догодило још једно чудо: Господ је довео дивног црквеног архитекту Алексеја Анатољевича Мамонова, који нам је једноставно дао диван дизајн за храм. Још један подстицај за изградњу храма био је тај што су нам људи након трагедије уплаћивали новац, а нама су та средства у неком смислу деловала свето: једноставно нисмо могли да их потрошимо ни на какве луксузне ствари. Купили смо шта нам је требало, завршили смо реновирање да бисмо могли да живимо, али нам је остало још новца. Људи су донирали не само новац, неко је поделио и оно мало што је имао. Уосталом, није у реду да ми човек да свој новац а да нема нешто што му треба, а шта ћу ја са овим новцем? Да купим ауто који он нема? Како ћу се онда појавити пред Господом? Сада повремено стижу новчане донације за изградњу храма . Овај новац је, наравно, могао да се потроши и на друга дела милосрђа (авај, у свету се дешавају многе невоље), али је одлучено да се овим средствима почне градња храма – уз искрену захвалност и молитву за све дародавце. , чија имена зна и сам Господ. На друштвеним мрежама направили смо странице о изградњи храма, на којима сам био одговорна за вести и извештаје о напретку конструкције. Али у једном тренутку моја рука је престала да се диже да нешто напишем, јер... неочекивано за мене, појавили су се многи злобни коментари због изградње храма. И, да будем искрена, после тих негативних коментара пожелела сам да уопште више не пишем о овоме. Недавно сам на друштвеним мрежама поделила размишљања која су ми се јавила (можда нетачна, али потпуно искрена). — Које су аргументе износили противници изградње храма у Кучерима? — Неки су говорили: зашто градити нови храм? Обновите старе – толико је порушених храмова! А наша парохија се бави и рестаурацијом цркве у селу Погорелка, регион Углич. Постепено чистимо друге цркве у Борисоглебском округу. У таквом раду активно су учествовала и моја деца. Али десило се да смо цркву у Погорелки очистили, сачували од даљег уништавања и повремено служили литургију са својим парохом, бар једном годишње. Међутим, овај храм сада није потребан: нико не живи у његовој близини. Лети има мало придошлица, а зими је немогуће прићи. А ако је храм потпуно обновљен, онда га је потребно некако и одржавати, зими грејати, штитити... Све ово кошта много новца. Али, храм није првенствено архитектонска грађевина...ипак има смисла у службама, тајнама које се тамо врше, у спасењу душа људи који долазе у овај храм. Други кажу: боље би било саградити нову кућу за страдале. То је такође добра идеја, понуђена нам је ова опција. Али зашто нам треба нова кућа? Прилично смо задовољни оном у којој живимо. Нова кућа нам неће донети радост: остала сам сама са мужем и мачком, колико нам сада треба? Не видим смисао у трошењу новца на ово. Неко се пита: на какво финансирање рачунамо? Одговарам: никакво – само уз Божију помоћ, учињено вашим рукама и добрим срцима. Ове сезоне смо излили темељ, али сада је градња стала јер нема новца. Зимска градња је много скупља него у другим периодима године, што значи да нам није потребна: ако Бог да, биће новца када затреба. Било је и оних који су писали да је ово „још један пословни пројекат Руске православне цркве“. То овде уопште није случај. Добили смо благослов Епархије за изградњу, и то је све... Ако погледате мапу, село Кучери налази се далеко од саобраћајница. Овде практично нема јавног превоза, тако да се тешко може рачунати на неку „зараду“ након изградње нашег храма. — Сигурно је некога занимало зашто је одлучено да се на овом месту подигне храм. - Да, и ово питање ме је дуго мучило. Заиста, наша парохија има малу дрвену цркву Илије Пророка у суседном селу Ивановское. И то нам је скоро довољно, иако је у почетку грађена за 15 људи, а сада нас има више од 200, и није најпогоднији облик, јер... два пута је завршена и продужена. Али то се, наравно, не може назвати прагматичним аргументима, уопште се не може објективно објаснити, иако је раније наша земља била прошарана црквама које су подигнуте у знак захвалности Богу под неким околностима, а у част одређеног свеца или празника, или у знак сећања на посебне догађаје. За све који покушавају да пронађу прагматично оправдање за изградњу овог храма, рећи ћу да га нисам нашла. Можда ће то учинити неко други. - Како бисте бар покушали да одговорите на ово питање? „Храм се гради јер... чудо, трагично чудо се догодило на овом месту: Господ је на Божићну поноћ 2020. године призвао душе троје деце – добре, чисте, паметне, љубазне, православне деце. Сви су се тога дана припремали за причешће и требало је да се причесте на јутарњој литургији. Ми, родитељи, и пре и, хвала Богу, после овог догађаја, били смо и остали дубоко религиозни православни хришћани, дугогодишњи верници. Сви догађаји који су се дешавали, сам пожар, све се дешавало тако да није било начина да се деца спасу. Наравно, вероватно ћемо увек у својим главама пребирати опције - да ли смо ми криви као родитељи? Може ли се пронаћи смисао у овом догађају? Шта је Господ хтео овим да нам каже, нека свако сам схвати. И зато молим помоћ у изградњи нашег храма само од срца. Ако некоме нешто смета, постоје и други начини да се покаже милост. Наша главна служба овде је васпитање деце. Већина нас ради у ивановској школи, многи од нас су због тога отишли из великих градова. Сви који овде живе и учествују у изградњи храма су веома сиромашни људи, па ћемо бити захвални на било којој донацији. Истовремено, као мајци, генерално ми је прилично тешко да се усудим да тражим од некога новац за градњу. Али ово није кућа, није палата или споменик. Ако Бог да, користиће их многе генерације после нас. https://pravoslavie.ru

Шта да радите ако стално примећујете грехе других? Најлакши начин да се одговори на ово питање је у две речи: „Не примеуј“, али то се не дешава. Господ каже у Јеванђељу: „А зашто гледаш трун у оку брата свога, а брвно у оку свом не осећаш?“ (Мт. 7:3). У принципу, уочавање грехова других људи је нормално: не видимо себе споља, већ само оне око себе. Међутим, то не значи да се можете опустити и наставити да размишљате о грешности других за своје задовољство. Ако приметите такву тенденцију код себе, морате разумети њене разлоге. Пре отприлике шест година приметио сам да постоји неколико људи које нисам могао да поднесем. Били смо принуђени да се често укрштамо и они су ме јако иритирали. Почео сам да анализирам зашто се то дешава и схватио сам да моја раздражљивост није у вези са њима: видео сам у њима испољавање оних особина које нисам могао да поднесем у себи. Односно, проблем није био у њиховом понашању, већ у мени. Од тада сам почео другачије да третирам ове људе. Схватио сам очигледно: људи могу да погреше, али то је у реду. Такође сам схватио да не треба да се сукобљавате са људима, не говорите им где греше, не захтевајте да буду одговорнији или пристојнији, већ промените себе: постаните бољи, љубазнији и одговорнији. Дакле, сви смо ми живи људи, гледамо око себе, уочавамо оне око себе и њихове недостатке, које прихватамо или не. Генерално, ово је нормално. Није нормално када, видећи грехе другог, почнемо да им указујемо на њих, поучавамо их, упркос томе што се од нас то не тражи. Ово је ствар васпитања и унутрашњег такта: ако човек не пита, не треба да кажеш да ли је у праву или не. Постоји само једна група људи која има право да другима указује на недостатке и грехе – то су родитељи. Они не могу себи да приуште да кажу: „Нећу ништа рећи, иначе ћу те увредити!“ Ако примете било какве грехе и пороке код детета, на њих треба обратити посебну пажњу. Родитељ је дужан да то уради, то је његова одговорност. Овде можемо додати наставнике, тренере и све људе који раде у области образовања и обуке. Ако приметите да одређена особа греши, пре него што било шта кажете или на било који начин реагујете, било би лепо да схватите да ли је то грех, да ли свесно чини лоше ствари или не. Понекад су неки поступци резултат неправилног васпитања или неких животних околности које ми не познајемо. На пример, особа краде. То је грех? Да. А ако је клептоман, онда ово више није грех, већ болест. Када православни хришћанин шета около и осуђује све око себе, то је веома тужан призор. Ако човеку кажемо о његовом греху без жеље да му помогнемо, онда боље да ћутимо. Да, ситуације су различите, понекад се деси да не можете да ћутите. Ако вам савест не дозвољава да ћутите, ипак се морате се понашати деликатно. Морате бити у стању да разумете да ли је особа спремна да прихвати ову истину. Веома често она ће демантовати вашу изјаву. Има ли смисла указивати на грехе некоме ко затвара очи пред истином? Наш посао није да осуђујемо. Можете искрено рећи пријатељу шта мислите о његовим гресима, али морате бити опрезни када су непознати у питању. Живимо у друштву које критику доживљава веома негативно, тако да људима треба прићи веома нежно када се говори о гресима. Када они сами поставе нека питања, онда сте добродошли, али пре тога је боље избегавати оштре углове, јер се људи одмах затварају, осећајући неку врсту претње и страхујући да ће бити проказани и изгрђени. Да ли су греси других људи које примећујемо увек огледало наших? Не, не увек - иако истине ради треба напоменути да у овом или оном степену сви ми имамо страсти тако својствене људима. Само што неке од њих нису развијене, добрим делом због начина на који су се наши животи одвијали. Дакле, када видите туђе грехе, не морате да тражите исте у себи, само схватите: ви сте једнако оштећени грехом као и ваш ближњи. Препознајте се у њему управо у овом смислу. Не треба мислити да ако људи чине неке грехе, онда су непоправљиви. Противник сам пословице „гроб ће исправити грбавог“ и сигуран сам да за живота сваки човек има прилику да се промени. Такође, не треба осуђивати људе због грешака: непознато је зашто су почели да их праве. Могуће је да, да сте у истој ситуацији, не бисте грешили ни мање, ни више. Зато је боље да се бринете о свом духовном животу него да осуђујете друге. Главна ствар коју православац мора да научи јесте да одвоји грех од грешника. Ако не знамо да говоримо о греху, а да не кривимо човека, боље је да ћутимо. Ово ће бити манифестација љубави, која је свакако важнија од осуђивања особе. Препоручљиво је уопште не судити ко је грешнији, а ко мање. Спаситељ је рекао: „Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. “ (Лука 13:4-5). Није наш задатак да утврђујемо степен грешности других људи. Наш посао је да им покажемо љубав. Како могу да урадим? Путем молитве! Људи често мисле да се грешна особа може променити само моралним учењем или неком врстом активне помоћи. Ако одбије ову помоћ и не жели да слуша морална учења, онда се сматра да се ништа више не може учинити да се помогне. Али то није тачно: можемо се молити за њу. Ако нас Господ учи да се молимо за своје непријатеље, онда то утолико више треба да чинимо у односу на оне до којих нам је стало. Може се молити и треба се молити за све — крштене и некрштене, за оне који су друге вере и злочинце. Евхаристијско заједништво се дешава само између хришћана, али лични апел Богу може бити за било кога - чак и за ваше омиљене музичаре, писце и глумце, зашто не? Молитва је најбоље што можемо учинити и за оне које волимо и за оне који нас нервирају. Дакле, да сумирамо. Ако стално примећујете грехе других људи, онда: - обратите пажњу – можда вам на тај начин показују како сте и сами грешни; - покушајте да схватите да је друга особа исто тако оштећена грехом као и ви; - покушајте да сазнате разлоге зашто човек греши - то може бити болест, проблеми у васпитању, карактеристике животног пута и још много тога; - научите да одвојите грех од човека, потрудите се да покажете ближњима, ако не љубав, оно бар разумевање; - подсетите се да, док је особа жива ,може постати боља ; - молите се за оне чији вас греси нервирају - ово је веома важно и за вас и за оне који греше. свештеник Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Видим га док покушавам да паркирам у рикверц. Заправо, видим му само ноге и истањене ђонове. Остатак му је негде у контејнеру који на јунских плус тридесет заудара као сам ђаво. Гасим мотор. Вадим кључ. Настављам да седим у колима и зурим у инструмент таблу, као да желим да му дам времена да оде, да се не сретнемо, да не мисли да сам га видела, да му не буде непријатно, да ми не буде непријатно, јер мени је непријатно кад год видим туђу муку. На крају, шта ћу, излазим из кола. Вучем неке кесурине, по обичају. Закључавам. Одмичем пар корака и схватим да сам заборавила телефон на седишту. Вратим се. Откључам. Узмем телефон. Закључам. Окренем се и замало сударим с њим. “Извините, да немате једну цигару?”, пита. Кажи да немаш, шапуће ми онај вазда опрезни глас у глави. Ко зна ко је? Можда има нож? Можда ће те избости..? Стисни ту торбу и трчи. Знам ја такве, пресрећу људе у сред дана, као – само би да те нешто пита ко фол – и док трепнеш – нема ти новчаника! Види га на шта личи?! Да је нормалан, радио би нешто, не би претурао по контејнеру. И што још стојиш?! Одмакни се барем, видиш да смрди на километар! Хоћеш неку болештину да ти пренесе? Чујеш ти мене? И само да знаш, тако је једна жена, кад си ти била мала, не сећаш се, кренула да купи нову веш машину, па стала да помогне некој сиротици што је просила тамо код пијаце на Грбавици, ко вели – ваља се, ко зна каква је несрећа стисла кад мора да проси… и само што се сагла да јој спусти неки динар у ону ћасу, ова ни пет ни шест него цап за новчаник и трк! Викала, плакала, дозивала, милиција дошла – и џаба. Ни новчаника, ни жене, ни веш машине. Рекли јој касније да су ту исту виђали како оперише по аутобуској. Хоћеш и тебе тако да… Хало, теби говорим!!! “Чекајте да нађем”, говорим и спуштам кесе на бетон. “Нико неће да ми да”, каже. “Десеторо их је прошло и ништа.” Ћутим, настављам да претурам по торби. “Какви су то људи, бре, додаје. Ја сам увек давао… кад сам имао да купим. Сад немам, шта ћу… Немам. Ја сам ти машиновођа… Био сам. Сад нисам… А знаш како ми некад дође да запалим…” “Знам”, кажем и вадим пакло из торбе. “Једну само”, додаје. Пружам му четири. “Ма не треба толико…” “Треба…”, кажем. Јер знам да треба. Јер знам шта је празно пакло. Знам како је кад останеш без и једне. А знам као је и кад тражиш. Пружам му и упаљач. Прсти нам се накратко додирују. Гледа у оне четири цигарете. Очи му цакле. Ја гледам у њега. Сед је. Чупав. Дуге пожутеле браде. Стар. Млад. Средњи. Не знам. Несрећа човеку додаје године, без да пита. “Ти си једина која ми је дала.”, каже. Гледа ме у очи. Скрећем поглед на кесе. С кеса на контејнер. Па опет на кесе. С кеса на његове ногавице. Предуге. Непорубљене. И ципеле. Жуте. Распале. Настављаних пертли. “Морам да идем.”, кажем. Покушавам да се осмехнем уместо поздрава. Нешто ми не иде. Он се, за разлику од мене, смеје целим својим бићем. “Једина…”, понавља за мном и подиже руку с цигаретама као да су штафете, а не нешто што ће у три дима изгорети. “Хвала ти…”, говори. “Бог ти дао здравља. Да си ми жива и здрава! Сто година! Триста!” Улазим у лифт. Дишем. Гледам у оно пакло. У оне кесе. Гледам у своје руке које никада нису копале по контејнеру. У кључеве од куће. Мобилни телефон. Лаптоп. Предсобље. Шеснаест пари ципела. Целе пертле. Гледам у дневну собу. Кухињу. Купатило с топлом водом. Гледам у три ћурећа батака у кеси. Кафу. Пикслу. Фрижидер. Гледам у све оно што он нема. И мислим. Мислим – где живи? Где леже? Чиме се покрива..? Има ли кога – да проговори..? Да се изјада кад му је тешко. Има ли неког коме прича о возовима..? О свим погрешним станицама на којима је сишао…? Мислим, када је последњи пут јео..? И колико ће му трајати оне четири цигаре…? Мислим како је требало да му дам више. Десет барем. Мислим како сам могла да му кажем “сачекај ме овде“. Како сам могла да узмем ону стару Декијеву јакну, ципеле, да ставим нешто у кесу, да има да поједе, шта било, заувар је… Мислим какви су то људи који су прошли поред њега – као да не постоји… Људи поред којих живим, засигурно. У истој овој згради. У овом улазу. Сутра ћемо се срести на овом истом месту, испред лифта. Уљудно ћемо придржати врата једни другима. Добро јутро, комшинице, рећи ће, а ја ћу мислити – јеси ли то јуче ти био, а? Јеси ли ти прошао поред њега? Јеси ли ти окренуо главу на другу страну, погледао га с гађењем, убрзао корак? Јеси ли рекао детету “овако ћеш и ти ако не будеш учио школу“? А, докторе? А, професоре? А, девизна пензионерко, инспекторе, судијо, архитекто? Је ли, бивши људи, јесте ли то били ви? Нисте. Дабоме да нисте. Мора да је неко други, па је л’? Па јесте, драги комшија. Мора да сам вас помешала с неким другим… човеколиким. Него… да немате можда једну цигару, а..? https://zelenaucionica.com/tako-ces-i-ti-ako-ne-budes-ucio-skolu/

У свету постоје два проблема независно један од другог. Први је да је живот неправедан. Ова неправда има много аспеката, али се један директно тиче ове ситуације. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако се трудим да будем поуздан, онда ћу управо ту поузданост захтевати од свог ближњег. Као резултат тога, испада да су наша очекивања од наших ближњих увек донекле превисока. Не у свему, наравно, али у ономе што нам је важно – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим, као што знате, сви људи су различити. А различити људи имају различите грехе. Међу гресима има и оних који, иако наносе штету души власника, уопште не могу да нашкоде другима. На пример, човек је шкрт. Квалитет је, наравно, одвратан. Али ближњи, који не зависе од њега, уопште не маре. Постоје и пороци који штете и наносе бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо из ове категорије. Не само да је човек сам по себи подао, подмукао, већ успева и да отрује живот ближњем. Ово је свакако веома лоше. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Због тога, наравно, не треба очекивати да ће према нама поступати по принципу реципроцитета. То је неправедно, погрешно је, не би требало да је овако, али то је тако. То је неправда живота. И колико год нам било болно, колико год нам било тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Дакле, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или претпостављати да ће се неко опходити према нама пазећи на наше расположење, поверење или добра дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви из животног искуства знају да од људи не треба очекивати оно што нам они не могу дати. На пример, глупо је покушавати да увучете интроверта у разговор о било чему. Бескорисно је очекивати од некога ко је праволинијски по природи да ће нешто тражити два пута. Уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и оне нам помажу да изградимо коректне и међусобно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од некога, већ ни од себе. Који је тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да...”? Не знам. Не знам док не дођем у ту ситуацију. Јер под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за ствари на које никада не бисмо помислили. Али на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је било ко други. Обећајте особи велику корист, изложите је озбиљној опасности - и видећете да сте до сада познавали сасвим другу особу. Ово је све, колико очигледно толико и непријатно. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу. Кад бисмо се стално сећали да је сваки човек лаж, видите, не бисмо се у људима преварили, не бисмо разочарали, не бисмо били заведени њиховим поступцима. Сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом, и пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни за издају. Чак и вољене особе. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике свакога: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И на основу тога градите комуникацију не захтевајући од ближњег више него што он може. Ако се сетите ове две једноставне ствари, онда је лакше не изгубити поверење које већ имате. Они који су навикли да верују настојаће да то учине поново, чак и ако нема разлога за поверење. Може бити, када време прође и душа се смири, да се разлози појаве. Само треба да престанеш да гајиш у себи незадовољство, и да сакријеш сећање на непристојне поступке својих ближњих колико год је то могуће. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org

Шта је Црква? Свештеничка организација? Затворена елитна заједница? Гомила покајаних грешника? Зграда? На ово питање нема директног одговора ни у књигама Новог Завета ни у списима светих отаца. Чини се да сви све разумеју, али не могу да објасне. Знамо шта је, знамо где је, која су јој својства, каква је њена историја, али не можемо рационално да је схватимо и збијемо у један појам. Црква је увек више него што можемо да замислимо. Замислите да сте видели нешто незамисливо лепо. Толико лепо да је немогуће речима описати. Напишите чак хиљаду књига, али ће све речи бити само бледа сенка. Истовремено, не можете ни да ћутите. Буквално сте прожети жељом да ово поделите са другима. Црква нам је дата управо у овим сликама: Тело Христово, сабор, лађа... Они су ти који ће нам помоћи да дотакнемо тајну Цркве. Црква је сабрање верних Божијих око Исуса Христа, око чаше са Његовом Телом и Крвљу. Хришћани се сједињују са Христом и једни са другима. Христос је у њима, и они су у Њему. Сваки од њих постаје близак један другом. Бришу се границе, разлике, поделе. Све постаје споредно. Црква је пројава Царства Небеског. Она је у свакоме, расте из малог семена у огромно дрво. Црква је и у овом свету и није од овога света. То значи да је Црква увек нешто лично са становишта друштва. Црква је сасуд за Његов огањ, који се преноси из века у век. Ово је сусрет оних којима је заиста потребан. Они који допру до Њега и дишу са ишчекивањем сусрета са Њим. Црква је брод на коме има места и улоге за свакога. Неко седи у безбедној средини, неко стоји на прамцу и упозорава на опасност, неко планира курс. Различити људи, са различитим погледима на свет. Понекад дође и до свађе. Али они су на истом броду, раде исту ствар, и свако има своју важну улогу, чак и ако је не схватају. Црква је Тело Христово. Сваки од верника је буквално део невероватног богочовечанског организма. Ви нисте нешто одвојено од Христа, већ сте буквално сједињени са Њим. Свет је несавршен, подељен, пун мржње и неповерења. Човек је засићен тиме и не може да размишља другачије све док не сретне Христа и не уђе у Цркву. Управо у овом тренутку долази до прекретнице. Оставите иза себе све своје идеје о добру и злу и научите да волите друге безусловно. Ви волите свог брата/сестру не због њихових заслуга, већ зато што сте сами вољени од Бога. Када људи постану једно у Христу, све границе нестају у позадини. Није битно какав је политички став брата. Није важно које је боје косе или коже ваше сестре. Ви сте једна породица. Ово јединство је, упркос томе, једно од невероватних својстава Цркве, које се мора ценити. У православној цркви либерал, конзервативац, демократа, монархиста, богаташ, сиромах могу се окупити око евхаристијске чаше, и сви ће бити делови једног Тела Христовог, и сви ће бити браћа и сестре. У нашем свету, подељеном на стада и групе, ово је непроцењиво! Будући да смо у сталном току информација, доживљавајући читав низ контрадикторних осећања, треба да научимо да будемо Црква, да видимо, пре свега, шта нас спаја. Црква смо ми, а ти и ја смо различити. И апостоли су били другачији. Узмимо Петра и Павла, на пример. Бројни проучаваоци Библије чак говоре о две различите традиције у раној Цркви: предању Петра и предању Павла. Емотивнији и конзервативнији Петар и (модерним речима) либералнији и смиренији Павле. Сваки апостол је био личност. Христос нам није оставио књигу правила. Он сам уопште није ништа написао. Оставио нам је Цркву коју су чинили апостоли - тако различити и, у исто време, препорођени огњем Духа Светога горећи љубављу према Богу и вери. Управо су они, раштркани по разним деловима света, пренели вест о васкрслом Месији из провинцијског града Назарета. Чак и јеванђеља која су написала четири јеванђелиста имају неслагања. Различита времена, различита публика, различити стилови, понекад чак и другачије описују догађаје и обраћају пажњу на различите ствари. Јеванђеља су рођена у Цркви и од саме Цркве. Црква се никада није стидела њихових разлика. Улазећи у нову земљу, хришћани су покушавали да говоре о Богу језиком локалне културе. Добра вест је у сваком народу звучала другачије. Неке ствари су христијанизоване, али су друге одбачене као неспојиве са вером у Бога. Тако је настала читава палета различитих Помесних Цркава са својим невероватним традицијама и обичајима. Апсолутно је нормално да видите брата у Христу са другачијим мишљењем. Да ли би ово требало да вас уплаши? Напротив. У свакој ери, унутар Цркве је постојала борба између „земаљског“ и „небеског“. Било је не само успона, већ и падова људи. Зашто? Јер, Црква смо ми. Људи смо и несавршени смо. Свети оци су у главном били уједињени и исповедали су исту веру, али и међу њима је било различитости. Имали су различито образовање, другачији статус, другачији карактер и понекад различите погледе. Неки су се чак и међусобно свађали. У главном је јединство, у споредном је слобода, у свему је љубав. Ово је једно од главних начела Цркве. Важно је да гледамо у Христа и да само у Њему видимо силу која може да нас уједини. Он је за хришћанина најважнији. Он је пут, истина и живот. У Цркви смо сви усиновљени и усвојени од Бога у Њему. И све наше разлике, од тренутка када уђемо у Цркву, постају неважне. Не морате да прихватите гледиште свог брата или сестре. Нисте обавезни (и не би требало) да оправдавате његов грех. Али морате научити да га волите упркос томе. А то је тешко. Тешко је волети другог, са другачијим мишљењем и другим скупом грехова. Морамо научити да будемо Црква. Ово је својеврсни подвиг и пројава верности Христу. Замислите круг. Бог је у средишту тога. На ивицама, у супротним смеровима, налазе се две особе. Колико год се трудили, ма како се кретали по кругу, међу њима ће увек постојати понор разлика. Чим почну да се крећу ка центру, ка Богу, јаз између њих ће почети да се смањује. Чим стигну до Бога, у једном тренутку ће се састати. јереј Александар Данилов https://www.pravmir.ru/kak-lyubit-blizhnego-esli-u-vas-raznye-mneniya-o-proishodyashhem-svyashhennik-aleksandr-danilov/

„Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3), рекао је Спаситељ. Али како испунити ову заповест ако смо одрасли? Радимо, управљамо, доносимо одлуке, учимо, исправљамо, бринемо. Уосталом, старимо. Како можемо постати оно што нас Господ позива да будемо? Повратак у детињство? Тема је веома интересантна. Како старимо, схватамо да је боље бити одрастао него бити дете. Деца не одлучују ништа сама, па је мало вероватно да би неко од нас желео да се врати у време када ништа није зависило од нас. Међутим, хришћанство нас понекад збуњује. Одрасла особа се суочава са парадоксом: у детињству је, као и сви остали, тежио да одрасте, али се испоставило да је то погрешна жеља и да морате бити као деца. Поставља се питање: шта ако то није пожељно? На пример, нисам ни сањао да се вратим у детињство. Наравно, не желите ни да остарите. Претварање у гунђање и губитак издржљивости уопште није привлачно. Али не волим детињство као време несигурности и немогућности да се било шта одлучи у озбиљним областима. На срећу, јеванђеље не захтева од нас да се одрекнемо својих права или способности да бранимо своје интересе. Реч је о нечем сасвим другом. Шта одрасли не морају бити? Смисао јеванђеља „бити као деца“ није у томе да „ја сам још дете“, већ у способности да се свет сагледа из необичног угла, да му се изненади. Са годинама се ове особине у нама све мање појављују, све је теже да нас нешто изненади. Слушамо много музике, читамо разне књиге, гледамо модерне филмове - а да бисмо били изненађени, потребно нам је нешто „некако“. Стицањем искуства, са уверењем да нешто знамо, губимо чистоту дечјег погледа на све што нас окружује. Сада је пролеће, проводим доста времена за воланом и гледам како ми све цвета пред очима. Данас сам био на путу за парохију и сетио се како сам као дете маштао да живим негде у Шкотској или Ирској, где су величанствене ливаде, а не само пшеница и сунцокрет. И сада схватам да живим у истој невероватној природи о којој сам сањао, и није ништа мање лепа од пространстава Шкотске, само другачија. Колико често не примећујемо ову лепоту, не примећујемо ни смену годишњих доба! Недавно сам прошао поред једне њиве, било је црно, није било ничега. А три недеље касније, било је све зелено и веома лепо. Имам пријатеља који лети редовно одлази ван града да гледа у звезде. Чини ми се да се у овоме остварује позив да будемо као деца – односно да будемо отворени према свету. Пусти друге да живе Са годинама људи често почињу да верују да им је нешто немогуће, јер су одрасли. На пример, не можете слагати загонетке, носити неке ствари, бавити се глупостима. То је тако тужно! „Урадите нешто озбиљно“, саветују неки одрасли другима. Али не разумем зашто не можете да слажете слагалице или да сликате бојанку са тридесет, четрдесет или педесет пет. Чини ми се да је то нормално. Зашто не можеш да радиш шта желиш? Морате себи дати дозволу да живите. Да, растемо и старимо, мењамо се физички и психички. Постоје разне промене на које треба да се навикнете. Како старимо, не можемо да једемо онолико колико смо јели када смо били млади јер се наш метаболизам променио, и то је нормално. Немамо жељу да посветимо време ситницама, јер га ценимо и желимо да га потрошимо на нешто плодно или пријатно - и то је природно. Али у сваком случају нема потребе да постанете досадни. Не морате прерано старити. Морамо покушати да задржимо радозналост, интересовање за живот, страст. Не можете дозволити да се разочарате у живот и одустанете од онога што волите. Хоће ли бити спасени они који не могу да буду „као деца“? Способност „бити као деца“ са хришћанске тачке гледишта не лежи само у изненађењу и способности да се свет гледа раширеним очима, већ и у благости. Деца не умеју да се љуте дуго. Један је ударио другог - и одмах су се помирили и наставили да се играју заједно. Деца су поверљива, а то је такође важан квалитет за хришћанина. Ми свакако морамо неговати поверење у Бога. У свакодневном смислу, лаковерност није баш добра, одрасла особа мора имати одређени скептицизам, али способност да верује Богу је веома важна. Нажалост, немају сви хришћани овај квалитет. Они верују у Њега, али немају поверења. Ово је веома велики проблем. Морате да Му верујете на исти начин као што сте веровали својим родитељима и најближим пријатељима у детињству. Ово је огроман духовни рад који треба урадити на себи. За оне који имају проблема у овој области, препоручио бих да што чешће читају Јеванђеље по Јовану и да се подсете да је Бог љубав. Он не жели казну, већ спасење грешницима. Таква духовна вежба помоћи ће одраслима који су изгубили или нису стекли поверење у Бога – онима који не верују да ће све бити у реду. Они којима је лакше да размишљају о лошем. Посматрајте и анализирајте Постоји још једна добра вежба. Препоручујем породичним људима да гледају своју децу - од њих можете много научити, научити нове ствари. То је веома корисно. Иначе, учење од других је такође детињаст квалитет који не би сметао одраслима. Препрека у томе је често обичан понос. Деца су често веома упорна у постизању онога што желе, а то је такође корисно да хришћани уче од њих. Знају да понављају неке радње изнова и изнова док не постигну резултат. Ми одрасли често уместо тога смислимо гомилу изговора, а морали би поново да се потрудимо да нешто постигнемо. Деца знају да склапају пријатељства, али одраслима је то веома тешко. Пријатељство је немогуће без поверења и праштања. Губећи ове квалитете, губимо и способност дружења, што у великој мери ограничава и осиромашује наше животе. Да резимирамо: одрасли треба да пажљиво посматрају децу, њихове добре и лоше особине. Негативне треба пронаћи у себи и одсећи их, а позитивне неговати. И такође је важно да се свака особа сети каква је била у детињству. Због тога ћемо почети да се односимо према сопственој деци и према свима око нас на потпуно другачији начин. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com-ua./byt-kak-deti-kak-eto-voplotit-esli-my-vzrosleem-i-stareem/

Наше странице су као фото албуми Живимо у доба крајње отворености, посебно у новије време. Никада раније нису сви знали толико о свима. Већина нас има странице на друштвеним мрежама. Трудимо се да тамо објавимо све занимљиво што нам се дешава. Ни један састанак, ниједан догађај не пролази без слика, које се потом објављују на интернету. Не желим да кажем да је снимање нечега за памћење лоше - никако! У ствари, наше странице на друштвеним мрежама су исти они албуми којима су нас рођаци мучили када смо им долазили у посету. Само што су сада ови албуми добили другачији формат – електронски. Има ли нешто лоше у жељи да поделите нешто важно, незаборавно, радосно? Не, ово је апсолутно нормално. Међутим, шта год да се каже, чекамо неку врсту одговора на наше публикације, као што то увек бива. Фотографија, видео, текст - драго нам је када има повратних информација, било да су у питању лајкови или коментари. Страница друштвене мреже – прилика да се идентификујете Зашто људи мисле да је неопходно да деле на друштвеним мрежама шта се дешава у њиховим животима? Мислим да је ова традиција настала из жеље да негде ставите своје емоције. Психологија је научила људе да их спутавање није добро, а друштвене мреже су одлична прилика да их избаците. Други извор инспирације за актуелне блогере су вести из живота неке познате личности. Сада, кроз рад папараца, можете сазнати о сваком кораку било које познате личности. Све што ради представља се као велика вест, иако то у ствари могу бити најобичније ствари: певач је отишао негде да попије кафу, глумац је примећен како шета пса... Сви ти „догађаји” теку упоредо са вестима о лансирању нове ракете или стварање лека за тешку болест, чиме се изједначавају у нашим главама. Стога, обични људи често осећају да је њихов живот досадан и незанимљив, јер у њему нема црвених тепиха и излаза. Штавише: осећају се апсолутно невидљивим, као да нису ту због друштва, јер оно их не види. „Ако је тако, онда не живим“, „живот ми је пропао“, мисли особа. Тако се јавља жеља да се било која информација о себи објави на друштвеним мрежама – да се покаже да „јесам, постојим“. Да ли је лоша? Ако човеку олакшава живот, вероватно не. Шта је са верницима? Да ли је грех за хришћанина објављивати детаље свог живота? Не. Сви смо различити, свако са својим потребама, способностима и тежњама. Неко заиста воли да блогује о себи, испада занимљиво, али за некога је то апсолутно неприхватљиво. Ова ситуација је нормална, у Цркви је увек било различитости. Главно је да хришћани треба да буду уједињени у фундаменталним стварима, а детаљи о начину живота могу да се разликују. Такође сам активан корисник интернета и друштвених мрежа, имам странице на Инстаграму, Твитеру и заиста волим да поделим нешто добро са својим пратиоцима. Међутим,немогуће је да сврха нечијег живота буде одобравање интернет публике или виртуелних пријатеља. Наш задатак је да научимо како да живимо добро, радосно и пријатно, али тако да то не омета животе људи око нас. Постоји леп израз: „Моја слобода престаје тамо где почиње слобода другог човека“. Ово правило се мора запамтити. Проблем савременог друштва је што људи бране своја права, траже повлађивање за себе, али нису спремни да признају права других људи и поштују њихове особине. Шта треба запамтити Када објављујете постове на друштвеним мрежама, морате запамтити: постоје тренуци које треба оставити само за себе, а не јавно објавити. Понекад видите да су људи због покривености или лајкова спремни да покажу најинтимније области живота. Ово је веома тужно. Наравно, све је одређено сврхом човека. Ако жели само да подели радост или да је подели са истомишљеницима, то је одлично. Ако се радује само због чињенице да му се свиђа и да је спреман на све за ово, то је већ нездраво. Ако не може да се радује, а да не каже другима шта се дешава - ово је повод да размисли о томе шта се, у ствари, дешава са његовим животом. Мислим да ће добар симулатор бити паузирање у коришћењу справица. Ако осећате да сте зависни од друштвених мрежа, изаберите дан када тамо нећете ништа објављивати. Пре неколико година сам схватио да превише времена проводим на интернету и зато сам одлучио да не користим друштвене мреже током поста. Отишао сам тамо тек увече да проверим поруке и обавештења, ако није било ништа важно, одмах сам отишао. Помогло ми је . Меморија уместо камере Не потцењујте своје памћење. Наши деде и баке нису имали интернет, чак ни могућност да фотографишу главне догађаје живота, али су се свега сетили и испричали нам. Сећања на моју баку су се тако живо одлагала у мом уму, као да сам учесник у њима - била је тако талентована приповедачица. Морамо да ценимо прилику да живимо догађаје који нам се дешавају. Недавно сам био на концерту једне групе и током наступа певачица се обратила публици са молбом да скину мисли са телефона и уживају у ономе што се дешава. Била је у праву, јер смо на догађају заузети снимањем, а не концертом, а гледати га кроз објектив камере уопште није исто. Рекао сам више пута: треба себи дозволити да живиш и будеш присутан, ако не у свим, онда бар у значајним тренуцима свог живота. Урадите то што чешће без телефона, без размишљања: „Како ћу људима показати овај догађај?“ Ако човек уме да се радује и дели радост, то је дивно. Живот је тако диван! Дивно је када на страницама верника видите радост, а не непрекидне позиве на покајање. Неопходно је делити добре ствари, али ако човек ништа не дели, то не значи да у његовом животу нема ништа добро. Можда су његова искуства интимна или постоји нека тајна у његовом животу - што је такође лепо. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua/esli-moey-radosti-ne-vidyat-drugie-eyo-net/

Хришћани су позвани да опонашају Спаситеља, али како да разумемо шта се под тим тачно мисли? Да ли Бог очекује да можемо да ходамо по води и да васкрсавамо мртве? Да ли је то могуће за обичне смртнике? Ако не, како и на који начин можемо да се угледамо на Христа? Објашњава протојереј Владимир Шутов, настојатељ храма Светих царских мученика. Имитација је природна Стварајући човека, Творац је у њега унео потребу да анализира догађаје који се дешавају око њега и опонаша оно што види. Дете се рађа - и пажљиво посматра свет. Још не зна да говори и анализира, али већ понавља поступке и дела људи око себе. Човек кад одрасте и даље има узоре, само што су то сада уметници, фудбалери, неке јавне личности, писци, јунаци књига или филмова. Понекад имитација достигне тачку апсурда - то се дешава када покушавају да у потпуности копирају неке идоле у одећи, начину комуникације и понашању уопште. Тако се манифестује инстинкт стада, услед чега људи одређеног узраста или ставова изгледају као да су изашли из истог инкубатора. Желим да истакнем да је имитација људск. У тренутку крштења оваплоћеног Сина Божијег људи су чули глас Бога Оца који је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 17). Спаситељ је дошао да људима објави истину, и није говорио од Себе, него од Оца: „Назвах вас пријатељима, јер вам рекох све што чух од Оца Свога“ (Јн. 15,15). Научио је људе да живе на нов начин, показујући одређени начин понашања, морална начела и још много тога. Цео његов живот била је проповед, која се вршила и речју и делом. Његове речи „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“(Матеј 5:48) је позив Оца Светлости, и не можемо га игнорисати као нешто непотребно или превисоко за људско разумевање. Наш задатак је да схватимо шта треба да буде савршено, шта да имитирамо. Искуство најдостојнијег имитатора Многи људи нису били сведоци земаљског живота Христовог, па су се угледали на Његове подражаваоце – апостоле и светитеље. Пример достојног угледања на Спаситеља је живот апостола Павла. У писму Коринћанима он тражи: „Молим вас: угледајте се на мене као што се ја угледам на Христа“ (1. Кор. 4, 16). Он допуњује овај позив у посланици Ефесцима: „Угледајте се на Бога као љубљена деца“ (Еф. 5,1), односно указује да опонашање треба да долази из љубави. То је као у породици: ако деца воле своје родитеље, ако родитељи уживају у ауторитету, онда деца покушавају да копирају све што је добро у њима. Дакле, љубав је главни критеријум и подстицај, главни циљ и покретачка снага. Али да се вратимо на списе апостола Павла. После позива да се угледамо на Бога, апостол пише: „И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање.“ (Еф. 5:2-4). Ту се испољава подражавање Христу. Живите у љубави и миру у својим породицама и у свом тиму на послу, покушајте да избаците празне приче, псовке и подсмех из свог живота – и у томе ћете се угледати на Христа. И уосталом, оно што је апостол навео је веома релевантно, истовремено у свему томе нема никакве тешкоће, не можемо рећи да смо позвани на немогуће. Ништа архаично Даље, апостол пише: „Истражујте што је угодно Господу.“ (Еф. 5:10). Ако бирамо оно што није угодно Богу, сами себи штетимо, јер пред собом затварамо врата у вечност. „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.“ (Еф. 5:11), „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16), „Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;“ (Еф. 5, 17-19), — мислим да у овим препорукама нема ничег архаичног. То су критеријуми за подражавање Христа које човек може да поднесе. Да, ми не можемо да се уздигнемо као Он — да можемо, онда не би било потребе за оваплоћењем Сина Божијег. Слаби смо, немамо живот у себи – он нам је дат одозго. Али можемо да се угледамо на слику коју нам је Господ донео, то јест да живимо у миру, у љубави, да се без престанка молимо, да за све благодаримо Богу, да се снисходљиво односимо једни према другима. Морате неговати своју веру Постоје светитељи који су се много тога одрекли у животу да би били слични Христу. Ради тога су се повлачили из овоземаљског живота, постили, молили се и вршили друге подвижничке подвиге, настојећи да максималан део свог времена посвете Богу и својим душама. Јасно је да не можемо да живимо као они: имамо породице и посао, главни део нашег живота је посвећен бризи о хлебу насушном. Међутим, чак и у овим бригама можемо неговати духовно језгро и образовати своју веру. Понекад се чини: ако не покажем да могу бити жилав, оштар, љут, онда нећу ништа постићи, сви ће ме сматрати слабим, и ми почињемо да гајимо у себи нешто што није својствено човеку. У таквим тренуцима заборављамо да је Господ позвао пре свега да тражимо Царство Божије и Његову правду. Ако пак у нечему претрпимо, попустимо, покажемо сажаљење и милост, онда ће нас Господ, видећи то, наградити по делима нашим. Тако се подражавањем Христу васпитава наша вера и јача љубав. Наравно, уз то јача и наша нада, јер се угледамо на Христа у нади да ћемо наследити живот вечни и наћи на земљи бар минимум онога што је неопходно за Царство Божије. Наш задатак је да стекнемо оне карактерне особине и животне вредности које се котирају у обитавањима Божјим, а не да живимо у вечној трци за илузорном срећом. https://gorlovka-eparhia.com.ua/kak-podrazhat-hristu-esli-on-bog-a-my-lyudi/