Претражи Живе Речи Утехе

Ако ти јаве: умро сам а био сам ти драг, можда ће и у теби одједном нешто посивети. На трепавицама магла. На усни пепељаст траг. Да ли си икад размишљао о томе шта значи живети? Ко снег у топлом длану у теби детињство копни. Бриге… Зар има брига? Туге… Зар има туга? По мердевинама маште у младост храбро се попни. Тамо те чека она лепа, ал’ лукава дуга. И живи! Сасвим живи! Не грицкај као миш дане. Широко жваћи ваздух. Престижи ветар и птице. Јер свака вечност је кратка. Одједном насмејани у огледалу неком добију зборано лице. Одједном: на понеком углу вреба понека суза. Невоље на прстима стигну. Године постану сивље. Одједном свет, док ходаш све више ти је узан и осмех све тиши и тиши и некако искривљен. Зато живи, ал’ сасвим! И ја сам живео тако. За пола века само столећа сам обишао. Признајем: помало луцкаст. Понекад наопак. Ал’ никад нисам стајао. Вечно сам ишао. Ишао… Испреди из своје аорте позлаћен конац трајања и зашиј напрсла места из којих дрхте чуђења. И никад не замишљај живот као уплашен опроштај, већ као стални дочек и стални почетак буђења. II А онда, већ једном озбиљно размисли шта значи и умрети и где то нестаје човек. Шта га то заувек иште. Немој ићи на гробља. Ништа нећеш разумети. Гробља су најцрњи вашар и тужно позориште. Играјући се немира и својих безобличја, зар немаш понекад потребу да мало кришом зађеш у нове слојеве разума? У суседне будућности? Објаснићу ти то некада ако ме тамо нађеш. Знаш шта ћу ти учинити: покварићу ти играчку која се зове бол, ако се будеш одважио. Не лажем те. Ја измишљам оно што мора постојати, само га ниси још открио, јер га ниси ни тражио. Упамти: стварност је стварнија ако јој додаш нестварног. Препознаћеш ме по ћутању. Вечни не разговарају. Да би надмудрио мудрост, однегуј вештину слушања. Велики одговори сами себе отварају. После безброј рођења и неких ситничавих смрти, кад једном будеш схватио да све то што си дисао не значи један живот, стварно наиђи до мене да те дотакнем светлошћу и претворим у мисао. И најдаља будућност има своју будућност, која у себи чује своје будућности глас. И нема празних светова. То, чега нисмо свесни, није непостојање, већ постојање без нас. III Ако ти јаве: умро сам, ево шта ће то бити. Хиљаде шарених риба лепршаће ми кроз око. И земља ће ме скрити. И коров ће ме скрити. А ја ћу за то време летети негде високо. Упамти: нема граница, већ само тренутних граница. Једрићу над тобом у свитања низ ветар клизав ко свила. Разгртаћу ти обзорја, обрисе доба у повоју и призоре будућности лепотом невидљивих крила. И као нечујно клатно заљуљано у бескрају, висићу сам о себи као о златном ремену. Простор је брзина ума што сама себе одмотава. Лебдећу у месту, а стизаћу и нестајаћу у времену. Одморићу се од споредног као галактичка јата, која су срасла пулсирањем што им у недрима траје. Одморићу се од споредног као огромне шуме, које су срасле гранама у густе загрљаје. Одморићу се од споредног као огромне птице, које су срасле крилима и цело небо оплеле. Одморићу се од споредног као огромне љубави, које су срасле уснама још док се нису ни среле. Зар мислиш да моја рука, колено, или глава, могу да постану глина, корен брезе и трава? Да нека малецка тајна, ил неки треперав страх могу да постану сутра тишина, тама и прах? Знаш, ја сам стварно са звезда. Сав сам од светлости створен. Ништа се у мени неће угасити ни скратити. Само ћу, обично тако, једне случајне зоре свом неком далеком сунцу златних се очију вратити. Кажњаван за све што помислим, а камоли што починим, осумњичен сам за нежност и проглашен сам кривим што љубав не гасим мржњама, већ новом, већом љубављу и живот не гасим смртима, већ нечим друкчије живим. Последњи рубови бескраја тек су почетак бескрајнијег. Ко траје даље од трајнијег не зна за кратка знања. Никад се немој мучити питањем: како преживети, него: како не умрети после свих умирања. IV Ако ти јаве: умро сам, не брини. У сваком столећу неко ме случајно побрка са уморнима и старима. Нигде толико људи као у једном човеку. Нигде толико друкчијег као у истим стварима. Прочепркаш ли просторе, ископаћеш ме из ветра. Има ме у води. У камењу. У сваком сутону и зори. Бити људски вишеструк, не значи бити рашчовечен. Ја јесам дељив са свачим, али не и разорив. А сва та чудесна стања и обнављања мене и нису друго до вртлог једнолик, упоран, дуг. Знаш шта су пророчанстава? Калупи ранијих збивања и задиханост истог што вија себе укруг. Па што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао? Ако ти јаве: умро сам, ти знаш – ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг. Немој да будеш тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт, чудно драг. Ноћу кад гледаш у небо, и ти намигни мени. То нека буде тајна. Упркос данима сивим, кад видиш неку комету да видик зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим и живим.

Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja

Протојереј Јован Мајндорф (17. фебруар 1926. - 22. јул 1992), декан Академије Светог Владимира од 1984 до 1992, професор Историје Цркве од 1959. до 1992, плодан писац и снажан глас Православне Цркве, упокојио се на 22. јула 1992. године. Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД). Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу. Отац Јован Мајендорф је дуго времена био на челу Одељења спољних односа Православне Цркве у Америци. Био је један од иницијатора стварања канонске организације ове Помесне Цркве (чији почеци сежу у време оснивања Руске мисије на Аљасци, 1794. године), која је своју аутокефалност добила од Московске Патријаршије 1971. године. Од 1968. до 1976. године стајао је на челу комисије “Вера и поредак” Светског Савета Цркава, у чијем се Централном одбору налазио. Отац Јован је био један од оснивача Синдесмоса (Светске федерације православне омладине) 1953. године, први секретар те организација, а затим и њен председник. Такође, протојереј Јован Мајендорф био је ректор Академије Светог Владимира у Њујорку. Последње три године живота често је посећивао Москву и Петроград, где је држао предавања и проповедао. Дела оца Јована Мајендорфа преведена су на 12 светских језика. Његовом перу припадају такве студије као што су “Увод у учење Григорија Паламе” (Editions du Seuil, Paris, 1959), “Свети Григорије Палама и православна мистика” (Сеил, 1959; српско издање: Православни Богословски факултет и Хиландарски фонд, Београд, 1983), превод и критичко издање “Тријада у заштиту свештеноисихаста” од светог Григорија Паламе (у 2 тома, Louvain, 1959), “Православна Црква јуче и данас” (Сеил, 1960; 2. издање 1969), “Православље и католицизам” (Сеил, 1965), “Христос у византијском богословљу” (Les editions du Cerf, 1969; српско издање: “Христос у Источно-хришћанској мисли”, Хиландар, 1994) “Увод у византијско богословље” (Серф, 1975), “Брак: његова перспектива у Православљу” (YMCA-Press, 1986), као и мноштво чланака. На енглеском језику објављене су књиге: “Византијско богословље – Историјски токови и догматске теме” (Fordham Universsity Press, 1974; српско издање: “Византијско богословље”, Каленић, Крагујевац, 1989.), “Византија и уздизање Русије – истраживање византијско-руских односа у XV веку” (Harvard University Press, 1980), “Византијско наслеђе Православне Цркве” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981), “Јединство царства и хришћанске поделе. Црква од 450. до 680. године” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981; српско издање: Каленић, Крагујевац), а такође и зборници радова и издању Свето-Владимирске духовне Академије: “Живо предање” (1978), “Саборност и Црква” (1983), “Сведочанство свету” (1987), “Визија јединства” (1987). Отац Јован је био ожењен, имао је четворо деце и шесторо унучади. Извор: Српска Православна Црква

22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. Рођен је 1962 године у граду Сокулка. Завршио је Православну духовну семинарију у Варшави и Хришћанску Теолошку Академију такође у пољској престоници. Од почетка свог монашеског живота био је везан са манастиром Благовести у Супрашлу. Тамо 1986 примио малу схиму, хиротонију дијаконску, и постао је свештеник. Од 2000 до 2008 године био је игумен овог манастира. 2007 године постао је доктор богословије. 2008 године изабрани епископом, али није примио номинацију. Пошто истовремено био је изабран нови игуман манастира Супрашл, архимандрита Гаврило одлучио, да врати православни монашки живот на мочварима близу села Одринки, где од 16. до почетка 19. века био је мушки манастир. Уз помоћи великог броја људи изградио је цркву, кућу и кухнију. Тај повратак није се свиђао свима, од 2009 преко следећих година био је неколико напада и на цркву и на уле пчела. Архимандрит је био познат по знању траварства. Сам је тражио и ходовао биљке, сваке седмице је примао пацијенте. 2012 био је snimljen филм о њоме "Archimandryta": Сахрана о. Гаврила била је одржана у недељу 25 новембра, у скиту. Служили су њу бројни духовни, а између њих архиепископ Бијелска Подлашког Григорије, епископ Супрашла Андреј и епископ Шиjемиатича Варсонофије. Слике: Mariusz Wideryński (/odrynki.pl), Jarosław Charkiewicz i Dawid Gajko (/orthodox.pl)

Гнилка је родом из Лебшица у Шлезији. Студирао је философију, теологију и оријенталне језике у Ајхштету, Вирцбургу и на Библијском институту у Риму. Године 1953. рукоположен је за свештеника у Вирцбургу. Научно, посветио се првенствено истраживању посланица св. апостола Павла. Његови библијски коментари и његова књига "Исус из Назарета" преведени су на многе језике. Међу његова значајна треба споменути коментар на Матејево јеванђеље. Наводимо сва значајнија дела овог библисте: Jesus von Nazareth. Botschaft und Geschichte. Herder, Freiburg/B. 2007; Die Nazarener und der Koran. Eine Spurensuche. Herder, Freiburg/B. 2007; Wie das Christentum entstand. Herder, Freiburg/B. 2004; Das Evangelium nach Matthäus (Herders theologischer Kommentar zum Neuen Testament, Bd. 1), Freiburg/B. 1986; Der Brief an die Kolosser (Herders theologischer Kommentar zum Neuen Testament, Bd. 10/1), Freiburg/B. 1991; Der Brief an die Epheser (Herders theologischer Kommentar zum Neuen Testament, Bd. 10/2). Herder, Freiburg/B. 1990; Der Brief an die Philipper (Herders theologischer Kommentar zum Neuen Testament, Bd. 10/3), Freiburg/B 1986; Der Brief an Philemon (Herders theologischer Kommentar zum Neuen Testament, Bd. 10/4), Freiburg/B. 1982; Das Evangelium nach Markus (Evangelisch-Katholischer Kommentar zum Neuen Testament, Bd. 2); Нeukirchener Verlag, Neukirchen-Vluyn 2002, Die frühen Christen. Ursprünge und Anfang der Kirche. Herder, Freiburg/B. 1999; Johannesevangelium. Echter-Verlag, Würzburg 2004; Paulus von Tarsus. Apostel und Zeuge. Herder, Freiburg/B. 1997; Theologie des Neuen Testaments. Herder, Freiburg/B. 1999; Petrus und Rom. Das Petrusbild in den ersten zwei Jahrhunderten. Herder, Freiburg/B. 2002. Његово дело Теологија Новога Завјета (Загреб 1999) у одличном преводу проф. Ивана Дуганџића може се читати и online. Извор: Српска Православна Црква

Питаш зашто сам тужан? А кад си ме видео веселог? Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом фотографијом на којој се смеје. Био је доктор. Има у томе извесне ироније. Био је добар доктор, образован, пажљив и озбиљан. Али и доктори умиру, а свештеници такође греше. Зар то није страшно? А ти стално запиткујеш зашто сам тужан. Хепатитис је одавно продро у јетру. Причао ми је да у болестима има много мистике. Вируси се не понашају само као да су живи, већ и као да су паметни. Прилагођавају се лековима, мењају се, притаје се. Могу чак и да се праве да су већ умрли, да су побеђени и човек се умирује, почиње безбрижно да се радује, да крши режим... Онда болест букне поново, али су овог пута жаришта дубља и опаснија, а стари лекови више не делују. С Валером је био управо тај случај. После првог опасног избијања болести кад су стручњаци рекли да су му преостале две-три године, он је живео још десет. У том периоду смо се упознали. На његовом месту човек би могао хришћански да моли Бога, или како многи чине, да пагански очекују од безличног Космоса милостињу и виду продужетка рока. Човек може да потроши сав новац на нове лекове. А може, колико Бог пошаље, да живи пуним и лепим животом, радујући се сваком дану, а тим пре свакој проживљеној години. Он и жена су умели да се поново заљубе једно у друго и били су толико нежни и пажљиви да су им многи можда и завидели. Валера је отишао у Либан на пар година као члан групе миротвораца. Зарађени новац плус уштеђевина били би довољни да побољшају стамбене услове. Предуго су се он и жена с двоје деце селили по заједничким становима и били подстанари. Кад смо освећивали овај нови стан Валера је рекао: „Па ето, за то ме срце више не боли.“ Последњих неколико година често је понављао ову или сличну реченицу: „Већ ми је срце мирно,“ „За то се не секирам.“ Тао је говорио кад се старији син запослио, а осим тога и упознао с добром девојком. Кад је жена научила да вози кола. Кад је успео да реорганизује терапеутску службу у округу. Време је ишло и постепено га је убијало. Јетра више није могла да пречишћава крв. Али пошто је била програмирана да поштено обвља свој посао, није могла да је пропусти ни неочишћену. Почела је унутрашња интоксикација. Могао је да води дневник и да као лекар бележи постепено гашење свог организма. Али се трудио да се оствари, да оваплоти своје снове, да обезбеди породицу. И наставио је да буде сабран и озбиљан на послу и весео међу друговима. Питаш зашто се осмехујем? Да знаш само како је умирао. То је била оптимистичка трагедија. Кад су га на пешачком прелазу изненада ударила кола и кад су се сви разорни процеси у организму нагло појачали Валера и његова жена су схватили да улази у финиш. Почели су да се припремају за растанак са храброшћу самураја који се ујутру чешља и спреман је да увече умре. За четрдесет седам дана од саобраћајне несреће до смрти заједно су проживели још један живот. У болницу где су га познавали и где је он знао сваку, па и најмању пукотину на зиду, долазила је река људи у посету. Читава галерија ликова пред њиховим очима: бојажљивих, искрених, уплашених, са изразом саучешћа. Разговарао је са свима, чак је давао консултације болесницима и савете колегама. Само је жену све време држао за руке и недостајала му је чак и кад би отишла на пола сата по минералну воду или лекове. Тог најважнијег дана који се још назива и последњи код њега је још једном дошао свештеник. Валера се недавно причестио, а сад је био у несвести. Зато је извршено јелеосвећење. Све што је рекао тог дана била је реченица коју је ујутру упутио уплаканој медицинској сестри која је мењала инфузију. „Веома сте лепи данас,“ – рекао јој је. После тога више ништа није говорио и чинило се да је у дубоком сну. Али је свештеник који је вршио јелеосвећење имао продоран бас. Обавивши Тајну гласно је изговорио отпуст и тиме је, чинило се, пробудио болесника. Валера је препознао свештеника. „Оче, благословите.“ – „Бог те благословио.“ – Свештеник је широким покретом закрстио Валеру и ставио је длан на његову главу. Валера се слабо, али врло топло осмехнуо и затворио је очи. Свештеник је скинуо одежде, сложио их је у коферчић и дошао до врата кад је Валерина душа напустила прво тело, па болничку собу, а онда и саму тужну земљу. * * * Сећам се Валере, размишљам о његовој смрти и радујем се. Али ме ова радост не спречава да пустим сузу кад замислим гранитни споменик с фотографијом на којој се Валера осмехује. Питаш како је то могуће? Како могу заједно да живе осмех и сузе? А мени се чини да је права радост баш она која нам не смета да плачемо. И само су оне сузе добре кроз које можемо да се смешимо. *** Из књиге «”Земља чуда” и друге приче» Протојереј Андреј Ткачов http://www.pravoslavie.ru/srpska/106795.htm