Како волети своје ближње ако говоримо различитим језицима?

Шта је Црква? Свештеничка организација? Затворена елитна заједница? Гомила покајаних грешника? Зграда? На ово питање нема директног одговора ни у књигама Новог Завета ни у списима светих отаца. Чини се да сви све разумеју, али не могу да објасне. Знамо шта је, знамо где је, која су јој својства, каква је њена историја, али не можемо рационално да је схватимо и збијемо у један појам. Црква је увек више него што можемо да замислимо.

Замислите да сте видели нешто незамисливо лепо. Толико лепо да је немогуће речима описати. Напишите чак хиљаду књига, али ће све речи бити само бледа сенка. Истовремено, не можете ни да ћутите. Буквално сте прожети жељом да ово поделите са другима. Црква нам је дата управо у овим сликама: Тело Христово, сабор, лађа... Они су ти који ће нам помоћи да дотакнемо тајну Цркве.

Црква је сабрање верних Божијих око Исуса Христа, око чаше са Његовом Телом и Крвљу. Хришћани се сједињују са Христом и једни са другима. Христос је у њима, и они су у Њему. Сваки од њих постаје близак један другом. Бришу се границе, разлике, поделе. Све постаје споредно.

Црква је пројава Царства Небеског. Она је у свакоме, расте из малог семена у огромно дрво. Црква је и у овом свету и није од овога света. То значи да је Црква увек нешто лично са становишта друштва. Црква је сасуд за Његов огањ, који се преноси из века у век. Ово је сусрет оних којима је заиста потребан. Они који допру до Њега и дишу са ишчекивањем сусрета са Њим.

Црква је брод на коме има места и улоге за свакога. Неко седи у безбедној средини, неко стоји на прамцу и упозорава на опасност, неко планира курс. Различити људи, са различитим погледима на свет. Понекад дође и до свађе. Али они су на истом броду, раде исту ствар, и свако има своју важну улогу, чак и ако је не схватају.

Црква је Тело Христово. Сваки од верника је буквално део невероватног богочовечанског организма. Ви нисте нешто одвојено од Христа, већ сте буквално сједињени са Њим.

Свет је несавршен, подељен, пун мржње и неповерења. Човек је засићен тиме и не може да размишља другачије све док не сретне Христа и не уђе у Цркву. Управо у овом тренутку долази до прекретнице.

Оставите иза себе све своје идеје о добру и злу и научите да волите друге безусловно. Ви волите свог брата/сестру не због њихових заслуга, већ зато што сте сами вољени од Бога. Када људи постану једно у Христу, све границе нестају у позадини. Није битно какав је политички став брата. Није важно које је боје косе или коже ваше сестре. Ви сте једна породица. Ово јединство је, упркос томе, једно од невероватних својстава Цркве, које се мора ценити.

У православној цркви либерал, конзервативац, демократа, монархиста, богаташ, сиромах могу се окупити око евхаристијске чаше, и сви ће бити делови једног Тела Христовог, и сви ће бити браћа и сестре. У нашем свету, подељеном на стада и групе, ово је непроцењиво! Будући да смо у сталном току информација, доживљавајући читав низ контрадикторних осећања, треба да научимо да будемо Црква, да видимо, пре свега, шта нас спаја.

Црква смо ми, а ти и ја смо различити. И апостоли су били другачији. Узмимо Петра и Павла, на пример. Бројни проучаваоци Библије чак говоре о две различите традиције у раној Цркви: предању Петра и предању Павла. Емотивнији и конзервативнији Петар и (модерним речима) либералнији и смиренији Павле. Сваки апостол је био личност.

Христос нам није оставио књигу правила. Он сам уопште није ништа написао. Оставио нам је Цркву коју су чинили апостоли - тако различити и, у исто време, препорођени огњем Духа Светога горећи љубављу према Богу и вери. Управо су они, раштркани по разним деловима света, пренели вест о васкрслом Месији из провинцијског града Назарета.

Чак и јеванђеља која су написала четири јеванђелиста имају неслагања. Различита времена, различита публика, различити стилови, понекад чак и другачије описују догађаје и обраћају пажњу на различите ствари. Јеванђеља су рођена у Цркви и од саме Цркве. Црква се никада није стидела њихових разлика.

Улазећи у нову земљу, хришћани су покушавали да говоре о Богу језиком локалне културе. Добра вест је у сваком народу звучала другачије. Неке ствари су христијанизоване, али су друге одбачене као неспојиве са вером у Бога. Тако је настала читава палета различитих Помесних Цркава са својим невероватним традицијама и обичајима.

Апсолутно је нормално да видите брата у Христу са другачијим мишљењем. Да ли би ово требало да вас уплаши? Напротив.

У свакој ери, унутар Цркве је постојала борба између „земаљског“ и „небеског“. Било је не само успона, већ и падова људи. Зашто? Јер, Црква смо ми. Људи смо и несавршени смо.

Свети оци су у главном били уједињени и исповедали су исту веру, али и међу њима је било различитости. Имали су различито образовање, другачији статус, другачији карактер и понекад различите погледе. Неки су се чак и међусобно свађали. У главном је јединство, у споредном је слобода, у свему је љубав. Ово је једно од главних начела Цркве.

Важно је да гледамо у Христа и да само у Њему видимо силу која може да нас уједини. Он је за хришћанина најважнији. Он је пут, истина и живот. У Цркви смо сви усиновљени и усвојени од Бога у Њему. И све наше разлике, од тренутка када уђемо у Цркву, постају неважне.  Не морате да прихватите гледиште свог брата или сестре. Нисте обавезни (и не би требало) да оправдавате његов грех. Али морате научити да га волите упркос томе. А то је тешко. Тешко је волети другог, са другачијим мишљењем и другим скупом грехова.

Морамо научити да будемо Црква. Ово је својеврсни подвиг и пројава верности Христу. Замислите круг. Бог је у средишту тога. На ивицама, у супротним смеровима, налазе се две особе. Колико год се трудили, ма како се кретали по кругу, међу њима ће увек постојати понор разлика. Чим почну да се крећу ка центру, ка Богу, јаз између њих ће почети да се смањује. Чим стигну до Бога, у једном тренутку ће се састати.

јереј Александар Данилов

https://www.pravmir.ru/kak-lyubit-blizhnego-esli-u-vas-raznye-mneniya-o-proishodyashhem-svyashhennik-aleksandr-danilov/