Ако вас неко убеђује да Црква мора да се спасе од непријатеља, немојте му веровати! Он не зна да је Христос о томе рекао: „врата пакла неће је надвладати“ (1) .
Ако вас неко убеђује да су канони најважнији у цркви, да су виши од вере и љубави, немојте им веровати! Очигледно је заборавио Павлове речи: „А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“ (2) .
Ако вас неко убеђује колико је одређена група људи морално пала и да „ово не смемо дозволити“, подсетите их како је Лот живео са породицом у Содоми.
Ако вам неко оштро саветује да учествујете у протестима у одбрану „православља и канона“, питајте га да ли се Христос некако одбранио када га је разјарена гомила хулила и хтела Његову смрт.
Ако вас неко узвишено упозори да је „ево отпадништво и антихрист долази“, одговорите му да по упутствима Господа Исуса Христа хришћанин живи данас и не брине за сутра.
Шта се дешава у нашој Цркви? Зашто је милост замењена ружним крицима? Зашто су теолози развили читаве расправе да оправдају појаву крвавих ратова? Зашто се толико људи плаши да заузме став против замене Јеванђеља која се дешава унутар саме Цркве? Не! Не желимо и нећемо да видимо и чујемо! Више волимо да завежемо очи и зачепимо уши, да случајно не бисмо ухватили тутњаву олује која се приближава.
Не волимо слободу? И није тако лоше што је за нас Црква нека врста милитаристичке организације, где је сваки стваралачки порив злочин, а свака мала иновација „модернизам“. Што је још горе, ми желимо да наметнемо своје ставове као нешто што се подразумева целој Цркви. Зато што заиста верујемо да треба да је спасемо, а не да се у њој спасавамо. Примењујемо ли Христове заповести у свом животу? Уместо "Молите се за оне који вас вређају и прогоне (3) ", видела сам "Окривите оне који вас вређају и прогоне".
Уместо „Сине, дај ми срце своје“, одлучили смо да Богу дамо шаке и физичку снагу. Као да му је потребна наша заштита!
Чини ми се да ако неког заносног ревнитеља упитамо: „Зар не треба да волимо?“, он ће нам одговорити цитатима из псалама, да је Бог „Бог освете“, изостављајући да Стари завет има смисла само у испуњењу Новог.
Недавно је постало сасвим јасно колики је јаз у нашем разумевању шта је хришћанство, шта је Црква и ко је Христос. Св. Марија Скобцова је предвидела појаву ових процеса још тридесетих година прошлог века уочи најкрвавијег рата у историји човечанства.
У неколико својих чланака упозоравала је на опасност од духа императивних директива и филозофија, на опасност да се бољшевички дух, који сматра да је партија непогрешива, пренесе на Цркву. Много опаснија од отворених прогона Цркве је скривена замена саме њене суштине.
Наша вера у Христа је значајна када је делотворна. Не на трговима, већ тамо где наш ближњи (а сваки човек је наш ближњи) страда. Смисао нашег живота није у одбрани канона, већ у Христу, који се понизио чак и до „смрти на крсту“ (4) да би васкрсао. Људски закони и правила нису изнад љубави. И хвала Богу што имамо примере светаца који управо ове просте истине оличавају у свом животу!
(1) Мат. 16:18
(2) 1 Кор. 13:13
(3) Мат. 5:44
(4) Фил. 2:8
Маргарита Генчева
приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)
Recommended Comments
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.