Претражи Живе Речи Утехе

Видим га док покушавам да паркирам у рикверц. Заправо, видим му само ноге и истањене ђонове. Остатак му је негде у контејнеру који на јунских плус тридесет заудара као сам ђаво. Гасим мотор. Вадим кључ. Настављам да седим у колима и зурим у инструмент таблу, као да желим да му дам времена да оде, да се не сретнемо, да не мисли да сам га видела, да му не буде непријатно, да ми не буде непријатно, јер мени је непријатно кад год видим туђу муку. На крају, шта ћу, излазим из кола. Вучем неке кесурине, по обичају. Закључавам. Одмичем пар корака и схватим да сам заборавила телефон на седишту. Вратим се. Откључам. Узмем телефон. Закључам. Окренем се и замало сударим с њим. “Извините, да немате једну цигару?”, пита. Кажи да немаш, шапуће ми онај вазда опрезни глас у глави. Ко зна ко је? Можда има нож? Можда ће те избости..? Стисни ту торбу и трчи. Знам ја такве, пресрећу људе у сред дана, као – само би да те нешто пита ко фол – и док трепнеш – нема ти новчаника! Види га на шта личи?! Да је нормалан, радио би нешто, не би претурао по контејнеру. И што још стојиш?! Одмакни се барем, видиш да смрди на километар! Хоћеш неку болештину да ти пренесе? Чујеш ти мене? И само да знаш, тако је једна жена, кад си ти била мала, не сећаш се, кренула да купи нову веш машину, па стала да помогне некој сиротици што је просила тамо код пијаце на Грбавици, ко вели – ваља се, ко зна каква је несрећа стисла кад мора да проси… и само што се сагла да јој спусти неки динар у ону ћасу, ова ни пет ни шест него цап за новчаник и трк! Викала, плакала, дозивала, милиција дошла – и џаба. Ни новчаника, ни жене, ни веш машине. Рекли јој касније да су ту исту виђали како оперише по аутобуској. Хоћеш и тебе тако да… Хало, теби говорим!!! “Чекајте да нађем”, говорим и спуштам кесе на бетон. “Нико неће да ми да”, каже. “Десеторо их је прошло и ништа.” Ћутим, настављам да претурам по торби. “Какви су то људи, бре, додаје. Ја сам увек давао… кад сам имао да купим. Сад немам, шта ћу… Немам. Ја сам ти машиновођа… Био сам. Сад нисам… А знаш како ми некад дође да запалим…” “Знам”, кажем и вадим пакло из торбе. “Једну само”, додаје. Пружам му четири. “Ма не треба толико…” “Треба…”, кажем. Јер знам да треба. Јер знам шта је празно пакло. Знам како је кад останеш без и једне. А знам као је и кад тражиш. Пружам му и упаљач. Прсти нам се накратко додирују. Гледа у оне четири цигарете. Очи му цакле. Ја гледам у њега. Сед је. Чупав. Дуге пожутеле браде. Стар. Млад. Средњи. Не знам. Несрећа човеку додаје године, без да пита. “Ти си једина која ми је дала.”, каже. Гледа ме у очи. Скрећем поглед на кесе. С кеса на контејнер. Па опет на кесе. С кеса на његове ногавице. Предуге. Непорубљене. И ципеле. Жуте. Распале. Настављаних пертли. “Морам да идем.”, кажем. Покушавам да се осмехнем уместо поздрава. Нешто ми не иде. Он се, за разлику од мене, смеје целим својим бићем. “Једина…”, понавља за мном и подиже руку с цигаретама као да су штафете, а не нешто што ће у три дима изгорети. “Хвала ти…”, говори. “Бог ти дао здравља. Да си ми жива и здрава! Сто година! Триста!” Улазим у лифт. Дишем. Гледам у оно пакло. У оне кесе. Гледам у своје руке које никада нису копале по контејнеру. У кључеве од куће. Мобилни телефон. Лаптоп. Предсобље. Шеснаест пари ципела. Целе пертле. Гледам у дневну собу. Кухињу. Купатило с топлом водом. Гледам у три ћурећа батака у кеси. Кафу. Пикслу. Фрижидер. Гледам у све оно што он нема. И мислим. Мислим – где живи? Где леже? Чиме се покрива..? Има ли кога – да проговори..? Да се изјада кад му је тешко. Има ли неког коме прича о возовима..? О свим погрешним станицама на којима је сишао…? Мислим, када је последњи пут јео..? И колико ће му трајати оне четири цигаре…? Мислим како је требало да му дам више. Десет барем. Мислим како сам могла да му кажем “сачекај ме овде“. Како сам могла да узмем ону стару Декијеву јакну, ципеле, да ставим нешто у кесу, да има да поједе, шта било, заувар је… Мислим какви су то људи који су прошли поред њега – као да не постоји… Људи поред којих живим, засигурно. У истој овој згради. У овом улазу. Сутра ћемо се срести на овом истом месту, испред лифта. Уљудно ћемо придржати врата једни другима. Добро јутро, комшинице, рећи ће, а ја ћу мислити – јеси ли то јуче ти био, а? Јеси ли ти прошао поред њега? Јеси ли ти окренуо главу на другу страну, погледао га с гађењем, убрзао корак? Јеси ли рекао детету “овако ћеш и ти ако не будеш учио школу“? А, докторе? А, професоре? А, девизна пензионерко, инспекторе, судијо, архитекто? Је ли, бивши људи, јесте ли то били ви? Нисте. Дабоме да нисте. Мора да је неко други, па је л’? Па јесте, драги комшија. Мора да сам вас помешала с неким другим… човеколиким. Него… да немате можда једну цигару, а..? https://zelenaucionica.com/tako-ces-i-ti-ako-ne-budes-ucio-skolu/

У житију светог Петра Александријског забиљежена је епизода с лажним покајањем јересијарха Арија, гдје му се у сну јавља Христос као младић који покушава да сакрије своју нагост јер му је бијела хаљина поцијепана од врха до дна. На упит Светитеља: „Ко ти, Спасе, ризу раздра?“, Сâм Христос одговара: „Раздра ми је безумни Арије јер одваја људе моје од мене.“ Ова сцена је ушла у црквену иконографију, па се Арије приказује управо као онај који цијепа хаљину Христову, док је истовремено у химнографији Арије увијек означен као безумник. Наравно, Арије је био помрачен и безуман из перспективе вјечности и Цркве, док је многим својим савременицима био несумњиво драг и симпатичан, будући талентован, просвећен и елоквентан, велики мудрац, а имао је и групу од седамсто обожаватељки које су ишле Александријом и пјевале популарне пјесме које је он писао. На сличан начин, данас, 1700 година послије аријанске кризе, нагост црквеног тијела и цијепање Христове ризе поново постаје актуелно. Наиме, свједоци смо агресивне медијске кампање против Српске Цркве у цјелини, а особито против Патријарха и Синода, у којој је Црква приказана као једини и намјерни ширитељ заразе коронавируса, а вјерници као самоубице. Без обзира на то што Патријарх и синодски старци сами већ недјељама молитвено тихују и живе у потпуној изолацији, како и налаже државни закон и њихова лична монашка вокација, без обзира на то што вјерници не учествују у богослужењима, сви заједно се свакодневно оптужују, вријеђају и блате. Кривице, наравно, нема, те она није исказана, осим уопштене, сад већ и уобичајене, оптужбе за мрачњаштво, затуцаност, прогон и инквизицију. У доба када сама Свјетска здравствена организација и неприкосновена неопаганска лажна богиња Наука збуњено и свакодневно дају опречне информације и упутства, данас потирући оно у шта су се јуче заклињали, појединци од Српске Православне Цркве, првенствено од Синода и Патријарха, очекују да двомиленијумску црквену праксу прилагођавају на дневној бази у складу „са здравим разумом и научним резултатима“. Наравно, ти заговорници разума и науке прећуткују чињеницу да сама богиња Наука није рекла јасно да ли је, на примјер, добро градити такозвани колективни имунитет крда или се залагати за потпуни lock down. Да ли маске штите од вируса или га, заправо, шире, као и рукавице? Да ли су бројеви који се објављују заиста тачни и истинити? Но, то није ни битно, корона је само привремени изговор и средство, тема је много старија и већа, могло би се рећи чак „прежде вјеков и от свјета“, а то је цијепање ризе и нагост Цркве. Управо због тога што корона уопште није тема, великобрижници за јавно здравље од државе не очекују да она не мијења своју политику и стратегију преко ноћи, иако Наука сваки дан има неко ново упутство. Међутим, они истовремено очекују и бескомпромисно захтијевају да Црква редовно и преко ноћи мијења не само своју праксу него и живу вјеру, а све с циљем не би ли била модерна и прогресивна. Мало је позната чињеница да се, на примјер, грчка држава одлучила за потпуну забрану богослужења, након сазнања да у самом Синоду Грчке Цркве постоје значајна неслагања око приступа и праксе у вези с проблематиком која је настала појавом и ширењем вируса. С друге стране, Синод Српске Православне Цркве једногласно је подржао и учинио све што је свака од државâ у којима странствује Српска Православна Црква затражила од вјерских заједница. Свештенству су дате јасне инструкције, а вјерни народ је на вријеме обавијештен. Управо због овог благоразумног става Синода, државе нису биле присиљене да намећу посебне забране. Стога у већини епархијâ Српске Православне Цркве богослужења нису прекинута, иако, у складу са државним прописима, нису масовна. Вјерном народу који је под великим притиском и стресом због саме изолације, којој се не види крај, и због економског цунамија, који је на видику, значајну утјеху и подршку представља управо чињеница да се његови предстојатељи, епископи, свештеници и монаси непрестано моле за све људе и сав свијет, у својим капелама, домовима и манастирима, те да сама Литургија није престала да се служи, будући да огромна већина није у могућности да на њој лично и физички учествује и тиме оприсутњује Тијело Христово. Иако сви имамо тенденцију да мислимо да су свијет и памет настали тек од нас, Црква нас непрестано подсјећа да то није тако. Црква је, као Савез Бога и људи, опстала још од Старога Завјета управо јер се није свакодневно мијењала. Ово није први пут и није прва епидемија с којом се Црква срела и потпуно је сулудо мислити да Црква нема историјско искуство и начине како да се носи с епидемијом. Црква није несигурна и неодлучна; Српска Црква је потпуно свјесна свога Тијела, народа, и зна ко се причешћује, колико пута се причешћује, како се причешћује и, посебно, како је народ схватио упозорења везана за Причешће. Свети Синод је имао веома тежак задатак да пронађе баланс између јавног здравља, које је императив, и духовних опасности и саблазни, које могу да настану. Брзоплето позивање на праксу и искуства неких других помјесних Православних Цркава, које су у доба короне увеле извјесне обичаје и праксе које подсјећају на унијатске, попут кропљења, или умакања евхаристијског Хљеба, или сепаратне пластичне кашичице и тако даље, не одговарају духовним потребама и ритму Српске Цркве. Ти други народи, можда, нису имали у толикој мјери болна историјска искуства с римокатолицима и унијатством и немају толико велики психолошки отклон и духовни отпор латинствујућим обичајима као Срби. У том смислу, сви нетражени савјети и хистерисања по овом питању која су дошла и споља и изнутра била су крајње контрапродуктивна, а представљала су дио једне антицрквене кампање. Нажалост, у ту кампању укључили су се и неки угледни чланови Цркве, поједини свештеници и професори Богословског факултета и други, неки свјесно, а неки несвјесно. У пометњи која је настала појединци су покушали да реализују и своје приватне агенде и обрачуне. Шта је прави мотив свега, сазнаћемо онда кад нам то не буде битно. Ипак, црквено памћење нас подсјећа на то да је Арије желио да буде епископ послије свога епископа Петра или, како то наш народ каже, да буде везир послије везира. То је та аријанска логика, која је схватљива, разумска и људска, практична и питка, али која представља „умовања и мудровања изнад саборног ума Цркве“, како је лијепо недавно примјећено у једном документу. С једне стране, по људској слабости, ови посљедњи унутарцрквени сукоби у доба короне многима дају ситно и подсмјешљиво задовољство. У принципу, међутим, ипак остаје несумњива чињеница да се Христова риза неповратно цијепа и да се саблазна нагост црквеног тијела открива пред свијетом, који у злу лежи. Да ли се ико од актера посљедње кампање упитао како вјерни народ гледа на све ово? На квазитеолошка препирања око кашичица и цјеливања иконâ, на могућност заразе преко самог уласка у храм и тако даље? Да ли ће се нека наша слабија у вјери браћа икад више хтјети причестити? Да ли ће народ хтјети да цјелива и дарива свете иконе, да долази у храмове једном када све ово прође? Да ли ће ово сумануто разоткривање нагости Цркве и докона схоластичка препирања о природи евхаристијских дарова имати не само духовне и практичне него, рецимо, и економске посљедице по Цркву? Хоће ли, на крају свега, они који иду у храмове бити перципирани као лудаци и фанатици, мрачњаци и затуцани? Ко ће на крају ићи у цркву? Осим тога, лично ми је потпуно блиско и разумљиво разочарење у крутост и хладноћу црквене администрације, неприлагођеност процедурâ правилима 21. вијека, те силу људског елемента и неријетко неправедност људског фактора у Цркви. Вјерујем да је то сваки вјерник искусио и с тим проблемом свако може лако да се идентификује. Међутим, потпуно ми је несхватљиво да је неком требало двадесет година да то увиди. Има ли ту лицемјерја, кога су иначе пуна уста и новине ових дана? Уосталом, да ли је могуће Цркву посматрати само као систем, као несторијанску реалност, или нас халкидонски догмат обавезује да гледамо мало даље и дубље и да увиђамо несливено и нераздјељиво, непромјењиво и неразлучиво дејство Духа Светога у „систему“? Да ли је лицемјерно нападати „систем“ који ти је омогућио, управо зато што је такав какав је, напредак и каријеру какву никад и нигдје другдје не би могао да имаш? Какав је систем, како функционише, које су му предности и мане, обично схвате сви до прве Светосавске академије у богословији, а не у зрелом добу. Изузев ако су све знали, само су ћутали јер им је доносило корист? Оно што знамо јесте да се систем мијења изнутра, а не споља, и зато, ако волимо Цркву, мијењаћемо неке ствари у њој изнутра, прво мијењајући себе. С друге стране, неоспорна је чињеница да је у Цркви увијек било прогона потпуно невиних и праведних људи. То је слабост и неминовност људског елемента унутар Цркве. Многи праведници који су прогоњени неријетко су бивали још за живота враћани на црквена звања и почаствовани. Многи су прослављени и као светитељи управо јер су стрпљиво и без роптања подносили људске прогоне. То је испуњење Божије правде и несумњиви дах Духа Светога у Цркви. Насупрот њима, већина оних који су одлазили уз попму и буку неријетко су завршавали као расколници и јеретици, па макар по некој логици наизглед били и у праву, али никада се нису враћали у јединство Цркве. Ово су основни постулати хришћанског живота и понашања. Они представљају сами темељ наше вјере, наше историјско памћење и хришћански етос. Ако нисмо у стању то да прихватимо, не можемо се звати хришћанима. На концу свега, наше личне историје нису битне никоме осим нама самима. Чврсто вјерујемо да нас Бог наш неће оставити и да нико од нас пропасти неће. Осим тога, како Бог воли да се шали, кад нас људи одбаце, неријетко нам бива далеко и много боље него што смо сами себи мислили и жељели. Сваког чуда – три дана доста. Све ће проћи и све ће се заборавити и потпуно је небитно да ли нас је неко опањкао, осрамотио или понизио. Ако смо хришћани, ми ћемо опростити и надаћемо се да ће се наши непријатељи покајати. Међутим, нагост Христова неће се заборавити, ни на овом ни на оном свијету, јер она изазива саблазан, неспокој и невјеру међу оним најмањима у Цркви. Нагост Христова, која је ових дана многе саблазнила, камен је воденични који неке вуче у амбис. Управо зато, Промислом и допуштењем Божијим, од злосретног аријанства нам је остао само један мозаик у Равени, који приказује нагога Христа, на нашу трајну саблазан и на вјечно упозорење да не раздиремо ризу Христову! Дејан Мачковић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки беседио је у великој дворани Коларчеве Задужбине у Београду 14. маја 2019. године. Уважени прота беседио је на тему „Праведни Јов и неправедни ја, ти, он, она...“, а предавање је забележио репортер Радија "Слово љубве" Марко Весић. 17.05.19 ZBOR o. Milos Vesin, Pravedni Jov.mp3 радио слово љубве