Ако нисте имали духовну кризу...

Духовна криза је тешка и болна, али без ње се не може живети. Све што имамо, било да је то наша личност, односи са другим људима или наш поглед на свет, све се развија уз помоћ криза.
Криза је прилика да се за кратко време оствари квалитативни скок и корените промене које пружају шансу за прелазак на виши ниво развоја.
Међутим, то не даје никакве гаранције, јер у свакој кризи, уместо шансе да се преживи и уздигне, постоји опасност да се заглави у бригама или падне у понор очаја.
Криза је корисна. Прво, зато што је то најбржи и најлакши начин да уништимо ставове и навике који нам ограничавају развој. У кризи неки део нас умире. Управо оно што је већ оронуло и застарело.
Друго, криза повећава нашу свест . Подстиче вас да изаберете нову животну стратегију. Многи људи имају потешкоћа у доношењу избора, одлажући одлуке за касније или чак пребацујући одговорност на другога. Али, постоје ситуације када нема начина да се то избегне.
Треће, криза се не дешава тек тако. Претходи јој скривени и дуги период све већих унутрашњих сукоба, које човек покушава или да не схвати, или да не примети, да сакрије од себе и од других. У неком тренутку, када сукоб постане неподношљив, када се чини да се све руши и да нема поверења ни у тло под ногама, схватимо да се ничему у овом животу не може веровати.
И све у шта смо веровали одједном нам се чини неистинитим. Али након периода конфузије, патње и очаја, откривамо да је конфликт који нас је довео до кризе решен кроз искуство. То је као грмљавина, после које ваздух постаје чист и свеж.
Кризе су многе и различите: старосне, личне, духовне.
Посебност духовне кризе је у томе што она задире у основе нашег постојања. У духовној кризи губимо идеолошку основу и престајемо да схватамо смисао живота. То не значи да смо раније разумели смисао живота, али сада не разумемо.Обично постоји осећај сврхе и смисла који нам у тренуцима духовних криза више не изгледа истинито.
Манифестација очаја помаже да очистимо наше разумевање љуски и крхотина од предрасуда, од туђих или чак наших смешних мишљења која су замаглила наше сопствено значење и престала да нас инспиришу.
У духовној кризи, наш духовни живот је обустављен. Осећамо неку оштећеност у процесу духовног тражења и духовног живота. Као да ходамо и одједном је пут нестао. Хтели смо да изађемо на праг, али прага није било. Али, управо то осећање нам помаже да се саберемо и будемо буднији, да трезвено погледамо не само себе, већ и околну стварност.
Посебност духовне кризе верника, хришћана је у томе што се претходно религиозно искуство моментално обезвређује. То доводи до одбацивања било какве верске праксе, а понекад и до њиховог преиспитивања.
Чим изгубимо ослонац, чим се наш поглед на свет уруши, егзистенцијална анксиозност избија испод њега.
 Увек вребамо око четири најмоћнија страха нашег постојања: смрти, слободе, усамљености и бесмисла.
Ужас који се колективно ствара, ужас са којим се суочавамо лицем у лице, подстиче нас да брзо тражимо нова значења.
Ирационални страх од непостојања подрива основу постојања, чинећи је непоузданом и случајном. Није нам јасно: да ли постојимо, или нас више нема.
Слобода, која делује тако дивно јер јој увек тежимо, такође је страх. Зашто? Јер нам је свима потребна бар нека предвидљивост у свету и јасна структура. Већину живота, ако смо верници, живимо са осећањем да је Господ мудро створио овај свет и да нас Промисао Божији о нама води на овај или онај начин.
Разумели ми то или не, бар у овом свету нисмо одговорни за све. Али када осетимо егзистенцијални страх од слободе, јавља се осећај крхкости свега, као да ходамо по ужету преко провалије. Све што нам се дешава зависи од нас, али у исто време ниво одговорности може бити изнад наших снага.
Усамљеност у егзистенцијалном смислу је осећај сопствене изолованости. Рођени смо сами и напуштамо овај свет сами. У обичним тренуцима нашег живота тај страх кријемо у контактима, у везама, у припадности нечему већем.
У кризним тренуцима нашег постојања осећамо да заправо постоји празнина између нас и постојања. Кад Бога нема, ми се нађемо сами са понором.
Коначно, ако изгубимо свој претходни духовни смисао, тада осећамо потпуну празнину живота, јер потреба за сврхом и смислом је основа људског постојања.
Најчешћи разлог краха је илузија о себи . Често себе доживљавамо митолошки, сматрамо да смо нешто посебно или у себи видимо могућности и дарове.
Увек имамо тежње и известан осећај сопствене вредности, мање или више адекватне или неадекватне. Како год било, илузије о себи се увек гомилају. У тренуцима кризе, ова гомила идеја се распада. Приморани смо да се поново саставимо, да постепено поново постанемо свесни себе.
Други разлог краха је илузија о Богу .
Често ми искривљујемо слику Божију. Чини се да смо верници, али у једном тренутку може се појавити питање и збуњеност: „Где је моја лична комуникација са Богом? Где је сама љубав Божија о којој сви говоре? Испада да се већ двадесет година молим у празно? Нисам ништа чуо. Нисам добио никакав одговор. И уопште, још увек се не зна да ли Бог постоји или не?!“
Дешава се и обрнуто: „ Па зашто ме Он не заустави и не исправи?" Често у таквим тренуцима човек схвати да није обожавао Бога, већ идола којег је измислио и поставио уместо Бога. Ово је ужасно искуство, али је у духовном смислу корисно.
Најзад, трећи разлог краха је илузија о Цркви . Очекивање да ћемо доћи на неко дивно место, где се сви воле и где је практично рај, обично је разбијено црквеном стварношћу. И морате да се носите са овим искуством.
Постоји још једна група разлога, а то су догађаји који су значајно променили наше животе и повукли духовну кризу. На првом месту овде је смрт вољених.
Смрт је увек тренутак преиспитивања сопственог живота. Често, посебно када је смрт најближих изненадна, у трагичним околностима, када умру деца, људи осећају да се све у шта су веровали, чему су се надали и за шта су се молили, претворило у прах. Као и када нас сопствена озбиљна или неизлечива болест изненади, особа осети сопствену крхкост и рањивост и схвати да живот уопште није оно што сте мислили и да нешто треба да се мења.
Када човек изгуби посао, када му се дешавају разне невоље у вези са његовим професионалним признањем, када се сруши оно на чему се заснивала његова професионална самоидентификација, то такође доводи до кризе. Нешто треба да се уради у вези са овим. Али, једино што се заиста може учинити јесте да се схвати како да се живи другачије и да се сагледају трагични догађаји који су се догодили, да би им дали ново значење.
Промена материјалног статуса, како надоле тако и навише, нагло осиромашење, као и нагло богаћење, подједнако су деструктивни за духовни живот. Доводе нас у опасност од духовне кризе.
Исто тако, узрок кризе могу бити односи са другим људима: издаја, озбиљне оптужбе, ситуације у којима је наше поверење озбиљно изневерено. На крају крајева, ово доводи у питање наше поверење у главне аспекте нашег бића. Посебно је тешко ако смо наду усмерили на једну ствар, а она није успела.
Важно је схватити да криза расте постепено. Ако говоримо о православној средини, онда су узрок духовне кризе разне врсте негативних појава у црквеном животу. На пример, примећујемо да пракса не одговара подучавању. Очекивали смо једно, а добили нешто друго. Али то више није само разочарење у Цркву као некакву земаљску институцију или богочовечански организам. То се претвара у специфичну огорченост, осећање да је нешто лоше и људи напуштају Цркву. Разлози овде нису само спољашњи, већ и унутрашњи. На пример, лажно схватање духовног живота. Ово је ситуација када је човек сам себи изградио неку врсту изворног Православља или је то урадила нека група под руководством духовног учитеља. У неком тренутку постаје јасно да је све или много тога била грешка.
У највећој опасности су људи некритичког мишљења и они који дословно схватају веру. На пример, ако је особа буквално веровала у Шести дан, онда, када се суочи са убедљивим доказима еволуционих теорија, потпуно губи веру.
Што је наш систем веровања чвршћи и ригиднији, то су разорнији ударци по њега.
Често се каже да ако човек има духовну кризу, то значи да има непокајане грехе. Још чешће, онај ко је у кризи, све доживљава по принципу да је „сам крив за све што му се догађа“. Овде је важно разумети да је критичко мишљење оно које нас штити од духовно несрећних околности.
Коначно, системски сукоби, сукоби односа, концепата, било каква конфронтација са нама значајним људима или противречност између породице и вере, посла и породице, дуготрајне противречности нас постепено убацују у ћорсокак.
Унутрашње противречности обично расту, али ми се трудимо да то не приметимо. И иако не примећујемо својим умом, осећамо срцем и интуитивно разумемо да су темељи нашег постојања пољуљани. Међутим, ми се увек опиремо овим променама. Често одлажемо тренутак кризе колико год је то могуће. Али што је дуже одлажемо, то је друга фаза кризе – разарање погледа на свет и слике о себи - тежа.
Друга фаза је увек болнија. Погађа је максимална патња. У овом периоду схватамо да нисмо успели, да свет и ми у њему нећемо бити исти. Осећамо да смо изгубили веру, а ако је нисмо изгубили, онда бар не знамо ништа ни о себи, ни о Богу, ни о овом животу. Голи смо и тресе нам се тло под ногама. Једино што је потребно је изаћи из овог стања.
У таквим тренуцима увек има много страха, патње, збуњености, губитка смисла, али у таквим тренуцима још нисмо довољно прихватили ово стање да бисмо почели да тражимо нови смисао. То тек следи.
Ниједна патња не траје вечно. У неком тренутку долази до паузе и постепено се навикавамо на ситуацију потпуне неизвесности у духовном смислу. Схватамо да стари модели не функционишу, нови се нису уобличили и нису створени, и да треба да уложимо снажан напор да изађемо из ове кризе.
Управо у овом тренутку се максимално активира критичко мишљење. У таквим тренуцима способни смо за молитвени напор и призивање Божије помоћи.
Главни задатак у овом периоду је да себи поставите права питања. А чак и ако немамо праве одговоре, важно је да питања буду тачна, јер то ће нам омогућити да пређемо на преиспитивање вредности.
Када се ново схватање искристалише из олупина нашег старог погледа на свет и прашине у коју се претворило, када видимо светлост на крају тунела, излаз из ћорсокака, тада разумемо како треба да променимо свој начин деловања. Јасно је да промене не настају одмах, али су промене у таквим периодима већ почеле.
Наравно, овај процес се не дешава аутоматски. Када доживите патолошку духовну кризу, можете се заглавити у свакој од ових фаза. А ако неко мисли да нема и да никада није имао духовне кризе, онда имам лоше вести за њега. Највероватније то значи да сте већ дуги низ година у стању све већих унутрашњих противречности и отпора променама.
Из дела светих отаца, позната су нам три стадијума духовног живота: прво нам се даје благодат, затим је губимо, па тек прошавши тежак пут и стекавши смирење, враћамо је.
Овај циклус можемо поновити много пута у животу. У неком тренутку осетите да сте вратили ову милост, а онда је поново изгубите, једва се опуштајући. Али када човек стекне ово искуство, бар се не плаши, јер зна да уништавање погледа на свет није неповратно. Криза је период преобликовања личности и ослобађања од свега непотребног.
Нисмо сами на овом свету. Чак и ако акутно осећате егзистенцијалну усамљеност, велика је вероватноћа да се у близини налазе ваши вољени, ваша браћа, ваши пастири. Ретко се дешава да сви ови људи имају стање кризе у истом тренутку, сигурно се неко осећа стабилније. Та емоционална стабилност помаже особи у кризи. Све што можемо дати особи је мали ресурс да се избори са егзистенцијалном претњом, односно да се побринемо да се не осећа усамљено и изгубљено. Прихватање је увек на првом месту . Штавише, речи у овом тренутку могу бити тешке за особу да их разуме.
Затим, потребно је подржати особу са расуђивањем, помоћи јој да изађе из стања потпуног колапса и покуша да пронађе излаз из ћорсокака. Важно је слушати, разговарати, делити искуства, али не као поуку, већ што је више могуће недирективно. Сваки притисак у таквим тренуцима тера човека у нове кризе. Можете понудити своје идеје и опције, али само немојте рећи: „И мени се догодило се ово, и ја сам сумњао...“
Не обезвређујте туђу патњу, мисли и интуицију. Не можете знати колико му је све то важно. Када смо у духовној кризи, желимо да се стиснемо и сакријемо и сачекамо да ово стање прође. Али, не заборавите да нисте сами на свету. Не одбијајте помоћ и подршку оних око себе. Понекад морате смоћи снаге да затражите помоћ.
Ако желите да онемогућите особу да изађе из кризе, довољно је да почнете да је осуђујете говорећи о њеном недостатку духовности или да употребљавате фразе - „Сам си крив“, „То је због твојих грехова“. Штетно је наметати једино исправно мишљење. Осећај нестабилности нас тера да веома критички доживљавамо сва мишљења која нам се износе, а одбијање комуникације нас гура у усамљеност.
Ако је криза везана за веру, онда можемо преиспитати традицију и своја веровања, ослободити се површног, непотребног сујеверја, предрасуда и распрострањених сумњивих мишљења, и тиме ојачати своју веру. Ми сами можемо доћи до дубље и искреније вере .
Постоји могућност да се човек одрекне верске праксе, али да се не одрекне вере.
Коначно, могуће је и потпуно разочарање и губитак вере. У благој верзији, то је изјава: „Ја сам агностик и не желим да размишљам о томе." У тврдој верзији је то понашање у духу милитантног неуротичног атеизма. У овом случају, особа се са истом страшћу којом се посветила религији, посвећује борби против религије.
Утемељена црквена традиција изграђена је на ставовима који отежавају излазак из кризе. Човек који отворено износи своје сумње или алтернативне идеје, ако почне да се интересује за нешто што не одговара црквеном схватању, онда је прво на шта наилази осуда, покушај преваспитавања па чак и анатемисање.
Људи који се нађу у кризи гурају се ка најтежој варијанти за излазак из ње. Штавише, они постају још отпорнији на промене, ефикасно спречавајући сопствену свест о кризи.
Важно је схватити да ниједна наша држава, док смо живи, није коначна.
А они који се нађу у кризи, чак и кроз патњу, увек имају шансу да дођу до дубље вере. Криза је увек прилика и тест који нам се даје за раст.

аутор: Наталија Скуратовскаја
 

приредила:Ј. Г.(Поуке.орг)

извор