Претражи Живе Речи Утехе

Живимо у времену тзв глобализације где границе између земаља и народа постају условне, а границе између добра и зла, греха и врлина се убрзано уклањају. Због обиља информација у медијима, човеку је све теже да схвати ко говори истину а ко лаже. Сада је чак и до тога дошло да на улици тешко можете утврдити ко је испред вас - мушкарац или жена. Такође је веома тешко неискусној особи да прави разлику међу многим хришћанским веровањима. По начину живота тешко је разликовати хришћанина од незнабожаца, јер и у самом хришћанству постоје заблуде. Данас, рецимо, многи замишљају Христа као неког револуционарног или бајковитог јунака који се непрестано бори против свих врста неправде. Да бисмо видели светлост у овој тами, сваке недеље, Црква нуди јеванђеље које јасно дефинише линије између истине и неистине, добра и зла, како да живимо по заповестима Божијим. Можда се чини лако опростити некоме, али заиста није тако једноставно. Ако слушате о чему људи причају данас међу собом или шта говоре политичари, онда је то нека врста константног прљавог тока малих и великих увреда, које покушавају да реше на судовима, протестима, револуцијама и ратовима, а не опроштајем. Oн је сада испод људског достојанства. И иако многи свакодневно знају и читају молитву "Оче наш", где постоје речи "Опрости нам сагрешења наша, као што и ми опраштамо дужницима нашим", мало ко настоји да их испуни. Али управо је (не)праштање оно које разликује право хришћанство од његовог фалсификовања. Нека свако од нас буде велики грешник, али све док можемо праштати, има наде за спасење. Овако каже сам Господ: "Праштај и опростиће ти се" (Лк. 6:37). Ако је ова способност изгубљена, онда чак и под условом да смо безгрешни у моралном животу и спроводимо велике подвиге молитве и поста, они немају никакве вредности. Није чудно зато да сваки пут на Исповести након исповедања грехова, скоро сваки свештеник подсећа: "Зар се не љутиш на неког? " Ако особа и не помишља да победи увреду, свештеник нема право да дозволи таквом Причешће. Да бисте научили да праштате, треба да научите да волите, а то је немогуће без помоћи Божије милости. Такође је веома важно покушати све у животу чинити што би нам било на духовну корист. Корист може бити не само од традиционалних молитава, исповести, причешћа, већ и од сваког корака у нашем животу. Ако нам се ујутру дуже спава, али ипак устанемо раније, помолимо се и успемо да несебично учинимо нешто добро за наше ближње, примићемо духовну благодат, која ће донети радост и нама и другима. Ако се трудимо да радимо марљиво и ефикасно на послу, чак и ако то шеф не цени, добијамо велику корист. Исто се дешава и када, уместо да некога осуђујемо, гледамо презирно, приметивши његову ману, помажемо му да исправи грешку и пружамо му братску подршку. Уосталом, како Господ каже, "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје." (Јв. 15:13). И тако, у свему у животу, драга браћо и сестре, морамо научити да имамо, пре свега, духовну корист. Ово је једини начин да се у срцу накупи љубав, а само је способност истинског вољења и праштања оно што истинско хришћанство разликује од његових фалсификата. Амин. архимандрит Маркелл приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Духовна криза је тешка и болна, али без ње се не може живети. Све што имамо, било да је то наша личност, односи са другим људима или наш поглед на свет, све се развија уз помоћ криза. Криза је прилика да се за кратко време оствари квалитативни скок и корените промене које пружају шансу за прелазак на виши ниво развоја. Међутим, то не даје никакве гаранције, јер у свакој кризи, уместо шансе да се преживи и уздигне, постоји опасност да се заглави у бригама или падне у понор очаја. Криза је корисна. Прво, зато што је то најбржи и најлакши начин да уништимо ставове и навике који нам ограничавају развој. У кризи неки део нас умире. Управо оно што је већ оронуло и застарело. Друго, криза повећава нашу свест . Подстиче вас да изаберете нову животну стратегију. Многи људи имају потешкоћа у доношењу избора, одлажући одлуке за касније или чак пребацујући одговорност на другога. Али, постоје ситуације када нема начина да се то избегне. Треће, криза се не дешава тек тако. Претходи јој скривени и дуги период све већих унутрашњих сукоба, које човек покушава или да не схвати, или да не примети, да сакрије од себе и од других. У неком тренутку, када сукоб постане неподношљив, када се чини да се све руши и да нема поверења ни у тло под ногама, схватимо да се ничему у овом животу не може веровати. И све у шта смо веровали одједном нам се чини неистинитим. Али након периода конфузије, патње и очаја, откривамо да је конфликт који нас је довео до кризе решен кроз искуство. То је као грмљавина, после које ваздух постаје чист и свеж. Кризе су многе и различите: старосне, личне, духовне. Посебност духовне кризе је у томе што она задире у основе нашег постојања. У духовној кризи губимо идеолошку основу и престајемо да схватамо смисао живота. То не значи да смо раније разумели смисао живота, али сада не разумемо.Обично постоји осећај сврхе и смисла који нам у тренуцима духовних криза више не изгледа истинито. Манифестација очаја помаже да очистимо наше разумевање љуски и крхотина од предрасуда, од туђих или чак наших смешних мишљења која су замаглила наше сопствено значење и престала да нас инспиришу. У духовној кризи, наш духовни живот је обустављен. Осећамо неку оштећеност у процесу духовног тражења и духовног живота. Као да ходамо и одједном је пут нестао. Хтели смо да изађемо на праг, али прага није било. Али, управо то осећање нам помаже да се саберемо и будемо буднији, да трезвено погледамо не само себе, већ и околну стварност. Посебност духовне кризе верника, хришћана је у томе што се претходно религиозно искуство моментално обезвређује. То доводи до одбацивања било какве верске праксе, а понекад и до њиховог преиспитивања. Чим изгубимо ослонац, чим се наш поглед на свет уруши, егзистенцијална анксиозност избија испод њега. Увек вребамо око четири најмоћнија страха нашег постојања: смрти, слободе, усамљености и бесмисла. Ужас који се колективно ствара, ужас са којим се суочавамо лицем у лице, подстиче нас да брзо тражимо нова значења. Ирационални страх од непостојања подрива основу постојања, чинећи је непоузданом и случајном. Није нам јасно: да ли постојимо, или нас више нема. Слобода, која делује тако дивно јер јој увек тежимо, такође је страх. Зашто? Јер нам је свима потребна бар нека предвидљивост у свету и јасна структура. Већину живота, ако смо верници, живимо са осећањем да је Господ мудро створио овај свет и да нас Промисао Божији о нама води на овај или онај начин. Разумели ми то или не, бар у овом свету нисмо одговорни за све. Али када осетимо егзистенцијални страх од слободе, јавља се осећај крхкости свега, као да ходамо по ужету преко провалије. Све што нам се дешава зависи од нас, али у исто време ниво одговорности може бити изнад наших снага. Усамљеност у егзистенцијалном смислу је осећај сопствене изолованости. Рођени смо сами и напуштамо овај свет сами. У обичним тренуцима нашег живота тај страх кријемо у контактима, у везама, у припадности нечему већем. У кризним тренуцима нашег постојања осећамо да заправо постоји празнина између нас и постојања. Кад Бога нема, ми се нађемо сами са понором. Коначно, ако изгубимо свој претходни духовни смисао, тада осећамо потпуну празнину живота, јер потреба за сврхом и смислом је основа људског постојања. Најчешћи разлог краха је илузија о себи . Често себе доживљавамо митолошки, сматрамо да смо нешто посебно или у себи видимо могућности и дарове. Увек имамо тежње и известан осећај сопствене вредности, мање или више адекватне или неадекватне. Како год било, илузије о себи се увек гомилају. У тренуцима кризе, ова гомила идеја се распада. Приморани смо да се поново саставимо, да постепено поново постанемо свесни себе. Други разлог краха је илузија о Богу . Често ми искривљујемо слику Божију. Чини се да смо верници, али у једном тренутку може се појавити питање и збуњеност: „Где је моја лична комуникација са Богом? Где је сама љубав Божија о којој сви говоре? Испада да се већ двадесет година молим у празно? Нисам ништа чуо. Нисам добио никакав одговор. И уопште, још увек се не зна да ли Бог постоји или не?!“ Дешава се и обрнуто: „ Па зашто ме Он не заустави и не исправи?" Често у таквим тренуцима човек схвати да није обожавао Бога, већ идола којег је измислио и поставио уместо Бога. Ово је ужасно искуство, али је у духовном смислу корисно. Најзад, трећи разлог краха је илузија о Цркви . Очекивање да ћемо доћи на неко дивно место, где се сви воле и где је практично рај, обично је разбијено црквеном стварношћу. И морате да се носите са овим искуством. Постоји још једна група разлога, а то су догађаји који су значајно променили наше животе и повукли духовну кризу. На првом месту овде је смрт вољених. Смрт је увек тренутак преиспитивања сопственог живота. Често, посебно када је смрт најближих изненадна, у трагичним околностима, када умру деца, људи осећају да се све у шта су веровали, чему су се надали и за шта су се молили, претворило у прах. Као и када нас сопствена озбиљна или неизлечива болест изненади, особа осети сопствену крхкост и рањивост и схвати да живот уопште није оно што сте мислили и да нешто треба да се мења. Када човек изгуби посао, када му се дешавају разне невоље у вези са његовим професионалним признањем, када се сруши оно на чему се заснивала његова професионална самоидентификација, то такође доводи до кризе. Нешто треба да се уради у вези са овим. Али, једино што се заиста може учинити јесте да се схвати како да се живи другачије и да се сагледају трагични догађаји који су се догодили, да би им дали ново значење. Промена материјалног статуса, како надоле тако и навише, нагло осиромашење, као и нагло богаћење, подједнако су деструктивни за духовни живот. Доводе нас у опасност од духовне кризе. Исто тако, узрок кризе могу бити односи са другим људима: издаја, озбиљне оптужбе, ситуације у којима је наше поверење озбиљно изневерено. На крају крајева, ово доводи у питање наше поверење у главне аспекте нашег бића. Посебно је тешко ако смо наду усмерили на једну ствар, а она није успела. Важно је схватити да криза расте постепено. Ако говоримо о православној средини, онда су узрок духовне кризе разне врсте негативних појава у црквеном животу. На пример, примећујемо да пракса не одговара подучавању. Очекивали смо једно, а добили нешто друго. Али то више није само разочарење у Цркву као некакву земаљску институцију или богочовечански организам. То се претвара у специфичну огорченост, осећање да је нешто лоше и људи напуштају Цркву. Разлози овде нису само спољашњи, већ и унутрашњи. На пример, лажно схватање духовног живота. Ово је ситуација када је човек сам себи изградио неку врсту изворног Православља или је то урадила нека група под руководством духовног учитеља. У неком тренутку постаје јасно да је све или много тога била грешка. У највећој опасности су људи некритичког мишљења и они који дословно схватају веру. На пример, ако је особа буквално веровала у Шести дан, онда, када се суочи са убедљивим доказима еволуционих теорија, потпуно губи веру. Што је наш систем веровања чвршћи и ригиднији, то су разорнији ударци по њега. Често се каже да ако човек има духовну кризу, то значи да има непокајане грехе. Још чешће, онај ко је у кризи, све доживљава по принципу да је „сам крив за све што му се догађа“. Овде је важно разумети да је критичко мишљење оно које нас штити од духовно несрећних околности. Коначно, системски сукоби, сукоби односа, концепата, било каква конфронтација са нама значајним људима или противречност између породице и вере, посла и породице, дуготрајне противречности нас постепено убацују у ћорсокак. Унутрашње противречности обично расту, али ми се трудимо да то не приметимо. И иако не примећујемо својим умом, осећамо срцем и интуитивно разумемо да су темељи нашег постојања пољуљани. Међутим, ми се увек опиремо овим променама. Често одлажемо тренутак кризе колико год је то могуће. Али што је дуже одлажемо, то је друга фаза кризе – разарање погледа на свет и слике о себи - тежа. Друга фаза је увек болнија. Погађа је максимална патња. У овом периоду схватамо да нисмо успели, да свет и ми у њему нећемо бити исти. Осећамо да смо изгубили веру, а ако је нисмо изгубили, онда бар не знамо ништа ни о себи, ни о Богу, ни о овом животу. Голи смо и тресе нам се тло под ногама. Једино што је потребно је изаћи из овог стања. У таквим тренуцима увек има много страха, патње, збуњености, губитка смисла, али у таквим тренуцима још нисмо довољно прихватили ово стање да бисмо почели да тражимо нови смисао. То тек следи. Ниједна патња не траје вечно. У неком тренутку долази до паузе и постепено се навикавамо на ситуацију потпуне неизвесности у духовном смислу. Схватамо да стари модели не функционишу, нови се нису уобличили и нису створени, и да треба да уложимо снажан напор да изађемо из ове кризе. Управо у овом тренутку се максимално активира критичко мишљење. У таквим тренуцима способни смо за молитвени напор и призивање Божије помоћи. Главни задатак у овом периоду је да себи поставите права питања. А чак и ако немамо праве одговоре, важно је да питања буду тачна, јер то ће нам омогућити да пређемо на преиспитивање вредности. Када се ново схватање искристалише из олупина нашег старог погледа на свет и прашине у коју се претворило, када видимо светлост на крају тунела, излаз из ћорсокака, тада разумемо како треба да променимо свој начин деловања. Јасно је да промене не настају одмах, али су промене у таквим периодима већ почеле. Наравно, овај процес се не дешава аутоматски. Када доживите патолошку духовну кризу, можете се заглавити у свакој од ових фаза. А ако неко мисли да нема и да никада није имао духовне кризе, онда имам лоше вести за њега. Највероватније то значи да сте већ дуги низ година у стању све већих унутрашњих противречности и отпора променама. Из дела светих отаца, позната су нам три стадијума духовног живота: прво нам се даје благодат, затим је губимо, па тек прошавши тежак пут и стекавши смирење, враћамо је. Овај циклус можемо поновити много пута у животу. У неком тренутку осетите да сте вратили ову милост, а онда је поново изгубите, једва се опуштајући. Али када човек стекне ово искуство, бар се не плаши, јер зна да уништавање погледа на свет није неповратно. Криза је период преобликовања личности и ослобађања од свега непотребног. Нисмо сами на овом свету. Чак и ако акутно осећате егзистенцијалну усамљеност, велика је вероватноћа да се у близини налазе ваши вољени, ваша браћа, ваши пастири. Ретко се дешава да сви ови људи имају стање кризе у истом тренутку, сигурно се неко осећа стабилније. Та емоционална стабилност помаже особи у кризи. Све што можемо дати особи је мали ресурс да се избори са егзистенцијалном претњом, односно да се побринемо да се не осећа усамљено и изгубљено. Прихватање је увек на првом месту . Штавише, речи у овом тренутку могу бити тешке за особу да их разуме. Затим, потребно је подржати особу са расуђивањем, помоћи јој да изађе из стања потпуног колапса и покуша да пронађе излаз из ћорсокака. Важно је слушати, разговарати, делити искуства, али не као поуку, већ што је више могуће недирективно. Сваки притисак у таквим тренуцима тера човека у нове кризе. Можете понудити своје идеје и опције, али само немојте рећи: „И мени се догодило се ово, и ја сам сумњао...“ Не обезвређујте туђу патњу, мисли и интуицију. Не можете знати колико му је све то важно. Када смо у духовној кризи, желимо да се стиснемо и сакријемо и сачекамо да ово стање прође. Али, не заборавите да нисте сами на свету. Не одбијајте помоћ и подршку оних око себе. Понекад морате смоћи снаге да затражите помоћ. Ако желите да онемогућите особу да изађе из кризе, довољно је да почнете да је осуђујете говорећи о њеном недостатку духовности или да употребљавате фразе - „Сам си крив“, „То је због твојих грехова“. Штетно је наметати једино исправно мишљење. Осећај нестабилности нас тера да веома критички доживљавамо сва мишљења која нам се износе, а одбијање комуникације нас гура у усамљеност. Ако је криза везана за веру, онда можемо преиспитати традицију и своја веровања, ослободити се површног, непотребног сујеверја, предрасуда и распрострањених сумњивих мишљења, и тиме ојачати своју веру. Ми сами можемо доћи до дубље и искреније вере . Постоји могућност да се човек одрекне верске праксе, али да се не одрекне вере. Коначно, могуће је и потпуно разочарање и губитак вере. У благој верзији, то је изјава: „Ја сам агностик и не желим да размишљам о томе." У тврдој верзији је то понашање у духу милитантног неуротичног атеизма. У овом случају, особа се са истом страшћу којом се посветила религији, посвећује борби против религије. Утемељена црквена традиција изграђена је на ставовима који отежавају излазак из кризе. Човек који отворено износи своје сумње или алтернативне идеје, ако почне да се интересује за нешто што не одговара црквеном схватању, онда је прво на шта наилази осуда, покушај преваспитавања па чак и анатемисање. Људи који се нађу у кризи гурају се ка најтежој варијанти за излазак из ње. Штавише, они постају још отпорнији на промене, ефикасно спречавајући сопствену свест о кризи. Важно је схватити да ниједна наша држава, док смо живи, није коначна. А они који се нађу у кризи, чак и кроз патњу, увек имају шансу да дођу до дубље вере. Криза је увек прилика и тест који нам се даје за раст. аутор: Наталија Скуратовскаја приредила:Ј. Г.(Поуке.орг) извор

Последњих година, с времена на време можемо да видимо како нека образована особа блиска Цркви, а понекад чак и духовник, одједном почиње да проповеда нешто што је у супротности са канонима Цркве. Ово увек изазива збуњеност: како је то могуће? Показало се да образовање само по себи не указује на нечију духовну мудрост. И овде неко може погрешно закључити да образовање није потребно у Цркви. И увек има људи који заговарају „свету једноставност“ на рачун образовања. Међутим, ово је екстрем. У ствари, ако погледамо Свету историју, видећемо да ни образовање ни недостатак образовања једнако не гарантују слободу од греха и грешака. Образовани фарисеји и проста јерусалимска гомила подједнако су се одрекли Христа и захтевали да Се разапне. У исто време, прости рибар Петар и интелектуалац Павле, упркос свим искушењима, постадоше првоврховни апостоли, испуњени Духом Светим. Очигледно је да је знање само оруђе које, ако се правилно користи, може донети много користи, али ако се користи неправилно, може нанети велику штету. Али, како можете учинити интелигенцију корисном да бисте могли да користите ову алатку за добро? Исто тако, шта учинити ако нема довољно знања? У том смислу, монах Исидор Пелусиот веома добро пише о мудрости и једноставности: „Мудрост, спојена са једноставношћу, је нека врста божанског својства и, чак ћу рећи, спада у најсавршеније врлине. Али ако се једно од другог одвоји, онда мудрост пада у заблуду, а једноставност завршава у глупости; јер је прва способна да чини зло, а друга је способна да буде преварена“. Овде можемо подсетити на апостолске речи: „...Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Кор. 8,1). То јест, знање које није укроћено понизношћу и није просветљено љубављу заиста може довести до грешке. Баш као што једноставност ума без понизности и љубави може довести до тога и постати оно што људи кажу: „Једноставност је гора од крађе." Дакле, нема потребе да се хвалите знањем или, обрнуто, хулите на образовање. Уместо тога, треба да имамо искрено смирење и љубав у свему, тада ће нас сам Господ сачувати од грешака. митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Призренска летња духовна школа биће организована на Косову и Метохији од 16. до 22. јула, најавио је за Слово љубве ђакон Дарко Николић који шесту годину за редом организује ово сабрање. Право пријаве, која траје до 15. јуна 2024, имају студенти основних, мастер, специјалистичких струковних, специјалистичких академских и докторских студија, не старији од 28 година. У пријави је потребно навести: име и презиме, ниво и годину студија, назив факултета, доказ о последњем положеном испиту, (фотографија индекса) и контакт телефон. Пријава студената Београдског универзитета за Призренску летњу духовну школу се врши преко имејл адресе: [email protected] ** Пријаве за Летњу духовну школу у Херцеговини која ће бити организована у августу 2024, траје од 7. до 21. јуна. Са истим условима као и претходно поменута Духовна школа у Призрену, врши се преко имејл адресе: [email protected] Најаву је објавила Епархија захумско-херцеговачка. ** Извор: Радио Слово љубве

Више од 40 духовних предавања у исто толико београдских храмова, током Часног поста, држе архијереји, свештеници, ђакони, професори и вероучитељи - уторком, четвртком, суботом или недељом, а циљ је добра духовна борба, поручује проф. Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, у разговору за Радио Слово љубве. Свакодневно можете на страници Радија, у најважнијим вестима на врху странице, да видите актуелне најаве за ове духовне сусрете. Ево шта нам је проф. Јован још казао: Разговор са проф. Јованом Лазаревићем: Извор: Радио Слово љубве

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован је посетио 13. априла 2021. године Санкт-Петербуршку духовну академију. Архиепископа Јована је дочекао ректор славног духовног училишта Епископ петерговски Силуан који је госту свечено обратио у храму Светог Јована Богослова. Његово Блаженство се поклонио чудотворној икони Богородице зване Царскоселска, а посетио је и библиотеку Академије, црковно-историскијски музеј и храм Успења Пресвете Богородице. Извор: Инфо-служба СПЦ

Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења светог Василија чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. Разговор је водила новинар васељенског радија Оливера Балабан. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

У уторак 29. децембра 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском г. Иринеју у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесници: протојереј-ставрофор Марко Папић из Прибоја, протојереј Станко Благојевић из Нове Вароши, протојереј Игор Ерић из Пријепоља, затим настојатељ Светоуспењске обитељи у Сељанима јеромонах Петар и ђакон Иван Савић. У пригодној беседи Епископ Атанасије је рекао:– Ево и ми у овој милешевској обитељи сачинисмо четрдесетдневни помен блаженоупокојеном Патријарху нашем Иринеју желећи и молећи се да га Господ упокоји у Царству своме, да га весели у Животу Вечноме, и да га прослави са другим својим угодницима, а молећи се такође и блаженоупокојеном Свјатјејшем Патријарху Иринеју да заједно са другим, најпре оним из рода нашега, који Богу Христу угодише, и са свима Светима, моли се за нас да и ми честит и праведан живот поживимо и да Богу служимо честито и праведно. Да живимо и ми спасењским животом, животом који је за Живот Вечни у Царству Небеском. Преосвећени је затим кратко подсетио на неке детаље из живота блаженопочившег Патријарха Иринеја: – Чини ми се да је оно што Свјатјејшег посебно одликује била његова огромна отпорност према онима који су настојали да га обману својим унапред смишљеним плановима који нису увек бивали испланирани за добре циљеве, према онима који су настојали да га инструментализују и у неким лошим стварима. Имао је огромну духовну моћ да се одбрани од лукавих планова лукавих наговарача, од оних који би настојали да друге људе оклеветају, лажно оптуже, а њега да употребе против тих људи. Имао је ту способност зато што је био испуњен смирењем и мудрошћу по Јеванђељу. И имао је навику да најпре прибегне расуђивању па да онда доноси закључке. И захваљујући тој његовој особини многи су остали спасени, да им се не направи нека штета. Као посебно драгоцену особину треба истаћи управо ту његову Јеванђељску црту у његовом лику, нагласио је Епископ Атанасије. Након свете службе, у манастирском конаку милешевске сестре су уприличила послужење. Епископ и свештеници разговарали су о предстојећој прослави Божића, с посебним освртом на сиромашне којима треба помоћи да Празник Христовог рођења дочекају у радости. Према речима оца Марка, православна омладина Прибоја се већ организовала у прикупљању новчаних средстава која ће пред Божић бити подељена сиромашним породицама. Извор: Епархија милешевска

У уторак сирне недеље, 25. фебруара 2020. године, када се молитвено сећамо светог Мелетија Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејеску Лутургију у Светониколајевској обитељи манастира Драче поводом двогодишњице од упокојења монахиње Магдалине (Божовић). Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Срђан Тешић, игуман Доситеј Хиландарац, протођакон Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић. Својим певањем ово богослужење улепшали су ученици крагујевачке Богословије. После прочитаног Јеванђеља Епископ је поучио своју паству протумачивши данашње јевањђелско зачало. На самом почетку Епископ је истакао Господње речи: “Молите се да не паднете у искушење”, зато што је њима Христос хтео да охрабри своје ученике да верују и да се не уплаше смрти. “Господ се у својој молитви молио да га мимоиђе чаша страдања, али опет изнад свега је желео да буде испуњена воља Оца Небеског. Управо у овим речима видимо да је Господ имао и божанску и људску природу. Овде видимо како људска огреховљена природа вапи за помоћи Божијом. С друге стране, из ових речи јасно видимо да смрт није лака и пријатна, да је уљез у људском животу, јер је човек створен за вечност. Али, такође, сећање на смрт може имати и позитивну страну, јер ко се сећа смрти неће грешити. Ове Господње речи говоре нам о моћи, о сили и снази молитве, јер када се човек моли он неће доћи до искушења да учини зло зато што је молитва разговор са Богом. Због тога треба се молити Богу непрестано. Ако се правилно и разумно молимо ми се уздржавамо од празних разговора који кваре понашање. Зато је молитва најмоћнији покретач духовног живота. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо, зато треба да знамо како да се молимо. Није свака молитва исправна. Пример тога су митар и фарисеј. Митар је невидљиво ушао у храм, јер је осетио да му треба Бог, док је фарисеј осуђивао. Оправдан је отишао митар управо јер је имао смирења. Зато молитва најбоље од било чега решава све задатке које пред нас поставља живот. У молитви човек налази решење свих својих проблема, како духовних тако и оних који су део свакодневног живота. Молитва нам помаже да се штитимо и од видљивих и невидљивих непријатеља. Она обнавља људско срце и чини га осетљивим и прозорљивим, јер онај који се моли има чист ум и срце и као такав препознаје шта је истина. Зато молитва мења цело биће човеково и приводи га Богу. Она је та која помаже да у срцу човековом пребива љубав, да пребива Бог. Молитва даје уму духовну способност да осећа Бога, а ко осећа Бога препознаће и човека као икону и слику Божију. Она је наше највеће благо које нам не може нико украсти осим нас самих, односно наша немарност и наше слабљење према молитви. Ако наше тело разједа и највећа болест, молитва ће нам дати снагу да не паднемо у очај, помоћи ће нам да издржимо, да претрпимо, јер ко претрпи до краја тај ће се спасити. Молитва је уздизање нашег срца Богу које треба очистити, јер само у чистом срцу пребива Бог. Молитва је мати свих добрих дела, чувар чистоте тела и печат девствености која је чистота, а супротно томе је нечистота. Зато свети оци саветују да за време молитве свако треба да има смирење, јер ако га нема ту, нема ни праве молитве. Оно је темељ сваке врлине, зато нам треба смирење. И апостол Павле поручује: “Молите се непрестано”. То значи да стално треба да осећамо пред собом Бога. Зато се стално молимо и имамо богослужења која су и за мртве, а не само за живе, јер пред Богом су сви живи. Управо том и таквом молитвом живела је и наша мати Магдалина о чијој двогодишњици се сећамо њеног лика и њеног живота. Она је живела молитвом. Зато се молимо и ми да Господ прими њене молитве и уздисаје. Тако и ми кад се сећамо својих упокојених милих и драгих, када се молимо за њих, ми уствари разговарамо са њима и тако их чувамо у сећању”, закључио је Владика Јован. На крају свете Литургије Епископ је одслужио парастос мати Магдалини ком су присуствовали отац Доситеј из манастира Гргетег, заједно са својим сестрама, као и велики број монаштва Епархије шумадијске. Након свете Литургије уследила је Трпеза љубави коју је уготовила високо-преподобна игуманија Јелена и игуман Онуфрије са својим у Христу сестрама. Извор: Епархија шумадијска

У уторак 12. новембра 2019. године у манастиру Суводол светом архијерејском Литургијом прослављен је Свети краљ Милутин, слава манастирске капеле. Светом литургијом началствовао је Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење протојереја-ставрофора Душана Ћирића, пароха подгорачког, протосинђела Захарије (Митића), јеромонаха Еноха (Стојаковића) и ђакона Уроша Памучара. Окупљеном верном народу владика Иларион честитао је празник и славу параклиса, а у својој беседи изразио је жељу да се ова капела ускоро и живопише. У нади да ће се уз обнову манастира умножити и сестринство ове светиње, владика је позвао све људе да молитвено или материјално, у складу са својим могућностима, у томе помогну. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

У Цуцком селу Заљут на Бјелилу, у цркви посвећеној рођењу Светог Јована Крститеља, служена је Света литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића и протојереја Немање Кривокапића и ђакона Александра Лекића. http://mitropolija.com/wp-content/uploads/2019/07/20190707_092904.m4a Данас се обиљежава и 10 година како је Митрополит Амфилохије осветио ову обновљену древну сеоску цркву. У току Литургије је прочитана јектенија за ктиторе, приложнике, осниваче, обновитеље и свештенослужитеље овога храма, као и за све братственике који почивају на овом гробљу. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју и Луки, бесједио је отац Гојко Перовић. Он је подсјетио да је ове године 10 година од освећења обновљене цркве, 82 годину од освећења претходног обнављања, а 630 откако је по предању изграђена. Указао је на повезаност Цуца са Светим Јованом Претечом и Крститељем. Као што је овдашњи наш народ био сабијен и муком приморан да живи у овој пустињи, тако је и Свети Јован од муке пошао да живи у пустињи. Прије почетка службе, крштен је слуга божији Спасоје, а ово је прво крштење у овој светињи након више деценија. Након службе, братственици скупљени из свих цуцких села, окупили су се се на гумну у хладу великог старог храста. Уз послужење настављен је скуп, уз пригодне разговоре, анегдоте и присећања догађаја из славне историје Цуца и ове светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Видовдан, 15/28. јуна 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, служио је свету Литургију, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: Данас смо се овде сабрали да прославимо један од празника из историје наше Помесне Цркве, који има и тужан и радостан карактер. Христово страдање је изгледало испрва - а тако су мислили и Његови ученици - као пораз, а у ствари је то истинска победа. Свети кнез Лазар је био спреман да физички пораз претвори у духовну победу. Ту његову спремност, народни песник је изразио речима: ,,земаљско је замалена царство, а небеско увек и до века. " И овога пута, поновићу, као и доста пута раније, име једног празника открива његову суштину. Тако је и са данашњим празником који је из 14. века. Пре тога је у данашњи дан прослављан празник Светог пророка Амоса, који је крсна слава кнеза Лазара, и празник Светог мученика Вита који је пострадао за Христа у 4. веку. По њему је данашњи празник и добио име (Вит-Вид). Многи се питају засто славимо погибију Светог кнеза Лазара? Увек је она страна која се бори за ближње своје и за своју отаџбину победничка страна, без обзира ако и на први, спољашњи изглед, та њена победа јесте пораз. Одлука Светог кнеза Лазара могла је бити и да се не боримо са великом силом. Но, то би био погрешан став, став обожавања пораза и прихватања зла као врховне норме. То је духовна некрофилија. Свети кнез је са својом војском и народом изабрао пут страдања за Господа , борећи се за вечне, непролазне вредности Царства Божјег, за које једино и вреди живети. После заамвоне молитве Епископ мохачки господин Исихије, служио је парастос свим нашим војводама и војницима који су живот свој положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Епархија бачка

Пред читаоцима је нови двоброј (31-32) СОКОЛА, часописа за духовну и културну просвјету истоименог соколског друштва из Добруна код Вишеграда. Што због техничких разлога, а потом и због пожара у конаку манастира у Добрунској Ријеци гдје је, уз ДАБРОВУ, смјештена и редакција СОКОЛА, часопис оправдано касни, али су текстови у њему актуелни и непролазни. Гост Сокола је велики хуманитарац из Србије, Војкан Крстић, који је успјешно организовао хуманитарну акцију прикупљања средстава за санацију манастирских конака, у којима је смјештена и Издавачка кућа ДАБАР, Митрополије дабробосанске. У двоброју су и мудре поруке Митрополита дабробосанског Хризостома, а поднасловом „Велике су грешке чињене због слоге и јединства“ СОКО нуди занимљив разговор са Василијем Крестићем, у коме овај академик објашњава поруке свог капиталног дјела „Знаменити Срби о Хрватима“. Издвајамо и текст о дуго скриваној истини о трагичном страдању Драгића Јоксимовића, адвоката Драже Михајловића, те записе о Дражи Михаиловићу и ДеГолу у којима се објашњава зашто је замјериоТиту што није уважио његову молбу да помилује Дражу. Двоброј СОКОЛА најављује скору изградњу маузолеја Старобродским мученицима и наставља са објављивањем свједочења преживјелих из ратног Старобродског пакла с прољећа 1942. године. Ту су и и бесједе на овогодишњем помену у Старом Броду, које су казивали Митрополит Хризостом и Академик Матија Бећковић. Поред осталог СОКО објављује и интервју са једним од најистакнутијих фудбалских стратега, актуелним тренером ФК Црвена звезда из Београда, Владаном Милојевићем. Издвајамо и бројне текстове којима се овјековјечују значајне културне манифестације и догађаји по којима је препознатљив Вишеград и сусједни градови. Поред историјата о Соколском покрету у Палама, у посебној рубрици су разноврсни текстови посвећени Соколовим активнлостима у разним областима. У СОКОЛУ су и првонаграђене кратке приче које су током 2017. и 2018. године приспјеле на Соколов конкурс, на тему „Крсна слава у мом завичају“. Часопис „Соко“ посљедњих година прераста у годишњак у коме су сабрани и објављени занимљиви текстови који по својој документарности описују вријеме, људе и догађаје око нас. Извор: Часопис Соко