Претражи Живе Речи Утехе

С нама Бог Не може се приступити празнику Божића, а да се не промијени ум, да престане да сагледава ствари из уске и сиромашне перспективе себичног човека, како би их сагледао у бесконачној Божијој перспективи. Али оно што се дешава у Витлејему није романтична прича симболичног садржаја, способна да нахрани машту мале дјеце, већ стварни и историјски догађај. Витлејемско дијете је Човјек патње, према изразу Пророка. По први пут у историјском току човека, у пећини се открива тајна Оваплоћеног Бога, као тајна очинске љубави која је добровољно приноси човеку. «Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог» (Мт. 1, 23) Спасење свијета Празник Божића, који је земљотресни догађај, по карактеристичном изразу Светог Григорија Богослова, средишња је тајна целокупне Божанствене економије. Ово објашњава зашто се Божић слави и прославља као „спасење свијета, рођендан човечанства, заједнички празник цијеле творевине“. Бог постаје савршен и истинит човјек, не престајући да буде савршен и истинит Бог, да би човека учинио потпуним и савршеним сином Божијим и богом по благодати. Христос и човјек У наше дане многи се боре за аутономију и слободу човјека независно од Богочовјека Христа. Међутим, човјек без Христа суштински пориче самога себе и чини пустом своје постојање од своје аутентичне човјечности, озбиљно шкоди и штети себи, пати и трагично робује греху, пропадању и смрти, безизлазним ситуацијама и нихилизму. Прослављајући највећи догађај свих времена и свих векова, оваплоћено Рођење Христа нашег, Сина и Логоса Божијег, и повинујући се Његовој речи и примеру, – помиримо се са Богом, – ослободимо свој ум од ропства учењу које игнорише Спаситеља Исуса Христа Сина Божијег као савршеног Бога и савршеног човјека, – научимо да Бога познајемо неговањем односа, а не разумијевањем значења, – оживимо приоритет живота а не опстанак, – хајде да прекинемо узицу своје себичности, – откријмо у сопственом мраку лице ближњег и осјетимо га са разумијевањем и саосјећањем. И у тренуцима наше слабости не заборавимо да са собом понесемо Христа, извор живота, сам наш Живот, Радост и Наду. Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис) https://mitropolija.com/2022/12/29/covjek-bez-hrista-sustinski-porice-samoga-sebe/

Колико су Божанствене Литургије, у којима смо учествовали годинама, преобразиле наш ум, мисли, душу и цео наш живот? Уморио сам се од великих изјава о православљу оних чији су животи у тузи и беди, мраку и песимизму, злоћи и сплеткама, оговарању, прекору и непослушности. Време је да покажемо колико стварно носимо Христа у себи. Покажимо шта значи бити литургијски човек. Живети од и за Евхаристију. Уосталом, ваљда су црква, старци и манастири које посећујете годинама, бар мало преобразили ваш живот. Јер ако треба да се понашамо и живимо горе од оних који не иду у цркву, какво онда сведочанство о Христу дајемо? Блажени Павле Евдокимов је рекао да су у атеистичким државама, где људи нису могли да имају нормалан литургијски живот, духовни оци позивали вернике да постану храм, а живот Литургија. То јест, да она функционише у унутрашњем олтару нашег срца. Шта то значи у пракси? Шта значи бити олтар Богу? Да свакодневно откривате кроз односе и размишљања да сте човек светлости, радости и позитивности. Да све у вашем животу мирише на Христа. Да имате радост Духа Светога, који цвета у вама чак и у тешким зимама живота. Иако нисте решили своје проблеме, осмехујете се јер сте васкрсли. Да верујете да Бог није рекао последњу реч. Знате да он увек говори последњи, изненађујући све. Да су Божји планови изван наших сопствених прорачуна. Да у искушењима јасно покажете веру и поверење у Његову промисао. Да знате да ћутите, да се стрпите и да се покоравате Цркви а не својој вољи. Да постанете носиоци светлости, наде, вере у најбоље, најлепше и васкрсло. Да тамо где други кажу „изгубљени смо“, ви узвикујете „даће Бог, успећемо, сви заједно можемо...“. Христос није напустио наше животе ни на тренутак. Овде је за мене, за тебе, за све. Довољно је да одагнамо маглу страха и очаја из нашег ума и душе и да му викнемо: „Чувај нас Христе , да се не изгубимо…..“. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствоваo je 22. маја 2022. године, у Недељу Самарјанке и на празник Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског, Светом архијерејском Литургијом у Спомен-храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су преосвећена господа епископи крушевачки Давид, далматински Никодим, ваљевски Исихије, изабрани шабачки Јеротеј, изабрани западноевропски Јустин, марчански Сава, хумски Јован, као и високопреподобни архимандрит Нектарије, изабрани Епископ јегарски. Том приликом Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је беседио: "Христос васкрсе, браћо и сестре! Чули смо потресну причу из Јеванђеља по Јовану, потресну и у исто време препуну порука јеванђељских, порука самог Господа нашег Исуса Христа. Наиме, имао једну необичну сцену: Господ се нашао у Самарији, у крају у којем су живели људи који су у односу на изабрани народ Божји, у односу на јеврејски народ, искварили веру, а будући да начин живота зависи од вере, самим тим и њихов живот је био погрешан. Стога у јеврејском закону, закону старозаветном, није било дозвољено мешати се са онима који лажно и погрешно верују и који лажно и погрешно живе. Када је реч о Самарјанима Јевреји ни на који начин нису смели са њима да се мешају, а ако би се то којим случајем десило онда су морали да се подвргну молитви очишћења. И ево, Господ нашавши се у Самарији на извору који се зове Јаковљев извор, извор на месту где је Господ измирио дванаест племена израиљевих, на извору мира, разговара са женом Самарјанком. И то је још додатно необично, јер он разговара не само са представницом народа са којим се не меша, већ и са женом, као што прича казује, оном која је имала грешан живот. Међутим, у овој причи најкраће говорећи Господ поручује да је дошао због палог света, због палог човека, да га подигне, да га исцели, да га оздрави, да га спасе. Самарјанка и није ништа друго него симбол палог света. Господ не прави разлику између нечистих и тзв. чистих, оних који су самоуверени у своју чистоту, у своју праведност, у своју лепоту. Господ долази због свих и штавише надилази разлике, надилази раздвојеност између оних који су изабрани и они који су изван оквира изабраног народа. Господ долази да спасе све, долази да све призове у Цркву, јер читав свет је створен да буде Црква, па и онај свет који је изван Цркве, будући да свако створен по слици и прилици Божијој потенцијално и јесте Црква, тј. има шансу да уђе у тајну спасења и не само то него свако може оног тренутка кад сретне Христа да буде сведок Христа, да буде апостол Његов. Баш као у овој причи. Драматичан је дијалог, разговор који се води између Христа и жене која је грешна. Он је са необичном суптилношћу, са огромним поштовањем, са великом љубављу стопу по стопу, степен по степен, води ка спознаји да је Господ Христос заиста Господ. Она то не би ни могла да види да у њој није постојала дубока глад, дубока жеђ за Христом, дубока жеђ за Водом Живом. Није Господ у сусрету са њом ништа што је њено и што је од ње презрео, него је у разговору са њом тражио да похвали ако се ишта има похвалити. Кад јој је рекао да позове свог мужа, она му исповедила да нема мужа. Господ јој каже: То си добро рекла, јер заправо није имала мужа и то је била истина. Није се обрушио Господ на њене промашаје, на њене падове, него је гледао на њену тежњу и потребу за Христом, за унутрашњом светлошћу, за Водом Живом. Онога тренутка кад је жена почела да разумева да њен саговорник није један од обичних људи, него нешто чудесно, нешто несвакидашње и када је рекла: Зар ми не чекамо Месију, сам Господ каже: Ја сам Онај који с тобом говори. На безброј начина и безброј пута у нашем животу Господ нам се не само показује, не само да можемо да Га видимо, него истински можемо да доживимо прст Његове љубави. Читав свет је створен да буде Црква и свако може постати апостол као што је оног тренутка кад је просветљена светлошћу Христовом ова жена разумела ко са њом говори и постала апостол. Отишла је међу свој народ у одушевљењу, а да њене речи нису биле празне него истински доживљене, громогласне, види се по томе што је мноштво људи дошло да види ко је тај који овој жени даје Воду Живу. Она, од промашене и од пале постаје сведок, постаје апостол. У свом помрачењу она је заправо чезнула за светлошћу. И сам Христос је апостол. Он не седи у кабинетима, он не седи затворен у својој кули од слоноваче и чека да му дођемо, него иде међу људе, на маргине човековог постојања, грли и љуби узима у своје наручје све што је на изглед изгубљено, све што је на изглед помрачено, све што је на изглед пропало. То и јесте пример и нама, браћо и сестре, без обзира колико смо слабашни, јер ако знамо Христа, а знамо Га јер смо Тело Његово, јер смо Црква Његова, свако од нас где год иде заправо стоји у амвону, стоји у проповедаоници. Собом, својом речју, погледом, гестом, унутарњим односом према свима открива заправо у којој мери Христос у њему и у којој мери је Христос снажан. Нека би Господ дао да и ми попут Самарјанке осетимо дубину својих промашаја, да осетимо празнину и бесмисао живота без Христа и да у исто време никада не изгубимо наду да ћемо трагајући за Водом Живом заправо доћи до Христа. Нека би Он био са нама, у нама, и међу нама како бисмо окушајући од Његове љубави напајали се непрестано Водом Живом која није ништа друго него Исус Христос, Син Бога Оца са којима се слави заједно и Дух Свети и сада и увек и у векове векова. Амин!" Извор: Инфо СПЦ Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (ТВ Храм)

Саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Недић, протојереји Григориј Сапсај, Александар Бајић и Војислав Костић, јереји Марко Којић, Стеван Васиљевић, Иван Фаранов и Зоран Недић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Николај Сапсај. У наставку преносимо Патријархову беседу у целини: У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, данас је Велика субота и, ево нас, ми смо очевици, ми смо учесници завршетка драме и пута који је Господ наш преузео, узео на себе из љубави према људском роду, из љубави према сваком од нас, како бисмо ми дошли до спасења, до смисла свог постојања, али и до смисла постојања читаве творевине и сваког човека проистеклог из љубави Божје као икона Божја. Ево нас на крају драме и на почетку нашег учествовања и живота у вечности. Јуче је био Велики петак и ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе. То наше распеће може имати два правца. То наше распеће по љубави Божјој, по дару Његовом, може бити распеће оног разбојника који је распет због греха својих, праведно и оправдано био са леве стране распетог Господа нашег и који се ругао Господу. То његово распеће пут је у тоталну пропаст, у тотални мрак, у потпуну самоћу и отуђеност. То његово распеће јесте распеће коначно за бесмисао, за пакао. Међутим, наше распеће може бити и сараспеће са оним разбојником који је био са десне стране распетог Господа. То распеће јесте распеће на коме је Црква. Распеће разбојника, који је такође оправдано био осуђен и распет, јесте распеће које има свест о свом промашају, о свом недостатку. Оно има дубоку спознају да је Бог потребан човеку, да је све оно за чим чезне и што у себи осећа јесте глад за вечношћу, за пуноћом, за радошћу и за љубављу која постоји у Господу. То распеће јесте спознаја која се развија у вапају и у крику људске природе и сваког од нас: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме! Црква Христова јесте заједница верних. Господ је глава Цркве и Црква непрестано молитвено славећи Бога истовремено и моли Господа: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Међутим, све то што је Црква изговорила и што изговара, већ је у Господу дато и реализовано или постоји у Цркви. Господ у Цркви својој не само да нас се сећа, него више од тога, нераскидиво је сједињен са нама. Нераскидиво је сједињен са нама и то управо овде, на светој Литургији, окушамо и живимо. Зато је Царство Божје са нама и међу нама и у нама већ овде и сада у историји и, наравно, у пуноћи очекује све нас у есхатону, у будућем веку. Дакле, ми, браћо и сестре, знамо и свесно смо се определили за то да иако смо разбојник, иако распињемо Христа и помислима и речима и делима, јесмо онај разбојник са десне стране који не само да није без наде, него је испуњен и храброшћу и радошћу. Знамо да иако смо и ми разбојник, који је са десне стране, да онда када мрзимо једни друге, када завидимо једни другима, када осуђујемо једни друге и када чинимо много тога што је супротно Јеванђељу Христовом, распели смо Га. Баш због тога што знамо да Га распињемо, Њему се обраћамо речима: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Данас је субота и данас бисмо требали да ћутимо молитвено, како каже црквена песма, јер се збива велика тајна. Господ је сишао у Ад и васкрсао ту нашу смртну пролазну људску природу. Победио смрт! Сишао је у чељусти нашег непријатеља да би њега ту где он царује победио. Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост. За разлику, на пример, од представљања тајне Васкрсења у западној иконографији где је Христос представљен као младић, као Аполон који носи знакове победе, а прате Га људи који примају дар Његове победе, наша иконографија представља Господа који из дубине Ада за руке води Адама и Еву и многе светитеље са ореолом управо да бисмо ми разумели да Господ не долази са небеса, да не чини ту победу споља, него изнутра, из нас, из срца нашег непријатеља. Данас, на Велику суботу, већ учествујемо у радости Васкрсења Христовог, а то значи да и ми заједно славимо своје васкрсење у Њему. Већ сада, на Велику суботу, Господ нам поручује поручујући мироносицама: : Не бојте се! и: Радујте се! Зато, браћо и сестре, иако данас треба да ћутимо молитвено, ми се радујемо и не бојимо се и овде и сада и у векове векова. Амин! http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_raspeli_smo_hrista_time_smo_raspeli_sebe

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Велики петак у Цетињском манастиру, 10. априла 2015. године Припремамо се, драга браћо и сестре, за овај суботњи дан, за кога чусмо да је он највећи од свих дана ове недјеље Страсне, као што је ова Страсна недјеља највећа у односу на све оне недјеље Великога поста, а Велики пост, да су то дани и велике тајне које нам се у њима дарују већи од свих оних тајни којима је човјек обдарен од настанка свијета па до данас. Дакле, пјевасмо пјесму: ,,Васкрсни Боже, помози нам, избави нас славе имена Твога ради.” Није случајно да се тај стих пјева управо данас, када Господ почива у гробу, у суботњи дан. Субота је од памтивијека, од стварања свијета, била дан одмора, и када је Бог завршио Своја дјела, стварање свијета и човјека, онда је починуо од свих дјеле Својих. А ево и Господ, који је изашао и наставио то дјело Бога Оца и Своје дјело и Духа Светога, Он је изашао на дјело Своје, од рођења у утроби Пресвете Дјеве, па онда редом кроз све оно што је учинио и што се са Њим догодило до овога светога дана, и Он је, дакле, у овај суботњи дан починуо од тих Својих дјела. Починуо је да би се седми дан, дан одмора, преобразио Његовим Васкрсењем, у осми незалазни дан, дан вјечни и непролазни, дан обасјан свјетлошћу Његовога Васкрсења. Тај дан, укључујући и овај дан уласка у све дубине Своје творевине, тај дан је дан непобједив, неуништив. Зато није случајно речено да је јачи Онај који је у нама него све силе које су око нас. Пита мене када смо се враћали из Цркве наш брат Зоран: ,,Кад ће доћи Господ?” ,,Па брате Зоране, па Он је ту са нама?” ,,А гдје ту са нама? У нашем срцу?” ,,Ево Га ту, пред нама иде распет из бескрајне љубави Своје за нас.’’ И Он је рекао да нас неће оставити саме и то потврђује и Својим дјелима и Својим Распећем и Својим Васкрсењем: ,,Нећу вас оставити саме, послаћу Духа Утјешитеља који ће вас уводити у сваку истину!” ,,Са нама је Бог! Разумите народи, јер је са нама Бог!” Тако је пјевао древни пророк, тако пјева и Црква Божија кроз вијекове и потврђује се та велика и света истина ,,Бог са нама”, а то и значи име које је дато Христу, Емануил, што значи ,,са нама је Бог”. Дакле, и ова света ноћ потврђује да је са нама Господ. Неки кажу овдје код нас који служе неким својим идолима, одричући се ове велике светиње, ове силе Божије која нам је дата кроз наше претке, кроз нашега Светога Петра Цетињског, Петра II Ловћенског Тајновица, кроз Светог Јована Крститеља, чију руку овдје имамо као живо свједочанство Божијега присуства и Божије светиње са нама, кроз дио Часнога крста на коме је распет Господ, и то је велико чудо, то нам потврђује да је заиста са нама Бог, дакле, неки који мисле да су они већи од Бога, да су моћнији од Бога, да су њихова дјела моћнија и дуговјечнија од Божијих дјела, они кажу: ,,Јача Црква од државе.” Па природно! Држава је од јуче до сјутра, а ова Црква колико је држава испратила, велике империје, римска, који су гонили и прогонили хришћане, пун је календар мученика из тог времена, који су се понашали према хришћанима као што су се Пилат и првосвештеници јеврејски понијели према Христу! И зато су, да би Га избрисали, да би Га побједили у име државе, у име идеологије, у име других идеја, лажних идеја свога времена, прогонили Га, па Га разапели, па Га сахранили и рачунали: ,,Нема ништа више од Њега.” А тек онда кад је био најнемоћнији, кад је у земљу био сахрањен и у гроб, и кад се рачунало да никад више неће се појавити, тек онда се пројавила Његова сила и Његова непобједива моћ! Велике империје, велики цареви, моћни освајачи свијета до најновијих времена, и црвене, и црне, и каквих све није било, мале и велике државе које су заснивале своју моћ на људској снази, оне су трајале колико траје људска моћ, а људска моћ је немоћ! Све нам то потврђује колико је човјек немоћан јер му је дах у носу! А поготово безбожан човјек, који не гради дјела своја на Богу, на Христу као камену темељцу непоколебивом, који не гради своје државе, не гради своја царства и своја имовину на Ономе који је дародавац свакога знања и сваке имовине! Природно, док траје људска моћ трају и такве људске творевине и људска дјела и људске државе. Треба да их има, и Бог је благословио да их има, али само оне државе, и они државници и она царства и она дјела које људи стварају која се темеље не на пјеску, јер мудар човјек гради кућу своју на камену тврдом и од камена, а безуман човјек он гради на пјеску! И дуну вјетрови и све што је саграђено на пјеску развије се и нема трага од њега! Дакле, нека државници савремени, који сад мисле да су моћнији и од Бога, и од Христа, нека се мало размисле, нека погледају шта се догађало са много моћнијим прије њих! Па размисливши, нека и они граде своје државе и своја дјела, нека граде на ономе што је вјечно и што је непролазно, на Божијој сили, заједно са Богом! А Црква управо и јесте спона, она је грађевина саграђена на Христовој љубави, љубави Распетога Христа, на сили Његовог Ваксрсења, на сили Божијој, непоколебивој! На оној сили која држи небо, земљу и сву творевину! На оној сили којом је Бог задахнуо и небо и земљу и људско биће и све што постоји, на тој сили нека граде и они, као што је Црква Божија то градила и гради, па зато и увијек и свједок у тим пролазним грађевинама људским и у тим пролазним људским дјелима и подухватима, дјелујући дјело Божије и градећи и себе и градећи и свијет на томе. Црква Божија опстаје не снагом мојом, неког владике, неког попа или неког вјерника, него управо снагом живога Бога, снагом Христа распетога, који је погребен, а са Њим покушали да униште свако добро и носиоца добра на овој земљи. Али сила Божија вјечна, свака повремена, а Божија свевремена! Ево, и овај свети дан шта је друго него је свједочанство и призив свима нама људима, без обзира гдје се налазили, у које вријеме живјели и на ком мјесту били и киме и чиме владали, да се освјестимо, да се вратимо, да градимо своје грађевине, своје државе и своја друштва, да градимо на том камену непоколебивом, да градимо на Божијој љубави, на Христовој љубави која не тражи своје. Христос је по томе велики и моћан, што је самога Себе без остатка даровао. И највећи и најснажнији су они људи који не траже ништа за себе, него све дају другима! Такав је био Христос, Он је нама примјер. А и у животу највећи су они људи, било да је мајка, да је отац или ратник, највећи су они који жртвују себе за ближње своје. Учимо се од Христа Господа, учимо се тој великој, вјечној и непролазној љубави и кроз њу стичемо ту снагу Божију, носећи је и свједочећи је пред свима људима и пред свим земаљским народима. Зато је дивна ова реченица светога пророка: ,,Васкрсни Господе и помози нам и обасјај нас свјетлошћу Твојом и ради имена Твога вјечнога и непролазнога.” Коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/10/mitropolit-amfilohije-ucimo-se-od-hrista-gospoda-velikoj-vjecnoj-i-neprolaznoj-ljubavi/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено је, у петак 25. марта 2021. године, присуствовао светој Литургији Пређеосвећених дарова у Светосавској цркви на Врачару, коју је служио викарни Епископ ремезијански г. Стефан, а после које је обављена Света Тајна исповести свештенства архијерејског намесништва београдског првог, бележе колеге из ТВ Храм. У поучном слову које је произнео, Патријарх је напоменуо да „пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића“. Треба "интензивније да посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем. А онда, после дијагностиковања, како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији и духовном лечењу", рекао је Његова Светост. Црква је управо у том контексту самопосматрања "као једно од помоћних средстава устројила и исповест, коју треба да практикујемо током свеукупног живота и свакога дана" рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да "исповест није својесврсни судски процес, није истрага", већ је то "само пројава, потврда онога што се у Цркви зове покајање". У исто време је то и призивање благодати Божије, која треба "да буде путоводитељ, лек, терапија, која нас враћа на прави пут и нормално, здраво духовно стање" нагласио је Свјатјејши Владика. "Бог у Христу откривени је наша мера и критеријум" рекао је Патријарх српски и нагласио да "ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање". "Свештеници, заједно са верницима и пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани, јер они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божијим" рекао је Патријарх српски. "Да би то могли, морамо заиста и ми свештеници трудити се, уздајући се увек у Бога, да будемо истински и прави пример тј. да будемо сведоци, речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота", рекао је између осталог Патријарх Порфирије говорећи о исповести једног дела свештенства АЕМ. У наставку, можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести: Редакција Радија "слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/25.03.22 Patrijarh Porfirije crkva sv. Save.mp3

У прву Недељу Велике четрдесетнице – Недељу Православља, 13. марта 2022. године, Свјатјејши Патријарх московски и све Русије Кирило, началствовао је служењем Свете Литургије у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Поред великог броја архијереја, свештеномонаха и свештенства Руске православне цркве, као и представника Помесних православних цркава при Патријарашком престолу у Москви, Његовој Светости је саслуживао и Преосвећени Епископ моравички Антоније, старешина Подворја Српске православне цркве у Москви. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља под руководством И.Б.Толкачева. Благословом Његове Светости Патријарха Кирила, у свим храмовима се узноси молитва за мир у свету, што је учињено и у Храму Христа Спаситеља, одмах након сугубе јектеније. Након Свете Литургије, Његова Светост је началствовао служењем посебног чина Торжества Православља, после којег се обратио присутним верницима са својом патријарашком беседом. Патријарх Кирило је том приликом уручио и висока одликовања Руске Цркве, међу којима и ахиархимандриту Илији (Ноздрину), поводом његовог 70. рођендана. Извор новости: Пресс-служба Патриарха Московского и всея Руси Извор: Страница Епископа Антонија

Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 30. децембра 2021. године на светој архијерејској Литургији поводом престоног празника јединог храма у Архииепископији београдско-карловачкој који је посвећен Светим мученицима ђакону Авакуму и игуману Пајсију у земунском насељу Алтини. -На празник мученика који се нису одрекли своје вере, који нису изабрали овоземаљски живот, него су претпоставили њему вечни живот, Црква одређује да у Јеванђељу чујемо речи да ко жели да сачува живот свој - изгубиће га. Онај који се одриче вечног живота и Царства небеског да би му било добро овде на земљи има препреку да наследи Царство небеско, закључио је епископ Сава. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије благоизволио је предводити свету архијерејску Литургију у храму рођења светог Јована Крститеља у Шипову на празник светог великомученика Димитрија 8. (26) новембра 2021. године. Епископу су саслуживали: игуман Јетотеј (Влајковић), протопрезвитер-ставрофор Илија Проле (Епархија бачка), Петар Миловац, Драган Шкалоња, Љубинко Аничић, Миладин Самарџић, Чедомир Арамбашић, Радослав Станковић, протопрезвитер Милош Црепуља, протонамјесник Жељко Ракита, Митар Керлец и протођакон Немања Рељић. Звучни запис беседе На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Сергије рукоположио је Душка Шобића дипломираног теолога из Шипова у чин ђакона. Послије прочитаног јеванђелског зачала Владика је бесједио о светом великомученику Димитрију којег прослављамо данас, оног Димитрија који је оставио целокупну овоземаљску славу и цара како би задобио Небеску у наручју Христа Цара. Послије заамвоне молитве извршено је освећење славског колача и жита јер је свети великомученик Димитрије заштитник и крсна слава Општине Шипово и борачке организације, а након свете Литургије извршено је освећење нових крстова за будући храм светог великомученика Димитрија у Шипову. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У понедељак 08. новембра на празник Светог великомученика Димитрија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Jустин викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Епископу Јустину саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јустин је у својој архипастирској беседи говорио о животу Светог великомученика Димитрија и о хришћанима који су мученички пострадали за Христа. Преосвећени Епископ Jустин је истакао да су Хришћани свих времена дужни да сведоче веру и сви ми који смо крштени и који носимо име хришћанско управо смо на то позвани, свакога часа и свакога трена да сведочимо својим животима, својом љубављу према Богу, према ближњима и према самом себи и према читавом свету који нас окружује, треба да показујемо љубав и да сведочимо Христа. Епископ Јустин је нагласио да истинско сведочанство на које смо ми Хришћани позвани јесте кратко и јасно, а оно гласи спремност да за Христа дамо све, а Христа ни за шта. Извор: Телевизија Храм

Навршила се година од земаљске кончине великог пастира, јерарха наше Цркве, једног од најзначајнијих теолога и личности нашега времена, Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Прилог Радио-Светигоре На годишњицу његовог упокојења, данас, 30. октобра, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Свету заупокојену литургију и помен на његовом гробу. Саслуживали су Преосвећена господа епископи: милешевски Атанасије, диселдорфски и све Њемачке Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, будимљанско-никшићки Методије, марчански Сава, викар Патријарха српског Порфирија, са свештенством и свештеномонаштвом из више епархија наше Цркве уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Епископ рашко-призренски г. Теодосије је казао да нам Господ кроз Свето јеванђеље поручује: Ко слуша реч моју и вјерује у онога који ме је послао, има живот вечни и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот те да је у овој реченици Господ рекао све што је потребно за наш живот и за наше спасење. “Потребно је слушати ријеч Божију јер то није обична ријеч. У ријечи Божијој је сила Божија којом се ми освећујемо и спасавамо, а вјера је за нас потребна, јер то су двери нашега бића. Вјером ми отварамо своје срце, свој ум за Господа. Онај ко има вјере, он прима Господа и не живи он него живи Христос у њему”, бесједио је владика Теодосије. Епископ рашко-призренски је објаснио да постоје двије смрти и два васкрсења: прва смрт је смрт душе, а друга је смрт тијела. Такође, како је казао, још у овоме свијету можемо васкрснути душом, а засигурно ћемо и васкрснути тијелом: “Нови Адам Христос, који је истинити Бог и истинити човјек, он је побиједио и гријех и смрт и ђавола. Он је по свему био човјек, само не по гријеху. И зато што није згријешио, а живио је у овом свијету грешном, Њему је дат суд, да суди свима људима и овоме свијету. И сви ће васкрснути неминовно, али ће једни васкрснути за живот вјечни, а други ће васкрснути за суд. Онако како живимо у овом свијету и коме смо служили овдје у овом животу, тај удио ћемо добити и у вјечном животу.” Подсјећајући да данас у овом Храму Васкрсења, који је плод љубави блаженог спомена нашег Митрополита Амфилохија, узносимо Господу молитве за спасење наших душа, за спасење цијелога свијета, за душу нашега Митрополита Амфилохија, владика Теодосије је казао да нас је наш Митрополит учио љубави Христовој не само ријечју, већ примјером и животом. “Он је ходио путевима својих отаца и све што је наслиједио, он је то сачувао и надомјестио све што је недостајало, све у славу Божију, а за Цркву Божију и овај вјерни народ. А ми данас, благодарни Богу што смо имали учитеља, пастира, оца, слиједимо његов пут, настављамо његово дјело јер то је Божији пут који води у васкрсење и живот вјечни. Овај храм је нешто најљепше у овом граду, попут Соломоновог храма подигнут је у славу Божију, и слава Божија испуњава овај храм и освећује све нас који смо у њему, али овај храм је нама драг по томе што у њему почивају и мошти нашег драгог блажног спомена Митрополита Амфилохија. И ми се овдје сабирамо и цјеливајући његов гроб, ми цјеливамо самога Христа којим је он живио и за кога је живио”, закључио је у свом архипастирском слову Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Након причешћа вјерних служен је парастос блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, послије којег се сабранима обратио Митрополит Јоаникије који је казао да се данас широм православне васељене, на годишњицу упокојења блаженопочившега Митрополита, у свим храмовима узносе молитве за покој његове душе, али да “исто тако осјећамо докле се молимо Богу за покој његове душе, да се и он моли за нас”. Благослов Његове светости Патријарха српског г. Порфирија светоме сабрању пренио је владика мачвански Сава који је казао да смо се данас сабрали у храму који је деценијама заједно са својом паством зидао блажене успомене Митрополит Амфилохије, а који је круна његовог тридесетогодишњег рада: “Али његовог рада не само у зидању овога и других храмова, него у зидању и изграђивању живе Цркве Божије, у изграђивању храма Духа Светога. Та Црква Духа Светога, та жива Црква, се сабира по сводовима овога и других многобројних храмова и манастира које је својим трудом, и вашом помоћу, обновио блаженопочивши Митрополит прије свега да заблагодари Богу за све и за сва, за сва добра која нам је Господ дао. Да заблагодари Богу за живот прије свега, за разум, за могућност да спознамо шта је то и који је Божији пут. Да заблагодаримо Богу за могућност крштења, чланства и живота и живљења у Цркви, живљења у заједници, изграђивање заједнице љубављу.” Владика Сава је казао да се окупљамо у храму да заблагодаримо Богу и на људима, на нашим ближњима, крвним, али и духовним сродницима, и онима који нас духовно изграђују. Нагласио је да смо се данас окупили да заблагодаримо Богу што је овом народу у ово вријеме дао личност, архијереја у личности, блажене упомене Митрополита Амфилохија, који је васкрсао и духовно родио овај народ: “Зато браћо слободно можете поновити ријечи апостола Павла који је рекао: Такав нам архијереј требаше. Ви сте имали архијереја који је као древни пророк из древних времена водио народ кроз пустињу. Тако је и он водио народ кроз духовну пустињу да би га извео у благословену и обећану земљу, која је слобода и радост у Духу Светоме и већ овдје на земљи предокушај Царства небескога које ишчекујемо. Архијереја сте имали који је био стражар и чувар ваших душа, који је имао ревност за дом Божији, али и ревност и љубав за свакога од вас појединачно. Зато послушајте апостола Павла који вели: Сјећајте се својих старјешина који вам проповиједаше ријеч Божију, гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову.” Преосвећени владика мачвански Сава је подсјетио да је свршетак живота Митрополита Амфилохија био благословен, и за њега и за све нас, а да је вјера његова, коју је утврдио и проповједао и коју нам је оставио, да смо сви рођени за Царство Божије и да је једини спас, како је говорио и писао у Јагњету, у Христу Господу нашем, који се као јагње невино принио на жртву за свакога од нас: “Али који је истовремено и пастир који брине о свакој души повјереног му стада. Његову вјеру, дакле у Христа Господа кога треба вољети, коме се треба молити, и кога се једино треба бојати, сачувајте у својим срцима. Још једном вам преносим благослове Његове светости Патријарха Порфирија који се данас заједно са цјелокупни свештенством наше Цркве моли за покој душе Митрополита Амфилохија, и са свима нама се моли да Господ настани његову душу у Сабору светих, а да му међу нама буде вјечна слава и хвала и вјечан помен”, поручио је Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског. Митрополит Јоаникије је након тога се у свом обраћању подсјетио на ријечи нашега блаженопочившег Митрополита, који је чинио огромна, монументална, непрегледна дјела, да му је и васиона била мала и тијесан овај створени свијет. “Од кад је прешао из овога свијета у нови живот, некако можда и још се више дивимо и његово дјело сагледавамо из неке нове необичне перспективе. Али оно што је ипак јасно, он је носио Господа Исуса Христа и благодат Његову и Дух Његов у своме срцу, и мудрошћу Божијом био је осјењен и сила ријечи Божије дјеловала је кроз његову ријеч. Имали смо архијереја који је био и остао сасуд благодати Духа Светога, човјека такве љубави и такве ревности да је свега себе принио на жртву Господу Исусу Христу, али то значи истовремено и своме народу и свакоме од нас појединачно. Он је тако и говорио да се кроз жртву достиже до љубави и да без жртве не можемо достићи смисао живота и да у сваком добром дјелу имамо садржану жртву, а то је заправо Христова голготска жртва”, бесједио је Митрополит Јоаникије. Блаженопочивши Митрополит се често успињао на голготу Христово, и ту се, како је нагласио Високопреосвећени владика Јоаникије, осјећао најсигурнијим и тада је био најјачи јер је био са Христом: “И није се одвајао од Њега ни у временима када је изгледало да је све мирно и лијепо, а посебно у оним временима када је трпио тешкоће и увреде. Други човјек, све ми се чини било ко од нас, да се нашао у ситуацији каквој је он био кад је дошао у Црну Гору, клонуо би духом колико је било препрека, колико мрежа лукавства, пакости и злобе, које су га одмах почеле ловити. Али су се грдно преварили. То је био Амфилохије који се није дао уловити па су се те мреже полако, али сигурно, распадале као паучина”, нагласио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Истакао је да је требала снага духа и огромна храброст и визија да се нешто уради од онако спепељене Црне Горе, али да је Митрополит Амфилохије осјећао онај огањ вјере који тиња, а који му је оставио његов претходник Митрополит Данило. По његовим ријечима он је дошао да разгори тај огањ вјере и да очисти, спали, све нечисто, а да још љепшим покаже оно што је здраво и чисто. “Он је знао шта је Црна Гора и шта Црна Гора баштини, а знао је такође добро, и то је често говорио, шта није Црна Гора, шта је рђа коју треба склонити са лица Црне Горе. И он је у томе, као човјек који има свој животни вијек, у потпуности успио и свима нама показао. И вратио Црну Гору њој самој, вратио је Његошу, Светом Петру, Светом Сави, Светом Кирилу и Методију. Вратио је Христу, вратио је тамо гдје је она увијек и била, али понекад се нама тако учини да је она неђе отишла, као што многи и чине па бјеже и од себе и од својих предака, и од својих коријена и од својих светиња, и од своје вјере и своје браће, и од своје дјеце.” Митрополит Амфилохије је као нови Свети Петар Цетињски, као нови Његош, као нови Марко Миљанов, оставио предубок траг и као архијереј, као пастир, као учитељ и просветитељ, као немар и објединитељ народа: “Посебно као онај који је по угледу на Христа Господа претрпио премного увреда, оптужби, лажи, клевета, и трпи и дан данас. И дан данас неки би да узнемире његов гроб јер немају мира, толико је Амфилохије уздрмао све оно што је лажно и све оно што је вјештачко, и сваки фалсификат показао да је лажан”, рекао је и додао да у нашој историји имамо такве архијереје у чији ред је достојно стао наш блаженопочивши Митрополит. Подсјетивши да се он упокојио уочи Светога Петра Цетињскога, а да је на дан Светога Петра био у Цетињском манастиру почивајући у своме кивоту, а на Његошев дан његово напаћено тијело предато мајци земљи, Митрополит Јоаникије је нагласио да се само по себи показало да имамо три света и велика архијереја. Како је објаснио због тога смо ове године имали и “Дане Митрополита Амфилохија”, као што смо ранијих година имали “Његошеве дане”, те да су то заправо једни те исти дани са којима ће се наставити. Говорећи о Митрополитовом дару за људе, за свакога човјека, указао је на то да је он треперио пред тајном људског бића, зато што је треперио пред тајном Христа Бога живога, оваплоћенога и Спаситеља. Био је изврстан педагог, имао је велики дар за дјецу… и поред свих мука које је трпио носио је радост живота. “Његово лице је сијало још овдје на земљи, али смо увјерени да ће засијати и у вјечности. Вјечан му спомен”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је своју бесједу завршио благодарношћу свима који су дошли, посебно званичницима Црне Горе, за које је казао да се још увијек нису одвојили од народа, те да се нада ће и остати заједно са својим народом: “Да ће испунити све оно што од њих народ очекује јер кроз све то некако гледамо и завјет нашега блаженопочившега Митрополита који нас је учио да се одрекнемо сваке себичности, да не будемо људи ограничени својим малим, ситним, земаљским интересима него да се жртвујемо једни за друге, да се жртвујемо за своју отаџбину, да се жртвујемо за будућност нашега народа и нашега потомства.” По завршетку Свете службе Божије, архијереји, свештенство, драги гости, вјерни народ, сабрани у Христу помолили су се и на гробу нашег оца Митрополита Амфилохија и на тај начин окончали ову данашњу спомен службу. Молитвеном сабрању присуствовали су предсједник Скупштине и Владе Црне Горе Александар Бечић и Здравко Кривокапић, министри и народни посланици, предсједници поједних општина и партија, многобројни представници јавног и културног живота. “Дани Митрополита Амфилохија” биће настављени сјутра Светом литургијом у Цетињском манастиру и Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић) уснуо је у Господу 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. Вјечнаја памјат нашем вољеном Митрополиту Амфилохију! Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/

„Када би нам духовни вид био чист, на Литургији бисмо видели једни друге као што су апостоли видели Христа на Тавору. Видели бисмо да смо у светлости“, казао је владика Јеротеј у Загребу. У четвртак, 6/19. августа, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ топлички Јеротеј служио је Божанствену Литургију у Саборној цркви у Загребу, која прославља храмовну славу. Саслуживали су му изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава, са свештенством Саборног храма. На Литургији је појао хор под руководством Иване Србљан. Владика је у бесједи коју је изговорио по прочитаном Јеванђељу (Мт. 17, 1-9) рекао да је, приликом преображења Господњег на Тавору, божанска природа Господа Христа просијала из Његовог људског тијела, а да су нетварне божанске енергије прожеле и обухватиле тројицу присутних апостола. Казао је да је ријеч не само о догађају преображења Христовог, већ и богојављења, јер су се истовремено јавили Отац, Син и Свети Дух. Рекао је и да је ријеч о догађају Цркве јер ”овде, осим Господа Христа који се преобразио, видимо и представнике Старог Завета – светог пророка Мојсија као представника Закона Божијег који је Бог дао Јеврејском народу на Синају и светог пророка Илију, као представника свих пророка и пророчке објаве Господње која је била упућена како Јеврејима тако и читавом свету. Ту су били и свети апостоли Петар, Јаков и Јован, као представници новозаветне Цркве”. Епископ Јеротеј је казао да се Господ преобразио да би показао људима смисао њиховог постојања – обожење и додао да је управо то Бог намјенио људима још приликом стварања свијета и првих људи. ”Господ је, проповедајући своје јеванђеље током живота на земљи, пројављивао божанску природу која је била сједињена са људском. То се видело кроз многа чуда која је чинио, кроз власт коју је имао над духовима, и, пре свега, кроз бескрајно смирење и бескрајну љубав коју је поседовао. Зато се пред светим апостолима Петром, Јаковом и Јованом преобразио на гори Тавор, да би показао својим ученицима који је њихов крајњи смисао”, рекао је епископ Јеротеј и казао да је човјек створен ”да буде бог, да буде такав какав је Христос, да му лице сија као сунце и да буде сав светлост”. ”На свакој Литургији се дешава тајна преображења. Када се моли читава заједница испред које стоји свештеник она призива да сиђе Свети Дух не само на Дарове који се приносе – хлеб и вино, него и на нас и на све оно што носимо са собом. Силази Дух Свети и освећује све наше трудове, исцељује све наше муке и болести. И ми, када би нам духовни вид био чист, могли бисмо једни друге на Светој Литургији да видимо као што су апостоли видели Христа на гори Тавор. Видели бисмо да смо сви у светлости. Сваки од нас је Христос и сви заједно смо Христос” казао је владика. Пред завршетак Свете Литургије епископ Јеротеј је благословио грожђе и славске дарове, кољиво и колач, а по отпусту је свештенству и сабраном народу пренио благослове и поздраве Његове Светости Патријарха Порфирија и честитао храмовну славу. Славско послужење за сав народ је ове године, због епидемијских прописа, припремљено у дворишту Црквене општине Загреб. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Саве на Врачару. Епископу Стефану саслуживали су изабрани Епископ хвостански Г. Јустин, протосинђел Данило и свештенство светосавског храма. После Светог Јеванђеља изабрани Епископ Јустин је произнео поучну беседе у којој је нагласио да треба да живимо љубављу и додао да вера не потиче од чуда, него чуда потичу од вере. "У Христа се верује пре свега срцем, по слободи и из љубави се њему следује, као што он сам каже "Ако ме љубите заповести моје држите". Дакле љубав је оно што нас веже, што нас води ка Христу и чиме се ми држимо за Христа", нагласио је изабрани Епископ Јустин у својој беседи. Свом брату у Христу честитао је имендан речима: „Данас је недеља, дан Васкрсења Христовог и због тога треба да се радујемо, а такође радујемо се и што прослављамо једног дивног угодника Божијега Стефана, првомученика архиђакона, чије име носи наш Владика ремезијански Господин Стефан, брат драги у Христу саслужитељ. Иако то није централни празник, његов имендан је 9. јануара, ипак није на одмет чешће изразити лепе жеље и братску љубав према особама које су толико битне и значајне у нашим животима какав је и владика Стефан. Стефан на грчком значи „венац“ и он на својој глави тренутно носи венац од драгог камења, како се каже у псалмима, митру епископску, али какав год да је венац, од трња, као што је Христос носио или онај које носе Епископи, он укључује у себе велику одговорност, велики терет и велику обавезу. Од свег срца у име свих нас желимо да му Господ и Свети Стефан буду бранитељи и помоћници у множењу његовог венца на спасењу његове душе. Оно што је наша честитика и наш дар, јесу молитве за њега.“ Извор: Телевизија Храм

Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Повезан садржај: Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део) По завршетку Великог рата, док је још био у Енглеској, јеромонах Николај изабран је (12/25. марта 1919. године) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тек као Епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота. Нови српски Златоуст био је не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском сведочењу Христа. У другом делу специјалне емисије, посвећене јубилејима Владике Николаја, говорили смо о његовом богословско-књижевном раду; раду са нашим побожним народом и посебно са богомољцима; обнављању многих порушених, запуштених или полупразних манастира; обнављању и подизању гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина; раду са сиромашном децом и ђацима. У бурним историјским догађајима Владика Николај је делио тешку судбину свога народа, од хапшења, заточеништва у злогласном логору Дахау, до трновите стазе емиграције, увек у срцу и души носећи топлу љубав према своме народу и отаџбини. У Америци је Владика Николај наставио свој мисионарски и црквени рад. Упокојио се мирно у Господу, 18/5. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, а сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, 27. марта. Његове свете мошти данас почивају у родном Лелићу. Круна другог издања емисије је, поред сведочења блаженопочившег архимандрита Јована Радосављевића, химнографија и молитва светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља. Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота. У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године. Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У педесети дан од Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник Силаска Светога Духа на апостоле – Света Педесетница, празник који васељенски радио „Светигораˮ прославља као своју славу. О богослужбеним особености наведеног празника, као и о његовом смислу и значају разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора *Будући да празник Свете Педесетнице своје коријене налази у Старом Завету, упознајте нас са старозаветном Педесетницом. Ако је Празник над празницима – Васкрс круна и испуњење оних духовних и спасоносних најава старозаветне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан после Изласка. Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: „И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодноˮ. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. *У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолила бих Вас да приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? Бог ствара свет и човека из љубави са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Дела апостолска нам доносе конкретно сведочанство о свештеном догађају Силаска Светога Духа на Апостоле. Празник који претходи догађају Педесетнице је Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „…ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам дâ другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“. Десети дан након Вазнесења, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученика. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали. Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима. После Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тело. Ученике Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тела Цркве, односно Тела Христовог. Управо у свему наведеном налази се тајна празника, тајна овог свештеног и спасоносног догађаја који се историјски једном догодио, али се увек и изнова понавља, он је непрестано на свакој Светој Литургији делатан. *Каже се да је празник Силаска Светога Духа на апостоле рођендан Цркве Христове. Шта то значи? Црква Христова није музеј, а свештеници и верни народ нису некакви кустоси… Црква Христова је живи организам, она је богочовечански организам који је увек жив, делатан, благодатан и спасоносан. Формулација „рођендана Цркве” није поетска слика, већ суштинска, а можемо рећи и догматска порука, она благословена порука да Црква почиње тамо где су људи сабрани око свога Господа и загледани у Небо. *Рекли сте да је педесетнички доживљај срж литургијског живота, шта ово конкретно значи? Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубока мисао великог Светог Григорија Богослова указује да свака Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог; и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини истински могућим. У Цркви Христовој готово да нема прошлости која није истовремено садашњост, али са друге стране, нема садашњости која већ није сагледана очима вечности и будућега века. Конкретно речено, нешто што се некада збило (нпр. Рођење Христово), и нешто што ће се тек збити (нпр. Други долазак Христов), у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати и опитно заједничарити. *Које су богослужбене особености празника Свете Педесетнице? После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. У вечерњим стихирама на стиховње црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) *Зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? Доношење траве и цвећа у свети храм на дан свете Педесетнице, представља нашу радост пред Господом, ону вечну радост којом је озарена васколика створена природа кроз човека, као и потврда благословене истине да човек као боголико, али у исто време и материјално биће, заједно са васцелом природом ступа у заједницу са Богом. Кроз овај принос траве и цвећа изражава се наша делатна литургијска свест, овим приносима ми узносимо благодарност Господу како за духовне дарове који врхуне у животу вечном, тако и за овоземаљска добра којима нас Господ свакодневно изобилно дарује. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Венац који правимо од траве и цвећа је слика Божије благодати која долази одозго (свише). Овај венац представља награду за мучеништво, али и благодатни Божији дар и подршку. На крају, како је једном приликом отац Гојко Перовић рекао: Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. Духовски понедељак слава васељенског радија „Светигораˮ Поштована и драга Слободанка, дозволите ми да Вама и Вашем дивном уредништву заблагодарим на указаној части и Светодуховској радости да будем Ваш гост баш на дан када Ваш радио прославља славу и двадесет и две године свога постојања. Ова празнична радост и част коју сте ми указали је већа јер се њоме продубљује истина да је наша вишегодишња сарадња дело љубави Божије и да је свако моје ново гостовање на таласима – где звук постаје Логос – увек нова радост. Ваш радио више од две деценије сведочи Христа Бога и Његову вечну и увек нову реч, актуализујући ону заповест коју је Спаситељ упутио апостолима пославши их да васцелом свету проповедају реч љубави Божије. Оно што не може увек свештеник на парохији, то чини Црква као брижна мајка путем својих медија, а радио Светигора је ову чињеницу пре свега потврдила састрадавајући са својим народом у најтежим данима, али и бивајући уз свој народ и у данима великих духовних радости. Иако смо километрима удаљени ја се данас у Светодуховској радости ипак осећам као гост на Вашој слави радија, осећам се као део Ваше неуморне медијске породице која сведочи да прегаоцима Бог даје махове, и користим прилику да Вашем уреднику драгом проти Николи Пејовићу, али и свим медијским делатницима радио Светигоре упутим речи празничне молитвене честитке: Следујући дивном савету великог Апостола Павла који громогласно саветује да се свагда „радујемо са онима који се радујуˮ, и ја се данас драги моји радујем са Вама и честитам Вам празник Силаска Светог Духа на Апостоле, празник који са љубављу прослављате као славу радија. Протопрезвитеру-ставрофору Далибору Милаковићу (директору радија), протопрезвитеру Николи Пејовићу (уреднику радија) и свим сарадницима и сатрудницима радио Светигоре, желим свако добро духовно и телесно, молећи се Господу нашем да Вас благодат Пресветога Духа свагда надахњује, да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове! Остајем у братској љубави и радости са свима Вама, увек се у срцу своме осећајући као Ваш скромни брат у Христу и сарадник. Остајем са Вама делатној хришћанској љубави коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити дивном сарадњом на пољу ширења речи Божје! НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Свети Григорије Палама: Беседа на Вазнесење Господње Свети Владика Николај охридски и жички: Беседа на Вазнесење Господње Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Вазнесење Господње Свети Димитрије Ростовски: Поука на Вазнесење Господње Архиепископ Аверкије (Таушев): Богослужење Вазнесења Господњег Протојереј Александар Шмеман: Вазнесење Господње Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празника Катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ Емисија о богослужбеним особеностима празника Вазнесења Господњег - Спасовдана ТВ Храм: Тропар Вазнесења (1) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Величаније Вазнесења ТВ Храм: Тропар Вазнесења (2) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Стихире на стиховње Вазнесења ТВ Храм: Стихире на хвалине Вазнесења ТВ Храм: Входни стих на празник Вазнесења ТВ Храм: Ирмос 9. песме Вазнесења Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе). Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе Васкршње слово Светог Јована Златоуста Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу! Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама Свети Владика Николај: Христос Васкрсе! Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24) Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса Васкрсење је победа над победама! Молитвено правило о Васкрсу Васкрс у литургијској години Васкрсење – смисао живота Васкрсење – слобода од свих зависности Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос? Младић у празном гробу (Мк 16, 5) О Пасхалном јутрењу Васкршње појање Зашто се за Васкрс фарбају јаја? Деца певају Васкрсу Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег Недеље по Васкрсу Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља) Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мршвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) Улазак Христов у Јерусалим - Цвети Свети Григорије Палама: Беседа у цветну недељу Свети Јован Златоусти: Беседа у цветну недељу Свети Игњатије (Брјанчанинов): Беседа у цветну недељу Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у цветну недељу Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Цветна недеља) Свети Владика Николај: Цветна недеља Катихета Бранислав Илић: Благословен који долази у име Господње! Емисија о богослужбеним особеностима суботе Праведног Лазара и празника уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети Извор: Ризница литургијског богословље и живота