Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христа'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Васкрс – хришћанска Пасха (грч: Χριστιανικό Πάσχα) – највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша“ (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада хришћана у сопствено васкрсење: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети“ (1 Кор 15,22). Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Светог Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот. Пошто је Христово Васкрсење било у недељу, тога дана ћe се хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.“ Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље. Како је у прва три века хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и Јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса. Код хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја и исписује поздрав: „Христос Васкрсе!“ По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиjа Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: „Христос Васкрсе!“ и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја. Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и симболизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВАСКРСЕ! https://svetigora.com/vaskrsenje-gospoda-isusa-hrista/
  2. Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру. У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети. „Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног. „Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости). Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте. Шта је вера? Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога. Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот. Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља. За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета. Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све. Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе. Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1). Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен). У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим. Вера је додир другог. Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом. Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима. Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI). Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати. Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима. Вера је стил живота а не један његов део. професор Радован Биговић https://kompasinfo.rs/vera-je-dodir/
  3. Реч на Обрезање Господње. Осмог дана по свом рођењу Господ наш Исус Христос благоволео је да буде обрезан, да би испунио Закон. He дођох, рече, да укинем закон, него да испуним (Мт. 5, 17). Он беше покоран Закону, да би ослободио оне што су дужни и обавезни Закону. Као што каже апостол: Посла Бог Сина свог, који би под Законом, да искупи оне који су под Законом (Гл. 4, 4-5). To би, да покаже како је узео на себе истинито тело, и да запуши уста јеретицима који говоре да Христос, тобож, није узео на себе истинито тело људско, него се привидно родио. Би обрезан, дакле, да учини очигледном своју човечанску природу. Јер да се није обукао у наше тело, како би се онда могло обрезати привиђење? Свети Јефрем Сирин каже: Ако Он не беше тело, кога онда Јосиф обреза? Но пошто уистини беше тело, Он би и обрезан као човек; и права крв потече новорођенчету, као Сину Човечјему, и бољаше га, и плакаше од бола, као што и доликоваше природи људској. Још и зато би обрезан по телу, да нам установи духовно обрезање. Јер пошто заврши Стари Закон који је по телу, Он заче Нови, духовни. И као што стари телесни човек обрезиваше чулно тело, тако је духовни човек нови дужан да обрезује духовне страсти: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и друге грехе и греховне жеље. У осми пак дан би Господ Исус обрезан, прасликујући нам будући живот, који Учитељи Цркве обично називају осмим даном или веком. Тако писац данашњега Канона свети Стефан говори у четвртој песми: непрекидни живот будућега осмога века изображава Господ, ради кога би обрезан по телу. Но и свети Григорије Ниски збори ово: У осми дан би по Закону обрезан, означавајући будући осми век. Треба и ово знати: у Старом Завету је установљено обрезање за ознаку крштења и очишћења прародитељског греха, иако се овај грех уствари не очишћаваше обрезањем, све до Христовог добровољног проливања крви за нас и страдања. Обрезање је било само праобраз истинског очишћења, а не само истинско очишћење, које Господ наш изврши, узевши грех и приковавши га на крст, а место старозаветног обрезања установивши крштење водом и Духом. И беше тада обрезање као нека казна за првобитни грех, и као знак његов, јер је обрезивано новорођенче, по речима Давида, зачето у безакоњима, и у гресима роди га мати његова (Пс. 50, 7). И од обрезања остајаше ожиљак на телу детињем. А Господ наш беше безгрешан, јер се у свему уподоби нама осим греха. Као што она бакарна змија, коју Мојсије начини у пустињи, беше змија по изгледу, али без змијиног отрова (4 Мојс. 21, 9), тако и Христос беше истинити човек, али без човечанског греха, и натприродно се роди од безгрешне и безмужне Мајке. И не беше потребно Њему, као безгрешноме и као самоме Законодавцу, да претрпи, Законом прописано, обрезање оне греховне ране. Али пошто је био дошао да узме на себе грехе целога света, и као што каже апостол: Онај који не знађаше греха нас ради учини се грехом (2 Кор. 5, 21). Он дакле, иако безгрешан, трпи обрезање као грешник. И Господ наш је показао веће смирење у обрезању него у рођењу свом. Јер у рођењу Он узе на себе само обличје човека. Апостол каже: Поставши као и други људи, Он се на очи нађе као човек (Флб. 2, 7). У обрезању пак Он узе на себе обличје грешника, као грешник подносећи рану, за грех одређену. И оно ради чега није био одговоран, Он ради тога као кривац страдаше, као с Давидом говорећи: Што нисам отимао, тада враћах (Пс. 68, 5). Греха немам, а за грех примам болове обрезања. Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и срчући из оне чаше коју је имао попити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању, да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење а вечер – крај. Од јутра дакле, од пелена, Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до онога вечера када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој досада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења. При обрезању, Божанском новорођенчету наденуше име Исус, које с неба беше донео Арханђео Гаврил у оно време када Пречистој Дјеви Марији објави благовест о зачећу, пре но што се заче у утроби, тојест пре но што Пресвета Дјева пристаде на речи благовесникове, пре но што рече: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој! (Лк. 1, 31.38). И при овим њеним речима Слово Божје одмах постаде тело, уселивши се у пречисту и пресвету утробу њену. To дакле пресвето име Исус, које Анђео надену пре зачећа, би при обрезању дато Христу Господу, чиме би објављено спасење наше. Јер Исус значи спасење, као што је протумачио исти Анђео када се у сну јавио Јосифу и рекао му: Надени My име Исус, јер ће спасти људе своје од грехова њихових (Мт. 1, 21). Но и свети апостол Петар сведочи за име Исусово, говорећи: Нема ни у једноме другом спасења; јер нема другога имена под небом данога људима, којим би се ми могли спасти (Д. А. 4, 11-12). Ово спасоносно име Исус, пре свих векова би припремљено у савету Пресвете Тројице, написано, и све досада чувано за наше избављење; а сада као најскупоценији бисер из наднебесних ризница донесено на искупљење рода људског, и од стране Јосифа дато, да би се у имену том свима откриле и објавиле непознатости и тајне мудрости Божје. Ово име обасја свет као сунце. По речи пророка: Вама, који се бојите имена мога, грануће сунце правде (Малах. 4, 2). Оно као миро миомирисно умириса васељену. Речено је: Име твоје је миро изливено (Песма над песмама: 1, 2). Име је његово миро, не у суду затворено, него изливено. Јер док се миро држи у суду, и мирис се његов задржава унутра у суду; чим се пак излије, одмах мирис његов испуњује ваздух. Сила имена Исусова била је непозната, у превечном савету као у суду скривена. А када се то име изли с неба на земљу, одмах при обрезању изливањем новорођенчетове крви као миро мирисаво испуни васељену миомиром благодати. И сваки језик сада исповеда да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флб. 2, 11). Сила имена Исусова постаде очигледна, јер то дивно име Исус – удиви Анђеле, обрадова људе, уплаши ђаволе, јер и ђаволи верују и дршћу. И од самог имена тог тресе се ад, колеба се преисподња, исчезава кнез таме, руше се идоли, растура се мрак безумног идолопоклонства а изгрева светлост побожности и обасјава свакога човека који долази на свет. У ово превелико име Исусово клања се свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 10). Ето, име Исусово је силно оружје против непријатеља, као што каже свети Јован Лествичник: Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу, ни на земљи. Ово премило име Исус, о како је слатко срцу које љуби Христа Исуса! О како га жели онај што га има! Јер је Исус – сав милина, сав сладост. Ово пресвето име Исус, о како је мило слузи и сужњу Исусовом који је рањен љубављу његовом! У уму Исус; на језику Исус; Исус се верује срцем за правду, Исус се исповеда устима за спасење. Или ходио, или седео, или што радио – Исус пред очима! Апостол рече: Одлучио сам да ништа не знам међу вама осим Исуса (1 Кор. 2, 2). Јер је Исус ономе који се приљубљује уз Њега – просвећење ума, лепота душе, здравље тела, весеље срцу, помоћник у невољама, радост у жалостима, лек у болестима, одбрана у свима опасностима, и нада спасења, и сам лично награда и уздарје своме љубитељу. Исписивало се некада, прича Јероним, неисказано име Божје на златној дашчици коју је носио на глави Првосвештеник; сада се исписује божанско име Исусово самом крвљу његовом, изливеном при обрезању његовом. И то се исписује не више на материјалном злату, него на духовном, у срцу и у устима слугу Исусових. Као што беше исписано у оном о коме рече: Он ми је сасуд избрани, да пронесе име моје (Д. А. 9, 15). Преслатки Исус хоће да се његово име држи у суду као најслађе пиће, јер је заиста сладак онима који га с љубављу употребљавају. Њима се и говори у псалмима: Окусите и видите како је добар Господ (Пс. 33, 9). Окусивши Њега, пророк кличе: Љубићу те, Господе, крепости моја (Пс. 17, 1). Окусивши Њега, свети апостол Петар каже: Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо. И коме ћемо другоме ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Мт. 19, 27; Јн. 6, 68). Том сладошћу беху толико заслађене и горке муке светих Мученика, да се они нису бојали ни оне најгорче – саме смрти. Ко ће нас, клицаху они, раставити од љубави Божје? Невоља ли, или туга, или мач? Ни смрт, ни живот, јер је љубав јака као смрт (Рм. 8, 35.38; Песма над песм. 3, 6). У каквом суду воли да се чува та неисказана сладост – име Исусово? Несумњиво у златном, јер је злато у топионици невоља и мука прекаљено онај који се као драгим каменом украшава ранама за Христа добијеним. Такав изјављује: Ја ране Господа Исуса на телу свом носим (Гл. 6, 17). Такав суд та сладост захтева; у таквом жели име Исусово да буде. He излива Исус узалуд своју крв када при обрезивању добија име, јер хоће да се суд, који има да носи име његово, обагри крвљу. Када је Господ зажелео да апостола Павла задобије занавек као изабрани сасуд, одмах је рекао: Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје (Д. А. 9, 16). Погледај мој суд окрвављен, рањен. Тако се име Исусово исписује црвенилом крви, патњама, страдањима у оних који се боре противу греха. Грлимо те с љубављу, о преслатко име Исусово! Свесрдно се клањамо пресветом имену твом, о преслатки о свемилостиви Исусе! Хвалимо превелико име твоје, Исусе Спаситељу; припадамо изливеној при обрезању крви, новорођенче незлобиво и Господе савршени! молимо и огромну благост твоју, ради пресветог имена твог, и ради премиле крви твоје изливене, и још ради свебеспрекорне Мајке твоје која Те нетљено родила: излиј на нас обилну милост своју! Заслади срце наше самим Тобом, Исусе! Заштити и огради нас одасвуд именом твојим, Исусе! Означи и запечати тим именом нас слуге твоје, Исусе, да се и у будућем веку твом обретемо, и да са Анђелима славимо и величамо вавек пречасно и величанствено име твоје, Исусе, амин. https://mitropolija.com/2025/01/13/obrezanje-gospoda-i-boga-i-spasa-nasega-isusa-hrista-3/
  4. У добру је лако добар бити. На муци се познају јунаци. Ако прелистамо црквени календар, примијетићемо да скоро не постоји дан у години, а да наша Црква не прославља неког Светог мученика. Ови свједоци Бога живога, највећи су јунаци свих времена. Како? Прво, тако што су се одрекли свега и пошли за Христом, друго, тако што су одабрали да учествују у Христовом страдању и прихватили да и сами буду погубљени јер нису пристали да Га се одрекну. Наша Црква почива на томе. Наша слобода вјере почива на овим страдањима. Нарочито ми у Црној Гори, у школи и код куће читамо и учимо стихове из Горског вијенца, а једни од познатијих су: Вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека. Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га ка познанију права, то је људска дужност најсветија. Ове стихове можемо да разумијемо у примјеру светитеља кога данас прослављамо, али и свих светих мученика. Након што смо прославили Светог Димитрија Солунског, сјећамо се једног храброг младића, Светог Нестора. Његова прича нам показује како ниједно добро дјело и примјер не могу остати усамљени, већ се увијек нађе неко ко ће да се на тај примјер угледа и да га прати. Тако је безбожни цар Максимијан био толико љут што је Светом Димитрију драже било да страда за своју вјеру него сваки положај у друштву и сва блага овога свијета, да је најстрашнијег и најјачег свог војника Лија поставио да се искаљује над недужним Хришћанима. Тиранин Лије је тако немилосрдно показивао своју моћ над слабијима од себе на најсвирепији могући начин. Имао је од цара дато право на то. Млади Нестор ово није могао да трпи и ријешио је да, благословом Светог Димитрија, који је већ у тамници чекао своје погубљење и молио се Богу, стане тирјанству ногом за врат, како кажу Његошеви стихови. Уз Божију помоћ, храбри Нестор је изашао на мегдан Лију узвикнувши: ”Боже Димитријев, помози ми!” Побиједио овог горостаса, као некад Давид Голијата. Пуно је оваквих примјера у Светом Писму, у житијима светих, али и у читавој људској историји. И ми, као Хришћани, колико год година имали, дио смо ове историје у свом времену и свом окружењу. Свако од нас у својој школи, на тренингу, на игралишту, свједочи разним врстама насиља јаких и моћних над слабијима. Кад смо већ ту, сјетићемо се примјера Светих мученика које прослављамо ових дана, а и сваког дана, па ћемо схватити да и ми можемо бити свједоци попут њих, скупити храброст и одлучити да станемо у одбрану слабијих и својим примјером показати другима која је наша најсветија дужност. Не треба нам ни ратничка опрема ни војна обука да бисмо постали Христови војници, то могу постати и најмлађи и физички најслабији међу нама. Све што нам је потребно је љубав према свима и вјера у Бога која нам даје храброст и одлучност. Када год би неки мученик пострадао за вјеру, још понеко би схватио, повјеровао и узвикнуо да је велики Бог тога Хришћанина. Ако неко некад у нашем окружењу, подстакнут нашим дјелима то схвати, каже или помисли, већ смо довољно постигли у животу. вјероучитељица Тијана https://mitropolija.com/2024/11/09/iako-sam-ja-mali-i-nemocan-velika-je-i-nepobjediva-sila-hrista-moga/
  5. – Оче Димитрије, да ли је зависност увек неслобода? Ако своју зависност (на пример, од чланова наше породице) прихватамо са послушношћу, из љубави и поверења у Бога, не добијамо ли тиме слободу? – Уопштено говорећи, зависност – као и независност – су, наравно, релативни појмови. Сви ми на овом свету зависимо од нечега или некога. Штавише, када се неко противи црквеној употреби речи „роб“, подсећамо се на чувену изреку апостола Петра: „Кога неко победи, његов је роб“ (2. Петрова 2:19). И овде ми, углавном, имамо само две могућности: да будемо или робови греха или робови праведности (видети: Рим. 6:17–18). Наша слобода лежи у могућности избора између једног и другог. Али постоји и виша димензија концепта слободе, према којој је права слобода могућа само са Богом и у Богу. Тако каже Свето Писмо: „Господ је Дух; и где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2. Кор. 3, 17). Дух Господњи је Дух жртвене љубави, коју је Исус Христос потврдио целим Својим земаљским животом и смрћу на Крсту за опроштење наших грехова. Ова највиша слобода претвара „робовску службу“ ближњему у песничко састварање Бога и човека. Као што о томе каже апостол Павле: „Ви сте, браћо, на слободу позвани, само да слобода ваша није повод за угађање телу. Али кроз љубав служите једни другима“ (Гал. 5:13). – Која врста зависности садржи духовну опасност? Како хришћанин може то сам да одреди? – Духовна опасност лежи у човековој зависности од духова зла. Односно од демона који, усађујући човеку грешне жеље, настоје да човека отуђе од Бога да би га на крају уништили. Грех је тај који удаљава човека од Бога, а ако грех, развијајући се и укоренивши се у души, достигне ниво страсти, онда он постаје смртан, односно лишава човека благодати Духа Светога, која је, по речима Светих Отаца, за душу оно што је дисање за тело. Човеку није тешко да сам одреди која је зависност штетна: треба само разумети шта је страсна природа душе, шта нам је заповедила бестрасност, шта су грешне страсти и борба против њих. Позвани смо да тражимо Бога и тежимо да постигнемо јединство са Њим. Заповедана нам бестрасност није уништење страсне силе душе, већ њено мирно стање, у коме је неспособна за зло. Из тога можемо разумети да је саосећање са грехом већ почетак греха, чији је крајњи степен разорна страст. Ово је, као што разумете, екстремни степен неслободе и људског ропства. Црква је детаљно развила учење о осам главних страсти. Ево листе њих: прождрљивост, блуд, среброљубље, љутња, туга, малодушност, сујета, гордост. О погубној вези страсти једнодушно говоре Свети Оци. Сваки човек, пажљивим и поштеним погледом на себе, може схватити да у њему, по правилу, преовлађују две-три страсти. Главни напори морају бити усмерени на борбу против њих. Свети Оци су нам такође детаљно објаснили како се тачно дешава грешно помрачење човека. Можемо рећи да је учење о борби против страсти детаљно учење о покајном преображају човека. Главна средства у овој борби су позната: љубав према Богу, која се изражава у испуњавању Његових светих заповести, права вера, пажња према унутрашњем животу, противљење греху. Најлакши начин да избегнемо саосећање са грешним помислима јесте да им се одупремо у молитви и укоренимо се у добрим делима. Али ако је човек из овог или оног разлога већ усвојио грешан начин живота, онда ће се суочити са жестоком борбом са страстима. И овде је једно разумети, а друго извршити. Наравно, човек мора јасно разумети шта му се дешава, али ако се не потруди да се одупре греху, онда ће сво његово знање остати бесплодно. Као што кажу Свети Оци: „Дајте крв и примите Духа“. Крв овде означава дело смирења, потчињавање душе Богу и чврсто противљење ђаволу. „Насилна борба против порочних навика“, пише свети Игњатије (Брјанчанинов), „од Бога је приписана човеку као мучеништво, а онај ко у овој борби победи, овенчан је венцем исповедника, као онај који се бори ради Христовог закона“. – Али да ли опасност од губитка слободе лежи само у страстима које сте навели? Шта је са зависношћу од интернета, на пример, која почиње потребом за комуникацијом, али се врло брзо претвара у зависност? – Чини се да сваки поштен човек сам осећа границу између потребе и зависности, а ако је ову границу прешао, онда га савест проказује. Само да је слушамо, а не да је намерно газимо док јој глас не постане једва чујан. Многе природне и нормалне ствари, када се користе неправилно и неумерено, претварају се у објекте страсти. Не говоримо сада о неким очигледно грешним стварима, већ о „неутралним“, а понекад и виталним. На пример, храна. Свети Оци наводе три непогрешива стања: уздржање, задовољство и ситост. Јасно је да је једење хране у најмањим количинама неопходно за одржавање живота. Задовољство је када особа устане од стола са благим осећајем глади. Засићење се такође сматра прихватљивом и непогрешивом нормом. Али све преко тога ће оптерећивати савест и захтевати покајање. Као што Господ каже: „Тешко вама који сте сада сити“ (Лк. 6, 25). Сада схватамо да је грех прождрљивости последица неисправног (страсног) односа према храни. Исто се може рећи и за интернет комуникацију, и за многе друге ствари које, када се користе мудро, доносе корист, али у случају страсне привржености и зависности уништавају човека. Господ је такође упозорио на ово: „Пазите на себе да не буду оптерећена срца ваша од преједања и пијанства и од животних брига“ (Лк. 21,34). Апостол Павле каже да они који су савршени „имају своја чула обучена вештином да разликују добро од зла“ (Јевр. 5:14). Јасно је да ми нисмо свети, али можемо и морамо да тежимо светости, сећајући се да су свети људи као и ми, али само они који су доследно и стрпљиво учили да буду хришћани. За њих је ово постало главно – да стекну Духа Христовог, да се угледају на свог Учитеља. И, живећи тако, они су постепено, уз помоћ Божију, навикавали своја осећања да разликују добро од зла. Ово треба да послужи као пример и нама. Потрудимо се да живимо хришћански, а Господ ће нам, видећи нашу ревност и жељу, несумњиво помоћи у разазнавању шта је корисно, а шта штетно, и упутиће нас ка спасењу. Молитва, пажња према себи, разумна умереност у свему што је дозвољено и избегавање онога што је забрањено – то је најједноставнији начин, најсигурније средство за избегавање зависности. Али невоља је у томе што углавном нисмо пажљиви према свом унутрашњем животу, према својим жељама и тежњама срца; не препознајемо грешне покрете на време, препуштамо им се и као резултат тога падамо у грех, а ако се не покајемо и не покушавамо да се побољшамо, онда постајемо зависни и, у крајњој мери, опседнути деструктивним страстима. Апостол Павле нас упозорава да бригу о телу не претварамо у пожуде ( Рим. 13:14 ). Свако има своју меру, јер су сви људи различити; мера онога што је сваком могуће и дозвољено треба да буде Реч Божија, искуство светих отаца и сопствена савест. – Зависности повезане са месом (алкохол, дрога, изопачена сексуална страст, итд.) имају страшну моћ и често човек, чак и искрено желећи да се ослободи своје болести, трпи пораз за поразом... – Ако је човек схватио да је зависан, није важно на ком нивоу – телесном (попут алкохоличара или наркомана), психичком (почев од ванбрачних веза па до учешћа у некој секти), онда у сваком случају треба да се преда Господу, јер је ретко могуће једноставно прекинути грешну везу, прекинути зависност и, милошћу Божијом, почети да живи пуним, слободним и радосним животом. У већини случајева човек мора бити спреман за тврдоглаву борбу, у којој ће понекад морати да се сломи и падне. И у том смислу посебно је важно сетити се речи светог Јована Златоустог: „Јеси ли згрешио? Уђи у цркву и искупи се за свој грех. Колико год паднеш на мегдану, сваки пут устанеш; на исти начин, ма колико пута грешио, покај се за свој грех, не очајавај; Ако други пут сагрешиш, следећи пут се покај, да нехатом потпуно не изгубиш наду у обећану корист. Да ли си стар и да ли си сагрешио? Уђи у цркву, покај се: овде је лекарска амбуланта, а не судница; овде не муче, него дају опроштење грехова.” – Како разликовати зависност од друге особе од осећања љубави, поштовања, чак и дивљења према другом? Како изаћи из туђег поља силе? – Овде је важно запамтити заповест: „Не прави себи идола." Ми, хвала Богу, имамо највиши ауторитет: савршеног Бога и савршеног Човека, Господа нашег Исуса Христа. И ми, не само да можемо препознати и испунити Његове заповести, које са невероватном дубином и тачношћу одговарају на већину наших питања, већ Му се можемо и директно обратити у молитви за помоћ у најтежим стварима и збуњујућим околностима. Да не бисте пали под утицај овог или оног човека, треба да будете пажљиви према себи, према расположењу свог срца и, по речима светих отаца, „капљицом угасите искру“, тј. деловати одмах при првој свести о овој или оној зависности. Ово је боље него се болно борити против пожара који се већ разбуктао. Ако човек схвати да је већ пао под власт друге особе, а искрено жели да се ослободи ове зависности, онда је потребна озбиљна и интензивна борба - али не са особом, већ са својом зависношћу од њега. И ово се не може учинити без трезвености и интензивне молитве. Зато што се од човека захтевају екстремни напори, а за Божанску помоћ (за разлику од „капљице“ труда на почетку) мораће се дуго, тешко и са болом молити. Дешава се да се особа нађе у пољу професионалног деструктивног утицаја - на пример, постане жртва преваранта или секташа. У одређеној фази, ова особа више није у стању да критички и самостално размишља. И никакви разумни аргументи не утичу на њу. Тада је потребна одлучна акција породице и пријатеља. Пре свега - опет - јака молитва, а затим, ако је могуће, одвајање особе од извора погубног утицаја. Једном речју, овде су важни поступци вољених и верујућих људи, по узору на оне који су, отворивши кров куће у којој је Господ био, довели узетог к Њему, и њиховом вером он је оздравио (види: Марко 2: 3-12). Генерално, зависност од друге особе захтева разборитост. Постоји, несумњиво, болна, па чак и грешна везаност, али постоји и спасоносна зависност, која је повезана са добром вољом човека који испуњава заповест Христову. На пример, Самарјанин, који је превијао ране жртви разбојника и бринуо се о њој (видети: Лука 10: 30–35), био је зависан од њега неко време, али само на кратко. Ово је била благословена зависност, баш као и оне зависности на које нас Господ позива када тражи да нахранимо гладне, напојимо жедне, утешимо странца, обучемо голе, посетимо болесне или оне у тамници... (Мат. 25: 34-40). И од ове врсте зависности зависи наше спасење. Испуњавање Христове заповести, добровољна зависност од човека, чак и присиљавање на то – све су то примери тог спасоносног „ропства праведности“, које нам на крају помаже да постанемо слободни у Христу. – Многи се плаше речи Христових: „Ко љуби оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Али није ли то оно што Он овде говори: да љубав према вољенима не треба да се претвори у зависност, спречавајући човека да се приближи Богу? – Штавише, на другом месту Господ говори о мржњи према породици и пријатељима, па чак и према сопственом животу као неопходном услову за спасење (видети: Лк. 14, 26). Али говоримо, наравно, о одбацивању зле, пале природе; да је Божије добро неоспорно и да му увек треба давати предност у односу на лоше и страствено. То би требало да буде принцип нашег живота и нашег понашања. И, наравно, треба да волите своју породицу и пријатеље, као и своју душу, али да волите исправно, то јест, не препуштајући се страстима, већ чинећи оно што је корисно и добро што нам је Господ заповедио. Свети Игњатије (Брјанчанинов), на пример, овако говори о томе: „Права љубав према ближњем лежи у испуњавању јеванђелских заповести, а никако у испуњавању хирова ближњег." – Како разликовати зависност од страсти, од љубави према послу? – Добра страст се увек слаже са побожношћу. Наше срце је оно које мора да разазна. Да бисте служили ближњему, понекад морате да се одрекнете онога што волите. То се дешава када човек тражи испуњење, не своје, већ Божанске воље. Господ нас понекад унижава, отргнувши нас чак и од доброг и наизглед побожног дела да бисмо се научили послушности према Њему и смирењу. Ово је више и важније од сваког доброг и стваралачког дела, које без циља богоугодности губи смисао. Ево шта о томе каже, на пример, Свети Симеон Нови Богослов: „Циљ свих који живе по Богу јесте да угоде Христу Богу нашем и да се примањем Светога Духа измире са Богом Оцем и тако уреде своје спасење. Ако ово немамо (у циљу и деловању), онда је узалудан сав други труд .” – Једна млада бициклисткиња извршила је самоубиство, оставивши поруку: „Никад нећу постати шампион, увек сам друга“. Видите ли овде трагедију зависности? И од чега: од резултата или из гордости, сујете? – Ово је трагедија безнадежно искварене мисли, када је постизање примата стављено у први план људског живота. У ствари, наша највећа вредност је јединство са Христом, а једина препрека на овом путу су наши греси и страсти. Зато свети Јован Златоуст каже да „у приликама садашњег живота нема зла“. Јер из свега можемо извући духовну корист ако само тражимо јединство са Богом, која се постиже послушношћу Њему и испуњавањем Његових заповести. Разлози због којих се човек понекад добровољно одрекне живота често су једноставно безначајни. Повређен его... несрећна љубав... свакодневне невоље... Господе! Да, све ово не вреди ни трунке у односу на висину заповедне вечности. Чак и ако ово доноси тугу души, то не доноси духовну штету, напротив, доноси корист – када човек са смирењем и без роптања подноси ове туге, у славу Божију, на спасење душе. – Како бисте коментарисали повећану смртност од екстремних спортова? Пењачи, на пример, на питање "Зашто?" одговарају: „Не разумеш, не можемо другачије..." – Трагедија ових људи је у погрешно постављеним приоритетима, уздигнутим у ранг животног креда. Ако човек пре свега тражи да угоди Богу, он ће сто пута размислити, и молити се, и слушати глас савести, и питати свог исповедника за савет, пре него што предузме било какав велики и озбиљан подухват. Међутим, у већини случајева човек тражи нешто друго: задовољавање „племените страсти“, задовољавање гордости и сујете, афирмацију у гордости. А када сујета (као и свака друга страст) постане идол, зарад којег је човек спреман да ризикује живот, ово је заиста катастрофа. Што се тиче „екстрема“, мотив овде игра велику улогу. Многи људи знају за свештеника Теодора Коњухова. Овај чудесни човек је једном на Богојављење, док је био у чамцу усред Тихог океана, извршио велики обред његовог освећења. Каква вера и достојанство, каква моћ! И лице му беше светло, и душа проста, и Бог га благослови. Зашто? Јер он није себи измислио ову службу; јер у основи његових одлука није гордост, већ искрена жеља за прослављањем Творца. И очигледно је да је сам Господ изабрао оца Теодора за ову службу – можда због његове једноставности и срчаног поверења у Бога. Али таквих примера веома мало. Зато бих, као свештеник, заиста желео да упозорим људе на опасност не само физичку, већ и духовну – страст према екстремним спортовима. – Како постати зависан од Христа? На крају крајева, ово је једина зависност која је идентична слободи. – Веома смо далеко, не само од савршенства, већ и од испуњавања елементарних правила хришћанског живота. Морамо то озбиљно схватити и, прекоревајући себе, трудити се да чинимо оно добро што можемо на славу Божију. Успон ка савршенству заповеда нам Сам Господ (видети: Мт. 5, 48), али успон је постепен, корак по корак, и немогућ је без искрене свести о својој грешности, без разумевања свог стварног положаја пред Богом и људима. То је смирење, које Света Црква назива главним условом заједништва са Богом: „Бог се охолима противи, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4,6) . Због тог успона дат нам је овоземаљски живот, и то је главна ствар за коју треба да га искористимо. о. Димитрије Шишкин приредила: Ј.Г.(Поуке.орг) извор
  6. Иконописање је више од уметности – то је духовни чин кроз који се пројављује божанска присутност. Владика Иларион за „Религију“ приповеда о свом искуству у иконописању и дубокој вези између вере и уметности. Као један од најсветијих чинова у православљу, иконописање је попут уметности која је мост између неба и земље. Кроз руке иконописца, ликови светитеља, анђела и Христа оживљавају на дасци, уносећи божанску присутност у свет. Овај чин није само пуки уметнички израз, већ је дубоко духовно искуство, кроз које се Бог пројављује и човек духовно преображава. Епископ новобрдски Иларион, чије је световно име било Растко Лупуловић, носи дар иконописа у свом срцу као духовну обавезу и израз љубави према Богу. Говорећи о свом иконописном путовању, владика Иларион се осврће на тренутке проведене у Манастиру Високи Дечани, где је и започео своје монашко путовање - Учествујем, на неки начин, у раду Високе школе Српске православне цркве за уметност и конзервацију. То је установа у којој се ја осећам пријатно, зато што имам пуно пријатеља међу професорима и међу студентима. А и бавио сам се иконописом док сам живео као монах у манастиру Високи Дечани - започиње епископ Иларион, осветљавајући своје прве кораке у овом светом позиву. Владика Иларион, пре него што је у августу 1996. године оденуо монашку одору, био је талентовани глумац, познат по улогама у филмовима „Биће боље“ и „Пакет аранжман“. Његов дар за уметност био је евидентан још у световном животу, где је својим глумачким способностима и музичким талентом оставио значајан траг. Први пут је крочио у Манастир Високи Дечани 1992. године, где га је повео колега са класе Ненад Јездић. Овај сусрет са духовношћу манастира променио је његов живот, тако да владика свој живот рачуна од тренутка када је крочио у ову светињу на Космету. - Указала ми се прилика да учествујем у овој радионици за иконописање са професорима из Румуније и са професором Тодором Митровићем, који ме је и обавестио о овом догађају и позвао да учествујем. Мени је част и радост да могу поново да седнем за штафелај и помало иконопишем уз мога ментора Луку. На неки начин, сликамо заједно и он ми преноси искуство и знање које је стекао на академији, а које ја нисам стекао учећи иконопис у манастиру Високи Дечани - присећа се епископ новобрдски и викар патријарха Порфирија. Владика Иларион сведочи да му је иконописање у радионици посебно радосно искуство, у коме види провиденцијални значај. - Постоји нешто провиденцијално у вези с овим догађајем, зато што данас празнујемо Нерукотворену икону Господа нашег Исуса Христа, првобитну икону коју је насликао сам Христос. Ми се укључујемо у благодатни живот самог Бога, ми смо причастници божанске природе, чак и телесно по речима апостола, и све деловање је заправо његово. Ми смо његови сарадници, његови помоћници у том његовом делу, у његовом животу у који Господ жели да нас укључи, и у том смислу човек не слика Бога, него кроз иконопис Бог слика човека, односно ствара га и ствара га изнова, покушавајући да пронађе тај замагљени лик Божји у човеку - каже владика и наставља: - По предању везаном за настанак првобитне Нерукотворене иконе, Господ Христос је оставио одраз свога лика на убрусу који је послао кнезу Афгару, кога је исцелио и утешио. Претходно иконописац, односно живописац, кога је кнез Афгар послао да наслика икону Христову, није могао да га наслика, зато што се по том предању лик Христов непрекидно мењао. То говори да је немогуће човеку да наслика Христов лик, и све ово време Христос сам оставља одраз свог лика на убрусу, односно на дасци за штафелајем, или на зиду или било где друго - закључује епископ новобрдски Иларион и даље разматра тајну иконописања, објашњавајући да човек не слика Бога, већ да кроз иконопис Бог слика човека: - Човек, као и у свакој другој духовној дисциплини, треба да дође у такво стање, да се са смирењем испразни од сваког покушаја да својим снагама то постигне, него молећи се Богу он разоткрива лик Христов. У мери у којој је сликар, иконописац, или живописац успео да себе ослободи од тих стега своје перцепције, свога домишљања, у тој мери ће остварити слободу да живи лик Христов продише кроз ово што слика. Ова реч владике Илариона није само упутство за иконописце, већ је водич за сваког верника у њиховом духовном путу, да кроз смирење, молитву и благодат, постану одраз божанског светла, слике Христа које сијају у овом свету. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/24336/vladika-ilarion-ikonopisanje
  7. У оквиру Православне мисионарске школе која деценијама делује у храму св. Александра Невског на Дорћолу, у суботу 2. марта 2024. године, од 18 сати и 30 минута, на тему "Суштина, а не форма - пут до Христа", говориће православни мисионар Слободан Бркић. Сви су добродошли на богослужење од 17 часова и духовну трибину у наставку. Извор: Радио "Слово љубве"
  8. И опет се тама раздвоји и појави се светлост. Старо одлази, ново се рађа. Богочовек Исус Христос долази у свет и даје роду људском бесмртност и живот вечни! Непроцењив дар од Свеблагог Бога. Само у Богочовеку је обнављање наше грешне природе, стицање целовитости, повратак богојединства и оваплоћење свега што је Божанско. Данас славимо највећи тријумф - рођење самог живота. Мисао постаје деловање, које је испуњено Речју и остварено Духом. Усред таме и малодушја, ратова и пустошења, лажи и сујете налазимо светлост, мир и наду у рођењу Господа нашег Исуса Христа. Бог је дошао људима да бисмо се вратили Богу и да би наш живот био испуњен исконским смислом – блаженством. Све у нашем свету је пролазно. Све има свој крај и свој почетак. И најмрачнија ноћ увек се завршава зором. Христос је зора и нови дан за оне који су жедни светлости и неба. Он је једини милостив и спасава, даје живот и бесмртност. Нема истине ван Христа. Душа верника данас је испуњена звуцима Божанске музике – песма Богу звучи у срцу, а ова посебна песма је најбољи поклон за новорођенче. Створени смо да будемо наклоњени Богу, да будемо испуњени Његовом љубављу. Главно је видети љубав Божију, Његове дарове и милост, који се изливају свуда. Он је Постојећи. Остаје увек и свуда. А све привремено је фатаморгана која маглом прекрива Његову заносну Доброту, заклањајући од нас Његово Прелепо Лице. Не идимо у корак са светом који се мења, већ са вечним Богом. Јер Исус Христос је исти јуче, данас и заувек (Јевр. 13:8). Христос се роди! Хвалимо Га! https://pravlife.org/ru
  9. Црква је увек била и остаће у овом свету, по речима Спаситеља, „мало стадо“. И, ма колико бисмо желели супротно, данас је онај период наше историје када је стадо Христових оваца и посебно мало и посебно збуњено: нисмо се у потпуности опоравили од шокова 20. века и нашли смо се неспремни за нова искушења – та збрка, недоследност, нејасноћа која испуњава живот друштва и живот Цркве данас. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. “ (Лука 22:31) – видимо да се ово дешава из дана у дан: подељени смо, расејани, и стално... трпимо губитке. Каква је уобичајена, стандардна, рекао бих, пресуда црквене општине још једном човеку који је одбио да служи, који је напустио монаштво, који је напустио Цркву? „Издајник!“ И тешко је расправљати: напуштање Цркве, кршење завета, заборав заклетве дате пре хиротоније је горка, трагична грешка. А ми смо увек на овај или онај начин криви за своје грешке. У сваком случају... Да. А ово је најлакше – судити и заборавити. И кренути даље. И – немојте се стидети при погледу на нове губитке. Или – ипак се стидите и запитајте се: шта је њихов разлог? И да ли их је могуће избећи, ако не у потпуности, онда бар делимично? Апостол Павле подстиче да се не дају разлози онима који их траже (видети: 2. Кор. 11,12). Он каже да никада неће учинити ништа што искушава његовог брата, како га не би уништио (видети: 1. Кор. 8, 13). И изгледа да вреди озбиљно размислити: које разлоге ми, људи Цркве, дајемо да неко напусти њу? Како искушати оне који, можда, још нису чврсти у својој вери, али још увек верују? Наравно, било је, има и биће људи који одлазе у цркву само зато што су посрнули о сопствено „ја“. То су и они који, према старој пословици, „нису тражили Исуса, него хлеб” и, кренули су у исту потрагу негде другде. И они који су се у почетку лако одазвали позиву Христовом, а онда се исто тако лако заинтересовали и занели нечим другим. И они који су схватили колико је одлучно и неповратно потребно мењати се, корачајући путем од старог до новог човека, одлучили су да тај пут није њихов. Али на исти начин, има и других људи који су отишли јер су били разочарани. Они су били разочарани не у себе, не у своје идеале, чак ни у хришћанство као такво, већ у оно што су видели у Цркви. Опет – не у Црквеним Тајнама, не у њеним светињама, не у њеној историји, већ у њеној људској компоненти – садашњој, данас. Можете им и рећи: „Идите, идите, ослободите се! С вама је све јасно, све о вама је рекао апостол пре скоро 2000 година: „Изиђоше од нас, јер не беху наши“ (1. Јованова 2:19). Можете... Али шта ако је све другачије? Шта ако су изашли из неког другог разлога – наиме, зато што ми нисмо оно што би требало да будемо? Чини ми се да је то питање које би требало да нас највише брине. И то је оно што треба да желимо пре свега, томе треба да тежимо свим срцем, а не да својој браћи и сестрама изгубљеним за Цркву лепимо једну или другу етикету, у најбољем случају их заборавимо, а у најгорем окренемо се од њих и претворимо их у мету за критику и осуду. Морамо бити искрени – према себи, према спољашњим људима који нам суде (иако често пристрасно), и што је најважније – према Богу: ми смо веома слаби хришћани, тако да је изузетно тешко да бисмо препознали Христове ученике, нисмо као светлост која свима сија (видети: Лк. 11, 33) и сол земље (видети: Мт. 5, 13) – ма шта мислили о себи. Да јесмо, људи би то видели у нама и сведочили о томе, као што се дешавало раније, када су чак и прогонитељи били принуђени да препознају посебност, несличност са животом обичног живота хришћана. И неко би нас због овога мрзео, неко би нас прогањао, а неко би нас волео управо због овога. Искреност и покајнички плач нераскидиво повезани са њим, искрена жеља да се превазиђе нечија слабост и покајни плач када то никако не успе, није само нада у наше сопствено спасење. То је и гаранција да ће нам људи који данас долазе у Цркву и даље веровати, да је све у њој стварно, озбиљно, да у њој нема обмане и лукавства, већ постоји само људска слабост и оно што се дешава упркос њој - сила Божија. О овоме је болно не само говорити, већ и понекад размишљати. Али чини ми се да је немогуће не разговарати. Јер губитака је – понављам – превише и биће их још више ако се не променимо и не променимо меру нашег поштења и наше отворености, потпуно заборављајући колико често за време богослужења молимо Господа, понављајући молитву псалмопевца: „Не дај срцу мом да застрани на зле помисли, да чини дела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њихове.“ (Пс. 140:4). Изванредан црквени писац, исповедник и подвижник прошлог века, Сергеј Јосифович Фудељ, има ове речи - златне, непроцењиве, горке и истовремено садрже кључ за разрешење нерешивог: „Црква је света и Христова! Али поред ње и под њеним именом у историји је њен мрачни двојник. И даље: „Поред неумирућег живота Цркве Христове, зло је одувек живело у црквеној огради, и за то се морају имати отворене очи, треба увек знати да је „рука онога који Ме издаје са Мном за трпезом. ” Јован Златоусти се није плашио да препозна и говори о духовној болести своје помесне Цркве. Јован Кронштатски је рекао: „Ако не препознате духа убице, нећете препознати Духа који даје живот. Само због директних супротности добра и зла, живота и смрти, јасно препознајемо и једно и друго.” А за Цркву је сада време када је посебно важно да визија хришћана буде јасна, како би могли да „препознају и једно и друго“. А данас је за Цркву „такво време“: сада је још важнија него у време Фудеља „јасна визија хришћана“, која омогућава препознавање „и једног и другог“, односно живота и смрти. Важнија је јер наше време карактерише брисање граница између добра и зла, брисање границе између праведности и порока; нема очигледних отпадника, али нема ни очигледних праведника, све је сиво и нејасно. А у овом сивом блату људи се пречесто налазе збуњени и дезоријентисани. А неко се, посматрајући у црквеној огради нешто чега не би требало да буде, постепено навикава на такву „датост“, мири се са њом и на крају постаје њен део, њен елемент. И за то налази неуништиво оправдање: „Шта да радимо кад је Црква оваква данас?“ А неко, напротив, само погледа у ову ограду или се чак накратко нађе у њој, згрози се и одјури, објашњавајући то буквално истим речима, али изводећи супротне закључке: „Шта учинити ако Црква је сада оваква?..” Фудељ је био искрено уверен да је човеку који дође у Цркву потребна нека врста вакцинације. „Неки млади људи који су недавно дошли у Цркву“, писао је, „без размишљања и са поверењем прихватају све што је у њој, а затим, добивши ударац од црквеног двојника, смртно се узнемиравају, све до повратка у атеизам.” Само бих појаснио: данас се то дешава не само младима, већ и људима свих узраста. Ништа не подносимо тако тешко као разочарење, а посебно разочарање у оно што је најважније, и требало би да буде чистије и савршеније од свега. Човек који се свесно обратио Богу, са потпуним разумевањем да је само у Њему живот, по правилу долази у Цркву тешким путем. На овом путу има бола, туге и тешко стеченог схватања ћорсокака у који свет води свакога ко заборавља на небо и мисли само на земљу. И природно је да човек у почетку осећа ту задивљујућу радост, пуноћу постојања која му се открива у Цркви, и доживљава је посебно оштро. А сама Црква се доживљава као чувар истине, као жариште светости. Природно је да се према народу Цркве, архипастирима и пастирима, свештенству и службеницима цркава и бројних црквених структура односи на исти начин – као према „бићима другог реда“, што није изненађујуће: уосталом, сви ти људи направили овај избор вредан дивљења: да повежу своје животе са служењем Богу и Цркви. Али, прође неко време – некад значајан временски период, некад врло кратак – и човек се неизбежно суочава са чињеницом да је живот у Цркви далеко од идеала који му се чинио. По много чему је сличан ономе са чиме се свакодневно сусреће ван њега, а по нечему можемо рећи да је и горе: „у свету“ смо сви навикли на људску неистину, суровост, користољубље, то доживљавао као својеврсну норму, али у Цркви... У Цркви ништа слично не би требало да се дешава! А спознаја те чињенице постаје неизрециво разочарење: не би требало, али се дешава. И ако је пре тога све у Цркви изгледало лепо, испуњено светлошћу, укључујући и њену људску компоненту, онда је ономе ко доживи разочарење, супротно: све изгледа „није тако“, он у свему види недостатке, неправилности и пороке. У почетку је мислио добро о сваком човеку у Цркви, јер је био део ње, али сада мисли лоше о Цркви, суочен са чињеницом да неки или чак многи од ових делова нису добри. Толико лоше мисли да више не види истински добро у људима. Не види како се неко мења из дана у дан, постаје бољи, имајући једини циљ – да буде онакав какав Господ жели. Јер ово се дешава у Цркви, милошћу Божијом, данас, и дешаваће се до краја времена. Људи се различито носе са разочарењем. Неко, на крају, заправо одлази и временом се претвара у „идеолошког непријатеља“. Неки остају, али постају окорели у срцу, придружујући се оном делу црквене заједнице који се често назива њеном „петом колоном“. А неко доживи хлађење, ломи се и више не живи, већ само постоји у Цркви, не осећајући више ни радост ни пуноћу бића у њој. Али ништа од овога не би било да човек од самог почетка није био фасциниран оним чиме не вреди да буде фасциниран, да није упао у горку заблуду, да је, када је већ ступио у простор црквеног живота, неко био мудар, и с љубављу и опрезом, објаснио му шта је заправо Црква, да слабост људске компоненте можда не спречава Цркву да остане света; да неправда људи у односу једних према другима не укида Божанску правду, као што је и наша нечистота не чини нечистом. А главно је - како се спасти и када је око тебе премало људи који озбиљно размишљају о спасењу; како се сетити да је Христос у њој и да пребиваш са Њим ако останеш у њему без обзира на све, и слушаш Његову вечну реч и учиш се животу – од Њега и са Њим. Свето Писмо Новог Завета – Јеванђеље, Дела и Посланице Апостолске, Апокалипса – не обећава нам „без облака“ црквени живот, не каже да ће људи у Цркви бити потпуно праведни, достојни подражавања. Сведочи заправо супротно. Заправо, Апокалипса као завршетак овоземаљске историје је првенствено последица ове супротности – отпадништва управо у црквеном окружењу. А ако је тако, онда, колико год то парадоксално звучало, не треба претерано туговати када у Цркви видимо, понављам, нешто чему у њој није место. Главно је које место у томе заузимамо ми сами, имамо ли довољно вере, храбрости, верности да останемо оно што треба да будемо – односно ученици Христови, за које је Христос и даље „пут, истина и живот“ (Јн. 14,6) и нема другог – пута, истине и живота. „Тражите Христа у Цркви“, звучи Фудељов тестамент, изузетно релевантан и неизмерно важан за нас, „само Га тражите, јер Црква је само Тело Христово у Његовом човечанству, само Његово Тело, и тада ће вам бити дато мудро срце да разазна добро и зло у црквеној огради, да би видело да Светлост Цркве светли у тами и да је тама није савладала.” игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru
  10. Хришћани су позвани да опонашају Спаситеља, али како да разумемо шта се под тим тачно мисли? Да ли Бог очекује да можемо да ходамо по води и да васкрсавамо мртве? Да ли је то могуће за обичне смртнике? Ако не, како и на који начин можемо да се угледамо на Христа? Објашњава протојереј Владимир Шутов, настојатељ храма Светих царских мученика. Имитација је природна Стварајући човека, Творац је у њега унео потребу да анализира догађаје који се дешавају око њега и опонаша оно што види. Дете се рађа - и пажљиво посматра свет. Још не зна да говори и анализира, али већ понавља поступке и дела људи око себе. Човек кад одрасте и даље има узоре, само што су то сада уметници, фудбалери, неке јавне личности, писци, јунаци књига или филмова. Понекад имитација достигне тачку апсурда - то се дешава када покушавају да у потпуности копирају неке идоле у одећи, начину комуникације и понашању уопште. Тако се манифестује инстинкт стада, услед чега људи одређеног узраста или ставова изгледају као да су изашли из истог инкубатора. Желим да истакнем да је имитација људск. У тренутку крштења оваплоћеног Сина Божијег људи су чули глас Бога Оца који је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 17). Спаситељ је дошао да људима објави истину, и није говорио од Себе, него од Оца: „Назвах вас пријатељима, јер вам рекох све што чух од Оца Свога“ (Јн. 15,15). Научио је људе да живе на нов начин, показујући одређени начин понашања, морална начела и још много тога. Цео његов живот била је проповед, која се вршила и речју и делом. Његове речи „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“(Матеј 5:48) је позив Оца Светлости, и не можемо га игнорисати као нешто непотребно или превисоко за људско разумевање. Наш задатак је да схватимо шта треба да буде савршено, шта да имитирамо. Искуство најдостојнијег имитатора Многи људи нису били сведоци земаљског живота Христовог, па су се угледали на Његове подражаваоце – апостоле и светитеље. Пример достојног угледања на Спаситеља је живот апостола Павла. У писму Коринћанима он тражи: „Молим вас: угледајте се на мене као што се ја угледам на Христа“ (1. Кор. 4, 16). Он допуњује овај позив у посланици Ефесцима: „Угледајте се на Бога као љубљена деца“ (Еф. 5,1), односно указује да опонашање треба да долази из љубави. То је као у породици: ако деца воле своје родитеље, ако родитељи уживају у ауторитету, онда деца покушавају да копирају све што је добро у њима. Дакле, љубав је главни критеријум и подстицај, главни циљ и покретачка снага. Али да се вратимо на списе апостола Павла. После позива да се угледамо на Бога, апостол пише: „И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање.“ (Еф. 5:2-4). Ту се испољава подражавање Христу. Живите у љубави и миру у својим породицама и у свом тиму на послу, покушајте да избаците празне приче, псовке и подсмех из свог живота – и у томе ћете се угледати на Христа. И уосталом, оно што је апостол навео је веома релевантно, истовремено у свему томе нема никакве тешкоће, не можемо рећи да смо позвани на немогуће. Ништа архаично Даље, апостол пише: „Истражујте што је угодно Господу.“ (Еф. 5:10). Ако бирамо оно што није угодно Богу, сами себи штетимо, јер пред собом затварамо врата у вечност. „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.“ (Еф. 5:11), „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16), „Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;“ (Еф. 5, 17-19), — мислим да у овим препорукама нема ничег архаичног. То су критеријуми за подражавање Христа које човек може да поднесе. Да, ми не можемо да се уздигнемо као Он — да можемо, онда не би било потребе за оваплоћењем Сина Божијег. Слаби смо, немамо живот у себи – он нам је дат одозго. Али можемо да се угледамо на слику коју нам је Господ донео, то јест да живимо у миру, у љубави, да се без престанка молимо, да за све благодаримо Богу, да се снисходљиво односимо једни према другима. Морате неговати своју веру Постоје светитељи који су се много тога одрекли у животу да би били слични Христу. Ради тога су се повлачили из овоземаљског живота, постили, молили се и вршили друге подвижничке подвиге, настојећи да максималан део свог времена посвете Богу и својим душама. Јасно је да не можемо да живимо као они: имамо породице и посао, главни део нашег живота је посвећен бризи о хлебу насушном. Међутим, чак и у овим бригама можемо неговати духовно језгро и образовати своју веру. Понекад се чини: ако не покажем да могу бити жилав, оштар, љут, онда нећу ништа постићи, сви ће ме сматрати слабим, и ми почињемо да гајимо у себи нешто што није својствено човеку. У таквим тренуцима заборављамо да је Господ позвао пре свега да тражимо Царство Божије и Његову правду. Ако пак у нечему претрпимо, попустимо, покажемо сажаљење и милост, онда ће нас Господ, видећи то, наградити по делима нашим. Тако се подражавањем Христу васпитава наша вера и јача љубав. Наравно, уз то јача и наша нада, јер се угледамо на Христа у нади да ћемо наследити живот вечни и наћи на земљи бар минимум онога што је неопходно за Царство Божије. Наш задатак је да стекнемо оне карактерне особине и животне вредности које се котирају у обитавањима Божјим, а не да живимо у вечној трци за илузорном срећом. https://gorlovka-eparhia.com.ua/kak-podrazhat-hristu-esli-on-bog-a-my-lyudi/
  11. Ниједно дете није монструм, и не може се назвати монструмом и овде се не слажем са многима. Родитељи могу то да направе од детета, јер ако детету дајемо Христа, Љубав, несебичну неизвитоперену љубав и разумевање, оно не може постати монструм, а ако детету дајемо сатанску хладноћу, ако остварујемо своју сатанску хладну амбицију преко њега, не обраћајући пажњу на њега, шта мисли, шта осећа, шта му је у души, пуштајући сатану да се игра са њим преко друштвених мрежа, игрица, медија, или ако повлађујемо његовом егу, а сви носимо клицу егоизма у себи јер смо Адамова природа, можемо од њега направити монструма. А ово вам говорим из перспективе Вечности, јер је Вечност пред нама; или са Христом или без Њега. Ако смо у Његовој Љубави, радоваћемо се у Вечност, а ако постанемо зли и хладни и пакосни егоцентрици патићемо од Огња Његове Љубави у Вечност, а то се, господо, зове пакао. Господ је рекао: "Ко повреди једно од ових малих, децу, боље би му било да обеси о свој врат огроман воденични камен и сам се баци у морску дубину, лакше ће му бити него што ће му бити на Страшном Суду, кад се суочи са Мном." Многи животи су изгубљени, многе породице руиниране, друштво рањено. Господ је допустио, да би стали, закочили и видели да нешто није у реду. Масовна појава деце која одобравају ово недело нам показује да са нама ипак нешто није у реду, да се показујемо као лоши родитељи, васпитачи, као себични егоманијаци заокупљени само својим проблемима, својим фрустрацијама, својим амбицијама, док деца и ближњи око нас страдају. Грлимо децу, љубимо их свакодневно, неуморно, дајмо им Христа, загрљај, дружимо се са њима, играјмо, будимо и ми мало више као деца, нађимо увек време за њих и испашће добри људи и онда ћемо имати добро друштво, племенито, алтруистичко, пуно емпатије и милосрђа. Није све до државе, а много тога може и држава и мора, али нећу сад трошити време овде на то. Школа, коју је похађао малени несретник је елитна школа деце која свирају клавир, уче језике, дакле, није школа где се деци пушта турбо фолк, који јесте дефакто некултура, него школа где се управо развијају неке друге вредности. Мала страдална дечица су сада Анђели у Царству Божијем, ако је за утеху, а она то сада заиста и јесу, а домар прибројан Светима, јер је положио живот за ближње, а знамо шта је Спаситељ рекао: "Од ове љубави нема веће, да ко положи свој живот за ближње своје." За малог Косту се треба молити, јер је једини он онтолошки заиста упропастио свој живот, говорим вам из перспективе Вечности, молити се да се покаје и не буде на крају одбачен од Христа, а родитељи ће одговарати за дела своје деце. Дајмо деци Христа, несебичну Љубав, грлимо их и љубимо, сваки дан, искрено и неизветоперено и неуморно и водимо их к Њему, а онда ће и она грлити и љубити друге и имаћемо здравије друштво. Маран Ата. - Теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић https://www.facebook.com/pra17
  12. ЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице. Библијски опис Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију. Начин празновања Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут. https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Цвети
  13. С нама Бог Не може се приступити празнику Божића, а да се не промијени ум, да престане да сагледава ствари из уске и сиромашне перспективе себичног човека, како би их сагледао у бесконачној Божијој перспективи. Али оно што се дешава у Витлејему није романтична прича симболичног садржаја, способна да нахрани машту мале дјеце, већ стварни и историјски догађај. Витлејемско дијете је Човјек патње, према изразу Пророка. По први пут у историјском току човека, у пећини се открива тајна Оваплоћеног Бога, као тајна очинске љубави која је добровољно приноси човеку. «Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог» (Мт. 1, 23) Спасење свијета Празник Божића, који је земљотресни догађај, по карактеристичном изразу Светог Григорија Богослова, средишња је тајна целокупне Божанствене економије. Ово објашњава зашто се Божић слави и прославља као „спасење свијета, рођендан човечанства, заједнички празник цијеле творевине“. Бог постаје савршен и истинит човјек, не престајући да буде савршен и истинит Бог, да би човека учинио потпуним и савршеним сином Божијим и богом по благодати. Христос и човјек У наше дане многи се боре за аутономију и слободу човјека независно од Богочовјека Христа. Међутим, човјек без Христа суштински пориче самога себе и чини пустом своје постојање од своје аутентичне човјечности, озбиљно шкоди и штети себи, пати и трагично робује греху, пропадању и смрти, безизлазним ситуацијама и нихилизму. Прослављајући највећи догађај свих времена и свих векова, оваплоћено Рођење Христа нашег, Сина и Логоса Божијег, и повинујући се Његовој речи и примеру, – помиримо се са Богом, – ослободимо свој ум од ропства учењу које игнорише Спаситеља Исуса Христа Сина Божијег као савршеног Бога и савршеног човјека, – научимо да Бога познајемо неговањем односа, а не разумијевањем значења, – оживимо приоритет живота а не опстанак, – хајде да прекинемо узицу своје себичности, – откријмо у сопственом мраку лице ближњег и осјетимо га са разумијевањем и саосјећањем. И у тренуцима наше слабости не заборавимо да са собом понесемо Христа, извор живота, сам наш Живот, Радост и Наду. Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис) https://mitropolija.com/2022/12/29/covjek-bez-hrista-sustinski-porice-samoga-sebe/
  14. Колико су Божанствене Литургије, у којима смо учествовали годинама, преобразиле наш ум, мисли, душу и цео наш живот? Уморио сам се од великих изјава о православљу оних чији су животи у тузи и беди, мраку и песимизму, злоћи и сплеткама, оговарању, прекору и непослушности. Време је да покажемо колико стварно носимо Христа у себи. Покажимо шта значи бити литургијски човек. Живети од и за Евхаристију. Уосталом, ваљда су црква, старци и манастири које посећујете годинама, бар мало преобразили ваш живот. Јер ако треба да се понашамо и живимо горе од оних који не иду у цркву, какво онда сведочанство о Христу дајемо? Блажени Павле Евдокимов је рекао да су у атеистичким државама, где људи нису могли да имају нормалан литургијски живот, духовни оци позивали вернике да постану храм, а живот Литургија. То јест, да она функционише у унутрашњем олтару нашег срца. Шта то значи у пракси? Шта значи бити олтар Богу? Да свакодневно откривате кроз односе и размишљања да сте човек светлости, радости и позитивности. Да све у вашем животу мирише на Христа. Да имате радост Духа Светога, који цвета у вама чак и у тешким зимама живота. Иако нисте решили своје проблеме, осмехујете се јер сте васкрсли. Да верујете да Бог није рекао последњу реч. Знате да он увек говори последњи, изненађујући све. Да су Божји планови изван наших сопствених прорачуна. Да у искушењима јасно покажете веру и поверење у Његову промисао. Да знате да ћутите, да се стрпите и да се покоравате Цркви а не својој вољи. Да постанете носиоци светлости, наде, вере у најбоље, најлепше и васкрсло. Да тамо где други кажу „изгубљени смо“, ви узвикујете „даће Бог, успећемо, сви заједно можемо...“. Христос није напустио наше животе ни на тренутак. Овде је за мене, за тебе, за све. Довољно је да одагнамо маглу страха и очаја из нашег ума и душе и да му викнемо: „Чувај нас Христе , да се не изгубимо…..“. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствоваo je 22. маја 2022. године, у Недељу Самарјанке и на празник Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског, Светом архијерејском Литургијом у Спомен-храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су преосвећена господа епископи крушевачки Давид, далматински Никодим, ваљевски Исихије, изабрани шабачки Јеротеј, изабрани западноевропски Јустин, марчански Сава, хумски Јован, као и високопреподобни архимандрит Нектарије, изабрани Епископ јегарски. Том приликом Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је беседио: "Христос васкрсе, браћо и сестре! Чули смо потресну причу из Јеванђеља по Јовану, потресну и у исто време препуну порука јеванђељских, порука самог Господа нашег Исуса Христа. Наиме, имао једну необичну сцену: Господ се нашао у Самарији, у крају у којем су живели људи који су у односу на изабрани народ Божји, у односу на јеврејски народ, искварили веру, а будући да начин живота зависи од вере, самим тим и њихов живот је био погрешан. Стога у јеврејском закону, закону старозаветном, није било дозвољено мешати се са онима који лажно и погрешно верују и који лажно и погрешно живе. Када је реч о Самарјанима Јевреји ни на који начин нису смели са њима да се мешају, а ако би се то којим случајем десило онда су морали да се подвргну молитви очишћења. И ево, Господ нашавши се у Самарији на извору који се зове Јаковљев извор, извор на месту где је Господ измирио дванаест племена израиљевих, на извору мира, разговара са женом Самарјанком. И то је још додатно необично, јер он разговара не само са представницом народа са којим се не меша, већ и са женом, као што прича казује, оном која је имала грешан живот. Међутим, у овој причи најкраће говорећи Господ поручује да је дошао због палог света, због палог човека, да га подигне, да га исцели, да га оздрави, да га спасе. Самарјанка и није ништа друго него симбол палог света. Господ не прави разлику између нечистих и тзв. чистих, оних који су самоуверени у своју чистоту, у своју праведност, у своју лепоту. Господ долази због свих и штавише надилази разлике, надилази раздвојеност између оних који су изабрани и они који су изван оквира изабраног народа. Господ долази да спасе све, долази да све призове у Цркву, јер читав свет је створен да буде Црква, па и онај свет који је изван Цркве, будући да свако створен по слици и прилици Божијој потенцијално и јесте Црква, тј. има шансу да уђе у тајну спасења и не само то него свако може оног тренутка кад сретне Христа да буде сведок Христа, да буде апостол Његов. Баш као у овој причи. Драматичан је дијалог, разговор који се води између Христа и жене која је грешна. Он је са необичном суптилношћу, са огромним поштовањем, са великом љубављу стопу по стопу, степен по степен, води ка спознаји да је Господ Христос заиста Господ. Она то не би ни могла да види да у њој није постојала дубока глад, дубока жеђ за Христом, дубока жеђ за Водом Живом. Није Господ у сусрету са њом ништа што је њено и што је од ње презрео, него је у разговору са њом тражио да похвали ако се ишта има похвалити. Кад јој је рекао да позове свог мужа, она му исповедила да нема мужа. Господ јој каже: То си добро рекла, јер заправо није имала мужа и то је била истина. Није се обрушио Господ на њене промашаје, на њене падове, него је гледао на њену тежњу и потребу за Христом, за унутрашњом светлошћу, за Водом Живом. Онога тренутка кад је жена почела да разумева да њен саговорник није један од обичних људи, него нешто чудесно, нешто несвакидашње и када је рекла: Зар ми не чекамо Месију, сам Господ каже: Ја сам Онај који с тобом говори. На безброј начина и безброј пута у нашем животу Господ нам се не само показује, не само да можемо да Га видимо, него истински можемо да доживимо прст Његове љубави. Читав свет је створен да буде Црква и свако може постати апостол као што је оног тренутка кад је просветљена светлошћу Христовом ова жена разумела ко са њом говори и постала апостол. Отишла је међу свој народ у одушевљењу, а да њене речи нису биле празне него истински доживљене, громогласне, види се по томе што је мноштво људи дошло да види ко је тај који овој жени даје Воду Живу. Она, од промашене и од пале постаје сведок, постаје апостол. У свом помрачењу она је заправо чезнула за светлошћу. И сам Христос је апостол. Он не седи у кабинетима, он не седи затворен у својој кули од слоноваче и чека да му дођемо, него иде међу људе, на маргине човековог постојања, грли и љуби узима у своје наручје све што је на изглед изгубљено, све што је на изглед помрачено, све што је на изглед пропало. То и јесте пример и нама, браћо и сестре, без обзира колико смо слабашни, јер ако знамо Христа, а знамо Га јер смо Тело Његово, јер смо Црква Његова, свако од нас где год иде заправо стоји у амвону, стоји у проповедаоници. Собом, својом речју, погледом, гестом, унутарњим односом према свима открива заправо у којој мери Христос у њему и у којој мери је Христос снажан. Нека би Господ дао да и ми попут Самарјанке осетимо дубину својих промашаја, да осетимо празнину и бесмисао живота без Христа и да у исто време никада не изгубимо наду да ћемо трагајући за Водом Живом заправо доћи до Христа. Нека би Он био са нама, у нама, и међу нама како бисмо окушајући од Његове љубави напајали се непрестано Водом Живом која није ништа друго него Исус Христос, Син Бога Оца са којима се слави заједно и Дух Свети и сада и увек и у векове векова. Амин!" Извор: Инфо СПЦ Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (ТВ Храм)
  16. Саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Недић, протојереји Григориј Сапсај, Александар Бајић и Војислав Костић, јереји Марко Којић, Стеван Васиљевић, Иван Фаранов и Зоран Недић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Николај Сапсај. У наставку преносимо Патријархову беседу у целини: У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, данас је Велика субота и, ево нас, ми смо очевици, ми смо учесници завршетка драме и пута који је Господ наш преузео, узео на себе из љубави према људском роду, из љубави према сваком од нас, како бисмо ми дошли до спасења, до смисла свог постојања, али и до смисла постојања читаве творевине и сваког човека проистеклог из љубави Божје као икона Божја. Ево нас на крају драме и на почетку нашег учествовања и живота у вечности. Јуче је био Велики петак и ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе. То наше распеће може имати два правца. То наше распеће по љубави Божјој, по дару Његовом, може бити распеће оног разбојника који је распет због греха својих, праведно и оправдано био са леве стране распетог Господа нашег и који се ругао Господу. То његово распеће пут је у тоталну пропаст, у тотални мрак, у потпуну самоћу и отуђеност. То његово распеће јесте распеће коначно за бесмисао, за пакао. Међутим, наше распеће може бити и сараспеће са оним разбојником који је био са десне стране распетог Господа. То распеће јесте распеће на коме је Црква. Распеће разбојника, који је такође оправдано био осуђен и распет, јесте распеће које има свест о свом промашају, о свом недостатку. Оно има дубоку спознају да је Бог потребан човеку, да је све оно за чим чезне и што у себи осећа јесте глад за вечношћу, за пуноћом, за радошћу и за љубављу која постоји у Господу. То распеће јесте спознаја која се развија у вапају и у крику људске природе и сваког од нас: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме! Црква Христова јесте заједница верних. Господ је глава Цркве и Црква непрестано молитвено славећи Бога истовремено и моли Господа: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Међутим, све то што је Црква изговорила и што изговара, већ је у Господу дато и реализовано или постоји у Цркви. Господ у Цркви својој не само да нас се сећа, него више од тога, нераскидиво је сједињен са нама. Нераскидиво је сједињен са нама и то управо овде, на светој Литургији, окушамо и живимо. Зато је Царство Божје са нама и међу нама и у нама већ овде и сада у историји и, наравно, у пуноћи очекује све нас у есхатону, у будућем веку. Дакле, ми, браћо и сестре, знамо и свесно смо се определили за то да иако смо разбојник, иако распињемо Христа и помислима и речима и делима, јесмо онај разбојник са десне стране који не само да није без наде, него је испуњен и храброшћу и радошћу. Знамо да иако смо и ми разбојник, који је са десне стране, да онда када мрзимо једни друге, када завидимо једни другима, када осуђујемо једни друге и када чинимо много тога што је супротно Јеванђељу Христовом, распели смо Га. Баш због тога што знамо да Га распињемо, Њему се обраћамо речима: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Данас је субота и данас бисмо требали да ћутимо молитвено, како каже црквена песма, јер се збива велика тајна. Господ је сишао у Ад и васкрсао ту нашу смртну пролазну људску природу. Победио смрт! Сишао је у чељусти нашег непријатеља да би њега ту где он царује победио. Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост. За разлику, на пример, од представљања тајне Васкрсења у западној иконографији где је Христос представљен као младић, као Аполон који носи знакове победе, а прате Га људи који примају дар Његове победе, наша иконографија представља Господа који из дубине Ада за руке води Адама и Еву и многе светитеље са ореолом управо да бисмо ми разумели да Господ не долази са небеса, да не чини ту победу споља, него изнутра, из нас, из срца нашег непријатеља. Данас, на Велику суботу, већ учествујемо у радости Васкрсења Христовог, а то значи да и ми заједно славимо своје васкрсење у Њему. Већ сада, на Велику суботу, Господ нам поручује поручујући мироносицама: : Не бојте се! и: Радујте се! Зато, браћо и сестре, иако данас треба да ћутимо молитвено, ми се радујемо и не бојимо се и овде и сада и у векове векова. Амин! http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_raspeli_smo_hrista_time_smo_raspeli_sebe
  17. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Велики петак у Цетињском манастиру, 10. априла 2015. године Припремамо се, драга браћо и сестре, за овај суботњи дан, за кога чусмо да је он највећи од свих дана ове недјеље Страсне, као што је ова Страсна недјеља највећа у односу на све оне недјеље Великога поста, а Велики пост, да су то дани и велике тајне које нам се у њима дарују већи од свих оних тајни којима је човјек обдарен од настанка свијета па до данас. Дакле, пјевасмо пјесму: ,,Васкрсни Боже, помози нам, избави нас славе имена Твога ради.” Није случајно да се тај стих пјева управо данас, када Господ почива у гробу, у суботњи дан. Субота је од памтивијека, од стварања свијета, била дан одмора, и када је Бог завршио Своја дјела, стварање свијета и човјека, онда је починуо од свих дјеле Својих. А ево и Господ, који је изашао и наставио то дјело Бога Оца и Своје дјело и Духа Светога, Он је изашао на дјело Своје, од рођења у утроби Пресвете Дјеве, па онда редом кроз све оно што је учинио и што се са Њим догодило до овога светога дана, и Он је, дакле, у овај суботњи дан починуо од тих Својих дјела. Починуо је да би се седми дан, дан одмора, преобразио Његовим Васкрсењем, у осми незалазни дан, дан вјечни и непролазни, дан обасјан свјетлошћу Његовога Васкрсења. Тај дан, укључујући и овај дан уласка у све дубине Своје творевине, тај дан је дан непобједив, неуништив. Зато није случајно речено да је јачи Онај који је у нама него све силе које су око нас. Пита мене када смо се враћали из Цркве наш брат Зоран: ,,Кад ће доћи Господ?” ,,Па брате Зоране, па Он је ту са нама?” ,,А гдје ту са нама? У нашем срцу?” ,,Ево Га ту, пред нама иде распет из бескрајне љубави Своје за нас.’’ И Он је рекао да нас неће оставити саме и то потврђује и Својим дјелима и Својим Распећем и Својим Васкрсењем: ,,Нећу вас оставити саме, послаћу Духа Утјешитеља који ће вас уводити у сваку истину!” ,,Са нама је Бог! Разумите народи, јер је са нама Бог!” Тако је пјевао древни пророк, тако пјева и Црква Божија кроз вијекове и потврђује се та велика и света истина ,,Бог са нама”, а то и значи име које је дато Христу, Емануил, што значи ,,са нама је Бог”. Дакле, и ова света ноћ потврђује да је са нама Господ. Неки кажу овдје код нас који служе неким својим идолима, одричући се ове велике светиње, ове силе Божије која нам је дата кроз наше претке, кроз нашега Светога Петра Цетињског, Петра II Ловћенског Тајновица, кроз Светог Јована Крститеља, чију руку овдје имамо као живо свједочанство Божијега присуства и Божије светиње са нама, кроз дио Часнога крста на коме је распет Господ, и то је велико чудо, то нам потврђује да је заиста са нама Бог, дакле, неки који мисле да су они већи од Бога, да су моћнији од Бога, да су њихова дјела моћнија и дуговјечнија од Божијих дјела, они кажу: ,,Јача Црква од државе.” Па природно! Држава је од јуче до сјутра, а ова Црква колико је држава испратила, велике империје, римска, који су гонили и прогонили хришћане, пун је календар мученика из тог времена, који су се понашали према хришћанима као што су се Пилат и првосвештеници јеврејски понијели према Христу! И зато су, да би Га избрисали, да би Га побједили у име државе, у име идеологије, у име других идеја, лажних идеја свога времена, прогонили Га, па Га разапели, па Га сахранили и рачунали: ,,Нема ништа више од Њега.” А тек онда кад је био најнемоћнији, кад је у земљу био сахрањен и у гроб, и кад се рачунало да никад више неће се појавити, тек онда се пројавила Његова сила и Његова непобједива моћ! Велике империје, велики цареви, моћни освајачи свијета до најновијих времена, и црвене, и црне, и каквих све није било, мале и велике државе које су заснивале своју моћ на људској снази, оне су трајале колико траје људска моћ, а људска моћ је немоћ! Све нам то потврђује колико је човјек немоћан јер му је дах у носу! А поготово безбожан човјек, који не гради дјела своја на Богу, на Христу као камену темељцу непоколебивом, који не гради своје државе, не гради своја царства и своја имовину на Ономе који је дародавац свакога знања и сваке имовине! Природно, док траје људска моћ трају и такве људске творевине и људска дјела и људске државе. Треба да их има, и Бог је благословио да их има, али само оне државе, и они државници и она царства и она дјела које људи стварају која се темеље не на пјеску, јер мудар човјек гради кућу своју на камену тврдом и од камена, а безуман човјек он гради на пјеску! И дуну вјетрови и све што је саграђено на пјеску развије се и нема трага од њега! Дакле, нека државници савремени, који сад мисле да су моћнији и од Бога, и од Христа, нека се мало размисле, нека погледају шта се догађало са много моћнијим прије њих! Па размисливши, нека и они граде своје државе и своја дјела, нека граде на ономе што је вјечно и што је непролазно, на Божијој сили, заједно са Богом! А Црква управо и јесте спона, она је грађевина саграђена на Христовој љубави, љубави Распетога Христа, на сили Његовог Ваксрсења, на сили Божијој, непоколебивој! На оној сили која држи небо, земљу и сву творевину! На оној сили којом је Бог задахнуо и небо и земљу и људско биће и све што постоји, на тој сили нека граде и они, као што је Црква Божија то градила и гради, па зато и увијек и свједок у тим пролазним грађевинама људским и у тим пролазним људским дјелима и подухватима, дјелујући дјело Божије и градећи и себе и градећи и свијет на томе. Црква Божија опстаје не снагом мојом, неког владике, неког попа или неког вјерника, него управо снагом живога Бога, снагом Христа распетога, који је погребен, а са Њим покушали да униште свако добро и носиоца добра на овој земљи. Али сила Божија вјечна, свака повремена, а Божија свевремена! Ево, и овај свети дан шта је друго него је свједочанство и призив свима нама људима, без обзира гдје се налазили, у које вријеме живјели и на ком мјесту били и киме и чиме владали, да се освјестимо, да се вратимо, да градимо своје грађевине, своје државе и своја друштва, да градимо на том камену непоколебивом, да градимо на Божијој љубави, на Христовој љубави која не тражи своје. Христос је по томе велики и моћан, што је самога Себе без остатка даровао. И највећи и најснажнији су они људи који не траже ништа за себе, него све дају другима! Такав је био Христос, Он је нама примјер. А и у животу највећи су они људи, било да је мајка, да је отац или ратник, највећи су они који жртвују себе за ближње своје. Учимо се од Христа Господа, учимо се тој великој, вјечној и непролазној љубави и кроз њу стичемо ту снагу Божију, носећи је и свједочећи је пред свима људима и пред свим земаљским народима. Зато је дивна ова реченица светога пророка: ,,Васкрсни Господе и помози нам и обасјај нас свјетлошћу Твојом и ради имена Твога вјечнога и непролазнога.” Коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/10/mitropolit-amfilohije-ucimo-se-od-hrista-gospoda-velikoj-vjecnoj-i-neprolaznoj-ljubavi/
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено је, у петак 25. марта 2021. године, присуствовао светој Литургији Пређеосвећених дарова у Светосавској цркви на Врачару, коју је служио викарни Епископ ремезијански г. Стефан, а после које је обављена Света Тајна исповести свештенства архијерејског намесништва београдског првог, бележе колеге из ТВ Храм. У поучном слову које је произнео, Патријарх је напоменуо да „пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића“. Треба "интензивније да посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем. А онда, после дијагностиковања, како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији и духовном лечењу", рекао је Његова Светост. Црква је управо у том контексту самопосматрања "као једно од помоћних средстава устројила и исповест, коју треба да практикујемо током свеукупног живота и свакога дана" рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да "исповест није својесврсни судски процес, није истрага", већ је то "само пројава, потврда онога што се у Цркви зове покајање". У исто време је то и призивање благодати Божије, која треба "да буде путоводитељ, лек, терапија, која нас враћа на прави пут и нормално, здраво духовно стање" нагласио је Свјатјејши Владика. "Бог у Христу откривени је наша мера и критеријум" рекао је Патријарх српски и нагласио да "ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање". "Свештеници, заједно са верницима и пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани, јер они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божијим" рекао је Патријарх српски. "Да би то могли, морамо заиста и ми свештеници трудити се, уздајући се увек у Бога, да будемо истински и прави пример тј. да будемо сведоци, речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота", рекао је између осталог Патријарх Порфирије говорећи о исповести једног дела свештенства АЕМ. У наставку, можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести: Редакција Радија "слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/25.03.22 Patrijarh Porfirije crkva sv. Save.mp3
  19. У прву Недељу Велике четрдесетнице – Недељу Православља, 13. марта 2022. године, Свјатјејши Патријарх московски и све Русије Кирило, началствовао је служењем Свете Литургије у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Поред великог броја архијереја, свештеномонаха и свештенства Руске православне цркве, као и представника Помесних православних цркава при Патријарашком престолу у Москви, Његовој Светости је саслуживао и Преосвећени Епископ моравички Антоније, старешина Подворја Српске православне цркве у Москви. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља под руководством И.Б.Толкачева. Благословом Његове Светости Патријарха Кирила, у свим храмовима се узноси молитва за мир у свету, што је учињено и у Храму Христа Спаситеља, одмах након сугубе јектеније. Након Свете Литургије, Његова Светост је началствовао служењем посебног чина Торжества Православља, после којег се обратио присутним верницима са својом патријарашком беседом. Патријарх Кирило је том приликом уручио и висока одликовања Руске Цркве, међу којима и ахиархимандриту Илији (Ноздрину), поводом његовог 70. рођендана. Извор новости: Пресс-служба Патриарха Московского и всея Руси Извор: Страница Епископа Антонија
  20. Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 30. децембра 2021. године на светој архијерејској Литургији поводом престоног празника јединог храма у Архииепископији београдско-карловачкој који је посвећен Светим мученицима ђакону Авакуму и игуману Пајсију у земунском насељу Алтини. -На празник мученика који се нису одрекли своје вере, који нису изабрали овоземаљски живот, него су претпоставили њему вечни живот, Црква одређује да у Јеванђељу чујемо речи да ко жели да сачува живот свој - изгубиће га. Онај који се одриче вечног живота и Царства небеског да би му било добро овде на земљи има препреку да наследи Царство небеско, закључио је епископ Сава. Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије благоизволио је предводити свету архијерејску Литургију у храму рођења светог Јована Крститеља у Шипову на празник светог великомученика Димитрија 8. (26) новембра 2021. године. Епископу су саслуживали: игуман Јетотеј (Влајковић), протопрезвитер-ставрофор Илија Проле (Епархија бачка), Петар Миловац, Драган Шкалоња, Љубинко Аничић, Миладин Самарџић, Чедомир Арамбашић, Радослав Станковић, протопрезвитер Милош Црепуља, протонамјесник Жељко Ракита, Митар Керлец и протођакон Немања Рељић. Звучни запис беседе На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Сергије рукоположио је Душка Шобића дипломираног теолога из Шипова у чин ђакона. Послије прочитаног јеванђелског зачала Владика је бесједио о светом великомученику Димитрију којег прослављамо данас, оног Димитрија који је оставио целокупну овоземаљску славу и цара како би задобио Небеску у наручју Христа Цара. Послије заамвоне молитве извршено је освећење славског колача и жита јер је свети великомученик Димитрије заштитник и крсна слава Општине Шипово и борачке организације, а након свете Литургије извршено је освећење нових крстова за будући храм светог великомученика Димитрија у Шипову. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  23. У понедељак 08. новембра на празник Светог великомученика Димитрија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Jустин викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Епископу Јустину саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јустин је у својој архипастирској беседи говорио о животу Светог великомученика Димитрија и о хришћанима који су мученички пострадали за Христа. Преосвећени Епископ Jустин је истакао да су Хришћани свих времена дужни да сведоче веру и сви ми који смо крштени и који носимо име хришћанско управо смо на то позвани, свакога часа и свакога трена да сведочимо својим животима, својом љубављу према Богу, према ближњима и према самом себи и према читавом свету који нас окружује, треба да показујемо љубав и да сведочимо Христа. Епископ Јустин је нагласио да истинско сведочанство на које смо ми Хришћани позвани јесте кратко и јасно, а оно гласи спремност да за Христа дамо све, а Христа ни за шта. Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...