Претражи Живе Речи Утехе

У божићној ноћи са 6. на 7. јануара 2020. године у селу Кучери, Борисоглебски округ, Јарославска област, догодила се трагедија : око поноћи је избио пожар у једној од старих дрвених кућа. У то време, власници куће - Алексеј и Марија Скорихин и њихово троје деце - спавали су, припремајући се за јутарњу празничну литургију у оближњој цркви Светог пророка Илије у селу Ивановское. Спасили су се само родитељи. Сво троје деце је умрло... Сада, две године касније, разговарамо са Маријом Скорикином о тој трагичној ноћи и новој цркви на месту где се догодила трагедија. О красној Бадњој вечери 2020 „Овог Божића сетили смо се страшне трагедије у селу Кучери. Чега се сећате из тих дана? „Првог дана сам била готово без свести – делом због потреса мозга и шока, једва сам видела, нестао ми је глас и пекле су ме руке, делом због дејства неких лекова. У исто време, из неког разлога сам врло добро разумела шта се дешава. Пробудила сам се у окружној болници Борисоглеб. Поред лекара, ту је била Татјана Викторовна, жена оца Владимира Мартишина, која се понудила да седне поред мене и прочита ми нешто. Мислим да је то било јеванђеље. Одмах сам се осетила лакше и смиреније, јер... речи попут „држи се, ми смо уз тебе“ и друге ствари изазивају негативну реакцију: само отежавају већ трагичну ситуацију и чине је болнијом и бесмисленијом. У почетку сам желела да мислим да то што се догодило није истина, да је то само сан: сад ћу се пробудити и отићи на службу, прославићемо Рождество Христово. Понекад ме је обузимало тако угњетавајуће црнило, таква тежина мисли да нисам желела да живим. Стално су ме мучиле мисли да је све могло бити другачије, мучило ме је осећање кривице за оно што се десило, где сам и шта сам погрешила, како сам дозволила да се тако нешто деси, зашто ја или мој муж нисмо умрли...То је било јако искушење. Мислим да је то био тренутак борбе између светлих и тамних сила за моју душу. -Ко вам је тада помогао? - Господ је, пославши искушење, послао и подршку, и то какву! Због широког публицитета, много људи се молило за нас. И сигурна сам да нас је то одржало у тим страшним првим данима. А свештеници нас буквално нису напуштали ни један дан. Имали смо прилику да одмах исповедимо све своје мрачне, мучне сумње душе, пре него што су оставиле свој неизбрисив траг и огорчиле нас. Причешћивали смо се скоро сваки дан, буквално неколико дана након што смо завршили у болници, помазани смо. Свештеници из Борисоглебске области и Јарославља свакодневно су се појављивали у болници. Сигурно их је то коштало много труда, јер сви су они вишедетни очеви са својим бригама и породицама, а да би стигли до нас, је било потребно прећи више од 100 километара зимским путем. Ово је била манифестација истинске хришћанске љубави и истинског пастирског служења. Мислим да нам је ово постала непосредна помоћ у том периоду, дало нам је снагу да опстанемо и уопште останемо са Богом. Бог благословио њих и њихове породице! Генерално, били смо окружени људима који су бринули о нама. Толико блиских људи као и потпуних странаца нам је искрено помогло. Свако је помагао колико је могао: трошили су своје време, енергију и новац на нас. Сваки пут сам била дирнута до суза . Још једном дубок наклон свима вама! Хвала Богу што постојите, људи великог, доброг срца! — Поред помоћи људи, да ли сте нашли за себе неку мисао или образложење које вас је тешило као хришћанку? — Прва ствар која је свима пала на памет, била је књига о Јову. Тада нисам могла да читам, јер нисам видела, а Алексеј је неко време био веома слаб због великог губитка крви. Отац Сергије Васиљев је први дошао код нас и почео да нам чита Књигу о Јову а затим су нам је читали и остали пријатељи који су нас посећивали у болници неколико пута у кругу. У то време, читали смо о многим примерима како су људи подносили таква искушења или како су покушавали да их спрече молећи Господа за живот своје деце. Занимљиво је да смо уочи баш тог Божића, моја деца и ја водили разговоре о молитви и смрти. Објашњавала сам им да нас Господ узима у најбољем тренутку за нас. Наравно, бол растанка са децом је јак и остаће, по свему судећи, заувек, али за верника је и овај бол лак... Вероватноћа да су наша деца завршила у Царству Небеском иде ка 100%, а ко зна шта би било да су живели, рецимо, 100 година. Не усуђујем се да претпоставим да бих их на прави начин могла даље одгајати и водити кроз цео њихов живот да им буде тако добро као што им је било тог тренутка пред Богом. Нажалост, ове моје речи изазивају огорчење међу неверницима... -Шта кажу неверници? — Видела сам коментаре на интернету како се луда мајка радује што су јој деца спаљена: где је полиција, где су психијатри, како и зашто ја сада живим? На крају крајева, то су наша дубоко хришћанска уверења по којима живимо! Мало је вероватно да ћу неком од ових људи успети да пренесем ово уверење, што је штета... Јасно се сећам и тренутка, мало времена после сахране, када ми је и даље било јако лоше, да ми је пришла жена коју сам познавала, да ми изрази саучешће и загрли ме. Она има одраслог сина са толико проблема и грехова да јако пати због тога, немоћна је да било шта промени, да допре до њега. А кад ме је загрлила, мислила сам да је њој горе него мени, заиста горе и теже... А таквих напаћених родитеља има много! Гледају како им деца полако умиру пред очима, а ништа не могу да учине... Помози им Господе и окрепи их! - Неочекивано резоновање! — Кад сам се мало смирила и све прихватила, постидела сам се: уосталом, управо у таквим тренуцима Господ испитује снагу наше вере! Лако је бити верник када је с тобом све у реду, када неки твоји мањи греси прођу непримећени и све се дешава на најбољи начин. И поставила сам себи питање: ако верујем у Јеванђеље, у то како и шта је Господ живео у својим земаљским данима, знајући сва Његова страдања, како бих онда ја могла да се жалим и очајавам? Бог, Творац свега, шаље Сина Свог Јединородног у свет, да се роди у пећини, у штали, у сиромашној породици. Због чега? Да би спасио сваког од нас, сваку прљаву душу као што је ова пећина. Знао је да је мора да прође тужан пут, да буде издан и разапет! Стога сам одлучила: ако сам прихватила радост, прихватићу и тугу. Пошто ме је Господ оставио да живим, значи да ме је оставио због нечега, а ја, највише од свега, желим да схватим зашто и поживим неко време, испуњавајући вољу Божију. — Постоји ли неко размишљање које вас је просветлило након ове трагедије? — Главна поука, главни закључак (не знам која би реч овде била прикладна), која ми је сада једноставно утиснута у срцу, је: „Ни под којим условима не треба само живети!“ Сваки дан може бити последњи за тебе или за ближњег, теби драгу особу, што значи да ни један дан не може да се проживи узалудно. Не можете живети без смисла и сврхе: треба да одредите приоритете, не површно, већ дубоко, и искрено одговорите на питање: зашто живите, шта радите, зашто то радите, шта желите на крају... — Опростите што питам: зар нисте пожелели да напустите Кучереда, да напустите место своје личне туге? - Чак и у болници сам одлучила да ни под којим условима не желим да заборавим било шта у вези са својом децом. Многи су мислили да ћу отићи у неко друго место да живим. Мој муж и ја смо из Јарославља. Моји родитељи живе тамо. Нудили су нам опције и убеђивали нас да можда не треба да се враћамо, јер би нас све тамо подсећало на нашу децу. Нисам могла одмах себи да објасним зашто су ми такве мисли биле страшно непријатне и изазивале осећај издаје према деци. Одлучили смо да 3 године ништа радикално не мењамо у свом животу, да прихватимо све што Господ шаље, да бисмо некако разумели како треба да служимо на земљи у славу Божију. — Како сте се нашли у селу Кучери? - У Кучерима смо завршили управо зато што смо дошли у школу у Иваново да васпитавамо и образујемо децу. — Сада сте изабрани за директора ове школе. Можда је то ваше главно дело сада? — То није била лака одлука. Недавно су ми честитали речима: „Драго ми је због тебе: то је тако добра ствар, јер си ти одговорна и искрена." Међутим, у савременој стварности овај рад је претворен у некакву папирологију, а не у образовни процес. И, што је најгоре, многе школе живе овако - пуно формалности, папири и извештаји, резултати тестова... И деца то одмах осете. Као резултат тога, потпуно су обесхрабрени да уче, да буду у школи, у групи, да учествују у нечему, генерално се занимају за нешто друго. Дете је са телефоном и свима је добро: тихо је, мирно, никоме не смета. Али ово је посебна и болна тема. - Али, знали сте где сте позвани. — Наравно, дуго сам радила са оцем Владимиром Мартишином, оснивачем школе, руку под руку и душом у душу, али сам се надала да ће Господ ипак послати другог директора, јер... није било самопоуздања. Пре свега, зато што је страшно негде погрешити и специјалну школу претворити у редовну. Наравно, отац Владимир је направио одличан темељ за будућност у виду тима наставника и заједнице људи који су се приближили школи да живе и васпитавају своју децу. Ово је јединствено место, јединствена средина са својим потешкоћама и недостацима, радостима и достигнућима. То је појачано и чињеницом да отац Владимир и ја и даље радимо заједно, седимо у истој канцеларији. Само смо заменили места: сада је он мој први заменик, а ја сам директор, пре је било обрнуто. — Шта је ваш циљ као директора? — У образовном систему тренутно има много тешко подношљивих глупости и, искрено речено, нечега што има за циљ да уништи образовање и претвори млађу генерацију у друштво поводљивих потрошача који ће бити спремни да прихвате све што им се понуди. Сада, у свом раду у нашој ивановској школи, видим своје служење ближњима и Отаџбини. Наш циљ је да одржимо правац којим је отац Владимир кренуо далеке 1994. године. Створио је програм Школе холистичког развоја, који је изграђен на принципу тројединственог процеса људског развоја: развоја тела, васпитања душе и уздизања духа. Школски програм је изграђен у складу са овим. Предајемо јединствене предмете: Филокалију, завичајну историју, генеалогију, калиграфију, кореографију и друге. Живот у школи је у пуном јеку у свим правцима: и васпитно-образовни рад, и организовање приредби, и бриге око проблема и психичког стања појединих ученика, и радост за оне који у нечему напредују. Ово је и административни посао, који се тешко може поделити на живот школе, села и парохије, јер код нас се све одвија у јединственом простору и уједињено је истим заједничким значењима и циљевима. Зато је отац Фјодор Божков, настојатељ Илијевске цркве у Иванову на Лехти, чији смо ми парохијани, практично самостални радник школе. Прође ретко који дан да нас не посети. Сада отац Фјодор и ја отварамо непрофитну организацију како бисмо привукли средства за школске пројекте, јер имамо много интересантних пројеката, али новац у буџету округа је ограничен. - Шта бисте тачно желели да урадите? — Још увек немамо фискултурну салу у школи. Обратили смо се надлежнима мислећи да ће је они изградити. Али то није био случај: могли смо једноставно бити затворени због непоштовања савремених захтева, и то је све! Прошле године смо се бавили питањем замене електричних трансформатора у селима. Хвала Богу, у наше крајеве је на стални боравак дошао адвокат са породицом, који је преузео доста посла и постигао да су трансформатори замењени и у нашем селу Кучери и у Ивановском. — Чуо сам да је у вашој кући избио пожар због неисправних трансформатора. — Да, узрок пожара у нашој кући је дуготрајно нисконапонско напајање. Годину дана раније, бавила сам се овим питањем, и као резултат, заменили смо старе танке жице (самоносиве жице). Али у Иванову и суседним селима, жице су и даље древне, танке, а оптерећење мреже је сада велико: сви имају велики број електричних уређаја и не можемо а да их не користимо. Овај стални извор опасности за многе породице је још једна тема мојих сталних брига и смера рада. Недавно смо као сеоска заједница, а не као школа, победили на конкурсу за изградњу хокејашког клизалишта. Први пут су наши клинци играли на правом хокејашком клизалишту – пре тога смо увек играли на залеђеном језерцету, што је и опасније и теже за организовање. И имамо доста играча – око 60, постоје три старосна тима и посебна екипа очева, а тренер је диван. Почела сам да се бавим овим и контактирам надлежне још 2019. године, јер је мој син Иван играо у хокејашком тиму. А наша хокејашка секција је вредна и зато што наш тренер не поставља задатак да одгаја сврсисходне хокејаше: желимо да деци усадимо вештину здраве, занимљиве, забавне рекреације, способност да играју у тиму, да буду срећни због противника, да се не узнемиравају због пораза и да помажу једни другима. Све ово није посао директора школе, али ово је наш живот, и ми овде све сагледавамо као целину и радимо шта можемо. Храм на месту трагедије...чудо — Реците нам ко је и како дошао на идеју да се на месту трагедије подигне храм. — Нисмо одмах дошли до идеје изградње храма на месту изгореле куће. Када смо супруг и ја почели да долазимо к себи, схватили смо да нећемо моћи да гледамо како на овом месту почиње да се гаје свиње. Не желим ни да неко други живи овде, поготово што ће проћи године, нас неће бити, сећање ће избледети, а ко ће се ту населити и како ће оскрнавити ово место, не зна се. Прво смо размишљали да само поставимо крст и очистимо околину, али онда смо закључили да је то некако тужно, нешто није у реду. Мој муж и ја смо одлучили да направимо капелу како бисмо се тамо молили, палили свеће и кандило. А онда су други проценили да је једина разлика између капеле и храма присуство олтара, који би омогућио служење литургије. Идеја о изградњи храма дошла је од неколико људи одједном. То нас је веома изненадило. А онда се догодило још једно чудо: Господ је довео дивног црквеног архитекту Алексеја Анатољевича Мамонова, који нам је једноставно дао диван дизајн за храм. Још један подстицај за изградњу храма био је тај што су нам људи након трагедије уплаћивали новац, а нама су та средства у неком смислу деловала свето: једноставно нисмо могли да их потрошимо ни на какве луксузне ствари. Купили смо шта нам је требало, завршили смо реновирање да бисмо могли да живимо, али нам је остало још новца. Људи су донирали не само новац, неко је поделио и оно мало што је имао. Уосталом, није у реду да ми човек да свој новац а да нема нешто што му треба, а шта ћу ја са овим новцем? Да купим ауто који он нема? Како ћу се онда појавити пред Господом? Сада повремено стижу новчане донације за изградњу храма . Овај новац је, наравно, могао да се потроши и на друга дела милосрђа (авај, у свету се дешавају многе невоље), али је одлучено да се овим средствима почне градња храма – уз искрену захвалност и молитву за све дародавце. , чија имена зна и сам Господ. На друштвеним мрежама направили смо странице о изградњи храма, на којима сам био одговорна за вести и извештаје о напретку конструкције. Али у једном тренутку моја рука је престала да се диже да нешто напишем, јер... неочекивано за мене, појавили су се многи злобни коментари због изградње храма. И, да будем искрена, после тих негативних коментара пожелела сам да уопште више не пишем о овоме. Недавно сам на друштвеним мрежама поделила размишљања која су ми се јавила (можда нетачна, али потпуно искрена). — Које су аргументе износили противници изградње храма у Кучерима? — Неки су говорили: зашто градити нови храм? Обновите старе – толико је порушених храмова! А наша парохија се бави и рестаурацијом цркве у селу Погорелка, регион Углич. Постепено чистимо друге цркве у Борисоглебском округу. У таквом раду активно су учествовала и моја деца. Али десило се да смо цркву у Погорелки очистили, сачували од даљег уништавања и повремено служили литургију са својим парохом, бар једном годишње. Међутим, овај храм сада није потребан: нико не живи у његовој близини. Лети има мало придошлица, а зими је немогуће прићи. А ако је храм потпуно обновљен, онда га је потребно некако и одржавати, зими грејати, штитити... Све ово кошта много новца. Али, храм није првенствено архитектонска грађевина...ипак има смисла у службама, тајнама које се тамо врше, у спасењу душа људи који долазе у овај храм. Други кажу: боље би било саградити нову кућу за страдале. То је такође добра идеја, понуђена нам је ова опција. Али зашто нам треба нова кућа? Прилично смо задовољни оном у којој живимо. Нова кућа нам неће донети радост: остала сам сама са мужем и мачком, колико нам сада треба? Не видим смисао у трошењу новца на ово. Неко се пита: на какво финансирање рачунамо? Одговарам: никакво – само уз Божију помоћ, учињено вашим рукама и добрим срцима. Ове сезоне смо излили темељ, али сада је градња стала јер нема новца. Зимска градња је много скупља него у другим периодима године, што значи да нам није потребна: ако Бог да, биће новца када затреба. Било је и оних који су писали да је ово „још један пословни пројекат Руске православне цркве“. То овде уопште није случај. Добили смо благослов Епархије за изградњу, и то је све... Ако погледате мапу, село Кучери налази се далеко од саобраћајница. Овде практично нема јавног превоза, тако да се тешко може рачунати на неку „зараду“ након изградње нашег храма. — Сигурно је некога занимало зашто је одлучено да се на овом месту подигне храм. - Да, и ово питање ме је дуго мучило. Заиста, наша парохија има малу дрвену цркву Илије Пророка у суседном селу Ивановское. И то нам је скоро довољно, иако је у почетку грађена за 15 људи, а сада нас има више од 200, и није најпогоднији облик, јер... два пута је завршена и продужена. Али то се, наравно, не може назвати прагматичним аргументима, уопште се не може објективно објаснити, иако је раније наша земља била прошарана црквама које су подигнуте у знак захвалности Богу под неким околностима, а у част одређеног свеца или празника, или у знак сећања на посебне догађаје. За све који покушавају да пронађу прагматично оправдање за изградњу овог храма, рећи ћу да га нисам нашла. Можда ће то учинити неко други. - Како бисте бар покушали да одговорите на ово питање? „Храм се гради јер... чудо, трагично чудо се догодило на овом месту: Господ је на Божићну поноћ 2020. године призвао душе троје деце – добре, чисте, паметне, љубазне, православне деце. Сви су се тога дана припремали за причешће и требало је да се причесте на јутарњој литургији. Ми, родитељи, и пре и, хвала Богу, после овог догађаја, били смо и остали дубоко религиозни православни хришћани, дугогодишњи верници. Сви догађаји који су се дешавали, сам пожар, све се дешавало тако да није било начина да се деца спасу. Наравно, вероватно ћемо увек у својим главама пребирати опције - да ли смо ми криви као родитељи? Може ли се пронаћи смисао у овом догађају? Шта је Господ хтео овим да нам каже, нека свако сам схвати. И зато молим помоћ у изградњи нашег храма само од срца. Ако некоме нешто смета, постоје и други начини да се покаже милост. Наша главна служба овде је васпитање деце. Већина нас ради у ивановској школи, многи од нас су због тога отишли из великих градова. Сви који овде живе и учествују у изградњи храма су веома сиромашни људи, па ћемо бити захвални на било којој донацији. Истовремено, као мајци, генерално ми је прилично тешко да се усудим да тражим од некога новац за градњу. Али ово није кућа, није палата или споменик. Ако Бог да, користиће их многе генерације после нас. https://pravoslavie.ru

На дивни и велики Празник Благовести Пресвете Богородице, 7. априла 2020. године у манастиру Милешеви, у параклису Свете Касијане, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања, уз саслужење јерејa Горанa Крстићa и протођаконa Николe Перковићa. Сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом Аквилином одговарало је на прозбе. Звучни запис беседе Указујући на значај догађаја из града Назарета за спасење рода људског, Епископ Атанасије је рекао: – Данас славимо празник радости. Прослављамо догађај који је преокренуо људску историју. Славимо догађај којим се отворило небо, засијало Сунце на земљи, разагнала тама. Празник који Црква Божија прославља преко 2000 година и у коме ми, према својој снази, настојимо да учествујемо. Колико смо у снази да учествујемо у овом догађају и у овој радости, може се мерити колико смо живи, колико живота има у нама. Радовати се Богу и оном што Бог чини, оном што Бог говори, у томе је срећа човекова. – Разумети овај догађај правилно, довољно, могу они који су у Цркви, потпуно посвећени Богу, који имају поверења у Цркву и у њену реч. Овај догађај не могу разумети они који су изван Цркве. Црква у раним временима била је свесна тога да њене истине, њену веру, не могу схватити незнабошци, људи који су непросвећени Јеванђељем, непросвећени Духом Светим, непреображеног живота, људи који су у греху. Не могу разумети истине Божије, тајне Божије. За разумевање истина Божијих, Његових тајни, за разумевање онога што Бог чини и што Бог говори потребан је преображај ума. Зато је Црква постепено уводила у своју заједницу оне које је крштавала. А ово је данас тајна коју ни многи у Цркви не могу довољно да схвате. Надумна тајна. Владика је затим укратко препричао део из Јеванђеља који је данас прочитан и који говори о догађају који данас прослављамо, и продужио: – Када хоћемо да разумемо што више од овог догађаја треба да се сетимо пре свега ових двеју ствари, да је то надуман догађај и да Архангел Гаврило није послан било коме него једној јединственој личности, јединственој у историји рода људскога, Пресветој Дјеви Марији. Њој нема равне у роду људскоме. Она се једина удостојила да споји небо и земљу. – Пресвета Дјева је прихватила вољу Божију из поверења према Богу. Она није имала потребу да даље било шта испитује. Чим је чула да је то од Бога у кога она верује, у кога има поверење, према коме има љубави, њој је то било довољно да прихвати тај план Божији и да се у тај план укључи. Зато је она прва послушница Божија. Овај свет и даље постоји захваљујући само томе што има послушника Божијих, који се угледају на Пресвету Богородицу. – Ову радосну вест прослављамо ове године у време велике светске туге, у време помора у целом свету, у време када једна болест искаљује своју моћ над човеком. Управо то што се догађа данас у свету може нам помоћи да више схватимо и природу и значај данашњег славља, када Бог разведрава наше животе. Јер страдања и помрчина долазе од људских погрешака, од греха. А грех је погрешан однос човека према Богу, неправилан однос човека према другим људима, према себи самоме, неправилан однос човека према природи. А исправан однос би био онај који је Бог назначио на самом почетку – однос љубави, подсетио је и нагласио Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска