Претражи Живе Речи Утехе

Ако ти јаве: умро сам а био сам ти драг, можда ће и у теби одједном нешто посивети. На трепавицама магла. На усни пепељаст траг. Да ли си икад размишљао о томе шта значи живети? Ко снег у топлом длану у теби детињство копни. Бриге… Зар има брига? Туге… Зар има туга? По мердевинама маште у младост храбро се попни. Тамо те чека она лепа, ал’ лукава дуга. И живи! Сасвим живи! Не грицкај као миш дане. Широко жваћи ваздух. Престижи ветар и птице. Јер свака вечност је кратка. Одједном насмејани у огледалу неком добију зборано лице. Одједном: на понеком углу вреба понека суза. Невоље на прстима стигну. Године постану сивље. Одједном свет, док ходаш све више ти је узан и осмех све тиши и тиши и некако искривљен. Зато живи, ал’ сасвим! И ја сам живео тако. За пола века само столећа сам обишао. Признајем: помало луцкаст. Понекад наопак. Ал’ никад нисам стајао. Вечно сам ишао. Ишао… Испреди из своје аорте позлаћен конац трајања и зашиј напрсла места из којих дрхте чуђења. И никад не замишљај живот као уплашен опроштај, већ као стални дочек и стални почетак буђења. II А онда, већ једном озбиљно размисли шта значи и умрети и где то нестаје човек. Шта га то заувек иште. Немој ићи на гробља. Ништа нећеш разумети. Гробља су најцрњи вашар и тужно позориште. Играјући се немира и својих безобличја, зар немаш понекад потребу да мало кришом зађеш у нове слојеве разума? У суседне будућности? Објаснићу ти то некада ако ме тамо нађеш. Знаш шта ћу ти учинити: покварићу ти играчку која се зове бол, ако се будеш одважио. Не лажем те. Ја измишљам оно што мора постојати, само га ниси још открио, јер га ниси ни тражио. Упамти: стварност је стварнија ако јој додаш нестварног. Препознаћеш ме по ћутању. Вечни не разговарају. Да би надмудрио мудрост, однегуј вештину слушања. Велики одговори сами себе отварају. После безброј рођења и неких ситничавих смрти, кад једном будеш схватио да све то што си дисао не значи један живот, стварно наиђи до мене да те дотакнем светлошћу и претворим у мисао. И најдаља будућност има своју будућност, која у себи чује своје будућности глас. И нема празних светова. То, чега нисмо свесни, није непостојање, већ постојање без нас. III Ако ти јаве: умро сам, ево шта ће то бити. Хиљаде шарених риба лепршаће ми кроз око. И земља ће ме скрити. И коров ће ме скрити. А ја ћу за то време летети негде високо. Упамти: нема граница, већ само тренутних граница. Једрићу над тобом у свитања низ ветар клизав ко свила. Разгртаћу ти обзорја, обрисе доба у повоју и призоре будућности лепотом невидљивих крила. И као нечујно клатно заљуљано у бескрају, висићу сам о себи као о златном ремену. Простор је брзина ума што сама себе одмотава. Лебдећу у месту, а стизаћу и нестајаћу у времену. Одморићу се од споредног као галактичка јата, која су срасла пулсирањем што им у недрима траје. Одморићу се од споредног као огромне шуме, које су срасле гранама у густе загрљаје. Одморићу се од споредног као огромне птице, које су срасле крилима и цело небо оплеле. Одморићу се од споредног као огромне љубави, које су срасле уснама још док се нису ни среле. Зар мислиш да моја рука, колено, или глава, могу да постану глина, корен брезе и трава? Да нека малецка тајна, ил неки треперав страх могу да постану сутра тишина, тама и прах? Знаш, ја сам стварно са звезда. Сав сам од светлости створен. Ништа се у мени неће угасити ни скратити. Само ћу, обично тако, једне случајне зоре свом неком далеком сунцу златних се очију вратити. Кажњаван за све што помислим, а камоли што починим, осумњичен сам за нежност и проглашен сам кривим што љубав не гасим мржњама, већ новом, већом љубављу и живот не гасим смртима, већ нечим друкчије живим. Последњи рубови бескраја тек су почетак бескрајнијег. Ко траје даље од трајнијег не зна за кратка знања. Никад се немој мучити питањем: како преживети, него: како не умрети после свих умирања. IV Ако ти јаве: умро сам, не брини. У сваком столећу неко ме случајно побрка са уморнима и старима. Нигде толико људи као у једном човеку. Нигде толико друкчијег као у истим стварима. Прочепркаш ли просторе, ископаћеш ме из ветра. Има ме у води. У камењу. У сваком сутону и зори. Бити људски вишеструк, не значи бити рашчовечен. Ја јесам дељив са свачим, али не и разорив. А сва та чудесна стања и обнављања мене и нису друго до вртлог једнолик, упоран, дуг. Знаш шта су пророчанстава? Калупи ранијих збивања и задиханост истог што вија себе укруг. Па што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао? Ако ти јаве: умро сам, ти знаш – ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг. Немој да будеш тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт, чудно драг. Ноћу кад гледаш у небо, и ти намигни мени. То нека буде тајна. Упркос данима сивим, кад видиш неку комету да видик зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим и живим.

Након тематског дела јануарско-фебруарског 377. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Госпођом Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором из Београда. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Јелена Антић: За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно *Будући да сте себе предали у службу Цркви реците нам како доживљавате настанак једна иконе. Сликање једне иконе пре свега представља дар Божији, како за самог иконописца, тако и за Цркву или појединце који ће се пред њом молити Богу. Зато иконописац треба да приступи сликању са богобојажљивим трепетом, уз молитвени труд. Сликање иконе позива онога ко је слика да се утврди у молитви и да се труди да живи врлинским животом. Тада сликање иконе мења оног ко је слика, а сама икона мења онога ко је посматра. Бог је свакога од нас створио по свом лику и подобију како нас учи Реч Божија, због тога се сваки човек остварује у пуноћи својих потенцијала као икона Христова. Стога видим настанак иконе као део процеса нашег узрастања у Христу, како самих иконописаца, тако и молитвеника који се пред иконама моле. *Према основним начелима хришћанског етоса уметност над уметностима је успињање на светотајинској и световрлинској лествици, тако да долазимо до истине да је иконописање својеврсна служба и неодвојиво је од хришћанског живота у свеукупности. Замолио бих Вас да наше читаоце упознате са иконописањем као службом. Хришћанска вера нам, за сагледавање нашег сопственог живота и стварности која нас окружује, нуди перспективу која подразумева постојање наднебеског света и надвременске реалности Царства Божијег. То виђење човека као бића које је створено за вечност даје једном иконописцу и смелост и инспирацију. Наравно, ово је могуће само уз помоћ Божију. Када иконописац успе у томе да пренесе амбијент Царства Божијег у оквирима свог уметничког дела, тада то не можемо разумети као нешто његово, већ као дар од Бога. Наша вера је мртва без дела која је потврђују. Иконописац на делу исповеда своју веру ставивши свој таленат првенствено у службу Богу. На тај начин он служи читавој Цркви. Иконопис није само сликарство у оквиру кога се сликари надмећу својим умећем. Сликајући Господа, Пресвету Богородицу и све Свете, иконописац се учи животу у нади на Други Долазак Христов. Уједно, трудећи се на том свом путу он и себе мења, а уједно и оплемењује и умирује душе многих који долазе у додир са његовим радом. Управо се у томе огледа служба једног иконописца. *Шта подразумева рестаурација? Рестаурација у уметности подразумева потпуно обнављање оштећених споменика културе, било да се ради о оштећењима која су настала услед дотрајалости самих споменика или услед физичких и хемијских утицаја. Консервација се односи на максимално очување обновљених или сачуваних споменика културе у циљу њиховог што дужег века трајања. Сачувани споменици културе могу бити споменици у виду папира, у виду штафелајне или зидне слике (фреске), споменике у виду мозаика, или у виду споменика од камена. Рестауратори и консерватори се на терену баве очувањем набројаних споменика културе. Такође, постоје и институције - библиотеке, музеји и заводи за заштиту културне баштине који такође имају своја рестауратоска и консерваторска одељења. *Драга Јелена, будући да се бавите калиграфијом, упознајте нас са појмом калиграфија и како ви доживљавате исти. Реч калиграфија је грчког порекла и односи се на уметност лепог писања, код нас се користила и реч краснопис. Калиграфија је у себи садржала и сликани део у виду илуминација, минијатура и иницијала. Код нас се она развија са појавом писмености (X век). Битно је напоменути да је тада била неопходна, јер није постојао други вид бележења и умножавања било ког текста. Људи тога времена јако су се трудили и око најситнијих детаља, упркос томе што је израда калиграфије трајала доста дуго. Најлепше су се украшавале књиге за Богослужење, управо због узвишености њихове намене. Постојала су два писма Уставно и Континуирано. Уставно се користило за бележење свечаних текстова, док је Континуирано писмо било мање свечано. Данас, у овом брзом и модерном свету, калиграфија за мене представља једну од лепих уметности. Она је у прилици да промовише и популаризује дубоке и суштински важне текстове. Она може да комуницира са публиком приближавајући им неке од текстова са којима се никад нису сусрели, истовремено ненаметљиво оплемењујући им душу. Молитве и различити поучни текстови исписани на најлепши могући начин теше, преображавају, и дају наду посматрачу. *Шта повезује иконопис, калиграфију и рестаурацију? Све три наведене области црквене уметности: иконопис, калиграфија и рестаурација, имају сличне узвишене циљеве о којима сам говорила. Истовремено и приступ коме теже црквени уметници им је заједнички, а то је стварање кроз одрицање од самовоље и послушно и смирено прихватање ауторитета наших претходника. Стварање кроз послушност у иконопису се односи на поштовање канона. На првом месту за иконописца је изображавање личности светога, тј. етоса којим је живео и због кога сматрамо да је прослављен у Царству Божијем, те због чега за нас он представља модел хришћанског живота. Притом, печат самог иконописца треба да буде на последњем месту. Калиграфија на првом месту треба да истиче значај и смисао текста који је исписан и да нам приближи његову дубину, као и да нас научи да стремимо вишим идеалима. Рестаурација нас уводи у свет претходног ствараоца. Таленат рестауратора је у томе да што боље осети свет уметника чије дело обнављамо и да му служи, опет због виших циљева лишавајући се сопственог сликарског изражавања. Све три наведене дисциплине су потврда талента за оног уметника који је научио да ради на себи, који је научио да се смири пред задатком који се од њега тражи и да радећи на својој унутрашњости напредује и у ликовном смислу. *У каквом су односу икона и Литургија? Сама Литургија је икона на више начина. Прво Литургија је икона Царства Небеског по структури саме заједнице: у самој Литургији имамо Епископа који символизује Христа, свештенике који символизују Апостоле, ђаконе који символизују Анђеле, верни народ у Цркви који символизује Свете и вернике сабране око Христа. Литургија је такође и икона Тела Христовог по Светом Апостолу Павлу. Тако смо сви ми који се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, уједно и удеоници тог Тела чија је Глава сам Христос. Икона има и употребну функцију у Богослужењу, будући да ми иконе осветљавамо светлошћу свећа и кандила, кадимо их и целивамо, носимо у литије итд. Тако, поштујући иконе, ми градимо лични однос са Личношћу која је изображена на њима. Такође, и сам храм је једна јединствена икона. То је сасвим очигледно када данас уђемо у Храм Св. Саве на Врачару, који је сада у потпуности живописан мозаиком. Храм је блистави пример у томе како сваки храм можемо да доживимо као само Царство Небеско, у коме су Пресвета Богородица, сви Анђели и Свети, као и народ Божији сабрани око Христа. *У духу претходног питања шта бисте рекли о савременом човеку и иконопису? Човек изразито визуелно доживљава свет који га окружује. Међутим, савремена цивилизација често злоупотребљава човекову подложност утицају слике, те смо преко телевизије, филма, телефона итд. бомбардовани различитим визуелним садржајима. Та пријемчивост за визуелни доживљај указује на чињеницу да је икона неопходна савременом човеку. Она је прозор у Вечност, како се често каже теологија за неупућене. Једна икона говори хиљаду језика, те помоћу ње верници али и они који то нису могу да приме и разумеју истине хришћанске вере. Она привлачи својом једноставношћу, искреношћу и својим аскетским приступом сликарству. Све претходно наведено указује на чињеницу да је она контраст свету који нас свакодневно окружује, што је чини изузетно занимљивом за савременог посматрача. Икона за нас представља оприсутњење вечности односно оностраног. У наш видокруг она доводи сегмент вечности, и гледајући је ми се поучавамо. Она Јеванђеље у бојама које нас истовремено упућује на молитву и на живот у Христу. *Шта Вам се чини као најважније за нас савремене вернике? Ми савремени хришћани, као и толике генерације хришћана пре нас, морамо улагати труд у то да еванђелске и предањске идеале покајања и истрајне молитве непрестано враћамо у центар свога живота. Сви смо свесни тога да појам греха у саврменој цивилизацији представља нешто готово неприхватљиво, нешто што и ми сами често избегавамо. Савременом човеку чини се да је свака врста уживања и слободе нормална. Међутим, Свето Писмо и црквено предање, ако у њих мало загребемо, видећемо да постоји много тога што нас може одвести у вечну пропаст. Зато основна духовна хигијена од нас тражи да сагледавамо своје поступке и да се за оне који нису у складу са Еванђељем искрено покајемо. То овога може да нас доведе само ако промишљамо о свом вечном спасењу. Истрајност у молитви подразумева да се наша молитва не завршава оног момента кад се завршила Света Литургија на којој смо присуствовали једном недељно, већ да молитва постане наше дисање. Трудимо се да у сваки моменат нашег живота удахнемо речи молитве, опет бивајући непрестано свесни долазећег будућег Суда и Царства Божијег. *Како утиче молитвени живот на једну савремену породицу? Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце. *Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? Порука за ваше читаоце била би крајње једноставна: сви треба да се трудимо да пронађемо своје инспирације за духовни живот. Не треба да се бавимо лошим причама које могу само да ране наше душе и да нас заведу па да помислимо да узрастамо тако што се бавимо нпр. туђим грешкама. За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно. Разговор водио: катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 51-54) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Имам осећај, а можда и грешим, да много чешће тумачимо на литургији Јеванђелске перикопе, него што се уопште осврнемо на ризницу Павлових мудрости, утеха и поука у његовим посланицама. Ни њихова зачала нису случајно поређана онако како се износе кроз литургијску годину. Делови „апостола“ су увод у јеванђелске перикопе којима нас Црква поучава на литургији. А погледајте овај апостол, који смо чули у недељу! „Дужни смо ми јаки слабости слабих носити“ – како су то велике и можда и страшне речи! И то све да бисмо „кроз трпљење и утехом Писма имали наду“. Ко се сећа ових речи на улици? Коме ове речи падну на памет, кад видимо суседа и кажемо 'добар дан' на улици? Кад нас изнервира касирка, када нам дође да опсујемо шалтерског службеника, кад нам наплате казну за паркирање, кад нас врте по бескрајним ходницима бирократије, кад нас разљути комшија који хилтијем дрма читаву зграду, кад бисмо се подсмехнули баки из улице која нас надугачко и нашироко испитује о ближој и даљој фамилији... сетимо се светога апостола Павла, који је био много оштроумнији од нас, много савременији од нас самих, са много више личних слабости и невоља, које су га сигурно нагониле да се брецне, да викне, да опсује... Али, он нам каже да смо ДУЖНИ ми јаки слабости слабих носити. Ко су ти јаки? Зашто нас апостол назива јакима? Зато што смо хришћани, зато што на крштењу добијамо име у Господу и зато што на миропомазању добијамо печат дара Духа Светога, који носимо читавога живота. Добијамо право да се као штитом заклонимо Именом Господњим, Именом које је изнад свакога имена. А ко су они слаби? Они који пате и страдају било под каквим слабостима – од незнавености, до телесне слабости. И ми смо дужни да им помогнемо, јер Господ Коме је Павле читавог живота служио поучавао је своје ученике и рекао им да смо ми „со земљи“. Ако ми, који на крштењу задобијамо име хришћанско, не носимо то Име достојно и не сведочимо Христа, шта да чине они, којима нас је Христос послао? А коме нас то шаље Бог? Па нашим ближњима. Онима које виђамо сваки дан, чијим се слабостима смејемо, чије нас слабости љуте, чије слабости презиремо. И да не заборавимо, да је и ова посланица, али и све оне друге писана и за нас и нама, а не само онима којима је првенствено била упућена. И кад нас, тако, узнемири неко из наше близине, сетимо се речи које нам је упутио Павле, а Црква одредила да се оне на литургији произносе и припреме наше срце да чује поуку Јеванђеља.

Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука. Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили. Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај. Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време.

Гост Јутарњег програма био је др Владимир Антић, доцент на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Говорећи о православном богослужењу, наш саговорник је најпре указао на старозаветне јудејске корене комплетног богослужбеног система наше свете Цркве, а потом је говорио о значају дневног молитвеног ритма у животу православних хришћана. У разговору са нашим гостом, дотакли смо се и проблематике у вези с немогућношћу свакодневног присуства свих верника богослужењима у храму. Извор: Радио Беседа