Претражи Живе Речи Утехе

"Драго моје унуче, Не бих желео да ово писмо звучи превише поучно, да ти причам о љубави према комшијама, домовини, човечанству и слично. Не би ти ово ни слушао (већ си пунолетан, а ја сам престар), јер се систем вредности толико променио да моје препоруке можда нису ни одговарајуће. Дакле, желим да ти дам само један савет који ти може бити од користи сада када користиш паметне телефоне. Нећу ти рећи да не користиш телефон из страха да не зазвучим као глупи старац. И сам користим мобилни. Желео бих да разговарам о болести која је погодила твоју генерацију и ону пре тебе, која већ студира на универзитетима. Говорим о губитку памћења. Истина је да ако желите да знате ко је Карло Велики или где је Куала Лампура, само кликнете на дугме и одмах све сазнате са Интернета. Урадите то када вам је потребно, а онда ту вест сачувате, ако вам затреба за школу, рецимо. Лоша вест је да схватање да рачунар може у било ком тренутку одговорити на ваше питање, одвраћа вас од идеје да нешто запамтите. Овај феномен се може упоредити на следећи начин: сазнање да аутобусом или аутомобилом можете увек да идете из једне улице у другу, особа одлучује да више не хода. Али ако престанете да ходате, претворићете се у особу која је присиљена да се креће у инвалидским колицима. Ох, знам да се бавиш спортом и да знаш како да набилдујеш тело, али назад на мозак. Мозак је попут мишића на ногама. Ако престанеш да вежбаш, постаће млитав и претворићеш се у идиота. Поред тога, сви ризикујемо да развијемо Alchajmera у старости, а један од начина да избегнемо ову невољу је тренирање памћења. Ово је мој рецепт. Свако јутро научи кратку песмицу, као што смо на то били принуђени када смо били деца. Можеш да закажеш такмичење са пријатељима. Ако не волиш поезију, онда запамти састав фудбалског тима, али мораш знати играче не само оног тима за који навијаш, већ и играче других тимова, као и њихове претходне композиције. Такмичите се у сећању наслова књига које сте прочитали. Да ли се твоји пријатељи сећају како су се звали мушкетири из филма и књиге "Три мускетара"? Ако не желите да читате књигу Три мускетара (онда не знате шта губите), играјте сличну игру са књигом коју сте прочитали. Изгледа као игра, али и јесте то игра, али видећете како вам је глава испуњена ликовима, причама и свим врстама успомена. Запитајте се зашто се рачунар некад називао електронским мозгом. То је зато што је замишљен по моделу нашег мозга, с тим што је наш мозак далеко моћнији и бољи. Мозак је рачунар који је увек уз вас, његове могућности се проширују као резултат вежбања, док ваш рачунар губи брзину након дуже употребе и треба га заменити већ након пар година. А ваш мозак вас неће издати и до 90 година, а са 90 година, ако га вежбате, памтиће више него што се сећате сада. Такође, бесплатно! Затим постоји историјско сећање, које није повезано са чињеницом твог живота или са оним што си прочитао. Она чува оне догађаје који су се догодили пре твог рођења. Данас, кад идете у биоскоп, морате доћи на почетак филма. Када филм почне, као да вас све време воде за руку, објашњавајући шта се догађа. У моје време у бископ сте могли да уђете било када, чак и усред филма. Многи догађаји су се већ догодили пре вашег доласка и ви сте морали брзо да "похватате конце". Ако би вам се филм свидео, могли сте да га гледате поново. Родио сам се у време када је било важно да знам и разумем то што се догодило пре мене. То је било неопходно како бих боље разумео догађаје данас. Данас би школа требало да вас учи да памтите шта се догодило пре вашег рођења, али нисам видео да то чини како треба. Разне анкете показују да данашња омладина, чак и универзитетска, рођена 1990. године, не зна, а можда и не жели да зна шта се догодило 1980. године, камоли шта се догодило пре 50 година. Узмите у обзир да памћење можете тренирати не само уз помоћ књига и часописа, већ и уз помоћ Интернета. Интернет је користан и за истраживање историје, не само за ћаскање са друштвом. Како су диносаурси изумрли? Како се звао предак бика? Пре стотину година више је било тигрова него данас, зашто? Ко је био други папа у историји? Када је створен Мики Маус? Могао бих да ова питања нижем бесконачно и све би то биле сјајне теме за истраживање. Све ово се мора запамтити. Доћи ће дан и остарићеш, ако све ово сазнаш и упамтиш, осећаћеш се као да живиш хиљаду година. А твоји пријатељи који не истражују, не читају и не памте, живеће само један мали, кратки, бедни живот." https://stil.kurir.rs/lifestyle/zanimljivosti/217047/pismo-umberta-eka-unuku-morate-da-procitate?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1FyA-lbNfDOKRfoqvb-EbQdT97pAxP_aO2_pVUccFjxru-MbudEruvCTc

Видим га док покушавам да паркирам у рикверц. Заправо, видим му само ноге и истањене ђонове. Остатак му је негде у контејнеру који на јунских плус тридесет заудара као сам ђаво. Гасим мотор. Вадим кључ. Настављам да седим у колима и зурим у инструмент таблу, као да желим да му дам времена да оде, да се не сретнемо, да не мисли да сам га видела, да му не буде непријатно, да ми не буде непријатно, јер мени је непријатно кад год видим туђу муку. На крају, шта ћу, излазим из кола. Вучем неке кесурине, по обичају. Закључавам. Одмичем пар корака и схватим да сам заборавила телефон на седишту. Вратим се. Откључам. Узмем телефон. Закључам. Окренем се и замало сударим с њим. “Извините, да немате једну цигару?”, пита. Кажи да немаш, шапуће ми онај вазда опрезни глас у глави. Ко зна ко је? Можда има нож? Можда ће те избости..? Стисни ту торбу и трчи. Знам ја такве, пресрећу људе у сред дана, као – само би да те нешто пита ко фол – и док трепнеш – нема ти новчаника! Види га на шта личи?! Да је нормалан, радио би нешто, не би претурао по контејнеру. И што још стојиш?! Одмакни се барем, видиш да смрди на километар! Хоћеш неку болештину да ти пренесе? Чујеш ти мене? И само да знаш, тако је једна жена, кад си ти била мала, не сећаш се, кренула да купи нову веш машину, па стала да помогне некој сиротици што је просила тамо код пијаце на Грбавици, ко вели – ваља се, ко зна каква је несрећа стисла кад мора да проси… и само што се сагла да јој спусти неки динар у ону ћасу, ова ни пет ни шест него цап за новчаник и трк! Викала, плакала, дозивала, милиција дошла – и џаба. Ни новчаника, ни жене, ни веш машине. Рекли јој касније да су ту исту виђали како оперише по аутобуској. Хоћеш и тебе тако да… Хало, теби говорим!!! “Чекајте да нађем”, говорим и спуштам кесе на бетон. “Нико неће да ми да”, каже. “Десеторо их је прошло и ништа.” Ћутим, настављам да претурам по торби. “Какви су то људи, бре, додаје. Ја сам увек давао… кад сам имао да купим. Сад немам, шта ћу… Немам. Ја сам ти машиновођа… Био сам. Сад нисам… А знаш како ми некад дође да запалим…” “Знам”, кажем и вадим пакло из торбе. “Једну само”, додаје. Пружам му четири. “Ма не треба толико…” “Треба…”, кажем. Јер знам да треба. Јер знам шта је празно пакло. Знам како је кад останеш без и једне. А знам као је и кад тражиш. Пружам му и упаљач. Прсти нам се накратко додирују. Гледа у оне четири цигарете. Очи му цакле. Ја гледам у њега. Сед је. Чупав. Дуге пожутеле браде. Стар. Млад. Средњи. Не знам. Несрећа човеку додаје године, без да пита. “Ти си једина која ми је дала.”, каже. Гледа ме у очи. Скрећем поглед на кесе. С кеса на контејнер. Па опет на кесе. С кеса на његове ногавице. Предуге. Непорубљене. И ципеле. Жуте. Распале. Настављаних пертли. “Морам да идем.”, кажем. Покушавам да се осмехнем уместо поздрава. Нешто ми не иде. Он се, за разлику од мене, смеје целим својим бићем. “Једина…”, понавља за мном и подиже руку с цигаретама као да су штафете, а не нешто што ће у три дима изгорети. “Хвала ти…”, говори. “Бог ти дао здравља. Да си ми жива и здрава! Сто година! Триста!” Улазим у лифт. Дишем. Гледам у оно пакло. У оне кесе. Гледам у своје руке које никада нису копале по контејнеру. У кључеве од куће. Мобилни телефон. Лаптоп. Предсобље. Шеснаест пари ципела. Целе пертле. Гледам у дневну собу. Кухињу. Купатило с топлом водом. Гледам у три ћурећа батака у кеси. Кафу. Пикслу. Фрижидер. Гледам у све оно што он нема. И мислим. Мислим – где живи? Где леже? Чиме се покрива..? Има ли кога – да проговори..? Да се изјада кад му је тешко. Има ли неког коме прича о возовима..? О свим погрешним станицама на којима је сишао…? Мислим, када је последњи пут јео..? И колико ће му трајати оне четири цигаре…? Мислим како је требало да му дам више. Десет барем. Мислим како сам могла да му кажем “сачекај ме овде“. Како сам могла да узмем ону стару Декијеву јакну, ципеле, да ставим нешто у кесу, да има да поједе, шта било, заувар је… Мислим какви су то људи који су прошли поред њега – као да не постоји… Људи поред којих живим, засигурно. У истој овој згради. У овом улазу. Сутра ћемо се срести на овом истом месту, испред лифта. Уљудно ћемо придржати врата једни другима. Добро јутро, комшинице, рећи ће, а ја ћу мислити – јеси ли то јуче ти био, а? Јеси ли ти прошао поред њега? Јеси ли ти окренуо главу на другу страну, погледао га с гађењем, убрзао корак? Јеси ли рекао детету “овако ћеш и ти ако не будеш учио школу“? А, докторе? А, професоре? А, девизна пензионерко, инспекторе, судијо, архитекто? Је ли, бивши људи, јесте ли то били ви? Нисте. Дабоме да нисте. Мора да је неко други, па је л’? Па јесте, драги комшија. Мора да сам вас помешала с неким другим… човеколиким. Него… да немате можда једну цигару, а..? https://zelenaucionica.com/tako-ces-i-ti-ako-ne-budes-ucio-skolu/

Овог лета током месец дана сам имала прилику да се упознам с духовним животом тулске земље како путујући по својој историјској домовини, тако и изучавајући главне вести тулске митрополије по епархијским установама. У једном од последњих издања са задовољством сам прочитала интервју с митрополитом Тулским и Јевремовским Алексејем (Кутеновим). Одушевила ме је необичност владичине судбине, јер су најважније етапе његовог живота биле од историјске важности. Био је изабран за намесника Тројице - Сергејеве Лавре у време припрема за празник 1000 – годишњице крштења Руси, у јубиларној 1988. години рукоположен је у чин архиепископа. Од 1990. владика Алексеј је 12 година био управник Алма – Атинске Катедре и подржавао је своје стадо у тешко време распада Совјетског Савеза. И већ 16 година митрополит Алексеј је везан за тулску земљу – домовину блажене Матроне Московске, чију ће 20-то годишњицу од канонизације свет прославити следеће године. О томе каква је била та дугогодишња служба говори нам беседа с митрополитом Алексејем. У родној Москви - Владико, честитам Вам недавни 65-то годишњи јубилеј! Колики значај за Вас има то што сте нову етапу Вашег живота дочекали на Тулској земљи? - То је милост Божија! Јер су у Тулској области живели родитељи мог оца Николаја Андрејевича Кутепова и мајке Галине Васиљевне. Због тога се у Тули осећам као код куће, што ми веома помаже у раду, у славу Божију! - Молим Вас испричајте нам нешто о Вашем детињству. - Родио сам се у Москви где сам и провео своје детињство. Управо у детињству су се десили догађаји који су утицали на мој цео каснији живот који је постао усмерен ка Богу. Један од таквих преломних момената десио се 1961. године за време мог школовања у школи № 202 у Тимирјазевској области у Москви када је донешета одлука о промени школске униформе: у почетку смо носили војничке блузе, које су замењене сакоима. Кренуо сам с мајком у продавницу „Смена“ која се налазила недалеко од метро станице „Сокол“ да купим нову униформу. Поред продавнице се налазила црква посвећена Свим Светима у којој су ме крстили када сам био дете. И пошто је у продавници био велики ред мама ме је одвела у ту цркву. Служба је већ била завршена и бакице су се усрдно молиле и брисале подове. Сећам се те слике која ме је задивила: однекуд са врха, необично топлим потоцима, спуштала се сунчева светлост и у тим зрацима сијао је Казањски лик Мајке Божије. А ја сам имао осећај да се налазим у рођеној кући. Мама је покушавала да ме одведе, али ја нисам могао да се померим са места. Та посета храму у детињству ми се урезала у памћење за цео живот. - Читала сам да је други преломан моменат био повезан са посетом Кијево– Печерској Лаври. - Током школских година био сам и члан пионирског штаба Тимирјазевске области „Алиј парус“ који је сарађивао с истим таквим штабом града Кијева. За време летњег распуста ишли смо у госте код украјинских ученика, а они су нас једном позвали у Кијево – Печерску Лавру. Али у то време Лавра није функционисала као манастир, већ је била музејски градић. Тада сам по први пут боравио у пештарама манастира и сећам се да сам се у почетку много плашио да идем тамо, и било ме је срамота да то признам другарима. Али онда када сам кренуо даље и видео ковчеге с моштима преподобних отаца Печерских и прочитавши њихова имена: „Преподобни Нестор Летописац, преподобни Илија из града Мурома, преподобни Марк Пештерник“ осетио сам велико узбуђење! А идући даље кроз тунеле пештаре схватио сам да је овде ваздух необичан и да су пештаре испуњене блиставом, топлом светлошћу. И баш као и у московским храмовима и у пештарама Лавре сам се осећао као код куће. Нисам желео да одем. Током 6 година сваког пролећа смо одлазили у Кијев, а ја сам сада већ по својој жељи посећивао Кијево – Печерску Лавру. - Али након завршетка школе Ви сте уписали светски факултет... - Да, уписао сам Хемијски факултет на Московском државном Педагошком институту В. И. Лењина. Занимале су ме природне науке. И родитељи су ме видели као будућег наставника у школи. - Следеће догађаје у Вашем животу је сасвим тешко објасити: били сте одликаш, члан одбора бироа на ВЛКСМ институту, одустајете од факултета на другој години! - Зато што сам већ на другој години Педагошког института схватио да желим да се посветим служби Богу. Избор таквог пута повезан је са саветом старца Тројице – Сергејеве Лавре Серафимом (Шинкаревим). Отац Серафим је чак и по спољашњем изгледу личио на преподобног Серафима Саровског. Иако није много говорио ипак је привлачио народ к себи. Зато сам отишао код њега и питао га о путу који би требало да одаберем, а старац ми је рекао да треба да упишем богословију. - Али раније сте још радили и у фабрици „Наука“ која се бавила производњом свемирских бродова. Шта сте тамо радили? - Ви мислите да су ми нешто озбиљно поверавали? У фабрици сам радио као помоћник. Давали су ми мале задатке као на пример да нешто спојим. Али то је кратко трајало– осам месеци. А након смене сам спремао пријемни за богословију. Духовни наставник - Испричајте молим Вас како се у Вашем животу појавио духовни наставник – митрополит Серапион (Федејев)? - Када сам уписао богословију прво послушање које сам добио било је ипођаконство код епископа Подољског, викара Московске епархије владике Серапиона (Фадејева). У то време он је био представник Најсветијег Петријарха Московског Пимена код Патријарха Антиохијског. У почетку сам помагао владици Серапиону када је долазио у Москву. А након тога, када се владика Серапион решио дужности представника Московског Патријарха код Патријарха Антиохијског, ја сам већ стално ишао уз њега. - Да ли је било нечег необичног у разговору с владиком Серапионом? - Ћутање. Некад сам са владиком сатима ћутао. Када је долазио у Тројице – Сергејеву Лавру, после оброка је као и обично примао извештаје, након чега ме је замолио да останем и ми смо ћутали. Тада сам гледао тог старца и полако сам схватао све што је њиме речено. „Са Крста не силазиш, са Крста те скидају“, - говорио је владика и то је била не само лепа, величанствена, достојна фраза, него одраз огромног напаћеног живота мог духовног наставника. Он је сваком својом фразом умео да ме заустави и натера на размишљање. Ја сам му пак често говорио о томе шта се дешава у животу Цркве и једном је ставио своју руку на моју и рекао: „Запамти: Бог управља Црквом“. А ми у сујети заборављамо на то: успели смо да урадимо оно што смо испланирали и као квасац у тесту растемо у сопственим очима. И Бог ти ту није потребан. А у тој сујети Њега никако не осећаш. Ето владка Серапион ми је напомињао: „Запамти: Бог управља Црквом“. - Да ли је тај разговор с духовним наставником утицао на Ваш избор монашког пута? - Да. Јер као будући помоћник викарног епископа често сам се налазио поред патријарха. За време једне службе Његова Светост Патријарх Пимен је обратио пажњу на мене, тачније на мој карактер читања Шестопсалмија и рекао је: „Манастирско читање“. А након службе Патријарх је питао владику Серапиона који су ми планови за будућност? „Он још није одлучио да ли ће бити породични човек или монах, али има склоност ка монаштву“. – одговорио је мој наставник. Било ми је рано да постанем монах, а недавно се одржало заседање Свештеног Синода, на коме је целибат забрањен. И ту је на моје изненађење Патријарх предложио да за мене направе... изузетак. На празник Сретења рукоположен сам у чин ђакона у Елоховском храму. Значајно је то што су на тај за мене битан дан сви представници Светог Синода служили Литургију. Када је дошло време мог рукоположења у чин ђакона Патријарх се обратио владикама и рекао им да могу да се одморе, а Преосвећени Серапион епископ Подолски ће вршити чин рукоположења. И тако ме је викарни епископ и мој духовни наставник рукоположио у чин ђакона. У Сибир - Владико, како сте се након боравка у престоници нашли у Сибиру? - Након завршетка богословије ректор ми је дао благослов да наставим школовање на Богословском факултету и да се бавим научним радом. Али на матури Патријарх Пимен ми је уручио диплому и благословио је да идем у тадашњу Иркутску и Читинску епархију и да помажем владици Серапиону који је постао њен управник. Чекао ме је посао секретара епархије. Али пре тога владика Серапион ме је замонашио у Тројице – Сергејевој Лаври и дао ми је име Алексеј у част светитеља Алексеја Московског. - Шта Вас је посебно изненадило након доласка у ново место? - Величина Иркутске и Читинске епархије која се простирала од Јенисеја до Тихог океана и до Јапана. Неколико дана је требало ићи возом од Москве до Иркутска и исто толико од Иркутска до Владивостока. А ако свраћате и у друге парохије – колико је времена било потребно! Када је владика Серапион постао управник те епархије у њој је било 29 парохија. Можете замислити какву су духовну жеђ имали наши парохијани. Највећи проблем је био у кадру – дуго времена нисмо могли да нађемо особе међу локалним становништвом, које бисмо могли да упутимо у свештеничку службу. - Како се у тим годинама решавао тај проблем? - Помогла су нам браћа из Украјине посебно они који су дошли у нашу епархију из Закарпатске области. Они су имали чврст, православни дух, нису се бојали искушења и брзо су почели да стварају парохије. А видите колико овде данас има основаних епархија и митрополија! А ми смо морали да подижемо све као нетакнуто земљиште. - Ипак у том тешком периоду Вашег живота, поред захтевног посла секретара Иркутске епархије успели сте да одбраните дисертацију. Испричајте, молим Вас, о Вашем научном раду. - Да, заиста ћемо све савладати када је Господ са нама! Уписавши Богословски факултет као ванредан студент, у регионалној библиотеци Иркутска сам проучавао предреволуционарни фонд научне и духовне литературе, који је припадао Иркутској богословији. Заступник за верска питања Иркутског регионалног извршног одбора помогао ми је да добијем приступ овом фонду. Извори су били руски преводи. Сакупљао сам доказе, мишљења, плодове научних истраживања светих отаца хришћанског света, сумирао их и изградио сопствени закључак. Године 1979. сам одбранио дисертацију „Светоотачко учење о Мајци Божијој“ и стекао звање кандидата богословља. И опет Лавра - Владико, како сте из Сибира поново доспели у Тријоце – Сергејеву Лавру и то још у функцији намесника? - Сасвим неочекивано. Године 1980. владика Серапион је постао управник Владимирске епархије, а са њим сам пошао и ја. За време Великог поста 1984. године поставили су ме за намесника Тројице – Сергејеве Лавре. Био сам на челу Лавре у веома важном периоду: у току је била припрема за прославу 1000 – годишњице Крштења Руси. Лавра је постала духовни центар који је помагао остварењу тих припрема. Може се рећи да је тих година наступио период прецењивања вредности, када је поштовање православне вере постало јаче од ширења атеизма од стране совјетске власти. Граница између „пре“ и „после“ постала је 1000 – годишњица Крштења Руси 1988. године. - По чему се памти Тројице – Сергејева Лавра из тих година? - Пре свега по братству Лавре међу којим су били архимандрити Кирил (Павлов), Наум (Вајбородин), Стефан (Смичников), Сергеј (Петин) – то је та основица која је имала велико животно искуство. - Из Лавре сте се још вратили и у родну Москву да бисте радили за њену добробит... - Да, у кратком периоду сам био именован за председника Економског сектора Патријаршије и био сам рукоположен у чин архиепископа – постао сам викарни епископ са титулом Зарајски. Али нисам дуго имао то послушање: у мају 1990. године се упокојио Патријарх Пимен. А Његова Светост Патријарх Алексеј II и Синод су ме поставили на Алма – Атинску и Казахстанску проповедаоницу, где сам служио више од 12 година. Време је и радостно и тешко - Владико, говорили сте присећајући се времена када сте управљали Алма – Атинском и Казахтанском епархијом да је то био најрадоснији и најтужнији период Вашег живота. Зашто? - То време је замене било радосно зато што сам практички стекао искуство управљања епархијом. У почетку чак нисам могао ни да предпоставим каква је то земља. А када сам дошао, видео сам да је то вишенационална земља, али ипак са совјетским духом у којој је живео словенски и турски народ. Наравно, та територија је историјски припадала турском народу. А Словени су били као „ уграђени“ у ту или другу животну судбину искушења XX века, јер је Казахстан био место заточеништва. Овде сам видео богат духовни живот и упознао сам сестринство Карагандинског женског манастира посвећеног Рођењу Пресвете Богородице и Сабору Архангела Михајла, упознао сам карагандинске рударе чија је вера у тим временима била чврста и испуњена још живом везом с новомученицима и исповедницима који су засијали на земљи Казахстана. И све то ме је веома радовало. А тужан - зато што сам овде морао са својим парохијанима да преживим распад СССР-а. - Како су ови догађаји остали у Вашем сећању? - Имао сам осећај да се Совјетски Савез распадао као кућа од карата, а људи који су своје наде и своје сутра повезивали са том територијом, овде нису били потребни. Русија је историјска домовина, али се своја, реална налазила овде на Казахстанској земљи где су сахрањени њихови преци. Све их је мучило једно питање: „Како ћемо у тој ситуацији почети да живимо међу староседеоцима?“ Збуњени, избачени из нормалног тока живота, људи су одлазили у православне храмове и било је потребно да се што опрезније обаћам парохијанима и да их смирим да не би журили да напусте ту земљу која им је домовина и како би од стране казахстанаца имали поштовање према себи и својим претходним генерацијама. У том тешком времену, када се чинило да су снажни тектонски преокрети потресли друштво, ми смо активно оснивали парохије, зидали манастире и таквим активностима чували јединство у вишенационалној држави. На Тулској катедри - Владико, симболично је то што сте успели мало да поновити судбину Ваших духовних наставника – Патријарха Пимена и митрополита Серапиона (Фадејева), који су у различитим годинама своје службе били на челу Тулске и Бељевске епархије. Чак се и Ваша данашња канцеларија налази у том тулском дому у ком је живео Патријарх Пимен. После 12 година службе у огромној Казахстанској епархији вероватно Вам је било лакше да управљате тадашњом Тулском и Белевском епархијом? - У почетку ми се после огромних пространстава Казахстана Тулска епархија чинила маљушном. Наравно мислио сам да су овде сви храмови већ били саграђени. И ситуација је овде другачија него у Казахстану где су бивше фирме, продавнице или клубови претворени у цркве. Али овде је била иста прича: храмови су се налазили у бившим биоскопима, ватрогасним станицама, складиштима, многе цркве су биле порушене. Епархијама су били потребни свештеници. Само мојим доласком 2002. године су обновили рад Тулске богословије. Предали су нам цео предреволуционарни комплекс, у коме се након револуције и до последњег дана налазила наша Тулско-суворска школа. - Какво значење за Вас је имала подела Тулске и Бељевске епархије на две – Тулску и Бељевску? - Неоспорно то ми је помогло. У том смислу област се јасно делила на западну – Бељевска епархија и на источну – Тулска епархија. Својим обавезним дугом сматрам да треба једном годишње да боравим у свим парохијама да људи не би само на портрету видели свог надлежног архијереја, већ да би се заједно с њим помолили и чули речи његове проповеди. - Прича се да у својим проповедима поред богосовског аспекта користите знање које сте стекли на Хемијском факултету Московског универзитета, цитирајући дела стране и руске класике. Како успевате да одржите та знања? - У животу то долази са искуством као Божији дар, као дар Божанске благодати. А још временом учиш да не губиш и не трошиш време узалуд, а на многобројним путовањима по митрополији да се не дивиш само лепоти Тулске земље, већ да слушаш аудио књиге. Иначе, једна од последњих је било приповедање Бориса Зајцева „Атон“ у коме се тако опширно открива суштина мучеништва за Христа. - А како се у епархији чува сећање на новомученике? - Новомученици су духовно видљиви у невидљивом. И такав дар нам је од Бога да Тулска земља има своју Голготу – Тесницку шуму. Овде је 1930. године стрељано и сахрањено у заједничком братском гробу око 3000 људи. Успели смо установити да је то место постало последње склониште свештеномученика: Никите (Прибиткова), епископа Белевског; последњег игумана Оптињске пустиње архимандрита Исаакија (Бобракова); ректора Тулске богословије пре револуције протојереја Петра Павлушкова; преподних мученика: Анфисе (Сисојевске), Макарије (Саприкине), Августе (Зашћук), Марије Лактионове, Африпине Лесине. На том месту су волонтери саградили циглену капелу, поставили целивајуће крстове, спомен – плоче и овде се 16-ог септембра већ 15 година служи Литургија, молебан и панихида. Временом овај споменик ће имати другачији изглед. С радошћу и захвалношћу смо примили одлуку губернатора нашег региона Алексеја Дјумина о покровитељству у вези реконструкције и уређења територије која припада меморијалном комплексу „Тулска Голгота“ током 2 године. - Долази још један важан догађај за православни свет – 20-о годишњица од канонизације блажене Матроне Московске. Како се у домовини старице припремају за тај догађај у селу Себино Комовског округа Тулске регије? - У селу Себино је активна изградња туристичког комплекса културно–историјског и поклоничког карактера. Захваљујући подршци губернатора владе Тулског региона, целог нашег тулског народа Себино се данас мења и постаје место националног ходочашћа заступници наше земље блаженој старици Матрони Себинској и Московској. Уређује се територија храма који је посећивала старица. Подигнуто је неколико споменика матушке Матроне. Један од њих је подигнут на месту на ком је по предању живела породица блажене старице. Ходочасници са задовољством посећују музеј Матронушке који је отворен у њеном родном селу. Опремљени су извори и у плану је изградња куће за ходочаснике. Искрено сам захвалан свима онима који долазе у малу домовину Матронушке да се овде нахране њеним благословом и утешним удисајима милости Свете Животворне Тројојице. Извор: Православие.ру