Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'ћеш'.
Found 8 results
-
Данас је Дан републике. Ја сам седамдесетседмо. Рођена сам чак тамо у ’’оној Југославији’’. У земљи која се протезала од Триглава до Ђевђелије. У земљи у којој су наши дедови одлазили на радне акције, Брчко-Бановићи и тај рад. У земљи једног Ћопића, Андрића, једне Десанке, једног Крлеже, у земљи Бијелог дугмета, Азре и ЕКВ-а. На крају, у земљи Звезде, Партизана, Динама, Хајдука и Жеље… Одрастала сам без ајфона, фејсбука, без друштвених мрежа. Кад сам била мала, чувала ме баба, јер је мама морала на факултет. А моја баба баш и није имала Монтесори методе, ако ме разумете. Тачно се знало, шта сме и шта не сме. Кад баба није могла, ишла сам у вртић илити обданиште и дружила се с другом децом. Често су ме остављали и код комшинице, јер тада је комшилук био исто што и род рођени Пила сам чесмовачу, јела прженице, играла се ластиша и ишла у кревет у пола осам, после цртаног. И дан данас имам ожиљке на коленима од оне заборављене дечје занимације – верања по дрвећу. Нисам носила маркирано. Нисам ни знала шта је то ’’маркирано’’. Облачили смо се у Атексу и Вартексу. Носили смо ствари старије браће и сестара и никог није било срамота. Зимске јакне се нису носиле једну сезону, зимске јакне су се наслеђивале, бокте. Нисмо имали много, али би се увек нашло за оног ко има мање од нас. Нису ме дали на часове енглеског с две године. Моја основна школа звала се “Братство и јединство“. Нисам била вундеркинд, нити сам имала све петице, али те оцене што сам имала – биле су само моје јер, са мном нико није радио задаћу. Моја учитељица Сена, носила је боросане и имала пунђу као Јованка Броз. Гледала сам је као бога оца. Носили смо плаве кецеље и амблем школе на реверу. И гледали два-три програма на тевеу, од којих је културно-образовни био и културан и образован. Имали смо спикере. Праве, културне, школоване водитеље. Данку, Мићу, Дуњу, Млакара… И садржајне емисије. Бранка Коцкицу, и Коларићу Панићу. И Змајеве дечје игре. И Бајфорда који је више волео Београд него родни Солзбери. Моји су сваке године ишли на одмор у друго место. И свуда смо имали пријатеље. И у Љубљани, и у Сплиту и у Книну, Скопљу, Сарајеву… И није било никога ко није ишао на море. Ишли смо сви. Неко стојадином, неко возом, неко југићем, али – ишли смо. Јављали смо се наставницима на улици. Устајали старијима у превозу. Имали акције скупљања старог папира суботом. Школа и кућа су били једно. Родитељи и наставници на истој страни, са истим циљем – да од нас створе људе. Нисам смела да одбрусим мајци и оцу. Никада. Јер – знало се ко је кога родио. Наши су родитељи живели спокојно и неким устаљеним редом. Школа, факултет, војска, удаја, посао. И тако, дан по дан, од седам до три, лагано су стизали до пензије, начети али очувани, да поживе још коју деценију, негде тамо у завичају, међ’ шљивама. Од рака се ретко умирало. Кад умре когод млад, свет би се чудио. У оно време, имати или бити – није била ствар избора. Можда нисмо имали, али смо барем били. Људи. Кажу ми да нисмо испали добри и да је цела та наша генерација крива за оно што је дошло касније. Да смо, захваљујући нама таквима, управо ту где јесмо. Да нам је због нас таквих лоше. Јер нисмо знали да се изборимо за себе. Јер смо се, уместо да узвратимо, склањали. Јер смо имали ту неку субмисивну црту, која нас је, ето, скупо коштала. Добро. Нека буде да сте у праву, ако ће вам због тога бити лакше. Ево, ми смо криви. Ако ћете због нас ’’таквих’’ лакше поднети чињеницу да живите у земљи која је седам пута мања од оне у којој сте рођени. Ако ће вам бити лакше што од Грделице до Кузмина стижете за неколико сати, с чекањем на наплатним рампама и што је све пре и после тога нека друга географија. Нека буде, јер се стидите свега од пре, јер желите да заборавите стару историју, а да нову још нисте створили. Али… да ли баш можете да се закунете да нам је данас боље? Да нам је некада било баш толико лоше? Да ли сте сигурни да сте сигурни? И када сте задњи пут спавали у парку, на клупи…? Знам, ’’свакаквих будала има’’. Јер то више није иста земља. Нису исти људи. Чак се ни моја основна школа више исто не зове. И више нико не мари за Ћопића, Крлежу, тек ретки признају да су их некада читали. А и то само што су морали, било у лектири. Данас на сајму књиге продају старлете. Немамо кога да ставимо у уџбенике. На располагању су нам стотине канала на којима гости безобзирно упадају једни другима у реч, а водитељи говоре “чак штавише“. Данас живимо и дружимо се и одрастамо и умиремо на друштвеним мрежама. У ријалитима. Хранимо своје мале умове и велике сујете некаквим лајковима. Број пратилаца је постао мерна јединица за срећу. Живимо у свету у коме смо сви стручњаци. У свету у коме је потребна диплома да се одгаји дете. У свету који нам ограничава ресурсе, загађује воду, трује земљу, запрашује са свих страна… Удара на мозак. Презире емпатију. У свету у коме не знамо ко живи врата поред нас. У свету у коме нам је све доступно. На дохват руке. Ништа се не крије. И никог више није стид, нити се ико ичега плаши. Живимо у свету у коме наша деца нису неваспитана, наша деца су своја и напредна. Наша деца имају карактер. Наша деца су предмет нашег обожавања. Мали богови којима се клањамо. Испуњавамо жеље и жељице. Бранимо их, правимо од њих неспособне јединке. Псујемо све по списку оној учитељици, јер како је, забога, смела да му да тројку? Јесте, све је знао, сутра има да јој одем у школу, па ћемо да видимо… И што да му не купим патике од двеста евра? Па шта ако немају друга деца? Јесам им ја крив што немају? Чуј, не може мобилни у школу? Ко си ти да забраниш мом детету да носи мобилни? Је л’ то твој мобилни!? Где је директор? Желим да разговарам с директором. Како – ко сам ја? Е, сад ћеш да видиш ко сам ја… И нека буде да смо баш ми гајили баш ту децу која данас не устају ни рођеној мајци у превозу. И нека буде да то што скаче и дерња се на оца, није безобразлук већ право гласа. И нека буде да смо сви исти и равноправни. И да не мора баш све да иде редом. И нека буде да нисмо болесни. И да није сваки пети на онкологији. И да не умиремо од срца, са четрдесетидве. И да нас родитељи не сахрањују. И да се ето као не чудимо кад ко пребаци преко шездесет. Дочека пензију. Врати се у завичај. Уколико је завичај још увек на истом месту. Нека буде да су наши родитељи криви за то како смо ми испали. Нека и ми будемо криви за оно каква ће наша деца сутра бити. Нека буде. Ако је тако лакше. Али, имати или бити – данас јесте ствар избора. Можда више имамо, али све мање јесмо. И данас је Дан републике. Аутор: Даниела Бакић https://zelenaucionica.com/cuj-ne-moze-mobilni-u-skolu-ko-si-ti-da-zabranis-mom-detetu-da-nosi-mobilni-gde-je-direktor-e-sad-ces-da-vidis-ko-sam-ja/
-
„У олтару ћеш служити, са олтара ћеш јести“
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Аутор: отац Јасен Шинев парох у Древном Успенском храму (Мале Богородице) и цркви Св. Атанасије“, град Варна Света Црква је увек била жртва оптужби, богохуљења и неправедних напада са свих страна. Кроз своју две хиљаде година дугу историју имала је моћне непријатеље, како у свом настанку, тако и у свом изванредном успону, успостављању, па и на свим етапама до данашњих дана. Зато је као тврђава, бивала нападнута са свих страна. Ово је горка истина која не треба да нас изненади. Зато што објављује чисту божанску истину и прска Божјом светлошћу овај грехом натопљени свет. Критике на њен рачун су мање-више жестоке и имају своја објашњења, али су сталне и имају један циљ – да је дискредитују у друштву. Једна од њих је да је преозбиљно и веома старо, да је то затворено друштво људи, мање-више верника, који за новац обављају своје духовне дужности и довољно добро зарађују на рачун и леђа свих осталих. Његове слуге, обични свештеници по градовима и селима, постали су трговци, крупни профитери, нека врста самозадовољних дронова који, не само да никоме не помажу, већ су и терет остатку становништва. Зато и они, који не желе да посећују храмове, воле да кажу у своју одбрану, што је, по њима, постало „суштинско оправдање“: „Зашто да идем у цркву кад познајем свештенике? За све траже новац, за све — од најмањег до највећег у храму — се плаћа, а црквени службеници од самог улаза почињу да се ценкају са нама. Црква је постала трговачко друштво, пијаца... Тамо би све требало да буде бесплатно за људе, и само брига и љубав према њима треба да постоје. Није ли сам Христос ушао у храм и протерао трговце и целог живота се противио фарисејима, званичном свештенству и њиховим правилима? Није ли сада исто?”. Стога је питање „Да ли су свештеници себични“ значајно и увек актуелно. То је као „трн у пети“, „жалац у телу“ и мора се разјаснити и очистити у својој суштини. Размотримо пажљиво основну тезу да све у храму треба да се ради бесплатно. Тврдња да свештеници своје духовне дужности треба да обављају апсолутно бесплатно нема нигде поткрепљена, ни у Светом писму ни у целокупном богатству Светог Предања. Нигде нема директне назнаке за то. Сам Господ Бог говори преко светог ап. Павла: „Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле? (1. Кор. 9, 13). Ово је јасан показатељ супротног, и то није говорио било ко, већ непосредни настављач дела Спаситеља, који своје учење претвара у систем. Његових четрнаест посланица укључене су у канон књига Новог завета и признате су као апсолутно божански надахнуте. Овај конкретан случај тиче се организације хришћанских заједница, која је плод, не само деловања Светог Духа, већ и целокупног дела апостола и његовог огромног практичног искуства као ученика у ширењу религије. Стога је лако објаснити да је ово упутство постало реченица која је преношена „од уста до уста“ између старих и нових свештеника и изражена на колоквијални начин: „У олтару ћеш служити, са олтара ћеш јести“. Још од Мојсијевог закона, добро познатог Савлу из Тарса, одређена је јасна накнада за извршење једног или другог свештеничког чина. Јасно је да се од тада служитељима издвајају хонорари за њихов приватни живот и егзистенцију, према месту и духовној власти. Нема религије која то не регулише у свом унутрашњем поретку. То су људи Божији, али ипак људи који учествују у земаљским пословима и који носе сва обележја нормалних људских бића са свим својим правима и дужностима. Постоји неколико случајева у којима Спаситељ, пошто излечи неког болесног, шаље га да оде у храм и покаже се свештеницима и не само да им исприча шта се догодило, већ и да плати наведену накнаду - новац или предмет (животиња). То се постепено и природно наставило у раној цркви са свом њеном организацијом и утврђивањем у суровој стварности овога света, у царству ћесара. Ово се преноси у традицији са генерације на генерацију до данас. Сви свештеници у светом православљу имају породице за разлику од својих сународника римокатолика који су у целибату. Ово поставља питање са већом сложеношћу и даје му дубину. У овој савременој стварности, у стварној и динамичној ситуацији супружника и деце, ово питање ставља се на врло клизав терен. Свештеници су дужни да брину о својим породицама равноправно са осталим члановима друштва, тј. не уживају никакве привилегије и посебан третман и у потпуности учествују у друштвеном промету, као и сви остали. Специфичност рада парохијских свештеника из градова и села наговештава незаустављиву динамику коју велика већина људи једноставно не може да разуме, јер ствари сагледава само споља. Сваки свештеник има неколико парохија и посећује јавна места и јавне догађаје на које је позван. Свештеници су увек у објективу и верника и атеиста. Сви до једног су у стању свете послушности своме канонском епископу и његовој непосредној потчињености. У том погледу њихов положај је упадљиво сличан субординацији у војсци, где свако очекује наређења својих претпостављених команданата. Они представљају епископе или митрополију, што је ствар части и велике одговорности. Горка је чињеница да се наша помесна Црква налази у дубокој кадровској и личној кризи, а то испуњавање духовних дужности свештеника чини још тежим и интезивнијим. Њихови задаци постају многоструко тежи, посебно током постова (нарочито за време Божића и Великог поста). Највећи акценат је на парохијама, у којима обичан парох мора да служи службе 24-часовног круга, да се моли и исповеда поклонике који му долазе. Паралелно са овим, мора да обавља – крштења, венчања, парастосе, и остале дужности предвиђене у његовом комплексном програму. Ситуација је посебно компликована за оне свештенике који имају представничке функције у својим митрополијама и морају да их обављају без ослобађања од редовних дужности, као и сви остали. Ово је додатна и веома важна обавеза. Свештеници морају бити у сталном контакту са својим парохијанима, исповедати, разговарати, посећивати болнице. Они су као очеви, пријатељи и саветници и у свему морају да испуњавају своје дужности. Свештеници се свуда посматрају „под лупом“ и сваки њихов поступак одражава се на људе и њихов углед, али и на углед Свете Цркве као друштва и Тела Христовог. То их чини подложним супротстављеним хорским мишљењима и чини их покретним метама за увреде, увреде и спрдње свих врста. Свештеници су врло често одсутни из својих породица и то може имати озбиљне последице по мир између њих и њихове деце. Морају да размишљају о правилном одмору и опуштању, да стално импровизују и размишљају о томе како да ослободе напетост. Свештеници морају постати све за све људе у свако доба и на сваком месту. Сва њихова активност укључује колосалне силе и напрезање вољног, менталног и физичког карактера и не може се практично остварити без водеће улоге Божије благодати, која долази „одозго од Оца светлости“. Зато њихова делатност није професија са стандардним радним временом „од-до“ и не може се поредити ни са једном другом, већ је пројава вишег звања и Божије изабраности. Због свега тога заслужују да добију адекватну надокнаду којом ће обезбедити себе и своје најмилије. Стога оптужбе на њихов рачун да су себични и груби профитери не само да су лажне, већ и звуче апсурдно. Тачно је да међу њима има и себичних (људи који воле профит), али их није већи проценат него у другим професијама и сферама рада. Авај, свештеници нису анђели и пате од свих слабости свог карактера као и остали људи. То је лична борба као страст и предиспозиција и о њој одлучује свако дубоко лично и у свом унутрашњем свету. Да би био предан својим дужностима у свом позиву као посланик Христов и Његов службеник у овом сложеном и дубоко материјализованом свету, свештеник мора бити довољно смирен и сигуран да сву своју унутрашњу енергију усмери у потпуности ка својој духовној мисији. Питање „хлеба насушног“ мора се решавати дубински, без непотребних примеса ликовања и необјашњиве мржње, већ са љубављу и разумевањем. Света Црква није од овога света, него је у њему. Она је стваралачки богочовечански организам, вечан и правовремен, изван и у времену, и све у вези са њом мора бити прихваћено у овој неизбежној симбиози. приредила: Ј. Г. извор -
У последње време слушам: Где ћеш за први мај?! Ево и ја питам: Где ћеш??? Једни ће на фрушкогорски пик-ник, други на роштиљске идиле, неки ће на живу музику.... шта ћеш? НЕ РАДИ СЕ!!! Ја бих питао једну особу где ће за први мај, интересује ме одговор много више од свих осталих. Христе мој, а где ћеш Ти за први мај? Дете моје, то је Велика и страсна среда! Јуда ме продаје за тридесет сребрника - приближио се непријатељ мој. Крст је сачињен, трнов венац исплетен, ексери припремљени којима ћу бити распет. Идем да страдам за Тебе, да Ти дете моје после врата смрти уђеш у радост вечнога живота. Идем да изведем Адама и Еву и све који бораве у аду. Пропрати ме на том путу. Буди поред мене... Бдијмо макар часак јер после страшних мука - заблистаћу Васкрсењем. Драги моји! Јесте први мај, али за нас Православне Хришћане је Велика Среда. Позвани смо на тишину, бдење и учешће на Богослужењима како би пропратили Христа на пут Крста. Свако пировање, роштиљање и томе слично равно је исмевању попут оних Јудеја који су Га вређали, исмевали, пљували и на крају разапели. Немој бити Петар који се одрекао. Немој бити апостоли који су се разбежали, немој бити Пилат који Га је осудио и разапео. Буди МАРИЈА која храбро корача за својим Сином, која се не плаши Јудејских старешина, која стоји код Крста и која на мајчинске руке прима Његово тело. Верујем да ћеш се причестити за Васкрс, немој то учинити ако си својим поступцима за први мај учинио издају попут Јуде, и уместо да будеш уз Њега био у делима противним Њему. Не остављајте ПОСТ!!! Још само мало и ето нам радост из гроба - Христово Васкрсење!!! Не остављајте ПОСТ јер плата нас чека!!! Помози Му да понесе тежак крст да би заједно са Њим се радовао у Недељу Васкрса. Ваш Отац Клеопа https://www.facebook.com/photo?fbid=1002951961558623&set=a.574475097739647
-
"Драго моје унуче, Не бих желео да ово писмо звучи превише поучно, да ти причам о љубави према комшијама, домовини, човечанству и слично. Не би ти ово ни слушао (већ си пунолетан, а ја сам престар), јер се систем вредности толико променио да моје препоруке можда нису ни одговарајуће. Дакле, желим да ти дам само један савет који ти може бити од користи сада када користиш паметне телефоне. Нећу ти рећи да не користиш телефон из страха да не зазвучим као глупи старац. И сам користим мобилни. Желео бих да разговарам о болести која је погодила твоју генерацију и ону пре тебе, која већ студира на универзитетима. Говорим о губитку памћења. Истина је да ако желите да знате ко је Карло Велики или где је Куала Лампура, само кликнете на дугме и одмах све сазнате са Интернета. Урадите то када вам је потребно, а онда ту вест сачувате, ако вам затреба за школу, рецимо. Лоша вест је да схватање да рачунар може у било ком тренутку одговорити на ваше питање, одвраћа вас од идеје да нешто запамтите. Овај феномен се може упоредити на следећи начин: сазнање да аутобусом или аутомобилом можете увек да идете из једне улице у другу, особа одлучује да више не хода. Али ако престанете да ходате, претворићете се у особу која је присиљена да се креће у инвалидским колицима. Ох, знам да се бавиш спортом и да знаш како да набилдујеш тело, али назад на мозак. Мозак је попут мишића на ногама. Ако престанеш да вежбаш, постаће млитав и претворићеш се у идиота. Поред тога, сви ризикујемо да развијемо Alchajmera у старости, а један од начина да избегнемо ову невољу је тренирање памћења. Ово је мој рецепт. Свако јутро научи кратку песмицу, као што смо на то били принуђени када смо били деца. Можеш да закажеш такмичење са пријатељима. Ако не волиш поезију, онда запамти састав фудбалског тима, али мораш знати играче не само оног тима за који навијаш, већ и играче других тимова, као и њихове претходне композиције. Такмичите се у сећању наслова књига које сте прочитали. Да ли се твоји пријатељи сећају како су се звали мушкетири из филма и књиге "Три мускетара"? Ако не желите да читате књигу Три мускетара (онда не знате шта губите), играјте сличну игру са књигом коју сте прочитали. Изгледа као игра, али и јесте то игра, али видећете како вам је глава испуњена ликовима, причама и свим врстама успомена. Запитајте се зашто се рачунар некад називао електронским мозгом. То је зато што је замишљен по моделу нашег мозга, с тим што је наш мозак далеко моћнији и бољи. Мозак је рачунар који је увек уз вас, његове могућности се проширују као резултат вежбања, док ваш рачунар губи брзину након дуже употребе и треба га заменити већ након пар година. А ваш мозак вас неће издати и до 90 година, а са 90 година, ако га вежбате, памтиће више него што се сећате сада. Такође, бесплатно! Затим постоји историјско сећање, које није повезано са чињеницом твог живота или са оним што си прочитао. Она чува оне догађаје који су се догодили пре твог рођења. Данас, кад идете у биоскоп, морате доћи на почетак филма. Када филм почне, као да вас све време воде за руку, објашњавајући шта се догађа. У моје време у бископ сте могли да уђете било када, чак и усред филма. Многи догађаји су се већ догодили пре вашег доласка и ви сте морали брзо да "похватате конце". Ако би вам се филм свидео, могли сте да га гледате поново. Родио сам се у време када је било важно да знам и разумем то што се догодило пре мене. То је било неопходно како бих боље разумео догађаје данас. Данас би школа требало да вас учи да памтите шта се догодило пре вашег рођења, али нисам видео да то чини како треба. Разне анкете показују да данашња омладина, чак и универзитетска, рођена 1990. године, не зна, а можда и не жели да зна шта се догодило 1980. године, камоли шта се догодило пре 50 година. Узмите у обзир да памћење можете тренирати не само уз помоћ књига и часописа, већ и уз помоћ Интернета. Интернет је користан и за истраживање историје, не само за ћаскање са друштвом. Како су диносаурси изумрли? Како се звао предак бика? Пре стотину година више је било тигрова него данас, зашто? Ко је био други папа у историји? Када је створен Мики Маус? Могао бих да ова питања нижем бесконачно и све би то биле сјајне теме за истраживање. Све ово се мора запамтити. Доћи ће дан и остарићеш, ако све ово сазнаш и упамтиш, осећаћеш се као да живиш хиљаду година. А твоји пријатељи који не истражују, не читају и не памте, живеће само један мали, кратки, бедни живот." https://stil.kurir.rs/lifestyle/zanimljivosti/217047/pismo-umberta-eka-unuku-morate-da-procitate?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1FyA-lbNfDOKRfoqvb-EbQdT97pAxP_aO2_pVUccFjxru-MbudEruvCTc
-
Видим га док покушавам да паркирам у рикверц. Заправо, видим му само ноге и истањене ђонове. Остатак му је негде у контејнеру који на јунских плус тридесет заудара као сам ђаво. Гасим мотор. Вадим кључ. Настављам да седим у колима и зурим у инструмент таблу, као да желим да му дам времена да оде, да се не сретнемо, да не мисли да сам га видела, да му не буде непријатно, да ми не буде непријатно, јер мени је непријатно кад год видим туђу муку. На крају, шта ћу, излазим из кола. Вучем неке кесурине, по обичају. Закључавам. Одмичем пар корака и схватим да сам заборавила телефон на седишту. Вратим се. Откључам. Узмем телефон. Закључам. Окренем се и замало сударим с њим. “Извините, да немате једну цигару?”, пита. Кажи да немаш, шапуће ми онај вазда опрезни глас у глави. Ко зна ко је? Можда има нож? Можда ће те избости..? Стисни ту торбу и трчи. Знам ја такве, пресрећу људе у сред дана, као – само би да те нешто пита ко фол – и док трепнеш – нема ти новчаника! Види га на шта личи?! Да је нормалан, радио би нешто, не би претурао по контејнеру. И што још стојиш?! Одмакни се барем, видиш да смрди на километар! Хоћеш неку болештину да ти пренесе? Чујеш ти мене? И само да знаш, тако је једна жена, кад си ти била мала, не сећаш се, кренула да купи нову веш машину, па стала да помогне некој сиротици што је просила тамо код пијаце на Грбавици, ко вели – ваља се, ко зна каква је несрећа стисла кад мора да проси… и само што се сагла да јој спусти неки динар у ону ћасу, ова ни пет ни шест него цап за новчаник и трк! Викала, плакала, дозивала, милиција дошла – и џаба. Ни новчаника, ни жене, ни веш машине. Рекли јој касније да су ту исту виђали како оперише по аутобуској. Хоћеш и тебе тако да… Хало, теби говорим!!! “Чекајте да нађем”, говорим и спуштам кесе на бетон. “Нико неће да ми да”, каже. “Десеторо их је прошло и ништа.” Ћутим, настављам да претурам по торби. “Какви су то људи, бре, додаје. Ја сам увек давао… кад сам имао да купим. Сад немам, шта ћу… Немам. Ја сам ти машиновођа… Био сам. Сад нисам… А знаш како ми некад дође да запалим…” “Знам”, кажем и вадим пакло из торбе. “Једну само”, додаје. Пружам му четири. “Ма не треба толико…” “Треба…”, кажем. Јер знам да треба. Јер знам шта је празно пакло. Знам како је кад останеш без и једне. А знам као је и кад тражиш. Пружам му и упаљач. Прсти нам се накратко додирују. Гледа у оне четири цигарете. Очи му цакле. Ја гледам у њега. Сед је. Чупав. Дуге пожутеле браде. Стар. Млад. Средњи. Не знам. Несрећа човеку додаје године, без да пита. “Ти си једина која ми је дала.”, каже. Гледа ме у очи. Скрећем поглед на кесе. С кеса на контејнер. Па опет на кесе. С кеса на његове ногавице. Предуге. Непорубљене. И ципеле. Жуте. Распале. Настављаних пертли. “Морам да идем.”, кажем. Покушавам да се осмехнем уместо поздрава. Нешто ми не иде. Он се, за разлику од мене, смеје целим својим бићем. “Једина…”, понавља за мном и подиже руку с цигаретама као да су штафете, а не нешто што ће у три дима изгорети. “Хвала ти…”, говори. “Бог ти дао здравља. Да си ми жива и здрава! Сто година! Триста!” Улазим у лифт. Дишем. Гледам у оно пакло. У оне кесе. Гледам у своје руке које никада нису копале по контејнеру. У кључеве од куће. Мобилни телефон. Лаптоп. Предсобље. Шеснаест пари ципела. Целе пертле. Гледам у дневну собу. Кухињу. Купатило с топлом водом. Гледам у три ћурећа батака у кеси. Кафу. Пикслу. Фрижидер. Гледам у све оно што он нема. И мислим. Мислим – где живи? Где леже? Чиме се покрива..? Има ли кога – да проговори..? Да се изјада кад му је тешко. Има ли неког коме прича о возовима..? О свим погрешним станицама на којима је сишао…? Мислим, када је последњи пут јео..? И колико ће му трајати оне четири цигаре…? Мислим како је требало да му дам више. Десет барем. Мислим како сам могла да му кажем “сачекај ме овде“. Како сам могла да узмем ону стару Декијеву јакну, ципеле, да ставим нешто у кесу, да има да поједе, шта било, заувар је… Мислим какви су то људи који су прошли поред њега – као да не постоји… Људи поред којих живим, засигурно. У истој овој згради. У овом улазу. Сутра ћемо се срести на овом истом месту, испред лифта. Уљудно ћемо придржати врата једни другима. Добро јутро, комшинице, рећи ће, а ја ћу мислити – јеси ли то јуче ти био, а? Јеси ли ти прошао поред њега? Јеси ли ти окренуо главу на другу страну, погледао га с гађењем, убрзао корак? Јеси ли рекао детету “овако ћеш и ти ако не будеш учио школу“? А, докторе? А, професоре? А, девизна пензионерко, инспекторе, судијо, архитекто? Је ли, бивши људи, јесте ли то били ви? Нисте. Дабоме да нисте. Мора да је неко други, па је л’? Па јесте, драги комшија. Мора да сам вас помешала с неким другим… човеколиким. Него… да немате можда једну цигару, а..? https://zelenaucionica.com/tako-ces-i-ti-ako-ne-budes-ucio-skolu/
-
Овог лета током месец дана сам имала прилику да се упознам с духовним животом тулске земље како путујући по својој историјској домовини, тако и изучавајући главне вести тулске митрополије по епархијским установама. У једном од последњих издања са задовољством сам прочитала интервју с митрополитом Тулским и Јевремовским Алексејем (Кутеновим). Одушевила ме је необичност владичине судбине, јер су најважније етапе његовог живота биле од историјске важности. Био је изабран за намесника Тројице - Сергејеве Лавре у време припрема за празник 1000 – годишњице крштења Руси, у јубиларној 1988. години рукоположен је у чин архиепископа. Од 1990. владика Алексеј је 12 година био управник Алма – Атинске Катедре и подржавао је своје стадо у тешко време распада Совјетског Савеза. И већ 16 година митрополит Алексеј је везан за тулску земљу – домовину блажене Матроне Московске, чију ће 20-то годишњицу од канонизације свет прославити следеће године. О томе каква је била та дугогодишња служба говори нам беседа с митрополитом Алексејем. У родној Москви - Владико, честитам Вам недавни 65-то годишњи јубилеј! Колики значај за Вас има то што сте нову етапу Вашег живота дочекали на Тулској земљи? - То је милост Божија! Јер су у Тулској области живели родитељи мог оца Николаја Андрејевича Кутепова и мајке Галине Васиљевне. Због тога се у Тули осећам као код куће, што ми веома помаже у раду, у славу Божију! - Молим Вас испричајте нам нешто о Вашем детињству. - Родио сам се у Москви где сам и провео своје детињство. Управо у детињству су се десили догађаји који су утицали на мој цео каснији живот који је постао усмерен ка Богу. Један од таквих преломних момената десио се 1961. године за време мог школовања у школи № 202 у Тимирјазевској области у Москви када је донешета одлука о промени школске униформе: у почетку смо носили војничке блузе, које су замењене сакоима. Кренуо сам с мајком у продавницу „Смена“ која се налазила недалеко од метро станице „Сокол“ да купим нову униформу. Поред продавнице се налазила црква посвећена Свим Светима у којој су ме крстили када сам био дете. И пошто је у продавници био велики ред мама ме је одвела у ту цркву. Служба је већ била завршена и бакице су се усрдно молиле и брисале подове. Сећам се те слике која ме је задивила: однекуд са врха, необично топлим потоцима, спуштала се сунчева светлост и у тим зрацима сијао је Казањски лик Мајке Божије. А ја сам имао осећај да се налазим у рођеној кући. Мама је покушавала да ме одведе, али ја нисам могао да се померим са места. Та посета храму у детињству ми се урезала у памћење за цео живот. - Читала сам да је други преломан моменат био повезан са посетом Кијево– Печерској Лаври. - Током школских година био сам и члан пионирског штаба Тимирјазевске области „Алиј парус“ који је сарађивао с истим таквим штабом града Кијева. За време летњег распуста ишли смо у госте код украјинских ученика, а они су нас једном позвали у Кијево – Печерску Лавру. Али у то време Лавра није функционисала као манастир, већ је била музејски градић. Тада сам по први пут боравио у пештарама манастира и сећам се да сам се у почетку много плашио да идем тамо, и било ме је срамота да то признам другарима. Али онда када сам кренуо даље и видео ковчеге с моштима преподобних отаца Печерских и прочитавши њихова имена: „Преподобни Нестор Летописац, преподобни Илија из града Мурома, преподобни Марк Пештерник“ осетио сам велико узбуђење! А идући даље кроз тунеле пештаре схватио сам да је овде ваздух необичан и да су пештаре испуњене блиставом, топлом светлошћу. И баш као и у московским храмовима и у пештарама Лавре сам се осећао као код куће. Нисам желео да одем. Током 6 година сваког пролећа смо одлазили у Кијев, а ја сам сада већ по својој жељи посећивао Кијево – Печерску Лавру. - Али након завршетка школе Ви сте уписали светски факултет... - Да, уписао сам Хемијски факултет на Московском државном Педагошком институту В. И. Лењина. Занимале су ме природне науке. И родитељи су ме видели као будућег наставника у школи. - Следеће догађаје у Вашем животу је сасвим тешко објасити: били сте одликаш, члан одбора бироа на ВЛКСМ институту, одустајете од факултета на другој години! - Зато што сам већ на другој години Педагошког института схватио да желим да се посветим служби Богу. Избор таквог пута повезан је са саветом старца Тројице – Сергејеве Лавре Серафимом (Шинкаревим). Отац Серафим је чак и по спољашњем изгледу личио на преподобног Серафима Саровског. Иако није много говорио ипак је привлачио народ к себи. Зато сам отишао код њега и питао га о путу који би требало да одаберем, а старац ми је рекао да треба да упишем богословију. - Али раније сте још радили и у фабрици „Наука“ која се бавила производњом свемирских бродова. Шта сте тамо радили? - Ви мислите да су ми нешто озбиљно поверавали? У фабрици сам радио као помоћник. Давали су ми мале задатке као на пример да нешто спојим. Али то је кратко трајало– осам месеци. А након смене сам спремао пријемни за богословију. Духовни наставник - Испричајте молим Вас како се у Вашем животу појавио духовни наставник – митрополит Серапион (Федејев)? - Када сам уписао богословију прво послушање које сам добио било је ипођаконство код епископа Подољског, викара Московске епархије владике Серапиона (Фадејева). У то време он је био представник Најсветијег Петријарха Московског Пимена код Патријарха Антиохијског. У почетку сам помагао владици Серапиону када је долазио у Москву. А након тога, када се владика Серапион решио дужности представника Московског Патријарха код Патријарха Антиохијског, ја сам већ стално ишао уз њега. - Да ли је било нечег необичног у разговору с владиком Серапионом? - Ћутање. Некад сам са владиком сатима ћутао. Када је долазио у Тројице – Сергејеву Лавру, после оброка је као и обично примао извештаје, након чега ме је замолио да останем и ми смо ћутали. Тада сам гледао тог старца и полако сам схватао све што је њиме речено. „Са Крста не силазиш, са Крста те скидају“, - говорио је владика и то је била не само лепа, величанствена, достојна фраза, него одраз огромног напаћеног живота мог духовног наставника. Он је сваком својом фразом умео да ме заустави и натера на размишљање. Ја сам му пак често говорио о томе шта се дешава у животу Цркве и једном је ставио своју руку на моју и рекао: „Запамти: Бог управља Црквом“. А ми у сујети заборављамо на то: успели смо да урадимо оно што смо испланирали и као квасац у тесту растемо у сопственим очима. И Бог ти ту није потребан. А у тој сујети Њега никако не осећаш. Ето владка Серапион ми је напомињао: „Запамти: Бог управља Црквом“. - Да ли је тај разговор с духовним наставником утицао на Ваш избор монашког пута? - Да. Јер као будући помоћник викарног епископа често сам се налазио поред патријарха. За време једне службе Његова Светост Патријарх Пимен је обратио пажњу на мене, тачније на мој карактер читања Шестопсалмија и рекао је: „Манастирско читање“. А након службе Патријарх је питао владику Серапиона који су ми планови за будућност? „Он још није одлучио да ли ће бити породични човек или монах, али има склоност ка монаштву“. – одговорио је мој наставник. Било ми је рано да постанем монах, а недавно се одржало заседање Свештеног Синода, на коме је целибат забрањен. И ту је на моје изненађење Патријарх предложио да за мене направе... изузетак. На празник Сретења рукоположен сам у чин ђакона у Елоховском храму. Значајно је то што су на тај за мене битан дан сви представници Светог Синода служили Литургију. Када је дошло време мог рукоположења у чин ђакона Патријарх се обратио владикама и рекао им да могу да се одморе, а Преосвећени Серапион епископ Подолски ће вршити чин рукоположења. И тако ме је викарни епископ и мој духовни наставник рукоположио у чин ђакона. У Сибир - Владико, како сте се након боравка у престоници нашли у Сибиру? - Након завршетка богословије ректор ми је дао благослов да наставим школовање на Богословском факултету и да се бавим научним радом. Али на матури Патријарх Пимен ми је уручио диплому и благословио је да идем у тадашњу Иркутску и Читинску епархију и да помажем владици Серапиону који је постао њен управник. Чекао ме је посао секретара епархије. Али пре тога владика Серапион ме је замонашио у Тројице – Сергејевој Лаври и дао ми је име Алексеј у част светитеља Алексеја Московског. - Шта Вас је посебно изненадило након доласка у ново место? - Величина Иркутске и Читинске епархије која се простирала од Јенисеја до Тихог океана и до Јапана. Неколико дана је требало ићи возом од Москве до Иркутска и исто толико од Иркутска до Владивостока. А ако свраћате и у друге парохије – колико је времена било потребно! Када је владика Серапион постао управник те епархије у њој је било 29 парохија. Можете замислити какву су духовну жеђ имали наши парохијани. Највећи проблем је био у кадру – дуго времена нисмо могли да нађемо особе међу локалним становништвом, које бисмо могли да упутимо у свештеничку службу. - Како се у тим годинама решавао тај проблем? - Помогла су нам браћа из Украјине посебно они који су дошли у нашу епархију из Закарпатске области. Они су имали чврст, православни дух, нису се бојали искушења и брзо су почели да стварају парохије. А видите колико овде данас има основаних епархија и митрополија! А ми смо морали да подижемо све као нетакнуто земљиште. - Ипак у том тешком периоду Вашег живота, поред захтевног посла секретара Иркутске епархије успели сте да одбраните дисертацију. Испричајте, молим Вас, о Вашем научном раду. - Да, заиста ћемо све савладати када је Господ са нама! Уписавши Богословски факултет као ванредан студент, у регионалној библиотеци Иркутска сам проучавао предреволуционарни фонд научне и духовне литературе, који је припадао Иркутској богословији. Заступник за верска питања Иркутског регионалног извршног одбора помогао ми је да добијем приступ овом фонду. Извори су били руски преводи. Сакупљао сам доказе, мишљења, плодове научних истраживања светих отаца хришћанског света, сумирао их и изградио сопствени закључак. Године 1979. сам одбранио дисертацију „Светоотачко учење о Мајци Божијој“ и стекао звање кандидата богословља. И опет Лавра - Владико, како сте из Сибира поново доспели у Тријоце – Сергејеву Лавру и то још у функцији намесника? - Сасвим неочекивано. Године 1980. владика Серапион је постао управник Владимирске епархије, а са њим сам пошао и ја. За време Великог поста 1984. године поставили су ме за намесника Тројице – Сергејеве Лавре. Био сам на челу Лавре у веома важном периоду: у току је била припрема за прославу 1000 – годишњице Крштења Руси. Лавра је постала духовни центар који је помагао остварењу тих припрема. Може се рећи да је тих година наступио период прецењивања вредности, када је поштовање православне вере постало јаче од ширења атеизма од стране совјетске власти. Граница између „пре“ и „после“ постала је 1000 – годишњица Крштења Руси 1988. године. - По чему се памти Тројице – Сергејева Лавра из тих година? - Пре свега по братству Лавре међу којим су били архимандрити Кирил (Павлов), Наум (Вајбородин), Стефан (Смичников), Сергеј (Петин) – то је та основица која је имала велико животно искуство. - Из Лавре сте се још вратили и у родну Москву да бисте радили за њену добробит... - Да, у кратком периоду сам био именован за председника Економског сектора Патријаршије и био сам рукоположен у чин архиепископа – постао сам викарни епископ са титулом Зарајски. Али нисам дуго имао то послушање: у мају 1990. године се упокојио Патријарх Пимен. А Његова Светост Патријарх Алексеј II и Синод су ме поставили на Алма – Атинску и Казахстанску проповедаоницу, где сам служио више од 12 година. Време је и радостно и тешко - Владико, говорили сте присећајући се времена када сте управљали Алма – Атинском и Казахтанском епархијом да је то био најрадоснији и најтужнији период Вашег живота. Зашто? - То време је замене било радосно зато што сам практички стекао искуство управљања епархијом. У почетку чак нисам могао ни да предпоставим каква је то земља. А када сам дошао, видео сам да је то вишенационална земља, али ипак са совјетским духом у којој је живео словенски и турски народ. Наравно, та територија је историјски припадала турском народу. А Словени су били као „ уграђени“ у ту или другу животну судбину искушења XX века, јер је Казахстан био место заточеништва. Овде сам видео богат духовни живот и упознао сам сестринство Карагандинског женског манастира посвећеног Рођењу Пресвете Богородице и Сабору Архангела Михајла, упознао сам карагандинске рударе чија је вера у тим временима била чврста и испуњена још живом везом с новомученицима и исповедницима који су засијали на земљи Казахстана. И све то ме је веома радовало. А тужан - зато што сам овде морао са својим парохијанима да преживим распад СССР-а. - Како су ови догађаји остали у Вашем сећању? - Имао сам осећај да се Совјетски Савез распадао као кућа од карата, а људи који су своје наде и своје сутра повезивали са том територијом, овде нису били потребни. Русија је историјска домовина, али се своја, реална налазила овде на Казахстанској земљи где су сахрањени њихови преци. Све их је мучило једно питање: „Како ћемо у тој ситуацији почети да живимо међу староседеоцима?“ Збуњени, избачени из нормалног тока живота, људи су одлазили у православне храмове и било је потребно да се што опрезније обаћам парохијанима и да их смирим да не би журили да напусте ту земљу која им је домовина и како би од стране казахстанаца имали поштовање према себи и својим претходним генерацијама. У том тешком времену, када се чинило да су снажни тектонски преокрети потресли друштво, ми смо активно оснивали парохије, зидали манастире и таквим активностима чували јединство у вишенационалној држави. На Тулској катедри - Владико, симболично је то што сте успели мало да поновити судбину Ваших духовних наставника – Патријарха Пимена и митрополита Серапиона (Фадејева), који су у различитим годинама своје службе били на челу Тулске и Бељевске епархије. Чак се и Ваша данашња канцеларија налази у том тулском дому у ком је живео Патријарх Пимен. После 12 година службе у огромној Казахстанској епархији вероватно Вам је било лакше да управљате тадашњом Тулском и Белевском епархијом? - У почетку ми се после огромних пространстава Казахстана Тулска епархија чинила маљушном. Наравно мислио сам да су овде сви храмови већ били саграђени. И ситуација је овде другачија него у Казахстану где су бивше фирме, продавнице или клубови претворени у цркве. Али овде је била иста прича: храмови су се налазили у бившим биоскопима, ватрогасним станицама, складиштима, многе цркве су биле порушене. Епархијама су били потребни свештеници. Само мојим доласком 2002. године су обновили рад Тулске богословије. Предали су нам цео предреволуционарни комплекс, у коме се након револуције и до последњег дана налазила наша Тулско-суворска школа. - Какво значење за Вас је имала подела Тулске и Бељевске епархије на две – Тулску и Бељевску? - Неоспорно то ми је помогло. У том смислу област се јасно делила на западну – Бељевска епархија и на источну – Тулска епархија. Својим обавезним дугом сматрам да треба једном годишње да боравим у свим парохијама да људи не би само на портрету видели свог надлежног архијереја, већ да би се заједно с њим помолили и чули речи његове проповеди. - Прича се да у својим проповедима поред богосовског аспекта користите знање које сте стекли на Хемијском факултету Московског универзитета, цитирајући дела стране и руске класике. Како успевате да одржите та знања? - У животу то долази са искуством као Божији дар, као дар Божанске благодати. А још временом учиш да не губиш и не трошиш време узалуд, а на многобројним путовањима по митрополији да се не дивиш само лепоти Тулске земље, већ да слушаш аудио књиге. Иначе, једна од последњих је било приповедање Бориса Зајцева „Атон“ у коме се тако опширно открива суштина мучеништва за Христа. - А како се у епархији чува сећање на новомученике? - Новомученици су духовно видљиви у невидљивом. И такав дар нам је од Бога да Тулска земља има своју Голготу – Тесницку шуму. Овде је 1930. године стрељано и сахрањено у заједничком братском гробу око 3000 људи. Успели смо установити да је то место постало последње склониште свештеномученика: Никите (Прибиткова), епископа Белевског; последњег игумана Оптињске пустиње архимандрита Исаакија (Бобракова); ректора Тулске богословије пре револуције протојереја Петра Павлушкова; преподних мученика: Анфисе (Сисојевске), Макарије (Саприкине), Августе (Зашћук), Марије Лактионове, Африпине Лесине. На том месту су волонтери саградили циглену капелу, поставили целивајуће крстове, спомен – плоче и овде се 16-ог септембра већ 15 година служи Литургија, молебан и панихида. Временом овај споменик ће имати другачији изглед. С радошћу и захвалношћу смо примили одлуку губернатора нашег региона Алексеја Дјумина о покровитељству у вези реконструкције и уређења територије која припада меморијалном комплексу „Тулска Голгота“ током 2 године. - Долази још један важан догађај за православни свет – 20-о годишњица од канонизације блажене Матроне Московске. Како се у домовини старице припремају за тај догађај у селу Себино Комовског округа Тулске регије? - У селу Себино је активна изградња туристичког комплекса културно–историјског и поклоничког карактера. Захваљујући подршци губернатора владе Тулског региона, целог нашег тулског народа Себино се данас мења и постаје место националног ходочашћа заступници наше земље блаженој старици Матрони Себинској и Московској. Уређује се територија храма који је посећивала старица. Подигнуто је неколико споменика матушке Матроне. Један од њих је подигнут на месту на ком је по предању живела породица блажене старице. Ходочасници са задовољством посећују музеј Матронушке који је отворен у њеном родном селу. Опремљени су извори и у плану је изградња куће за ходочаснике. Искрено сам захвалан свима онима који долазе у малу домовину Матронушке да се овде нахране њеним благословом и утешним удисајима милости Свете Животворне Тројојице. Извор: Православие.ру
-
Бранко Јанковић, кога ових дана гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији”, изградио је један сасвим нови живот. Прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута Бранко Јанковић у серији "Војна академија" (Фото Промо) Глумац Бранко Јанковић, кога ових дана поново гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији” (РТС 1, 20.05), у свом родном селу Гуњаци, надомак Ваљева, ради нешто посебно, рекло би се, наше а светско: прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута. Како је до тога дошао? После отказа који је дао у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци пре три године, изградио је нови живот. Оженио се, добио сина Вукадина и ћерку Ковиљку, наставио да снима „Војну академију”, глумио у више телевизијских серија („Синђелићи”, „Луд, збуњен, нормалан”, „Месо”...) и позоришних представа („Клошмерл” Кокана Младеновића, БДП, и „Осама – касаба у Њујорку” Дарка Бајића, Звездара театар). Истовремено, у Гуњацима на имању својих родитеља почео је да развија газдинство. Има стадо од 150 коза и са још пет домаћинстава направио је мини-пољопривредну заједницу, производе козји сир, сурутку, кајмак. – Човек може све у животу да постигне – каже Јанковић. – Све је у организацији. Како се организујеш, тако ћеш и да живиш. Задовољан је што је власник Центра за лиофилизацију у Ваљеву инжењер Живорад Цветковић прихватио његов предлог да, уместо са воћем, проба цео процес са козјом сурутком. Осим Немаца, то нико не ради у Европи. И после две године истраживања дошли су до резултата. Успоставили су систем лиофилизације сурутке. У јануару су изашли са производом. Каже да је луде среће што се баш њему догодило нешто тако – да здравље са пашњака доноси у домове у облику козје сурутке у праху. која је изузетно добра за регенерацију унутрашњих органа. Бренд је назвао „Коза ностра” . И фудбалери Манчестер јунајтеда у експерименту Овај глумац-предузетник се похвалио да њихова сурутка полако осваја све меридијане. Нашла је пут до далеке Аустралије. Успостављена је сарадња са нашим људима у Дубаију. Узорке су послали и за Русију. – Изненађен сам колико људи жели да се укључи у овај посао, сваког дана неко жели да помогне. Игром случаја инжењер Цветковић поседује и фирму за силиконске изолаторе за далеководе, струјне носаче и има развијен посао по целом свету. Његово предузеће је на тендеру добило да реновира енглеску железницу. Тако је у Лондону упознао нутриционисту, који је с овом сурутком направио оглед са фудбалерима Манчестер јунајтеда. Резултати су били веома добри. За сада не очекујемо много, јер прва година је увек година ризика. Верујем да би цела западна Србија могла да се бави овим послом. Спонтан и природан, не устручава се да директно пита: – Смршао сам 14 килограма. Своје производ испробавам и на себи. Да ли се, бар, примећује по гардероби? А шта кажу његове колеге глумци у „Војној академији”? – Мој потез им је луцидан – брзо одговара. Показује снимак свадбе на свом мобилном телефону... – Јуче смо имали напорно и узбудљиво снимање. Оженили смо нашег Клисуру, ја сам му кум. У новој, четвртој сезони мој Џаковић постаће педагог, предаваће противваздушну одбрану. Задужен је за нове кадете који долазе на академију. Добија ћерку, има леп живот са својом Надицом. Негује добар однос са оцем Десимиром. Мој лик од старта има ту позицију да буде на граници симпатично-неозбиљног, озбиљно-одговорног, одговорно-неприпадајућег, припадајућег-спасавајућег. Бранко Јанковић на имању (Фото из личне архиве) Објашњава нам зашто је опасно за глумца када се веже за мало позориште... – Навикнете се на публику, радите са истим колегама, исти вам је доживљај ствари и онда нема интензивног развоја. Нема спознаје кроз контакте и квалитет дружења са новим личностима и садржајима. Ја сам пресекао. Супруга ми је била у осмом месецу трудноће кад сам сео и написао писмо о раскиду. Доста је младих глумаца који чекају на посао, не бих да држим радно место. Кључ је у породици Колико ће његов глумачки посао да трпи сада када је озбиљно ушао у приватни бизнис? Неће, каже. Наводи пример енглеских глумаца који у опису своје професије могу да имају и неку вештину самопривређивања. Смисао сазревања човека и спознаје суштине живота није на сцени, вели, већ у ономе што добијемо у приватном животу. Све се то транспонује на уметност у свим њеним појавним формама. – Једно без другог не може, ја бих био осакаћен. С ким све не контактирам: са инжењерима, електротехничарима, банкарима, спортистима, тренерима, варалицама, коцкарима, децом... То су личности из различитих друштвених и социјалних слојева, инспирација за ликове на филму, телевизији и у позоришту. То је живописност свакодневног живота. Ја урањам и уживам у томе. То је незамењиво искуство. Да сам стално на сцени, занет сам собом, био бих један исцеђен, осушен „дух који хода”. Знате ли шта је тајна успеха Кинеза? То што користе искуство својих предака, своје наслеђе. Наша несрећа је што смо стално имали ратове, што су наша традиција и искуство стално прекидани. Колико пута смо морали да почнемо из пепела. Сматра да је кључ опстанка Србије да се вратимо смисленом концепту везаном за наше поднебље, нашу генетику и начин пословања, да не будемо ко муве без главе. Први кораци – Када упаднем у кризне тренутке ослонац налазим у породици. Моји први кораци нису били лаки, али исплатило се. Живот је наместио да дођем у Београд 1999. у години бомбардовања. Како нисам знао шта даље да упишем од школе, ујак који живи овде предложио ми је: „Ма, упиши средњу саобраћајну школу”. И ја га послушам. Живео сам у дому ученика „Змај” у центру Земуна и школовао се. Када сам завршио средњу школу, одважио сам се да упишем глуму у Београду, али нисам успео. Отишао сам у Нови Сад на Академију драмских уметности и ни тамо нисам имао среће. Али нисам одустао. Сео сам у аутобус који иде за Цетиње, јер сам знао да и они тамо имају глумачку академију. Е, када ни тамо нисам прошао, једино ми је била преостала Бањалука. Професор Бора Стјепановић ме је посаветовао: „Не губи наду. Иди за Бањалуку.” Кад се сетим, носио сам ранац са постељином, јастучницом и јастуком. У Нови Сад сам путовао аутобусом сваки дан, јер сам ушао у ужи избор. Тамо ми постељина није била потребна, али на Цетињу јесте. Дуг је то пут. Морао сам да потражим преноћиште. Спавао сам у цетињском манастиру. Увече бих извадио своју постељину, наместио кревет... ма герила... А када сам стигао у Бањалуку, сместио сам се у дом. Од тада је, каже, прошло тринаест дугих година. – Завршио сам у року академију. Већ током студија добијао сам улоге у филмовима великих редитеља. Играо сам у „Турнеји” Горана Марковића. Глумац Тихомир Станић пуно ми је помогао, после друге године студија ангажовао ме је у својим филмовима. Захваљујући њему сам постао кадет Џаковић у „Војној академији”. Уписао сам и Филозофски факултет, положио прву годину и одустао због снимања серија. За моје родитеље је то далек, недокучив свет. Ипак, на све што радим гледају са љубављу и симпатијама, као сви родитељи. Виде да сам срећан, па су и они задовољни. И у овом послу са сурутком су уз мене. Сада смо супруга Наташа, која је такође глумица, и ја заиграли у серији „Јутро ће променити све”. Она је после завршене четврте године Академије гостовала на московском универзитету „Гитис”, добила је понуду да настави студије, али је остала у другом стању. За све треба стрпљење. И љубав! Очигледно, Бранко Јанковић има и стрпљења и љубави за све. http://www.politika.rs/scc/clanak/404176/Kako-se-organizujes-tako-ces-i-ziveti
-
Како је саопштено из Министарства одбране, у најкраћем, Александар Вулин, министар одбране је потписао Уговор о сарадњи Војске Србије и Београдске пословне школе (то је она "каубојска" код "Вука"), према којем (протоколу) ће како је речено, припадници војске и чланови њихових породица имати право на "бесплатно школовање" у тој институцији. Такође, Вулин је најавио и "значајно повећање плата" за припаднике система одбране. Додао је да "припремамо и велики пројекат стамбене изградње, какав није рађен још од времена социјалистичке Југославије, да водимо рачуна код уписа наше деце у вртиће, па ево сада и у високу школу. Бринемо и кад је реч о запослењу супруга наших припадника. Министарство одбране, Влада Републике Србије и врховни командант брину о сваком припаднику Министарства одбране и Војске Србије, који треба да зна да смо ту увек кад је тешко." Директор те школе, извесни проф. др Ђуро Ђуровић (БИРН је ономад открио да је том свату месечна плата 1.600.000 динара), изјавио је данас приликом потписивања Уговора да "сви запослени у Београдској пословној школи високо цене напоре које припадници Министарства одбране и Војске Србије чине на својим радним местима у очувању државног суверенитета и територијалног инегритета Србије и безбедности свих грађана наше земље." С тим у вези, "уважени професор" се "отворио" и рекао да жели да у историји Београдске пословне школе остане записано "поштовање и љубав коју запослени осећају према нашој војсци", те да ће стога, поред "бесплатног школовања деце", пилотима нашег РВ "донирати средства за куповину сунчаних наочара"!!!??? Дакле, ово је врхунац лудила ове банде на власти! Значи, они се отворено спрдају са нама. https://tangosix.rs/2017/23/09/piloti-rv-pvo-dobijaju-naocare-za-sunce-od-beogradske-poslovne-skole-jos-jedna-nepreciznost-ministra-vulina/ http://www.mod.gov.rs/cir/11565/besplatno-skolovanje-u-beogradskoj-poslovnoj-skoli-11565
- 31 нових одговора
-
- ратног
- припаднике
-
(и још 10 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.