Претражи Живе Речи Утехе

Бранко Јанковић, кога ових дана гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији”, изградио је један сасвим нови живот. Прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута Бранко Јанковић у серији "Војна академија" (Фото Промо) Глумац Бранко Јанковић, кога ових дана поново гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији” (РТС 1, 20.05), у свом родном селу Гуњаци, надомак Ваљева, ради нешто посебно, рекло би се, наше а светско: прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута. Како је до тога дошао? После отказа који је дао у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци пре три године, изградио је нови живот. Оженио се, добио сина Вукадина и ћерку Ковиљку, наставио да снима „Војну академију”, глумио у више телевизијских серија („Синђелићи”, „Луд, збуњен, нормалан”, „Месо”...) и позоришних представа („Клошмерл” Кокана Младеновића, БДП, и „Осама – касаба у Њујорку” Дарка Бајића, Звездара театар). Истовремено, у Гуњацима на имању својих родитеља почео је да развија газдинство. Има стадо од 150 коза и са још пет домаћинстава направио је мини-пољопривредну заједницу, производе козји сир, сурутку, кајмак. – Човек може све у животу да постигне – каже Јанковић. – Све је у организацији. Како се организујеш, тако ћеш и да живиш. Задовољан је што је власник Центра за лиофилизацију у Ваљеву инжењер Живорад Цветковић прихватио његов предлог да, уместо са воћем, проба цео процес са козјом сурутком. Осим Немаца, то нико не ради у Европи. И после две године истраживања дошли су до резултата. Успоставили су систем лиофилизације сурутке. У јануару су изашли са производом. Каже да је луде среће што се баш њему догодило нешто тако – да здравље са пашњака доноси у домове у облику козје сурутке у праху. која је изузетно добра за регенерацију унутрашњих органа. Бренд је назвао „Коза ностра” . И фудбалери Манчестер јунајтеда у експерименту Овај глумац-предузетник се похвалио да њихова сурутка полако осваја све меридијане. Нашла је пут до далеке Аустралије. Успостављена је сарадња са нашим људима у Дубаију. Узорке су послали и за Русију. – Изненађен сам колико људи жели да се укључи у овај посао, сваког дана неко жели да помогне. Игром случаја инжењер Цветковић поседује и фирму за силиконске изолаторе за далеководе, струјне носаче и има развијен посао по целом свету. Његово предузеће је на тендеру добило да реновира енглеску железницу. Тако је у Лондону упознао нутриционисту, који је с овом сурутком направио оглед са фудбалерима Манчестер јунајтеда. Резултати су били веома добри. За сада не очекујемо много, јер прва година је увек година ризика. Верујем да би цела западна Србија могла да се бави овим послом. Спонтан и природан, не устручава се да директно пита: – Смршао сам 14 килограма. Своје производ испробавам и на себи. Да ли се, бар, примећује по гардероби? А шта кажу његове колеге глумци у „Војној академији”? – Мој потез им је луцидан – брзо одговара. Показује снимак свадбе на свом мобилном телефону... – Јуче смо имали напорно и узбудљиво снимање. Оженили смо нашег Клисуру, ја сам му кум. У новој, четвртој сезони мој Џаковић постаће педагог, предаваће противваздушну одбрану. Задужен је за нове кадете који долазе на академију. Добија ћерку, има леп живот са својом Надицом. Негује добар однос са оцем Десимиром. Мој лик од старта има ту позицију да буде на граници симпатично-неозбиљног, озбиљно-одговорног, одговорно-неприпадајућег, припадајућег-спасавајућег. Бранко Јанковић на имању (Фото из личне архиве) Објашњава нам зашто је опасно за глумца када се веже за мало позориште... – Навикнете се на публику, радите са истим колегама, исти вам је доживљај ствари и онда нема интензивног развоја. Нема спознаје кроз контакте и квалитет дружења са новим личностима и садржајима. Ја сам пресекао. Супруга ми је била у осмом месецу трудноће кад сам сео и написао писмо о раскиду. Доста је младих глумаца који чекају на посао, не бих да држим радно место. Кључ је у породици Колико ће његов глумачки посао да трпи сада када је озбиљно ушао у приватни бизнис? Неће, каже. Наводи пример енглеских глумаца који у опису своје професије могу да имају и неку вештину самопривређивања. Смисао сазревања човека и спознаје суштине живота није на сцени, вели, већ у ономе што добијемо у приватном животу. Све се то транспонује на уметност у свим њеним појавним формама. – Једно без другог не може, ја бих био осакаћен. С ким све не контактирам: са инжењерима, електротехничарима, банкарима, спортистима, тренерима, варалицама, коцкарима, децом... То су личности из различитих друштвених и социјалних слојева, инспирација за ликове на филму, телевизији и у позоришту. То је живописност свакодневног живота. Ја урањам и уживам у томе. То је незамењиво искуство. Да сам стално на сцени, занет сам собом, био бих један исцеђен, осушен „дух који хода”. Знате ли шта је тајна успеха Кинеза? То што користе искуство својих предака, своје наслеђе. Наша несрећа је што смо стално имали ратове, што су наша традиција и искуство стално прекидани. Колико пута смо морали да почнемо из пепела. Сматра да је кључ опстанка Србије да се вратимо смисленом концепту везаном за наше поднебље, нашу генетику и начин пословања, да не будемо ко муве без главе. Први кораци – Када упаднем у кризне тренутке ослонац налазим у породици. Моји први кораци нису били лаки, али исплатило се. Живот је наместио да дођем у Београд 1999. у години бомбардовања. Како нисам знао шта даље да упишем од школе, ујак који живи овде предложио ми је: „Ма, упиши средњу саобраћајну школу”. И ја га послушам. Живео сам у дому ученика „Змај” у центру Земуна и школовао се. Када сам завршио средњу школу, одважио сам се да упишем глуму у Београду, али нисам успео. Отишао сам у Нови Сад на Академију драмских уметности и ни тамо нисам имао среће. Али нисам одустао. Сео сам у аутобус који иде за Цетиње, јер сам знао да и они тамо имају глумачку академију. Е, када ни тамо нисам прошао, једино ми је била преостала Бањалука. Професор Бора Стјепановић ме је посаветовао: „Не губи наду. Иди за Бањалуку.” Кад се сетим, носио сам ранац са постељином, јастучницом и јастуком. У Нови Сад сам путовао аутобусом сваки дан, јер сам ушао у ужи избор. Тамо ми постељина није била потребна, али на Цетињу јесте. Дуг је то пут. Морао сам да потражим преноћиште. Спавао сам у цетињском манастиру. Увече бих извадио своју постељину, наместио кревет... ма герила... А када сам стигао у Бањалуку, сместио сам се у дом. Од тада је, каже, прошло тринаест дугих година. – Завршио сам у року академију. Већ током студија добијао сам улоге у филмовима великих редитеља. Играо сам у „Турнеји” Горана Марковића. Глумац Тихомир Станић пуно ми је помогао, после друге године студија ангажовао ме је у својим филмовима. Захваљујући њему сам постао кадет Џаковић у „Војној академији”. Уписао сам и Филозофски факултет, положио прву годину и одустао због снимања серија. За моје родитеље је то далек, недокучив свет. Ипак, на све што радим гледају са љубављу и симпатијама, као сви родитељи. Виде да сам срећан, па су и они задовољни. И у овом послу са сурутком су уз мене. Сада смо супруга Наташа, која је такође глумица, и ја заиграли у серији „Јутро ће променити све”. Она је после завршене четврте године Академије гостовала на московском универзитету „Гитис”, добила је понуду да настави студије, али је остала у другом стању. За све треба стрпљење. И љубав! Очигледно, Бранко Јанковић има и стрпљења и љубави за све. http://www.politika.rs/scc/clanak/404176/Kako-se-organizujes-tako-ces-i-ziveti