Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'разговор'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Још нисмо приступили исповести, али наша душа чује примамљиве гласове: „Да ли да пролонгирам? Да ли сам довољно спреман, зар то не радим пречесто?” Морамо се снажно одупрети овим сумњама. Ако сте одлучили да идете до краја, појавиће се многе препреке, унутрашње и спољашње, али оне нестају чим покажете чврстину у својим намерама. Исповедати се морамо много чешће него што је то код нас прихваћено; барем кроз сва четири поста. Опседнути „лењивим сном“ и невешти у покајању, морамо увек изнова да учимо да се кајемо. Морамо да пређемо својеврсну нит од исповести до исповести, тако да време између периода поста буде испуњено духовном борбом и напором, да се хранимо утисцима последњег поста и будимо у ишчекивању нове исповести. Често чујемо узнемирујуће питање – коме да идем? Да ли да се држим истог свештеника без обзира на све? Можемо ли променити свештеника? У којим случајевима? Оци искусни у духовном животу потврђују да духовника не смемо мењати. Заиста, дешава се да после успешне исповести код свештеника, накнадне исповести код њега буду некако троме и лоше доживљене, и тада се јавља мисао о промени свештеника. Али то није довољан разлог за тако озбиљан корак. Недовољно духовно уздизање током исповести често је знак наше сопствене духовне слабости. Човеку који заиста пати од ране свог греха није важно код кога признаје овај мучни грех; само му је важно да га исповеди да би му лакнуло. Друга је ствар ако ми, напустивши суштину тајне покајања, идемо на исповест на разговор. Овде је важно разликовати исповест од духовног разговора. Разговор, чак и ако је реч о духовним стварима, може да одврати, расхлади исповедника, увуче га у богословски спор, ослаби оштрину покајничког осећања. Исповест није разговор о сопственим недостацима и недоумицама, није обавештавање духовника о себи, а понајмање је „побожни обичај“. Исповест је жарко покајање срца, жеђ за очишћењем, која долази од осећања светости, од умирања греху и оживљавања у светости. Покајање је већ степен светости, а неосетљивост и невера – стање ван светости, ван Бога. Обично људи, неискусни у духовном животу, не виде мноштво својих грехова, ни њихову „гнусност“. „Ништа посебно“, „као и сви други“, „само мали греси“ – „Нисам украо, нисам убио“ – уобичајен је почетак исповести многих. А самољубље, нетрпељивост прекора, окамењеност, човекоугађање, слабост вере и љубави, кукавичлук, духовна лењост – нису ли то важни греси? Можемо ли тврдити да волимо Бога довољно да је наша вера активна и жарка? Да свакога волимо као брата у Христу? Да смо достигли кротост, негневљивост, смирење? Ако нисмо, у чему се састоји наше хришћанство? Чиме можемо објаснити наше самопоуздање у исповести, ако не „окамењеном безосећајношћу“, „срдачним мртвилом, духовном смрћу која претходи смрти тела“? Што јасније светлост Христова обасјава срца, то се јасније увиђају сви недостаци и ране. И обрнуто: људи уроњени у грешну таму не виде ништа у свом срцу; а и да виде, не ужасавају се, јер нема са чиме да се упореде. Док не дође до такве блискости са Христом, у којој је осећање покајања наше уобичајено стање, морамо, припремајући се за исповест, испитати своју савест – по заповестима, по неким молитвама (нпр. 3. Вечерње, 4. пре причешћа), на појединим местима Јеванђеља (на пример, Пс. 5 гл., Рим. 12 гл. , Еф. 4 , Јаков, посебно гл. 3 ). Веома важни греси су расејаност у молитви, дремање и непажња у цркви, незаинтересованост за читање Светог Писма; али зар ови греси не проистичу од неверја и слабе љубави према Богу? Морамо приметити у себи самовољу, непослушност, самооправдање, нетрпељивост прекора, непопустљивост, тврдоглавост; али је још важније открити њихов однос према самољубљу и поносу. Ако код себе уочимо жељу за комуникацијом, причљивост, сарказам, интензивну бригу о свом изгледу и не само о свом, већ и својих најмилијих, о окружењу у кући – морамо пажљиво испитати да ли то није облик „многоструке таштине“. Постоји још једна помоћ која нас води до спознаје наших грехова – да се сетимо онога за шта нас други људи, посебно они који живе са нама и рођаци, обично оптужују: скоро увек су њихове оптужбе, прекори и напади оправдани. Неопходно је и пре исповести да тражимо опроштај од свих оних којима смо нешто скривили, да бисмо на исповест отишли неоптерећене савести. У таквом расуђивању морамо пазити да не паднемо у претерану сумњу према сваком покрету срца; ступајући на овај пут, можемо изгубити осећај за оно што је важно, а шта није, уплести се у ситнице. Припрема за исповест није да се што потпуније сетимо, па чак и да запишемо свој грех, већ да дођемо до таквог стања концентрације, озбиљности и молитве да се, као у светлости, открију наши греси. Другим речима, треба да понудимо свештенику не списак грехова, већ покајничко осећање, не детаљну „дисертацију“, већ сломљено срце. Али, спознати своје грехе не значи покајати се за њих. Заиста, Господ прихвата исповест – искрену, добронамерну – чак и када није праћена снажним осећањем покајања. Ипак, „сломљено срце“, туга због својих грехова, најважније је од свега што можемо да донесемо на исповест. Али шта да радимо ако наше срце, „осушено пламеном греха“, није попрскано животворним водама суза? Шта да радимо ако су „немоћ душе и слабост тела“ толике да нисмо способни за искрено покајање? Међутим, то није разлог за одлагање исповести – Бог може да додирне наше срце током саме исповести: сама исповест, именовање наших грехова може омекшати наше срце, оплеменити нашу духовну визију, да изоштри покајничко осећање. Припрема за исповест, пост, који исцрпљујући тело нарушава телесно благостање и самозадовољство погубно за духовни живот, молитва, ноћне мисли о смрти, читање Јеванђеља, житија светих и дела светих отаца више од свега помажу да се превазиђе наша духовна летаргија. Наша неосетљивост на исповест је највећим делом укорењена у одсуству страха Божијег и скривеног неверја. Ту треба да буду усмерени наши напори. Зато су сузе исповести толико важне – оне ублажавају нашу окамењеност, потресају нас „од главе до пете“, чине нас једноставнијима, дају нам благотворан начин да заборавимо на себе, уклањају највећу препреку покајању – нашу „самоћу“. Горди и самоправедни не могу да плачу. Ако си заплакао, онда си омекшао, стопио си се, понизио се. Зато после таквих суза долази кротост, недостатак гнева, мекоћа, нежност, мир у души оних којима је Господ послао „радосни“ (радоносни) плач“. Не треба да се стидимо суза исповести, треба да их пустимо да слободно теку, спирајући наше нечистоће. Не треба да очекујемо питања, морамо се сами потрудити; исповест је подвиг и самонаметнути напор. Морамо говорити прецизно, без прикривања ружноће греха општим фразама. Веома је тешко, приликом исповедања, избећи искушење самооправдања, покушаје да се свештенику објасни „олакшавајуће околности“, позивање на трећа лица која су нас умешала у грех. Све ово је знак самољубља, одсуства дубоког покајања, сталног боравка у греху. Знак оствареног покајања је осећај лакоће, чистоте, необјашњиве радости. Наше покајање неће бити потпуно ако се, покајући се, изнутра не утврдимо у решености да се не вратимо признатом греху. Али, кажу, како је то могуће? Како да обећам себи и свом свештенику да нећу поновити свој грех? Не би ли истини било ближе супротно – уверење да ће се грех поновити? - Сви из искуства знају да се после неког времена неизбежно враћамо истим гресима; посматрајући себе из године у годину, не примећујете никакво побољшање, "скочите - и даље остајете на истом месту!" Било би страшно да је то случај. Али, на срећу, није. Нема случаја у коме, уз добру жељу да се устане, узастопне исповести и Свето Причешће не производе благотворне промене у души. Али ствар је у томе, да – пре свега – нисмо сами себи судије; човек не може правилно да процени сам да ли је постао гори или бољи. Повећана строгост према себи, појачан духовни вид, појачан страх од греха могу створити илузију да су се греси умножили и појачали: остали су исти, а можда чак и ослабили, али их раније нисмо примећивали као такве. Штавише, Бог нам у свом посебном Промислу често затвара очи пред нашим успесима да би нас заштитио од најгорег греха – сујете и гордости. Често се дешава да је грех остао, али су честе исповести и причешћивање Светим Тајнама уздрмале и ослабиле његове корене. А ако овог осећаја олакшања и препорода нема, морамо имати снаге да се поново вратимо исповести, да потпуно ослободимо своју душу од нечистоте, да је оперемо сузама од црнила и прљавштине. Ко томе тежи увек ће постићи оно што жели. Немојмо само да своје успехе приписујемо себи, не уздајмо се у сопствене снаге, не надајмо се сопственим напорима. То би значило да изгубимо све што смо стекли. „Сабери мој расејани ум, Господе, и очисти моје смрзнуто срце; као Петру дај ми покајање, као царинику – уздахе и као блудници – сузе“. https://www.bogonosci.bg/беседа-преди-изповед/
  2. Храм Светог архангела Гаврила у Хумској улици и Светогаврилска омладинска заједница организују Великопосни циклус предавања - на тему "Вера и добра дела" говориће, у недељу, 12. марта 2023, од 17.30 ч, у парохијском дому, протојереј-ставрофор Илија Шмигић. Након излагања свештеника, биће отворена дискусија у којој ће моћи да учествују сви присутни, а циљ је да кроз разговор и међусобно слушање узрастамо као заједница, каже се у позиву свештенства. Извор: Радио Слово љубве
  3. Братство храма св. Александра Невског на челу са старешином , свештеником Стевом Вукићем, позива благочестиви народ на ново духовно сабрање и разговор посвећен покајању и исповести у суботу 04. марта 2023. године. Сабрање у великој сали Парохијског дома почиње око 18 часова и 30 минута, после бденија које се служи од 17 часова. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 4. априла 2022. године у Патријаршијском двору у Београду Њену Екселенцију гђа Анику Бен Давид, амбасадорку Републике Шведске у Републици Србији, известила је Информативна служба СПЦ. У срдачном и пријатељском разговору Патријарх Порфирије нагласио је потребу за дијалогом и међусобним уважавањем који за своје темеље имају, не само политичке или економске потребе, него пре свега духовне и културне вредности. Амбасадорка Бен Давид се захвалила Патријарху Порфирију на пријему и изразила велику жељу да односе српског и шведског народа што више приближи управо на духовним вредностима. Такав однос, прожет Јеванђелским принципима, гарантује љубав, поштовање и плодотворан дијалог. Пријему су присуствовали Епископ марчански Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Александар Пјер Дутреј, саветник/заменик амбасадорке Шведске; г. Бојан Цвилак, координатор за Европску Унију амбасаде Шведске. Извор: Информативна служба СПЦ
  5. Расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено. Ивана Србљан, мецосопранистица, а од 2020. године и првакиња Опере Хрватског народног казалишта Ивана пл. Зајца у Ријеци, рођена је и одрасла у радничкој обитељи, на загребачкој Трешњевки. Након што је дипломирала глазбену теорију на Музичкој академији у Загребу, на истој је Академији уписала пјевање, у 28. години живота. У међувремену је, да би финанцирала властито школовање и осамосталила се, пјевала у мушким и женским клапама, рок-бендовима и Збору Хрватске Радио Телевизије, помажући родитељима који су у оловним деведесетима изгубили посао у загребачком ТЕЖ-у (Творница електричних жаруља). Умјесто да окривљује друге, поуздала се радије у властите дарове, поступно и устрајно реализирајући своје потенцијале. Упознала сам је прије неколико година као диригентицу хора Преображењског храма у Загребу, не слутећи да пред собом имам Бизеову Кармен, и то у неколико награђиваних и високо оцијењених изведби. Толико о њезиној скромности и мојој глазбеној необразованости. *Ваши обитељски и глазбени коријени везани су уз пјевачки збор, хор Саборног храма у Преображенској улици у Загребу. Управо вас је отац Миливој, заједно са сестром Сњежаном и братом Александром, уписао у тај хор у којем је и сам пјевао више од тридесет година. Нисам особа која воли живјети у прошлости, али радо се присјећам својих почетака и татиних одлука које су ме на неки начин довеле ту гдје сам сада. Имао је диван глас и краће се вријеме школовао на одјелу соло пјевања у Глазбеној школи Ватрослав Лисински до одласка у војску. Волио је глазбу, пјевање и све троје нас је усмјерио у том смјеру. Одмалена сам показивала талент за глазбу и стално сам креирала неке представе за своје укућане. У врло раној фази одрастања искусили смо рат и чини ми се како је пуно креативних порива било потиснуто због нових околности у којима смо се нашли. Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сазвучјима и утажити душевну глад Вјерујем како су се многи нашли у сличној ситуацији, а сама чињеница да су оба родитеља остала без посла битно је промијенила увјете одрастања, али и ментални склоп нас дјеце. С друге стране, желим надићи ратне околности у којима смо се сви скупа нашли и у којима смо одрастали, без обзира на наше етничке коријене и идентитете, јер сам итекако свјесна механизама, ситуација и људске природе с којима смо се сусретали и морали носити. Тата нас је довео у цркву на Цвјетном управо у тим најрањивијим годинама. Своје глазбене темеље поставила сам у истој школи коју је и он похађао. Захвална сам на знању и труду свим професорима, а посебно професорици клавира Пенки Канев Манојловић која ми је дала чврсте темеље и развила љубав према глазби. С доласком нове управе 2014. у ријечки ХНК на челу с Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати. *Често истичете и потпору професорице пјевања Влатке Оршанић… Професорица Оршанић је доиста била и остала моја велика подршка. Одавно ме зачарала својом каризмом и енергијом којом зрачи на сцени. Пуно сам научила од ње и била ми је велика част и задовољство дијелити сцену са својом менторицом на изведбама сувременог дјела Зорана Јуранића „Опера по Камову“ у ријечком ХНК-у. Веселим се и будућим приликама заједничког музицирања. Образовање – одговорност друштва *Репродуктивни умјетници често се стављају у други ред у односу на ауторе, композиторе. Као да једни угрожавају друге? Да ли се некога уздиже или омаловажава, о томе одлучују многи фактори. Прије или касније, вријеме покаже праву вриједност. Свједочила сам примјерима изузетне бруталности, бахатости и похлепе, али и примјерима претјеране скромности и несвјесности властите вриједности. Ни једно ни друго није примјер који бих слиједила. Разне животне околности тек су лекције кроз које имамо прилику расти. Али расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено. *Које су животне лекције за вас биле одлучујуће да пређете из теорије у праксу? Када сам уписала студиј теорије глазбе, схватила сам како не могу без практичног дјеловања, без извођења глазбе, музицирања, те да ме сама теорија не задовољава. Теорија се бавила рашчлањивањем и анализом умјетничких дјела која су често надахнута божанским. Налазила сам се у позицији задивљеног проматрача, а то ме није задовољавало. Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сузвучјима и утажити душевну глад. Одушевљење дјеце која присуствују концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук акустичних инструмената. Постоје разлике између та два свијета, но они заправо сурађују и доприносе изведби неког новог глазбеног дјела. Једни без других не можемо. Без аутора немамо садржај с којим радимо. Аутори су изузетно важни. Мислим да би требало још више потицати стваралаштво наших складатеља, његовати традицију вокалне лирике и складања соло пјесама. Складатељима су важни квалитетни текстови, а бојим се да не постоји довољно сурадње између сувремених пјесника и сувремене класичне глазбе. *Као и многи млади глазбеници и ви сте се прво окушали у рок-бенду, а пуно касније дошла је на ред опера, за многе застарјели, превладани глазбени жанр у 21. стољећу. Просјек година оперне публике прилично је висок… Мишљења сам како је школски сустав застарио и како имамо премалу сатницу која је посвећена умјетничким предметима. Док сам предавала у гимназији, тај један сат није био довољан ни за сухопарно, фактографско изношење података. А одушевљење дјеце која присуствују правом концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук који производе акустични инструменти, вибрације које се шире концертном двораном. Мислим да је образовање одговорност друштва. *Како сте ви завољели оперу? Опера је врло комплексан облик глазбеног и умјетничког дјела. Тражи пуно рада на себи и знања и од слушатеља и од извођача. Можда су многи застрашени том спознајом. Но без обзира на знање, предзнање или незнање слушатеља/гледатеља, када је нешто квалитетно и када је направљено са срцем, не постоји публика која то не препозна. Искрено, не знам како сам завољела оперу. То није била љубав на први поглед, али се десила спонтано и непланирано. Нас двије се често свађамо и водимо жучљиве расправе, али се све више и више волимо. Са сваким новим изазовом растемо и развијамо се и чини ми се како једна другу чинимо сретном. *Што опера може пружити сувременом човјеку? Опера пружа апсолутну аутентичност акустичне изведбе гледатељу који жели искусити мултидимензионалну умјетност на сцени. Сувремено доба донијело је пуно позитивних ствари самим тиме што су оперне изведбе и снимке доступне на интернету, а тиме је олакшано слушање, упознавање и учење о свему. Све информације дословно имамо на длану. Ствар је особног избора, али и приоритета и ангажмана друштва у којем живимо. А доласком у казалиште можемо себи пружити неколико неопходних сати мира и одмака од свакодневне буке, ужурбаности и тема које вас окружују. *Задњих седам сезона ангажирани сте у ХНК-у Ивана пл. Зајца у Ријеци. Је ли било позива за ангажман у загребачком ХНК-у или се за то требају стећи неки посебни увјети изван умјетничких досега и кругова? С доласком нове управе 2014. године у ХНК-у Ивана пл. Зајца на челу с Оливером Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери и радим посао за који сам се школовала, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам одговор на то питање. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати. У пет-шест различитих изведаба, од студентских дана (2011.), када сте добили Ректорову награду, до данас, носили сте насловну улогу Кармен из истоимене Бизеове опере. Критичар Бранимир Пофук је за студентску изведбу у Лисинском написао да је то била представа „набијена енергијом као једна мања атомска централа“. Но пут до дипломе за вас је био поплочен невољама, па сте на крају сами организирали своју дипломску представу у Театру &ТД… *Након великог успјеха студентске Кармен нисам добила шансу да дипломирам ни у једном националном казалишту у Хрватској. Када сте студент оперног смјера на студију соло пјевања, задатак и обавеза је да дипломирате изведбом оперне улоге у оперној представи у казалишту. Опера и ја се све више и више волимо А како сам таква каква јесам, одлучила сам не овисити ни о коме и уз помоћ мог професора, коментора и диригента Берислава Шипуша, у режији Марија Ковача, с пуно добрих, драгих, племенитих и талентираних људи, дипломирала сам моноопером Франсиса Пуланка „Људски глас“ у Театру &ТД. *Можда ту лежи ваша будућност: „сама-своја-менаџерица“? Јако сам поносна на тај пројект, и организацијски и извођачки. Жељела бих и даље радити и развијати се у том смјеру. Широка публика памти вас по изведби Кармен у пулској Арени 2019. године. Како различите адаптације и изведбе, попут оне у експерименталној коморној представи Кармен у сушачком ХКД-у или на позорници ријечког ХНК-а 2020., утјечу на вас као пјевачицу и колико се ваша Кармен мијењала протеклих година захваљујући „интерним“ разлозима, сазријевању? Различити ауторски тимови заправо помажу или одмажу у креацији улоге или представе. Све произлази из узајамног односа и атмосфере која се ствара већ на првим пробама. По мени, свака моја Кармен је другачија управо због тог људског фактора, суодноса међу извођачима. Понекад, када гледам снимку, не могу се препознати, то нисам ја, већ је то неки лик који је завладао сценом. *Сценски умјетници, баш као и развикани спорташи, морају се озбиљно припремати и тренирати за наступе. Иза „лакоће“ вашег наступа стоји мукотрпан, дугогодишњи рад који укључује неколико различитих дисциплина: пјевање, глуму, диригирање, синкронизирање… Постаје ли то с годинама лакше или теже? Ово је доиста тежак посао јер прије свега тражи јаку психу. Нисмо сви спремни у исто вријеме. Мислим да је највећа грешка копирати нечији пут или дозволити наметање критерија које би ти као пјевач и умјетник требао испунити. Младост доноси своје, али с годинама остају на сцени пјевачи са стабилним техникама и гласовима који су остали здрави и који су вођени пажљиво, стрпљиво и мудро. Млади пјевачи често себе форсирају у страху да не остану без будућих прилика уколико одбију оне које им се тренутно нуде. Успјети као оперни пјевач тражи пуно мудрости, непоколебљивости и вјере у себе. Финско искуство Као мецосопранистица у неколико сте наврата пјевали мушке улоге. У повијести казалишта чешћи је обрнут случај… Обожавам пјевати мушке улоге, као уосталом и женске. Висока сам па, срећом, имам физичке предиспозиције и за мушке улоге. Весели ме та игра међу споловима и различитим енергијама. То ми је фасцинантно. Но највише ме весели рад с квалитетним редатељима који из мене извуку оно најбоље. *Управо сте у једној таквој улози, Брангане у Вагнеровој опери „Тристан и Изолда“, били номинирани за Награду хрватског глумишта. Какво је било ваше искуство у тој опери коју многи сматрају „најекстремнијом опером икад написаном“? О Вагнеру се говори са страхопоштовањем. Многи велики пјевачи нису се усудили пјевати Вагнера. Осјећали су како излазе из своје комфорне зоне. Вагнерова оркестрација је изузетно богата и тражи гласове који се с њом могу носити. У почетку сам сумњала у себе јер сам у глави имала све те приче које сам слушала цијели живот. Онда је у мени прорадио унутарњи глас и рекао ми да прихватим прилику. Послушала сам себе, добила сјајне критике, па и номинацију за Награду хрватског глумишта. *Често гостујете у Финској. По чему се њихова оперна сцена разликује од хрватске? Помишљате ли понекад да би било најбоље спакирати се и трајно отићи у иноземство? Оперни сустав у Финској је другачији од хрватског. Финци имају само једну националну оперну кућу, у Хелсинкију, с тим да уопће немају солистички ансамбл. За плаћу раде оркестар и збор, корепетитори и остали запослени. Све остале оперне продукције су распоређене по мањим градовима и ради се једна продукција годишње или сваке друге године. Мислим да оперним пјевачима није лако преживјети у таквим околностима тако да су се многи, у тренутној коронакризи, окренули додатном школовању, па и тражењу посла у другим струкама. Бити слободан, самосталан умјетник, у тренутној кризи готово је немогуће Публика је дивна, жељна представа, тако да су пројекти углавном унапријед распродани. Драгоцјено ми је финско искуство, сваком је пјевачу изузетно важно да ради и да се развија изван матичног казалишта. У сијечњу ћу дебитирати у улози Дорабеле у Моцартовој опери „Così fan tutte“ у граду Васи. Јако се веселим гостовању, путовању и раду у Финској. Но када говоримо о трајном одласку у иноземство, као и сви, размишљам о разним сценаријима с обзиром на радне и животне околности у којима се налазим. Али бити слободан, самосталан умјетник у тренутној кризи готово је немогуће. *Па зато и даље путујете на релацији Загреб – Ријека, у првом реду због сталног ангажмана у ријечком ХНК-у али, чини ми се, и због вођења збора у Преображењском храму у Загребу. Почели сте диригирати у хору када вам је било тек 18 година, а вјерни сте му и данас без обзира на бројне обавезе, домаће и иноземне наступе. Црква ми је дала темеље и подршку у сваком смислу. Поготово у посљедњих седам година, недјељне литургије су биле тренутци када бих се виђала са својом фамилијом. Тата је недавно преминуо након тешке болести и одлазак у храм ми је као одржавање везе с њим. Сви смо у фази жаловања, али када смо заједно на литургији, онда је некако лакше. Дајемо си подршку и добивамо је заузврат. Нада Берош (Тједник Новости) Извор: Портал Новости
  6. Поводом празника Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан упутио је божићну честитку. Са Епископом Лукијаном разговарали смо о значају Божића, али смо се дотакли и других актуелних тема. Извор: Епархија будимска
  7. Божићна порука је увек порука мира. До доласка Господа Исуса Христа људи су били изложени страху јер је прошло пуно времена од када је човек престао да слуша Бога, а почео да слуша оног другог и постао непослушан. Звучни запис разговора Дуго је трајало ишчекивање Христа, а историја људског рода показује да је то ишчекивање прошло у немирима. Међутим, ти немири споља могу да престану, а онај немир изнутра не може да престане без Бога. Никада човек не личи онолико на Бога него када каже: Брате, сестро опрости. Нама је мир неопходан. Без смирења човек не може да учини ништа добро. Али не сваки мир него Мир Божји. Ово су неке од мисли које је поделио са слушаоцима Радија "Златоусти" владика шумадијски г. Јован у Божићном интервјуу са уредницом Радија Златоусти Горданом Јоцић. Извор: Радио Златоусти
  8. За Радио Слово љубве о слави и радости празника Рођења Христовог говори Његово Преосвештенско Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита), упућујући молитвене честитке из древне Милешеве, испод јединствене фреске Белог анђела - Архангела Гаврила, који је Мајци Божијој и објавио зачеће Божијег Сина. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  9. За Радио Слово љубве о Рођењу Христовом говори Његово Преосвештенско Епископ пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк). ”Славимо Рођење Христово, иако знамо да долази Његово страдање, јер још боље знамо да долази и Васкрсење. Зато је могуће и да се данас, на овај празник радости, у Манастиру Јасеновац, над моштима страдалих Срба, служи Света Литургија и чује појање наших монахиња!” поручује Владика Јован. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  10. Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије обрадовао је слушаоце гостујући у Божићном програму Радија Слово љубве, дајући низ духовних поука и утехе. Владика говори о узроку немира савременог човека, о томе како вратити Мир на који нас је Господ позвао својим оваплоћењем у телу, између осталог указујући да наше небеско назначење треба да увек стављамо у први план и тако себе усмеравамо ка - вечности. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  11. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније у ексклузивном интервјуу за Радио Глас Православне Епархије нишке говорио је Божићу, као једном од најрадоснијих празника, који нас увек изнова позива на љубав према ближњима и мир са собом и светом. И у овом божићном интервјуу пастирско слово нашег Преосвећеног Владике доноси нам утеху и поуку о томе како да се односимо према искушењима данашњице која стоје пред готово сваком породицом, како да у међуљудским односима непрестано праштање и покајање буду на првом месту и како да исправно бринемо о добробити ближњих који су у некој животној невољи и потребују нашу пружену руку. Посебну пажњу смо посветили раду Верског добротворног старатељства Епархије нишке, које је ове године у великој мери повећало обим својих активности, посебно захваљујући верном народу који је путем жиро рачуна Епархије, као и личним доласком, донирао новчана средства или дарове у виду потребних артикала. Осврнули смо се и на улогу и значај црквених медија у савременим форматима. Интервју са Његовим Преосвештенством водио је господин Бобан Коцев, видитељ и новинар Радија Глас. Извор: Радио Глас
  12. Са званичне интернет странице Епархије ваљевске доносимо видео запис Божићног разговора са Његовим Преосвештенством Eпископом ваљевским Г. Исихијем.
  13. На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора промислом Божијим и одлуком Светог Архијерејског Сабора изабрано је пет викарних епископа, редакција Телевизија Храм ће у наредном периоду кроз серије разговора сваког другог уторка представити изабране викарне епископе. Гост првог издања наведене емисије био је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. Служба викарних епископа и значај архијерејске службе, као и титуле викарних епископа, најчешће по називима древних епархија из времена Светог Саве, биле су теме о којима је Епископ топлички Јеротеј говорио у уводном делу разговора. Пажња је посвећена и значају црквеног појања, а један од најпозванијих да говори о црквеном благољепију и значају службе појца, управо је Епископ Јеротеј који се дуги низ година бави изучавањем црквеног појања као саставног дела богослужења Цркве. Ми децу обликујемо и образујемо у складу са хишћанском вером и хришћанским вредностима, у томе је сагледан значај верског образовања, рекао је Епископ Јеротеј говорећи о значају верске наставе у нашим школама. Чинећи осврт на двадесетогодишњицу од поновног васпостављања верске наставе у образовни систем Републике Србије, Епископ Јеротеј је своју пажњу посветио и проблемима са којима је суочена веронаука, а велики део проблема је правне природе, било да је реч о радном статусу катихетâ и вероучитељâ, или сâм статус веронауке као предмета. Потребно је да се радујемо празнику Христовог рођења, јер прослављамо Оног који се родио нас ради и ради нашега спасења. Овај радосни карактер провејава кроз богослужење, већ од празника Ваведења Пресвете Богородице појемо "Христос се рађа славите Га", и како се приближава празник Божића све се више увећава химнологија радости. У складу са овом радошћу потребно је да постимо, како бисмо на правилан начин доживели радост празник Христовог рођења, поучио је Епископ топлички г. Јеротеј у архипастирској поруци упућеној гледаоцима Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Договорене заједничке активности којима ће се у сарадњи са другим Црквама и верским заједницама обележити двадесет година од повратка верске наставе у српске школе и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како тог предмета тако и његових наставника. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са Преосвећеним Епископом крушевачким г. Давидом, чланом Светог Архијерејског Синода, викарним Епископом топличким г. Јеротејем и изабраним Епископом марчанским архимандритом Савом примио је 3. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Бискупа зрењанинског Ладислава Немета, председника Међународне Бискупске конференције Светих Ћирила и Методија, и чланове конференције: Надбискупа београдског Станислава Хочевара и Бискупа суботичког Славка Вечерину. Саговорници су, у духу разумевања и хришћанске сарадње, расмотрили низ питања од заједничког интереса верника обеју Цркава. Посебно су анализиране околности у којима се одвија верска настава у основним и средњим школама, имајући у виду да је текућа школска година јубиларна, јер се навршава двадесет година од када је тај предмет враћен у учионице. Договорене су заједничке активности којима ће се у сарадњи две Цркве, али и са другим Црквама и верским заједницама у Србији, обележити јубилеј и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како предмета тако и његових наставника. Са посебном пажњом представници две Цркве су разменили информације о току и проблемима везаним за реституцију од комунистичког режима одузете црквене имовине. Предвиђене су различите могућности сарадње како се реституција не би одлагала унедоглед, већ где је могуће и где закон допушта процес враћања отете имовине убрзао. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Мене би за почетак занимало неколико тема: - однос хришћанства и античке културе са посебним освртом на философију стоицизма - разне врсте прелести, њихово препознавање и сузбијање/лечење - смирење, кеноза, сиромаштво духа Шта би занимало Вас?
  16. Вечно зелени – Разговор о инфантилности Данас многе проблеме савременог друштва психолози, социолози, педагози и други специјалисти објашњавају све већом инфантилношћу. Сматра се да од ње пате углавном млади људи. Да ли је могуће да нас чека страшна будућност у инфантилном друштву? Шта је то инфантилност, у каквим случајевима се може о њој говорити? Пробаћемо да пронађемо одговоре уз помоћ психолога, кандидата за доктора наука, Јелене Николајевне Корневе. Инфантилност и… инфантилност а почетку разговора о инфантилности, треба рећи да постоје као минимум два различита схватања. Једно је научно схватање, које истражују научници, не само психолози, већ и педагози, социолози. Друго је схватање које користимо у свакодневном животу, такозвано животно схватање. Наши свакодневни разговори о инфантилности су увек врло конкретни-једни се тичу конкретне младе особе, односно мужа/жене итд. Увек се односе на конкретне ситуације: муж мало зарађује и не може да нађе добро плаћен посао, млада не може да изађе на крај са децом и ангажује дадиљу, радници уместо да раде свој посао играју пасијанс, итд. Инфантилост у свакодневном животу – начин да се објасни без објашњења. Зашто улагати напоре да се разуме други, још и да се подржи, много је лакше окачити „етикету“ инфантилности, и сва питања су решена. При томе, свако ко користи реч „инфантилност“ ставља у њу свој садржај. Велика је вероватноћа да професионални психолози, разматрајући те исте ситуације са „инфантилним“ херојима, не морају у њима да пронађу праву инфантилност. У свакодневном разговору инфантилност има разнолико и вишеслојно схватање. Носи у себи интуитивни карактер, а свако долази до закључка о њој на основу личног искуства. Како психолози дефинишу схватање „инфантилности“? Први пут су научници овим термином описали понашање особе 1864. године, када је француски доктор Е. Ш. Ласег (Ernest-Charles Lasègue) назвао инфантилношћу посебан застој у развоју личности у раном, младалачком стадијуму. Овај застој се манифестовао у неустаљености расположења, у специфичностима емотивних сфера, у незрелости размишљања, итд. Од тада, истраживања у домену инфантилности су отишла далеко напред, и само схватање „инфантилности“ задобило је много контекста и значења. Најраспрострањеније је-застој у развоју организма, који се манифестује у физичком и психичком заостатку. Може да се појави застој у развоју детета, да се сачувају дечје пропорције тела или појединих делова (на пример, полних органа), други знаци полне зрелости могу бити недовољно изражени или да у потпуности одсуствују. Све то може пратити застој у психичком развоју детета. Слично схватање инфантилности се може наћи у литератури из психијатрије. Тек крајем ХХ века, инфантилност су почели да доживљавају као застој социјалног развоја младих људи, у односу на њихов биолошки развој; као застој моралног и социјалног развоја и тако даље. Инфантилност или вечна младост Бити инфантилан и осећати се младим, не доживљавати свој реални узраст-то су сасвим различите ситуације. Истраживања су показала да више од 50 % популације се осећа млађим него што јесте. Ствар је у непоклапању различитих значења узраста: хронолошког, биолошког, социјалног и психолошког. Како разликовати осећај младости од реалне инфантилности? Критеријум разликовања може дефинисати степен зрелости. Инфантилног човека често описују као незрелог у разним аспектима. Незрелост емотивно-вољне сфере се манифестује у „дечјим“ емоцијама, које са једне стране, могу бити врло привлачне- таква особа је жива, привлачи пажњу, задивљује попут титравог лептира. Незрелост мотивационе сфере се пројављује у одсуству хијерархије мотива, у ниској образовној или радној мотивацији, итд. Уопштено, може се говорити о незрелости личности у целини. Шта означавају ове речи? Описујући развој личности, национални психолози говоре да се човек не рађа као личност, већ да то постаје. А.Н. Леонтјев помињао је два рођења личности; прво, које се догађа у узрасту од 3 године и наставља се до школе, и друго- у младалачком добу. „Отприлике“, с обзиром да нису тако јасне границе тих процеса, ови стадијуми се могу разликовати код деце. Као резултат првог рођења личности, мотиви детета се групишу у одређени систем, где су једни важнији и значајнији, а други мање. Као ретултат првог рађања за дете је много важније испуњење социјалних норми, које му одређују родитељи и њему значајни одрасли. У тинејџерском добу код детета се значајно проширује круг контаката, и хијерархија мотива све чешће доводи до противречних ситуација: „Морам да слушам одрасле и о свему да им причам, али ако им испричам како је мој друг пробао да пуши, друштво ће ме сматрати за издајника“ или „родитељи говоре да треба добро да учим, али ми се деца у школи смеју због тога“, и томе слично. Дете се налази пред неопходношћу преиспитивања те хијерархије. У томе се управо и састоји друго рођење личности, чији је критеријум први самостални и одговорни поступак у животу. Међутим, други психолог-В.В. Петухов- говори о томе да у резултату другог рођења још увек се не појављује личност, већ само социјални субјекат, то јест, особа способна да предузима самосталне и одговорне одлуке у складу са општим нормама. Може ли се назвати личношћу фашиста који се не поколеба пред избором, и дозвољава (потпуно самостално и одговорно) у складу са нормама свог социјума, да пошаље у логор смрти сиротиште „Јануша Корчака“? Можемо ли личношћу назвати нашег протојереја Ломакина, о којем пише светитељ Лука и који не само да се одрекао Бога, него је и предводио антирелигиозну пропаганду у Средњој Азији? То је био потпуно самосталан и одговоран поступак у складу са нормама тог друштва… Одговор је, чини ми се, очигледан: не. Значи, човек који доноси одлуку у складу са друштвеним нормама, још увек није личност, пошто се вредности и друштвене норме могу много разликовати у зависности од времена, културе… Права личност је онај човек који доноси самосталне и одговорне одлуке, само у складу са општим друштвеним нормама. Управо се таква личност може назвати зрелом. Да ли је одувек постојала инфантилност? Одмах се намеће питање: дакле, да ли је инфантилност болест ХХ и долазећих векова? А до ХХ века није било инфантилних личности? Ту ће нам интернет дати много одговора на задато питање, од којих већина потврђује ту претпоставку, а неко ће отићи и даље, па ће повезати инфантилност са специфичностима политичког система државе. На пример, може се сусрести став по коме ауторитарне државе само што нису расадници инфантилних субјеката. Да ли је то тако? Потрудићемо се да нађемо самостални одговор на ово питање, без помоћи свезнајуће мреже. Да се подсетимо примера. „Од тада многи од ученика његовијех отидоше натраг и више не иђаху с Њим.“ (Јн. 6:66) А зашто су отишли? Ево и одговора: „Тада многи од ученика који слушаху рекоше: ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6:60). Или богати младић „а кад чу младић ријеч, отиде жалостан; јер бијаше врло богат“ (Мт. 19:22) Или пет девојака које нису узеле уље са собом. Или роб који је закопао талант. А када је Ирод умртвио Јована Крститеља, због немоћи да изабере између нарушавања пијаног обећања и убиства Пророка? Не личи ли то на незрелост, на исту ону инфантилност? Не мора се ићи тако далеко. Почетком ХХ века К. Г. Јунг је описивао своје време као „обданиште које се преко мере раширило и распршило“. Можда се некоме ови примери неће учинити довољно убедљивим, али је тешко оспоравати сличне аргументе. Сами примери говоре о томе да је и за време Исуса било доста инфантилних људи, једно опште, заједничко „распни“ колико кошта… Ко је инфантилнији: мушкарци или жене? Ко је инфантилнији? Како је просто и брзо доћи до одговора на ово питање, а најважније, како је лако – јер има много примера… „Лежи на каучу и ништа не ради, не обезбеђује породицу, не гради каријеру, све сама морам да радим….“ Познате речи? Наставак- „…сама све радим, и у кући и на послу морам да успевам све…“ Некако се одговор сам намеће, ко је инфантилнији…Али ако бисмо узели у обзир све што је већ речено, да ли је одговор тако очигледан? Са једне стране, заиста, инфантилност се манифестује у одсуству жеље за одрастањем, у маштању уместо у реалном деловању. Онда наша активност, наш рад „и код куће и на послу“, наше настојање да узмемо на себе што више, и не само своје (шта да се ради, да обучем наранџасти прслук и одем на железничку станицу, јер нема ко други) оправдава се-ко ће ако не ја… Са друге стране, није ли то иста она инфантилност као и социјална незрелост- неразумевање своје улоге, својих деловања, неумеће да се носи сопствена одговорност и као последица, нарушавање туђих граница-јер онда постоји оправдање зашто нису испуњене личне обавезе? Најважније, што се све то одвија несвесно: у нашој представи ми смо хероји, који спасавају своју породицу/своју организацију/ (у оквирима) своју државу „са себе и за оног другог“. Према научним истраживањима не постоје подаци ко је инфантилнији-мушкарци или жене. Занимљиво је то да се у друштву инфантилност код жена више толерише него инфантилност код мушкараца. Женама се много тога опрашта: њен егоцентризам-добро, она је жена! И мрзовоља: девојке могу да дозволе себи да буду слабе. Њена невољност да узима на себе одговорност-да, она је девојка… Стереотип женског лика подразумева слабост и неопходност туђе подршке. Према инфантилним женама се могу односити иронично, шалити се са њима, али их нико неће оптуживати за овај страшни грех, услед чега се стиче утисак да жене нису ни мало инфантилне. Стереотип мушкарца је сасвим другачији и одступање од тог стереотипа наилази на оштар прекор жена и у најблажем случају етикетирање „он је инфантилан“. Како се ослободити инфантилности? Да ли је уоппште могуће избавити се? Рекло би се да јесте. Психолози говоре да је први корак спознаја. Спознаја човека да његове несреће нису случајне, да његово понашање не одговара у потпуности понашању зрелог човека. Али! То мора бити сопствена одлука, сопствени „инсајт“ како кажу психолози, сопствена спознаја- никаква спољна настојања неће натерати човека да „спозна“, просто, јер су такви закони психологије. Овде је боље да се сами запитамо у којој мери је наше лично понашање инфантилно, колики је степен незрелости у њему. Можда некада покушавамо да урадимо нешто што желимо, не обазирући се на околину. Или се жалимо на друге, не покушавајући да пронађемо свој удео кривице у ономе што се догађа. Или не дозвољавамо себи да погрешимо, да имамо тежак карактер или неке недостатке…. Почнимо од себе. Колико је наше понашање инфантилно? Да ли сам спреман(а) да створим породицу, или немам доброг кандидата и боље ми је да будем сам(а), док се не појави идеални? Или, одговарајући кандидат постоји, али треба и каријеру градити-а како без тога? Да ли сам спреман(а) да родим децу, или треба чекати да се одбрани дисертација/сакупи довољно новца/постићи звања/купити стан итд.? Да ли сам спреман(а) да одмарам на Криму/ на селу/ или морам да отпутујем на егзотичну дестинацију, без обзира на препреке? А онда још теже- да ли сам спремна да послушам и обучем сукњу/мараму у храму, а да не видим то као назадништво Цркве? И тако даље. Почнимо од себе! Јелена Корнева Са руског Ива Бендеља Часопис «Виноград» бр.5 (73) 2016 г. https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/
  17. Вучић - Донели смо одлуку већ у четвртак на влади, тако да имате сва средства на раполагању, сва средства да све завршите (на изградњи цркве Светог Саве). Али је срамота да нисмо имали цркву у родном месту Светог Саве и сад смо ту срамоту исправили једном занавек. Вучићу се обратио игуман манастира Сопоћани: Игуман - Господине председниче, ако могу нешто да вам кажем. Ја сам игуман манастира Сопоћани. Сопоћани су ремек дело светског сликарства, али ево већ седамдесет година у нашој порти ми немамо ни један монашки објекат. Немамо трпезарију где можемо да примимо људе... Вучић - Колико би то у новцу износило? Игуман - То би било око тридесет и нешто милиона дин. То је трпезарија и кухиња, наравно... Вучић - То је 250 хиљада евра? Игуман - Да. Можда мало јаче али, треба да се уради - већ има и идејни пројекат - главни пројекат. Вучић - Добро. Да вам ми обезбедимо 250 хиљада, ви да обезбедите од народа остатак? Игуман - Може. Вучић - Јел договорено? Игуман - Договорено. Вучић - То ћемо да решимо у року од месец дана. Је ли вам касно? Игуман - Није. Вучић - Да бисте могли да искористите и грађевинску сезону, да одмах кренете да радите. Игуман - То је стварно велика ствар... Вучић - Да не остајем ја више... https://youtu.be/o5EboIAUP14?t=1334
  18. Разговор са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој, Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом, на програму Телевизије Храм можете погледати у петак 25. јуна са почетком од 20:20ч. Преосвећени владика је говорио о историјату и значају поверене му епархије. Епископ тимочки је упутио драгоцене архипастирске поруке које су употпуњене великом љубављу и подстицајем да себе и свој живот сагледамо очима вечности, не штедећи себе у добрим делима и служењу Богу и ближњима. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. После молитве разговараћемо на тему хришћанског погледа на болест и здравље.
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 21. маја 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Мају Поповић, министра правде Републике Србије. На састанку је разговарано о даљем унапређењу сарадње Српске Патријаршије са Министарством правде. У том циљу указано је на потребу додатне афирмације слободног изражавања верског учења и уверења, развоја слободе вероисповести и усаглашене сарадње Цркве са државним органима. Посебно је наглашена нужност заједничког ангажовања у циљу заштите баштине Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, као и на потребу побољшања социјално-материјалног положаја монаштва. Госпођа Поповић је нагласила да ће Министарство правде и у наредном периоду наставити да пружа материјалну подршку Српској Православној Цркви у сакралном градитељству и заштити црквеног културног наслеђа. Саговорници су закључили да је за очување и развој националног и културног идентитета и решавање питања од националног значаја неопходна сарадња Министарства правде и свих државних органа са Српском Православном Црквом. У име Министарства правде састанку су присуствовали шеф Кабинета Маријана Савић Симић и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владимир Рогановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...