Претражи Живе Речи Утехе

„Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6:53). „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени, и ја у њему“ (Јован 6:56). Овим речима Господ је указао на савршену неопходност за све хришћане, за учешће у тајној Евхаристији. Саму Тајну је установио Господ на Тајној Вечери. „И кад су јели, Исус узе хлеб, благослови га и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И кад узе чашу, захвали, даде им је и рече: Пијте из ње сви; јер ово је крв Моја Новог Завета, која се пролива за многе, на опроштење грехова“ (Матеј 26:26-28). Како света Црква учи, хришћанин се, причешћујући се, тајно сједињује са Христом, јер се у свакој честици сломљеног Јагњета налази цео Христос. Неизмерни смисао тајне Евхаристије је разумевање које превазилази наше схватање. Она распламсава у нама љубав Христову, узводи срце наше ка Богу, подстиче у њему врлине, зауставља насртаје мрачних сила, даје нам снагу против искушења, оживљава душу и тело, исцељује их, даје им снагу, обнавља врлине, утврђује у нама ону чистоту душе, која је била у прворођеном Адаму, све до његовог пада у грех. У размишљањима о Божанственој Литургији Епископа Серафима Звездинског налази се опис виђења једног подвижничког старца, који јасно карактерише значење причешћивања Светим Тајнама за хришћане. Подвижник је видео: „Бесно море, таласи се дижу и хуче, стварајући страшни призор. На супротној обали је била лепа посуда. Оданде је допирао пјев птица и опојан мирис цвећа. Подвижник је чуо глас: „Пређите преко овога мора“. Али проћи је било немогуће. Дуго је стајао у недоумици како да пређе, и опет зачу глас: „Узмите два крила, која су дарована божанском Евхаристијом: једно је крило – Божанско тело Христово, а друго крило – Његову Животворну Крв“. Без њих, ма колико велики био подвиг, немогуће је доћи до Царства Небеског“. Једном је старац Партеније Кијевски , у осећању испуњеном страхопоштовањем (страхом Божијим) и жарком љубављу према Богу, дуго понављао у себи молитву: „Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби“ , и зачу тихи, слатки глас: „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени и ја у њему“. У неким духовним болестима тајна Причешћа се јавља као најбољи и истински лек: тако, на пример, када човека нападну такозване „профане помисли“, духовни оци препоручују да се против њих боримо чешћим причешћивањем светим Тајнама. Свети праведни Јован Кронштатски пише о значају тајне Евхаристије у борби са јаким искушењима: „Ако осетиш тешкоћу у подвигу и осетиш да одједном не можеш да се одупреш злу, трчи код свог духовног оца и замоли га да те сједини са светим Тајнама. То је највеће и најјаче оружје у борби . Душевном болеснику свети Јован је препоручивао, као средство за лечење, да буде код куће и да се чешће причешћује Светим Тајнама. По пракси Цркве, тајне покајања (исповести) и причешћа следе једна за другом одмах. Преподобни Серафим каже да се препород душе остварује кроз две тајне: „покајањем и савршеним очишћењем од сваке грешне нечистоће Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове “ . Само покајање није довољно за очување чистоте срца нашег и за јачање духа у побожности и врлини. Господ је рекао: „Када нечисти дух изађе из човека, он ходи по безводним местима и тражи починак; и не нашавши, каже: 'Вратићу се своме дому одакле сам изашао'. Па кад дође, нађе га пометено и уредно. Затим оде и доведе седам других духова, горих од себе, и када уђу, тамо живе; и последње стање човека тога биће горе од првог“ (Лк. 11, 24-26). И тако, ако нас покајање чисти од нечистоте душе наше, онда нас причешће Телом и Крвљу Господњом благодаћу храни и спречава повратак злог духа у нашу душу, који је покајањем био прогнан. У исто време, колико год нам је потребно општење Телом и Крвљу Христовом, оно не може имати места у нама, ако му не претходи покајање. Апостол Павле пише: „...Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.(1. Кор. 11, 27-30). Како читамо, по речима светог апостола Павла, тајна причешћа биће делотворна само уз потребну припрему за њу, уз претходно самоиспитивање и покајање за грехе. А ако се ово друго није догодило, онда човек себе осуђује на слабост, болест, па и смрт. Шта би нам могло послужити као показатељ да ли смо добро припремљени да приступимо тајни Причешћа. Овом приликом указаћемо на мишљење Преподобног Симеона Новог Богослова: „Једном смо читали богонадахнуте речи светог оца нашег Симеона Студијског – ’брате, никад се не причешћуј без суза’. Преподобни Симеон разјашњава особине делатног духовног живота, испуњеног трудом покајања, да ће они који таквим животом живе задобити чулно срце и нежност, тако да ће сузе увек пратити причешће. Они који свој живот проведу у самозадовољству, лењости, беспосличарству, не кајању и несмирењу, они увек остају тврдог, жестоког срца и никада неће сазнати шта представљају сузе причешћа. Како пише архиепископ Арсеније Чудовској : „Величанствено је дело примити Свете Тајне и плодови тога су велики: обнова нашег срца Духом Светим, блажено расположење духа. А како је тај посао величанствен, толико бриге, савесности и припрема од нас захтева. А ако хоћеш да примиш благодат Божију од Светог Причешћа – труди се на све могуће начине да исправиш своје срце“ . Међутим, овде треба поменути и речи Светог Теофана Затворника: „Деловање тајне Причешћа не одражава се увек у нашим осећањима, али је понекад и скривено од нас". протојереј Златко Ангелески https://liturgija.mk/

Наше странице су као фото албуми Живимо у доба крајње отворености, посебно у новије време. Никада раније нису сви знали толико о свима. Већина нас има странице на друштвеним мрежама. Трудимо се да тамо објавимо све занимљиво што нам се дешава. Ни један састанак, ниједан догађај не пролази без слика, које се потом објављују на интернету. Не желим да кажем да је снимање нечега за памћење лоше - никако! У ствари, наше странице на друштвеним мрежама су исти они албуми којима су нас рођаци мучили када смо им долазили у посету. Само што су сада ови албуми добили другачији формат – електронски. Има ли нешто лоше у жељи да поделите нешто важно, незаборавно, радосно? Не, ово је апсолутно нормално. Међутим, шта год да се каже, чекамо неку врсту одговора на наше публикације, као што то увек бива. Фотографија, видео, текст - драго нам је када има повратних информација, било да су у питању лајкови или коментари. Страница друштвене мреже – прилика да се идентификујете Зашто људи мисле да је неопходно да деле на друштвеним мрежама шта се дешава у њиховим животима? Мислим да је ова традиција настала из жеље да негде ставите своје емоције. Психологија је научила људе да их спутавање није добро, а друштвене мреже су одлична прилика да их избаците. Други извор инспирације за актуелне блогере су вести из живота неке познате личности. Сада, кроз рад папараца, можете сазнати о сваком кораку било које познате личности. Све што ради представља се као велика вест, иако то у ствари могу бити најобичније ствари: певач је отишао негде да попије кафу, глумац је примећен како шета пса... Сви ти „догађаји” теку упоредо са вестима о лансирању нове ракете или стварање лека за тешку болест, чиме се изједначавају у нашим главама. Стога, обични људи често осећају да је њихов живот досадан и незанимљив, јер у њему нема црвених тепиха и излаза. Штавише: осећају се апсолутно невидљивим, као да нису ту због друштва, јер оно их не види. „Ако је тако, онда не живим“, „живот ми је пропао“, мисли особа. Тако се јавља жеља да се било која информација о себи објави на друштвеним мрежама – да се покаже да „јесам, постојим“. Да ли је лоша? Ако човеку олакшава живот, вероватно не. Шта је са верницима? Да ли је грех за хришћанина објављивати детаље свог живота? Не. Сви смо различити, свако са својим потребама, способностима и тежњама. Неко заиста воли да блогује о себи, испада занимљиво, али за некога је то апсолутно неприхватљиво. Ова ситуација је нормална, у Цркви је увек било различитости. Главно је да хришћани треба да буду уједињени у фундаменталним стварима, а детаљи о начину живота могу да се разликују. Такође сам активан корисник интернета и друштвених мрежа, имам странице на Инстаграму, Твитеру и заиста волим да поделим нешто добро са својим пратиоцима. Међутим,немогуће је да сврха нечијег живота буде одобравање интернет публике или виртуелних пријатеља. Наш задатак је да научимо како да живимо добро, радосно и пријатно, али тако да то не омета животе људи око нас. Постоји леп израз: „Моја слобода престаје тамо где почиње слобода другог човека“. Ово правило се мора запамтити. Проблем савременог друштва је што људи бране своја права, траже повлађивање за себе, али нису спремни да признају права других људи и поштују њихове особине. Шта треба запамтити Када објављујете постове на друштвеним мрежама, морате запамтити: постоје тренуци које треба оставити само за себе, а не јавно објавити. Понекад видите да су људи због покривености или лајкова спремни да покажу најинтимније области живота. Ово је веома тужно. Наравно, све је одређено сврхом човека. Ако жели само да подели радост или да је подели са истомишљеницима, то је одлично. Ако се радује само због чињенице да му се свиђа и да је спреман на све за ово, то је већ нездраво. Ако не може да се радује, а да не каже другима шта се дешава - ово је повод да размисли о томе шта се, у ствари, дешава са његовим животом. Мислим да ће добар симулатор бити паузирање у коришћењу справица. Ако осећате да сте зависни од друштвених мрежа, изаберите дан када тамо нећете ништа објављивати. Пре неколико година сам схватио да превише времена проводим на интернету и зато сам одлучио да не користим друштвене мреже током поста. Отишао сам тамо тек увече да проверим поруке и обавештења, ако није било ништа важно, одмах сам отишао. Помогло ми је . Меморија уместо камере Не потцењујте своје памћење. Наши деде и баке нису имали интернет, чак ни могућност да фотографишу главне догађаје живота, али су се свега сетили и испричали нам. Сећања на моју баку су се тако живо одлагала у мом уму, као да сам учесник у њима - била је тако талентована приповедачица. Морамо да ценимо прилику да живимо догађаје који нам се дешавају. Недавно сам био на концерту једне групе и током наступа певачица се обратила публици са молбом да скину мисли са телефона и уживају у ономе што се дешава. Била је у праву, јер смо на догађају заузети снимањем, а не концертом, а гледати га кроз објектив камере уопште није исто. Рекао сам више пута: треба себи дозволити да живиш и будеш присутан, ако не у свим, онда бар у значајним тренуцима свог живота. Урадите то што чешће без телефона, без размишљања: „Како ћу људима показати овај догађај?“ Ако човек уме да се радује и дели радост, то је дивно. Живот је тако диван! Дивно је када на страницама верника видите радост, а не непрекидне позиве на покајање. Неопходно је делити добре ствари, али ако човек ништа не дели, то не значи да у његовом животу нема ништа добро. Можда су његова искуства интимна или постоји нека тајна у његовом животу - што је такође лепо. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua/esli-moey-radosti-ne-vidyat-drugie-eyo-net/

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопореосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Новоизабрани Патријарх српски у свом првом званичном обраћању за ТВ Храм, рекао је: Молим све да се моле Богу за моју маленкост. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора