Шта учинити ако нам нешто не успева?

Мислим да нам је вера дата из овог разлога: да превазиђемо све своје слабости, да се усавршавамо и растемо. Готово сваки задатак који треба да урадимо, Господ нам шаље на спасење. Све можемо да превазиђемо уз помоћ Божије милости, која долази када нам је заиста потребна. Наш задатак је да идемо ка зацртаном циљу. Свакој особи је дата одређена резерва талената и снаге да може да започне неко добро дело.

Постојао је период у мом животу када су све моје снаге и могућности биле потпуно исцрпљене. Био сам предузетник и у једном тренутку сам схватио да морам негде да нађем ресурс да бих препешачио свој први километар. Немогуће је ићи овим путем без вере. Верници у том погледу имају предност: дају им се оруђа која помажу у животу, а имају и искуство светих отаца, које показује како та средства делују. Главно, што овде треба схватити, јесте да се благодат не може тражити, него јој се може само надати. Она може деловати само кроз покајање и смирење.

Може се поставити питање: какве везе има покајање с тим? Увек треба да будемо критични према својим поступцима и неуспесима, покушавајући да разумемо зашто се то дешава и где смо погрешили. У томе ће нам помоћи Десет заповести и Блаженства . Ако смо успели да испунимо све старозаветне заповести, а још увек немамо веру, онда треба да пређемо на нови ниво и обратимо пажњу на заповести Новог Завета које нам је дао Господ. Проучавајући их и примењујући их у свом животу, јасно схватамо да немамо сиромаштво духа, кротост, чистоту срца, да више размишљамо о томе да нам буде удобно, тражимо земаљско благостање – једном речју, ми смо поставили себи потпуно погрешне циљеве.

Не бркајте понизност са жељом да се повучете. Понизност је када смо у миру са Богом, другима и самим собом. Да ли вас такво стање духа спречава да постигнете свој циљ? Пред мојим очима се дешава ситуација у којој је врло јасно видљива разлика између понизности и предаје. Један човек се, супротно саветима искусних људи, одлучио за професију за коју није имао предиспозиције. Не слушајући сугестије, узео је благослов и отишао да учи. Међутим, после неколико недеља је постао депресиван, устукнуо је и признао да није био у праву: требало је да послуша оне који су га одвраћали.

По мом мишљењу, треба да се иде напред упркос свему. Не ради стицања положаја или престижног посла, већ у славу Божију. Христос је рекао: „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије.“ (Лука 9:62). Човек изабере пут, направи први корак – и онда му Господ отвара очи кроз тешкоће да би видео шта треба да исправи у свом животу, за шта да се покаје. Можете и треба да тражите од Бога помоћ, али не одустајте. Све је могуће уз помоћ Божију, јер нам је Он рекао: „И гле, има посљедњих који ће бити први, и има првих који ће бити посљедњи.“ (Лк. 13:30). Чак су и чуда могућа. Дакле, треба да јачамо своју веру, не одустајемо и идемо до краја. Сваки подухват је излаз из ваше зоне комфора, који је увек на крају обележен некаквим резултатом.

Како разумети да ли треба да постигнете извесне резултате или не? Верујем да човек не треба да се повлачи. Он треба да расте у вери и да гради сваки посао ка спасењу своје душе – тада може да рачуна на Божију помоћ. Ова помоћ може доћи и ако се покајемо и променимо нешто у свом понашању. Духовност је присутна у свим областима нашег живота и деловања, само на њу треба обратити пажњу. Ако се фокусирамо само на материјалну корист и практичне резултате, онда не треба очекивати помоћ од Бога. Овде је, иначе, главна разлика између хришћанства и психологије успеха: ове друге су усмерене само на материјални резултат, док ми имамо глобални циљ коме је све подређено – спасење душе. Наравно, постоје и други циљеви: приближити се Богу, научити примати Његову благодатну помоћ, спознати Га као Творца. Али пре свега, стицање благодати Духа Светога, који ће све отворити и просветлити. Може се стећи нама познатим средствима: молитвом, црквеним животом, покајањем, држањем заповести. Најважнија ствар на овом путу је покајање .

Наш задатак је да тежимо савршенству. Како и на које начине – нема и не може бити једнозначног и уопштеног одговора. Свака особа је другачија, свако има свој пут и своје начине проналажења равнотеже. Треба се ослонити на свој инстинкт, глас своје савести, своје срце. Да бисте их чули, морате умети да слушате, морате умети да се молите, да тражите од Бога да вас просветли и упути, да да неке савете. Бог ће увек послати помоћ – у виду личности или неке околности, да би схватили где да се крећете и шта да радите. Неће  бити натприродних сусрета, али решење ће доћи. То ћете посебно јасно схватити када се после неког времена осврнете уназад и обратите пажњу на то како су се околности развијале промисаоно .

Наш проблем је често што потцењујемо важност духовног развоја и његовог утицаја на наше животе. Ако нешто не успе, али вам је потребно да успе, не морате да се обесхрабрите, обратите се Богу за помоћ и идите напред – и духовно и у послу који сте преузели. Н. Е. Пестов у „Савременој пракси православне побожности” помиње дивне речи светог Максима Исповедника: „Човек има два крила: слободу и благодат... Бог у нас ставља врлине; Он их ставља у људско срце, а „рад и зној“ припадају човеку." Овај рад и зној је први километар који морамо сами да пређемо. Ако, како нам се чини, нема помоћи од Бога, ако није јасно да ли треба да наставимо оно што смо започели или не, морамо наставити. То значи да још нисмо прошли оно што се тражи, имамо још снаге да идемо сами. После неког времена све ће постати очигледно. Ово може бити олакшано и чудом и неком врстом туге. И једно и друго је дејство Божије милости. Главна ствар је молити се и радити.

Разумем да овај савет може бити досадан. Сећам се када сам тек започињао свој пут свештеника, нисам имао појма шта да радим. Храм је морао бити изграђен, али како? Веома ме је изнервирао и савет часних свештеника - „молите се и радите“, јер су деловали превише уопштено. Хтео сам конкретно: када да се молим, којом молитвом? Колико дуго и колико пута дневно? А како радити, шта тачно радити? А када сам схватио да ништа не разумем, само сам почео да радим хитне ствари. Пресложио сам циглу и решио проблем са заваривањем. У почетку сам имао једног асистента, постало је забавније. Онда се придружило још људи и ствари су постепено напредовале. Сада, када се осврнем уназад, схватам да је први километар, који сам препешачио, био утопљен у наредним задацима и искушењима, као зрно песка у мору, али без њега до укупног резултата не би дошло. Зато треба да разумемо на шта нас Господ позива, да Га чујемо и разумемо шта Он очекује од нас. Ово је веома инспиративно и пријатно. А ако је радост у срцу, то значи да нас је Бог посетио, значи да идемо правим путем.

протојереј Виталиј Ворони

приредила: Ј.Г.

извор