Претражи Живе Речи Утехе

На празник Воздвижења – Уздизања Часног Крста у Јерусалиму, 27. септембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а саслуживали су: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе У пастирском слову протојереј Мирчета Шљиванчанин осврнуо се на суштину празника, будући да нам овај празник јасно показује жртву и љубав Бога и Господа нашег коју нам је показао и оваплоћењем и васкрсењем, али и крстом својим часним са којег је загрлио сав свијет: ,,Велики празник славимо, јер славимо Крст Христов. Сваки хришћанин добро зна да је Господ наш и Спаситељ управо на крсту принио себе и жртвовао се за живот свијета, ради нас и нашега спасења. Показао је својом жртвом да нас воли и показао је да је Он, да је Бог – љубав! Од тада, од Његовог распећа, од Великог петка Крст је за хришћане светиња и слава, крст је сила и знамење – крст је спасење!“ Отац Мирчета је у свом даљем обраћању указао на то да је сав живот хришћанина у знаку Часног Крста: ,,Сав наш живот хришћански је у знаку Часнога Крста. И тако у слави историје и есхатологије нашег живота хришћанскога и доживљаја Царства небескога долазећега ми у ствари живимо и ми се кријепимо и снажимо силом часнога и животворнога Крста и гледамо да наш живот буде у знаку Часнога Крста, угледајући се и гледајући на Христов Крст, који за нас хришћане није само неки тамо обични предмет, будући да у пјесмама црквеним и богослужбеним посвећеним Часноме Крсту се јасно види да се Крсту обраћамо као живој личности, а не као предмету. А обраћамо му се тако зато што је Христос на њему разапет и што се Христос поистовјетио са крстом. Зато је он за нас светиња, слава и знак, не понижења, већ побједе! Зато што је након крста Христовог услиједило и Његово васкрсење. Зато је за нас крст слава и зато је крст знак и симбол побједе хришћана и зато се њиме и ми оснажујемо у нашем свакодневном животу да идемо Христовим путем“, нагласио је отац. ,,Зато је важно за нас хришћане да када страдамо, пазимо, тугујемо, и када наиђу тешки дани за нас, да се уздамо у силу Часнога Крста који нас оснажује и који нам говори да свако хришћански страдање води у васкрсење и да има смисла да претрпимо и да има смисла да сачекамо јер ће након тог распећа, страдања, услиједити васкрсење. Након нашег личног распећа ако смо у Христу, ако свој крст поистовјетимо са Христовим Крстом онда ће и наш крст бити и слава и побједа и бити васкрсење“, указао је отац Мирчета. Он је такође навео да је за ношење Крста Господњег потребна нада у Васкрсење. ,,Дакле и наше страдање и наша мука коју носимо и наши проблеми ако се поистовјете са Христовим крстом, дакле то значи да ако их трпимо са надом на васкрсење, знајући да нас Бог никада неће оставити, онда и нас крст и то што трпимо постаје нама на корист, постаје спасоносно и бива крст славе Христове, крст радости и Васкрсења“, закључио је прота Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У периоду претпразништва Рођења Пресвете Богородице, у петак 20. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Беседећи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља у којем је свети јеванђелист Јован забележио Господњу заповест о међусобној љубави, Епископ Јован говорио је управо о неопходности присуства и отелотворења Божије љубави у животима хришћана. “Заиста ако читамо Свето Писмо са разумевањем, ми ћемо видети да Свето Писмо највише говори о љубави Божијој која је Бога свела на земљу. Свето Писмо нам говори како Христос воли свакога човека, а у исто време нам говори да човек треба својим христољубљем да узврати на то Божије човекољубље. Бог жели да се спасемо. Човек се воли преко Бога, а и Бог се воли преко човека. Зато љубав Божија воли сваког човека. Бог воли грешника да би он дошао себи, а праведника Бог воли како би се он још више учврстио у својој праведности. Љубав не сме да буде себична, а ми морамо волети сваког човека, не бисмо ли подстакли другога, пробудили га, да и он испуњава Божије заповести. Љубав треба да буде двосмерна, да прво дајемо па да онда тражимо да нам буде узвраћена. Све је дато човеку хришћанину, дат му је Бог, дате су му свете тајне, Црква, све како би се спасио и постао свет. Човек без Христа је ништа. Чим се не преображаваш то значи да не желиш да се преобразиш. “Вером ходимо, а не знањем”, како каже апостол Павле. Овај свет који у злу лежи, он неће љубав, хоће мржњу и свађу, зато многи устају на оне људе који носе Бога у себи. Бог зна и наше грехе и наша добра. Он је Свезнајући јер је свуда присутан, али је џаба за човека ако он није сместио Бога у себе. Треба једно да знамо, а то је да онај ко је задобио љубав он је задобио и Бога, а онај ко је отуђен од Бога отуђен је и од љубави, јер Бог је љубав. Да се молимо Богу, браћо и сестре, да се љубав Божија отелотвори у нама, да заиста волимо Бога. Где је љубав, ту нема места за мржњу, за зло. Где је љубав ту је хармонија. Све док не увидимо да је проблем у нама, нема нам спасења”, поучио је вернике својом богонадахнутом беседом Епископ шумадијски Господин Јован. Извор: Епархија шумадијска

У недјељу дванаесту, 8. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су овом приликом саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић.нТоком Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче приближавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на саму чињеницу да нам је Господ дао један од највећих дарова, а то је љубав којом волимо и Бога и ближње своје, те је нагласио да увијек будемо благодарни Богу на преобилним даровима, будући да често те чињенице о многом даривању Божијем нисмо ни свјесни: ,,Даровао нам је Господ љубав, даровао нам је да волимо Њега и да волимо ближње своје. А то је највећи дар Божији који смо могли примити. А највећа круна стварања и давања Божијег јесте човјек, створен од ума, душе и срца - троједино. Бог је свакоме од нас даровао много, даровао нас је великим способностима и талентима. Само што ми људи некад не можемо спознати колико нас Бог преобилно дарује." ,,Највећа заповјест Божија о којој висе зви закони и пророци јесте: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Јер ако човјек мисли да воли Бога а не може поднијети брата или сестру своју, ближње око себе ако не воли, онда та љубав ни према Богу није истинита, а онда се обесмишљава човјеков живот." - нагласио је он. Отац Далибор је у свом даљем обраћању нагласио да човјеку без заједнице и са Богом и са ближњима нема истинског спасења: ,,Без заједнице нема човјеку спасења. Сви смо у бити ослоњени једни на друге у заједници љубави. Ако једни друге не волимо неће ни нас Бог волети." ,,Ако Господ хоће и да жели, у једном трену би овдје могао учинити да сви постанемо једнаки, да се свако богатство земаљско свима нама подијели на једнаке дијелове, али, није у томе смисао живота. Ако би сви имали исто, гдје би онда било спасења? Богат човјек спашава сиромашног милосрђем, а сиромашни смиреношћу и кротошћу богатога. Онај који је болестан спашава онога који је здрав - спашава га својом болешћу, док здрав који управо спашава болеснога - себе тим милосрђем и том жртвом спашава." - појаснио је отац Далибор. Он је напослијетку навео да требамо имати свијест о томе да је наша дужност да на толико тога доброг у живота нашим требамо да узвратимо Господу и тако што ћемо вољети и Бога и ближње, али и тако што ћемо усавршавати и унапређивати наше способности и наше таленте: ,,У коју год пору живота да зађемо, можемо да видимо да је све утврђено и прожето бескрајним Божијим промислом и старањем, такође се види колико нас је Господ преобилно даривао. А даривао је свакога од нас по нашој моћи, колико свако од нас може да понесе. То је смисао данашњег Јеванђеља, да се никад не срдимо, да оно што нам је Бог дао, да на то строструко узвратимо Господу, да умножимо и љубав и таленте." - закључио је тиме своје пастирско обраћање отац Далибор. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

У среду 4. септембра 2019. године, када света православна Црква слави светог мученика Агатоника и светог свештеномученика Горазда Чешког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе У богонадахнутој беседи Владика Јован је између осталог рекао да када би сваки човек послушао речи светог апостола Павла, онда би обратио пажњу на своје срце, зато што је срце средиште бића човековог, и не само бића већ и живота човековог, јер из срца човековог излази и наше добро и наше зло. “У срцу се зачиње, расте и сазрева и добро и зло, и због тога је срце радионица добра и зла. У срцу човековом јесте и светлост и тама и како кажу свети оци и Бог и ђаво, а шта ће преовладати то зависи од нас самих. Човек је христоносац када је његово срце испуњено јеванђељским добродетељима. Када је срце човечије испуњено јеванђељском љубављу онда то срце може да смести у себе и Бога и анђеле и људе. Срце човечије је широко кад је добро у њему, кад је Бог у њему”, поручио је Епископ Јован у бресничком храму. Извор: Епархија шумадијска

Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Светог пророка Самуила са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је и Самуило, последњи пророк из Старог завјета, као и Јован Крститељ после њега – рођен од нероткиње. Звучни запис беседе „На молитве његове мајке и напаје њеног срца Бог јој је послао утјеху и радост, али не само њој него је послао живога свједока свога и истине своје овдје на земљу – Светога Самуила“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Самуило остао да свједочи долазак Бога у овај свијет и да буде благослов за изабрани Божји народ. „А у исто вријеме, да по Божјем знамењу, благослови првога цара изабранога Божјега народа Саула. А онда, послије њега, такође, пошто је и Саул скренуо са пута Божјега, пошто га је одбацио Господ, онда је изабрао Давида, оно дијете Божје које је у Витлејему чувало стада, па га је удостојио Бог да буде у оној пећини и да га спасе сила Божја од змије отровнице“, казао је он. Рекао је да су дивни Божји пророци и прије и послије Самуила. „Сви су они посвједочили истину Божју. Међу њима пророк Самуило заиста заузима једно изузетно мјесто. Заиста је он онај слуга испуњен огњем и вјере и богољубља и ббратољубља. И као такав остао је свједок Христов до наших времена, свједок да сви они који иду путем Божјим, и који ходе за Господом и испуњавају Његов закон задобијају благослов Божји. А оне који су имали благослов, али су га погазили, Господ одбацује као што је одбацио Саула и многе Сауле до наших времена“, закључио је Митрополит Амфилохије. На данашњој Литургији Митрополиту Амфилохију је саслуживало свештенство из Боке, из архијерејских протопрезвитеријата: бококоторског, будванског и херцегновског. Након Литургије Владика је са свештенством ових протопрезвитеријата одржао састанак. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана у манастиру Св. архиђакона Стефана у Сланцима. Патријарху Иринеју саслуживало је свештенство из Архиепископије београдско-карловачке, уз присуство игумана манастира са братијом, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. др Милете Радојевића, заменика директора ове Управе г. Марка Николића, г. Велимира Илића, припадника Војске Србије и мноштва верног народа који су испунили храм и двориште ове светиње, извештава наш репортер Николај Сапсај. Звучни запис беседе Честитајући празник игуману, братији и свима сабранима, Свјатјејши је подсетио да је ова светиња као метох манастира Хиландара у славу Божију обновљена. Патријарх је говорио о св. Архиђакону и првомученику Стефану, који је по избору Апостола постављен да служи народу по потребама, не само тела него и душа, упућујући народ да Господа Христа слави и поштује као истинитога Бога, напоменувши да се он помолио за своје мучитеље и убице и замолио Господа да им то дело не упише у грех. Патријарх Иринеј је указао да Светим причешћем ми примамо Господа у себе и упутио да се што чешће треба причешћивати, али приступити томе са опрезом и на исправан начин - постом, молитвом, покајањем и исповешћу. "Све што видимо и не видимо створено је Богом и Његовом љубави према нама" рекао је Патријарх Иринеј, подсећајући да смо сви ми "најсавршенија створења Божија, јер носимо лик Божији у себи". "Оно што Господ очекује од нас јесте пре свега љубав према Богу, али исто тако и љубав према ближњем, сваком човеку, без обзира на боју коже или националност", подвукао је Патријарх Иринеј. Ово веома бројно молитвено сабрање, Свјатјејши је рекао да види као знак да смо се почели полако враћати себи, а "када се враћамо Богу, својој Цркви и вери - то је враћање нас самих себи". "Када смо окренули лице своје од Господа, онда смо и доживели ово што смо доживели", указао је Патријарх Иринеј. Извор: Радио Слово љубве Радио Слово љубве 107,3 MHz :: Патријарх Иринеј у Сланцима: "Позвани смо да носимо Бога у себи"! WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве

-Осојане: 18 година од почетка повратка расељних Срба- Светом архијерејском Лутургијом у обновљеној цркви Светог архангела Гаврила у селу Осојане између Истока и Клине облежено је осамнаест година од почетка повратка расељних Срба. Био је то први организовани повратак Срба после протеривања преко две ститине хиљада Срба по завршетку оружаног конфликта на Косову и Метохији и НАТО агресије 1999. године. На годишњицу повратка, испред цркве у Осојану постављена је и спомен плоча са именима убијених и отетих Срба у општини Исток, која је после Литургије освештана. Свету Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Осојану поводом обележавања 18-годишњице повратка расељених и избеглих Срба служио је Епископ рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије: -Вера у Бога треба бити свима духовни водич. Без вере не можемо ни видети Господа. Сабрали смо се пре свега да заблагодаримо Богу на Његовој милости, да заблагодаримо на Његовом дару којим нас нас је обдарио да после свих оних патњи после 1998. и 1999. године, када је овај народ - као и многобројни наши сународници са Косова и Метохије - чувајући свој голи живот морао да напусти своја огњишта. Поново се вратио овде на ледину, под шаторе. Добро се сећам те прве Литургије на прагу разрушене школе. Можда је то једна од најлепших Литургија које сам служио, јер сам у свему томе осетио колика је милост Божја, колико Господ гледа на нас и брине о нама, а само је потребно да и своје очи упртимо ка Господу, рекао је владика Теодосије. После Литургије освештана је спомен плоча посвећена убијеним и отетим Србима у Општини Исток. Чланови породица жртава и присутни упалили су свеће и положили венце за покој душе оних које више нема. -Желимо да нагласимо да је ово први споменик подигнут српским страдалницима овде. Надамо се да ћемо чинити више да обележимо сећање на њих, али просто ми као удружење немамо снаге, а мало је оних који имају осећаја за овај проблем. На овом споменику се налазе имена 64 страдалих Срба. И даље има оних који се налазе на листи несталих, један број страдалих се не налази на овом споменику, а знамо да их има. Ово није коначан списак оних који су страдали на подручју Општине Исток, истакла је Гордана Ђекановић испред Удружења Косметски страдалници. Пут повратка оних који су се вратили није био нимало лак, али упркос недаћама које су их задесиле, жеља за повратком била је јача. -Мучили смо се када смо се вратили, али уз помоћ добрих људи успели смо да опстанемо.За сада немамо већих проблема, добро нам је, само што немамо више снаге, али нигде лепше нема него у свом селу, изјавила је Марта Ристић. -Лепо је када се окупимо да играмо фудбал, али за нас девојке проблем је што немамо где да изађемо, опасно је да излазимо увече, навела је Исидора Ђурић. Присутнима се обратио и председник привременог органа општине Исток Малиша Ђурић који је истакао да ова локална самоуправа кроз програме Владе Србије настоји да промовише самоодржив опстанак повратника. -У оквиру програма помоћи, успевамо да мотивишемо веће учешће повратника у процесу бављења пољопривредном производњом и на тај начин стварају се услови за производњу конкурентних пољопривредних производа на тржишту, које није увек благонаклоно према повратницима. Пружена је помоћ у виду пољопривредних машина и прикључака, помоћ у грађевинском материјалу, у оквиру социјалног програма реализује се помоћ за најугроженије, нагласио је Малиша Ђурић, председник Општине Исток. Осојане је прво и највеће село у Општини Исток где је после 1999. године дошло до повратка расељених и у њему и околним српским селима данас живи око пет стотина Срба повратника. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

У недељу 11. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Литургију у храму Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Црној Трави. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, протојереј Миомир Јефтић, протојереј Марко Адамовић, јеромонах Никита (Адамовић), јереј Милан Ристић и протођакон Стеван Кричка. Велики број верника окупио се данас у Црној Трави. После дуго времена овде се обавља Света Литургија сваке недеље, а око храма и парохије брине свештеник Миомир Јефтић. Преосвећени владика је по други пут служио у овом светом храму од доласка за првојерарха Епархије нишке. Извор: Епархија нишка

У петак, 2. августа 2019. године, на дан Светог пророка Илије, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе у Вранићу. Владику је дочекао велики број верног народа са децом. Епископу су саслуживали: јеромонах Доситеј (Радивојевић), протојереј-ставрофор Видо Милић, јереји Игор Обрадовић и Огњен Козлина, протођакон Иван Гашић и ђакони Зоран Станковић и Зоран Степановић. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) На литургији су певали чланови појачког састава “Србски православни појци”. Владика је после прочитаног Јеванђеља у првом делу беседе говорио о личности светог пророка Илије. Епископ је том приликом нагласио: “Свети Илија је са правом назван Боговидцем јер је Бога видео, са правом је назван чудотворцем јер је васкрсао сина једне жене и са правом је назван ревнитељем јер је био велики молитвеник и том молитвом спалио жртву на гори Кармилу. Он је сву своју младост провео у молитви и богомислију. Својом молитвом је због греха народног зауставио кишу на три године. После три године његовом молитвом пала је киша. Такав је молитвеник био свети пророк Илија”. Епископ је у наставку напоменуо: “Да се молимо једни за друге јер имамо сви греха и зато смо духовни болесници. Сви имамо клице гордости, сујете, саможивости... али имамо црквену заједницу кроз коју можемо да тражимо лека за себе и ближње. Најбогатији су они који имају Бога у себи. Зато смо позвани да се молимо, а молитва се даје по мери чистоте срца нашег. Литургија коју служимо тражи целога човека. Ако смо расејани онда се молитва не прима. Данас је нама хришћанима све казано и много нам је лакше него људима у првим вековима хришћанства или људима пре Христа. Ти људи тога времена су сведочили увек исто, а то је вера у једног Бога. Бог када види данас нашу веру, по тој вери нам и даје. Сетимо се само праведног Јова који нам може бити најбољи пример како се верује у Бога. Свети пророк Илија је био најнеобичнији човег свога времена јер се телом вазнео на небо и није прошао капију смрти кроз коју сви ми пролазимо. Он је био пророк огњене вере. То је показатељ какву моћ даје Бог ономе ко има живу веру. Ђаво измишља лажну веру и лажне цркве и зато је у свету стална борба између истине и лажи. Зато нам је данас потребно да бранимо веру поштеним животом. Ми као православни треба да се разликујемо од других, да будемо у заједници, у саборности. Позвани смо да Цркву питамо и у њој да тражимо одговоре на наша питања”. На крају је владика честитао славу верном наоду и братству светог храма и позвао да се молимо светом Илији и да Богу стално благодаримо, али на прави начин и то пре свега “за живот и за дан који смо данас угледали”. После причешћа Епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа Вранића и околине. На крају богослужења био је опход око храма, а испред храма извршен је обред освећења жита и резања славског колача. Трпеза љубави послужена је трудом домаћина на челу са старешином храма вранићким - свештеником Дарком Павловићем. Епископ је посетио и храм Светог Јована Крститеља у Мељаку где је осветио крсно знамење које ће красити ову новосаграђену светињу и том приликом похвалио труд верног народа и њиховог свештеника Огњена Козлину. Извор: Епархија шумадијска

„Први пут у историји некрштени људи, који не знају шта је Црква, хоће да стварају своју тзв. црногорску цркву. То никад није било, нити ће бити, ако Бог да! Шта ћемо да радимо са 45 мученика Јермена, Светим Антонијем Печерским, великим чудотворцем кијевске Русије, које данас прослављамо, и другим светим Божијим људима! Зар они нијесу Црква Божија? Зар не припадају Цркви зато што нијесу тзв. црногорска црква“, казао је данас Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након Свете архијерејске литургије коју је служио у манастиру Михољска Превлака код Тивта. Владика је поручио да су све то Божије душе на којима је саграђена Црква Божија, које су сијале сјеме Божије, које и данас сије Црква Божја, широм васељене. Питајући каква је то црква без Бога и против Бога, Митрополит је рекао да треба да се уразуме они који су потомци светих Божијих људи (Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца….) и да се врате часноме Крсту коме су они служили. „Дај Боже да и они који су се одрекли Христа Бога и мисле да могу на Марксу и Енгелсу, Брозу и њиховој идеологији да граде цркве, да се и они уразуме и врате Богу и светињама. То је моја молитва“, истакао је владика поручујући да је Божије вјечно сјеме моћније и јаче од демонског. Осврнувши се на тврдње данашњих властодржаца да се Митрополит бави политиком, владика је казао да је то „политика“ којом се бави Црква Божија од апостолских времена. „Црква Божија, а и Митрополит Амфилохије, труди се да сјеме Божије сије по људским душама“, казао је владика подсјетивши да је то свето сјеме сијао и у Грчкој, гдје је прије 51 годину примио свештенички чин од Митрополита Прокопија са Кефалоније, затим у Француској, Бугарској, Русији, а у посљедње вријеме са владиком буеносајреским-јужноцентралноамеричким Кирилом и по Латинској Америци. Високопреосвећени је нагласио да тамо прибирају Цркви Божијој наше људе, поријеклом Бокеље, Црногорце и Херцеговце, који су тамо отишли прије 100 година, као и друге који су жедни и гладни истине Божије. Томе у прилог навео је да је у Перуу прошле године крсто пет Инка, читаву једну породицу. „Црква Божија сије сјеме Божије широм васељене и никада више није сијала колико данас. Нема ниједног земаљског народа гдје се не сије сјеме Цркве Христове. Оно је неуништиво и неугасиво, а Црква Божија непобједива ни врата паклена неће је надвладати.“ Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је поручио да је улога светиња Божијих и Цркве светосавске кроз вјекове била, и тако ће бити до краја свијета и вијека, да сију сјеме Божије призивајући све људе и земаљске народе да постану чланови једне Свете саборне апостолске Цркве Христове. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/rabenovac16072019.mp3 Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема. Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити. За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе. Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено. Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.” Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом. Извор: Епархија шумадијска

У Недјељу Свих светих, прве седмице по Духовима, 23. јуна, крипта Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици прославила је своју славу Тим поводом у крипти која је посвећена Свима светима служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, уз саслужење : протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ: Миладина Кнежевића, Мирчете Пљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 049.m4a На Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови црквеног хора овог храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ под вођством дирингетице мр Људмиле Радовић. Током Литургије благосиљан је славски колач и кољиво принети у славу и част Свих светих. Након тога свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио сабранима срећан и благословен празник и срећну славу и обратио се својим празничним пастирским словом објашњавајући да данас славимо Све свете зато што су светитељи управо плодови живота у Духу Светоме. „Славимо их зато што су светитељи испунили ону Божију заповјест да треба изнад свега вољети Бога и вољети своје ближње. А то вољети Бога и ближње није ништа друго до живот у Духу Светоме. То је живот у труду и борби да задобијемо Духа Светога, како је то говорио Свети старац Серафим Саровски – а то је циљ и смисао хришћанског живота“, подсјетио је отац Мирчета. Нагласио је да је зато и Црква Божија – као заједница Духа Светога, и све што у Цркви бива и што чинимо и совршавамо, совршавамо благодаћу Светога Духа. Отац Мирчета је истакао да светим крштењем улазимо у небоземну заједницу Цркве Божије, али и да треба да трудом постанемо и потврдимо то наше призвање на ту заједницу: ,,Овај нас празник поучава да и ми светим крштењем улазимо у ту заједницу, у небоземну заједницу светих у заједницу Цркве Божије. Али, да би били истински чланови те Цркве и да би били у друштву тих светитеља Божијих, треба да се трудимо да ту и останемо и да се свакога дана трудимо да будемо истински људи Божији.“ Истакао је да свако од нас може и треба да постане свети Божији човјек: „У црквеном календару видимо да славимо разне светитеље, свакога дана. Имамо светитеље, имамо преподобне, па имамо мученике и свештеномученике, па преподобномученике и јуродиве, па свету дјецу и свете мајке – свете жене. А шта нам то свједочи? То нам свједочи да сваки од нас ма гдје био и гдје се налазио, у којем год животном добу био, којим год дјелатношчу се бавио, може да постане и треба да постане свети Божији човјек. Зато нас овај празник охрабрује и оснажује да и ми можемо да идемо Божијим путем и да су врата Царства Божијега отворена за све оне који желе у њега да уђу, само ако се потруде. А први и основни наш труд су наша жеља и наша воља – дакле да желимо да будемо Божији људи и да знамо да је то најважнија ствар у животу“, истакао је отац Мирчета. Он се такође осврнуо и на дјелове из прочитане јеванђелске приче која нас подучава да прије свега треба вољети Бога, те да из те љубави исходи и љубав према свима: ,,Не смијемо и не можемо да волимо ништа друго више него Бога, а када волимо Бога и када се трудимо да живимо по Богу, онда волимо све. Онда стичемо и имамо праву и истинску љубав према свима. И према оцу и мајци, и према жени и према детету, и према сваком човјеку који ходи овом земљом, зато што је Божија љубав којом нас воли и дарује, права љубав, истинска љубав.“ Идимо Божијим путем, сви смо позвани, сви људи овога свијета, а и сви људи овога града када је у питању наш Храм. Врата овога храма су отворена свима који желе да живе по Богу, који воле Бога и који воле ближње“, закључио је своје пастирско обраћање отац Мирчета. Овогодишњи домаћин и кум славе крипте Саборног храма, професор др Радомир Зејак са својом породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом је кумство за следећу годину примио протођакон Владимир Јарамаз испред Хора Светог апостола и Јеванђелиста Марка, чији је он предсједник. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету. Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника. Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..." Извор: Епархија бачка

У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији. Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији. – Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ. Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир. Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници. Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије. – Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова. Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања. – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу. Милош се надовезије на њене речи и додаје: – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли. Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији: – Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети. Временом се и ријечи хабају, губе свој садржај и значење. Као и свему другоме, и томе смо ми, људи, криви. Гдје год је људска нога крочила, чега год да смо се својим рукама дотакли, свему смо, на неки начин, покварили сјај и љепоту. Тако смо, злоупотребљавајући ријечи, искривили и њихову чистоту. Христос нас подсјећа на најважнију заповијест о љубави; заповијест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњег својега као самога себе”. (Мт. 22, 37-39) Када треба да говорим о љубави, нађем се у недоумици, не знајући ни сам да ли ћу моћи довољно јасно рећи колико нам је животно битно да се у својим животима вратимо тој светој врлини. Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање има. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживјети. Говори се о силама оваквим и онаквим, сада већ о супер-силама, а очевидно се види: нема те силе којој се не може на крај стати и доакати. Показала је то слабашна Србија у првом рату силној Аустро-Угарској. Показали су то Вијетнам и Пакистан и друга крвава ратишта. Зато људи почињу да схватају да је пуно мудрије и сврсисходније да се застане и преговара; и другим начином, а не силом и крвопролићем, проблеми рјешавају. Свако сиљење противи се Божијој вољи, а Бог је изнад сваке силе и ниједна сила њему није мила. Још на самом почетку тока историје, када је успостављао свој поредак на земљи, Господ објављује своју љубав према људима. Вели: “Чиним милост на хиљадама оних који ме љубе и чувају заповијести моје”. (2. Мој. 20, 6) И све што је Оваплоћени Бог на земљи људима говорио, ишло је на то да се људи подсјете на оно што им је већ једном Бог објавио и што је у Свете књиге записано. Христос је заједљивим фарисејима одговарао њима познатим одговорима, настојећи да им у њихову отупјелу свијест призове мисао о себи као испуњењу онога што су богонадахнути старозавјетни људи говорили и записивали. Заповјест о љубави, дословно, како фарисејима Христос говори: “Љуби ближњега својега као себе самога”, (3. Мој. 19, 18) стоји записана на самом почетку Библије, у Трећој књизи Мојсијевој. Питали су се људи, питаће се и неко од нас: А зашто као “себе самога”? Зашто не више или мање? Обично причају пуно они који мало творе, а најчешће сувише питају они који до одговора мало држе. Међутим, одговор је јасан: Камо среће кад бисмо ми достигли такав ступањ наше љубави да волимо ближње колико волимо себе. Живот је, на жалост, препун сулудих примјера који показују да ми можемо да мрзимо другога више но што себе волимо. У жељи да некоме напакостимо, страдамо и сами. Гурајући друге у пропаст, многи и сами пропадају. Нек комшији цркне крава па макар ни моја не остала жива! Нека је другоме мука па макар ни мени не било лако! Има још један одговор на питање зашто да волимо ближњега као себе самога: Зато што Бог подједнако воли све људе и гледајући нас са небеске висине, све наше душе једнако вреднује. Свој коначни суд даће када за то вријеме одреди. На истом мјесту гдје је Мојсије записао Божију вољу о љубави према ближњем, записао је и Божију вољу о љубави широј од круга ближњих и пријатеља. “Ко је дошљак међу вама – каже – нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Мисирској”. (3. Мојс. 19, 34) У Петој библијској књизи, која се зове Закони поновљени, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: “Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме”. (5. Мојс. 5, 6) Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца јер она истискују из себе љубав брзо и лако. Камо пусте среће кад бисмо љубав носили у срцу дуго колико мржњу носимо и када бисмо учињена нам добра памтили тако дуго како памтимо нанесена нам зла. Добро заборављамо и умањујемо, а својим, и безразложним, мржњама ми измишљамо и додајемо и непостојеће разлоге и подгријавамо их на силу, кад их и само вријеме почне полако хладити. На једном мјесту, у Светом писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду “као сунце кад излази у сили својој”. (Суд. 5, 31) Такви треба да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видио. (1. Јн. 4, 20) Господ Исус Христос проширио је границе љубави до бесконачности. “Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи на непријатеља свога. А ја вам кажем – вели Христос – љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. Да будете синови оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава и зле и добре и пушта дажд на праведне и неправедне.” (Мт. 5, 43-45) И када ово наређује, Христос нас сукобљава са неумитном логиком: “Јер ако љубите оне који вас љубе – вели он – какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? (Мт. 5, 46) Љубав “не тражи своје”. (1. Кор. 13, 5) Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмјерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска љубав. И “грешници љубе оне који њих љубе”. (Лк. 6, 32) По љубави треба да нас други распознају. Гдје нема љубави, нема ни хришћана. “По томе ће се познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом”. (Јн. 13, 35) “Ако ме љубите, заповијести моје држите”, (Јн. 14, 15) вели Христос својим ученицима – и нама. Упразно говорити, а дјела не творити, и то ништа није. “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”. (Јн. 15, 13) И на крају, Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо имати љубави међусобне: “Ово вам заповиједам: да љубите једни друге”. (Јн. 15, 17) Тако и никако другачије; да бисмо дошли до спасења. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин на Велики четвртак 25. априла служио је Литургију Светог Василија Великог у храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву. Саслуживао је велики број свештенослужитеља, међу којима је и архијерејски заменик Епископа Милутина протонамесник Филип Јаковљевић, а присуствовао је велики број верника од којих су се многи причестили. Преосвећени Владика је у празничној беседи поручио верницима да је Велики Четвртак један од најзначајнијих дана у хришћанству јер је тога дана пре више од 2 000 година установљена света евхаристија без које нема човековог спасења. „Не тугујте ни данас ни сутра због Господа, због њега се радујте, а тугујте због човека, човека који је издао Бога“, рекао је Владика Милутин осврћући се на издајство Јудино. Након свете службе служена је света тајна јелеосвећења. Подсећамо да се у храму Покрова Пресвете Богородице служи Бденије са страсним јеванђељима од 18 часова. Извор: Радио Источник

Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо. Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас. „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 31. марта 2019. године, у оквиру мартовског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, предавање под називом "Храм - универзална слика света и место сусрета Бога и човека" одржао је Велибор Мартиновић, вероучитељ.

У среду, 27/14. фебруара 2019. године, на празник Светих Авксентија и Кирила Словенског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литурију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић, протођакон Иван Гашић и чтец Стефан Радисављевић. Светој Литургији присуствовао је велики број верника Бреснице, а међу њима био је један број верника који славе светог Кирила Словенског, те су након Литургије пресекли славске колаче и на тај начин увећали значај празника светог Кирила као просветитеља словенских народа. Литургијску радост увећали су верници који су се поред свог присуства и причестили благодатним даровима и на тај начин одазвали се Христовом позиву који поучава: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јн 6, 53-54). Извор: Епархија шумадијска

Питање да ли је Мојсије видѣо или није Бога, јесте питање које себи поставља сваки пажљиви читалац Светог Писма. Разлог томе је чињеница да се у Петокњижју у неким стиховима говори да Мојсије није могао видѣти Бога, док се у неким другим одломцима говори да га је видѣо. Ти догађаји су описани у такозваним синајским теофанијама. Без обзира што је Петокњижје настајало у дужем временском периоду, и што је у њега уткано више предања и редакцијских захвата, нужно га је посматрати као завршен и канонски текст. Занимљиво је да су неки ранохришћански егзегети сматрали да се напетости у тексту превазилазе изналажењем скривеног (дубљег) значења. Извѣштај из Изл 33, 18-23 говори о томе да Мојсију није било могуће видѣти Бога: „Опет рече Мојсије: молим те, покажи ми славу своју. А Господ му рече: учинићу да прође све добро моје испред тебе, и повикаћу по имену: Господ пред тобом. Смиловаћу се коме се смилујем, и пожалићу кога пожалим. И рече: али нећеш моћи видѣти лица мојега, јер не може човѣк мене видѣти и остати жив. И рече Господ: ево мѣсто код мене, па стани на стѣну. И кад стане пролазити слава моја, метнућу те у расѣлину камену, и заклонићу те руком својом док не прођем. Потом ћу дигнути руку своју, и видѣћеш ме с леђа, а лице се моје не може видѣти“. Бог заклања Мојсија руком да га овај не би видѣо ‘с лица’ и допушта му да га види ‘с леђа’. У Изл 3, 6 сам Мојсије „заклони лице своје, јер га би страх гледати у Бога“. Многи описи на посредан или непосредан начин указују на смртни страх од виђења Бога (уп. Изл 19, 10.18; 20, 19; Бр 11, 18; Пнз 5, 2; ИНав 3, 5; 7, 13 итд). У наведеним текстовима, Бог је апсолутно доминантан у односу на творевину, тако да га Мојсије ни на који начин не може ‘опипљиво’ видѣти. Човѣк, чак, ни науме његове на може да зна (уп. Јов 38, 1–42, 6; Ис 55, 8-9), што значи да је Бог ‘по себи’ још недоступнији. Мојсије о Богу зна само то да је он Онај који јесте, а када му се приближава „ступа к примраку у којем бѣше Бог“ (Изл 20, 21). Исто се каже да се на Хориву, иако је Бог с народом говорио ‘лицем у лице’, чуо само звук рѣчи из огња „али лик не видѣсте – ништа осим гласа“ (Понз 4, 12). Међутим, као што је речено, у неким другим стиховима из Петокњижја говори се другачије. Тако се изабрани представници Израила: Мојсије, Арон, Надав, Авијуд и седамдесет старѣшина, послѣ склапања Савеза, попеше на гору и „видѣше Бога Израилова, подножје његовим ногама као да бѣше од драгог камена сафира, сјајем налик самом небу. Он не пружи руке своје на изабранике Израила, него слободно гледаше Бога и једоше и пише“ (Изл 24, 9-11). Нешто касније у тексту се каже да „Господ говораше са Мојсијем лицем у лице, као што говори човѣк с пријатељем својим“ (33, 11). У Поновљеном закону такође стоји: „Лицем у лице Господ је говорио с вама на гори исред огња“ (5, 4). Сличан опис налазимо у Књизи бројева: „Из уста у уста њему (Мојсију) говорим, јасно – а не у загонетци и лик Господњи он гледа…“ (12, 8). Из наведених стихова стиче се утисак да је Бог човѣку сагледив, тј. да су га Мојсије и старешине очима гледали. Овакви ставови библијских писаца доводе нас у позицију да се запитамо да ли је Бог доступан човѣковом виђењу, и у којој мѣри га је могуће видѣти? Наравно, тешко би било прихватити чињеницу да у Петокњижју постоје два потпуно опречна мишљења о могућности виђења Бога, без обзира на више предањских слојева. Поготово што се ова мѣста налазе у оквиру једног наратива (уп. Изл 33). Да би се дошло до ваљаног одговора, битно је увидети теолошке перспективе из којих се говори о Мојсијевом виђењу Бога. Када се текстови темељније проуче долази се до закључка да се у овим описима више крије нека друга теолошка мисао, од питања виђења Бога по себи. Цѣлокупни контекст приповѣсти сугерише да се овде више говори о односу Бога и човека (Мојсија и Израилаца). Наиме, када је реч о текстовима у којима се говори о Мојсијевом виђењу Бога нужно је имати на уму метафоричност језика, с једне стране, као и теолошки смисао таквог исказа, с друге. Преко описа виђења Бога библијски писци више наглашавају идеју стварног Божијег присуства међу Израилцима, него чин Мојсијевог виђења Бога ‘голим оком’. Чин виђења ‘лице у лице’ више говори о међусобном односу Бога и човѣка (Мојсија, Израила), и тиме се истовремено искључује свако посредништво између Бога и изабраног народа. Сам Бог општи са Израилом. ‘Лице у лице’ у овом контексту значи близина и непосредан однос. Бог није странац који човѣка (Израил) гледа из даљине, него је ту уз њега – он га води у Обећану земљу. С друге стране, у теофанијама у којима се Бог не може видѣти наглашавају се божанска слава и моћ, што је био и гарант Божијег обећања. Бог који је извео народ из ропства показује се у свој сили, али управо као такав он може да изабраном народу испуни дато обећање. У противном испуњење обећања би било доведено у питање. Само апсолутно доминантни Бог може неупитно да испуни своје обећање. Тиме се наглашава да су други народи и њихови идоли ништавни у односу на њега. Управо послѣ Божијег ‘јављања у сили’, настаје синајски Савез. Дакле, у оба случаја не говори се о боговиђењу у смислу да ли човѣк може видети Бога или не, тј. да ли је Мојсије и на који начин видео Бога. Теолошки нагласак ових текстова није био на томе. О самој природи боговиђења старосавезни писци не говоре ништа подробније. Циљ теофанија у Старом Савезу био је више да се протумачи воља Божија или да се укаже на његову славу, него да се говори о Богу као таквом. Еванђелист Јован наглашава да је Бог невидљив: „Бога нико није видео никад“ (Јн 1, 18а). Када говоре о Богу, старосавезни писци се користе метафоричким језиком са наглашеним антропоморфизмима, што је и разумљиво. Само виђење Бога је, пак, мистички догађај који превазилази свакодневно искуство, а самим тиме и могућност јасног сведочења тог виђења другима – како је говорио и апостол Павле да су то: „неисказиве речи које човѣку није допуштено говорити“ (2Кор 12, 4). Непосредан сусрет са Богом је чин виђења очима вѣре, тајанствени доживљај и унутрашња интерпретација тога доживљаја. Мојсијево виђење Бога може се сагледати на тај начин, јер он није говорио о Богу какав јесте, него шта хоће. Стога библијски наративи остају у поменутим оквирима, представљајући Мојсија као човѣка који је непосредно сусрео Бога, и који је по Божијој заповѣсти водио народ Израила у земљу коју им је обећао Бог. Извор: Теологија.нет

Поводом свечаности уприличених у славу празника Светог Стефана Немање-преподобног Симеона Мироточивог небеског покровитеља Подгорице у суботу 23. фебруара Свету архијерејску Литурију у Саборном храму Христовог Васкрсења служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: умировљеног Захумско-херцеговачког Атанасија, Милешевског Атанасија, Полошко-кумановског Јоакима, Захумско-херцеговачког Димитрија и Диоклијског Методија, бројног свештенства и уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе У бесједи, којом се обратио сабраним вјерницима, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, Преосвећени умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) је, честитајући празник, говорио о Преподобном Симеону Мироточивом који је рођен у Подгорици гдје се сада налази његов манастир, подсјетивши на завештање које је он оставио роду своме “Заволите Бога као што је он заволио нас“. “Благо народу који га следује. Ми ћемо ићи путем Светога Немање и Светога Саве“-рекао је Владика Атанасије и захвалио се вјерницима посебно онима који доводе дјецу у Свети храм Божји и уче их да иду путем Светог Симеона и Светог Саве, “јер сви смо дјеца Светога Саве и Светог Стефана Немање“- казао је Владика Атанасије (Јевтић). Након Свете архијерејске литургије улицама Подгорице прошла је свечана Светосимеоновска литија са моштима Светог великомученика Харалампија. Светосимеоновске свечаности у Подгорици почеле су синоћ Свечаном вечерњом службом и Косовско-метохијском вечери. Извор: Радио Светигора

Празник Сретења Господњег, који се у манастиру Клисина прославља као друга манастирска слава, свечано је прослављен и ове године. У навечерје празника служено је вечерње богослужење са петохљебницом, а на сам дан празника јутрење, а потом Света Архијерејска Литургија. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско сабрање у Манастиру Клисини на празник Сретења Господњег 15. (2) фебруара 2019. године. По древном предању које се преноси са кољена на кољено међу људима овог поднебља казује се да је древни Манастир који бијеше на мјесту данашњег Манастира Клисине био посвећен Празнику Сретења Господњег и управо тога ради на овај дан Манастир Клисина обиљежава и прославља овај Празник као своју другу славу. Владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Кужић) настојатељ Манастира Рмња, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки, јеромонах Данило (Иваниш) сабрат Манастира Клисине и ђакон Немања Рељић. Епископ Сергије је у својој литургијској бесједи поучио присутни народ о значају данашњег празника, празника када се сусреће небо и земља, сусреће се Господ са човјеком, тога ради похитајмо у наручје Господа нашег Исуса Христа, као што је у оно вријеме Он, предвјечни Бог благоизволио да буде држан у рукама старца Симеона. (звучни запис беседе) Послије заамвоне молитве освећени су славски колач и кољиво а послужење за вјерни народ, живу Цркву Божију припремљено је у конаку Манастира. Извор: Манастир Клисина

У среду, 13. фебруара 2019. године, када Црква Христова молитвено прославља и светкује Свете бесребренике Кира лекара из Александрије египатске и Јова римског официра из Едесе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј Славиша Илић, протонамесник Саша Антонијевић, старешина храма, јереј Милош Ђурић и белошевачки ђакон Немања Стојковић, а чтецирали су г. Александар Цалић и г. Марко Гаљак. Литургију су својим појањем улепшали и украсили протојереј Драгослав Милован и Димитрије Васковић, ученик Прве крагујевачке гимназије и будући студент теологије у Прагу. По прочитаном јеванђељском штиву надахнутом беседом верном народу обратио се Епископ Јован говорећи о љубави као највећој врлини, јер Бог је Љубав. “Бог воли и милује и праведника и грешника. А зашто праведника? Зато да би га усавршила у љубави. Бог је људима дао различите дарове, онолико колико можемо да носимо и колико нам је јака вера. Душа се веома лако губи, а губи се јер нам је слаба вера, а вера је основа живота”, казао је Архипастир Шумадије Владика Јован, цитирајући речи богоносног апостола из Тарса Павла. Након свете Литургије, Владика је погледао радове на даљем фрескописању храма који је духовни бастион овог насеља и верујућег народа који долази у њему. Извор: Епархија шумадијска

У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника):