Претражи Живе Речи Утехе

У Саборном храму Св. апостола Петра и Павла у Шапцу у навечерје празника Успенија Пресвете Богородице је с благословом Преосвећеног Епископа Шабачког г. Лаврентија, након Молебана за Косово и Метохију, који је служио Епископ рашко-призренски Теодосије, одржана промоција поновљеног издања монографије „Задужбине Косова и Метохије“. Пред пуном црквом о Косову и Метохији говорили су Епископ Теодосије, проф. др Мило Ломпар, проф. др Милош Ковић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон Љубомир Ранковић. Повезана вест: У Шапцу одржана промоција књиге „Задужбине Косова и Метохије“ У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија: Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света. Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 – годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве. Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса. Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити. Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег. Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову? Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца. Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе. Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва – сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу. Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда – Христа Спаситеља за 30 сребреника. „О проклета косовска вечеро…. О проклета земљо, пропала си! Име ти је страшно и опако… О Косово грдно судилиште“ подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски. Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима. „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4) Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима. Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека. Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8) Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Звук звона са Цркве Успенија Пресвете Богородице у Ораховцу, којa су се данас у поподневним сатима огласила, позвала су преостали верни народ овог метохијског градића на молитву. Иако се редовно окупљају на Литургијама у своме храму, за преостале Србе у Ораховцу је ово било посебно и веома значајно окупљање. Својим доласком и служењем петог у овој седмици Молебана за спас Косова и Метохије, почаствовао их је сам Епископ рашко-призренски Теодосије. Владику су у црквеној порти дочекали парох ораховачки отац Веља Стојковић, парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић, игуман манастира Свети Врачи у Зочишту архимандрит Стефан, игуман Светих Архангела у Призрену архимандрит Михајло, игуманија манастира Девич мати Анастасија, парох призренски јереј Слободан Ђорић, јеромонах Кирило из Дечана. Упркос летњем периоду када су многи родитељи са децом на одмору црква је била пуна људи. Сви су пажљиво слушали молитве, које је изговарао владика или су их својим умилним појањем узносиле монахиње девичке смењујући се у појању са монасима из Зочишта и Дечана. Владика је молитвом и очинским обраћањем позвао окупљене да не губе наду, и да опстају на овим просторима погледа упртог у Господа. У Ораховцу, у овим августовским данима, када се увелико наговештава неко коначно решење статуса Косова и Метохије, живи у малом српском гету око 300 православних Срба, од тога око деведесеторо деце. У суседном селу, Великој Хочи их је око 500, од тога нешто више од стотину деце. Погледа упртог у своју Цркву која им је вековима била уточиште и стуб одбране, и у овим судбоносним тренуцима, верни народ Ораховца је овим окупљањем потврдио да је уз Цркву са надом у опстанак просторима где су вековима живели њихови преци. ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА У ОРАХОВЦУ: Часни и преподобни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, Ево, и пети дан по реду, служисмо Молебан за страдални народ на Косову и Метохији, приводећи вечерас крају ове усрдне молитве и петодневни пост, којим смо се крепили и отварали своја срца Господу, добијајући од Њега духовну утеху. Овом приликом говорићемо о нади у Христу. Можда ће се неко запитати како да говоримо о нади у Ораховцу где пар стотина Срба живи око своје Цркве Успења Пресвете Богородице, у малом гету, већ пуних двадесет година. Зато, овде и говоримо о нади, као што Васкрсење Христово најрадосније славимо у Храму Св. Гроба Христовог у Јерусалиму. Наша вера је вера парадокса, вера у којој се учимо да у крштењској купељи умиремо старом човеку и рађамо се као нови човек у Христу Спаситељу. Наша вера је вера светих мученика и исповедника, који су по логици овог света били највећи губитници, а пред Богом и памћењем наше Цркве, они су слављеници, док њиховим мучитељима, тадашњим моћницима овог света, није остало ни помена зна. Наша вера заснована је на Крсту, који је од дрвета мучења и срамоте, постао симбол спасења и Дрво вечног живота, са кога се духовно хранимо да би се вечно радовали у вишњем Јерусалиму. С тога, овог пута желимо да беседимо о нади, на месту где, по људској логици, никакве наде не може бити. Посебно, ово се односи на оне, који су потонули у дефетизам, пролазну и варљиву логику овога света и који не виде ништа више од оног што се може изразити метрима, динарима или еврима. Где може бити веће хришћанске наде од нашег Ораховца, Велике Хоче, манастира Пећке Патријаршије, Девича и Успења Пресвете Богородице у Ђаковици? Сестре монахиње су, попут жена Мироносица, остале под Крстом на коме је страдао распети Господ наш, и тиме показале верност Њему, Светој Цркви и распетом Косову и Метохији. Браћо и сестре, угледајмо се и ми на њих, да би се и на нама испуниле речи из Светог Откривења: ,,Буди веран до смрти и даћу ти венац живота” (Откр.2,10). Једном су светог Аву Јустина питали, да ли ће постојати нада у вечности, јер ће нам тамо све бити дато у Господу. Хоће, причају да је рекао Свети старац ћелијски, зато што нема краја узрастању у љубави Христовој и зато не престаје ни нада да ћемо се још више насићавати те вечне радости Господње. Вечни живот је, по светим оцима, стално узрастање у Христу, и оно почиње већ сада у овом животу. Царство Божије, односно сам Бог, је међу нама, јер по речима Господњим: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18.20). Зато се и ми и сабирамо у свете храмове, зато се заједно и молимо, јер Бог је благоизволео да ни овде, па ни у вечности, не постојимо као јединке и самотњаци, већ као браћа, сабрана у Христу. Бог Отац нам је преко Богочовека Христа, Сина Својега Јединороднога, обзнанио тајну Своје воље „За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (уп. Еф 1.9-10) На другом месту у посланици Галатима, Апостол нас учи да се сараспињемо у Христу да не бисмо живели више ми као појединци, већ да Христос живи у нама. Јер, као што у Адаму сви умиремо, тј. по природи човечијој, тако ћемо у Христу сви и оживети. Али, већ сада и овде, светим крштењем и хришћанским животом улазимо у нови начин постојања, где „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба, ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу.“ (Гал. 3.28) Велике су ово тајне, али на овим тајнама почива и наша нада, а не на пролазним обећањима овога света, у коме све дође и прође, где је „све и сва заиста таштина, а живот је сенка и сан; (и где се) узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Јер када цео свет стекнемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци.“ (уп. сједален са опела). Ми смо, православни хришћани, управо зато што не тражимо оно што је пролазно, већ ону радост која је неодузимљива. Када нас обузме страх за своје имање, за куће и земаљска блага, сетимо се увек речи Господње „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт 6.19-21) Све материјално може се поново стећи и задобити, али ако срце своје вежемо за оно што је пролазно, онда ћемо себе лишити оног што је вечно и непролазно. Истинско богатство, драга браћо и сестре, једино постоји у Христу, јер када задобијемо благодат Духа Светога, која нам се од Оца даје у Христу, и ако живимо у највећој беди и сиромаштву, бићемо најбогатији људи на свету. Онај који не зна за такво благо, само скупља, граби и отима, а што више граби, све више је у страху да му то неко не одузме, или да то не изгуби. Зашто? Зато што се венчао за материјално и пролазно, зато што је своје срце везао за оно што свакако једног дана треба да остави и да се пресели из овога света у живот „нестарив и вечни“. Браћо и сестре, сви смо ми у овом земаљском животу путници и пролазници. Ово је прилика да се сви заједно подсетимо на древни хришћански спис „Посланицу Диогнету“ у коме је на предиван начин описана вера и нада првих хришћана: – Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани, учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина…… Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу…. Воле све (људе), а сви их гоне. Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.“ (Посланица Диогнету 5.1-15) Ето, видите браћо и сестре, на какав смо живот позвани и којом вером и којом надом су живели наши древни преци широм хришћанства, а посебно на овој благословеној земљи метохијској, у овом родном виногорју у коме узрастате као лозе око чокота Христа, и вековима чувате име хришћанско и светосавско. Да, у тој вери и нади треба да васпитавате своју децу да никада не забораве чије име и веру носе. Ово размишљање о хришћанској нади завршили бисмо опет Светим Апостолом Павлом који нам говори: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим 5.3-5) Зато, овде у Ораховцу највише говоримо о нади, и зато проповедамо наду нашем верном народу на Косову и Метохији, посебно ових дана, јер је нада у Бога оно што нас чини чвршћим и трајнијим у Христу. Онај, чије је надање само у човеку, већ сутра ће се разочарати, али онај који положи наду у Бога, увек је радостан и на свему Богу благодари. То не могу да схвате они који Бога нису упознали и којима су и ум и срце прилепљени за земљу и не виде ништа од земље, у коју ће и они као и сви људи пре или касније бити положени. Зато наша Црква стално позива да подигнемо главу Богу, не у гордости и сујети, већ у смирењу и благодарности, и тада ћемо обрести ону радост, коју нам нико не може одузети. Ко има ту радост, у њему нема страха, јер је страх као тама која нестаје када се појави светлост. Тако, светлост вере у Христа одгони сваки страх, и сваку бригу и сваку невољу, и даје нам утеху коју нам овај свет не може дати. Таква нам је вера и нада, браћо и сестре, највише потребна у времену у коме живимо. Ми смо сви, неизмерно, благодарни Богу, што је са нама у овим тешким данима неизвесности и опасности. Молимо се Мајци Божјој и Свима светима да нас подрже на нашем крсно-васкрсном путу, који води вечном животу. Нека би нас Господ молитвама свих Светих оснажио и подржао да опстанемо на нашим вековним огњиштима, на нашем светом Косову и Метохији. Господ да вас све благослови, и у овом свету, и у све векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Епископ Теодосије служио у Штрпцу четврти по реду молебан за Косово и Метохију Епископ рашко-призренски Теодосије служио је 9. августа 2018. године четврти по реду молебан за Косово и Метохију у Штрпцу, у пуној цркви Светог Николаја Чудотворца. У молебну за мир и спасење нашег верног народа учествовало је свештенство призренског архијерејског намесништва, са монахињама и монасима из оближњих манастира, као и верни народ из Штрпца, Брезовице, Сиринићке жупе и Призрена, где Срби вековима живе и опстају са поуздањем у Бога. На крају молебна Владика се верном народу обратио пастирском беседом коју преносимо у целини: Преподобни и пречасни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, Одслужили смо молебан за спасење нашег народа на Косову и Метохији и узнели молитве Господу да нас молитвама светога кнеза Лазара и српских мученика и новомученика спасе и помилује у овом тренутку, тешком за све нас. Наш верни народ српски, који вековима живи на обронцима Шаре, на Брезовици, у Сиринићкој и Средачкој жупи, успео је да се одржи и у најтежим временима, пре свега својом вером и чврстим поуздањем у Господа. Вера хришћанска, светосавска, одржала нас је у времену турског ропства, као и кроз ратове у току 20. века, зато што смо били дубоко свесни да живимо као своји на своме, уз своје светиње, уз своје цркве и манастире, окружени овим предивним шумама и планинским венцима. Последње велико страдање, 1999. године, на нама је оставило тешке ране којих се сви са болом сећамо, али ипак један број људи из Призрена и околине није отишао са Косова и из Метохије већ је нашао уточиште на овом месту, да остане барем ближе својим старим огњиштима. Са том вером и надом и у ово време треба да будемо чврсти и солидарни, помажући једни другима и трудећи се да останемо достојни наслеђа наших светих предака. Господ нам поручује: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). И додаје: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу." Царство небеско ће у својој пуноћи доћи са Другим доласком Господњим и блажени су они који га се удостоје. Али Господ нас учи да је Царство Његово и сада и овде међу нама уколико живимо по вољи Божјој, уколико чувамо образ Божји у себи и не постанемо без-образни. Човек који изгуби образ Божји само је тужна образина јер је славу и част овога света претпоставио љубави према Богу и љубави према ближњем. Нажалост, такви живе у сталном немиру и страху јер их изобличава њихова савест изобличава их свака реч Божја, за коју осећају да је управо њима упућена на прекор. Свето Еванђеље по Јовану учи нас, у трећој глави, да је Бог тако заволео свет да је „Сина својега Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни.“ И даље каже да Бог није послао Сина Свог у овај свет да суди свету већ да се свет спасе кроз Њега; јер, „ко у њега верује, не суди му се, а ко не верује, већ је осуђен јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега.“ Дакле, браћо и сестре, онај ко у срцу изгуби веру, већ је сâм себе осудио. Али на који начин бива тај суд? Господ нам одговара: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла. Јер свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 16 – 21). Тако је, браћо и сестре, у нашем свету. Јер, Господњи суд се пројављује већ од овог живота, на земљи. Они који уместо Бога и ближњих више заволеше дела таме, привремена блага, моћ и славу, помрачили су ум свој и мрзе светлост јер та светлост управо показује таму у којој се они налазе. Такве људе боли светлост, такве људе боле истина и правда, те се окружују себи сличнима који говоре лажи и чине дела таме. Насупрот томе, онај ко истину твори и по Богу живи, иде ка светлости и бива све више прослављен славом Божјом. Многи хришћани су током историје пролазили кроз тешка искушења, али су, укрепљивани овим речима Господњим, стално били испуњени надом да је једина истинска победа она која бива у истини и правди Божјој. Привремене и лажне победе оних који мисле да су нешто задобили тако што су другога повредили нису никакве победе већ илузије помраченог ума. Такви немају мирне снове и мирну савест и колико год се трудили да утишају глас савести, толико још више губе меру, помрачују се и губе образ Божји, сваку радост и спокој. Њихов гнев, мржња и неправедна дела само су одраз унутрашњег немира и страха. Зато, по речима Христовим, не бринимо за сутра већ чинимо што до нас стоји да будемо верне слуге Божје, а молимо се за оне који су себе помрачили нечасним делима и намерама, молимо се да им Господ подари покајање! Свети Оци нас уче да пакао почиње већ у овоме свету, у срцима оних који одбацише светлост Божју. Зато, браћо и сестре, користимо време које имамо да се променимо, покајемо и вратимо Богу! Опростимо ближњима! Помозимо ономе ко је у невољи како би тиха и утешитељна Божја благодат просветлила наше душе и дала нам да већ овде и сада осећамо радост оних који су се удостојили утехе Христове! Господ Христос није дошао у овај свет да нам обећа овоземаљско благостање већ да нам кроз тајну крсно-васкрсне љубави открије Царство Божје, које није од овога света. Оно је већ сада и овде међу нама јер је то Царство сама благодат Светога Духа „Који је свуда и све испуњава“. У црквеним песмама певамо: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвисује.“ Ко не задобије барем мало тог мира и радости, такав ће, раније или касније, схватити да није ни живео. Стога наша света Црква позива свој верни народ на пост и молитву, не зато што је то потребно Богу већ зато што је потребно нама да бисмо отворили своја срца постећи и молећи се и да бисмо могли да примимо ту радост Духа Светога која се даје као дар свима онима који поверују. Наша вера није само вера да Бог постоји – то верују и многи други – већ поверење у Живог Бога Израиљева, Бога који је преко Мојсија водио древни израиљски народ преко пустиње и тешких страдања до Земље обећане. Наш земаљски пут није ништа друго него стално хођење кроз пустињу разних невоља и искушења кроз која се духовно очишћујемо и просветљујемо да бисмо ушли у славу Господа Бога нашега. Браћо и сестре, трудите се духовно, молите се, постите и, изнад свега, не губите наду и љубав и Бог ће увек бити уз вас! Онај ко се узда у човека, а не у Бога, ко се узда у пролазне идеологије овога света, а не у Еванђеље које проповеда наша Црква, већ је себе унапред духовно погубио. Али онај ко живи стално предан Богу и Његовој љубави и светлости, увек ће имати утеху и помоћ Божју, без обзира на то какве га спољашње невоље сналазе. То је наша вера, то је оно што су нам пренели свети Оци, то нам је у наслеђе оставио Свети Сава. Живећи тим светосавским духом и надом увек ћемо остати деца Господња. Милостиви Бог Отац нека вас све просветли благодаћу Свесветога Свога Духа у Христу Господу нашем, у овом животу и у све векове векова! Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Епископ рашко-призренски Теодосије синоћ је служио у манастиру Драганац код Гњилана трећи по реду Молебан за страдални народ на Косову и Метохији. На платформи испред Храма Св. Архангела Гаврила скупило се свештенство гњиланског архијерејског намесника (од којих је десет свештеника саслуживало Владици) монаси и монахиње из манастира Дечани и око 150 верника. Нажалост, на вернике који живе од буџета Владе Србије вршен је притисак да не присуствују молебану, тако да многи нису могли да да дођу на молитву да не би угрозили своју егзистенцију. На крају молебана Владика Теодосије се обратио народу следећом беседом: „Високопреподобни оче игумане, драга братијо, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, драга децо, Увек са радошћу долазим у овај манастир и Косовско Поморавље, зато што је ово део наше Епархије где се наш народ, и поред толико тешкоћа и невоља одржао и опстао у најтежим временима. Оно што ме увек посебно радује јесте када видим мноштво деце и омладине, што показује да наши људи васпитавају своју децу да своју будућност виде на овим просторима, на којима су одрасли и који су им њихови преци предали, и у аманет оставили. Неки упорно тврде да нема Срба јужно од Ибра, а ја им на то кажем да погледају наше Поморавље. Иако у тешком материјалном стању и неретко на ивици егзистенције, наши људи остају верни своме дому, земљи и светињама. Такође, овде је по многим показатељима и највећи природни прираштај у целом српском народу. Имамо толико многодетних породица, што сведочи да људи овог краја дубоко осећају важност породице, која нас повезује и учвршћује. То истовремено показује да природни прираштај не зависи увек од материјалног благостања. И наша Света Црква је, браћо и сестре, једна велика породица. Господ нас све сабира око Свете Литургије и других Светих тајни, и што више духовно узрастамо, схватамо да морамо да живимо заједно у љубави и слози и тако препознајемо у сваком од нас нашег вечног брата. Господ нас учи да не љубимо само наше ближње, већ и непријатеље наше. Јер, како је и сам на Крсту рекао: Оче, опрости им јер не знају шта чине ( Лк 23.24). Тако је, нажалост, са онима који изгубе веру у Бога и поуздају се у себе или траже себи богове на земљи. Такви, друге не гледају као ближње, као браћу, већ су им блиски само истомишљеници, и нису спремни другоме да опросте. Наша Црква нас учи да нема људи који су зли по себи, јер зло не постоји, као што не постоји ни тама, јер је она само одсуство светлости. Тако је и зло, ништа друго до помрачење ума. Црква нам даје толико много духовних лекова да оздравимо и отворимо наше очи да бисмо угледали светлост и у њој сагледали и себе и све око нас. Зато је покајање наш повратак Богу, отварање затворених очију које полако почињу све да гледају у другој светлости – светлости благодати Божије. Браћо и сестре, да бисмо истрајали у том духовном оздрављењу, потребни су нам пост и молитва. Често напомињемо да пост није само уздржање од хране, већ пре свега отварање целог свог бића за Бога, за ближњег и одвајање од свега онога што нас одвлачи од Бога и љубави према другима. Уздржањем од хране показујемо да не живимо само на биолошком нивоу, него смо, пре свега, чудесни спој видљиве и невидљиве творевине Божије. „Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4). Господ је управо зато и постао човек да би освештао тело и душу човекову и нашу човечју природу нераскидиво повезао са Својом божанском природом, те учинио човека у Христу небоземним бићем. Све наше невоље и тескобе су мале и ништавне, само кад помислимо колико се нама Бог даје у својој неисказаној љубави. Често, гледајући само оно површно, не видимо Божије дарове који су свуда у нама и око нас, и живимо у незахвалности. А љубав према Богу се пре свега огледа у благодарности, као што се љубав према ближњем огледа у милостивости, спремности да одвојимо од свога и пружимо другоме који нема. Зато је и највећа тајна наше Цркве названа Евхаристијом, што и значи Благодарење. Наше Народне кухиње у Косовском Поморављу су најлепши израз те солидарности и љубави многих добрих људи, и домаћих и страних добротвора, који су дали своју лепту да би они којима је потребно добили кору хлеба и изнад свега бригу и утеху да о њима неко мисли и да нису остављени и заборављени. Некада су древни хришћани тако постили, што су у посне дане јели једноставнију храну да би од вишка новца помогли сиромашнима. Зато су пост и милостиња увек били повезани и немају смисла једно без другог. С друге стране, себичност затвара човека у личне интересе. Такви немају осећај за потребе ближњих. Данас живимо у времену када многи моћници не желе да виде потребе свог народа и оно што им је предато на управу доживљавају само као бројке, као парче географске карте. А иза сваког градића и села, живе су породице, људи и деца. Управо је то и разлог зашто је Син Божији, у коме је све и за кога је све створено, дошао у овај свет и постао човек, да би своју љубав посведочио и крсним страдањем. „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). Тиме нам даје пример да се љубав не мери само лепим речима и обећањима, већ надасве жртвом, и то жртвом до спремности да пострадамо за своје ближње. Са таквом вером Св. Кнез Лазар ишао је на Косово Поље, спреман да положи своју душу за свој народ, не ради неких пролазних земаљских интереса, већ следујући Христу, Подвигоположнику. Као таквог га је Бог и овенчао венцем своје славе, и као таквог га је народ његов упамтио. Нажалост, у историји је много и оних који нису били као Свети Кнез, који су гледали пре свега земаљско царство и лично богатство. Такви нису спремни да се жртвују за свој народ, већ народ жртвују себи. Хвала Богу, наш верни народ увек је знао да препозна и разликује вукове у јагњећој кожи, разне продавце магле и неиспуњених обећања, и увек се враћао својој Цркви, која је била и остала уз њега. Свештенослужитељи Божји су управо служитељи тајне тог јединства. Отуда Црква никада није могла без народа, јер тамо где нема верног народа нема ни Цркве. Отуда, драга браћо и сестре, и наша стална брига да сачувамо живу Цркву на Косову и Метохији, да охрабримо наш народ да се истинска срећа у животу не мери само материјалним богатством, већ пре свега оним колико смо се охристовили и отворили своје срце за тајну Божије љубави. Зато нам је поред поста, неопходна и молитва, не само као тражење овога или онога од Бога, јер Бог зна унапред шта је нама потребно, већ молитва као стално пребивање у присуству Божијем, молитва као стално сагледавање свега у нама и око нас кроз Христа и тајни његовог Еванђеља. Наша Црква из тог разлога с времена на време позива свој народ на појачану молитву и пост да бисмо отворили своја срца да приме Божију љубав и благодат, која је ту увек пред нама и у нама, само је ми често нисмо свесни, јер трчимо за пролазним богатствима и циљевима. Зато, Господ да вас све укрепи и оснажи, да чувате наше свето Косовско Поморавље, и да не заборавите какве сте претке имали. Сетимо се, на крају, наше Свете новомученице Босиљке из Пасјана која је, иако млада девојка, презрела све земаљско да би задобила небеско и уневестила се самом Христу Господу. Вековима је народ чувао њен спомен, јер народ доноси најбољи суд и најдуже памти. Народно сећање је мерило сваког дела, јер све се пре или касније покаже онаквим какво јесте. Са овог светог места вам поручујем да праштате једни другима и да живите у миру. Чувајте породице и децу и будите храбри као што сте увек до сада били. Бог са својим светим биће уз вас, посебно молитвама Св. новомученице Босиљке, која, уз скуте Пресвете Богородице, бди и моли се за све вас. Господ да нас све сачува и утеши у својој љубави и милосрђу да бисмо и ми са свима светима Њега славили – Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.“ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

-Владика Теодосије: Никада нећемо заборавити храброст Митровчана и свих Срба са севера Косова!- Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је данас у препуном храму Св. Великомученика Димитрија Молебан за страдални српски народ на Косову и Метохији. Пред више стотина верника који су испунили храм и већи део порте, омладином и децом, заједно са свим свештенством митровичког намесништва и монаштвом из наших северних манастира Владика Теодосије је узнео молитве Господу за спасење народа. Звучни запис беседе Епископа Теодосија "За православни грешни и страдални род наш; за паћенике, прогнанике и злостављане: људе, жене, децу и девојчице; за заштиту православних храмова и манастира, породица и домова на Косову и Метохији и осталим српским земљама, да им Господ Бог наш ниспошље милост своју и заштиту, Господу се помолимо." прозба је која је одзвањала храмом Св. Димитрија. Владика је из срца прочитао молитву свештенослужитеља: "Господе Исусе Христе Боже наш, прими ово наше усрдно мољење и опрости нам сагрешења наша. Опомени се непријатеља наших који нас мрзе и угњетавају, и немој им дати по делима њиховим, него их уразуми, по великој Твојој милости, како би и они увидели да зло добра донети не може. Цркву Твоју свету и верне Твоје избави од свакога зла свемоћном руком Твојом. Помози, Господе, Ти који си ради спасења свију пошао на крст и смрт претрпео, да и међу нама, и у целом свету, мржња уступи место љубави, немир - миру, жалост - радости, да тих и миран живот проведемо као људи Твоји и браћа међу собом." Посебно је знаковито било и читање Еванђеља од Луке (Лк 12.12-7): "Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима. А кажем вама, пријатељима својим: Не бојте се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите. Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, онога се бојте. Не продаје ли се пет врабаца за две паре? и ниједан од њих није заборављен пред Богом. А у вас је и свака длака на глави избројана. Не бојте се: ви сте бољи од много врабаца." На крају Владика се свима обратио пастирском беседом који доносимо у целости: Пречасни оци ... Ево, помоли смо се Господу за спасење нашег верног народа, да утврди своју живу Цркву на овој светој, мученичкој и светолазеревској земљи. Више пута у нашој историји, Црква је са својим народом страдала, али увек смо се подизали, обнављали себе, своје светиње и куће, остајући верни наслеђу Светих Немањића, који су на Косову и Метохији српском народу дали неизрециво благо - духовно наслеђе, које смо дужни да чувамо као очи у глави. Нису то, браћо и сестре, само грађевине, већ је то свето-немањићки и свето-лазаревски етос, дубоко заснован на бесмртним речима честитога Кнеза, да је „ земаљско за малена царство, а небеско од сада и довека“. И у наше време пролазимо тешке и неизвесне дане, али је наш народ увек био храбар, тако, да се ни сада неће дати поколебати и поделити. Никада нећемо заборавити храброст Митровчана и свих Срба са севера Косова, који су се у најтежим данима 1999. године одржали, храбро стојећи на бранику својих домова и не дозвољавајући онима који не знају шта раде да протерају наш народ, као што су то учинили по многим јужним градовима и насељима. Ви сте и тада саучествовали са свима нама који смо остали као своји на своме, дајући нам помоћ и потпору. Зато смо данас поносни да је овде у Косовској Митровици наш Универзитет и болница и друге институције, без којих ни ми који живимо јужно на Косову и Метохији, не бисмо могли да опстанемо у постојећим условима. Пожртвованост наших лекара и медицинских радника, професора и студената, вредних радника, мајки и честитих грађана, темељ је на којем градимо наш заједнички живот и опстанак на овим светим просторима. Али ни север Косова и Метохије не би био оно што јесте, да нема своју органску везу са осталим српским срединама јужно од Ибра. Док год звоне звона у Патријаршији, Дечанима и Грачаници, док год наши богословци поју у Призренској богословији и наши свештеници служе у свим храмовима, и ви сте снажнији и постојанији. Са болом слушамо од неких да се Срби, наводно, деле на оне северне и оне јужне. Не може се поделити једно свето Косово и Метохија и не може нико да Косово и Метохију издвоји из наше Србије, јер су управо овде и духовни и државни наши темељи, без којих би наша земља била само као „сламка међу вихоровима“, држава без идентитета и историје. Као народ Светог Саве, који вековима одолева бројним искушењима, увек смо се враћали Косову и Метохији као својој колевци, као свом највећем надахнућу, јер управо овде смо са Светим Немањићима и посебно Св. Кнезом Лазаром, мученичком крвљу потписали завет са Богом да будемо и останемо његови и душом и срцем, и у благостању и у невољи, истрајни у трпљењу и одважни у опасностима. Српски народ данас расут је широм околних земаља и целога света, али га повезује и окупља наша света Црква која у чува свест о томе да смо браћа и деца Светог Саве, где год живели. Разни моћници овога света мењали су границе, пролазила су царства и империје, али је то јединство нашег народа оличено, управо, у Пећкој Патријаршији, повезивало вековима Србе као народ, не само по крви, већ пре свега по вери у Господа Христа, а преко Њега и са свим осталим крштеним народима. Без те вере, узалуд је наше српско име, узалуд су заставе и патриотске песме. Србин се може мерити само вером у Христа; храброшћу којом брани све своје, и чојством којим од себе брани друге. Зато свој опстанак на Косову и Метохији никада нисмо и не треба да доводимо у сукоб са чињеницом да овде живе и други народи, људи као и ми, који носе лик Христов утиснут у свако људско биће, који су и сами призвани у пуноћу радости Божије љубави. Сведочећи Христа и живећи по Христу ми, и овог пута, њима пружамо руку, и њима показујемо да је Господ дошао на земљу да би пружио могућност да се сви људи спасе. Данас смо се помолили да нам Бог подари, пре свега, покајање, да се вратимо Богу и оставимо се пролазних ствари овога света. Да побеђујемо вером, надом, љубављу, трпљењем; да нам речи буду благе а дела јака, да увек будемо свесни да ћемо у историји остати упамћени само онолико колико смо сачували у себи лик Божији, а не колико смо били богати материјалним богатствима или положајем. Господ је дошао на земљу не позивајући на устанак и револуцију, већ да првенствено променимо себе и да мењајући себе променимо и свет око себе. Зато будимо истрајни да, колико до нас стоји, бранимо наше право да живимо на овим светим просторима, као свој на своме, не одричући то право никоме другом. Увек будимо јединствени и свесни да се срећа једних не може градити на несрећи других. Са таквом вером, увек ћемо имати Бога за помоћника и заштитника. Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе „као звоно које јечи“ (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина. Останимо чврсто решени да не напуштамо наш родни крај, да не продајемо наше куће и имања, јер за њих су крв и зној проливали наши преци који су опстајали у много тежим условима него што су ови у којима ми данас живимо. Том истрајношћу сваки од нас даће свој допринос свима осталим и охрабриће оног поред себе. Братску солидарност никада да не изгубимо, јер невоља ближњег и нас ће сустићи уколико брату окренемо леђа и уколико, подстакнути себичним интересом, грабимо само за себе. Останимо, браћо и сестре, чврсто предани благој вољи Божијој, јер су нам по Његовим речима „све власи на глави избројане“ (Лк 12.7) али истовремено чинимо све што до нас стоји да и нама и другима буде боље. То је кључ који отвара Царство Божије, које је овде и сада међу нама и познају га само они који имају отворено срце за Бога и ближњег. Пост и молитва су зато кључ који отвара ту божанску ризницу. Пост као уздржање од свега онога што нас одваја и удањује од Бога, одбацивање претеране бриге и везаности за материјално, умереност у јелу и пићу и надасве праштање. Молитва, с друге стране је живот у осећању сталног присуства Божијег, у непрестаном трепету срца и сећању на Господа да не повредимо Његову љубав, своју савест и савест ближњег. Нека нас зато све Господ укрепи у том подвигу, посебно у предстојећим данима када сви заједно постимо и молимо се за мир на Косову и Метохији, за наш опстанак, за мудрост оних који носе тешко бреме политичке одговорности. Никада не заборављајмо речи Господа који каже „где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам међу њима“ (Мт. 18.20). Зато, окупљајмо се што чешће у овом предивном храму, као у својој кући и Бог ће бити међу нама и биће нам заштитник молитвама Св. Великомученика Димитрија, који је заштитник овога града и свих који живе у њему. Благослов Господњи нека дође на вас Његовом благодаћу, милосрђем и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Бесједа Његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија након опијела блаженоупокојеном архимандриту Варнави (Гвозденовић), игуману манастира Савина код Херцег Новог: „Стојећи над одром оца нашега Варнаве засигурно видимо да не само пут којим данас иде његова душа него да је и његов овај земаљски живот био блажен јер је био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Његовој цркви, светињама и ближњима. Заиста није ми лако данас да говорим о оцу Варнави кога познајем од своје 20 године. Ријечи нису довољно јаке и способне да искажу оно што срце осјећа. Сусревши њега у дечанској обитељи 1983. године, заједно са оцем Јустином и оцем Доротејем то је био мој први сусрет са светињом и први сусрет са монасима. Увијек усправан, он је стајао пред Господом а молитвом и смирењем сагет земљи да би на тај начин служио и Богу и ближњима. Био је слика монаха. Тада нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот, јесте тај осјећај да су они цијелог себе предали Господу на службу и схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима управо тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи, не само једним дјелом а другим дјелом живјети за себе. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и том мученичком народу који је живио на Косову прво да они опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту светитељи, Свети краљ, Свети патријарси, архиепископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и даље живо присутни и данас у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами а да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој. И заиста тај примјер, та слика, не само мени већ свима нама који смо данас овдје сабрани, више говори него све остало што прочитамо или што чујемо. И наше данашње молитве на Светој литургији, овдје на опијелу су узнете Господу, да Господ прими слугу свога, онога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Многи су започели трку, али је нису довршили. Многи су сјајно започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину и оцу Варнави, оцу Доротеју видјела се једна истрајност и преданост Господу. Знајући да је наш подвиг, наш труд а све остало је од Господа и успјех је од Бога, тако предани Богу живјели су овај земаљски живот са надом у вјечни живот. Исто су знали да овај земаљски живот је пролазан и све што овдје имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази и зато у овоме часу сабрани сви овдје не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живео угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска насеља, рајска насеља, у Царство Христово гдје су свети и гдје се они радују Васкрслом Господу, Творцу и Спаситељу своме. Нека је благословен Господ који је оца нашег Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима, нарочито у манастиру Сопоћанима, одакле је он, гдје се родио. Помагао је тада сестрама да обнављају манастир и да опстану у оно тешко време безбожништва и комунизма. А онда, на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч, њега је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње, несебично је себе давао Богу и Цркви Његовој и зато та његова несебичност биће крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Беседа Преосвећеног Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија на Саборној архијерејској Литургији у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару на дан када су Сабору светих Православне Цркве прибројани свети мученици Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка из Пасјана. View full Странице