Претражи Живе Речи Утехе

Није илузија, један од најпосећенијих музеја у Београду, Музеј илузија, поново отвара своја врата у суботу 20. априла од 12 часова сада у новом, редизајнираном издању. У Нушићевој 11, посетиоци ће имати прилике да истраже новине у поставци музеја. Крајње необичан Кафе Илузија који пркоси основним законитостима гравитације и невероватна соба симетрије заинтригираће чула свим љубитељима добре забаве. Сваког викенда до 20. маја, посетиоци ће моћи да се такмиче и уче кроз игру у оквиру посебног породичног програма Мозгаоница. Док ће они најкреативнији, имати прилику да учествују у наградном фото конкурсу и направе најзанимљивију фотографију у Илузионистичком Кафеу. Сви који закораче у свет илузија имаће могућност да се увере због чега је Музеј илузија у Београду део највећег франшизног ланца музеја на свету. О Музеју илузија Музеј илузија је највећи музејски франшизни ланац на свету и до почетка 2021. године отворен је у чак 30 светских градова. Музеј има три нивоа и поседује велики број научних експоната, од којих је већина интерактивна. Музеј илзуија сјајно је место за све узрасте јер вам даје прилику да научите понешто о перцепцији, људском мозгу и сазнате више о наукама попут оптике, геометрије, биологије и психологије. Да ли је свет онакав какав се чини или је то само илузија? Извор: Detinjarije.com

Он је био човек групе. Задиркивања, бестидност, шале и још много тога били су на његовој дневној листи подвига. Године су пролазиле, а он се никада није повезао ни са једним човеком. Никада никоме није веровао. Сви су га желели за друштво, али он сам никога није схватао озбиљно, није осећао да је неко његова сродна душа, његов пријатељ, њеко њему близак. Негде у тридесетим, упознао је девојку. Упознао ју је скроз случајно у неком непознатом друштву. Ова девојка је имала нешто другачије, нешто "чудно". Био је заинтригиран. Кад би се затекла у његовом друштву, он је прекидао са глупостима, заустављао безобразлуке на које су га други наводили ради забаве. После неколико месеци смогао је храброст да је позове да изађу. Она је прихватила, пријатно га изненадивши. Није очекивала да ће је он позвати на састанак са њим. Од првог састанка схватио је да има посла са девојком која дубоко верује у Бога. С друге стране, он би ставио нешто „црквено“ у уста само да би се ругао или критиковао. Девојчине речи су му биле слатке. Њихови састанци су се наставили. Девојка је увек била насмејана и весела, а он забринут и узнемирен. Говорила му је о Богу, о животу у Цркви, о истинској и несебичној љубави. Одмарао се у сигурности њених очију. Никада је није дотакао, све док му на последњем састанку није рекла: „Волела бих да се молиш за мене. Следеће недеље ћу имати веома озбиљну операцију срца!' Њене речи су замрзле његов поглед. Несвесно је ухватио за руке. Било му је незамисливо да је изгуби. „Да, молићу се“, рекао је дрхтавим гласом. Девојка је устала, загрлила га и отишла говорећи „позваћу те“. Није рекао ништа. Дошао је дан операције. Ујутро је устао сетивши се да „мора“ да се помоли. Обећао јој је. Али није знао како. Није знао ниједну молитву. Сетио се како га је бака обучена у црно водила као дете у мали манастир поред његовог села. То је било можда једино место које је сматрао беспрекорним, правим и чистим. Упутио се тамо. Било је подне. Ускоро ће девојка бити оперисана. Угасио је мотор аутомобила и тако угасио и радио који је све време свирао. Тишина. Пажљиво је изашао из аутомобила и још пажљивије затворио врата аутомобила. Ова тишина је имала нешто свето, као да је скривала нешто драгоцено. Први пут у животу доживео је овако нешто. Тишина, у својој његовој бризи. Наставио је да корача до храма. Неколико свећа је треперило. Стајао је пред вратима Храма, када се пред њим појавило ведро лице његове баке. Кад је био мали, узела би га руку и доводила овде да упале свеће. Толике године и све ове свете успомене пале су у мрак заборава. Као да их није ни доживео. Прекрстио се и ухватио за кваку да уђе унутра. Врата су се отворила, а са њима и врата његовог срца и извори његових очију. Плакао је у овој невиђеној тишини. Био је сам у Храму. Његове сузне очи дуго су истраживале агиографије, светиње, иконостас, кандила, клупе. Пред њим се тајно ширила једна неземаљска и истовремено позната присност. Осећао се као код куће, као да је у наручју своје мајке. „Боже, исцели ову девојку коју толико волим. Помози јој... помози и мени.” Минути су пролазили. Седео је и даље и осећао дубоки мир. Нешто му је говорило да ће све бити у реду. После неког времена је устао, поклонио се иконама и отишао. После два дана јавио му се један од рођака девојке. "Све је прошло добро. Не брини!". После два дана отишао је да је види у болници. „Изгледаш другачије“, рекла му је чим га је девојка угледала. "Хвала ти! Показала си ми пут тамо." Био је то последњи пут да ју је видео. Пољубио ју је први и једини пут у чело, осмехнуо јој се и отишао. Од тада је прошло много година. Дошло је време да тај младић оде из овог живота због своје старости. Заспао је седећи на степеништу Храма у коме је својевремено пролио толико суза. Заспао је након година самовања у мантији. Све је почело од секуларног и преобразило се кроз небеско друштво Божије Благодати. И све почиње поново сада, у Светлости, у Љубави, у Вечности. Иза врата Храма. Дрвена, затворена и тиха, причала су о свему што су видела и чула. А он, монах, сада непомичан, указивао је на грешке које је учинио, на епитимију коју је проживео, на љубав коју је дао и примио, на дане ћутања које је доживео у овој светињи. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-piso-apo-tin-porta-toy-naoy/#

Христос је говорио тако једноставно, јасно о току живота, о овом проласку сваког од нас на овој прелепој земљи, и говорио је о тугама... да, о многим тугама и патњама , о животним олујама, милијардама удараца, оним немилосрдним, који боле и тело и дух и душу и све ово на нама, на мени, на сваком човеку. Истину говориш Христе мој, то је реалност и већина људи то свакодневно доживљава - падају и повијају се, даве се у проблемима, боре се и гунђају, неки падају у очајање... Да, ми смо на удару. Сваког минута нашег живота дешавају се непријатељски напади, деструктивни по нашу веру и наду. И питам те, Христе мој, молим ти се и исповедам искрено, како да поднесем толику патњу, како да ходам, када ме сваког тренутка туга гони, када болести и страсти пустоши моје тело и моје биће, када свакодневни живот губи мир и постаје угњетавајући, када сила мамона тлачи и лишава сваку наду. Живимо у мору, Христе мој, у олујном мору, сада у нашим данима, у последњим данима времена света, и осећамо потребу да нас држи твоја Света рука, да нас поново подигне, баш као у првим годинама гоњења, када су први хришћани исповедили своју веру и положили своје животе за Тебе. Реци ми Христе мој, молим те, причај са мном, покажи ми, поведи ме поново на пут твоје истине и заштити ме од насртаја зла, сада када очајање тражи да живи са мном, сада када стреле новца опседају моју душу и траже да те се одрекнем, да ропћем против Твоје Љубави. Чедо моје, не плачи и не буди запањен тугом овога света, нити сумњај у моју љубав према теби и свету, јер знаш да сам се за тебе жртвовао и умро на крсту. Због тебе сам претрпео зло и клевету фарисеја. Због тебе сам претрпео батине и увреде, трнов венац и ексере, пробијање копљем, исмевање. Не плачи, чедо моје, и не дај да се узнемири душа твоја. И знај да видим твој пут и твоју борбу. Знај да сам уз тебе у твојим тешким тренуцима. Знај да је моја љубав према теби бескрајна. Знај да је твоје стрпљење радост на небу. Научи да својом понизношћу раствориш зло. Знај да сам и ја у свакој твојој сузи. Да, ја сам близу тебе, поред тебе, као твој пријатељ, добар пријатељ који се жртвовао за твоје спасење. Не плачи, чедо моје, и настави да се бориш. Не прекидај свој труд, имај поверења, прати моје кораке и иди напред, не бој се. Смогни снаге, немој сумњати и имај храбрости, устани поново, чуј мој глас и узми ме за руку и пређи баријере, буди свет и праведан. Својом молитвом и праштањем, понизношћу, победи тугу и неправду. Не плачи, чедо моје, не плачи и буди храбар, пошто сам ја победио свет и ти можеш победити, Пошто сам ја узео крст и ти можеш узети свој, пошто сам ја опростио и ти се смилуј, пошто сам се ја борио и ти можеш да прођеш препреке. Био сам твој цар и Бог и трпео сам за тебе ходајући до Голготе. Радовао сам се и волео тебе и сваког човека, сваку моју творевину . Покушај, дакле, вођен вером и љубављу, да се бориш свим срцем за топлину и силу милосрђа, труди се за добру борбу, за врата раја. Труди се и увек ћу бити близу тебе, сваког тренутка твога живота, у свакој твојој тузи и сада и увек до краја века и олакшаћу твој бол, веруј, слушај мој глас и смогни снаге, дођи к мени, приближи ми се, ослони се на свог пријатеља и оца и брата и свог Бога, дођи и ја ћу поново носити терет твога искушења. Пробај дете моје, памти моје речи, „у свету ћеш имати тугу, али буди храбар, Ја победих свет“ (Јн. 16. 33) . https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/prospathise-gia-ton-kalo-agona-gia-tin-pyli-toy-oyranoy/#

У родном месту блаженопочившег Патријарха Павла, Кућанцима, данас је молитвено обележена 13. годишњица од његовог престављења. Свету Литургију и помен, у Храму светих Апостола Петра и Павла у којем је Патријарх Павле и крштен, богослужили су Епископи, тимочки г. Иларион и пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк), затим архимандрит Иларион (Лупуловић) изабрани Епископ новобрдски, као и свештенство из више Епархија СПЦ, сазнајемо благодарећи свештенику Бориславу Петрићу из храма св. пророка Илије у Миријеву који је био међу служашчима. Владика тимочки Иларион је у беседи по читању Јеванђеља указао да Патријарх Павле представља наша врата на путу ка Царству Небеском и ка познању живога Бога, подсетивши на огромно поштовање према овом Божијем човеку не само од стране верујућих људи, већ и од стране оних који су били непријатељи Цркве Христове. Епископ Јован (Ћулибрк) је поздрављајући сабраћу архијереје, свештенство и благочестиви народ, истакао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. Владика је такође поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Беседа Епископа Илариона: Беседа Епископа Јована (Ћулибрка): Епископ тимочки Иларион је беседећи после читања Светог Јеванђеља, указао на речи св. Владике Николаја из данашњег Пролога – да пре него што је читав овај свет саздан, Бог је нас изабрао да будемо Његови наследници и наследници Царства Небеског. „Сваки тренутак у нашем животу је испланиран и у знању Божијем“, а „нама људима је то врло често непознато и несхватљиво, да чак и из страдања Бог нас подиже“, што је све „део Божијег човекољубивог и савршеног плана за наше спасење“ рекао је Епископ тимочки. Тако смо ми видљиво окупљени у овој обновљеној светињи, али и невидљиво окупљени и љубављу и присуством онога који се показао као „врата кроз која смо ушли у љубав Божију и милост“ – блаженопочившег и светог Патријарха српског Павла, који је и крштен у овом храму. „И ово сабрање у радости у Духу Светоме су врата ка Царству Небеском и још једна потврда силе Божије која се у немоћи и у страдању показује савршено“, рекао је Владика Иларион и дода да „овај храм који је васкрсао из пепела и камена и рушевина, представља још једно доказивање васкрсења Господњег и сведочанство оних речи да је Он утврдио Цркву Своју на темељу вере апостола Петра, али и Апостола Павла и ту Цркву у којој ми јесмо и којом јесмо, ни врата пакла неће надвладати“, до краја света и века. Данашње сабрање нас утврђује у истинама „да смо једно, ако смо са Богом једно“ а „такође нас уз љубав Божију обједињује и љубав онога кога се данас молитвено сећамо“, рекао је Епископ тимочки, подсетивши да је Патријарх Павле објединио тимочку Епархију и Крајину, јер је и тамо ходио смирено и молитвено, бивајући администратор ове Епархије СПЦ. „Где год да је ходио блаженопочивши и свети Патријарх Павле, остављао је и изазивао поштовање не само код верујућих, него подједнако ... и код оних који нити су поштовали Цркву ... али су њега морали да поштују и противници и непријатељи Цркве због светости његовог живота“. „Иако га можда нису волели, морали су да га поштују због силе и благодати и кротости и сваке врлине коју је носио у себи и који је тако ћутљиво и ненаметљиво сведочио и пројављивао у овом свету који сав у злу лежи“ подвукао је Епископ тимочки. „Смисао нашег живота јесте Црква и васкрсење Христово и наше назначење за живот вечни“, за живот у Духу Светоме, благодати Божијој и за радост и надање на помоћ Божију, што сабрани народ својим присуством овде то и сведочи и што ће сведочити животом у овој светињи, рекао је између осталог Епископ тимочки Иларион. Владика је узнео молитву да нас Господ молитвама светог Патријарха Павла „утврди у свима заповестима да их тачно вршимо, да будемо достојни наследници свих наших славних и светих предака и да будемо добар пример свима људима са којима живимо и које сусрећемо“, али и пример нашим телесним и духовним потомцима који гледају на нас. Епископ Јован Ћулибрк је, поздрављајући сабраћу архијереје и све сабране, на крају Литругије рекао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. У овом светом дому је крштен Патријарх српски Павле „који је целом свету проповедао Христа распетога и васкрслога и који је славу свога села пронео широм Васељене“, што показује и данашње сабрање на коме су била два Илариона – Епископ тимочки и изабрани Владика новобрдски, а замало да овај „сабор Илариона“ украси и Митрополит будимпештански Иларион (Алфејев) рекао је Владика Јован. Епископ Јован је додао да је Епископа тимочког и изабраног Епископа новобрдског овде сабрао Патријарх павле, свети Божији човек, рођен у Кућанцима – где је „место сабирања, свето место, где малтене можемо да говоримо са Мојсијем, да изујемо обућу са ногу својих јер је ово свето место“. Владика је такође са сабранима поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Владика Јован је такође узнео молитву да се „ово страшно поклање у Украјини заврши“, јер тамо „православни убијају православне“ и да не смеју никаква геополитичка или геостратешка опредељења да нас воде у размишљањима, већ треба „да се молимо Богу да то што пре престане, да буде Божија правда, Божија истина, али да што пре престане то страшно страдање које гута хиљаде и хиљаде живота православних хришћана“. По завршетку сабрања у Кућанцима, Епископ Јован (Ћулибрк) је архимандрита Илариона (Лупуловића), иабраног Епископа новобрдског, угостио у манастиру Рођења св. Јована Крститеља у Јасеновцу, где га је упознао са обновом живота ове дивне и страдалне светиње. Извор: Радио Слово љубве

Протојереј проф. др Зоран Ранковић, Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду је гостујући у нашој емисији "Епархија инфо" позвао све заинтересоване за упис на ову, највишу образовну институцију СПЦ, да документа за пријемни испит предају 01. и 02. септембра, како би могли да изађу и на пријемни испит 05. септембра текуће године. На основу резултата биће састављена ранг-листа студената, те ће најкасније до 15. септембра следити упис свих кандидата који су положили пријемни испит. Наш уважени гост говори о пријемном испиту који садржи питања из богословља и опште културе и подсећа која су све документа потребна за пријаву. "Има још нешто мање од десет слободних места на буџету и око 60 места за самофинансирајуће студенте", напомиње о. Зоран. Чућете такође и колико је цењен ПБФ у нашем друштву и из којих то разлога влада велико интересовање међу младима за упис на ову високообразовну институцију СПЦ. Разговор са о. Зораном Ранковићем: Све важне информације о упису на Православни богословски факултет Универзитета у Београду, можете пронаћи на ОВОМ линку, а цео разговор са о. Зораном можете чути у оквиру наше емисије "Епархија инфо" од 22. августа 2022. године. Ваш радио "Слово љубве" Извор: Радио "Слово љубве"

Биће много мрачних ноћи у нашим животима, али оне ће учинити да јасније видимо светлост. Можда ћемо осетити дах смрти, али тек тада ћемо се поново родити. У најболнијој ноћи нашег живота, Бог ће отворити врата светлости и открићемо многе истине које смо закопали у подруму своје душе. Изненада ћемо схватити шта треба да променимо, шта треба да одбацимо а шта да задржимо. Оно што је најважније, нећемо се плашити да пливамо у светлости, нећемо се поново изгубити у нашој тами, нећемо бити затрпани својим лажима и грешкама. Бићемо присутни у свом животу, чак и ако нас боли. Рећи ћемо - ту сам да се суочим са самим собом чак иако морам да патим, борим се, плачем и тугујем. Не може бити Васкрсења без Распећа, нема дара без искушења, нема праве љубави без жртве. Да, ти ниси херој ни хероина, не мораш бити савршен или свемоћан, не мораш све да знаш. Нико није научио да плива на копну, нико није научио да живи без бола, нико није уживао у учењу без суза. Проблем није у томе што живот има искушења, већ у томе што у њима не налазимо смисао. Није проблем у томе што нисмо решили све проблеме, већ у томе што чекамо да се они реше да бисмо живели и били срећни. А то се никада неће десити. Данас се морате борити за радост. И, не морате да будете савршени или да сте без проблема да бисте рекли добро јутро животу, да бисте видели нешто лепо и позитивно, да бисте славили Бога. Напротив, ако почнете да славите Бога и да се радујете чак и када ствари не иду добро, стварате услове да све почне да се мења на боље, јер су наши животи добрим делом резултат наших најдубљих мисли и веровања. Стога, ослободите се фантазије да негде у свету постоје савршени људи и уђите у стварност која нам говори да постоје обични људи који су верују у Бога и у оно што је Бог желео да постану, односно, срећни људи који живе са смислом и сврхом. Људи, који су уместо да потону, одлучили да пливају без страха од таласа јер су имали на уму лепоту плаже која их чека. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. Свети Јован Златоусти Велики пост Прва недеља Великог поста Mисли за сваки дан прве недеље поста Молитва Светог Јефрема Сирина за време поста Велики канон Светог Андрије Критског Велики пост у нашем животу Светлост Христова просветљује све Литургија пређеосвећених дарова: пост и причешће Литургија пређеосвећених дарова Литургија пређеосвећених дарова - срце великопосних богослужења Н. Успенски: О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова Велики пут до Васрса Великопосно путовање Проф. др Ненад С. Милошевић: О Литургији пређеосвећених дарова Свети великомученик Теодор Тирон Теодорова субота - прва субота Часног поста Суботе Великог поста Свети Теодор Студит: О поштовању икона Прва недеља Великог поста - Победа Православља Патријарх Порфирије: Свете иконе и победа Православља Синодик који се чита у Недељу Православља (из 843. године) Тајна празника: Прва недеља Часног поста Недеља Православља Прва недеља Великог поста: Беседа и заамвона молитва Mисли за сваки дан прве недеље поста Радосна туга Свети владика Николај: Тумачење Јеванђеља друге недеље поста Mисли за сваки дан друге недеље поста Заамвона молитва у другу недељу поста Недеља друга Часног поста - Пачиста Свети Григорије Палама (1296-1359) Свети Григорије Палама: Беседа о посту Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан треће недеље Великог поста

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приредио је 22. децембра 2021. године, у Спомен храму Светог Саве на Врачару свечани пријем за директоре основних и средњих школа на територији Архиепископије београдско-карловачке. Свечаном пријему под сводовимма заветног храма српског народа присуствовали су Епископ ремезијански г. Стефан, старешина храма Светог Саве; Епископ топлички г. Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; Епископ марчански г. Сава, шеф кабинета Патријарха српског; г. Бранко Ружић, министар просвете, науке и технолошког развоја; др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама; г. Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве; протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, продекан за науку Православног богословског факултета Универзитета у Београду; г. Радивоје Стојковић, председник Националног просветног савета; г. Златко Грушановић, директор Завода за унапређење образовања; г. Драган Филиповић, директор Школске управе Београда; г. Славко Гак, градски секретар за образовање и дечју заштиту; капетан бојног брода Мирослав Ћитић, начелник Војне гимназије; пуковник др Стеван Мушицки, начелник Средње стручне војне школе 1300 каплара. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је захвалнице директору Пете београдске гимназије гђи Борки Поповић за несебичну љубав и подршку коју је пружила верској настави, вероучитељима и ученицима у тој школи; директору Земунске гимназије г. Милошу Бјелановић за показану љуба према Православној Цркви и доприносу реализацији верске наставе; директору Основне школе Никола Тесла у Раковици г. Станиславу Ставуљевићу, који је својим учешћем у животу Цркве пружио пример и охрабрење за све ђаке и родитеље што је резултирало највећим одзивом ђака за верску наставу на територији Београда. Захвалнице из руке Његове Светости примили су и вероучитељ г. Вук Јовановић за допринос у унапређењу верске наставе; дипломирани теолог, мастер археолог, докторанд на Филозофском факултету у Београду, вероучитељ г. Велибор Мартиновић за изузетан допринос у верској настави; вероучитељ у Основној школи Дринка Павловић г. Немања Протић за показан труд у верској настави. Захвалницу за допринос у извештавању о положају и улози верске наставе у српском друштву и образовном систему добила је новинар Информативне агенције Спутњик гђа Сенка Милош. Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целини: Ваша Преосвештенства, уважени министре, господине директоре Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, драги директори основних и средњих школа, Осећам данас изузетну радост што смо се нашли под сводовима храма који је посвећен највећем и најважнијем просветитељу српског народа, могли бисмо рећи директору свих просветних установа у српском народу кроз историју, ако под директором подразумевамо онога који надзире, руководи, подстиче и води између Сциле и Харибде брод образовања и васпитавања младих нараштаја у нашем народу. Ми, као што смо већ чули, имамо изузетну радост због повода којим смо се данас сабрали, а то је дваедестогодишњица од повратка веронауке у основне и средње школе Републике Србије. Наравно, и овај јубилеј као и сваки јубилеј има и више праваца, али и задатака и могућности. Са једне стране дужни смо на првом месту да се захвалимо свима онима који су учествовали у повратку веронауке у школе, а сигурни смо да они то нису учинили из било каквих идеолошких или политикантских разлога, него да су у датом тренутку тј. у стицају датих околности разумели смисао и значај верске науке за младе нараштаје. Све оно што се у Закону о образовању наводи да су циљеви образовања могло би се у највећем делу наћи управо у верској настави. Тамо се наводи да су циљеви стицање знања из разних наука - и да не набрајам све по реду - али и истовремено и чување и развијање идентитета и, наравно као оквир свих тих задатака, развијање етоса, етике, моралног квалитета међу младим људима, у млађим нараштајима у школама. Дакле, готово сви циљеви који предвиђа Закон о образовању, а испуњавају се на разне начине кроз разне предмете, као да се сажимају, рекапитулирају у верској настави. Ту чињеницу они који су враћали веронауку у српске школе су разумели. Разумели су колико је верска настава важна за морално здравље и моралне перспективе, могућности да неко ко се укорењује не само у стицању информација из области вере, него и ко хоће принципима, вредностима тих знања да живи, он има перспективу да се развија у здраву, моралну, етички здраву личност, али у исто време самим тим и у једну избалансирану - психолошки говорећи - личност. Дакле, хвала свима онима који су учествовали у враћању веронауке у српске школе. Наравно, морамо се сетити и покојног премијера Зорана Ђинђића, који је заправо први разумео ово о чему говорим и имао снаге и одлучности да без много калкулисања и манипулисања том темом једним потезом - видевши да између Цркава и верских заједница не само да не постоји разлика по том питању него да постоји једнодушност, једногласност и консензус - омогућио да се отворе перспективе резултата присуства верске наставе у школама. О цифрама не бих говорио. Рекао бих само то да оно што има нешто бржи почетак носи у себи одређене мањкавости. Једна од тих мањкавости је статус вероучитеља у школама. Ми смо започели разговоре са министром и министарством на ту тему. Много је ово министарство до сада учинило уопште на плану црквеног образовања, али разговарали смо и о статусу вероучитеља. То је отворена тема. Сигуран сам да ви, који сте директори школа, то разумете и да осећате и сами потребу да статус вероучитеља - у најмању руку логично је - треба да буде исти као и статус свих других наставника и учитеља, тј. да они буду равноправни запосленици институција у којима раде. На неки начин, немојте замерити што ћу употребити ту реч, али то је од самог почетка до данас тако, вероучитељи су дискриминисани. Можда не постоји ниједна друга професија у нашем друштву која трпи ту врсту дискриминације. То видим и као своју личну моралну обавезу у односу на вероучитеље. Многи су били и моји студенти. Верујем да ћемо ускоро наћи одговарајући модел да ову нашу - можемо рећи - амбицију, али и истинску потребу реализујемо што пре, а да тиме ни на који начин угрозимо било кога и било шта. Морам да истакнем да Цркве и верске заједнице у Србији, као и на многим другим пољима, имају међусобно разумевање и подршку и сарађују и на овом плану. Желео бих овом приликом да се захвалим свима вама који сте овде присутни, посебно директорима школа, пре свега што сте одвојили време да дођете данас у окриље директора свих наших школа, то је Свети Сава, али исто тако јер знам да није нимало једноставно бити на челу било ког колектива и да је вероватно много једноставније и лакше бавити се неким практичним пословима него међуљудским односима. Молим се заједно са вама да вам Бог да снаге да на том пољу имате резултате, а подсећам и себе и вас да је то најважније поље. Ту треба да уложите највећу енергију колико год је могуће. Различити људи из различитих породица, а заправо у својој свакодевници оптерећени личним искушењима и проблемима, долазе на посао и нису увек онакви какви заправо јесу. Понекад некоме није ни до чега, ни до шале, ни до осмеха, ни до озбиљних разговора; може бити да смо дисторзирани и измештени из својих лежишта; нисмо онакви какви јесмо кад смо стабилни. Нека вам Бог да снаге да пре свега радите на изграђивању што је могуће бољег колектива зато што ће онда и резултати свакога од вас на плану рада са децом бити много, много бољи. Правим малу дигресију: то је као у браку; ми знамо да су деца највећи благослов за родитеље, али кад год говорим шта би требало да буде најважније у браку - а то је порука Христова, искуство Цркве - шта је највећа инвестиција и највећи дар који родитељи могу да поклоне својој деци, то је њихова међусобна љубав. Зато у Светом писму Старог завета Бог и каже, говорећи о браку: Оставиће човек оца и мајку своју и прилепиће се својој жени и двоје ће бити једно. Није рекао: Оставиће човек оца и мајку и ожениће се и добиће децу. То је ствар љубави и плана Божјег. Дакле, први и основни задатак и циљ јесте љубав, а прва тачка љубави мора бити између мужа и жене како би та љубав могла да се дарује онима којима Бог обрадује родитеље. И ви сте на челу породица, на челу колектива који треба љубављу да преноси одређена знања и зато је најважније, а сигуран сам и најкомпликованије, да се у колективима граде истински и прави колегијални односи, међусобно разумевање и подршка, а то су све епитети и одрази љубави. Ако је тако онда ће оно што треба да буде пренето као формално знање деци уродити много много већим плодовима. Онда ће то бити Богом благословено. Ми добро знамо да знање само по себи још увек ништа не значи. Када знање треба да оценимо и ставимо у неки аксиолошки контекст оно може бити као материјал, као оруђе употребљено и на добро - да служи врлини, да служи заједници - а може бити употребљено и на као извр деструкције. Толико примера имамо, а наравно најрадикалнији пример јесте - да поменемо нешто о чему се и данас говори у време енергетске кризе - атомска или нуклеарна енергија. Дакле, та енергија, која по себи може бити искориштена на добро, на корист поједнинца, заједнице и људског рода, а видели смо како може бити и злоупотребљена. Зато као још један додатни задатак за вас, а чини ми се да је то крајњи циљ школе - зато се она и назива васпитном установом - јесте да се трудимо да паралелно и једнако (а можда и преко тога и више од тога) са представљањем информација из појединих научних области развијамо врлину код деце као би та знања заиста могла да буду креативна за њих, да их изграђују, да буду добра по њих, а онда самим тим и за заједницу у којој живе. Наравно, све бива много једноставније и лакше када се трудимо да сами будемо пример и знања и врлине - и враћам се на почетак - а то не може ако једни друге гледамо мрким погледом, ако једни друге доживљавамо као сметњу у свом животу. Драга господо директори и даме директори или директорке - како год волите, није нам проблем да будемо коректни у сваком смислу те речи, а мислим да то није суштина; коректни смо кад истински поштујемо једни друге, а наравно и кад знамо за ред, јер та коректност на коју нас често позивају значи рушење свих могућих принципа и поретка, а без поретка нема света, без поретка нема школе, без поретка нема друштва - дакле, нека вам Бог да, браћо и сестре, снагу и љубав за посао којим се бавите како бисте онда из напора које улажете убирали само радост и осећање пуноће. Хвала још једампут драгом министру просвете, директору Управе, свима вама што сте дошли овде. Молим вас да колико год је до вас - и без пропаганде наравно и без идеје да било коме било шта намећемо или да ви намећете - да отворите врата за децу која долазе да похађају верску наставу и, немојте да замерите што ћу можда бити директан, да се не трудите и да, опростите још једампут што то кажем, свесно или несвесно спречавате било кога уколико родитељи деце и сама деца имају потребу за верском наставом, а било је и таквих случајева. Хвала Богу, то су изузеци који у овом случају нису правило. Нека вас све Господ благослови. Нека су срећни Божићни празници и нова 2022. година вама лично, вашим ближњима и вашим породицама. Благослов Господњи нека буде над свима нама. Извор: Инфо-служба СПЦ

Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује. Ђакон Стефан Милошевски

Министарство унутрашњих послова Румуније, у сарадњи са Румунском православном црквом, одлучило је да се Благодатни огањ у ноћи Васкрсења разнесе у домове верника, на основу споразума који су две стране потписале. Према најавама, свештеници, парохијски волонтери и полицајци разделиће Благодатни огањ увече у 20 ч. „Док се придржавају правила социјалног дистанцирања, верници ће се моћи појавити испред свога дома како би избегли масовна окупљања и групе више од три лица. Двоје или троје из једне стамбене зграде могу, уз неопходне мере предострожности, разделити Благодатни огањ свим станарима исте стамбене зграде “, рекла је министарка унутрашњих послова Марчела Вела. У подручјима која су у карантину због ширења вируса корона, Благодатни огањ биће достављен уз помоћ особља Министарства унутрашњих послова. „Кретање свих свештеника који раздељују Благодатни огањ од врата до врата верницима, као и добровољцима, дозвољено је у васкршњој ноћи. Сви они ће носити личне карте, потребна документа своје парохије, као и маске и заштитне рукавице, “ додала је Вела. Она је додала и да ће “службеници Министарства унутрашњих послова који раде у васкрсној ноћи такође разносити Благодатни огањ болницама, социјалним центрима и карантинским центрима”. Извор: Инфо-служба СПЦ

Услед ширења пандемије у Украјини појачане су карантинске мере. Стога ће се од овог тренутка до званичног окончања карантина сва богослужења у Успенској Кијево-печерској лаври савршавати иза затворених врата (уз пренос путем интернета и причешће Христовим светим Тајнама само у порти и у близини цркве). То је известило Одељење за информисање и образовање УПЦ, позивајући се на прес службу манастира. Напомиње се да манастирска сабраћа и даље уздижу сугубе молитве у манастирским храмовима „током губитељне куге“, и свакодневно се моле за оне који већ имају ову болест и за лекаре који се боре за животе наших суграђана. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих мученика Сергија и Вакха служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Брђанима. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, архимандрит Манастира Вујна Јован (Никитовић), протојереј Милорад Величковић, јереј Звонко Рацић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о чудесном улову и првом позиву у апостолску службу Владика Јустин се обратио сабраном народу. Владика је на почетку своје беседе подсетио на велики јубилеј осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и да је то централни догађај у овој години. Данашње Јеванђеље нам говори једну причу са Генисаретског језера како је Господ Исус Христос дошао рибарима, јер је тако било устројено да Господ Бог који је рођен овде на земљи међу нама често није имао где да главу склони. То чини међу рибарима где се осећао најбезбедније, јер су рибари простодушни, радни и вредни људи. Рибари су ти који стално гледају у небо да ли ће им Господ Бог послати улов, јер то што они раде се не види голим оком, јер риба је под водом. Господ улази у лађу код Симона Петра и моли га да се мало удаљи од обале, јер је било много људи на обали и да би га боље чули. Један број оних који су чули проповед пошли су за Христом, док други који нису нашли потврду за своју сујету, заљубљеност у себе, они су се одвратили. Господ говори Симону Петру да баци мреже на дубину, а он каже да су се трудили целу ноћ и ништа нису уловили. Али послуша реч Божију и уловише много рибе и напунише две пуне барке. Видели су да Господ Исус Христос који је са њима није само обичан човек. Стога, Симон Петар када виде силу Божију рече: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. И заиста тек када човек упозна Бога види колико је грешан, слаб и немоћан. Без Бога се меримо са оним што је у природи и са онима који су око нас, па налазимо да смо често бољи од осталих. И тада Господ позива прве апостоле Симона Петра, Андрију, Јакова и Јована, који оставише своје мреже, родитеље, место и пођоше за непознатим да их учини ловцима људи. Пођоше за Господом Христом који још није ушао у славу Своју. Овакву љубав Христос је могао да нађе само код простих рибара, зато их и позива да пођу за Њим. Својим апостолима Христос даје највећу тајну, да спознају ко је истинити Бог. Да кроз спознају Бога, спознају себе и даје им Духа Светог да проповедају реч Божију. Том речју, ево, већ две хиљаде година уловљена је читава васељена. Дакле, бацили су мрежу на дубину где је крупан улов. У плићацима где је ситна риба лове они који су страшљиви, несигурни и немају поверења. Они који се осмеле да чују реч Божију чак и кад им нешто делује немогуће – Богу је све могуће. Често смо ми хришћани сведоци да што је нама немогуће, Бог нам кроз извесно време да. Бог нам отвара врата да уђемо у предворје највећих тајни и тако из тајне у тајну, из силе у силу, ми узрастамо у меру раста Христовог. Тачно је да се ми усавршавамо, али као људи често пута и грешимо. Када сагрешимо морамо да знамо да се враћамо назад, не стојимо у месту. А тек они који никада не одлазе у Цркву и немају везу са Богом, њих су силе овог света одвојиле и полако их увлаче у свој промисао, јер овај свет има своје размишљање, радости и интересантне делове. Али овај читав свет у злу лежи, по речима Светог апостола Јована Богослова. Господ је овај свет створио савршен, али људи су злоупотребом упропастили свет. Пошто видимо да је Бог тај који нас спасава, да је Он милост и љубав, ми као хришћани смо дужни из љубави, не из ропске покорности, да се молимо Њему, да држимо заповести Његове. Онога тренутка када престанемо да држимо заповести које нас изграђују и утврђују, морамо да знамо да смо се удаљили од Бога и требамо да се вратимо – јер смо крштени, миропомазани и Дух Свети је на нама. Бог нам је дао све потребне силе да овде на земљи имамо живот достојан човека, а када напустимо ову земљу нека нам Господ Бог дарује Царство небеско. Владика Јустин је овом приликом старешину Храма Светог Пантелејмона јереја Звонка Рацића одликовао чином протонамесника. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, где се отац Звонко захвалио Владики Јустину на канонској посети и добијеном чину. Извор: Епархија жичка

У Недјељу Свих светих, прве седмице по Духовима, 23. јуна, крипта Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици прославила је своју славу Тим поводом у крипти која је посвећена Свима светима служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, уз саслужење : протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ: Миладина Кнежевића, Мирчете Пљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 049.m4a На Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови црквеног хора овог храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ под вођством дирингетице мр Људмиле Радовић. Током Литургије благосиљан је славски колач и кољиво принети у славу и част Свих светих. Након тога свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио сабранима срећан и благословен празник и срећну славу и обратио се својим празничним пастирским словом објашњавајући да данас славимо Све свете зато што су светитељи управо плодови живота у Духу Светоме. „Славимо их зато што су светитељи испунили ону Божију заповјест да треба изнад свега вољети Бога и вољети своје ближње. А то вољети Бога и ближње није ништа друго до живот у Духу Светоме. То је живот у труду и борби да задобијемо Духа Светога, како је то говорио Свети старац Серафим Саровски – а то је циљ и смисао хришћанског живота“, подсјетио је отац Мирчета. Нагласио је да је зато и Црква Божија – као заједница Духа Светога, и све што у Цркви бива и што чинимо и совршавамо, совршавамо благодаћу Светога Духа. Отац Мирчета је истакао да светим крштењем улазимо у небоземну заједницу Цркве Божије, али и да треба да трудом постанемо и потврдимо то наше призвање на ту заједницу: ,,Овај нас празник поучава да и ми светим крштењем улазимо у ту заједницу, у небоземну заједницу светих у заједницу Цркве Божије. Али, да би били истински чланови те Цркве и да би били у друштву тих светитеља Божијих, треба да се трудимо да ту и останемо и да се свакога дана трудимо да будемо истински људи Божији.“ Истакао је да свако од нас може и треба да постане свети Божији човјек: „У црквеном календару видимо да славимо разне светитеље, свакога дана. Имамо светитеље, имамо преподобне, па имамо мученике и свештеномученике, па преподобномученике и јуродиве, па свету дјецу и свете мајке – свете жене. А шта нам то свједочи? То нам свједочи да сваки од нас ма гдје био и гдје се налазио, у којем год животном добу био, којим год дјелатношчу се бавио, може да постане и треба да постане свети Божији човјек. Зато нас овај празник охрабрује и оснажује да и ми можемо да идемо Божијим путем и да су врата Царства Божијега отворена за све оне који желе у њега да уђу, само ако се потруде. А први и основни наш труд су наша жеља и наша воља – дакле да желимо да будемо Божији људи и да знамо да је то најважнија ствар у животу“, истакао је отац Мирчета. Он се такође осврнуо и на дјелове из прочитане јеванђелске приче која нас подучава да прије свега треба вољети Бога, те да из те љубави исходи и љубав према свима: ,,Не смијемо и не можемо да волимо ништа друго више него Бога, а када волимо Бога и када се трудимо да живимо по Богу, онда волимо све. Онда стичемо и имамо праву и истинску љубав према свима. И према оцу и мајци, и према жени и према детету, и према сваком човјеку који ходи овом земљом, зато што је Божија љубав којом нас воли и дарује, права љубав, истинска љубав.“ Идимо Божијим путем, сви смо позвани, сви људи овога свијета, а и сви људи овога града када је у питању наш Храм. Врата овога храма су отворена свима који желе да живе по Богу, који воле Бога и који воле ближње“, закључио је своје пастирско обраћање отац Мирчета. Овогодишњи домаћин и кум славе крипте Саборног храма, професор др Радомир Зејак са својом породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом је кумство за следећу годину примио протођакон Владимир Јарамаз испред Хора Светог апостола и Јеванђелиста Марка, чији је он предсједник. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру традиционалне црквено-народне манифестације „Дани Светог Јована Владимира“ данас на празник када наша Света и саборна црква прославља Светог цара Константина и његову мајку Свету Јелену, служена је Света литургија у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Првобитно је планирано да се Света литургија служи на рушевинама великог манастирског комплекса на Ратцу, али због кише је одслужена у барском саборном храму. Светом службом Божијом началствовао је настојатељ манастира Дајбабе архимандрит Данило а саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић и јереји Младен Томовић, Никола Радовић и Марјан Петковски. На Литургији су одговарали Василије Ускоковић и Дејан Томовић. Након што је отац Љубомир прочитао Свето јеванђеље, присутним вјерницима обратио се парох сутоморски отац Марјан Петковски. Тумачећи Јеванђеље, отац Марјан је казао да је Господ Својим ученицима говорио у причама како би они могли да их протумаче, али да њима то није било увијек јасно. То се, како је истакао, види и из данашњег Јеванђеља када им Господ говори о стаду, једном тору, овцама које препознају свога пастира и за њим иду, а лопова, који не улази на врата, не препознају и од њега бјеже. Пошто ученици то не разумију Христос им појашњава да је Он врата и да ће се онај који уђе кроз Њега спасити: Ја сам врата; ако ко уђе кроз Мене спашће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи. Нагласио је да нам данашњи празник Светог Цара Константина исто то свједочи. Објаснио је да се велики цар, иако је хришћанству дао слободу и признао га као државну религију, није тада крстио. Пред крај живота разболио се и по савјетима љекара требао је да се окупа у крви невине дјеце. Међутим када је чуо колика је жалост њихових родитеља, он је рекао да ће радије да умријети него да толика дјеца страдају. „Иако је Константин био један од највећих владара у њему је преломила она друга страна, да је он човјек на првом мјесту. И као такав човјек који је имао још од почетка страх Божији одлучује да се крсти и тек када се крстио је оздравио. Ево примјера из данашњег Јеванђеља, гдје Господ каже Ја сам врата; ако ко уђе кроз Мене спашће се, Свети Цар Константин је баш ушао кроз та Христова врата, ушао и обукао се у самога Христа“, истакао је отац. Пожелио је да љубав Светога цара Константина буде примјер свима нама на путу кроз живот. „Нека нам његов примјер, љубави прије свега према ближњима и Богу, увијек буде наш пут кроз живот да једнога дана и ми можемо стати пред лице Божије а у реду заједно са свима светима и преподобнима, и царевима и мученицима, као што је Свети Владимир којег ћемо сјутра и прославити“, поручио је отаца Марјан Петковски Оци су у част великог благочестивог цара Константина и његове мајке царице Јелене освештали славски колач и жито, а сабрање је настављено у крипти храма. Дани Светог Јована Владимира наставиће се вечарас промоцијом књиге Ивана Степановича Јастребова „Стара Србија и Албанија“ на којој ће говорити Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, као и приређивач и уредник Борислав Челинковић и историчар др Жарко Лековић. Сјутра, на празник Светог Јована Владимира, са почетком у 9 часова биће служена Света литургија у Храму Светог Јована Владимира у Бару, а у 19 часова улицама Бара ће по устаљеној традицији проћи свечана празнична литија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У пету недјељу Часног поста, у Недјељу посвећену Светој Марији Египћанки, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му: протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон Владимир Јарамаз. За пјевницом је пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 032.m4a Рекао је да се из животописа преподобне Марије Египћанке може јасно увидјети, да Господ својом љубављу, свакоме човјеку даје шансу да се спасе, будући да нема тога грешника који може бити отписан за Бога. „Јер, Христос је управо дошао да да живот за гријехе цијелога свијета, за сваког човјека и то значи да врата Цркве Божије никоме нису затворена, то значи да свако може да дође Господу и да врата Цркве Божије, као мјеста гдје се сједињујемо са Богом су отворена свима. Али, само ако желимо на њих да уђемо“, рекао је он. Додао је да је друга поука из овог житија подједнако важна нама данашњим хришћанима, баш као и онима ранијих вјекова, а то величина покајања. „Колико је само велико покајање Марије Египћанке? Оно показује да Бог од највећег грешника може начинити светитеља. И то јесте наша нада. То је нама охрабрење“, казао је отац Мирчета Као трећу поуку, отац Мирчета је издвојио јасну поруку да када кренемо тим Божијим путем, нипошто се не смијемо вратити на стари, пређашњи начин живота. “ Да се не окрећемо назад, него, да идемо напријед према Христу, према Царству Божијем и да све уложимо, да уложимо сав труд да идемо таквим путем. Е тако је живјела Марија Египћанка, пуних 47 година у пустињи. Ето нам дивног примјера“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. Свети Јован Златоусти Велики пост Прва недеља Великог поста Mисли за сваки дан прве недеље поста Молитва Светог Јефрема Сирина за време поста Велики канон Светог Андрије Критског Н. Успенски: О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова Старечник о врлини опраштања Свети Фотије Цариградски: Поука о посту

Протосинђел Андреј Дечанац професор Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену служио је у недељу Светих Праотаца, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Љубомира Јовановића, јереја Младена Томовића и јереја Слободана Ђорића, пароха призренског. Протосинђел Андреј је у свом поучном слову подсјетио да се у предстојећем, једном од највећих хришћанских празника, Рођењу Христовом, испунила Тајна побожности за коју апостол Павле каже да се састоји у томе што се Бог јавио у тијелу, оправдао у Духу, проповједао незнабожцима и узнео у сили. Он је истакао да се за ту велику Тајну побожности припремамо и да сваки празник за нас у Цркви представља моменат у коме се ововремено и пролазно среће, љуби и грли са оним ванвременим и вјечним. Истичући да је Христово рођење један од највећих догађај у људској историји , отац Андреј је казао да је то догађај у коме се сам Бог обукао у људско тијело и учинио га дијелом вјечности. То је за нас отворило вјечност јер сваки човјек дијели ту људску природу коју је Господ узнио на Небеса и са којом је сио са десне стране Оца и самим тим има могућност да постоји у вјечности са Богом. „Христос се, дакле, обукао у људско тијело, Друго лице Свете Тројице, и тиме нам је отворио врата вјечности!. Али ако је његова улога у историји спасења била толико важна, гдје је био, зашто се о Њему није чуло много до Божића – Његовог рођења? Чуло се итекако, једино што многи људи нијесу могли да разумију све оно што је Господ покушавао да саопшти кроз историју преко својих, прије свега, пророка и праотаца.“ Отац Андреј је подсјетио да се данас наша Црква управо сјећа праотаца, оних који су у Старом завјету вјером препознали Христа и прије Његовог оваплоћења и доласка, којима је Духом било откривено да ће Он доћи и који су вјеровали у Месију: „Вјеровали су у Спаситеља који ће цио род човјечански кроз сво вријеме, и у прошлости и убудуће, спасти и одвести у живот вјечни. Праоци су Га виђали и многа јављања у Старом завјету којима се то говори, кажу свети оци, биле су христофаније. Наши праоци су могли видјети Христа прије Његовога оваплоћења и препознали Га као Божанско биће или као анђела Божијег, јер нијесу били сигурни пошто је пуноћа откровења, која су назначена у Старом завјету, наступила када је наступила пуноћа времена – када је Пресвета Богородица родила свога Сина, Господа нашега Исуса Христа Друго лице Свете Тројице.“ Говорећи о тој пуноћи времена, отац је истакао да је она везана за Божић када славимо и Матер Бога нашега која је послужила великој Тајни, која је у сржи домостроја, замисли о томе како треба спасити свијет нашег Бога. Сви праоци и прамајке који су имали искуство сусрета са Богом, који су га видјели и прије Његовог оваплоћења, носили су то сјећање, вијест да ће доћи Месија, помазаник Божији, Спаситељ – Исус Христос и да ће донијети спасење цијелом роду људском. Протосинђел Андреј Дечанац је нагласио да је суштина Божића што је Друго лице Свете Тројице – Син Божији обукао тијело људско, мада Га многи нијесу познали. Говорећи о данашњој јеванђељској причи о вечери на коју су многи позвани, отац је појаснио да се Божије откривење пружа свима, а прије свега се пружило јеврејском народу који је био носилац истините вјере. Он је објаснио да оно што је најбоље у јеврејском народу јесте да је он био носилац пророчанства да ће Месија доћи и да ће бити син човечији: „Међутим, они који су га познали су увијек били у мањини. То не треба да нас изненади јер знамо да ће истинско право стадо Христово бити у мањини кроз сво вријеме, као што је и у Старом завјету било у мањини. Каже Господ у Јеванђељу: Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам да Царство.“ Данас на многим мјестима у свијету као и на Косову и Метохији, одакле долази отац Андреј, хришћани су мало стадо, али не треба да се бојимо због тога што би воља Оца нашег да нам да Царство: „Али то Царство које нам Отац даје преко Сина Свога, није од овога свијета и вијека, оно је везано за вјечност, за наше јединство са Богом и могућност да постојимо вјечно у Царству Божијем.То је била порука коју су Свети пророци и праоци преносили кроз вријеме“, казао је протосинђел Андреј Дечанац. Појаснио је да кад читамо Стари завјет видимо да је он увод који није заокружен и да своју поноћу може да добије само у Новом завјету и пожелио да нам Дух Свети да да у радости препознамо значај долазећег празника. „Да се радујемо заједно са праоцима и оцима, том њиховом пророчанству о доласку Исуса Христа – Спаситеља, Месије, да покушамо што више себе да припремимо, молитвом, постом, добрим дијелима за долазак Господа у тијелу и да га прославимо онако како то доликује. Да се зарадујемо могућношћи коју нам је Бог дао преко Сина Свога да присаједињујући се Њему сви уђемо у Царство небеско“, поручио је протосинђел Андреј Дечанац у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Велики број народа причестио се Светим Христовим тајнама. На крају Литургије а поводом Материца сетринство из Кола српских сестара „Свети Јован Владимир“ дјеци је уручило поклоне, а сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у косовском Поморављу служио је у недјељу, 11. новембра Свету литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживали су му: протосинђел Андреј, професор Призренске Богословије, протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски, свештеници саборног храма протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереј Мирчета Шљиванчанин, те протоиђакон Владимир јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Појали су ђаци Призренске Богословије, предвођени професором Дејаном Ристићем У литургијској бесједи отац Иларион је рекао да је подгорички саборни храм слика и одраз љепоте наше вјере. „Ова прелепа црква је слика Оног најлепшег од синова људских – Господа Исуса Христа. Искуство заједнице са Њим, додира Његове хаљине које су имали људи преточено је у ову лепоту. И у овим тешким временима отпадништва, када видимо да царују бесмисао и неукус, озверена људска природа, посуновраћење сваке врсте, видимо како се благочешће умножава. И како напредује свако у ономе за шта се определио – неко према добру, а неко у ономе што је лоше“, рекао је он. Додао је да је то у Црној Гори тако очигледно. „Тако је очигледно да врата адова не могу ништа учинити Цркви. Неће је срушити, она ће постојати и трајаће до свршетка времена“, рекао је отац Иларион. Игуман манастира Драганац је, тумачећи јеванђелско зачало о Јаировој кћери, рекао да је гужва, заправо, амбијент у коме се долази до Христа. „Ко је био у светом граду Јерусалиму, то је доживео – да се кроз све оно тискање и метеж милост Божја и близина Божја још више пројављују. Зато што се тада ослобађамо нашег побожњаштва и наших погрешних представа о побожности, о томе шта је Богу угодно. У светом граду Јерусалиму, посебно о празницима, човек нема времена да размишља о томе шта сад треба да обави од побожних обреда, како треба да се намести да би то било богоугодно, него се једноставно, из дубине душе моли Богу“, објаснио је отац Иларион. Према његовим ријечима, већина људи притиска Христа. „Он је онај који нема где главу да склони. Он је онај који говори: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети. И много нас Њега, заправо, притиска бесмисленим захтевима, својом себичношћу, пре свега. Наводно побожни, заправо смо затвореног срца да опростимо, затвореног смо срца да понесемо терет свога брата или сестре, него стално тражимо изговоре за грехе. Таквима је Христос рекао: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“, казао је он. Објаснио је да сила Божја излази само онда кад има гдје да изађе. „Када има до кога да дође, када је отворено срце човеково да прими ту Божју силу – сила Божја излази“, казао је архимандрит Иларион. Отац Иларион је казао да је за Бога биолошка смрт само сан. „А оно шта је трагедија и зло – јесте вечна смрт у којој човек може да буде и кад је биолошки жив. Човек који је отуђен од љубави, који је ограничен својом себичношћу, који је зазидан у свој свет који сам гради, у коме се сналази, али је мртав у њему јер нема способности да отвори своје срце“, казао је отац Иларион (Лупуловић). Након Литургије је, у оквиру прославе јубилеја десет година постојања Омладинског хуманитарног клуба „Млади за Космет“у крипти храма одржан и разговор/предавање на тему ‘‘Утицај поп културе на систем вриједности“ у којем су, поред оца Илариона, учествовали и протосинђел Андреј и чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, а саслуживали су му сабрат острошке обитељи јеромонах Јеротеј, протојереји Василије Савић из Жичке епархије, Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епрахије и Никола Деспот из Сремске епархије, као и јереј Радислав Нунић из Бањалучке епархије. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и велики број вјерника, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог подсјетио да је Господ стварајући човјека подарио му лик и подобије, обећао му живот вјечни и непролазни у Његовом Царству, а подарио му је и крстоликост и крстоносност. – Ношење крста опјевано је у народним пјесмама, крстом се осјењујемо, знаком крста се чувамо од свих противничких појава. Крст као побједа нам је кључ од врата Царства небеског- казао је о. Бранко. Он је истакао да разапињући сами себе према овоземаљским сопственим жељама и нашем стремљењу према Христу и ономе што је вјечно и непролазно, на тај начин се и ми сараспињемо Христу Богу нашем. – Човјек је по својој физичкој грађу усправно биће и то је ова вертикала коју видимо на Часном крсту. Када крене својим путем спасења, то је хоризонтала Часног крста. Оно што је потребно јесте покрет, односно подвиг. А подвиг је оно што ми постижемо из љубави према Христу – казао је о. Бранко и нагласио да су управо наоружане силом часног и животворног крста три дивне сестре које данас прослављамо Вера, Нада и Љубав и мати им Софија понијеле су све оно што је крстоносно и крстолико у људском роду. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

Због избегличких таласа овај дијалог бива отежан појачаним теретом идентитететских контроверзи, са европске тачке гледишта повезаним са страхом од све неизбежнијих демографских промена, а са исламске колонијалним наслеђем и „арапским пролећем“ кулминираним нео-колонијалним насиљем западних сила. Секуларизована друштва политичког Запада и структурална нестабилност исламског Истока, такође, отежавају мапирање релевантних носилаца дијалога, посебно ако он жели да се постави као заиста исламско-хришћански, односно, хришћанско-исламски, а не, на пример, Западно-Источни, арапско-евроамерички и слично. Пишући о сусрету Светог Франциска Асишког и султана Малика ал Камила, у јеку крсташких ратова, дакле, времену геополитичке конфронтираности и међурелигијске нетрпељивости мерљивим са данашњим, Гвеноле Жесе инсистира управо на дијалогу у ком обе стране полазе од сопствене верске традиције, не охрабрујући магловите псеудо-хуманистичке конструкте и реторику „мировњачког“ империјализма толико присутне у наше време. То у основи значи да дијалог који поставимо као „религијски“, иако се не може лишити својих политичких мотивација и консеквенци и политичког контекста у ком се одвија, не сме бити у потпуности зависан и подређен постојећим политичким обрасцима, нормама и односима снага, јер то би значило да је у потпуности посвећен „свету овом“. А такав дијалог, априрно подређен наводној нужности настране логике насиља и моћи као доминације и контроле, никако не може бити уистину религијски, већ само празна идеолошка реторика у служби носилаца овоземаљске власти. Поред тога, говор о миру, толеранцији и дијалогу заснован на дубоким традицијама своје религијске позиције, једини је који потенцијално може да избегне опасност да се претвори у пуко испуњавање текућих идеолошких налога, већ да пронађе мотивацију у сопственој мисији. Управо питање логике, перспективе, парадигме је у основи овог францисканском традицијом мотивисаног охрабривања истинског људског дијалога, којим смо позвани да – ако већ и наводно – верујемо, не чинимо то половично, него заиста верујући у Божију љубав и милост, која ако то желимо може преобразити све на овом свету, па и наша окамењена срца. Нека од начела те логике, која аутор изводи на крају свог полетног и инспиративног излагања, јесу следећа: Поставити се на границе и тако их укинути; Бог нас зове на другу страну мора; Бог нас позива с друге стране лица другог човека; Бог нас позива да попут Христа будемо слуге другог; Отворити врата Божијој великодушности. Ко разуме и прихвата овакву логику, у књизи конкретизовану кроз један аутентичан, просторно-временски ситуиран људски однос, а не апстраховану у виду општеважећег и општеприменљивог рецепта, разумеће и да она по себи није конфесионално одређена, и да се тиче подједнако и „нас“ колико и „њих“, како год ми одређивали своје верске идентитете. Колико и да у овој књизи један католик никако нема претензију да говори „у име“ свих хришћана, него да, пошавши од своје религијске традиције, осмисли могућности превазилажења сукоба, које не би представљале негирање ни себе ни другог, као ни афирмисање онога што је његовој религијској позицији страно. Где се тежи разумевању, а једино истинска – благодатна а не сентиментална – љубав мора бити неупитна. Зато, не хрлимо у „светски мир“ по вољи господара „овога света“, а који хришћанске свете књиге именују антихристом, већ уђимо сви заједно у живот вечни, „гостињску собу, за заједнички сто“, са нашим Господом на челу, где су већ припремљена места за нас, само ако ми то хоћемо, уз милост Његову, од почетка века. Извор: Теологија.нет

И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили. Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас. Архимандрит Емилијан http://hramsvetijovan.blogspot.rs/2018/03/blog-post.html