Претражи Живе Речи Утехе

Свети Симеон Богопримац У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце. Тропар (глас 1): Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније. Свети мученици Адријан и Евула Ове две свете душе беху дошле на свога места Ванеје у Кесарију Кападокијску, да посете у тамници затворене хришћане, те да их утеше и охрабре. Али, и они буду ухваћени и на смрт осуђени. Адријана посеку мачем, а Евулу баце пред зверове 309. године. И тако, не жалећи за овим животом, они чесно и радосно пређу у живот вечни. Свети Јаков, aрхиепископ српски Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.

Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму. Када он превођаше књигу пророка Исаије, па дође до оног пророчанства: “Ето девојка ћe затруднети и родиће сина” (Ис. 7, 14), он посумња у то говорећи да то не може бити да роди девојка која није познала мужа. И узе нож да избрише те речи. Али у том тренутку јави му се Анђео Господњи и задржа му руку, говорећи: Веруј написаноме, сам ћеш видети да ће се то збити, јер нећеш видети смрти док не видиш Христа Господњег који се има родити од чисте девојке. – И он поверова речима анђелским и пророчким, и жељно очекиваше долазак Христов у свет. И беше по животу праведан и непорочан: уклањаше се од свакога зла, живљаше при храму и мољаше се Богу да помилује свет Свој и избави људе од свезлог ђавола. А када се роди Господ наш Исус Христос, и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм пречиста Maти његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је то обећани Месија, и да је то девојка, на којој се имало испунити, и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици, да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. – И тако заблагодаривши Богу, претстави се у миру у дубокој старости. Јер пише за њега да је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот, да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји, коме слава вавек, амин. https://spc.rs/sveti-simeon-i-ana/

СВОЈ НАРОД СИ УПУТИО КА СВЕТЛОСТИ БОГОПОЗНАЊА, СВЕТИ СИМЕОНЕ. Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године. Тропар (глас 1): Просветивши се Божанском благодаћу и по смрти показујеш светлост свога живота и изливаш благоухано миро онима који прилазе ка твојим моштима. Свој народ си упутио ка светлости Богопознања, свети Симеоне, оче наш, моли Христа Бога да нам дарује велику милост. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-simeon-mirotocivi-stefan-nemanja

СИМЕОН СТОЛПНИК, ПРВИ ОД СТОЛПНИКА ТИМ ПУТЕМ ТЕШКИМ ТРАЖАШЕ СПАСЕЊЕ. У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје слободно време проводио је у молитви. Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона... И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе". Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. Проведе много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши. Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде. Тропар (глас 1): Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праоцем преподобне Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и бесплотних житељству сиј в тјелеси, Симеоне оче наш, моли Христа Бога спастисја душам нашим. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/prepodobni-simeon-stolpnik-crkvena-nova-godina-1

Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској богословији, а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске лавре. У Кијеву је замонашен, рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острог, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској светињи. Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Предговор из књиге “Преподобни старац Симеон иа Дајбаба”, протојереј Василије, Цетиње 1991. Митрополит Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама”. Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан” (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препорађа је вјековима и обнавља духом и дахом вјечне Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву грађевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених искустава и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине” (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. https://mitropolija.com/2022/03/31/prepodobni-simeon-dajbabski-3/

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је данас, на празник преподобног Симеона Дајбабског, славе манастира Дајбабе са свештенством Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у овом манастиру. Повезан садржај: Преподобни Симеон Дајбабски Након Светог причешћа благосиљан је славски колач, који су припремили чланови Дјечјег хора “Преподобни Симеон Дајбабски”, који данас такође слави своју славу. У архипастирском слову на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ преподобног Симеона, као свијећу распаљену, поставио да свијетли свима нама и да нам показује свјетлост вјере православне. “Његов живот, од почетка до краја, био је у знаку свјетлости Божије. Испуњен је вјером од свога најранијег узраста, коју је наслиједио од својих блажених предака из братства Поповића, свештеничке породице”, рекао је Владика будимљанско-никшићки. Рекао је да је он изданак тога рода и слава града Цетиња. “И ако се Цетиње са неким заиста може похвалити, понајприје треба да се хвали преподобним Симеоном, јер сви други који су се прославили на Цетињу, својим ранијим поријеклом су однекуда дошли. А преподобни Симеон потиче баш са Цетиња”, рекао је Владика и подсјетио да су Поповићи, у временима кад су многи поклекли, остали вјерни православљу, заједно с владиком Данилом Петровићу. Подсјетио је на животни пут Светог Симеона од Цетиња, до светога Кијева, Острога и Дајбабске горе. “Припремајући се за највеће дјело у свом животу, свега је себе уградио у ову светињу. Био је веома образован, светоотачког образовања. О томе свједочи и његова библиотека, која је већим дијелом разнешена, али остало је нешто његових књига. Био је не само светоотачког образовања него и светоотачке ревности. Угледао се на свете оце пустињаке из давних времена, на Светога Антонија и Светога Макарија. И на Светога Василија Острошкога”, нагласио је Владика Јоаникије. Владика Јоаникије је истакао да је преподобни Симеон поред светоотачког образовања научио и најважнију науку коју је наш наропд вјековима његова – науку поста, молитве и покајања. “Ту науку је он усавршио. И ево, Бог је тако уредио да његов спомен буде баш увијек у току великога поста, да се овдје хришћани саберу и да се укријепе од благоуханија из његова светога ћивота. И да се надахну његовим примјером и његовом науком. А он је кроз ту науку стекао такву мудрост да је постао учитељ и свјетило цијелом народу”, бесједио је Владика Јоаникије. Владика је вјернима поручио да имајући овакав примјер треба да се сви учимо да следујемо за светим Божјим угодницима. “Ми хришћани, поштујући сваку вјеру и сваког човјека, и све који другачије мисле, треба да знамо свој пут. А тај пут је посвједочен примјерима светих Божјих угодника. На томе путу увијек је човјек на добитку – не као што се говори да је у неким другим религијама човјек увијек на губитку. Хришћани увијек иду напријед и кроз највећа искушења посвједочују своју вјеру и успињу се, како каже апостол Павле из силе у силу”, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Рекао је да је преподобни старац Симеон поднио много трудова за своју вјеру постећи веома строго. “Постећи и молећи се Богу, он се испуњавао даровима Духа Светога, свједочећи да човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи која излази из уста Божјих. А то је ријеч живоносна, истинита, света… Постећи, молећи се Богу и причешћујући се Тајнама Христовим заблистао је као сунце, по јеванђелскоме свједочанству. Јер, Господ каже да ће праведници заблистати као сунце. То се односи на последњи дан и на царство небеско. Али царство небеско се појављује већ овдје, преко Божјих угодника. Имајући то богатство овдје међу нама, мошти и ћивот и живи примјер Светога Симеона Дајбабскога, ми се данас радујемо радошћу неисказаном. И у ове посне дане, на овим светим службама, предокушамо радост Васкрсења Христовога”, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Симеон је рођен 1854 .године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. Повезан садржај: Житије Преподобног Симеона Дајбабског Скромни и смирени дајбабски старац Стослов Светог Симеона Дајбабског Мери Едит Дарам о Светом Симеону Дајбабском На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи. Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару. "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече: ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34). Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске

„Као Ваш, промислом Божјим одређени архипастир, апелујем на све Вас као на своју духовну паству и молим Вас да увек, у свакој прилици, видно исказујете своју љубав и оданост према нашој Светој Православној Цркви која, можемо слободно рећи, једина у пуној и идеалној чистоти чува и проповеда божанску и за све људе спасоносну науку Христа Спаситеља. Угледајте се на многе светле и похвалне примере славних предака, који су живот давали за Православље и Српство…“ Управо ове, али и још много мудрих и богонадахнутих речи, изговорио је Епископ др Симеон (Станковић) приликом устоличења у трон Епархије шабачко – ваљевске. Збило се то на празник Светог краља Владислава, 7. октобра лета Господњег 1934., у Саборној Цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу. И управо на празник владара из светородне немањићке лозе, ктитора по лепоти чувене Милешеве, отпочела је пастирска служба врсног духовника, научника, молитвеника, проповедника и страдалника за веру Христову и српски народ, од чије се земаљске кончине навршило 60 година. О Владики Симеону се данас мало зна. Услед разних околности мало тога је о његовом плодоносном пастирском путу и сачувано. Ако ништа, оно бар јубилеј је ту да нас опомене да и то мало не предамо забораву. Рођен је 17. октобра 1886. у селу Лежимир код Сремске Митровице. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију од I до IV разреда у Сремској Митровици, а гимназију од V до VIII разреда са матуром у Сремским Карловцима. Православни богословски факултет са звањем доктора завршио је 1914. у Черновицама (тада Румунија, данас Украјина), а нешто касније и Философски факултет у Бечу и Загребу. Био је наставник у гимназији у Сремској Митровици, Другој мушкој гимназији у Београду и Карловачкој богословији, а од 1922. до 1932. године професор Хришћанске етике на Православном богословском факултету у Београду. Монашки пут овај сјајни теолог започео је на празник Свете Петке, 27. октобра 1919., примивши постриг у фрушкогорској светињи Мала Ремета од игумана Корнелија (Зубовића). Те године, 9. новембра, рукоположен је у чин јерођакона у Саборној цркви у Београду. Годину касније у тој престоничкој светињи, на празник Цвети, постаје јеромонах , а на Духове бива одликован црвеним појасом. Године 1928. Свети Архијерејски Сабор СПЦ производи га у чин архимандрита. Указом Краља Александра Карађорђевића, пре ступања у архијерејску службу, одликован је Орденом Светог Саве III и IV степена, а године 1932., као Епископ захумско – херцеговачки, и Орденом Светог Саве I степена са лентом. На катедри Хришћанске етике на ПБФ – у Београду, 1931. године затиче га избор за Епископа захумско – херцеговачког са седиштем у Мостару. Хиротонисао га је у Саборној цркви у Београду 31. јануара 1932. Патријарх српски Варнава, док га је у трон Епархије захумско – херцеговачке увео на Сретење, 15. фебруара 1932., Епископ нишки Доситеј. Иако је епархијом у „Војводини Светог Саве“ управљао свега две године, Епископ Симеон остварио је запажене резултате у свом пастирском раду. Основао је нова намесништва, чинио редовне канонске посете и поучавао свештенство и народ. Нарочиту пажњу посвећивао је верској настави, те је редовно обилазио школе и присуствовао испитима . У Мостару је обележио и два велика јубилеја – стогодишњицу обновљења Старе цркве и шездесетогодишњицу освећења Саборне цркве. Септембра 1933., дочекао је у Мостару Патријарха Варнаву у пратњи Епископа охридског Николаја, бачког Иринеја и моравичког Антонија. На редовном заседању Светог Архијерејског сабора, 19. јуна 1934., изабран је за епископа Шабачко – ваљевске епархије, упражњене упокојењем дотадашњег Епископа Михаила (Урошевића). У трон, завичају му близу, града на Сави, где ће остати до краја свог земног века, увео га је Епископ тимочки Емилијан. Догађај по коме је име Епископа Симеона препознатљиво и који га чини налик ранохришћанским мученицима јесте „Крвава литија“, која се одиграла 19. јула 1937. године у Београду. Наиме, у покушају да ослаби утицај Хрватске сељачке странке и среди односе са Римокатоличком Црквом, Влада Краљевине Југославије 1935. године у Риму потписује Конкордат – споразум са Светом столицом, којим се Римокатоличкој Цркви даје висок степен овлашћења у области образовних, хуманитарних и културних активности. Конкордат је чекао на ратификацију у Народној скупштини скоро две године, будући да је председник Владе Милан Стојадиновић желео да постигне споразум и са Српском Православном Црквом. То се, међутим, није догодило јер је СПЦ, на челу са Патријархом Варнавом, у овом документу препознала потенцијално угрожавање својих верника. „Игром случаја“ како се криза у друштву поводом Конкордата продубљивала, здравствено стање Патријарха Варнаве се погоршава. Истог дана, 19. јула 1937., када је у Народној скупштини требало да се расправља о Конкордату, била је заказана и молитвена литија за оздрављење српског првојерарха. Молепствије у Саборној цркви су служили Епископ шабачко – ваљевски др Симеон и викарни Епископи Сава, Платон и Викентије. Управа Града Београда наредила је да се најављена литија не одржи, што је изазвало гнев мноштва народа. Литија је кренула ка Кнез Михаиловој улици и код зграде Народне банке жандармерија им је препречила пут. Долази до сукоба и врло бруталне интервенције у којој Владика Симеон добија ударце по глави и грудима. Како пише блаженопочивши Епископ шумадијски Сава, „пао је обливен крвљу на калдрму, добивши озледу ока. Епископска митра ударцем гумене палице је улубљена, а крст који је држао у руци је искривљен. Стање Владике Симеона је било рђаво и одмах је пренесен у Патријаршију, а затим у Санаторијум „Живковић“. Какве су природе биле повреде Владике Симеона најбоље се види из лекарских билтена…“ Жандарми су тукли и остале епископе, свештенике и народ. Након „Крваве литије“, која је довела до одустајања од Конкордата, Владика Симеон наћи ће се пред новим искушењима, која за собом носи Други светски рат, а потом долазак комуниста на власт. Према речима протојереја – ставрофора Мирка Вилотића, архијерејског заменика Епископа шабачког Г. Лаврентија, у Шабачко – ваљевску епархију су у време рата као избеглице из Босне, Хрватске и Војводине дошли 65 свештеника, неколико монаха, професора богословије, вероучитеља, 7 богослова, неколико свештеничких удовица и сирочади и много народа. Владика Симеон се, наглашава отац Мирко Вилотић, трудио да свима помогне. Да би све свештенике збринуо, веће парохије је делио на мање и тако стварао нове на које је постављао избегле свештенике, запошљавао их као вероучитеље или у болнице, а сирочад је склањао код верника или у домове. Посебно је водио рачуна да се током рата Литургија служи редовно колико су градске власти дозвољавале. Нажалост, током рата, овај трудољубиви посленик њиве Господње суочио се и са страдањем многих свештеника, монаха и вероучитеља, као и са окупирањем Владичанског двора, због чега се преселио у помоћну кућу. Иако поново жртва људске суровости, Владика Симеон успева да сачува јеванђеоски мир и љубав у свом срцу и у новим друштвеним околностима, које намеће атеистичка власт, Стара се о образовању свештеника и њиховом оспособљавању за мисионарски рад. Написао је бројна дела, међу којима је и научни рад о Јосипу Јурају Штросмајеру који до данас није објављен. Године 1948., по благослову Епископа Симеона, у манастир Ћелије долази истакнути теолог, писац и проповедник архимандрит др Јустин Поповић, потоњи светитељ Српске Цркве. Примањем у епархију човека који је од ондашњих власти проглашен државним непријатељем, Владика Симеон поново показује изузетну храброст и спремност да за Христа Господа дела, не марећи за реакције овосветских моћника. Старији Шапчани, који су имали част да га упознају, кажу да је Владика Симеон био омиљен у народу, а посебно међу припадницима културне елите. Врата његовог двора увек су за све била отворена и ко год је желео да са њим поразговара, имао би ту радост и част. О љубави Шапчана према Владики Симеону сведочи и улица која носи његово име у граду на Сави. Несумњиво, реч је о још једном духовном горостасу Српске Цркве и народа у 20. веку. Човеку, чији нас подвиг љубави, жртве, смирења, и (с)трпљења и данас може поучити како да у Христу живимо. Године његовог управљања Шабачко – ваљевском епархијом обележили су најдраматичнији и најтрагичнији догађаји на овим просторима. Владика Симеон понео је свој крст храбро и достојанствено, без роптања или пак чињења компромиса са представницима сила овог света. Данас, када обележавамо шест деценија од његовог престављења Господу, свака реч о Владики Симеону, изговорена и написана, прилог је култури сећања која код нас Срба никако да пусти корене. Због нас самих, како би постали бољи. Њему овоземаљске хвале никада нису биле важне, а Онај Коме је током живота на земљи тежио засигурно га је одавно загрлио. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

1. Намера ми је да вам кажем неку реч о најсавршенијој међу врлинама, па вас молим да ми отворите уши, ви који желите да достигнете њену меру и који се припремате да напредовањем и уздизањем у осталим врлинама досегнете њену висину, односно молим вас да саберете ум и обратите пажњу на оно о чему ћу вам говорити, како бисте, поучивши се из ове беседе томе у чему се састоји делање тиховања, похитали, стремећи његовим достојности и богатству, да се покажете достојнима да га примите и чините. А сада ћу започети са беседом и ради оних који воле тај подвиг увод ћу оставити сасвим кратким. 2. Нека, дакле, онај ко тихује и седи сам у келији постане налик првомученици Текли, јер она је седела пред вратима и пажљиво слушала учење Павлово, оставивши светске ствари и телесне потребе (и није се мицала,записано је, него се попут паука приљубила вратима и није устајала ни да једе ни да пије, него је слушала Павла). А када је он пошао, појурила је за њим, побегавши сама и оставивши и родитеље, и заручника и све друго, па је једино њега са чежњом тражила, не желећи ни да се сети некога другог осим Павла. Јер толика је чежња за Павлом беше обузела, да је, ваљајући се на месту где је Павле седео и учио, целивала тле на ком су стајале његове стопе. Нека ти се не чини да сам нешто од овога испричао без разлога, него ако ниси нашао, потражи и наћи ћеш. 3. Нека буде, ако је угодно, и као блудница, која умно грли, целива и сузама кваси стопе Господње и која не гледа ни у кога другог осим у Онога Који може да јој опрости грехе. Нека буде и као робињица чије су очи уперене у руке господарице њене, и нека и он нетремице гледа у руке Господа и Бога свог. Нека буде и као невеста која заједно са жеником Христом заједно леже у сједињењу и заједно са Њим устаје у вечни живот или, радије, свагда у њему пребива и он у њој. Нека, ако може, буде и као један од великаша који предстоје земном цару у његовој одаји и са њим пријатељски и тајно разговарају, лицем у лице говорећи са својим Владиком. 4. Нека тиховатељ буде као они који су се успели на Таворску гору заједно са Исусом и угледали блиставо сијање, светлост Његовога лика икако су Му се измениле хаљине, па су се, видевши светли облак и чувши глас Очев који каже: Ово је Син Мој љубљени, задивили и пали ничице,како би и он могао да каже као Петар: Господе, добро нам је овде бити. Ако хоћеш да учинимо три сенице, једну за Тебе и Оца Твога и Светога Твог Духа, једно царство, да учинимо вечним обиталиштем душу и тело и ум, обнављајући их очишћењем, и да их помоћу разноврсних врлина изградимо у висину. Или нека буде попут оних који су ономад седели у јерусалимској горњици [горњици], и сам, попут њих, очекујући силу са висине и примајући Утешитеља Који је дошао, сматран од плотских пијаним и хвалисавцем који се узноси изнад своје природе, тиме што ће излагати ново и тумачити стара учења, говорити језике и оповргавати речи оних који се противе учењу Духа. 5. Нека буде и као Мојсеј на врху горе, нека се туда попне сам и нека уђе у облак и сакрије се од туђих очију. И, ако постане такав, он неће видети само позадину Божију, него ће свесно стати пред лице Његово и,гледајући само Бога и од Њега посматран и слушајући Његов глас, најпре ће бити посвећен у тајне Царства Небеског, а затим ће их и за друге узаконити. Просветлиће се и друге ће просветлити светлошћу знања. Биће помилован, а затим ће помиловати. Он тражи и прима и, примивши, предаје онима који га траже, ослобађа себе самога од окова зла, а затим сам ослобађа и друге. 6. Нека онај ко правилно тихује буде као они који су седели унутра,иза врата затворених из страха јудејског. И када угледа Исуса да улази,Исуса Који је, тачније, свугде и присутан је у њему, нека затражи и прими мир који ће му Он дати, али нека са страхом и трепетом прими и Духа Светога Кога Он удахњује. Нека добро гледа и нека умним рукама ума и чулима душе добро опипа да ли је то лично Бог над свима. Јер Он неће узнегодовати због његовога занимања, него ће одобрити његову похвалну бојазан и рећи му некако овако: „Зашто си узнемирен и зашто ти помисли улазе у срце? Мир теби. Ја сам, не бој се! Ево славе Мога божанства. Дотакни Ме и знај да сам Ја. Окуси и види да онај који је тама и који се привидно, а не истински обликује у ангела светлости доброту, сладост, радост, умно чуло и просветљење душе нити има, нити ће ти их пренети, као што видиш да ти Ја чиним“. 7. Дакле, тиховатељ је дужан да о свему што смо рекли не само мисли,него је обавезан да све то свакога дана чини и гледа на делу. А ако не поступа тако док седи и проводи време у својој келији, каква му је корист од тога што затвара своје тело међу зидове? Ум је невештаствен и бестелесан и не држе га зидови, него божански Дух, и он стоји у свом природном поретку и беседи са Богом. Дакле, ако онај ко седи сам у келији не зна добро ово што смо рекли и не држи то као непрестано духовно делање, шта друго он има да ради? Наиме, ко је одступио од заповести и телесно починуо од дела, ако не зна да дела духовно, свакако је беспослен и у једном, и у другом. А ако је беспосличење зло, заиста греши онај ко то чини, јер ономе ко зна духовно делање не смета да обавља и дела заповести Божијих која се телесно испуњавају, него им, штавише, и те како помаже и лакше их испуњава, док онај ко показује вештину само у ономе што се дешава споља, односно бави се само подвигом, ако престане њиме да се бави, више не може да обавља ни духовна дела. Како то? Зато што у рукама држи алатке и грађу, али, будући да нема искуства у вештини, он не уме ни да припреми, нити да заврши неко дело, него му се посао испоставља као непостојан и јалов. А да би разумео смисао овога о чему је реч, то ћу ти разјаснити на другим примерима. 8. Колико је, можеш ли да кажеш, оних који су се трудили да плачу попут блуднице, а нису примили опроштај грехова као она? Колико их је који су се успели на Таворску гору и који то све до данас чине, а да никако нису видели Господа Који се тамо преобразио – свакако не због тога што Исус Христос тамо није присутан, јер јесте присутан, него зато што нису достојни да угледају Његово Божанство? Колико је Јудеја било у дому где су седели апостоли, а нико од њих није примио Утешитеља? Колико је оних који тумаче Писма, а да нису познали Онога Ко у Писмима говори?Колико их је који су помрли по пештерама и планинама, а да нису постали достојнији од света, тако да свет не буде достојан њих, него су се свету – о,судова Твојих, Господе – и они прибројали? Колико их је који су тиховали и сада тихују, а да не знају ни значење саме те речи, а да не кажем тајну у тиховању сакривену? Јер не даје се знање Бога од спољашњег тиховања, како неки погрешну схватају речи отпочините и видите да сам Ја Бог, него се радије тиховање рађа од знања Бога у ономе ко се законито и правилно бори и подвизава. Наиме, ако починком назовемо уздржавање од дела, а тиховањем беспосличење и томе дамо предност у односу на делање врлина, како ћемо испунити Христов закон и апостолску заповест, када Он каже: Што хоћете да вама чине људи, тако чините и ви њима, и опет: Кад вам, дакле, опрах ноге Ја, Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге, и опет: Ко хоће да буде први, нека буде последњи од свију и свима слуга, и: Ко не ради нека ни не једе, и на другом месту: Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима и: Руке ове послужиле су Мени и онима који су са Мном. 9. Јер нико од апостола и њихових прејемника, богоносних отаца,нипошто није претпоставио тиховање богоугодним делима, него су се,испуњавањем заповести доказавши веру, свесно удостојили љубави Божије и, као они који су се законито подвизавали, пошто су као знамен победепримили знање Бога у љубави и свом снагом пожелели да пребивају са Њим, нашли су се ван попришта и метежа духовнога рата. И они који се законито подвизавају још увек се налазе ван тога, кушајући плодове свога труда без брига и везаности за земно и жалосно. А када се ненасито насладе тим добром и увере се да, сагласно божанском Апостолу, страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити и да ће свако примити своју плату према своме труду, неће се задовољити претходним подвизима, него ће од тога починка и насладе поново кренути у подвиге, сагласно ономе што је рекао Богослов, од тиховања ка речи, не ради себе самих, премда и ради себе, него ради Бога за Којим чезну и Који чезне за њима. Они више нити наносе, нити примају ударе, нити се као пре хватају у коштац са непријатељима, него су им страшни и самом појавом. Јер како се појаве, њихови непријатељи дају се у бег, а они рањене одмах исцељују, повијају и помазују, па их уче како треба да воде борбу, са каквим оружјем и каквим направама. 10. Ако онај ко тихује и предстоји другима и ко је узео на себе да друге поучава не зна све ово, нити је онај ко мисли да тихује тиховатељ, него седи у незнању, затворен само у своје тело, нити је предстојатељ онај ко мисли да предстоји, а не зна пут којим иде, него, напротив, ходи ван пута, а оне који га прате заједно са собом баца у понор вечног огња, нити је учитељ других онај ко мисли да поучава, него је лажљивац и варалица, јер истинску мудрост, Господа нашега Исуса Христа, нема у себи. И чему говорити о везивању и разрешавању који таквима припадају, када и они који у себи имају Утешитеља Који им отпушта грехе дрхте у страху да не учине нешто мимо воље Онога Који је у њима и кроз њих говори? И ко је тако луд и толико дрзак да, пре него што прими Утешитеља, говори и чини дела Духа и без воље Божије чини оно што је Божије? Авај онима који се на то усуђују у страшни дан суда, када ће непоткупљиви и неумољиви судија Господ седети на престолу и страшном судилишту, дајући свакоме по делима и мислима и речима његовим, а Коме доликује свака слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и свагда и у бесконачне векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: Подземни дом Царице небеске: Необична историја једног од највећих светилишта у Црној Гори Скромни и смирени дајбабски старац Jeромонах Исак (Симић): Преподобни Симеон Дајбабски, образац монахујућих последњих времена На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Предговор из књиге Преподобни старац Симеон иа Дајбаба, Протојереј Василије, Цетиње 1991. Митрополит Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом празника Светог Симеона Новог Богослова доносимо његову беседу о љубави: Браћо и оци, желим да Вам говорим о ономе што доприноси душевној користи и стидим се, сведок ми је Христос истина, љубави ваше, знајући своју недостојност. Због тога бих хтео да свагда ћутим, како Господ зна, и да ни главу не подижем и лик човеков да не гледам, јер у себи имам савест која ме осуђује што сам уопште недостојно назначен да свима вама будем предстојатељ, као да познајем пут, а не знам ни шта ми је пред носом и нисам се ни примакао путу који води ка Богу. Стога ме обузима велика и силна жалост што сам ја, ништавни, назначен да водим вас, достојне свака части, које би радије требало сам да имам за водиче, као онај који је последњи од свих и по годинама и по узрасту, а немам реч делатну и животом посведочену да вас саветујем и подсећам на оно што се тиче закона и воље Божије, јер ни то о чему желим да говорим знам да никада нисам испунио. И знам добро да Господ и Бог наш не блажи само онога ко говори, него онога ко је, пре него што је рекао, то и учинио. Јер блажен је, каже, ко изврши и научи, тај ће се великим назвати у Царству Небеском[1]. Наиме, слушајући таквога учитеља, и ученици добијају вољу да се угледају на њега и не стичу толико користи од његових речи, колики подстрек добијају од његових добрих дела која их наводе да чине исто што ион, а ја сам у себи то не видим и не сматрам да у мени има ичег доброг. Али преклињем и молим све вас, љубљена браћо моја, да не гледате на мој расејани живот, него на заповести Господње и на учења отаца наших светих. Јер та светила нису написала ништа што претходно нису учинили,и то са успехом. 2. Дакле, пођимо сви ми једним заједничким путем, путем заповести Христових које нас узводе на небо и ка Богу. Јер премда Реч и упућује на различите путеве, речено је да се Он раздељује на многе не по Својој природи, него према сили и вољи свакога појединце. Наиме, полазећи од многобројних и различитих дела и поступака, као да крећемо са различитих места и из многих градова, свако од нас хита да доспе у једно прибежиште,Царство Небеско. А под делима и путевима треба подразумевати духовне врлине људи који су живели по Богу, те они који су почели да ступају таквим путем дужни су да стреме једном циљу, како би се из различитих области и места сабрали, како је речено, у једном граду, у Царству Небеском, и удостојили се заједничког царевања са Христом, покоривши се једноме цару Богу и Оцу. Као град овде би требало да разумеш један град, а не многе – свето и нераздељиво тројство врлина[2], или, боље рећи, прву међу њима, коју називају и крајњом, јер је конац добара и већа је од свих. Говорим о љубави, на којој се темељи и свака вера и изграђује свака нада и без које нити је настало ишта од онога што постоји, нити уопште има да настане. И бројна су њена имена, бројна су њена дела, још су бројније њене одлике и постоји мноштво њених божанских својстава, али њена природа је једна и свима без разлике потпуно скривена – и ангелима, и људима, и свакој другој твари која нам је можда непозната. Она је разумом недостижна, у слави недоступна, њене замисли су неистраживе, вечна је јер је и безвремена, несагледива, јер се умом постизава а не поима. Бројне су лепоте тог нерукотвореног и светог Сиона и онај ко је започео да их посматра више се не радује чулним сазрцањима и више није привржен слави овога света. 3. Допустите ми, стога, да се најпре мало посветим и обратим љубави и да јој посветим сву чежњу коју имам. Када се, љубљени моји оци и браћо,сетих лепоте непорочне љубави и када се изненада њена светлост нађе у моме срцу и обузе ме њена сладост, ја сам изгубио спољашња чула и умом се потпуно повукао од житејских ствари, заборавивши на свакидашњицу. А затим се, не знам ни како, она опет удаљила од мене и оставила ме да тугујем над сопственом слабошћу. 4. О, љубави свежељена, блажен је онај који те је пригрлио, јер више неће пожелети да страсно пригрли лепоту ичега земљородног. Блажен је онај ко те је обујмио из чежње Божије, јер ће се одрећи читавога света и никако се неће упрљати, ма ком се човеку приближио. Блажен је онај које заволео твоју лепоту и насладио се њоме са бескрајном чежњом, јер ће се душевно освештати водом и крвљу која од тебе непорочно струји. Блажен је ко те је жудно пригрлио, јер духовно ће се изменити добром изменом и душом ће се обрадовати, будући да си ти радост неизрецива. Блажен јеко те је стекао, јер ће светска блага сматрати трицама, пошто си ти истински неисцрпно благо. Блажен је и триблажен и онај кога си ти примила,јер ће у привидној беславности бити славнији од свих славних и часнији и уваженији од свих поштованих. Хваљен је свако ко теби стреми, још је више хваљен ко те је нашао, а најблаженији је онај кога си ти заволела, кога си ти примила, кога си ти поучила, ко се настанио у теби и кога си ти отхранила као храном Христом бесмртним, Христом Богом нашим. 5. О, љубави божанска, где Христа држиш? Где Га кријеш? Зашто си узела Спаситеља света и удаљила се од нас? Одшкрини и нама недостојнима враташца своја, да и ми видимо Христа Који је пострадао ради нас и да поверујемо да Његовом милошћу, када Га видимо, више нећемо умрети. Отвори нам, ти која си Му постала врата за Његово јављање у плоти,која си присилила штедру утробу нашега Владике која се не да присиљавати да понесе грехе и слабости свих, и немој нас одбацити, говорећи: Не познајем вас. Буди са нама, да би нас познала, јер смо ти непознати. Настани се у нама, да кроз тебе и смирени Владика дође и посети нас, а ти да Му изађеш у сретање (јер ми смо сасвим недостојни), како би, мало побеседивши са тобом, затим допустио и нама грешницима да паднемо пред Његове непорочне ноге; и побеседи са Њиме о нашим врлинама и замоли да нам се остави дуг наших грехова, како бисмо се кроз тебе поново удостојили да служимо самоме Владици и да се Он о нама стара и храни нас. Јер не дуговати ништа, а гинути од глади и сиромаштва, доноси безмало исту плату и казну. 6. Дај нам опроштај, света љубави, и дај нам да кроз тебе окусимо блага нашега Владике – блага чију сладост нико не може да окуси осим кроз тебе. Јер ко те није заволео како доликује и кога ниси ти заволела како је потребно, можда и трчи, али не дохвата се циља. Стање свакога ко трчи пре него што се пут оконча јесте нерешено. А о ономе ко се тебе домогао или кога си га ти ухватила свакако нема никакве сумње, јер ти си завршетак закона, ти која ме окружујеш, која ме сажижеш и која ме од срдачног бола узносиш ка бескрајној чежњи за Богом и за мојом браћом и оцима. Јер ти си учитељица пророка, сапутница апостола, сила мученика, надахнуће отаца и учитеља, свих светих усавршење и моја припрема за ово служење. 7. Али опростите ми, браћо, што сам се мало удаљио од поуке, што ми је чежња за љубављу учинила. Јер сетих се ње и обрадова се срце моје,речима божанственог Давида, и предадох се слављењу њених дивота. Зато бих желео да се и ваша љубав устреми ка њој колико год може и да је достигнете, трчећи са вером, и ваше наде неће се показати узалудне. Јер свака марљивост и сваки подвиг учињен са много напора, који не достижу љубав у скрушеном духу, узалудни су и не доносе никакав користан плод. Наиме, ни у једној другој врлини или испуњењу Господње заповести не може се познати ученик Христов: По томе ће, каже, сви познати да сте Моји ученици, ако љубите једни друге. 8. Због ње Логос постаде плот и настани се међу нама, због ње се очовечио и истрпео добровољно сва животворна страдања, да би сопствено створење ослободио из окова ада и узнео га на небеса. Због ње су Апостоли прешли онај бескрајни пут и читаву васељену удицом и мрежом речи уловили, из бездана идолског безумља је извукли и довели је до избављења у луци Царства Небеског. Због ње су мученици пролили своју крв, како не би Христа изгубили. Ради ње су богоносни оци наши и васељенски учитељи своје душе за васељенску и апостолску Цркву радо положили. И ја, ништавни, преузео сам на себе да штитим вас, пречасне оце и браћу своју, како бих, подражавајуђи њима колико могу, ради вас поднео и потрпео и учинио све што служи вашем назидању и користи и не бих ли вас представио као жртве савршене, свепаљенице словесне, на трпези Божијој. Јер ви сте чеда Божија, деца коју ми је дао Бог, моја утроба, моје очи. Висте, да се изразим апостолским речима, моја хвала и печат мога учења. 9. Зато поревнујмо, љубљена моја у Христу браћо, да како свим другим, тако и међусобном љубављу служимо Богу и ономе кога сте изабрали да имате за образац оца духовнога, премда сам далеко од тога да будем достојан, да би се Бог радовао вашој једномислености и усавршавању, ада се радујем и ја смирени, гледајући како све више напредује ваш живот по Богу у вери, у чистоти, у страху Божијем, у благоверју, у скрушености и у сузама, кроз које се чисти унутрашњи човек и преиспуњава се светлошћу божанском, те сав постаје испуњен Духом Светим у скрушеној души и понизном уму, а радост моја постаје ваш благослов и увећање непропадљивог и блаженог живота у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава у векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Божанственом благодашћу просветливши се, и по смрти показујеш светлост живљења свога и истачеш миро благоухања онима што притичу ка гробници моштију твојих, и народ свој упутио и к светлости Богопознања, Симеоне оче наш, Христа Бога моли да нам дарује велику милост. У празничном прилогу прочитајте: Житије преподобног Симеона Мироточивог и о лози преподобног Беседа Патријарха српског Иринеја на празник преподоног Симеона Мироточивог, 2016. лета Господњег Беседа Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на празник преподобног Симеона мироточивог, 2017. лета Господњег Беседа блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима на празник преподобног Симеона Мироточивог, 2016.лета Господњег у ветерничком храму Беседа протојереја-ставрофора др Радомира Поповића изговорена 26. фебруара 2014. године на Светосимеоновској академији на Коларцу Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Предавање Архимандрита Јефрема, игумана светогорског Манастира Ватопеда, "Свети Сава и Свети Симеон у манастиру Ватопеду", одржано на Симпосиону о женском монаштву, одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича

Браћо и оци, желим да Вам говорим о ономе што доприноси душевној користи и стидим се, сведок ми је Христос истина, љубави ваше, знајући своју недостојност. Због тога бих хтео да свагда ћутим, како Господ зна, и да ни главу не подижем и лик човеков да не гледам, јер у себи имам савест која ме осуђује што сам уопште недостојно назначен да свима вама будем предстојатељ, као да познајем пут, а не знам ни шта ми је пред носом и нисам се ни примакао путу који води ка Богу. Стога ме обузима велика и силна жалост што сам ја, ништавни, назначен да водим вас, достојне свака части, које би радије требало сам да имам за водиче, као онај који је последњи од свих и по годинама и по узрасту, а немам реч делатну и животом посведочену да вас саветујем и подсећам на оно што се тиче закона и воље Божије, јер ни то о чему желим да говорим знам да никада нисам испунио. И знам добро да Господ и Бог наш не блажи само онога ко говори, него онога ко је, пре него што је рекао, то и учинио. Јер блажен је, каже, ко изврши и научи, тај ће се великим назвати у Царству Небеском[1]. Наиме, слушајући таквога учитеља, и ученици добијају вољу да се угледају на њега и не стичу толико користи од његових речи, колики подстрек добијају од његових добрих дела која их наводе да чине исто што ион, а ја сам у себи то не видим и не сматрам да у мени има ичег доброг. Али преклињем и молим све вас, љубљена браћо моја, да не гледате на мој расејани живот, него на заповести Господње и на учења отаца наших светих. Јер та светила нису написала ништа што претходно нису учинили,и то са успехом. 2. Дакле, пођимо сви ми једним заједничким путем, путем заповести Христових које нас узводе на небо и ка Богу. Јер премда Реч и упућује на различите путеве, речено је да се Он раздељује на многе не по Својој природи, него према сили и вољи свакога појединце. Наиме, полазећи од многобројних и различитих дела и поступака, као да крећемо са различитих места и из многих градова, свако од нас хита да доспе у једно прибежиште,Царство Небеско. А под делима и путевима треба подразумевати духовне врлине људи који су живели по Богу, те они који су почели да ступају таквим путем дужни су да стреме једном циљу, како би се из различитих области и места сабрали, како је речено, у једном граду, у Царству Небеском, и удостојили се заједничког царевања са Христом, покоривши се једноме цару Богу и Оцу. Као град овде би требало да разумеш један град, а не многе – свето и нераздељиво тројство врлина[2], или, боље рећи, прву међу њима, коју називају и крајњом, јер је конац добара и већа је од свих. Говорим о љубави, на којој се темељи и свака вера и изграђује свака нада и без које нити је настало ишта од онога што постоји, нити уопште има да настане. И бројна су њена имена, бројна су њена дела, још су бројније њене одлике и постоји мноштво њених божанских својстава, али њена природа је једна и свима без разлике потпуно скривена – и ангелима, и људима, и свакој другој твари која нам је можда непозната. Она је разумом недостижна, у слави недоступна, њене замисли су неистраживе, вечна је јер је и безвремена, несагледива, јер се умом постизава а не поима. Бројне су лепоте тог нерукотвореног и светог Сиона и онај ко је започео да их посматра више се не радује чулним сазрцањима и више није привржен слави овога света. 3. Допустите ми, стога, да се најпре мало посветим и обратим љубави и да јој посветим сву чежњу коју имам. Када се, љубљени моји оци и браћо,сетих лепоте непорочне љубави и када се изненада њена светлост нађе у моме срцу и обузе ме њена сладост, ја сам изгубио спољашња чула и умом се потпуно повукао од житејских ствари, заборавивши на свакидашњицу. А затим се, не знам ни како, она опет удаљила од мене и оставила ме да тугујем над сопственом слабошћу. 4. О, љубави свежељена, блажен је онај који те је пригрлио, јер више неће пожелети да страсно пригрли лепоту ичега земљородног. Блажен је онај ко те је обујмио из чежње Божије, јер ће се одрећи читавога света и никако се неће упрљати, ма ком се човеку приближио. Блажен је онај које заволео твоју лепоту и насладио се њоме са бескрајном чежњом, јер ће се душевно освештати водом и крвљу која од тебе непорочно струји. Блажен је ко те је жудно пригрлио, јер духовно ће се изменити добром изменом и душом ће се обрадовати, будући да си ти радост неизрецива. Блажен јеко те је стекао, јер ће светска блага сматрати трицама, пошто си ти истински неисцрпно благо. Блажен је и триблажен и онај кога си ти примила,јер ће у привидној беславности бити славнији од свих славних и часнији и уваженији од свих поштованих. Хваљен је свако ко теби стреми, још је више хваљен ко те је нашао, а најблаженији је онај кога си ти заволела, кога си ти примила, кога си ти поучила, ко се настанио у теби и кога си ти отхранила као храном Христом бесмртним, Христом Богом нашим. 5. О, љубави божанска, где Христа држиш? Где Га кријеш? Зашто си узела Спаситеља света и удаљила се од нас? Одшкрини и нама недостојнима враташца своја, да и ми видимо Христа Који је пострадао ради нас и да поверујемо да Његовом милошћу, када Га видимо, више нећемо умрети. Отвори нам, ти која си Му постала врата за Његово јављање у плоти,која си присилила штедру утробу нашега Владике која се не да присиљавати да понесе грехе и слабости свих, и немој нас одбацити, говорећи: Не познајем вас. Буди са нама, да би нас познала, јер смо ти непознати. Настани се у нама, да кроз тебе и смирени Владика дође и посети нас, а ти да Му изађеш у сретање (јер ми смо сасвим недостојни), како би, мало побеседивши са тобом, затим допустио и нама грешницима да паднемо пред Његове непорочне ноге; и побеседи са Њиме о нашим врлинама и замоли да нам се остави дуг наших грехова, како бисмо се кроз тебе поново удостојили да служимо самоме Владици и да се Он о нама стара и храни нас. Јер не дуговати ништа, а гинути од глади и сиромаштва, доноси безмало исту плату и казну. 6. Дај нам опроштај, света љубави, и дај нам да кроз тебе окусимо блага нашега Владике – блага чију сладост нико не може да окуси осим кроз тебе. Јер ко те није заволео како доликује и кога ниси ти заволела како је потребно, можда и трчи, али не дохвата се циља. Стање свакога ко трчи пре него што се пут оконча јесте нерешено. А о ономе ко се тебе домогао или кога си га ти ухватила свакако нема никакве сумње, јер ти си завршетак закона, ти која ме окружујеш, која ме сажижеш и која ме од срдачног бола узносиш ка бескрајној чежњи за Богом и за мојом браћом и оцима. Јер ти си учитељица пророка, сапутница апостола, сила мученика, надахнуће отаца и учитеља, свих светих усавршење и моја припрема за ово служење. 7. Али опростите ми, браћо, што сам се мало удаљио од поуке, што ми је чежња за љубављу учинила. Јер сетих се ње и обрадова се срце моје,речима божанственог Давида, и предадох се слављењу њених дивота. Зато бих желео да се и ваша љубав устреми ка њој колико год може и да је достигнете, трчећи са вером, и ваше наде неће се показати узалудне. Јер свака марљивост и сваки подвиг учињен са много напора, који не достижу љубав у скрушеном духу, узалудни су и не доносе никакав користан плод. Наиме, ни у једној другој врлини или испуњењу Господње заповести не може се познати ученик Христов: По томе ће, каже, сви познати да сте Моји ученици, ако љубите једни друге. 8. Због ње Логос постаде плот и настани се међу нама, због ње се очовечио и истрпео добровољно сва животворна страдања, да би сопствено створење ослободио из окова ада и узнео га на небеса. Због ње су Апостоли прешли онај бескрајни пут и читаву васељену удицом и мрежом речи уловили, из бездана идолског безумља је извукли и довели је до избављења у луци Царства Небеског. Због ње су мученици пролили своју крв, како не би Христа изгубили. Ради ње су богоносни оци наши и васељенски учитељи своје душе за васељенску и апостолску Цркву радо положили. И ја, ништавни, преузео сам на себе да штитим вас, пречасне оце и браћу своју, како бих, подражавајуђи њима колико могу, ради вас поднео и потрпео и учинио све што служи вашем назидању и користи и не бих ли вас представио као жртве савршене, свепаљенице словесне, на трпези Божијој. Јер ви сте чеда Божија, деца коју ми је дао Бог, моја утроба, моје очи. Висте, да се изразим апостолским речима, моја хвала и печат мога учења. 9. Зато поревнујмо, љубљена моја у Христу браћо, да како свим другим, тако и међусобном љубављу служимо Богу и ономе кога сте изабрали да имате за образац оца духовнога, премда сам далеко од тога да будем достојан, да би се Бог радовао вашој једномислености и усавршавању, ада се радујем и ја смирени, гледајући како све више напредује ваш живот по Богу у вери, у чистоти, у страху Божијем, у благоверју, у скрушености и у сузама, кроз које се чисти унутрашњи човек и преиспуњава се светлошћу божанском, те сав постаје испуњен Духом Светим у скрушеној души и понизном уму, а радост моја постаје ваш благослов и увећање непропадљивог и блаженог живота у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава у векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Преподобни Симеон Дајбабски: Из ризнице духовних поука – Стослов први 1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу. 2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља. 3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја. 4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу. 5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада. 6. Бог укорава људе да их добру научи. 7. Бог чека грешника на покајање све до смрти. 8. Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће. 9. Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени. 10. На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају. 11. Да нема снијега не би саонице вриједеле и да нема вјечног живота не би човјек имао значаја. 12. Рекло би се да вечером сунце у море тоне, а слава овога свијета да је то права слава. Међутим, сунце је на небу, а права слава у Бога. 13. Човјек је тумач славе Божије и посредник између Бога и природе, ако је чист и праведан. 14. На царском двору види се свјетска моћ, а на праведном човјеку Божија слава. 15. Сваки човјек прима од Бога неки дар којим га управља ка путу спасења. 16. Свако је од нас велики сиромах без Божијег дара. А Бог свакога дарива. 17. Наш живот брзо пролази као кап росе што цвијет грли. 18. Људски вијек је кратак као један дан а затим долази дубока смрт као дубока ноћ. Зато живи часно и чувај се од гријеха док траје дан твога живота, јер када дође ноћ твоје смрти све је касно. 19. Овај свијет је као цвијет: има у себи и меда и горчине и брзо вене. Праведници га мудро користе, па се подвизима на вријеме спасавају. 20. Има људи који непримјетно живе у овом свијету и своје врлине крију. Али доћи ће час да се виде њихова дјела и да се прославе у вечности. 21. Као што сјеверни вјетар разгони маглу, тако и осјећање страха Божјег зле мисли. 22. Човјек је као воћка. Један газда хтједе да посијече неродну воћку. А слуга га замоли да је остави, па ће је он окопавати и његовати. И збиља идуће године донесе плодове. Тако милост Божја и нама продужава године живота да донесемо плодове покајања. 23. Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен. 24. Свакоме учини добро вазда и не разликуј људе ни по чему, осим гријеха. 25. Треба на вријеме да упознаш своје моћи и да не заборављаш да си смртан и да ове ноћи можеш умријети. Зато се на време побрини о својој и туђој души. 26. Кад бациш клинац у ватру, постаје усијан као и она. Тако и ти кад слушаш Божју науку и по њој живиш, постајеш сличан Богу. 27. Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат. 28. За добру слику треба вјешт мајстор, здрава даска и постојане боје. У твоме дјетињству, даска твога срца може да прими разне боје. Чувај чистоту свога срца да би Господ у њему насликао Свој божански лик. 29. Дух Свети освећује васељену. Он и тебе освећује и у теби борави ако си му послушан чистим срцем у коме огањ љубави спаљује сваки гријех. 30. На пароброду траже карту од путника, а на небу од хришћана срце чисто. 31. Возач треба да мијења гуму испод кола кад је у квару, а хришћанин да чисти своје срце. 32. Прикупи средства, па гради кућу; а срце очисти па се Богу моли. 33. Нека ти не лежи стока испод тавана нити препуњај стомак јелом: биће ваздух чистији у кући, а срце ведрије у њедрима. 34. Около куће нека ти је двориште, а око срца страх Божји ради сигурности тијела и душе. 35. Кад хоћеш коња да појашеш, изједначи реминике од узде у руци, а кад станеш Богу да се молиш исправи своје срце. 36. Не држи сваки коњ једнако ков, нити сваки човјек љутину на ближњега. Код коња то зависи од копита, а код човјека од његовог срца 37. У млину је ред, ко први дође, први меље. А у Рају правило: ко светије живи томе и првенство. 38. Ко хоће да хвата младу пчелу нека има при себи љубичицу, а ко жели да има Духа Светог нека му је срце чисто. 39. Пчеле не дају туђим пчелама у њихове кошнице, ни прави хришћани грешним мислима у своје срце. 40. Могу бити и дрвени обручи на бачви па да држе скупо вино и сиромаси људи да имају право срце. 41. Причувај барут од кише и влаге, а срце од уживања и страсти да не пострадаш. 42. Чувај очи од прашине и дима, а срце од зависти и жена, да не будеш слијеп телом и душом. 43. На Васкрс је прилично да имаш шарено јаје у џепу, а срце чисто у свако доба. 44. Густа шума краси сваки манастир, а чисто срце радује Господа Бога. 45. На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава. 46. Може прстен носити и ко се није вјерио и свето живјети и ко није калућер. 47. Из коњског репа ваде се струне за гусле, а из паћеног живота вјечна слава у царству Божијем. 48. Не брини да видиш ноге у змије нити се надај да добијеш Рај без труда и напасти. Чувај се змије, особито мислене, и сноси биједе да заслужиш спасење. 49. Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви. 50. Снијег на сјеверу бива у тежини лакши, а у нади свака се мука лакше трпи. 51. Лисица када види да не може отети се из гвожђа, ногу прегризе, да живот спаси. И ти претрпи и пожртвуј се ради вјечног добра. 52. Што ће лампа кад је Сунце. И слава земаљска при небеској. Презри мање ради вишега, што је мудро и корисно. 53. Да се начини креч, треба кречану и имати, а да се стекне спасење треба се жртвовати. 54. Уклони се другом у снијегу с пртине, и претрпи ријеч љутине, биће паметније. 55. Војнички шатор брани војнике од кише и врућине, а ћутање хришћанина у животу од оуде и лажи. 56. чисти прозори диче кућу, а мудре ријечи славе човјека. 57. кад вино стане, љепше је, а ријеч смишљенија важнија је. 58. Послије трке проходај коња, а послије љутине помири се са братом; што прије то боље. 59. Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи Духа Светог не говори много. 60. Не дај тигли да пане са крова нити грешан дан да буде у твом животу да не останеш без крова и без спасења. 61. Чувај огледало од прашине, а савјест од грјеха да ти право казују: огледало лице, а савјест твоје поступке. 62. Узми паре прије него кренеш да возиш да не буде љутње, а промисли прије, па реци да не буде гријеха. 63. Медовину је лако начинити гдје има доста меда, и душу спасити гдје је страх Божји. 64. Кројач не шије одијело идући нити се тече душа лежећи. Кројачу треба да сједне, а хришћанину да се жртвује. 65. Какше је телету поиграти од три мјесеца него волу од више година. И човијеку душу спасити на три рапа земље него богаташу на великој имовини. 66. Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво. 67. За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење. Кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе. 68. Ко ти је кућа сламом покривена, чувај се пожара и ако ти је душа мила не дружи се са женама због двоструког огња. 69. Имај пред кућом воду, а пред очима слово Божије, па ће бити чистији тијело и душа. 70. Оба камена у млину кад су љута, не могу жито мљети како треба; ни онај који једнако воли свијет и Бога не може душу спасити. 71. Пијани кројач штети одијело, а празни разговор квари душу. 72. И без велике воде, може млин да меље, и без даривања блага, може се душа спасити. 73. Заробљена јаребица тугује за шумом и слободом, а грешна душа за Богом и вјечним животом. 74. Лака је пљева од пшенице, али се и од ње може товар накупити, као и од малих грехова душа опаклити. 75. Немој сакривати прут од деце ни смртну успомену од душе, биће деца мирнија а душа побожнија. 76. Неки се људи прекрсте кад гром удари, а неки се сјете смрти само кад мртвог виде. Прекрсти се и без грома и сјети се смрти и без мртваца, па ћеш мање гријешити. 77. Увијек мисли о својој души и кад си срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини. 78. Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш радити ако је изгубиш? 79. Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је таква као онај који се враћа у Очев загрљај. 80. Твоје имање на земљи је ништавило као и оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу. 81. Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дијела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси. 82. Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула. 83. У рат се не иде без праха и олова нити се живи хришћански без вјере и добрих дјела. 84. Треба јака студен па да се ријека заледи и много прегнућа па да се вјера одржи. 85. Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају. 86. Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје. 87. Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе. 88. Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру. 89. Дијете плаче када га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице. 90. Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља и усијеве. А човјек је земља и прашина, али вјером свијет побјеђује. 91. Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење. 92. Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу. 93. Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима. 94. Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту. 95. Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош. 96. Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава. 97. Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити. 98. Силна киша може и кречану угасити, а тјелесна задовољства вјеру изгубити. 99. По својој вољи кречи кућу, а у свакој прилици чини добро, бићеш миран. 100. Ево и голуб се научи да писмо носи, а како да ти не навикнеш добра чинити. https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/03/31/преподобни-симеон-дајбабски-из-ризни/

У недељу, 3. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ храма Преподобног Симеона Мироточивог, одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Симеон Мироточиви - телесни и духовни родоначелник српског народа. Извор: Радио Беседа

Светом архијерејском Литургијом, коју је у храму Светог Симеона Мироточивог у Лесковцу служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, свечано је прослављена храмовна слава. Преосвећеном владики је саслуживало мноштво свештенства лесковачког краја, уз појање свештества и студената Богословског факултета. Након заамовне молитве освећени су славски дарови и преломљен је славски колач. Овогодишњи домаћин славе био је господин Иван Стаменковић, коме је након Литургије уручена „Благодарница“ управе храма. Звучни запис беседе Извор: Епархија нишка

У Лаври Преподобног Симеона – Манастиру Студеници обележена ктиторска Слава. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архимандрит студеничке лавре Тихон (Ракићевић), архимандрит Сава (Цветковић), протојереј-ставрофор Љубинко Костић, јеромонах Андреј (Сајц) из Манастира Дечани, јеромонах Виталије (Милошевић), јеромонах Орсисије (Ивановић), јеромонах Иларион из Манастира Преображење, протојереј Иван Радовановић, протојереј Радоја Сандо, протонамесник Здравко Николић, протонамесник Дејан Марковић, јерођакони Паладије Вукшић и Агапије Радојевић, као и ђакон Александар Грујовић. Присуствовао је велики број монаха, свештеника из Епархије и око 400 верника. Монаштво жичке Епархије је имало сабрање на коме је најпре говорио Владика Јустин, док су монаси и монахиње најпре саслушали Владику а после постављали питања и укључили се у разговор. Наша Света Црква ове године слави јубилеј – Осам векова од добијања аутокефалности. Манастир Студеница ове године, поред овог заједничког за сву нашу Цркву, обележава још три јубилеја. Осамсто двадесет година од престављења Преподобног Симеона, осамсто десет година од када је Свети Сава завршио Студенички типик. Последње редакторске измене Игуман Студенице Свети Сава унео је у типик пре него што је Преподобни Симеон обнародован као нови мироточац. Пре тога је Свети Сава комплетно завршио прво слово Студеничког типика, тј. Симеоново житије. Још један јубилеј који Студеница обележава је четиристо година од када је монах Аверкије Хиландарац преписао Студенички типик у Горњој испосници студеничкој 1619. године. Овај препис је једини који је преживео кроз сву нашу тешку историју. Аверкије је на крају преписа типика написао: Овај типик, то јест образник, Светога Саве Српског преписа се године 1619. у пећини Светог Саве испосници, јер би пре нас написан руком Светога Саве године, рече, када се престави господин Симеон. И тако да нико не отежава и преокреће, јер многе су речи обичне у овом номоканону, али веома корисне. Због тога заповеди Свети [Сава] да се прочита на почетку сваког месеца, јасно, као да се постављају служитељи. И ми сви не заборављајмо љубав Светог, знајући да он ће нам судити, као и апостоли дванаестом колену Израиљевом, а другим народима неће судити. А овоме је сведок Свети Никон, јер је и овај Свети наш апостол. Господе, стога молитвама обаспи нас, јер се и он моли за нас!При игуману кир Теофилу написано. Студенички типик у својој 35. глави одређује како треба прослављати успомену ктитора – Преподобног Симеона. Монах Силуан (Грујовић) Извор: Епархија жичка