Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'љубави!'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. МАРИНА СЕ СВЕТА ГОСПОДУ МОЉАШЕ, НА СВЕМУ ТИ ХВАЛА, ГОСПОДЕ И СПАСЕ. На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу. Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-marina,-ognjena-marija
  2. Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним упутио је посланицу поводом Светског дана заштите животне средине, у којој истиче да се наша Света Црква увек моли Богу за очување и заштиту животне средине. Позивајући се на Свето писмо, он подсећа да ако човек жели да живи у складу, миру и здрављу у овом свету, он мора поштовати и ценити своју средину као божанску творевину и да не сме злоупотребљавати овај велики Божји дар, него, штавише, у пракси показивати своју искрену благорадност Богу. Света Црква проповеда да човек не може бити аутономан од остатка творевине и да не може постојати без ње, па је зато мора штитити, чиме штити и себе. Господ је поставио човека у свету као цара и свештеника твари да чини дела светлости и љубави, а не да разара Божју творевину злоупотребом. Блажењејши наводи мишљења светих Отаца наше Цркве који су у својим делима изражавали свест о својој непосредној средини, као што је то чинио Свети Лука с горе Сириона који се старао о дрвећу и поврћу. Свети Козма Етолијски често би говорио да ће „људи бивати сиромашнији ако не показују љубав према дрвећу“. Он такође наглашава да ако је еколошки проблем у суштини духовни с великом моралном димензијом, онда докле год се човек не опходи према твари на исправан начин, он ће и даље постојати. Црква поштује животну средину речима и делима као божанску творевину, а посебно на Дан заштите животне средине 1. септембра (црквена нова година по новом календару), који је установила Васељенска патријаршија. Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
  3. -Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику, за часопис Слово из Кичинера, Канада, каже владика Кирило. Његово Преосвештенство буеносајрески и јужноцентралномарички Српске Православне Цркве г. Кирило радо се одазвао на позив да говори за часопис Слово из Кичинера, Канада. Ваше преосвештенство какве утиске носите са недавне посете српској заједници у Канади? -Прво користим прилику да поздравим вашу Редакцију и читаоце са текућим празницима у свјетлости Васкресења Христовог, које ни сјенка коронавируса не може помрачити, и да вам се захвалим што сте одлучили да овај разговор урадите баш са мном. Драго ми је да је моја посјета благословеној земљи Канади прошла запажено и још драже ако су моје ријечи некоме биле инспиративне. Мој добри домаћин преосвећени епископ Митрофан са сарадницима и вјерницима свакако се потрудио да ми боравак у Канади учини што пријатнијим, и свима сам им необично захвалан (нећу да наводим сва имена да не бих некога заборавио). Као што рекох, цијела моја посјета Канади била је под сјенком те пандемије која се ширила свијетом, међутим то није нимало умањило мој лијеп доживљај цијело вријеме моје посјете. Осјећао сам се као код куће јер сам заиста био окружен пријатељима, браћом. Срби у Канади су сасвим очували своју културу, језик, традицију и што је нарочито важно своју православну вјеру. То свједоче многи дивни Храмови урађени Богу и његовим светим угодницима. Било је заиста лијепо видјети те огромне храмове са лијепом архитектуром, упознати толико нових сродних душа, боравак у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону у току Четрдесетнице је такође незаборавно искуство. Поред свег гостопримства које сам доживио, епископ Митрофан, његови сарадници и вјерници су такође издвојили значајну материјалну помоћ за мисију наше Српске Православне Цркве у Средњој и Јужној Америци, на чему сам им посебно захвалан. За развој Српске Православне Цркве у Јужној Америци, како сте навели на једном предавању, битан је и догађај из 1945. у Словенији кад су комунисти код Зиданог Моста убили 120 српских свештеника и око 10.000 Срба. У истом периоду страдали су и усташе код Блајбурга у Аустрији. Како видите одлуку Католичке цркве да у Сарајеву одржи помен њима а да никад није осудила покољ наших људи код Зиданог Моста, у Јасеновцу, у Броду на Дрини, у логору Јадовно, нити у многим другим мјестима? -Да, сваки злочин, а нарочито тако масован, је васељенски и има васељенски значај. Ко убије једног невиног човјека, као да је све људе побио, пише у једној мудрој књизи. Ја нијесам историчар али процјене цифара неких историчара су у горњем случају много веће. Било како било, то је свакако утицало на ситуацију у нашој емиграцију по свему свијету, па и у Јужној и Централној Америци гдје би број свештенства и вјерног народа, да није тог злочина, био много већи. Тај злочин се десио и пред лицем цијеле хришћанске Европе (која је одавно умрљала тај епитет хришћанска) и тадашњег свијета и остао некажњен иако се знало ко је тако нешто тада могао да нареди. Зато немојте да нас чуди ни данашње понашање неких институција или држава према нашим жртвама из Другог свјетског рата. Слава Богу што је у нашем народу и Цркви сазрела свијест о поштовању и сјећању на те жртве. Наша Православна Црква је увијек имала поштовање према свакој невиној жртви из било ког народа или вјере, и у том духу је васпитавала и васпитава своје вјернике. Што ради Католичка црква данас није моје да судим, она има право да поштује и опоје своје невине жртве ако их је било, али исто тако мислим да би требало и да призна и поштује жртве других народа и вјера. У конкретном случају Блајбурга и миси Католичке Цркве по том поводу, могу само да наведем један веома оштар протест нашег дабробосанског митрополита Хризостома, који у том чину види покушај ревизије историје и оправдање злочина које је НДХ извршила, (поред осталих) и на територији Босне и Херцеговине, позивам читаоца да погледају сајт Дабробосанске епархије по следећем линку: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/vijest1687.html. Како се види из тог чланка од таквих покушаја рехабилитације усташке идеје ограђује се и добар дио католичке јавности у Аустрији и чак Хрватској. Можете ли нам укратко дати карактеристике Епархије на чијем сте челу? -Епархија буеносајреска и јужноцентрално америчка је званично основана 2011. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на иницијативу митрополита Амфилохија који је био тадашњи администратор те епархије. Прије митрополита Амфилохија на тој њиви Господњој трудили су се многи свештеници, а такође и два епископа, британско-скандинавски Доситеј, који је тада био архимандрит, и канадски Митрофан, који је доста дуго радио на мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци, као тадашњи Епископ источноамерички. Сви су они дали велики допринос мисији наше Цркве на тој огромној територији. Крајем 2014. године на позив митрополита Амфилохија дошао сам у Буенос Ајрес као архимандрит и врло брзо 2018. године сам постао и први епархијски архијереј новоосноване мисионарксе епархије Српске Православне Цркве, што је и велика част али и обавеза и нимало лак задатак. Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику (које нам је одскора припојено јер је раније било у саставу Епархије западноамеричке). Сам списак тих земаља, ко познаје добро прилике и растојања међу њима говоре о томе да то све није лако надгледати и обилазити а посебно је тешко материјално помагати. Али уз помоћ Митрополије црногорско- приморске, епархија наше Цркве у Сјеверној Америци и Канади, и других епархија наше Цркве, као и донацијама добрих људи, ми се трудимо да унаприједимо црквени живот, да призовемо што више људи покајању и православној вјери, да штампамо књиге и часописе на мјесним језицима, да градимо и обанављамо храмове и манастире, да имамо своја интернет гласила и друго. Чули смо да Вас радо прихватају нека домородачка племена? -Па већ у времену када је епископ Митрофан био задужен за тамошњу Цркву, пришли су нам свештеници и људи из мјесног становништва са сјевера Бразила, провинција Пернамбуко са главним градом Ресифеом. Тамо данас имамо двије парохије и један манастир, са тенденцијом пораста броја вјерника. Касније, у вријеме митрополита Амфилохија, основали смо парохије у Еквадору, Колумбији и Перуу, гдје су махом вјерници из домаћег становништва. Тих појава је све више, наше је да сијемо добро сјеме ријечи Божје свуда и поред пута, и на каменитом тлу и на доброј земљи па ће се Бог постарати да никне и порасте и да добре плодове. Можете ли описати како изгледа крштење домороца по канону Српске Православне Цркве? -Обична пракса наше Цркве да крштење зависи од стања и духовног узраста онога који се крштава. Тако ако човјек никада раније није имао додира са хришћанством онда се он крштава пуним чином крштења и миропомазања, уз извјесну катихетску примрему прије крштења. Ако је, као што је то у већини случајева, човјек већ крштен у Католичкој цркви или био у некој од деноминација протестантизма, онда се он прима у Православну Цркву икономијски кроз покајање, читање православног исповиједања вјере и миропомазање, а понекад, по жељи онога који се крсти и пуним крштењем. Нешто из биографије: приликом постављења, патријарх Иринеј је Вама честитао на животном избору да се определите за свештеника - монаха, а да оставите каријеру научника математичара. Шта је пресудило у Вама да донесете такву одлуку? -Истина је да сам се прије много година година бавио природним наукама, посебно математиком, и те науке су ми доста тога откриле о природи, то јест творевини, а самим тим и о Творцу. Природне науке су лијепе и садржајне али ни једна наука не даје човјеку информацију о кључним питањима човјекове егзистенције овдје на Земљи: о бићу, о смислу живота, о настанку живота, о смрти, о будућем животу... Одговоре на та питања нашао сам у хришћанској теологији. Уједно је на мене утицало све то што се у задње вријеме догађа са нашим православним народом на Балкану, и тражећи начин како бих најбоље помогао своме народу одлучио сам да принесем моје лично покајање Богу и да кренем путем монаштва. То су примијетили моји духовни родитељи и ево сада сам, сигурно незаслужено, епископ Српске Православне Цркве. За развој Српске Православне Црквеу Северној и Јужној Америци постоји низ заслужних људи поријеклом из Црне Горе - Свети Мардарије, митрополит Амфилохије, владика Кирило: шта је ту поука? -Да. У вријеме Светог Мардарија, између два рата, прича у вези црквеног живота у Јужној Америци није била још актуална, а и није било модерних средстава комуникације као данас. Иначе би Свети Мардарије сигурно уградио и Јужну и Централну Америку у свој Устав Српске Православне Цркве за Америку и Канаду, којим је он желио да обједини православне људе нашег поријекла који живе на америчком континенту. Свакако да је он један од истакнутих мисионара, наравно не једини, на територији Америке и својим животом и молитвама дао је велико надахнуће и подршку свим будућим мисионарима на овом континенту. Част нам је што је он са подручја љешанске нахије, успио надахнут Христом да крене од Црне Горе, преко Србије, Русије и стигне чак до Америке и тиме покаже да је заиста васељенски човјек и да за њега не постоје земаљске границе између држава и народа у проповиједи Христове Ријечи. То је посебно важно у времену када неки људи који се праве побожни, а силе вјере су се одрекли, у Црној Гори покушавају да из уско националних, властољубивих и личних интереса праве неке своје приватне цркве које немају никакве везе са Христовим Јеванђељем, већ те и такве ”цркве” представљају пут погибли за све оне који ту идеју слиједе. Слава Богу што нам је и у ово вријеме Бог даровао доброг пастира митрополита Амфилохија (и његове сараднике) који иде путем Светог Мардарија и путем Светог Василија и Светог Петра, то јест путем Христовим. Он је и поред многих обавеза које има у Црној Гори успио да нађе времена да потражи ”изгубљене овце дома Израиљева” и на јужноамеричком континенту. Свакако да је његов допринос огроман за обнову црквеног живота овдје. Поред тога што је основао многе парохије наше цркве у Јужној и Централној Америци он је и приложник обнове и изградње храмова и манастира који ће у будућности бити ти светионици око којих ће се окупљати наш народ овдје а и сви они који су жељни Истине Христове. Мој допринос је скроман, о томе нека говоре други и другом приликом. Желио бих да се још једном захвалим на Вашој пажњи према мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци чиме сте показали да имате истанчан осјећај за највеће јеванђелске врлине милосрђа и љубави. Основну суштину сваке проповиједи било ког мисионара Цркве Христове од апостолских времена па до данас чини блага вијест о побједи Живота над смрћу. Тако упркос свим пандемијама, болестима, страховима од смрти, ми кличемо још једном и много пута: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Режим у Црној Гори отуђен од народа Будући да сте пореклом из Црне Горе, како се тамо осјећају данас Ваши сународњаци, искрени припадници Српске Православне Цркве и како видите догађаје тамо? Свједоци смо да се у Црној Гори дешавају чудесни и у драматични догађаји који се тичу цијелог нашег народа и који су на Балкану условили у прошлости да многи наши људи потраже егзистенцију на неком другом мјесту па и овјде у Канади. Тамо је на дјелу својеврсна борба за очување Православне Цркве и вјере али и истине и правде те основног људског достојанства и слободе. Слава Богу, још увијек је то само мирно изражавање незадовољства од стране угњетеног вјерног народа, па иако тамо хапсе и туку епископе и свештенике и вјерни народ, надамо се да ситуација неће ескалирати. Корумпирани режим у Црној Гори који је отуђен од народа, зарад очувања власти и дијелом неправедно стеченог иметка, труди се на сваки начин да у народу посије сјеме раздора (националног, вјерског...) како би завадио и владао или да, такође, посије страх и панику (режим је користио чак и појаву нове пандемије) по старом правилу свих диктаторских система. Имамо ми на Балкану то искуство и из прошлости, па се зна о чему говорим. Али са друге стране митрополит Амфилохије, епископ Јоаникије, епископ Методије, са свештенством и монаштвом и вјерним народом показали су да су тврд орах, и заиста са величаственим литијама са паролом Не дамо светиње! зазвонили као огромно Христово звоно које се чуло са краја на крај свијета. И још се више и даље чула парола Живот дамо светиње не дамо! коју је народ узвикивао на празник Светог Василија Острошког, показујући да је са Светим Василијем и са светом Црквом његова вјера јача од пандемија и страхова па и од смрти. Такав народ се не може побиједити. Благослов Фонду „Свети Макарије“ Замолили смо владику Кирила за мишљење о иницијативи часописа Слово за оснивање фонда који бисмо назвали Свети Мардарије, а чији циљ би био да материјално помажемо епископијама и парохијама Српске Православне Цркве које се у борби за развој наше Цркве и вере сусрећу са материјалним потешкоћама. -Свакако да подржавам ту идеју и дајем мој благослов за то. Свети Мардарије је посебна појава у животу наше Цркве у Америци. Говорило се: Мардарије цркву гради, а умире од глади. Његов примјер бескомпромисног служења Богу и ближњему подсјетио нас је у двадесетом вијеку да идеали који су водили многе подвижнике Цркве Христове кроз вјекове нијесу неке старе приче давних времена него да се њихови подвизи могу поновити и данас. Наша Црква је то препознала и на предлог Његовог Преосвештенства Епископа г. Лонгина се догодила и канонизација владике Мардарија у лику светих наше Цркве. Свети Мардарије је најбољи примјер свим мисионарима Цркве Христове, примјер жртве и састрадавања ближњем. Мислим да би ви требали да тај предлог поднесете Епископском савјету за Сјеверну, Средњу и Јужну Америку чији је предсједник епископ Лонгин и у који улазе сви архијери Српске Цркве на америчком континенту и увјерен сам да ће тај предлог бити усвојен. Мисију вршити кроз Светога Духа -Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становника, рецимо 2 одсто - изјавио је владика Кирило недавно у Виндзору, како пише „Источник“. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка Црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Мисију морамо вршити кроз Светога Духа. Треба поклонити људима молитву, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се нигдје православље проповиједати површински. Драган Мишковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога. – Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро. – Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет. – Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима. Извор: Епархија милешевска
  5. Друга недеља Васкршњег поста зове се Пачиста недеља и посвећена је Светом Григорију Палами, великом подвижнику који је живео у 14. веку, а који је био зачетник и учитељ великог покрета који је променио хришћанство. У питању је исихазам. О исихазму који је неретко погрешно схватан као верски фанатизам, говорио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“. „Фанатизам наступа када нема љубави ни послушања“ рекао је отац Слободан, додајући да њему нема места у исихазму. Отац Слободан закључује да од исихаста, који су можда најдубље доживљавали веру, можемо да научимо да ћутањем промишљамо оно што желимо исказати. Извор: Радио Источник
  6. Друга недеља Васкршњег поста зове се Пачиста недеља и посвећена је Светом Григорију Палами, великом подвижнику који је живео у 14. веку, а који је био зачетник и учитељ великог покрета који је променио хришћанство. У питању је исихазам. О исихазму који је неретко погрешно схватан као верски фанатизам, говорио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“. „Фанатизам наступа када нема љубави ни послушања“ рекао је отац Слободан, додајући да њему нема места у исихазму. Отац Слободан закључује да од исихаста, који су можда најдубље доживљавали веру, можемо да научимо да ћутањем промишљамо оно што желимо исказати. Извор: Радио Источник View full Странице
  7. Свеобухватну јеванђељску причу о митару и фарисеју коју слушамо као прву у низу припремних седмица уочи Часног поста, данас нам је из угла нашег духовног здравља осветљавао свештеник Лазар Војводић, духовник параклиса св. Архиђакона и првомученика Стефана у КБЦ "Бежанијска коса" у Београду. Звучни запис емисије "У улогама једнога или другога, сви смо се ми нашли", каже о. Лазар, подвлачећи да се често деси да ми сами управо спољним стварима придајемо много већи значај, него оним унутрашњим. Како да препознамо да смо фарисеји, да се чувамо тог стања и да не злоупотребљавамо нечију доброту? "Све док човек промишља о себи, на добром је путу, али не сме само да споља глуми покајника, изгледа као такав, већ да истински започне дијалог са Господом", каже о. Лазар. Извор: Радио Слово љубве
  8. Наша света Црква 2/15. јануара молитвено спомиње преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. О овом дивном угоднику Божјем, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине. *Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата? Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе. Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело. *На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција? Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће. *Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам? Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров. *Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање? Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете. *Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике? Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике… Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо. *Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе? С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност. *Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога? Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе… Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  10. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиоје, у недељу 12. јанауара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Георгија у старој Бежанији. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су старешина храма јереј Владимир Левићанин, јереј Желимир Продановић, јереј Андрија Вукчевић, јереј Милош Велимир, ђакон Радомир Врућинић и ђакон Дарко Радовановић. Литургијско славље својим појањем улепшао је хор при храму св. Георгија под руководством госпође Ане Ивановић. После светог Причешћа најмлађи су традиционално обрадовани још једним даром. Наиме, свако дете је после светог Причешћа добило и малу чоколадицу. На крају Свете Литургије Свјатјејши је произнео беседу у којој је говорио о смислу Христовог оваплоћења. Указујући да када је, по речима св. Апостола Павла, дошла пуноћа времена, Господ Христос је дошао нама на начин на који је то Он изабрао и то је био једини могући начин, а то је да нам се објави као један од нас: „да буде сличан нама у свему осим у једном, у греху“. Извор: Радио Слово љубве
  11. Велики празник Рођења Христовог прослављен је у загребачком Саборном храму Божанственом евхаристијом коју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештеника, свештеномонаха и ђакона. Окупљени народ је приступио светој тајни причешћа и тако се, на најприснији начин, сјединио са Господом и постао саучесник догађаја Рођења Христовог на једнак начин као што су то били и витлејемски пастири и мудраци са истока. Божићну посланицу Патријарха српског Г. Г. Иринеја прочитао је архијерејски намесник загребачки протојереј-ставрофор Душко Спасојевић. Обративши се на крају Литургије сабраном народу Митрополит Порфирије је говорио о потреби превазилажења дистанце међу људима, о стицању мира и о праштању. - Данас су сви православни људи испуњени великом радошћу, јер се родио Онај који од вечности постоји, јер се родио у телу Син Божји. Дошао је међу нас, ушао у сами центар нашег постојања и у саму матицу нашега живота. Не бисмо имали шта да додамо од великог и пребогатог богословског смисла том тајном догађају, који нам се на данашњи дан открива, од онога што је Његова Светост у својој посланици изрекао. Међутим, дужни смо да упутимо и лични поздрав и честитке свом православном верном народу овде у Хрватској. Да пожелимо да ова година буде боља од претходних година које су иза нас. Да мир и радост уђу у наша срца и у наше домове. Да по речи светог Серафима Саровског ми стекнемо мир у себи и да онда будемо сигурни да ће сви они који са нама буду долазили у контакт препознати тај мир и добити тај мир, благодаћу Божијом, преко нас. „Стеци мир у себи и хиљаде ће наћи мир око тебе“. Тај мир није последица наших људских напора. Није резултат наше памети, наше лепоте и наших позиција. То је мир који не долази од овога света. То је мир који се зове Христос. И управо тај мир, који се зове Син Божији, јесте оно што је потребније од свега другога нама људима који живимо у овом времену. - На сваком кораку људи се и даље сукобљавају. На сваком кораку газе се људска права. Свуда око нас се врши насиље. У крајњој линији, свуда око нас, а нажалост и у нама, царује егоизам, царује себичност, а тамо где то постоји може ли бити мира? Нема мира тамо где нема благодати Божије и тамо где није присутан Бог. Када нема Бога не може бити ни истинске ни праве љубави. Не може бити ни истинског и правог препознавања ближњег као свога брата. Не можемо спознати истину да је сваки човек наш брат. А шта смо ми? Јесмо ли ми хришћани? Да, браћо и сестре, ми смо хришћани и зато данашњи дан користимо да отворимо у себи истинске и праве вредности. Јесте, себични смо и нећемо да поделимо са другима оно што имамо, мислећи да нас то може спасити и осигурати нам живот без бола, агоније и бриге. Данас Господ долази да нам покаже шта су то рај и пакао. Знамо ми добро шта је то пакао. Зар га свако од нас не пролази готово свакодневно? Колико пута, када смо се наљутили на ближње своје, у себи осећамо немир? Зар нисмо тада поробљени и већи робови него када робујемо људима? Нема већег робовласника над нама од нашег егоизма и од мржње. - Ево Господ данас показује да је Он дошао да учини живот, не само лепим, него испуњеним смислом. Да нам пружи могућност да нам овај живот буде радосно стање и предокус раја. Онда, када окове егоизма разбијамо, када ланце самољубља кидамо, идемо у загрљај и у сусрет другоме, зато што смо примили истину Божију у себе. Бог је дошао на земљу тако што је превалио дистанцу која нас је делила од Њега и дошао је да све оно што је Његово подели са нама. Треба ли нам снажнија поука и порука? Да, постоји дистанца међу нама. Не само на нивоу односа држава, народа и партија него, нажалост, зацарила се дистанца и у нашим породицама. Зато што је мужу важнији он него његова супруга, а он треба да воли своју жену као Христос Цркву. Како воли Христос Цркву? Тако што се за њу распиње. Даје живот за њу. И родитељу нису спремни да читав свој живот ставе на услугу деци, него тргују. Чине добро својој деци зато што очекују да ће им бити узвраћено, а деца, по правилу, захтевају да им родитељи служе. Све је то наопако, а све то Господ у Цркви исправља и даје нам могућност да ми исправимо себе. Да, у породици се учи да волимо, да препознајемо да је други наш смисао. Дар који сам добио дат ми је као дар од Бога, а онда моје уздарје треба да буде да ја, кроз тај дар, покажем своју љубав према другом човеку, према ближњем, најпре у породици. Наравно да ћу онда бити спреман да и у друштву у којем живим праштам и да тражим опроштај. Наравно да ћу онда своју породицу доживети као вежбалиште за љубав кроз коју све породице овога света треба да буду моја породица. Наравно да онда кроз љубав према своме народу нећу тај народ обожавати, да ми он постане бог уместо Бога, да ми он постане идол. Него, учећи се љубави према свом народу оспособићу себе да препознам да су сви народи света мој народ. Да! Да превазиђемо дистанцу и да поделимо оно што је наше са свима. Јесте, можда сам те увредио па те то боли. Опрости, ако сам те увредио. Ако си ти мене увредио нека ти је Рођењем Христовим просто. Опростимо да бисмо могли да идемо даље руку под руку. Зар не говоримо свакога дана молитву „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“? Немојмо бити судије. „Не суди да ти се не суди“ и „каквим судом судиш, онаквим судом и теби ће бити суђено“ речи су Господње. То је Божић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  12. На божићном уранку у Саборном храму у Бијељини Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије позвао је вјерни народ на подвиг вјере, наде и љубави. "Да будемо у хармонији, у љубави са другима, да наше породице буду домаће у цркви и да наша друштвена заједница напредује", пожелио је Владика у бесједи. Епископ Фотије је најавио подизање завјетног Храма српског јединства у Бијељини, који ће бити посвећен Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом, а замишљено је да буде сличан манастиру Хиландар на Светој Гори. "Овај храм треба да указује на јединство нашег народа са обе стране Дрине, да се никад не делимо, да никада не будемо једни против других, него да будемо једно у Цркви Христовој, као што јесмо", рекао је Владика Фотије. Након обраћања вјерницима, Епископ Фотије уручио је Божићну грамату Радивоју Остојићу. Како је истакао, Радивоје годинама редовно долази на Литургије. “Радивоје је са нама годинама. Као појац је увијек ту, и кад је било народа и кад није и ово је наш начин да му се одужимо”, рекао је Владика Фотије. Након завршетка Литургије, Владика је са најмлађима ломио божићну чесницу у којој је био дукат а пронашао га је Лазар Игњатовић. Малишани су имали централно мјесто у цркви и на овај начин подсјетили оно што не треба заборавити, да је Божић празник радости и рађања и да су у цркви сви једнаки. Поздрављајући народ традиционалним поздравом "Мир Божији, Христос се роди", Владика је пожелио да се мир усели у срца свих људи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, којом је почело годишње сабрање свих вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Благословећи сабрање и све вјероучитеље широм васељене и све оне који свједоче својим животом и вјером Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Митрополит је казао да то јесте суштина сваке истинске праве вјеронауке, бити свједок Христа Бога: „Кроз Њега смо познали Бога љубави: Оца и Сина и Духа Светога, и свједочећи Бога љубави и Христа распетога за нас и васкрслога, ми свједочимо ту вјечну љубав. И сви вјероучитељи су свједоци те вјечне љубави, Бога као вјечне љубави, Свете Тројице и љубави као јединога истинскога и правога начела на коме почива и васиона, и човјек, и људска историја, и на коме се темељи вјечно и непролазно људско достојанство, јер ако човек није вјечно и непролазно биће онда је проклет дан у коме се човјек овдје на земљи рађа.“ Даље је појаснио да је човјек постао вјечно и непролазно биће тиме што је сам Бог примио људску природу на Себе и постао човјек рођен од Пресвете Дјеве: „И Себе као љубав вјечну, свједочи и дарује нама непрекидно у Светом причешћу – Тајни светога Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа којим се причешћујемо, целивајући тиме Њега као вјечну љубав и у исто вријеме љубав исповиједајући као начело нашега живота и односа и према Богу и према творевини Божијој и једних према другима.“ Владика се помолио Богу да се у нашим школама у Црној Гори врати, као што се то догађа широм Европе, света наука о Богу као љубави, света наука о љубави као једином начелу људскога постојања и о човјеку који је створен и рађа се не за пролазност и ништавило, гријех и страст земаљску, него за вјечни и непролазни божански живот: „Дај Боже да у нашим школама поново засија та свјетлост богочовјечанске љубави према Богу, једних према другима, не би ли се искоренио онај зли и опаки богоубилачки и братоубилачки дух који је завладао нарочито у православним народима и земљама од времена бољшевика, који је завладао кроз Бољшевичку револуцију која је крвљу облила сву бескрајну руску земљу, а послије ње и све друге државе у Европи, нарочито православне, па и нашу државу.“ Даље је казао да је та лењинистичко-стаљинистичка идеологија завладала и код нас, почевши од 1941, а нарочито 1945. године. Нажалост, та богубилачка и братоубилачка идеологија и дан данас влада Црном Гором и благодарећи њој, истакао је Митрополит, и данас се доноси богубилачки и братоубилачки закон у Скупштини Црне Горе, закон којим се унижава и гази Црква Божја православна – Црква Христова, на којој је саграђено све што је часно и честито у историји Црне Горе. „Нажалост садашња наша власт у Црној Гори у име некаквих европских вриједности повампирује тај богоубилачки и братоубилачки дух и на њему васпитава будућа покољења. Доноси законе нероновског и диоклецијановског типа, који управо јесу богоубилачки и братоубилачки закони. Доноси такве законе и упреже Скупштину Црне Горе за доношење таквих закона, изазивајући и повампирујући тај дух братоубилаштва и богоубилаштва на коме је заснован свеукупни живот ових народа овдје од 1941. па до наших времена.“ Истиче да иако садашњи властодршци кажу да себе темеље на антифашизму, то није тачно, јер антифашизам код нас јесте био против зла фашистичког, али с друге стране је то била и борба против браће и Бога. Преко револуције се покренуло крваво братоубилачко коло, за које смо се надали да се завршило, констатовао је владика Амфилохије и додао: „Ево, преко савремене скупштине оно се наставља у Црној Гори и у наше вријеме. На том братоубилаштву и богоубилаштву, гажању по Цркви Божјој они заснивају будућност Црне Горе, настављајући оно брозоморно дијело од 1945. године па до наших времена“, казао је владика истичући да је Црна Гора једина од свих других државица из бивше Југославије, која наставља и повампирује тај дух који је у суштини дух, не 13. јула, него дух оног 12. јула када је оснивана фашистичка Црна Гора од амблемом Мусолинија и Хитлера. Подсјетио је да је у то вријеме Патријарх српски Гаврило Дожић био ухапшен у Острогу и по Хитлеровој наредби читаво вријеме рата провео је у Дахау, заједно са Свети владиком Николајем. Констатујући да се обнавља дух 12, а не 13. јула који је био антифашистички у правом смислу ријечи и у који је кренуо свеукупни народ ових крајева, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће Бог уразумити ове садашње који владају у Црној Гори да се откажу духа богубилаштва, мржње према Цркви и отимања црквене имовине и скрнављења светих храмова: „Надам се да ће се истински вратити изворним хришћанским, православним, и ове светиње вриједностима, изворним европским вриједностима које се темеље управо на оном изворном хришћанском духу, на вјери у Христа Богочовјека – Бога љубави. Да се вратимо сви томе Богу љубави Оцу и Сину и Духу Светом, и да се вратимо кроз ту љубав једни другима, афирмишући не пролазне људске страсти и слабости и неморал, него афирмишући вјечно и непролазно људско достојанство кога се причешћујемо примајући Тијело и Крв Господњу и кога се причешћујемо свједочећи и проповиједајући Богочовјека, Бога љубави, Бога правде и Бога истине. Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Након Свете службе Божије Митрополит Амфилохије је благословио радни дио годишњег састанка вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. У недељу 15. децембра 2019. године на дан када наша Света Српска Православна Црква прославља Светог цара Уроша, Преподобног Јоаникија Девичког и светог пророка Авакума, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у параклису Свете Касијане манастира Милешеве. Саслуживали су милешевски духовник архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Упућујући верне какав треба да буде частан хришћански живот Епископ Атанасије је најпре појаснио присутнима шта је потребно да би човек могао живети хришћански: – Часни хришћански живот потребује много мудрости, храбрости и љубави. Много мудрости да би човек могао добро сагледавати овај свет, овај живот. Да би могао правилно вредновати шта је човеку од истинске потребе. Затим, потребно је много храбрости јер је много препрека. Потребно је и љубави, јер без љубави ка циљу, ка узвишеноме, не може се напред корачати. То су основне потребе човеку. Често се људи преваре у томе оцењујући шта је од истинске потребе па изаберу оно што се привремено чини да је заиста корисно и потребно и вредно. – Сви ми смо пролазници кроз овај свет, ми смо само свратили у овај простор, у овај свет. Као путник који путује ка свом циљу па успут сврати негде. Такав је наш живот овде на земљи. На све то нас упозорава и данашње прочитано Јеванђеље. Зато онај глас Божији тражи од нас да добро промислимо, и да се богатимо у Богу, да се богатимо оним чиме се живи у вечности. А то су добра дела. На првом месту вера у Бога, љубав и добра дела у љубави, мудрост. То су блага са којима се путује даље и даље живи. Владика је затим упоредио време у ком је живео наш нејаки цар Урош и ово данашње време. И као што су онда неки мислили да могу отети од нејаког цара и задржати тако и данас многи покушавају отимати не разумевајући шта су наше светиње: – Опет постоји опасност да неки не виде колико су наше светиње светиње и да их треба бранити. Да би смо се подсетили на то да су наше светиње заиста светиње, и да за њих вреди живети, двадесетпрвог децембра наша Света Српска Црква износи једну од тих светиња више на видјело да се види, износи мошти Светог Василија Острошког из острошке обитељи у Никшићу где ће бити лакше приступне поклоњењу, целивању, чествовању, свима вернима, свима који желе да приђу. Тако наша Света Црква указује на оно што је најсветије. Епископ Атанасије је позвао све верне да у што већем броју буду у Никшићу 21. децембрa 2019. године, да приступe Светом Василију у Саборном храму који је њему посвећен, да целивају његове свете мошти: – Да од Светог тражимо додатне мудрости, додатног здравља, среће, радости, слоге, љубави. Тога дана ћемо заиста показати колико волимо и ценимо оно што је вредно. А Свети Василије ће узвратити јер је он моћан пред Богом, поручио је Епископ присутнима. Извор: Епархија милешевска
  15. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, духовник у Храму св. Саве на Врачару, служио је свету Литургију у недељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. године, у цркви св. Кнеза Лазара у крипти Светосавског Храма. Наводећи животне ситуације као модел који се поклапа са темом прочитаног јеванђељског зачала, прота је подвукао да "ни у кући, ни у породици, а ни на послу нема слоге, љубави и трпљења". "Како да задобијемо живот вечни када не можемо да саставимо ни један дан у љубави", пита о. Стојадин. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  16. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, у 24. недјељу по Духовима, служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Тумачећи прочитано Јеванђеље о исцјељењу крвоточиве жене и васкрсењу Јаирове кћери, Високопросвећени Митрополит је поручио да овај свијет почива на Божанској љубави која се кроз сам дотицај Христове хаљине, појављивала, откривала и извирала, зрачила и зрачи око Њега до данас. Звучни запис беседе „Божанска љубав је она кроз коју је Бог створио све што постоји. Божанска љубав је она којом је Господ помиловао и праоце наше, Адама и Еву, када су се огријешили, отуђили од Бога и од Његове хаљине, погазили Његову заповијест. Он им је обећао да ће Ева у мукама рађати, али да ће доћи Онај који ће побиједити демонску силу. И та Божанска љубав се пројавила доласком Сина Божјега који је вјечна Божанска љубав и мудрост, који је дошао и чудотворио и чудотвори до данас.“ Нагласио је да је све што се догађа здраво и свето у овом свијету, засновано на том Његовом присуству и дотицању Њега и Његове хаљине. Љубав Христова није сагласна обичном људском разуму, већ све што се догађало кроз њу превазилази људски разум: „То су посвједочили дивни Божји угодници кроз вјекове, не само ова жена крвоточива и Јаирова ћерка. Колико је оних који се дотицали Господа, који су се жртвовали Његовом љубављу за свој живот и за живот свијета“, бесједио је владика и казао да је само један број њих записан у календару наше свете Цркве. Подсјетио је да данас прослављамо тројицу таквих мученика Христових: Светога Платона, Свете мученике Романа и Варула Отрока, дијете од 12 година као што је била и Јаирова ћерка. Свети Платон мученик је мученички пострадао одбивши да се одрекне Христа и поклони лажним идолима. На пријетње да ће га убити, рекао је: Постоје двије врсте живота и двије врсте смрти. Има пролазни живот земаљски и има вјечни непролазни живот. Постоји пролазна смрт земаљска и постоји вјечна и непролазна смрт у паклу. Ја се клањам ономе који је дародавац тог вјечнога живота и вјечне мудрости. „Љубав Христова, саможртвена љубав је она која је испунила његово биће, ум и душу, као и Светога мученика Романа који је био ђакон Цркве Христове у Антиохији.“ Подсјетивши на његово житије и заједничко страдање са дјететом Варулом за Христа, када су одбили да се поклоне лажним идолима, Митрополит је нагласио да су они претрпјели земаљску пролазну смрт од безбожника свога времена, али су зато задобили вјечни и непролазни живот, и спасили се од вјечне смрти која сналази оне који се одричу живога Бога и вјечнога живота, и који се клањају ономе што је пролазно и ништавно. У архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Амфилохије је нагласио да је основно призвање свакога човјека који се рађа на овој земљи да позна непролазну и вјечну љубав Христову која превазилази разум. Он је казао да су ту љубав познали данашњи мученици које прослављамо, као и сви други безбројни мученици кроз историју рода људскога: „Свети мученици, страдалници за Христа Господа, жртвовали су се испуњени Христовом љубављу и они су кроз вјекове свједоци те Божанске љубави“, бесједио је Митрополит црногорско-приморски. Један од таквих је и Свети Јован Крститељ, који је жртвовао себе за правду и истину Божију, казао је владика и подсјетио да у Цетињском манастиру цјеливамо његову руку и дио Часнога крста, на коме је разапет Господ, као и мошти Светога Петра Цетињскога. Високопреосвећени Митрополит је казао да су свети мученици живи свједоци да је љубав Христова, Бог као љубав, мјера људскога живота: „Ти свједоци кроз вјекове и данас свједоче и призивају све људе да се поклоне вјечној љубави, а не ономе што је пролазно и смртно, што је ништавно, да се не клањају лажним идолима којих је било и у она древна времена, а којих има и данас можда и више, само што су данас перфиднији.“ Појаснио је да лажни идоли данас добијају друга имена, не зову се више Јупитер и сл, него се зову људска култура, обоготворење културе, култура без култа. А култура је важна, зато што култ, Божија служба тој љубави Божанској, даје значење стварима и предметима, храмовима и ономе што је стварао човјек кроз историју. „Оног тренутка кад то што је човјек стварао, што назива културом, изгуби истински смисао, и када се кроз њега не служи Богу, него се претвара у идол, и када се њему човјек клања, онда човјек постаје многобожац, клања се смрти и наштавилу и пролазности. У наше вријеме нема ништа мање многобожаца и пагана него у она древна времена, зато је призвање нас хришћана да будемо живи свједоци живога Бога, носиоци те Његове Божанске саможртвене љубави која не тражи своје, која се жртвује и само дарује на начин како је Бог себе даривао човјеку и овоме свијету“, закључио је у својој пастирској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Празник Воздвижења Часнога Крста прослављен је у Храму Светог Јована Владимира. Светом литургијом која је служена у јужном параклису Храма који је посвећен Воздвижењу Часнога Крста, началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а салуживао је протојереј Љубомир Јовановић. Присутном народу, након прочитаног Јеванђеља, пригодном бесједом обратио се отац Слободан који је казао да је крст и страдање Господње на крсту печат љубави Његове према свима нама, према цијеломе људскоме роду. „Оно што је до нас јесте да и ми колико смо кадри и колико умијемо одговоримо на ту љубав Божију својом љубављу. И управо нас на то позива Крст Господњи коме се данас клањамо, кога целивамо. Вертикала часнога Крста позива нас и подсјећа на ону прву и главну заповијест Божију, да Њега, јединога истинитог Бога, изнад свега љубимо свим срцем својим, свом душом и снагом својом и да се Њему јединоме клањамо и служимо. А хоризонтала Часнога Крста подсјећа нас на другу заповијест Божију, а то је да смо дужни исто тако љубав да имамо једни према другима. И, по ријечима самога Господа, о тим двијема заповјестима виси сав закон и пророци, односно у њима двијема све остале заповијести су садржане.“ Отац Слободан је казао да се на овај свети дан сјећамо једног изузетно важног догађаја из историје Цркве, а то је проналазак Часнога Крста, за који се дуго времена није знало шта се са њим десило, гдје је завршио. Подсјетио је да је Света царица Јелена равноапостолна, мајка Светога цара Константина обилазила Свету Земљу и мјеста по којима је ходио Господ, и заједно са сином подизала храмове у славу Божију. Тако је она чинила и у граду Јерусалиму, трагајући за гробом Христовим и Голготом. На на томе мјесту гдје је Господ пострадао касније су Римљани подигли један незнабожачки храм богињи Венери. Царица Јелена је наредила да се тај незнабожачки, пагански храм сруши и да се на том мјесту, гдје је по предању које се преносило са кољена на кољено, било мјесто страдања Господњега, да се копа и тражи. „И тако су, трудом Свете царице Јелене, пронађен и гроб Господњи, а пронађена су и три крста. Јер знамо да су поред Господа са лијеве и десне стране била још два крста на којима су два разбојника била распета. И нису знали који је прави крст Господњи, па је наредио тадашњи патријарх јерусалимски Макарије, да се полажу крстови на једнога покојника кога су у томе часу проносили близу тога мјеста. И када је положен Крст Христов, Часни и Животворни, покојник је оживио и по томе су и познали да је то Животворни Крст на коме је Господ разапет био. И онда је патријарх Макарије пред свима подигао тај крст високо, њиме благословио све присутне и у спомен на тај догађај из историје Цркве и успостављен је овај велики и дивни празник Воздвижења, или Узношења Часнога Крста.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је казао да је касније за благослов вјернима, Часни Крст раздијељен по цијелој васељени, подсјетивши да и ми у Црној Гори имамо велики благослов јер се у Цетињском манастиру, у ћивоту Светога Петра Цетињскога, поред његових светих и чудотворних моштију чувају још велике двије светиње, то је дио Часнога и Животворнога Крста и десна рука Светога Јована Крститеља. „Са ове двије светиње знамо да је била и трећа, Чудотворна Икона Мајке Божије Филеримске, која се тренутно налази у Цетињском музеју, а надамо се и вјерујемо да ће Господ дати у своје вријеме да и она буде враћена тамо гдје јој је мјесто. Да буде у храму Божијем, заједно са осталим поменутим светињама. Заједно данас сви пјевамо са цијелом Црквом Христовом по свој васељени: „Крсту Твоме клањамо се Христе и свето Васксење Твоје пјевамо и славимо“, поручио је прота Слободан Зековић На крају је освештан и пререзан славски колач који је ове године у Славу Воздвижења Часног Крста принијела Невенка Томић. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. На празник Воздвижења – Уздизања Часног Крста у Јерусалиму, 27. септембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а саслуживали су: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе У пастирском слову протојереј Мирчета Шљиванчанин осврнуо се на суштину празника, будући да нам овај празник јасно показује жртву и љубав Бога и Господа нашег коју нам је показао и оваплоћењем и васкрсењем, али и крстом својим часним са којег је загрлио сав свијет: ,,Велики празник славимо, јер славимо Крст Христов. Сваки хришћанин добро зна да је Господ наш и Спаситељ управо на крсту принио себе и жртвовао се за живот свијета, ради нас и нашега спасења. Показао је својом жртвом да нас воли и показао је да је Он, да је Бог – љубав! Од тада, од Његовог распећа, од Великог петка Крст је за хришћане светиња и слава, крст је сила и знамење – крст је спасење!“ Отац Мирчета је у свом даљем обраћању указао на то да је сав живот хришћанина у знаку Часног Крста: ,,Сав наш живот хришћански је у знаку Часнога Крста. И тако у слави историје и есхатологије нашег живота хришћанскога и доживљаја Царства небескога долазећега ми у ствари живимо и ми се кријепимо и снажимо силом часнога и животворнога Крста и гледамо да наш живот буде у знаку Часнога Крста, угледајући се и гледајући на Христов Крст, који за нас хришћане није само неки тамо обични предмет, будући да у пјесмама црквеним и богослужбеним посвећеним Часноме Крсту се јасно види да се Крсту обраћамо као живој личности, а не као предмету. А обраћамо му се тако зато што је Христос на њему разапет и што се Христос поистовјетио са крстом. Зато је он за нас светиња, слава и знак, не понижења, већ побједе! Зато што је након крста Христовог услиједило и Његово васкрсење. Зато је за нас крст слава и зато је крст знак и симбол побједе хришћана и зато се њиме и ми оснажујемо у нашем свакодневном животу да идемо Христовим путем“, нагласио је отац. ,,Зато је важно за нас хришћане да када страдамо, пазимо, тугујемо, и када наиђу тешки дани за нас, да се уздамо у силу Часнога Крста који нас оснажује и који нам говори да свако хришћански страдање води у васкрсење и да има смисла да претрпимо и да има смисла да сачекамо јер ће након тог распећа, страдања, услиједити васкрсење. Након нашег личног распећа ако смо у Христу, ако свој крст поистовјетимо са Христовим Крстом онда ће и наш крст бити и слава и побједа и бити васкрсење“, указао је отац Мирчета. Он је такође навео да је за ношење Крста Господњег потребна нада у Васкрсење. ,,Дакле и наше страдање и наша мука коју носимо и наши проблеми ако се поистовјете са Христовим крстом, дакле то значи да ако их трпимо са надом на васкрсење, знајући да нас Бог никада неће оставити, онда и нас крст и то што трпимо постаје нама на корист, постаје спасоносно и бива крст славе Христове, крст радости и Васкрсења“, закључио је прота Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У уторак, 17. септембра 2019. године, на празник свештеномученика Вавиле, пророка Мојсеја Боговидца, Светог Петра Дабробосанског и преподобног Петра Троношког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. Чтецирао је г. Марко Гаљак, а за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Епископ Јован је у беседи између осталог рекао: “Браћо и сестре, потребније и важније, утешније за човека који је уплашен, збуњен, који се налази над провалијом свога живота, није ништа друго него да му дође онај који има моћ и силу да том човеку каже: “Не бој се!”. И ето данашње ово Јеванђеље данас нам је утешно, где нам Господ кроз одељак данашњег Јеванђеља говори или боље речено, Господ нас храбри да не малаксамо у својим искушењима, својим падовима у овоземаљским недаћама. Зато и каже Господ: “Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам даде Царство Небеско”. Даље нам Господ саветује како да задобијемо Царство Небеско. Јер Он Христос често пута у Јеванђељу говори: “Иштите најпре Царства Божијега и правде његове а све ће вам се друго додати”. И Господ нам данас показује како можемо да задобијемо то Царство Небеско. Каже: „Продајте све што имате и дајте милостињу”. Овде је реч о блаженству оних који имају милосрђе. Укратко речено, милосрђе је провера вере наше, љубави наше, наде наше и ако хоћете мудрости наше. Шта значи провера мудрости наше? Па да знамо шта можемо дати а шта тиме што дајемо, шта задобијамо. Другим речима ми људи исувише мало можемо да дајемо. Шта је то у односу на Царство Небеско? Ништа. Али зато што ми мало дајемо и то је оно што је важно, да од нас Бог не тражи много. Него тражи мало, да би нам Он за то мало дао исувише много. А нама браћо и сестре, Бог даје исувише много него што ми то заслужујемо”. Извор: Епархија шумадијска
  20. Поводом прве годишњице од упокојења академика Владете Јеротића, о делу и духовном лику почившег професора за радио "Слово љубве" говорио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке и професор на Праволсавном богословском факултету СПЦ у Либертивилу. Звучни запис емисије Питали смо уваженог проту, који је више од 40 година био у блиској и живој комуникацији са професором Јеротићем, како можемо сагледати духовни лик овог великог човека, зашто су његова свестраност и разноврсна интересовања довели до погрешних интерпретација у једном делу јавности, али и како избећи "идолизацију" самог професора, чега је он на првом месту и сам био велики противник? На себи својствен, надахнут али и веома конкретан начин, прота Милош нас откривањем финог ткања личности која је обележила другу половину 20. века у нашем друштву, поучава и упућује на који начин да разумемо не само лик и дело професора Јеротића, него како уопште и да приступамо важним животним питањима. "Духовни код био је усађен у професору Јеротићу и из тога је он, великим трудом и радом, изнедрио многе дарове", рекао је о. Милош који је подсетио да је оно што ће остати заувек иза професора Јеротића а што су људи веома волели и поштовали, "лепа, јасна, разговетна и разумљива реч". Извор: Радио Слово љубве
  21. Отац Бранко: „Господ нас позива да Му вјерујемо и да чинимо дјела љубави. Само слободом од гријеха ми се присаједињујемо Богу!“ Звучни запис беседе На почетку емисије отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на Десету недјељу по празнику Педесетнице и говорио о Госпојинском посту који се завршава на празник Успенија Пресвете Богородице у сриједу 28. августа, подсјећајући и на значај овог празника за православне вјернике. Отац Бранко је говорио и о томе како се дешава да се послушношћу тј. одрицањем од своје воље, омогућава достизање највећег степена слободе и како се ово може применити за нас, људе који живимо у свијету? „Само слободом од гријеха ми се присаједињујемо Богу. Послушање је саставни дио човјековог живота у свим његовим сферама“- каже отац Бранко. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговор ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора
  22. На дан светога Илије, 02. августа 2019. године, када мештани Угљеша прослављају храмовну славу, свету архијерејску Литургију у угљешком храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, пароси у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим се у својој архипастирској беседи обратио сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање у новоподигнутом храму Светога Илије у Угљешу. Свети Илија нас је сабрао да се помолимо око Господњег Жртвеника, да принесемо Жртву од свих и за све. Велика је љубав Божја која нас је овде сабрала, али и ваш труд је велик јер вашом љубављу и Божјим промислом се овај свети храм почео зидати. Није случајно што је овај храм, ово свето место, посвећено управо светом пророку Илији. Свети Илија је велики и дивни светитељ који је на путу свог овоземаљског живота увек позивао верни народ свог времена да буде уз Господа, да се искорени незнабоштво и све оно што народ одвлачи од заједнице са Живим и Делатним Богом. Свети Илија је чинио разна чудеса којима је преображавао народ и враћао га своме Творцу, Господу. Свети Илија можда није био директни проповедник доласка Христовог, али свакако је био онај који је упућивао на новозаветно откровење које је увек у контексту љубави. Љубављу је Господ Бог створио овај свет и човеку дао благослов живота да би био у заједници са Господом. Једина благословена заједница јесте Заједница са самим Господом. Зато су нам потребни свети храмови, света места где се народ може сабирати да би приносио Жртву и пребивао у делатној љубави Божјој. Овде у Угљешу излила се управо та љубав и благослов Божји, храм је свакога дана лепши и украшенији и добија облике својствене једном православном храму. Долазио сам овде, освећивао сам Крст и звоно и ево, Боже здравља, видимо да све напредује и добија своју пуноћу и лепоту. Надамо се да ћемо осветити овај храм и дати му заиста благослов Божји да сабира и позива верни народ Угљеша и целе Барање на свето Сабрање као и данас. Нека овај храм буде пример и нека нас позива на покајање у овим тешким временима, јер ако је народ сложан дело је благословено и све нам је могуће. Овај свети храм је показатељ управо тога да ако је народ сложан и међу народом влада љубав, ако народ жели да буде на путу истине и Јеванђеља онда ничу здања какав је овај храм у Угљешу. Ви сте пример тога да великом љубављу, ревношћу, пожртвованошћу и трудом може да се сазида здање на понос нашег наорда и наше свете Цркве. Често долазимо овде и обилазимо радовем, пратимо како они напредују и надамо се да ће благослов Божји бити на овоме храму и да ће свети Илија позивати верни народ на пут покајања и Јеванђеља Христовог. Као што је свети Илија у давна времена позивао народ да живи у заједници са Богом искорењујући из народа многобожачка веровања и све оно што је народ уназађивало и одвраћало од Бога, тако ће и овај храм у овом времену обремењеном различитим тешкоћама исто позивати народ да буде у заједници са Господом. Овај храм позиваће народ да буде у заједници са Христом, да буде у љубави Божјој и да ходи уским и трновитим путем ка Царству Небеском. Тај пут није нимало лак, као што и сами знате, када сте почели градити овај свети храм било је различитих недаћа и искушења, али су Господ и ваша љубав увек то надилазили. То вам је увек давало снагу и вољу да никада не посустанете, него да увек гледате напред. Требамо гледати на будућност, а не на прошлост која је оптерећена различитим недаћама. Гледајмо у будућност охристовљеним очима да бисмо могли радити оно што је Богу угодно и Богом благословено. Мука људска је највећа богомоља. Када је човек у муци и када је највећа тескоба у народу тада се народ окреће Цркви Божјој и има жељу да буде делатној заједници, у литургијској заједници љубави. Заиста, када су год биле велике муке и када је наш народ пролазио кроз трње увек је хтео да буде на путу својих отаца, светога Симеона и светога Саве, на путу задужбинарства као што су нас учили наши преци. Учили су нас да увек будемо у заједници са Богом, сабрани на светој Служби Божјој, да изграђујемо цркве. Данас видимо да су наши храмови од Студенице и Жиче до Пећке Патријаршије споменици културе не само нашој Мајци Србији него и осталим европским земљама и стоје на попису УНЕСКА. Можемо видети да су нам преци оставили у наслеђе велико благо. Храмови нас увек упућују на заједницу са Господом и руководе нас ка Царству Божјем. Радујем се што сам данас овде са вама и што могу видети овај препуни храм. Можемо зидати различита здања и културне споменике, али све је узалудно ако нема народа који ће долазити у храм Божји. Ви сте украс овог светог храма и његова лепота. Узалуд је ако сазидамо све, храм буде празан. Ево, Богу хвала, отворила се Божја милост и овај свети храм је препун. И у дворишту овог светог храма можемо видети заиста много народа. Можемо видети да је народ заиста одувек хтео храм у овом месту, а Господ је благословио да он управо овде буде сазидан. Ваш заштитник, пророк Илија ће вас увек позивати у Цркву Божју. Радујем се и молим Господа да вам да снаге, љубави и крепости да овај свети храм завршите. Хтео бих вас обавестити да ћемо овде године, ако Бог да, имати велики Преображенски Сабор, црквенонародни сабор у нашем манастиру у Даљ Планини. Овај сабор треба да буде покретач свега онога што ми као народ треба да будемо и сведочимо својим животом. Требамо да будемо народ сабран око своје Цркве. Ове године прослављамо јубилеј осамсто година постојања наше Цркве, то није једна година. Стога ове године посебно требамо да будемо саборни народ, народ који зна да негује своју традицију, језик и веру. Преображенски сабор треба да има управо тај дух и карактер. Наша света Црква нас сабира са свих крајева наше Епархије и требамо да имамо један дан који је посвећен саборном духу нашег народа. Тај пут нас води ка очувању наше културе, језика и очувању наше свете Вере. Ја се заиста надам да ће се из тога изродити велики благослов Божји који ће се излити на свету обитељ манастира и на целу нашу Епархију. Требамо да будемо саборан народ, једни другима браћа и сестре, а не противници и непријатељи. Треба да влада мир и љубав међу нама и да нам свети пророк Илија којег данас прослављамо у светим молитвама увек буде руководитељ ка Царству Небеском. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Живели! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  23. Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско приморски г. Амфилохије служио је данас 14. јула 2019 љета Господњег свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана. Митрополиту је саслуживало свештенство и монаштво епархије будимљанско никшићке уз молитвено учешће вјерног народа. Након читања светог Јеванђеља митрополит Амфилохије се словом архипастирске бесједе обратио присутним вјерницима. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Извор: Радио Светигора
  24. У трећу припремну седмицу пред Часни пост, у Недјељу о суду, у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литругија којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и ђакони Роман (Виларет). сабрат манастира Острог и Срђан Радојковић професор сликања на Академији за уметност и консервацију СПЦ у Београду. Појала су мјешовита пјевница и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелист Марко“ којим води диригент мр Људмила Радовић. Звучни запис беседе Отац Мирчета се у свом пастирском обраћању осврнуо на наше вријеме и садашњост која обилује мноштвом лажног показивања и представљања човјека бољим и другачијим него што у бити јесте, те да неће и не може ништа пред Богом остати сакривено: „Треба да се опоменемо да ће свако наше дјело изаћи на видјело и да неће ништа бити и остати сакривено, што се неће открити и ако често желимо када живимо да многе ствари сакријемо, да се покажемо бољи него што јесмо, другачији него што јесмо. А наше вријеме, ова садашњост, обилује управо мноштвом тога показивања, приказивања и рекламирања оним што често није истина. Али, сјетимо се да ће доћи дан када ће се све видјети. И шта је и како је и гдје смо и шта смо, кало смо чули у Светом Јеванђељу“. подсјетио је он. Отац Мирчета је нагласио да ће нам Господ по љубави и судити: „Чули смо данас да ће критеријум тога суда бити закон над законима, то ће бити онај закон који је већи од сваког закона који влада на земљи. То је заком који је суштина бића Божијега и живота Божијега – а то је љубав. По тиме ће нам Господ судити. Јер Онај који је љубав и не може другачије чинити и одлучивати него по љубави“, објаснио је он. Отац Мирчета је нагласио да је у посту веома важно да задобијамо љубав: „Пост је у ствари начин и средство да од себе одстранимо све што нас од Бога одваја, а то аутоматски значи и од ближњих наших. То нас опомиње ово Јњванђеље. Опомиње нас да наш живот буде усмјерен ономе што је најважније, а то је да се трудимо сваким даном да задобијемо љубав и да њоме – љубављу живимо. А пошто то није ни мало лако, управо вријеме поста је вријеме када би требали да задобијемо макар зрно љубави“, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. У другу припремну недељу пред почетак васкршњег поста, недељу о блудном сину, у Цетињском манастиру је служена божанствена литургија којом је началствовао протојереј ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су му сабраћа ове свете обитељи јеромонаси Исак (Симић), Прохор (Јосифов) и Јустин (Мреновић), као и ђакони Душан Биговић и Игор Пешикан. Након читања јаванђеља отац Гојко Перовић се обратио присутнима. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...