Претражи Живе Речи Утехе

У педесети дан од Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник Силаска Светога Духа на апостоле – Света Педесетница, празник који васељенски радио „Светигораˮ прославља као своју славу. О богослужбеним особености наведеног празника, као и о његовом смислу и значају разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора *Будући да празник Свете Педесетнице своје коријене налази у Старом Завету, упознајте нас са старозаветном Педесетницом. Ако је Празник над празницима – Васкрс круна и испуњење оних духовних и спасоносних најава старозаветне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан после Изласка. Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: „И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодноˮ. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. *У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолила бих Вас да приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? Бог ствара свет и човека из љубави са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Дела апостолска нам доносе конкретно сведочанство о свештеном догађају Силаска Светога Духа на Апостоле. Празник који претходи догађају Педесетнице је Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „…ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам дâ другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“. Десети дан након Вазнесења, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученика. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали. Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима. После Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тело. Ученике Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тела Цркве, односно Тела Христовог. Управо у свему наведеном налази се тајна празника, тајна овог свештеног и спасоносног догађаја који се историјски једном догодио, али се увек и изнова понавља, он је непрестано на свакој Светој Литургији делатан. *Каже се да је празник Силаска Светога Духа на апостоле рођендан Цркве Христове. Шта то значи? Црква Христова није музеј, а свештеници и верни народ нису некакви кустоси… Црква Христова је живи организам, она је богочовечански организам који је увек жив, делатан, благодатан и спасоносан. Формулација „рођендана Цркве” није поетска слика, већ суштинска, а можемо рећи и догматска порука, она благословена порука да Црква почиње тамо где су људи сабрани око свога Господа и загледани у Небо. *Рекли сте да је педесетнички доживљај срж литургијског живота, шта ово конкретно значи? Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубока мисао великог Светог Григорија Богослова указује да свака Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог; и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини истински могућим. У Цркви Христовој готово да нема прошлости која није истовремено садашњост, али са друге стране, нема садашњости која већ није сагледана очима вечности и будућега века. Конкретно речено, нешто што се некада збило (нпр. Рођење Христово), и нешто што ће се тек збити (нпр. Други долазак Христов), у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати и опитно заједничарити. *Које су богослужбене особености празника Свете Педесетнице? После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. У вечерњим стихирама на стиховње црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) *Зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? Доношење траве и цвећа у свети храм на дан свете Педесетнице, представља нашу радост пред Господом, ону вечну радост којом је озарена васколика створена природа кроз човека, као и потврда благословене истине да човек као боголико, али у исто време и материјално биће, заједно са васцелом природом ступа у заједницу са Богом. Кроз овај принос траве и цвећа изражава се наша делатна литургијска свест, овим приносима ми узносимо благодарност Господу како за духовне дарове који врхуне у животу вечном, тако и за овоземаљска добра којима нас Господ свакодневно изобилно дарује. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Венац који правимо од траве и цвећа је слика Божије благодати која долази одозго (свише). Овај венац представља награду за мучеништво, али и благодатни Божији дар и подршку. На крају, како је једном приликом отац Гојко Перовић рекао: Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. Духовски понедељак слава васељенског радија „Светигораˮ Поштована и драга Слободанка, дозволите ми да Вама и Вашем дивном уредништву заблагодарим на указаној части и Светодуховској радости да будем Ваш гост баш на дан када Ваш радио прославља славу и двадесет и две године свога постојања. Ова празнична радост и част коју сте ми указали је већа јер се њоме продубљује истина да је наша вишегодишња сарадња дело љубави Божије и да је свако моје ново гостовање на таласима – где звук постаје Логос – увек нова радост. Ваш радио више од две деценије сведочи Христа Бога и Његову вечну и увек нову реч, актуализујући ону заповест коју је Спаситељ упутио апостолима пославши их да васцелом свету проповедају реч љубави Божије. Оно што не може увек свештеник на парохији, то чини Црква као брижна мајка путем својих медија, а радио Светигора је ову чињеницу пре свега потврдила састрадавајући са својим народом у најтежим данима, али и бивајући уз свој народ и у данима великих духовних радости. Иако смо километрима удаљени ја се данас у Светодуховској радости ипак осећам као гост на Вашој слави радија, осећам се као део Ваше неуморне медијске породице која сведочи да прегаоцима Бог даје махове, и користим прилику да Вашем уреднику драгом проти Николи Пејовићу, али и свим медијским делатницима радио Светигоре упутим речи празничне молитвене честитке: Следујући дивном савету великог Апостола Павла који громогласно саветује да се свагда „радујемо са онима који се радујуˮ, и ја се данас драги моји радујем са Вама и честитам Вам празник Силаска Светог Духа на Апостоле, празник који са љубављу прослављате као славу радија. Протопрезвитеру-ставрофору Далибору Милаковићу (директору радија), протопрезвитеру Николи Пејовићу (уреднику радија) и свим сарадницима и сатрудницима радио Светигоре, желим свако добро духовно и телесно, молећи се Господу нашем да Вас благодат Пресветога Духа свагда надахњује, да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове! Остајем у братској љубави и радости са свима Вама, увек се у срцу своме осећајући као Ваш скромни брат у Христу и сарадник. Остајем са Вама делатној хришћанској љубави коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити дивном сарадњом на пољу ширења речи Божје! НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Духовске задушнице са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. У току Литургије нове слушкиње Божије, Марина и Христина су се крстиле и миропомазале, обукле су се у Христа да би се родиле за вјечни живот. На Задушнице, дан када се сјећамо свих оних који су се упокојили од Адама до Другог Адама, до Христа Господа, и од Христа Господа до нашег времена, Високопреосвећени владика је казао да су ријечи древнога пророка душе њихове ће у добру почивати, које пјевамо када се сјећамо некога који је упокојен, свједочанство вјере у вјечни и бесмртни живот човјеков, по ријечи Господњој: Ко слуша моју ријеч неће умријети, него ће вјечно жив бити. Митрополит Амфилохије је нагласио да човјек не би био створен по лику и по подобију Божијем, по слици и прилици Божијој, да га је Бог створио за смрт и пролазност те да је Божији лик и прилика знак и свједочанство бесмртности, вјечнога живота. “Зато је и онај који слуша ријеч Божију, који прима Христа као Бога и спаситеља свога, призван на вјечни, непролазни, бесмртни живот”, рекао је Митрополит и додао да је то најдубља истина живота, благе вијести Христове – Јеванђеља, које је свједочанство управо вјечнога живота. Даље је казао да се зато и они који се крштавају, као данас наше сестре Марина и Христина, у Христа облаче, сараспињу се Христу, умиру са Њим, да би се родили за вјечни и непролазни, бесмртни живот. Од мајке рођење за овај живот земаљски, како је казао, не може човјека сачувати од оног најстрашнијег што сналази људе и земаљске народе – од смрти. Једино што може да га спаси од смрти и пролазности јесте Света тајна крштења, живљење по благој вијести Христовој, исповиједање Христа као вјечнога Бога и спаситеља – онога по коме смо и створени. “Он је икона Бога Оца невидљивога вјечнога па је по тој икони човјек створен управо зато да би био христолико биће, да би кроз Христа и преко Христа, вјечнога и непролазнога Бога, јединороднога Сина Божијега, рођенога од Бога Оца прије свих вијекова и Духа Светога и Пресвете Дјево у времену, постао вјечно, бесмртно биће”, поучавао је владика. Ми се сјећамо сви оних који су се упокојили од памтивијека до данашњег дана управо са разлога што они нијесу ишчезли, него, нагласио је Митрополит, душе њихове постоје у Царству Божијем вјечноме: “И зато смо ми дужни, у знак љубави према Богу творцу њиховом и у знак љубави према њима, без обзира кад су и у ком времену живјели, да их се сјећамо. Да се молитвено и са љубављу подсјећамо на њих и да се молимо Господу да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима светих патријараха Божијих. Да их упокоји тамо где сија свјетлост лица Христовога, вјечна свјетлост, да их обујми том вјечном Христовом свјетлошћу, да постану дјеца свјетлости а не дјеца таме и мрака и смрти.” Истичући да је то оно што задобијамо у Цркви Божијој а што нам је подарио Христос својим васкрсење и вазнесењем на небеса, Високопреосвећени владика је казао да је то оно што је у природи Цркве, оно чиме нас храни Господ дајући нам Тијело своје и Крв своју, оно чега се причешћујемо на Литургији. “На овај дан, на Задушнице, молимо се за све оне који су се од памтивијека упокојили, да их Господ сабере и да им подари ту вјечну свјетлост и мудрост, вјечни живот, бесмртност и непролазност”, бесједио је Архиепископ цетињски. Подсјетио је да Црква Божија свједочи да човјек није створен за смрт, него за бесмртност, вјечност, непролазност и да је зато установила Задушнице: “И ту се сабирају силом тога Духа Светога и они који су живи још на земљи и они који су упокојени. И доћи ће Господ, кад дође последњи дан Његов, у сили својој да васкрсне и тјелесно оне који су се упокојили, а и нас да призове у то вјечно и непролазно своје Царство божанско.” Закључујући да тај велики Божији дар бесмртнога и вјечнога живота имамо ми који смо хришћани, Његово високопреосвештенство је у својој литургијској бесједи подсјетио да у Симболу вјере исповиједамо да вјерујемо у васкрсење мртвих: “Вјерујемо у васкрсење мртвих, вјерујемо у живот вјечни, вјерујемо да смо вјечна и бесмртна бића и створења, вјерујемо у Христа Бога. И зато ко вјерује у Њега као вјечну ријеч Божију, тај ће вјечан и бесмртан бити и примиће у себе то вјечно Небеско царство.” На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одслужио помен упокојеним ктиторима, приложницима и градитељима овога светога храма и свим хришћанима који су се упокојили са надом на васкрсење и живот вјечни. На крају Свете литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је још једном честитао крштење слушкињама Божијим Марини и Христини, као и имендан Ксенији, која је у славу своје небеске заштитнице Ксеније Петербуршке принијела колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Воздвижења – Уздизања Часног Крста у Јерусалиму, 27. септембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а саслуживали су: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе У пастирском слову протојереј Мирчета Шљиванчанин осврнуо се на суштину празника, будући да нам овај празник јасно показује жртву и љубав Бога и Господа нашег коју нам је показао и оваплоћењем и васкрсењем, али и крстом својим часним са којег је загрлио сав свијет: ,,Велики празник славимо, јер славимо Крст Христов. Сваки хришћанин добро зна да је Господ наш и Спаситељ управо на крсту принио себе и жртвовао се за живот свијета, ради нас и нашега спасења. Показао је својом жртвом да нас воли и показао је да је Он, да је Бог – љубав! Од тада, од Његовог распећа, од Великог петка Крст је за хришћане светиња и слава, крст је сила и знамење – крст је спасење!“ Отац Мирчета је у свом даљем обраћању указао на то да је сав живот хришћанина у знаку Часног Крста: ,,Сав наш живот хришћански је у знаку Часнога Крста. И тако у слави историје и есхатологије нашег живота хришћанскога и доживљаја Царства небескога долазећега ми у ствари живимо и ми се кријепимо и снажимо силом часнога и животворнога Крста и гледамо да наш живот буде у знаку Часнога Крста, угледајући се и гледајући на Христов Крст, који за нас хришћане није само неки тамо обични предмет, будући да у пјесмама црквеним и богослужбеним посвећеним Часноме Крсту се јасно види да се Крсту обраћамо као живој личности, а не као предмету. А обраћамо му се тако зато што је Христос на њему разапет и што се Христос поистовјетио са крстом. Зато је он за нас светиња, слава и знак, не понижења, већ побједе! Зато што је након крста Христовог услиједило и Његово васкрсење. Зато је за нас крст слава и зато је крст знак и симбол побједе хришћана и зато се њиме и ми оснажујемо у нашем свакодневном животу да идемо Христовим путем“, нагласио је отац. ,,Зато је важно за нас хришћане да када страдамо, пазимо, тугујемо, и када наиђу тешки дани за нас, да се уздамо у силу Часнога Крста који нас оснажује и који нам говори да свако хришћански страдање води у васкрсење и да има смисла да претрпимо и да има смисла да сачекамо јер ће након тог распећа, страдања, услиједити васкрсење. Након нашег личног распећа ако смо у Христу, ако свој крст поистовјетимо са Христовим Крстом онда ће и наш крст бити и слава и побједа и бити васкрсење“, указао је отац Мирчета. Он је такође навео да је за ношење Крста Господњег потребна нада у Васкрсење. ,,Дакле и наше страдање и наша мука коју носимо и наши проблеми ако се поистовјете са Христовим крстом, дакле то значи да ако их трпимо са надом на васкрсење, знајући да нас Бог никада неће оставити, онда и нас крст и то што трпимо постаје нама на корист, постаје спасоносно и бива крст славе Христове, крст радости и Васкрсења“, закључио је прота Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Светог пророка Самуила са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је и Самуило, последњи пророк из Старог завјета, као и Јован Крститељ после њега – рођен од нероткиње. Звучни запис беседе „На молитве његове мајке и напаје њеног срца Бог јој је послао утјеху и радост, али не само њој него је послао живога свједока свога и истине своје овдје на земљу – Светога Самуила“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Самуило остао да свједочи долазак Бога у овај свијет и да буде благослов за изабрани Божји народ. „А у исто вријеме, да по Божјем знамењу, благослови првога цара изабранога Божјега народа Саула. А онда, послије њега, такође, пошто је и Саул скренуо са пута Божјега, пошто га је одбацио Господ, онда је изабрао Давида, оно дијете Божје које је у Витлејему чувало стада, па га је удостојио Бог да буде у оној пећини и да га спасе сила Божја од змије отровнице“, казао је он. Рекао је да су дивни Божји пророци и прије и послије Самуила. „Сви су они посвједочили истину Божју. Међу њима пророк Самуило заиста заузима једно изузетно мјесто. Заиста је он онај слуга испуњен огњем и вјере и богољубља и ббратољубља. И као такав остао је свједок Христов до наших времена, свједок да сви они који иду путем Божјим, и који ходе за Господом и испуњавају Његов закон задобијају благослов Божји. А оне који су имали благослов, али су га погазили, Господ одбацује као што је одбацио Саула и многе Сауле до наших времена“, закључио је Митрополит Амфилохије. На данашњој Литургији Митрополиту Амфилохију је саслуживало свештенство из Боке, из архијерејских протопрезвитеријата: бококоторског, будванског и херцегновског. Након Литургије Владика је са свештенством ових протопрезвитеријата одржао састанак. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу Самарјанке, 26.маја 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свету мученицу Гликерију, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Синиша Јанковић из Епархије будимљанско-никшићке, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Зосима. Уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа, одговарала је острошка братија. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о сусрету Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је казао да је у ова прича обимна ријечима и препуна поукама којима нас Господ учи. – Вјерујте, свако од нас који смо крштени у име Оца, Сина и Светог Духа позвани смо на жетву (о којој говори Господ) и да својим животом свједочи Свето Јеванђеље и да буде човјек, да би се испунила она ријеч ”Да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде људи ваша добра дјела и прославе Оца нашег који је на небесима. То може свако од нас да учини, да буде човјек, а нарочито после посјете овој светој обитељи – казао је о. Сергије. Додао је да то није лако, али да боравак на земљи који је кратак треба да искористимо за наше спасење. – Најљепше је да свако од нас узме у руке своје плуг који му је Бог дао и обради њиву коју му је Бог дао и испуни вољу Онога који Га је послао и себи припреми вјечно јело, за своју бесмртну душу – рекао је о. Сергије. Подсјетио је да сви који су прешли далек пут да би дошли у острошку светињу, нијесу дошли да се поклоне твари нити нечему што је пропадљиво и пролазно, него живом светитељу Божијем, Светом Василију Острошком Чудотворцу. – Светитељ наш свједочи да из његове утробе истичу ријеке Воде живе, призивају жедне те Божије воде и напајају се њоме, исцјељују, оснажују и долазе и долазиће у све вјекове – казао је о. Сергије. Извор: Манастир Острог

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Благовијести са свештенством Свету службу Божију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Владика је служио Литургију поводом храмовне славе манастирске цркве Благовијести Пресвете Богородице, задужбине благовјерне књегиње Јелене Балшић, кћерке Великомученика косовског Лазара и жене Ђурђа Страцимировића Балшића. На Литургији, у којој је молитвено учествовао велики број вјерних, одговарао је хор из Крушевца. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да ријечи Светог пророка Божијег Велики си Господе и чудесна су дијела Твоја и нема ријечи је да опише чудеса Твоја одјекују кроз вјекове на сваком мјесту, а посебно пред овом светињом, гдје су се сретале и сретају душе са живим и вјечним Господом. Он је подсјетио да се у овој светињи, у којој почивају мошти Свете Јелене Лазареве, сусреће древна Зета и Рашка, да у њој живи сусрет и загрљај Србије и Црне Горе – Крушевца града царскога и овога светога простора. Истакао је владика да се велика и дивна истина овдје открива и сусреће, истина у којој је почетак нашег спасења, тајна Благовијести и тајна Христовог Васкрсења: „Овдје се сусреће кроз вјекове и непрекидно свједочи та Света тајна Христа од Дјеве рођенога, кога су пророци прорицали, кога је анђео благовјестио са небеса, који се родио од Пресвети Дјеве и који је овдје са нама поживио и са нама је до краја свијета и вијека, јер је обећао и испуњава Своје обећање нећу вас оставити саме, остаћу са вама до краја свијета и вијека.“ Владика је казао да је Господ са нама и међу нама, а заједно са Њим и сви они који су Га предсказивали прије Његовог рођења, сви који су кроз вјекове служили и Христа Бога приповиједали. Исказао је радост због традиционалних сусрета житеља древне Зете, садашње Црне Горе и потомака Цара Лазара, хора и свештеника из Крушевца који су донијели благослов владике крушевачког Давида. Митрополит је нагласио да се обнављањем ове древне светиње, која је била запуштена и запостављена стољећима, обнавља свето вјековно памћење. Захваљујући Господу, Богородици, Светој Јелени који су дали снаге нашим сестрама на челу са мати Фотином, да у ову светињу уграђују своју младост и свој живот, као и многи прије њих, Храм Светога Ђорђа и Храм Пресвете Богородице Благовијести, као и само острво, свједочанство је Божије љепоте и свједочанство да је диван Бог у светима Својим и у творевини Својој, и да заиста нема ријечи да опише творевину божанску.. Након причешћа вјерних, Митрополит је предводио славску литију која је три пута опходила храм. Након што је благословио и пререзао славски колач, владика је честитао славу сестринству ове свете обитељи на челу са мати Фотином и свим данашњим свечарима. Потом је благословио и славу манастира Ћелије код Ваљева гдје почивају мошти Светога Јустина који се родио на Благовијести и на исти празник га је Господ призвао из овога у вјечни и непролазни живот . Митрополит је саопштио да је Књижевна награда „Јелена Балшић“ за 2019. годину, припала једном од најбољих савремених српских песника Рајку Петровом Ногу који из здравствених разлога није могао да присуствује данашњој свечаности, тако да ће му Повеља и икона Свете Јелене, дар ове Свете обитељи, насликана руком мати Фотине, накнадно бити уручене у Српској књижевној задрузи у Београду. Жири за додјелу награде одлучивао је у саставу: проф. др Валентина Питулић, проф. др Мило Ломпар, проф. др Душко Бабић, књижевник Мирослав Максимовић, професор Љубица Петковић и Симон Ђуретић, секретар Савјета књижевне задруге. У одлуци жирија, коју је прочитао господин Ђуретић, наводи се да се Рајко Петров Ного у свом књижевном стваралаштву дотакао мотива који су дубоко укорењени у архетипе слојеве српског националног биће. У свом богатом опусу пјесник преко индивидуалног и колективног искуства преноси слике свог најранијег доживљаја свијета: „Митровдан и Ђурђевдан, трагање за топлином дома, гдје је изгорјела кућа и у кући бол, код пјесника буди мелодију успаванке коју умјесто мајке пјева паук. Лични пјесников доживљај свијета није могао да се фокусира на колективно насљеђе, гдје се у његовом пјесничком изразу јасно детерминишу историјски, митолошки, религиозни,социјални и други слојеви традиционалне културе. У стваралаштву Рајка Петрова Нога слили су се лирски, епски и баладични тонови колективног наслеђе којима је пјесник дао лични израз. Симболима огњишта, прага, иконе, дувара, верига, паука, змија, хљеба, крста, пјесник је исказао најдубље слојеве свога бића у којима доминирају слике завичаја природе и људи.“ Награда „Јелена Балшић“, чиј је покровитељ Митрополија црногорско-приморска, додјељује се најугледнијим књижевницима и пјесницима сваке друге године у част ктиторке ове светиње и пјесникиње Јелене Балшић. Митрополит је у своје и у име манастира Благовијести уручио и захвалнице приложницима и добротворима манастира Бешка: Александру Вујошевићу, Жарку Вукадиновићу и Дејану Крачковићу. У наставку сабрања је изведена празнична духовна академија у којој су учествовали глумица Љиљана Ђоговић из Крушевца, Милисав Поповић, гуслари Славко Драшковић, Жарко Бојић, Павле Радоњић, представици Удружење српских књижевника „Горска вила“ и пјесници Удружења књижевника Црне Горе хаџи Радован Радовић и Никола Ненезић-Чудесни. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 21. новембра, на Аранђеловдан – своју крсну славу, са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Литургијску бесједу Високопресовећени је почео подсјећањем на ријечи Господње, да су најдубље тајне откривене онима који су чистога срца, а не онима који мисле да посједују велика знања. Истичући да су те тајне управо свете небеске силе, 9 ангелиских чинова: архангели, ангели, серафими, херувими, господства, силе и власти, престоли, начала, владика је објаснио да су наша небеска браћа створена када је Бог створио небо и земљу. Дакле, Бог је створио небо – небески, а послије тога, земаљски свијет у коме ми живимо и у коме се рађамо. Митрополит Амфилохије је казао да су на челу небескога свијета управо Свети архангели: Михаило – ко је као Бог, и Гаврило – сила, моћ Божија: „Господ је видио како је демонска сила пала као муња са неба када се побунила својом мржњом и злобом против имена Божјег, против Бога љубави. Онда је архангел Михаило стао и рекао: Пазите, ријечи које понављамо на Светој литургији, као и ријечи: Поклонимо се живоме Богу и само Њему јединоме да служимо. Онда су све небеске силе запјевале пјесму коју и ми пјевамо на Светој литургији: Свет, свет, свет је Господ Бог, пуно је небо и земља славе Његове.“ Подсјетио је да то пјесма коју пјевамо у Светој литургији изображавајући управо небеске силе: „То је пјесма коју је запојао Свети архангел Михаило и она коју нам јавља Свети архангел Гаврило, кроз сву историју благовјесник великих тајни Божијих. Он је онај који јавља све оно што је Бог предвидио о свијету и човјеку, о свој Божанској творевини. Јављао се архангел Гаврило и древним пророцима и Пресветој Дјеви и рекао да ће родити Сина и да ће му наденути име Исус. И остали свети небески силници, архангели и ангели, серафими, херувими непрекидно испуњавају вољу Божију, прослављају име Божије, а у исто вријеме јављају вољу Божију нама људима, као наша небеска браћа.“ Високопреосвећени је истакао да по древним предањима сви земаљски народи, као и сваки човјек понаособ, имају свог ангела чувара, који нас прати у свим корацима нашег живота. „Небеске силе су са нама и међу нама силом Божијом. Божијом љубављу и добротом небо и земља су сједињени“, рекао је владика. Подсјетио да су прије него се родио Син човечији, архангели били узвишенији од човјека, а од кад се родио Господ Исус Христос, онда је Он тај који је изнад анђела, и као Бог, и као човјек. „Он је тај који је сио са десне стране Бога Оца послије Свога Васкрсења и Вазнесења. Он је онај кога су благовјестили свети пророци, кога су наговјештавале свете небеске силе, кога је јавио и најавио Свети архангел Гаврило.“ Митрополит је нагласио да су у древна времена, пагански народи, а било је и хришћана, обоготворавали свете архангеле и небеске силе. Онда је је Лаодикијски помјесни сабор у IV вијеку, установио празник – Сабор Светог архангела Михаила и осталих бестелесних сила, који и ми данас прослављемо. Тада је донијета одлука да поштујемо небеске силе, али прије свега и изнад свега, да поштујемо живога Бога и да се једино Њему клањамо. „Том прославом се посвједочује заједница између неба и земље у Христу Господу, заједница небеских аргангела и ангела, и нас земаљских људи, заједница у Цркви Божијој – тијелу Христовом, заједница око Христа Богочовјека. То и јесте Црква Христова која обједињује у себе и небо, и земљу. Небеске силе и људе, и сва земаљска створења, обједињује Црква Христова утемељена на Христу као крајеугаоном камену. На Њему саграђена, она Њиме живи и Њиме дише кроз вјекове. Свједочи то јединство небеских и земаљских сила, и позива све људе, и сва створења, да се укључе у заједницу која није од данас до сјутра, него вјечна, непролазна заједница, јер је глава њена сам Бог, а тијело њено испуњено је силама Духа Светога животворнога“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије. На крају свог архијерејског обраћања Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је закључио да смо се сабрали данас и ми који смо чланови те свете Божанске заједнице да прослављамо живога Бога, али да прослављамо и нашу небеску браћу: „Радујемо се што нам је Бог подарио, не само браћу на земљи, него нам је подарио и браћу на небесима. Радујемо се живоме Господу, дивноме у светим небеским силама Својим, предивноме у светим пророцима Својим, апостолима, мученицима и светима Својим. Њему нека је слава и хвала у вјекове, векова, амин!“ Након освећења славских колача и кољива, заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави у славу Господа нашега Исуса Христа и част Светог архангела Михаила и осталих бестелесних сила. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска

У архипастирском слову Високопреосвећени је казао да данас празнујемо Блажену Марију Магдалину, Благу Марију како је назива наш народ, која је била први живи свједок Христовог васкрсења. Подсјетио је да се, по свједочанству Светих јеванђелиста, Васкрсли Господ првој јавио Благој Марији и да је послао да ту тајну, велику истину јави другим ученицима. „Од тада је Марија Магдалина до данашњега дана била први и вјечни свједок Христовог Васкрсења. Истине без које ни људски живот, ни ова земља, ни све што се на њој догађа нема никаквог смисла, јер ако Христос не васкрсе, по ријечима апостола Павла, онда је узалуд и наш живот и наша вјера“, рекао је Митрополит. Указао је да би човјек као биће, био роб смрти и пролазности да није Христос Васкрсао, да Његово тијело које је умрло, као свако људско тијело, није васкрсло као што је посвједочила и свједочи Блага Марија кроз вјекове. Послије Свете службе Митрополит је са свештенством, монаштвом и вјерним народом освештао конак Манастира Светих мироносица.и одржао кратак помен ктиторима, приложницима и добротворима манастира и ђенералу Иву Ђуровићу. „Два значајна догађаја су нас сабрали данас на ову гозбу љубави Христове, на Свету литургију: то је спомен блажене и благословене Марије Магдалине, првог свједока Христа Бога Васкрслога из мртвих, и други догађај то је стогодишњица страдања и упокојења ђенерала Ива Ђуровића, пред чијим домом се и налазимо, који је пострадао за вјеру и отачаство прије 100 година“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије. Исказана је спремност Митрополије да помогне родбини да се ове године пренесу земни остаци ђенерала Ђуровића и да се похране у Дупилу гдје су и његови преци. Иво Ђуровић је ђенерал и министар војске краља Николе Првог Петровића, који је прије 100 година прогнан из Црне Горе, утамничен од Аустроугарске, и свој живот је окончао у аустријском логору. „Сјећамо се те изузетне личности историје Црне Горе из времена Краљевине Црне Горе, који је не само потомак најчаснијих људи у овоме крају, него је у исто вријеме по мајци и потомак Петровића. Данас спомињемо и све ктиторе, осниваче, приложнике овога Светога храма и Манастира Светих мироносица, нарочито оних, овдје похрањених, који су живот свој жртвовали за вјеру и отачаство које је опјевао и Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац“, бесједио је владика и закључио да се Црква увијек сјећа оних који су живот свој жртвовали за ближње своје, за вјеру праву и отаџбину своју. Митрополит је казао да овај данашњи догађај није само спомен онога што је било и значајних личности из историје Цркве и Црне Горе, него је овај сабор наставак Светога дјела које је овдје започето прије толико вјекова. Подсјећајући да је овдје владао Михаило Војислављевић, по предању овдје је његов гроб, па послије њега Свети Јован Владимир, Свети Симеон Мироточиви, свети Немањићи, Балшићи, Црнојевићи, Митрополит је казао да су Петровићи заједно са Црмничанима и ослободили Црмницу од турског ропства и да данас помињемо и 70 Дупљана који су живот свој положили за крст часни и слободу златну, за вјеру и отачаство: „Ово сабрање је завршетак и спомен, живо сјећање на оне који су себе уградили у оно што је часно и честито у историји, а у исто вријеме са освећењем овога конака започињемо обнову Манастира Светих мироносица.“ Говорећи о обнови Манастира који је био велико духовно средиште и који је у вријеме Отоманске империје срушен, владика је истакао да су остале многе књиге које су за преписиване у том манастиру и које се чувају по библиотекама у Русији и Њемачкој. Сестра Лукија је намјесница ове свете обитељи, а игуманија је мати Теодора из манастира Рустово која је дошла у свој родни крај и она је, како је истакао Митрополит, попут Марије Магдалине кренула за Господом да буде, заједно са другим сестрама, ако Бог да, свједок Христовог Васкрсења и обновитељка своје душе и древне светиње која је била украс Дупила и читавог овог простора. „Данас смо благословили овај овај конак – дом који је наша Лукија приложила са својом породицом Цркви Божјој, приложивши Цркви своју душу и своје биће“, истакао је владика и изразио наду да ће се, ако Бог да, што скорије подићи Црква Светих мироносица а за спомен Ива Ђуровића. Митрополит је заблагодарио свима који су себе уградили у славну прошлост Дупила, а посебно је заблагодарио Стеву Ђуровићу за показану хришћанску љубави и пожртвованост показану приликом обнове храмова у Дупилу и цијелој Црмници, а нарочито за Храм Светог Јована Владимира у Бару и уручио му архипастирску похвалницу. „Црква Божија краја нема, започела је прије двије хиљаде година, а ја бих рекао и прије тога, започела је за вријеме пророка Илије, Мојсија и прије. Тада је започела и она непрекидно само дјела, ради, ствара и гради“, истакао је Митрополит црногорско приморски Амфилохије и закључио да оно што је Божије не може да ишчезне, увијек се нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска