Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'заједница'.
-
Презвитер мр Блажо Божовић – Терапијска заједница Земља живих
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
У издању издавачке установе Епархије бачке Беседа, са благословом Његовог преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, из штампе је недавно изашла књига презвитера мр Блажа Божовића, пароха при Светогеоргијевском храму у Подгорици, управника Пастирско-саветодавног центра Митрополије црногорско-приморске и координатора Терапијске заједнице Земља живих у Црној Гори, под насловом Терапијска заједница Земља живих. Књига је настала на основу магистарске тезе оца Блажа која је одбрањена 2014. године у Атини. У књизи су детаљно приказани терапијски метод, стадијуми, обавезе и дужности штићеника током боравка у терапијској заједници. У емисији Гост Радија презвитер мр Блажо Божовић, говори о садржају наведене књиге и о личном искуству боравка, по благослову, у заједници за психосоцијалну рехабилитацију и ресоцијализацију Земља живих. Извор: eparhijabacka.info-
- заједница
- терапијска
- (и још 5 )
-
На тему "Парохијска заједница у савременом свету" у Руми
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
-
- свету"
- савременом
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Хришћанска заједница у Ваљеву даровала 5.000 Васкршњих јаја
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Православна народна хришћанска заједница "Воздвиженије Часног Крста" у Ваљеву даровала је 5.000 јаја током традиционалне Васкршње акције даривања штићеника, болесника и корисника помоћи. Опширније у извештају који даје Радио Источник Епархије ваљевске: Да се радост Васкрса и ове године осети међу онима којима услед разних животних околности каткад зафали, потрудила се Православна народна хришћанска заједница „Воздвиженије Часног Крста“ својом традиционалном акцијом даривања васкршњих јаја. На Велики четвртак, у Капели Светог Саве у Казнено- поправном заводу Ваљево, духовник ПНХЗ протојереј- ставрофор Милинко Јовић је служио Свету Литургију заједно са духовником установе јерејем Дејаном Трипковићем. У литургијској проповеди, прота Милинко Јовић говорио је штићеницима да је живот хришћана непрестана борба, праћена разним искушењима и падовима. „Васкрсли Христос нас позива да устанемо, истрајемо у добру и удостојимо се вечне радости“, поручио је прота Јовић. Након Литургије, штићеницима су подељена васкршња јаја (700 ком) и са управом КПЗ- а договорена сарадња, у оквиру које ће штићеници помагати братству у физичким радовима, које активности буду захтевале, а братство њима организовати боравак у природи у Едукативном центру „Владика Милутин“ у Бебића Луци. Васкршњим јајима ПНХЗ је обрадовала суграђане који се лече на Одељењу психијатрије Опште болнице Ваљево и обећала да ће у догледно време обезбедити помоћ за породице оних који су материјално угрожени. У сарадњи са духовником болнице јерејем Драганом Станојевићем, 500 комада јаја је подељено свима који су за време празничних дана у болничким постељама. Редовним корисницима помоћи, ПНХЗ је поделила укупно 3800 комада свежих јаја. Дакле, укупно је даривано 5 хиљада комада. Половина од тога је купљена Фарме „Вујић“ из Јасенице, док је друга половина дар власника фарме. Јадранка Јанковић Извор: Радио Источник Епархије ваљевске -
Заједница Цркве на Ташмајдану даровала мале пацијенте на Институту
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Свештенство и верни народ парохијске заједнице Цркве Светог Марка на Ташмајдану, уз помоћ студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, даровали су најмлађе пацијенте Института за мајку и дете "Др Вукан Чупић" Светосавским пакетићима, објавио је поменути храм на Инстаграму: Зраци сверадосне прославе Светог оца Саве, љубављу свештенства и верног народа цркве Светог Марка на Ташмајдану, обрадовали су и најмлађе пацијенте Института за мајку и дете ,,Др Вукан Чупић" којима су уз свесрдну помоћ студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, овим поводом подељени празнични пакетићи. Мали Светосавци су на скромне дарове узвратили богатим уздарјем искрених осмеха и свима ставили до знања да је највећи дар сваком човеку, показати му да није усамљен. Зато увек да имамо једни друге, не само на речима него и кроз дела љубави. Извор: Црква Светог Марка, Инстаграм -
Igrom sluchaja sam sinoc odgledao jedan prosechan, pun shablona i glupih replika bez kojih ni jedan ljubic, romantichna komedija da kazem, film ne moze da prodje. Bio je tu jedan lik koji je imao najduzu vezu 2 nedelje(bilo je i duzish naravno, ali ujutru kada se cura probudi njega u krevetu nema), a u svojim 40-im je mozda. Jednostavno se boji veza, vezivanja i na kraju povredjivanja. Imao je losh uticaj kada je bio mali, a i bile su tu neke stvari koje su mi srce prepolovile. Odlazi na svadbu svog brata, prilazi sa stavom ako neshto sluchajno prodje u krivu ibavicu te ja nishta se ti ne brini. I tako se dalje radnja odvija i na kraju on shvati da zista jednu curu voli i da zeli da provede ostatak zivota sa njom. Ja sam josh uvek mlad, nezreo iako imam drugare iz gimnazije koji su vec nekoliko godina u braku i imaju decu. Za sada je meni to ne zamislivo. Sve je to predivno, ali.. Da li je samo ljubav dovoljna da bi ste ushli u tu zajednicu i shta za vas to predstavlja ?
-
Патријарх Порфирије: Заједница у јединству је светиња!
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је у беседи на Светој Литургији коју је данас служио са Његовим Блаженством Архиепископом г. Стефаном, уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и свих архијереја Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије, истакао да је рана која је са браћом из Македоније трајала 55 година, сада зацељена и да је то чудо Божје, да је наша радост неизмерна јер је то радост благодати Божје - "Ми смо у Христу једно, у Цркви једно и овај одзив браће и сестара показује да срце наших честитих народа куца ритмом Христовим - то нам показује да нас је Господ помиловао!". Патријарх је у беседи истакао: "У Васкршњој радости можемо да кличемо речима онога који је писао Псалме - Ево дана који створи Господ, радујемо се у њему! Јер се данас радује пуноћа цркве Христове, радује се небо и земља, радују се сви свети, свети Сава и сви они који су засађени у Њему и расли у Њему и чије плодове и ми данас окушамо, јер смо се Њихвим молитвама данас сабрали у овоме храму посвећеном светом Сави, да пројавимо што је заповест Божја, да спознамо да је свет створен да буде храм Божји, да слави Бога, а ми људи сви смо створени да будемо припадници царског свештенства, да на основу својих дарова стварајући, славимо име Божје. Још је заповедио да сви - једно буду. Људи међусобно морају бити једно, заједница љубави која је утемељена на самоме Богу, живоме Христу, да сви једно буду, то Господ од нас хоће". Патријарх је још казао да је Црква једна јер је Господ глава Цркве и да једном вером ми изграђујемо јединство. "Кроз поредак пројављјемо веру. Нема јединства без вере у једнога у Тројици Бога, али исто тако и без учествовања у истом поретку. Ми то кажемо, у цркви, у канонима. То важи за свеукупно православље. Јер ми исповедамо да верујемо у једну, свету саборну и апостолску Цркву. Најпре је једна, јер је један Господ". "Јединство у вери и у предању Цркве извире из свете Литургије, манифестује се и потврђује у њој. Једно смо у Христу без остатка онда када се из истог путира, исте чаше, причешћујемо", указао је Патријарх Порфирије и истакао да је "заједница у јединству - светиња". Нагласио је да "без обзира што силе овога света имају своје циљеве", наш циљ је да - једно будемо. Подсетио је да смо "имали раскол у трајању од 55 година са нашом браћом из Македоније, да је рана болела и да смо ишчекивали да се она зацели. Рана на телу Христовом не може само нашим силама да буде исцељена - то је чудо Божје, то је дар Божји". Вест приредила редакција Радија "Слово љубве". -
Патријарх Порфирије у Земуну: Слобода је заједница са Богом
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У молитвеном присуству Патријарха српског г. Порфирија, викарни Епископ марчански г. Сава служио је 6. априла 2022. године Свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Свете Тројице у Земуну. Након Литургије исповеђено је свештенство намесништва земунско-новобеоградског, известила је ТВ Храм. На крају Литургије сабранима се обратио Патријарх Порфирије који је говорио о храму као месту слободе и истакао да тамо где је Господ, ту је истинска слобода. "Слобода је у томе да очистимо своје срце, јер када данас многи говоре да човек треба да чини оно што му жели срце, што је израз његових жеља и да је тада слободан, заборавља чињеницу да није свако срце слободно, да срце може бити поробљено грехом и страстима, острашћеним жељама, да може пре свега бити поробљено егоизмом, гордошћу и ако тако заробљеним срцем хоћемо да остваримо слободу чинећи оно што нам јесте жеља срца, онда засигурно ни наше речи, ни мисли, ни дела неће бити слободна, али слобода која се темељи у Христу јесте слобода која се шири и простире и пре нашег доласка у овај свет и после доласка", рекао је Патријарх Порфирије. Његова Светост је нагласио да тамо где царује смрт и где нема Христа не можемо говорити о слободи: "Тек кад уђемо у простор слободе вечности заједице са Богом можемо размишљати о свакој другој врсти слободе, тек пошто благодаћу Божијом будемо преобраћени изнутра и споља, отуда су најслободнији светитељи Божији, а нама је дато да као Његова деца учествујући у Литургији окусимо ту слободу, окусивши радост и живећи у радости са Богом". Беседа Патријарха Порфирија у земунској Цркви Св. Тројице, белешка ТВ Храм: -
Поглавари свих традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији упутили су 22. новембра 2021. године заједничку поруку председнику Републике Србије г. Александру Вучићу, председнику Скупштине Републике Србије г. Ивици Дачићу, председнику Владе Републике Србије гђи Ани Брнабић и министру просвете, науке и технолошког развоја г. Бранку Ружићу, којом указују на проблеме везане за извођење предмета Верска настава и начин превазилажења тих проблема. Патријарх српски Порфирије, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија и Бискуп зрењанински Ладислав Немет, Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић, Бискуп Словачке Евангеличке Цркве а.в. Јарослав Јаворник, бискуп Реформатске Хришћанске Цркве Бела Халас и Велики рабин Србије Исак Асиел апелују на све релевантне институције у држави да се тренутни статус Верске наставе у школском систему што пре измени и изражавају чврсту наду и добру веру да ће Цркве и верске заједнице заједнички са државом Србијом, по угледу и пракси из времена када се Веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Патријарх Порфирије и представници Цркава и верских заједнице у Србији предложили су највишим државним функционерима: - да Веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета; - да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; - да се избор између Верске наставе и наставе алтернативног предмета врши на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између Верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; - да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом Цркве, односно верске заједнице, да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован, уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те Цркве, односно верске заједнице; - да Цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем Верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина преложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе Веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Саопштење за јавност представника цркава и верских заједница поводом двадесет година од обнове верске наставе у основним и средњим школама у Републици Србији (програм скупа - pdf) Ми, представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, заједно са званичницима Владе Републике Србије, експертима из Немачке, Италије, Грчке и Србије и нашим вероучитељима сабрали смо се 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду да заједнички обележимо велики духовни и просветни јубилеј - двадесет година од поновног успостављања верске наставе у образовном систему Србије. Овом приликом у молитвено сећање дозвали смо све наше оце и браћу који су се борили да се веронаука врати у српске школе, а међу којима су блаженопочивши патријарх Павле, почивши муфтија београдски Хамдија Јусуфспахић, премијер Србије Зоран Ђинђић и министар образовања Гаша Кнежевић. Посебну пажњу посветили смо важећим неповољним законским одредбама и решењима која регулишу начин извођења наставног плана и програма Верске наставе. У потпуном међусобном сагласју и једномислију апелујемо на све релевантне институције у држави да се овакав статус верске наставе у школском систему што пре измени и једнодушно изражавамо чврсту наду и добру веру да ћемо заједнички са државом Србијом, по угледу и праксу из времена када се веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Подсећамо да је конфесионална верска настава најзаступљенији модел верске наставе у Европској унији, примењен чак и у школама којима заједно управљају државе чланице Европске уније (Scholae Europeae); тај модел захтева сарадњу државе, са једне стране, и цркава и верских заједница, са друге стране, као равноправних чинилаца. У оквиру те сарадње, садржина верске наставе и примерност понашања вероучитеља у надлежности су цркава и верских заједница према којима вероучитељи имају обавезу лојалности. Учешће сваког вероучитеља у верској настави у сваком тренутку је условљено одобрењем цркве, односно верске заједнице којој припада. С тим у вези предлажемо: · да веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета; · да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; · да се избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета врши се на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; · да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом цркве, односно верске заједнице да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те цркве, односно верске заједнице; · да цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина преложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, на Духовски понедељак, Свету архијерејску Литургију у Подворју Руске Православне Цркве у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, а по традицији својих претходника на трону Светога Саве да богослужи у овој светињи поводом храмовне славе. Звучни запис беседе Током Свете Литургије Патријарх је најпре чином протосинђела, а затим чином архимандрита одликовао сабрата Светоархангелског општежића у Ковиљу јеромонаха Јеротеја (Петровића), иначе изабраног викарног Епископа топличког. Протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се у име целе пуноће Руске Православне Цркве Патријарху Порфирију што је по угледу на наше претходне Патријархе служио Свету Литургију за Храмовну славу: „и том приликом принели бескрвну жртву за здравље и спасење Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, за све нас овде присутне под вашим светим омофором и такође за наш многострадали народ на Косову и Метохији и у свим Српским Светосавским историјским земљама. Такође смо се помолили да Господ Бог подари свој мир земљи Украјинској на којој су нажалост сада братоубилачке међусобице и зато је потребно увек да се молимо једни за друге, јер само на тај начин можемо призвати Господа да буде са нама. И онда када је Он са нама онда заиста све оно што нам се чини немогуће постаје могуће и остварују се“. На крају, прота Виталиј је, испред Руске Православне Цркве, поклонио панагију (епископски медаљон) са ликом Свете Тројце. У својој беседи о догађају Педесетнице, када је Дух Свети сишао на Апостоле Патријарх Порфирије је између осталог рекао, да су некада људи хтели да досегну до неба зидајући Вавилонску кулу, али та мисао, сама по себи није промашај, ако се „досеже до неба да би сусрели Бога, то је благословено и за то смо творени“. Али доћи до места где Он обитава није могуће доћи без Његове љубави и Његове благодати. Да људи не би реализовали своје тежње у мисли да могу бити равни Богу и да не би реализовали крајње зло као последицу гордости Бог је пумутио људима језике да се не разумеју, рекао је између осталог Патријарх Порфирије напомињући да: „ О неразумевању, о употреби језика који нас дели, о употреби језика који рањава другога и ми имамо своје искуство. Али на Духове Господ је показао којим језиком треба да говоримо да бисмо били близу другима“. „Апостоли су били испуњени Духом Светим, али нису хтели да ту благодат чувају за себе. Него су и сами благодаћу Божијом постали извор благодати. И отуда, коју год да су реч рекли, јер је то била реч благодаћу Божијом испуњена, покренута и испуњена љубављу, а онда самим тим блиска сваком људском створењу“ рекао је Патријарх Порфирије додајући да су отуда сви разумели апостоле шта су говорили. „Жалимо се ми понекад да гоне Цркву. Жалимо се ми понекад да нас не разумеју. Па како ће нас разумети, на данашњи дан ми то треба да разумемо. Ако ми оно што нам је Бог дао не делимо међусобно. Ако ми између себе спречавамо једини друге да будемо браћа, ако ми између себе искључујемо једни друге из својих живота. Ако ми, једном речју, заједно нисмо Црква. А Црква је заједница људи међусобно и заједница са Богом. Али конституисана, покренута и реализована Духом Светим, истакао је, између осталог, Патријарх Порфирије у својој беседи. Извор: Радио Слово љубве
-
- патријарх
- порфирије:
- (и још 10 )
-
Први је употребио овај израз Француз Дестит д’ Траси, почетком XIX века. Под идеологијом он је подразумевао систематско и рационално излагање идеја и погледа једне заједнице или групе, насупрот ирационалним предрасудама и несхватљивим убеђењима. Маркс је осудио идеологију као лажну свест, односно, као један од начина логичког идеализовања противречне стварности, као покушај човека да умом реши противречности које не успева да реши у пракси. У том смислу идеологија је супротност науци. Маркс није приметио да је „фетишизам науке“ већ у његове дане био господарећа идеологија, нити је пак предвидео да ће се и марксизам у XX веку развити у један типичан симптом утопијске (и тоталитарне) идеологије. На крају, Карл Манхајм дао је овом појму посебан смисао. По њему идеологија означава идеје и убеђења који се јављају као супарнички званичној ситуацији и поретку. Манхајм овом појму придаје и шири смисао: идеологија је „општи начин мишљења“ који у конкретној епохи карактерише једну групу или ширу заједницу. Нема разлога да се задржавамо на детаљима и херменеутичким правцима које је изазвао и формирао проблем идеологије: марксистичком, позитивистичком, неопозитивистичком, функционалистичком итд. То би захтевало шире наводе плодних доприноса овом проблему научника као што су Грамши, Лукач, Шлезингер, Алтисер. Мој предлог је да прихватимо као корисно за нашу тему одређивање идеологије, смислом грчке речи νοοτροπία [начин мишљења, тј. менталитет]. Као прво, треба да локализујемо текућу идеологију у данашњим друштвима у оквирима општег или боље рећи доминирајућег начина мишљења; начин поимања али и тумачења стварности, начин осмишљавања људске егзистенције и људског делања, постојања у заједници као и циљеве сапостојања. Тај начин није производ аутоматског или случајног стваралаштва. Условљава се колико савременим и саморазумљивим – свесним или несвесним – признањима, ауторитетним поставкама, методолошким изборима, утврђеним вредностима, толико и – углавном – активношћу свакодневног живота, активношћу потчињеној одређеном вредновању људских потреба, степеновању приоритета који придајемо нашим потребама. У том смислу, логика прогреса показује да је владајућа идеологија на светском нивоу. И кад кажемо развој (прогрес) подразумевамо стални ритам успона производње и њених пратилаца потрошачког процеса. Било да је реч о материјалним добрима, било о научном знању, било о цивилизацијским добрима, једини „исправан“ став је да производимо и трошимо све богатије и увек нове врсте што бољег квалитета. Овом циљу потчињава се и наша свакодневна делатност, начин нашег размишљања, политичко и економско организовање нашег живота као и остала свакодневна преживљавања. Дозволите ми да наведем два конкретна примера свеопштих човечанских идеала, који на први поглед изгледају независни и невезани са владајућом идеологијом прогреса – невезано са произвођачком и потрошачком хистеријом – али који се ипак на крају са њом савршено поклапају: то је захтев за миром и захтев за заштитом људске средине. По мом мишљењу, оба ова идеала, која су за поштовање и посебно потребна човеку, потчињавају се данас истој тој логици тежње за развојем. Колико тзв. пацифистички, толико и тзв. еколошки покрет захтевају на међународном плану примену принципа, методологије и циљева прогресивних стремљења за светским миром и заштитом природне околине. Принцип развоја не слаже се са враћањем на катастрофалне сукобе, са трошењем економске моћи на наоружање или продужавање војног рока итд., као што се не слаже ни са црпљењем природних извора енергије, уништавањем добара опште потрошње (ваздух, море, шуме итд). Коначно, циљеви ових тежњи остају у истој мери прогресивистички: сигурност индивидуалног живота грађанина, гаранција комфора за сваки други потошачки избор, проширење природне и социјалне основе за сваку „напредну“ активност. Пример прогресивистичког присвајања мира и заштите човекове околине може да буде најбољи увод у проблем односа друштва и религије у оквиру актуелне идеологије. Овде треба напоменути да се идеологија прогреса историјски формирала од европског просветитељства. Просветитељство од XVIII века, па надаље, било је сигурно нешто више од идеолошке струје или теоријског система, нешто више од философског става или „школе“. Било је епоха „нова времена“ европске историје. Времена „просвећења“ европског човека после „мрачног“ средњег века и тоталитарног наметања религијског ауторитета као званичне идеологије. Просветитељство је култура, тј. општи начин живљења. Култура просветитељства је у самом старту имала антирелигиозни (и свакако антиклерикални) карактер. Међутим, све што је више идеологија прогреса добијала водећу улогу, утолико више су слабили теоријски изазови полемичног супротстављања религији, као што је слабила и незадрживо се црпела и сама религиозна проблематика. Тако, могло би се дословно назначити да два главна симптома идеологије јесу: прво, религиозни пад у најширем смислу многих социјалних слојева, тј. хладна незаинтересованост за метафизичке проблеме, психолошко одбацивање тог егзистенцијалног питања и практични агностицизам, и друго, компромисни друштвени плурализам, теоријска и безживотна толеранција сваког веровања и сваке врсте духовности у једној клими поштовања права појединаца да изабере своја убеђења. Ова савремена социјална факта тешко подлежу статистичком попису. Али и сама дефиниција идеологије коју смо прихватили (општи и доминирајући менталитет), такође је факат који не подлеже мерењу. Зато и наша, овде изложена убеђења или примедбе, имају углавном карактер феноменолошких назначења. А могу да функционишу само као херменеутичке иницијативе увек подложне емпиријској потврди или демантовању. У сваком случају, констатација о ширем религиозном паду и упоредо са њим друштвене толеранције религијског плурализма, има за тему последице од изузетног значаја: показује да проблем органског повезивања религије и друштва не може више да се постави у оквиру прогресивистичке идеологије. Религија и друштво су већ постали два упоредна и неспојива фе- номена, један се креће у сфери колективног и јавног, а други у сфери индивидуалног. У таквој идеологији религија се објективира у установе и неизбежно се условљава установама друштвене организације, односно државом. На тај начин, односи се подешавају на основу важећих институционалних правила – тј. уставом, законодавством или посебним договором (конкордат). Тако се искључује могућност да институционално представништво религије добије право духовног покровитељства или одговорности за опште тело заједнице. Религиозна установа представља искључиво вернике, бројни збир појединаца „синдикализованих“ на основу своје вере – као што се друге особе синдикално организују на основу својих интереса или тежњи. Последица раздвајања религије и заједнице је индивидуализовање, објективисање и ограничење вере. Јер кад религијске установе пред државним институцијама представљају права верника, неизбежно претпостављају веру својих верника као особину објективно посведочену и потврђену. Тако се вера поистовећује са индивидуалним исповедањем и прихватањем принципа, убеђења и институционализованих догмата, као и са практичним последицама у објективним захтевима које налажу религијске институције: редовно присуствовање верским обредима, оданост канонима религиозне етике, плаћање чланарине верским установама итд. Наравно, у једном таквом оквиру односа религије и друштва, примерни представници хришћанског поимања спасења (разбојник, блудни син, цариник, блудница) налазе се de facto ван институционалних оквира религије. Ова констатација нас обавезује да се позабавимо питањем: да ли и како хришћанска црква може да преживи као изворни догађај унутар данашњих односа религије и друштва. Објективна стварност намеће дилему: или да се отуђи хришћанска црква у природну религију (да се нађе на страни супротној својој јеванђељској поруци), или да свесно изабере једну „маргиналну“ социјалну делатност ван институционалних оквира религије. Парадоксално (али вишеструко признато од истраживача разних теоријских праваца) је да је данашња идеологија прогреса историјски пород хришћанских заједница западне Европе. Класична дела Макса Вебера, Сомбарта, Таванија, Мардала, могла би да се употребе као елементарни библиографски доказ ове констатације. Мада, и поред великог доприноса наведених научника, осветљавање историјских чинилаца савремене идеологије показује се непотпуним, нарочито ако запоставимо идеолошке и пристрасне западноевропске радове о средњем веку. На ову тему изузетак чине радови медијавелиста и католичких теолога Етјена Жилсона, Жоржа Дабија и М. Шенлија. Дакле, проблем који се јавља у истраживању историјских корена савремене идеологије и односа религија и заједнице у овој идеологији, јесте: да повежемо резултате истраживања западноевропског средњовековног начина живљења са анализом новијег културног феномена који истражују социолози пост-веберовске епохе. У овом излагању допустићете ми да поменем да је највећи део моје списатељске делатности (без обзира да ли је успешан или не), посвећен овој врсти истраживања. Зато бих дао себи слободу да синтетизујем резултате свог дугогодишњег рада у пар непосредних премиса. Верујем да су ове премисе реалне не само због тога што осветљавају односе религија и друштва у оквиру текуће идеологије, него и назначују перспективу циљева према којима би требало да се усмери савремена црквена свест. 1. Разумевање првобитног хришћанског „јеванђеља“ претпоставља ново осмишљавање свега постојећег и начин приступа сазнавању постојећег, одговор онолошком и гносеолошком проблему. 2. Овај одговор методолошки је довршен од светих отаца првог и средњег хришћанског периода. Светоотачка онтологија и гносеологија синтезира искуство црквеног тела, а изражава се у одлукама седам васељенских сабора. 3. Стварно постојеће и узрочни принцип свега постојећег, за црквено искуство, јесте Личност: Личност Бога Оца. Ова Личност ипостазира своју „природу“ рађајући вечно Сина и исходећи Светог Духа. Начин постојања Божанства открива се у историјском искуству као заједница међусобног љубавног прожимања живота и енергије трију ипостаси. „Бог јесте љубав“. 4. „По икони“ Божијој и човек је лично постојање – са самосвешћу (слобода од неопходности своје природе) и разумом (реална могућност односа са другим бићем). 5. Лице Божије и човеково познајемо само у непосредности односа са њим. Однос је могућ јер личност открива самосвест, слободу и логосну различност кроз енергије природе које су увек личне. 6. Познање личности и резултата личне енергије (тварни свет) постиже се само кроз искуство и непосредност односа. Излагање гносеолошког искуства кроз језичке ознаке (символе) имало је увек апофатички карактер: истинско знање поистовећује се искуством личне заједнице и односа – одређује се, али не исцрпљује језичким формулисањем. 7. Тако се за Цркву поистовећује начин стварног постојања са начином стварног знања. У оба случаја имамо подражавање тројичног начина постојања. Да би учествовао у познању Истине и у Истини вечног живота, човек треба да промени начин постојања; да постане црквена ипостас, да живот преобрази у зајеничарење љубавног самодавања и самоприношења. Не само, дакле, да постоји и да притом воли, него да постоји јер воли и да постоји у мери у којој воли. 8. Са овим подробностима излази црква пред своје антиподе. Религија претпоставља лична интелектуална убеђења, индивидуални морал, индивидуално учешће у обреду, индивидуално спасење. Насупрот томе, црква претпоставља крајње безнађе индивидуалне могућности и преношења сваког догађаја живота и знања у љубавну заједницу и однос. 9. Чини се да је, пре свих, Августин био тај који је запоставио темељне претпоставке црквене онтологије и гносеологије. У ствари, увео је религијско схватање црквеног искуства: вера се прихвата као индивидуални интелектуални доживљај, врлина као индивидуална одговарајућа награда, а однос Бога и човека као јуридички однос на нивоу индивидуалне кривице – искупљења – оправдања. Код Августина можемо слободно говорити о правом претварању догађаја цркве у религију. 10. Током средњег века и касније, дугим историјским процесима на западноевропским просторима Августиново учење се све више јављало као основа и полазиште сваког теолошког излагања. Августиновска одступања од црквене онтологије и гносеологије подупиру се још више прихватањем специфичког примењивања аристотеловске логике после XII века. 11. Чак ни реформација се неће удаљити од принципа августиновске теологије, а православни Исток, у вековима турског ропства, такође ће прихватити западно наслеђе Аристотела, после XVI века оповржење термина црквене онтологије и гносеологије јавља се као већ општи симптом западне и источне теолошке мисли. Конкретно: а) Критеријум провере знања није више црвени факат, тј. искуство везе – учешћа у евхаристијском сабрању цркве. Знање је индивидуално – интелектуално достигнуће (adequatio et intelektus), а истинитост знања мери се правилношћу закључка. Правилност се контролише или канонима формалне логике, или позивањем на утврђење ауторитета (Св. Писмо, институционални органи црквене управе). б) Тако, познајемо Бога не побољшавајући везу него схватајући смисао (појам). Онтологија се враћа старогрчкој предности суштине. Реалност енергија које омогућавају емпиријски приступ у личну друкчијост, или се одбацује, или се не познаје. в) Вера се преправља у индивидуалну рационалну сигурност потчињену силогистичким доказима, а на крају у механизам идеолошке пропаганде (propagande fidei). Учешће у спасењу постаје такође индивидуални догађај сакупљања врлина – награда. Црква се доживљава као верски управни орган, а не као евхаристијско тело. 12. Индивидуализам и рационализам су производ овог трансформисања хришћанства у религију и одбацивања црквене онтологије и гносеологије. И ово нам се намеће као општи друштвени менталитет са свим карактеристикама које новије анализе придају изразу идеологије. 13. Побуне ренесансе и просветитељства против доминирајуће религијске идеологије неће угушити њене онтолошке и гносеолошке претпоствке, индивидуализам, утилитаризам, благостање остаће основе социјалног менталитета. Распрострањени феномен секуларизације једноставно ће заменити циљеве, трансцендентне у иманентне. 14. Посебно на пољу политике историјски је видљив и конкретан обрт од религијског индивидуализма – благостања – утилитаризам (првих теоретичара слободног тржишта) према секуларизованом погледу на свет. Секуларизација појачана етиком дијалектичког материјализма унеће у нову идеологију снагу прогресивистичке искључивости. Овај кратак историјски екскурс допушта нам херменеутички приступ односу религије и друштва у оквирима савремених, развијених заједница. А однос се углавном базира на шемама прогресивистичке идеологије, што је, видели смо, органски производ претварања хришћанства у религију. Завршавајући, истичемо неке карактеристичне симптоме превласти прогресивистичке идеологије у односу на религију и заједницу данас: 1. Чини се да су хришћанске цркве потпуно прихватиле логику стварања „добара“ и поседовања „служби“ које одговарају потрошачком менталитету данашњег човека. Као „добра“ представљају се: психолошка утеха индивидуалне праведности, сигурност позитивних метафизичких убеђења, социјална корисност хришћанске етике. А као „службе“ човекољубиво дело црква, естетско и психолошко задовољство у вршењу обреда, социјална улога клира на пољу васпитања, солидарност са страдајућима итд. 2. Производња „добара“ и „служби“ доследно спроводи налоге прогресивистичке праксе: полаже наде у рационално побољшање креативности употребом савремених метода организовања и продуктивности уз снажно присуство у јавности преко телевизијских програма, улазак религијских вођа у тзв. Стар систем, њихово мешање у ствари међународне политике, упечатљива путовања са масовним скупљањем верника. Упоредо са тим, покушава се рекламним форсирањем проповеди претераним умножавањем штампаних ствари (нпр. часописа), иступима у дневној штампи, повезивањем са кинематографским и диско компанијама итд. 3. Односи религије и друштва развијају се у односе производног механизма (типа мултинационалних компанија) и потрошачке публике. Управни органи, сад сваке цркве, следују прототипу организационог система ватиканске администрације која је и прва учитељица технике „резултативности“. Иста администрација користи своје „муштерије“ (вернике) да би проширила пропаганду незаинтересованима или неверујућима (Opus Dei), уважавајући истовремено „плурализам“ убеђења. Време одређено за овај увод не допушта ми даље анализирање. Дилеме које се јављају су врло суптилне, али никако опште и теоретске. То су дилеме личног егзистенцијалног избора: да ли ће сваки од нас „продати све што има“ да би „купио добар бисер“ (Мт. 13, 46), или ће остати у смртоносном уживању религијских потрошачких добара. Јеванђеље цркве је по својој природи противник природне религије. Жеђ за емпиријским опипавањем јеванђелског откривања је свестан избор једне „маргиналне“ социјалне силе која је ван институционалне границе религије. Предавање одржано у Женеви, 1. маја 1990. године. Превео: Зоран Јелисавчић Извор: Теологија.нет
-
Пре свега поставља се питање да ли се још и данас може говорити о идеологији. Подсетићу овде на три основна значења ове речи. Први је употребио овај израз Француз Дестит д’ Траси, почетком XIX века. Под идеологијом он је подразумевао систематско и рационално излагање идеја и погледа једне заједнице или групе, насупрот ирационалним предрасудама и несхватљивим убеђењима. Маркс је осудио идеологију као лажну свест, односно, као један од начина логичког идеализовања противречне стварности, као покушај човека да умом реши противречности које не успева да реши у пракси. У том смислу идеологија је супротност науци. Маркс није приметио да је „фетишизам науке“ већ у његове дане био господарећа идеологија, нити је пак предвидео да ће се и марксизам у XX веку развити у један типичан симптом утопијске (и тоталитарне) идеологије. На крају, Карл Манхајм дао је овом појму посебан смисао. По њему идеологија означава идеје и убеђења који се јављају као супарнички званичној ситуацији и поретку. Манхајм овом појму придаје и шири смисао: идеологија је „општи начин мишљења“ који у конкретној епохи карактерише једну групу или ширу заједницу. Нема разлога да се задржавамо на детаљима и херменеутичким правцима које је изазвао и формирао проблем идеологије: марксистичком, позитивистичком, неопозитивистичком, функционалистичком итд. То би захтевало шире наводе плодних доприноса овом проблему научника као што су Грамши, Лукач, Шлезингер, Алтисер. Мој предлог је да прихватимо као корисно за нашу тему одређивање идеологије, смислом грчке речи νοοτροπία [начин мишљења, тј. менталитет]. Као прво, треба да локализујемо текућу идеологију у данашњим друштвима у оквирима општег или боље рећи доминирајућег начина мишљења; начин поимања али и тумачења стварности, начин осмишљавања људске егзистенције и људског делања, постојања у заједници као и циљеве сапостојања. Тај начин није производ аутоматског или случајног стваралаштва. Условљава се колико савременим и саморазумљивим – свесним или несвесним – признањима, ауторитетним поставкама, методолошким изборима, утврђеним вредностима, толико и – углавном – активношћу свакодневног живота, активношћу потчињеној одређеном вредновању људских потреба, степеновању приоритета који придајемо нашим потребама. У том смислу, логика прогреса показује да је владајућа идеологија на светском нивоу. И кад кажемо развој (прогрес) подразумевамо стални ритам успона производње и њених пратилаца потрошачког процеса. Било да је реч о материјалним добрима, било о научном знању, било о цивилизацијским добрима, једини „исправан“ став је да производимо и трошимо све богатије и увек нове врсте што бољег квалитета. Овом циљу потчињава се и наша свакодневна делатност, начин нашег размишљања, политичко и економско организовање нашег живота као и остала свакодневна преживљавања. Дозволите ми да наведем два конкретна примера свеопштих човечанских идеала, који на први поглед изгледају независни и невезани са владајућом идеологијом прогреса – невезано са произвођачком и потрошачком хистеријом – али који се ипак на крају са њом савршено поклапају: то је захтев за миром и захтев за заштитом људске средине. По мом мишљењу, оба ова идеала, која су за поштовање и посебно потребна човеку, потчињавају се данас истој тој логици тежње за развојем. Колико тзв. пацифистички, толико и тзв. еколошки покрет захтевају на међународном плану примену принципа, методологије и циљева прогресивних стремљења за светским миром и заштитом природне околине. Принцип развоја не слаже се са враћањем на катастрофалне сукобе, са трошењем економске моћи на наоружање или продужавање војног рока итд., као што се не слаже ни са црпљењем природних извора енергије, уништавањем добара опште потрошње (ваздух, море, шуме итд). Коначно, циљеви ових тежњи остају у истој мери прогресивистички: сигурност индивидуалног живота грађанина, гаранција комфора за сваки други потошачки избор, проширење природне и социјалне основе за сваку „напредну“ активност. Пример прогресивистичког присвајања мира и заштите човекове околине може да буде најбољи увод у проблем односа друштва и религије у оквиру актуелне идеологије. Овде треба напоменути да се идеологија прогреса историјски формирала од европског просветитељства. Просветитељство од XVIII века, па надаље, било је сигурно нешто више од идеолошке струје или теоријског система, нешто више од философског става или „школе“. Било је епоха „нова времена“ европске историје. Времена „просвећења“ европског човека после „мрачног“ средњег века и тоталитарног наметања религијског ауторитета као званичне идеологије. Просветитељство је култура, тј. општи начин живљења. Култура просветитељства је у самом старту имала антирелигиозни (и свакако антиклерикални) карактер. Међутим, све што је више идеологија прогреса добијала водећу улогу, утолико више су слабили теоријски изазови полемичног супротстављања религији, као што је слабила и незадрживо се црпела и сама религиозна проблематика. Тако, могло би се дословно назначити да два главна симптома идеологије јесу: прво, религиозни пад у најширем смислу многих социјалних слојева, тј. хладна незаинтересованост за метафизичке проблеме, психолошко одбацивање тог егзистенцијалног питања и практични агностицизам, и друго, компромисни друштвени плурализам, теоријска и безживотна толеранција сваког веровања и сваке врсте духовности у једној клими поштовања права појединаца да изабере своја убеђења. Ова савремена социјална факта тешко подлежу статистичком попису. Али и сама дефиниција идеологије коју смо прихватили (општи и доминирајући менталитет), такође је факат који не подлеже мерењу. Зато и наша, овде изложена убеђења или примедбе, имају углавном карактер феноменолошких назначења. А могу да функционишу само као херменеутичке иницијативе увек подложне емпиријској потврди или демантовању. У сваком случају, констатација о ширем религиозном паду и упоредо са њим друштвене толеранције религијског плурализма, има за тему последице од изузетног значаја: показује да проблем органског повезивања религије и друштва не може више да се постави у оквиру прогресивистичке идеологије. Религија и друштво су већ постали два упоредна и неспојива фе- номена, један се креће у сфери колективног и јавног, а други у сфери индивидуалног. У таквој идеологији религија се објективира у установе и неизбежно се условљава установама друштвене организације, односно државом. На тај начин, односи се подешавају на основу важећих институционалних правила – тј. уставом, законодавством или посебним договором (конкордат). Тако се искључује могућност да институционално представништво религије добије право духовног покровитељства или одговорности за опште тело заједнице. Религиозна установа представља искључиво вернике, бројни збир појединаца „синдикализованих“ на основу своје вере – као што се друге особе синдикално организују на основу својих интереса или тежњи. Последица раздвајања религије и заједнице је индивидуализовање, објективисање и ограничење вере. Јер кад религијске установе пред државним институцијама представљају права верника, неизбежно претпостављају веру својих верника као особину објективно посведочену и потврђену. Тако се вера поистовећује са индивидуалним исповедањем и прихватањем принципа, убеђења и институционализованих догмата, као и са практичним последицама у објективним захтевима које налажу религијске институције: редовно присуствовање верским обредима, оданост канонима религиозне етике, плаћање чланарине верским установама итд. Наравно, у једном таквом оквиру односа религије и друштва, примерни представници хришћанског поимања спасења (разбојник, блудни син, цариник, блудница) налазе се de facto ван институционалних оквира религије. Ова констатација нас обавезује да се позабавимо питањем: да ли и како хришћанска црква може да преживи као изворни догађај унутар данашњих односа религије и друштва. Објективна стварност намеће дилему: или да се отуђи хришћанска црква у природну религију (да се нађе на страни супротној својој јеванђељској поруци), или да свесно изабере једну „маргиналну“ социјалну делатност ван институционалних оквира религије. Парадоксално (али вишеструко признато од истраживача разних теоријских праваца) је да је данашња идеологија прогреса историјски пород хришћанских заједница западне Европе. Класична дела Макса Вебера, Сомбарта, Таванија, Мардала, могла би да се употребе као елементарни библиографски доказ ове констатације. Мада, и поред великог доприноса наведених научника, осветљавање историјских чинилаца савремене идеологије показује се непотпуним, нарочито ако запоставимо идеолошке и пристрасне западноевропске радове о средњем веку. На ову тему изузетак чине радови медијавелиста и католичких теолога Етјена Жилсона, Жоржа Дабија и М. Шенлија. Дакле, проблем који се јавља у истраживању историјских корена савремене идеологије и односа религија и заједнице у овој идеологији, јесте: да повежемо резултате истраживања западноевропског средњовековног начина живљења са анализом новијег културног феномена који истражују социолози пост-веберовске епохе. У овом излагању допустићете ми да поменем да је највећи део моје списатељске делатности (без обзира да ли је успешан или не), посвећен овој врсти истраживања. Зато бих дао себи слободу да синтетизујем резултате свог дугогодишњег рада у пар непосредних премиса. Верујем да су ове премисе реалне не само због тога што осветљавају односе религија и друштва у оквиру текуће идеологије, него и назначују перспективу циљева према којима би требало да се усмери савремена црквена свест. 1. Разумевање првобитног хришћанског „јеванђеља“ претпоставља ново осмишљавање свега постојећег и начин приступа сазнавању постојећег, одговор онолошком и гносеолошком проблему. 2. Овај одговор методолошки је довршен од светих отаца првог и средњег хришћанског периода. Светоотачка онтологија и гносеологија синтезира искуство црквеног тела, а изражава се у одлукама седам васељенских сабора. 3. Стварно постојеће и узрочни принцип свега постојећег, за црквено искуство, јесте Личност: Личност Бога Оца. Ова Личност ипостазира своју „природу“ рађајући вечно Сина и исходећи Светог Духа. Начин постојања Божанства открива се у историјском искуству као заједница међусобног љубавног прожимања живота и енергије трију ипостаси. „Бог јесте љубав“. 4. „По икони“ Божијој и човек је лично постојање – са самосвешћу (слобода од неопходности своје природе) и разумом (реална могућност односа са другим бићем). 5. Лице Божије и човеково познајемо само у непосредности односа са њим. Однос је могућ јер личност открива самосвест, слободу и логосну различност кроз енергије природе које су увек личне. 6. Познање личности и резултата личне енергије (тварни свет) постиже се само кроз искуство и непосредност односа. Излагање гносеолошког искуства кроз језичке ознаке (символе) имало је увек апофатички карактер: истинско знање поистовећује се искуством личне заједнице и односа – одређује се, али не исцрпљује језичким формулисањем. 7. Тако се за Цркву поистовећује начин стварног постојања са начином стварног знања. У оба случаја имамо подражавање тројичног начина постојања. Да би учествовао у познању Истине и у Истини вечног живота, човек треба да промени начин постојања; да постане црквена ипостас, да живот преобрази у зајеничарење љубавног самодавања и самоприношења. Не само, дакле, да постоји и да притом воли, него да постоји јер воли и да постоји у мери у којој воли. 8. Са овим подробностима излази црква пред своје антиподе. Религија претпоставља лична интелектуална убеђења, индивидуални морал, индивидуално учешће у обреду, индивидуално спасење. Насупрот томе, црква претпоставља крајње безнађе индивидуалне могућности и преношења сваког догађаја живота и знања у љубавну заједницу и однос. 9. Чини се да је, пре свих, Августин био тај који је запоставио темељне претпоставке црквене онтологије и гносеологије. У ствари, увео је религијско схватање црквеног искуства: вера се прихвата као индивидуални интелектуални доживљај, врлина као индивидуална одговарајућа награда, а однос Бога и човека као јуридички однос на нивоу индивидуалне кривице – искупљења – оправдања. Код Августина можемо слободно говорити о правом претварању догађаја цркве у религију. 10. Током средњег века и касније, дугим историјским процесима на западноевропским просторима Августиново учење се све више јављало као основа и полазиште сваког теолошког излагања. Августиновска одступања од црквене онтологије и гносеологије подупиру се још више прихватањем специфичког примењивања аристотеловске логике после XII века. 11. Чак ни реформација се неће удаљити од принципа августиновске теологије, а православни Исток, у вековима турског ропства, такође ће прихватити западно наслеђе Аристотела, после XVI века оповржење термина црквене онтологије и гносеологије јавља се као већ општи симптом западне и источне теолошке мисли. Конкретно: а) Критеријум провере знања није више црвени факат, тј. искуство везе – учешћа у евхаристијском сабрању цркве. Знање је индивидуално – интелектуално достигнуће (adequatio et intelektus), а истинитост знања мери се правилношћу закључка. Правилност се контролише или канонима формалне логике, или позивањем на утврђење ауторитета (Св. Писмо, институционални органи црквене управе). б) Тако, познајемо Бога не побољшавајући везу него схватајући смисао (појам). Онтологија се враћа старогрчкој предности суштине. Реалност енергија које омогућавају емпиријски приступ у личну друкчијост, или се одбацује, или се не познаје. в) Вера се преправља у индивидуалну рационалну сигурност потчињену силогистичким доказима, а на крају у механизам идеолошке пропаганде (propagande fidei). Учешће у спасењу постаје такође индивидуални догађај сакупљања врлина – награда. Црква се доживљава као верски управни орган, а не као евхаристијско тело. 12. Индивидуализам и рационализам су производ овог трансформисања хришћанства у религију и одбацивања црквене онтологије и гносеологије. И ово нам се намеће као општи друштвени менталитет са свим карактеристикама које новије анализе придају изразу идеологије. 13. Побуне ренесансе и просветитељства против доминирајуће религијске идеологије неће угушити њене онтолошке и гносеолошке претпоствке, индивидуализам, утилитаризам, благостање остаће основе социјалног менталитета. Распрострањени феномен секуларизације једноставно ће заменити циљеве, трансцендентне у иманентне. 14. Посебно на пољу политике историјски је видљив и конкретан обрт од религијског индивидуализма – благостања – утилитаризам (првих теоретичара слободног тржишта) према секуларизованом погледу на свет. Секуларизација појачана етиком дијалектичког материјализма унеће у нову идеологију снагу прогресивистичке искључивости. Овај кратак историјски екскурс допушта нам херменеутички приступ односу религије и друштва у оквирима савремених, развијених заједница. А однос се углавном базира на шемама прогресивистичке идеологије, што је, видели смо, органски производ претварања хришћанства у религију. Завршавајући, истичемо неке карактеристичне симптоме превласти прогресивистичке идеологије у односу на религију и заједницу данас: 1. Чини се да су хришћанске цркве потпуно прихватиле логику стварања „добара“ и поседовања „служби“ које одговарају потрошачком менталитету данашњег човека. Као „добра“ представљају се: психолошка утеха индивидуалне праведности, сигурност позитивних метафизичких убеђења, социјална корисност хришћанске етике. А као „службе“ човекољубиво дело црква, естетско и психолошко задовољство у вршењу обреда, социјална улога клира на пољу васпитања, солидарност са страдајућима итд. 2. Производња „добара“ и „служби“ доследно спроводи налоге прогресивистичке праксе: полаже наде у рационално побољшање креативности употребом савремених метода организовања и продуктивности уз снажно присуство у јавности преко телевизијских програма, улазак религијских вођа у тзв. Стар систем, њихово мешање у ствари међународне политике, упечатљива путовања са масовним скупљањем верника. Упоредо са тим, покушава се рекламним форсирањем проповеди претераним умножавањем штампаних ствари (нпр. часописа), иступима у дневној штампи, повезивањем са кинематографским и диско компанијама итд. 3. Односи религије и друштва развијају се у односе производног механизма (типа мултинационалних компанија) и потрошачке публике. Управни органи, сад сваке цркве, следују прототипу организационог система ватиканске администрације која је и прва учитељица технике „резултативности“. Иста администрација користи своје „муштерије“ (вернике) да би проширила пропаганду незаинтересованима или неверујућима (Opus Dei), уважавајући истовремено „плурализам“ убеђења. Време одређено за овај увод не допушта ми даље анализирање. Дилеме које се јављају су врло суптилне, али никако опште и теоретске. То су дилеме личног егзистенцијалног избора: да ли ће сваки од нас „продати све што има“ да би „купио добар бисер“ (Мт. 13, 46), или ће остати у смртоносном уживању религијских потрошачких добара. Јеванђеље цркве је по својој природи противник природне религије. Жеђ за емпиријским опипавањем јеванђелског откривања је свестан избор једне „маргиналне“ социјалне силе која је ван институционалне границе религије. Предавање одржано у Женеви, 1. маја 1990. године. Превео: Зоран Јелисавчић Извор: Теологија.нет View full Странице
-
Нова књига владике Игнатија: Заједница у Царство призваних
a Странице је објавио/ла Иван Ивковић у Вести из Епархија
Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће. Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама. Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији. Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе. Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима. У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“. О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе. Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални. Епископ Лосанђелески Максим Извор: Епархија пожаревачко-браничевска -
У недјељу 7. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Педесетницу - силазак Светог Духа на апостоле, одслужена је Света Литургија, као и Велико вечерње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. У првом дијелу свог пастирског обраћања отац Мирчета се дотакао суштине, дубине, етимологије назива овог великог и значајног празника: ,,Овај велики празник зовемо разним именима: Тројичиндан, Тројице, Духови, Силазак Светога Духа на Апостоле, такође неки кажу Духовдан, а мање познат назив овога празника је Педесетница. Сваки од ових назива овога празника - догађаја којег славимо, говори нам о једном од аспеката празника, а све то заједно - говори нам о његовој важности. Ако се осврнемо на назив: Силазак Светога Духа на апостоле, онда нам се у том називу објашњава историјски догађај, односно, како се то догодило и шта се догодило и то смо данас читали из Дјела Апостолских. Наиме, педесет дан анакон Васкрсења Господа Исуса Христа, апостоли су се сабрали у Јерусалиму и ту се десио један необичан догађај, зачула се хука, шум са неба и на апостоле је сишао Дух Свети у виду огњених раздијељених језика. Након тога, историографија биљежи да су они говорили, проповиједали Христа, истинитога Бога и спасење Његово и све оно што је Он урадио ради свакога од нас на различитим језицима народу града Јерусалима.'' ,,Зато смо и ми данас у Храму одређене дјелове службе вршили на више језика, управо да би показали и потврдили да смо и ми иста та црква из Јерсуалима, да смо ми данас сви заједно онај сабор апостолски и да смо ми њихови настављачи.'' - нагласио је он. Отац Мирчета је у свом даљем обраћању говорио о откривењу Божијем роду људскоме кроз историју: ,,Овај празник се рекли смо такође назива и Света Тројица - Тројица - Тројице. А зовемо га тако зато што нам открива богословску, суштинску тему празника. А шта нам се то октрило? Односно, боље је запитати, ко нам се то открио? На овај догађај открио нам се Бог наш у пуноћи, отркрио се треће лице свете Тројице - Дух Свети. Бог се откривао људском роду постепено кроз вријеме, простор, кроз историју. Прво се Бог откривао стварањем свијета и човјека, кроз творевину Божију. Па се затим открива Отац кроз Стари завјет и кроз изабрани народ јеврејски, а онда долази Син, оваплоћује се Друго лице Свете Тројице и Нови завјет је сав у откривењу Сина Божијег, а онда након Његовог Вазнесења на небо, открива нам се, долази треће лице Свете Тројице - Дух Свети. Дакле, овим догађајем нам се открива пуноћа Бога у кога вјерујемо.'' Он је појаснио да се историја спасења људског рода, као и откровења Божијег припремала, баш као што се и црква Божија постепено рађала: ,,Ниспослање Духа Светога је много велики празник, много важан јер овај догађај је рођендан Цркве. А зашто је то тако? Црква се постепено рађала, већ у Старом завјету је најављивана, затим, Христов долазак, Његово рођење и све оно што је урадио за нас, сав Његов домострој спасења је такође конституисање цркве, али данас конкретно црква се у пуноћи открила. Наиме, након што су апостоли примили Духа Светога, апостол Петар је изашао и одмах се послије његове јаке и надахнуте проповједи о спасењу и истинитоме Богу, крстило у први мах чак три хиљаде људи. Дакле, од данашњг догађаја црква се раширила, умножила, јер је у једном маху три хиљааде људи постало хришћани.'' Отац Мирчета је нагласио да је Дух Свети тај који конституише цркву и да се Њиме све освећује и просвећује: ,,Дух Свети је онај који конституише цркву, који доноси Христа и који нам доноси Царство Божије у овај свијет. Дух Свети је онај којим се све освећује, просвећује. Ми смо браћо и сестре крштени Духом Светим, ушли смо у Цркву и живимо хришћански Духом Светим! Зато је Свети Серафим Саровски рекао: ,,Циљ хришћанског живота је стицање Духа Светога.'' ,,Ово је празник свих нас, свих крштених, јер сви ми смо црква. Сви крштени, сви који стојите овдје на Светој Литургији и они који данас нису дошли, сви смо црква! Господ је послао Духа Светога да цијели свијет претвори у Цркву. А шта је Црква? Црква је заједница, породица духовна. Породица и јединство око Бога, апостола, светитеља из које црпимо живот и спасење и у којој се сједињујемо са Богом.'' - казао је он. У другом дијелу свог пастирског обраћања, отац Мирчета је дао посебан осврт и на то да у данашње вријеме о Цркви говоре они који нити знају нити имају искуство цркве - црквеног живота: ,,Данас се много, нарочито код нас говори о Цркви. Међутим, највише о Цркви ових дана говоре они који не знају шта је Црква. Који немају искуство Цркве. Ми смо црква! Ви који у њу идете, који долазите, који учествујете у њеном животу имате искуство живота у цркви! Ви који сте крштени, који се причешћујете, који се кајете. Ми смо црква жива - Бога живога! И ми знамо шта је црква и ко је црква. Не може онај који не зна, који никад, или скоро никад није био у цркви, који није крштен, кога то не интересује да говори и да одређује шта је црква и ко је црква! То би било као кад би неписмен човјек говорио о литералним дјелима и књижевности.'' - закључио је он. Отац Мирчета је образложио да је црква живот и спасење за онога ко је у цркви, ко учествује и познаје црквене прилике, али, да за онога ко у томе не учествује, црква јесте једна велина непознаница, те самим тим било која личност која би говорила о нечему што не познаје, себе не чини кредибилном, а још мање надлежном и компетентном да цркву уређује и да се њоме бави: ,,И ми који смо у цркви непрестано се удубљујемо у ту Тајну и непрестано све више и више желимо да учимо и сазнајемо, будући да не можемо знати све! То све - свезнање, ће бити откривено у Царству Божијем. А многи се данас усуђују да причају како црква треба ово или оно, показујући јасне претензије да је уређују како они желе. Али, црква је живот и спасење за онога ко је у цркви, а за онога ко није, она је непознаница! Говорити о цркви а не бити у њој и не познавати цркву је онда исто као кад би неко писао биографију о човјеку ког никад у животу није срео а камоли упознао, колико ли је само онда сулудо тврдити да знаш све о њему и жељети да живот некога кога ни не познајеш устројаваш! Црква је живот! Црква је лични однос и саборни однос, црква су Бог и дјеца Божија око Бога.'' - поручио је прота Мирчета. Извор: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици
-
- протопрезвитер
- мирчета
- (и још 9 )
-
Гост емисије "Летописи храмова у Епархији бачкој" био је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Говорећи о ветерничкој светињи отац Бранислав је између осталог нагласио да је живост литургијске заједнице при ветерничком храму је велика духовна радост. Ветерник је основан 1923. године као насеље за ратне војне инвалиде – ветеране из Првог светског рата, који су се борили на планини Ветерник у Македонији. Тадашњи Ветерник имао је свега две улице. Изграђене куће биле су типске, а неке од њих су и данас аутентичне. По завршетку Првог светског рата краљ Александар је својим добровољцима, који су учествујући у великој бици против бугарских снага били трајно ослепљени нервним гасом, доделио земљу у околини Новог Сада, а на подручју данашњег Ветерника. Ти Солунци и њихове породице су населиле плодну равницу, пустару Нови Мајур, и створили заметак овог насеља. O историјату насеља и ветерничког храма говорио је господин Никола Мркић, староседелац насеља, као и протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
- протонамесник
- бранислав
- (и још 12 )
-
„Верске слободе и даље су, нажалост, угрожене изразима мржње и нетолеранције у Турској, који се гаје у одређеним круговима", изјавио је шеф грчке делегације у Међупарламентарној скупштини Православља Максим Харакопулос поводом оптужбе које је објавио турски магазин „Герчек Хајат“ на рачун васељенског патријарха Вартоломеја, као и других верских великодостoјника. У својој изјави Максим Харакопулос истиче да су верске слободе и даље угрожене изразима мржње и нетолеранције у Турској, који се гаје у одређеним круговима. Чланак који је објавио турски магазин „Герчек Хајат“ у великој мери је алармантан, јер циља на Васељенског патријарха, као и на друге верске великодостојнике (ШТА СУ ВЕРСКЕ ВОЂЕ, та реч не постоји!!!? својим клеветничким и потпуно неутемељеним оптужбама. Омаловажавајуће и неосноване тврдње аутора овог чланка подстичу омразу и гаје мржњу према верским вођама и мањинама у Турској. Међутим, такве праксе у прошлости су више пута осуђивале међународне и европске организације, попут Савета УН за људска права. Значајно је да су лажне вести које је објавио турски лист имале на уму догађаје из септембра 1955, односно погром грчке мањине из Цариграда. У сваком случају, сваки слободан грађанин широм света мора осудити њихове поступке. Очекујемо да ће турска држава званично разјаснити свој став. Патријарх васељенски, као и Васељенска патријаршија, морају бити у потпуности заштићени од стране званичних институција, и стога, такви поступци морају бити санкционисани јер подстичу верску мржњу. За заштиту Патријарха васељенског надлежна је међународна заједница, пре свега Европска унија. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- међупарламентарна
- скупштина
- (и још 7 )
-
-
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23. априла, у четвртак Свијетле седмице, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Николаја у Ријеци Црнојевића. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи, тумачећи данашње Свето јеванђеље, Митрополит Амфилохије је казао да сам Господ каже да ће једино они који се одозго просвијетле, роде водом и духом (крсте) видјети Царство небеско, као и да је Свети апостол Павле прије 2000 година поручио: “Крстите се у име Исуса Христа “. Једно од таквих мјеста гдје се та Божија заповијест испуњавала већ пет вјекова је Храм Светога оца нашег Николе. “Само Господ знаде колико је оних који су овдје примили Свету тајну крштења, који су се одозго родили и у ову светињу задобили Царство небеско од времена када су овдје били и ондашњи зетски владари и митрополити зетски Висарион и Вавила. Кроз вијекове се на Ободу увијек изнова догађа то Божије чудо, наставља та света заједница Цркве Божје.” Високопреосвећени је подсјетио да је Обод једно од најзначајнијих мјеста у историји Зете, данашње Црне Горе, које и данас поново васкрсава, као и да је његова историја сагласна са историјом самога Господа: “Као што је Он прошао на овој земљи кроз распеће и васкрсење, тако је и ова светиња Њему посвећена и Светом оцу Николају, Његовом вјерном сљедбенику, кроз вјекове пролазила кроз распеће, али је увијек изнова васкрсавала. Распињана, претварана и у џамију у своје вријеме… Шта све се није са њом догађало, али увијек изнова она је враћала своју првобитног љепоту”, бесједио је владика и додао да је и у ово наше вријеме она поново васкрсла након гоњења Цркве и рушења светиња Божјих послије Другог свјетског рата. Присјетио се Митрополит Амфилохије и блаженог спомена Влада Јовићевића који је један од оних који је себе уградио у ову ободску светињу, који је био и први потпредсједник Управног одбора Митрополије црногорско-приморске 90-их година. “Био је ту дуго времена као прво прва личности између свих вјерника у Црној Гори при Митрополији црногорско-приморској. И онда када је почела обнова ове светиње, био је најактивнији у обнављању ове, али и других светиња око Ријеке Црнојевића. То је оно што је васкрсло ову светињу чија је историја у знаку распећа, али и у знаку васкрсења. Светиња је васкрсла да би ми кроз њу и преко ње васкрсавали.” Архиепископ цетињски је нагласио да је Господ у Своје Царство призвао Влада Јовићевића који је Духом Светим рођен и препорођен и који је остао вјеран својим прецима Јовићевићима, најзначајнијем братству ових простора: “Вјеран и њима и ономе духу који је њих руководио кроз вјекове. И зато данас служећи ову службу Божију, ми се молимо за покој нашега Влада а у исто вријеме и за покој и за добијање Царства небескога свих оних који су кроз вјекове себе уграђивали у ову светињу до наших времена”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цркви Светог Николаја у Ријеци Црнојевића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 15 )
-
Црква – Заједница живих и уснулих у Васкрслом Господу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Црква се означава (присутна је) у Светим тајнама (Евхаристије) не као у симболима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета и, као што рече Господ, лозе у чокоту. Јер овде није само заједништво у имену, нити сличност по аналогији, него је истост (идентичност) ствари. Јер су ове тајне Тело и Крв Христова, и оне су Цркви Христовој истинска храна и пиће… И када би неко могао видети Цркву Христову по томе самоме колико је с Њиме сједињена и причешћује се Његовим Телом, видео би ништа друго него само оно Господње Тело… Очигледно је такође да све што се у овој служби збива заједничко је и живима и преминулима (тј. читавој заједници Светих)… Оно што чини сву радост и блаженство тамошњим светима (на небу), па било да то назовеш Рајем, или Аврамовим наручјем, или местом ослобођеним од сваког бола и жалости, и светлим и зеленим и освежавајућим, или пак и самим Царством – није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб (Евхаристије)… Зато је и Господ уживање Светих у Будућем веку назвао Вечером, да покаже да ништа више (веће) тамо нема од Трпезе (Евхаристије). Свети Никола Кавасила, Тумачење Литургије -
У недељу, 02. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох прве парохије боровонасељске, јереј Синиша Мићановић, парох друге парохије боровонасељске и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим рекао је у својој богонадахнутој беседи да је ”литургијска заједница потврда живота и потврда свих благодатних дарова које је Господ оставио човеку како би живећи по њима стицао небеске врлине и тако задобио венац вечне славе... Када се Христос усели у наше срце целокупно наше тело постаје храм Светога Духа, то је наше назначење у овом животу”. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
-
Трећег дана Божића, на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Кладову уз саслужење протојереја-ставрофора Милана Благојевића, протојереја Драгана Ивановића, протонамесника Зорана Голубовића, протонамесника Дејана Пајића, протонамесника Душана Динића и архиђакона Илије (Јовановића). Свечани дочек Епископу су приредили најмлађи Кладовчани – основци али и бројни верници са свештенством храма. Захваљујући традиционално доброј и успешној сарадњи Црквене општине, вероучитеља и Управе Основне школе „Вук Караџић“ из Кладова, храм је, због благовремене организације вероучитеља Николине Србуловић и Дарка Јокића, био испуњен ученицима од првог до четвртог разреда. За овакав одзив деце веома је заслужна госпођа Гордана Јовановић, директорка школе и њена заменица Катарина Томић, затим учитељице разредне наставе, посебно учитељица Марија Будујкић. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу надахнутом беседом којом је похвалио ученике рекавши да је ово „добар пример када има више деце него старијих у храму“, онда је честитао славу и имендан свима који прослављају Светог Стефана истакавши његову веру и првомученичку жртву. Преневши верном народу поруку о искушењима и страдању у којем се налази народ, архијереји, свештенство и монаштво у Црној Гори, на Косову и Метохији и у Украјини, Епископ је нагласио: Црква није појединац већ заједница сабрана око Тела и Крви Господа Исуса Христа, где смо позвани на литургијско и молитвено сабрање и јединство у молитви Богомладенцу Христу зарад спасења васцелог Православља од искушења овога времена. Црква Св. великомученика Георгија у Кладову је по благослову владике тимочког Илариона ових дана дочекала икону Пресвете Богородице Колочке која се у време благоверног кнеза Андреја у месту Колочи у руској области Можајск 1413. године на дрвету јавила извесном земљораднику Луки. Ова чудотворна икона помаже до данашњега дана свима који од ње молитвено траже помоћ. Извор: Епархија тимочка
-
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Поводом најновијих дешавања у Црној Гори, а у вези са најављеним усвајањем предлога Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве овим путем упућује подршку архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу епархијâ: црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, милешевске и захумско-херцеговачке, да, ободрени силом Духа Светога и молитвеним заступништвом светих из рода нашега, наставе одбрану својих верских права у Црној Гори. Као што је већ речено у званичном саопштењу Светог Архијерејског Сабора, то и сада понављамо да смо против предлога Закона којим представници власти у Црној Гори желе да од митрополије и епархија Српске Православне Цркве насилно одузму цркве и манастире и њихову имовину и чијим одредбама би се укинуло неотуђиво право сваког појединца на слободу вероисповести и савести. Имајући у виду какве све могу бити последице усвајања једног таквог Закона, апелујемо на посланике у Скупштини Црне Горе да послушају глас јерархије и верних наше Свете Цркве, који је недвосмислено и јасно изражен на два црквено-народна сабора, и не гласају за овај предлог. У исто време, подржавамо иницијативу коју је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије упутио Законодавном одбору и Скупштини Црне Горе да предложени Закон буде повучен из процедуре, чиме би се створили услови да се припреми нови, који би био у складу са стандардима савремених демократских држава и прихватљив за Српску Православну Цркву. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Поводом најновијих дешавања у Црној Гори, а у вези са најављеним усвајањем предлога Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве овим путем упућује подршку архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу епархијâ: црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, милешевске и захумско-херцеговачке, да, ободрени силом Духа Светога и молитвеним заступништвом светих из рода нашега, наставе одбрану својих верских права у Црној Гори. Као што је већ речено у званичном саопштењу Светог Архијерејског Сабора, то и сада понављамо да смо против предлога Закона којим представници власти у Црној Гори желе да од митрополије и епархија Српске Православне Цркве насилно одузму цркве и манастире и њихову имовину и чијим одредбама би се укинуло неотуђиво право сваког појединца на слободу вероисповести и савести. Имајући у виду какве све могу бити последице усвајања једног таквог Закона, апелујемо на посланике у Скупштини Црне Горе да послушају глас јерархије и верних наше Свете Цркве, који је недвосмислено и јасно изражен на два црквено-народна сабора, и не гласају за овај предлог. У исто време, подржавамо иницијативу коју је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије упутио Законодавном одбору и Скупштини Црне Горе да предложени Закон буде повучен из процедуре, чиме би се створили услови да се припреми нови, који би био у складу са стандардима савремених демократских држава и прихватљив за Српску Православну Цркву. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.