Претражи Живе Речи Утехе

Радост Васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној, каже протојереј-ставрофор Јокић, и истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. Празник Васкрсења Христовог је највећи празник, празник свих празника. На дан Васкрсења све се сабира, тад је служба над службама, то је догађај над догађајима јер то је наша нада да нећемо умријети иако ћемо једног тренутка физички то доживјети, али та физичка смрт је згажена, побијеђена управо Христовом смрћу, каже у разговору за Дан протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У Васкрсењу Христовом, као ни у једном празнику, сабира се и прошлост, и садашњост и будућност. – Испуњава се онај чин стварања човјека као иконе Божије и смисла Његовог стварања да заједничаримо са Богом и да та заједница никада не престаје, не само са Богом него касније са људима. Васкрс је пројава тог заједничарења и са Богом и са људима. И у садашњости ми то покушавамо иако се Васкрсење фактички десило прије 2.000 година. На тај празник ми осјећамо као да се дешава данас, овдје и нама, и што јесте тако. И то богослужење, богослужбене пјесме и химне цијело вријеме, данас је дан Васкрсења, данас прослављамо Васкрс, Христос Васкрсе из мртвих данас за нас, испуњава се цијела прошлост и сви они који су се упокојили прије нас, некако заједничаримо са њима. Оно што јесте битно за будућност јесте да је то дан вјечности, дан побједе над смрћу када ћемо, ако Бог да, у Царству небеском бити сви заједно. Зато је за Васкрс све бијело, зато су бијеле одежде, бијели прекривачи, све је украшено. Љепота тог дана вјечног васкрсења гдје нема више ни бола, ни жалости, ничега, него само гдје је Живот вјечни, гдје је Царство небеско, гдје смо заједно, гдје се причешћујемо у тој свјетлости Христовој и во вјеки и увијек и напредујемо у том – истиче свештеник Јокић. Радост васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној. Протојереј-ставрофор Јокић истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. – Тај тренутак кад будемо, ако Бог да, нашим животом и трудом и хришћанским врлинама за које треба да се потрудимо, заслужили да учествујемо у дану том, онда ће то да буде вјечна радост. Радост над свим радостима, испуњење сваког нашег тражења и брисање сваког нашег бола и муке и онога што нам је живот донио, али и испуњење свих оних радости, свих оних тражења, двигова, свега онога што је лијепо у нашем животу и што смо кушали на дан Васкрсења – каже отац Слободан. Радост Васкрсења ове године дочекујемо у потпуно другачијим околностима, као што нам је и ова Четрдесетница поста била можда најтежа у нашим животима. – У мојих тридесетак година црквеног искуства могу рећи да је ово најтежи пост, а очигледно ће бити и најтежи Васкрс у цијелом мом црквеном животу. И није то само наш осјећај, цијели свијет је у тој некој атмосфери. Ми који вољно постимо негдје нам је можда мало лакше. Хришћани тај период проводе у посту, молитви, труду да што више ураде добрих и љепших дјела и ствари, да поправе свој живот. А тако ево и свијет, додуше на силу, постио је овај пост, да види да се може без нечега. У ствари то је и смисао поста да показујемо да можемо без нечега, без хране, без одређеног одласка негдје – појашњава прота Слободан. Оно што је обиљежило овај Васкрсшњи пост, а и сам ће празник, јесте забрана одласка вјерном народу на богослужење. Прота наглашава да је то, нажалост, омогућено само свештеницима. – Празнина храма се осјећа и видљива је, поготово се осјећа негдје у дубини нашег бића и душе свештеника кад смо служили ових дана сјећајући се храма испуњеног радошћу, молитвом, дјецом, лијепим, насмијаним и радосним лицима, а сад је био празан. И то је стварно још један додатак на ово најтежи период у нашем црквеном животу. Видимо да има гоњења, видимо да има свега, али никада нису прекидана богослужења, и ту је била утјеха, ту је био темељ – каже свештеник Слободан Јокић, поздрављајући све радосним поздравом Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!. Не смијемо изгубити радост Васкрсења Теолог Христо Јанарас недавно је рекао да живимо у цивилизацији бесмислености, непромишљене незаинтересованости за суштинске ствари и очигледног одсуства смисла и увјереност да се смрћу све завршава…. – Препали смо се, страх, од чега? Од смрти? Изгубили смо смисао за дубљим стварима, за љепшим стварима, изгубили смо смисао и за породицу и за друштво. Можда нам се зато ово и дешава, да негдје станемо и да промислимо и да видимо да није смисао у томе. Смрћу Христовом је побијеђена смрт, као највећи непријатељ. И зато се изгубио и сваки страх од било чега. То не значи да нећемо бити пажљиви и да нећемо пазити зато што се не бојимо смрти. Кроз посланице и позиве епископа и свештеника позвали смо људе да се чувају, да пазе, да пазе другога од њих, да поштују мјере које су донесене, и то да испоштујемо да не кажу, као што ево наваљују на све стране, да је Црква за све крива. Али то не значи да смијемо да изгубимо осјећај радости Васкрсења Христовог – истиче Јокић. Молитвом у дом уносимо Божију благодат – Наше богослужење без народа је наша бол, али негдје и захвалност Господу да и то није укинуто. Молимо народ да у постојећој ситуацији не долази, да не стварамо проблеме, да не изазивамо да се пројављује нека сила да нам неко физички брани, да нам хапси народ што ниједног тренутка не желимо. Господ ће наћи начин да нас све утјеши… – истакао је Јокић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Трећег дана Божића, на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Кладову уз саслужење протојереја-ставрофора Милана Благојевића, протојереја Драгана Ивановића, протонамесника Зорана Голубовића, протонамесника Дејана Пајића, протонамесника Душана Динића и архиђакона Илије (Јовановића). Свечани дочек Епископу су приредили најмлађи Кладовчани – основци али и бројни верници са свештенством храма. Захваљујући традиционално доброј и успешној сарадњи Црквене општине, вероучитеља и Управе Основне школе „Вук Караџић“ из Кладова, храм је, због благовремене организације вероучитеља Николине Србуловић и Дарка Јокића, био испуњен ученицима од првог до четвртог разреда. За овакав одзив деце веома је заслужна госпођа Гордана Јовановић, директорка школе и њена заменица Катарина Томић, затим учитељице разредне наставе, посебно учитељица Марија Будујкић. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу надахнутом беседом којом је похвалио ученике рекавши да је ово „добар пример када има више деце него старијих у храму“, онда је честитао славу и имендан свима који прослављају Светог Стефана истакавши његову веру и првомученичку жртву. Преневши верном народу поруку о искушењима и страдању у којем се налази народ, архијереји, свештенство и монаштво у Црној Гори, на Косову и Метохији и у Украјини, Епископ је нагласио: Црква није појединац већ заједница сабрана око Тела и Крви Господа Исуса Христа, где смо позвани на литургијско и молитвено сабрање и јединство у молитви Богомладенцу Христу зарад спасења васцелог Православља од искушења овога времена. Црква Св. великомученика Георгија у Кладову је по благослову владике тимочког Илариона ових дана дочекала икону Пресвете Богородице Колочке која се у време благоверног кнеза Андреја у месту Колочи у руској области Можајск 1413. године на дрвету јавила извесном земљораднику Луки. Ова чудотворна икона помаже до данашњега дана свима који од ње молитвено траже помоћ. Извор: Епархија тимочка

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске се од 2015. године латио обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету. Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела овог блаженог оца и учитеља, који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Надамо се да ћемо овим допринети даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику. У продаји је треће коло, од планирана четири. Све информације су доступне на сајту www.florovski.rs. Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Извор: Саборност

У оквиру обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ на 64. Међународном сајму књига у Београду, издавачка кућа Митрополије црногорско–приморске „Светигора“ у сриједу 23. октобра, представила је Изабрана дјела сабрана у 36 књига Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. На промоцији су говорили Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило, протојереј–ставрофор Радомир Никчевић, директор ИИУ „Светигора”, академик Матија Бећковић, др Богољуб Шијаковић, професор Православног богословског факултета и Драган Лакићевић, књижевник. На крају скупа присутне је благословио и поздравио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Представљању сабраних дела Митрополита Амфилохија присуствовали су бројни свештеници и монаси из више епархија СПЦ, културни посланици и вјерни народ. Протојереј Радомир Никчевић говорећи о разлозима издавања ових сабраних дијела, указао на њихову свеукупну важност за српску теолошко мисао: „Објављена дијела, непоколебљиво и у доброј намјери окренута према савременом човјеку, будећи у њему наду и свјетлост, сума су теологије, философије, поезије, својеврсна и суптилна анализа друштво нашег времена, морално-етички кодекс, велико свједочанство непрекидне борбе за достизање вјечног живота и слика личног стремљења и сусрета са Богом.“ На промоцији академик Матија Бећковић је говорио своју пјесму посвећену Митрополиту Амфилохију: И у време јагме за значке и прње, своје голо тело обуче у трње и купи чивија по најскупљој цени, да Христа на крсту бар мало одмени. Преосвећени Епископ Кирило је своје излагање отпочео не као читалац митрополитових дјела, већ као његово духовно чедо, указујући при томе да су сва написана митрополитова дјела продужетак његовог вишедеценијског пастирско рада и старања. „Не може се укратко говорити о личности и дјелу Митрополита Амфилохија па тако ни о његовом писаном дјелу. Ми вјерујемо да ће то дјело тек у будућности послужити за писање многих научних и књижевних радова“, казао је владика и изнио, како је истакао, само нека запажања о томе што би требало да има на уму читалац ових књига. По његовом мишљењу иако писана ријеч Митрополита Амфилохија има и своју теолошку, педагошко-васпитну, социолошку, филозофску то јест научну, исто тако има и своју књижевно вриједност. Ипак се тиме не исцрпљујује сав смисао тог дијелајер је дјело изникло из једног светотајинског живог служења слову, односно логосу, и није плод академског односа према појмовима који су њему помињу. „Иза сваке ријечи стоји читав он, читава личност Митрополит Амфилохија, стоји његов светотајински живот у Христу. Да би учинио дјелатном своју ријеч, да би је уподобио ријечи која је било у почетку, Митрополит је знао да мора да се кроз подвиг врати кроз вријеме Ономе који је био прије времена и да зарони у Тајну Свете Тројице одакле је изронило и увире сво наше биће. Ту Тајну Свете Тројице Митрополит сагледава кроз призму Светог Григорија Паламе.“ Владика Кирило је нагласио да је епископско служење Митрополита Амфилохије уродило бројним и добрим плодовима, управо због тога што је он кроз подвиге и светотајински живот нашао ту равнотежу или кореспонденцију између свог унутрашњег стања и своје ријечи. По његовом мишљењу укупно дијело владике Амфилохија, не само писано, могло би се дефинисати насловом књиге из ове збирке Изаабраних дјела: Литургија и подвижништво. Када говори о Христу, као квасцу живота, којим се наша пала природа преображава, исцјељује, владика Кирило подсјећа да Митрополит посебно воли да употребљава ријечи Јагње Божије и Хлеб живота: „Тако су у књизи На свадби јагњетовој, која је такође у овим изабраним дјелима, налази бесједа са монашења Кирила, Методија и Давида којом је Митрополит Амфилохије призвао нас тројицу на свадбу јагњетову, јер у јагњету је спас каже наслов једне од ретких књига Митрополитове поезије“, истакао је преосвећени додавши да аутор и у малом јагњету види извор бесконачног живота. Следујући Светом Игњатију Богоносцу аутор говори о Светом причешћу као лијеку бесмртности, као Христов човјек, човјек Христоподобан Митрополит је и свечовјек, тако да за њега не постоје границе народа и свјетова, али опет је он дубоко укоријењен у мисли и завјетном предању свога народа. „Наравно увијек сагледавјући завјете свог народа у свјетлости Христовој и не затварајући се у уске национални оквире. Дакле не само да на личном плану Митрополит трага за етосом Христовим, него том етосу упућује и повјерени му народ.“ Говорећи о Светом Сави и Светосавско завјету као маслини која стољећима даје свете плодове, Епископ Кирило је нагласио да аутор говори да је пут којим је ишао Свети Сава и који је отворио свим покољењима рода свога, пут Господњи. И о Косовском завјету Митрополит говори као о христоликој косовској рани. „Као што је Нови завјет савез са Богом у крви Јагњета закланог за живот свијета, тако је из њега произрасли Косовски завјет савез са Христом и христочежњиво опредјељења читавог једног хришћанског народа за Царство Његово које није од овога свијета, пише аутор. И опет је то животни опит, а не академско или филозофско расуђивање“. Преосвећени Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило подсјећа да је Митрополит и сам дотакао ту косовску Христову рану што свједоче и најпотресније двије књиге ове едиције Љетопис косовског распећа, живо и потресно свједочанство пуно вјере и наде у Божију правду о трагичним збивањима у наше дане на нашој светој и косовско-метохијској земљи и закључује: „Дјело Митрополита Амфилохије је животно дјело надахнуто божанским енергијама кроз светотајински подвижнички живот његовог аутора и оно је родило и убудуће ће рађати многе примјере Христоподобног чојства и јунаштва.“ Веома је тешко забиљежити сву Митрополитову у пастирску дјелатност, али додао је књижевник Драган Лакићевић Митрополит Амфилохије са невјероватном лакоћом комбинује пастирску дјелатности са професорским позивом, црквеног бесједника са молитвеником, пламеног вјерника са рационалним научником, и све се то може видјети у овим сабраним дјелима: „Митрополит Амфилохије је најприје теолог, епископ, човјек вјере и Цркве. Али његова служба Цркви и вјери подразумјева још много дарова, метода, дисциплина. Ту су наука, филозофија, историја, етика, и политика и поезија. На највишој висини вјера прелази у поезију, у свом успењу поезија постаје вјера. Бог му је дао ријеч богонадахнуту, рекао би он, и та ријеч дјелује на ум, на срце, на слух, свијест и савјест, гдје год да је служио и бјеседио.“ Дјела Митрополита Амфилохија представљају праву ризницу не само теолошких промишљања, него она у најдубљем смислу откривају однос филозофије и теологије, као и сазнања, или знања, и вјере нагласио је професор Шијаковић: „Његово дјело не само да рефлектује своје комплексне контексте него и само дјело, по свом обиму и квалитету, гради особени контекст за савремену српску теологију која његово дјело као свој контекст мора рефлектовати уколико хоће да има самосвјест. То је нарочито важно када је у питању однос теологије и философије и уопште однос вјере и знања.“ Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да су све позитивно у њему уградили други и да је имао ту срећу да се у свом земаљском животу сретне са изузетним личностима: „Прије свега то је био и мој отац од кога су тражили у оним послератним временима да буде наставник, пошто су побили многе професоре и свештенике, што је он одбио ријечима да неће да учи дјецу безбожништву. Благодарећи њему, на неки начин, кренуо сам овим путем, иако није било једноставно.“ Подијелио је Митрополит са присутнима сјећање на те дане, на први, као и остале сусрете са старцем Јустином, упознавање са дјелима владике Николаја…. „Отац Јустин каже да је богочовјек мјерило свих ствари и у нашим временима нико није тако дубоко сагледао ту најдубљу истину и хришћанства и живота“, рекао је владика Амфилохије. Подсјетио је на свој боравак у Грчкој гдје се срео са изузетним људима нашег времена упознавши исконско предање јелинског народа, за кога је о. Јустин говорио да смо вјечити дужници, тврдећи да смо све што имамо примили преко јелинског рода. Сретнеш људе који знају Бога, који су Га видјели, срели, тим ријечима Митрополит описује Божије угоднике које је током свог живота упознао и који су утицали на његов живот и дјело. „Ти дивни људи које сам упознао сада су прибројани лику светих: о. Јустин, о. Пајсије, о. Амфилохије, о. Порфирије, о. Јефрем, старац Никанон Хиландарац…..Кад сретнеш такве људе, онда оно што кажеш је њихово, моје је онолико колико сам га примио“, казао је Митрополит и испричао низ анегдота из свог живота и сусрета са њима. Благодарећи свима који су учествовали у уређивању ових Изабраних дјела, Митрополит је истакао посебно о. Радомира Никчевића и попадију Весну, као и све друге сараднике чијим трудом је сабрано на стотине бесједа, предавања, записа…. „То би све остало расијано да није било њиховог труда. Хвала им од срца, нарочито мом куму Матеју који се, рекао бих, највише потрудио. Благодарим нашим Светигорцима“, казао је владика и подсјетио да је ова издавачка кућа (као и часопис и радио), назив добила по водопаду Светигора који извире из манастира Морача. Говорећи о својим дјелима, Митрополит је истакао да је њихов значај јер су у тим записима и свједочанствима присутне изузетне личности са којима се срео у животу, почевши од оца Јустина, владике Николаја преко његових списа, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца…..Своје поздравно слово завршио је освртом на Лучу микрокозму, истичући то да је Његош говорећи о настанку свијета – логос кроз кога је све постало што је постало, стварајући само биће ни из чега, ставио искру васкрсења: „Основна искра у бићу је искра васкрсења а завршава Лучу са Христовим васкрсењем. У знаку Христовог васкресења је и свеукупна Божија творевина, Бог је створио као такву, а онда је у исто вријеме Бог и открио и пуноћу тога васкрсења кроз Своје рођење, распеће и васкрсење. Тиме је он схватио и Косовски завјет кога се данас неки одричу“, казао је Митрополит и додао да се, иако се неки љуте што изражава бојазан да неко не изда, прода Косова и Метохије, нада да предсједник Србије неће тај злочин направити, ни он, ни било ко други ко има памети, док су се Монтегрини КиМ већ одрекли признавши „независно Косово“: „Моја Црна Гора је Црна Гора краља Николе којој припада Пећка патријаршија и Дечани, ја чувам њихове кључеве у ћивоту Светога Петра које је Митрополит Гаврило Дожић добио од краља Николе када је ослобођена Пећка патријаршија и Дечани.“ Изабрана дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског др Амфилохија у издању Светигоре, представљају комплет 30 наслова у 36 књига којима се читаоцима вјерно предочава Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање. У његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана су нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности. Овај темељни издавачки и духовни подухват ИИУ „Светигора” заједничко је дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу. У њиховом настајању учествовали су владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком будимљанско-никшићким г. Јоаникијем на челу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недјељу четврту по Педесетници, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2019. године са почетком у 8 часова одслужена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. https://hramvaskrsenja.me/files/Baco besjeda.m4a У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Лука који је под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Бранко Вујачић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на дубљи смисао онога што је садржано у прочитаној јеванђелској причи, будући да ова јеванђелска прича свједочи о великој вјери, смирењу и скрушености. Отац Бранко је на самом почетку свог пастирског обраћања подсјетио да се требамо запитати и увијек преиспитивати, каква је на првом мјести наша вјера коју у срцу и души, у бићу нашем носимо: ,,А ова данашња јеванђелске прича се и пред нас поставља. Какву то вјеру ми имамо? И ако знамо за Бога и ако знамо за пост, знамо за молитву, знамо и за причешће, којим се сједињујемо са Господом, Његовим Тијелом и Крвљу. Свакако ми требамо тако да живимо, ово што смо навели треба да буде присутно у нашим животима, али, увијек треба да преиспитујемо нашу вјеру." ,,Треба да преиспитујемо нашу вјеру, а каква је наша вјера то се најбоље види када дође неко искушење , нека болест, нека мука, Е тада је наша вјера на испиту. А вјера се утврђује и уграђује се не само одласком у цркву и молитвом. Него заиста чувањем од свакога гријеха. Чува се и милосрђем, љубећи и служећи и жртвујући се за ближње своје. Тако и у томе наша вјера истински узраста." - нагласио је он. ,,Као што Господ каже у Јеванђељу: ,,По вјери твојој нека ти буде!" Тако и по мјери наше вјере нама бива у животу." - појаснио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања вјерном народу поручио да оно што треба свакако да нас одликује као православне хришћане јесте скрушеност срца и смјерност духа, те да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру, која једина исцјељује од свакога гријеха и пада духовног и слабости: ,,Скрушени срцем и смјерни духом, такви ми треба да будемо. Да каже наша душа, Господе нисам достојан да уђеш под кров душе моје. Али кажи само ријеч и исцјелиће се душа моја од свакога гријеха, пада, слабости. То је поука данашњег Јеванђеља. Да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру." - закључио је отац Бранко. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

У организацији Одбора за културу Епархије браничевске у крипти храма Светог Саве на Врачару, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, 24. јануара 2019. године представљена су сабрана дела Георгија Флоровског. О делима Георгија Флоровског говорили су, у својству председника Одбора за културу Епархије браничевске, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду Епископ браничевски др Игњатије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, проф. др Богољуб Шијаковић и доц. др Александар Ђаковац са Православног богословског факултета. Промоцију је водио уредник Одбора за културу Епархије браничевске протођакон доц. др Златко Матић. Промоцији су присуствовали умировљени епископ г. Јован (Пурић); викар Патријарха српског и настојатељ Светосавског храма Епископ ремезијански г. Стефан са братством Храма и свештенством Архиепископије београдско-карловачке; свештенство Епархије браничевске и многобројни верни народ. Министарство културе у Влади Републике Србије донело је званичну одлуку да се сабрана дела Георгија Флоровског уврсте у обавезни откуп у свим библиотекама Републике Србије како би то капитално црквено-догматско дело било доступно свим заинтересованим читаоцима. Штампање првог тома од 18 књига Георгија Флоровског помогла је Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама у Министарству правде Републике Србије. У плану је да се изда 30 томова књига еоргија Флоровског. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске латио се 2015. године обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене оца Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету. Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела тог блаженог оца и учитеља који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Овим капиталним делом допринеће се даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику. Медијски покровитељ догађаја била је Телевизија Храм. Реч издавача О. Георгије Флоровски (1893–1979) је ретка личност у новијој историји, међу православним богословима. Његова богословска дела не само да обилују мноштвом информација из светоотачког наслеђа, него се првенствено издвајају проницљивим судовима о светоотачком учењу. Он својом даровитошћу и огромним трудом прониче иза слова светоотачког наслеђа, тј. у сам дух свеукупног хришћанског наслеђа, тј. Предања. То му је омогућило да буде стваралац на пољу богословља, што значи да, служећи се духом Предања, одговара на нове изазове и дилеме које се постављају пред човека и да на тај начин продужава стварање црквеног предања, попут древних великих отаца Цркве. Његова препорука да савремено православно богословље има потребу за новом светоотачком, новопатристичком синтезом, доживела је у његовим делима пуну афирмацију. О. Георгије је Богослов који се, баш као и велики древни оци Цркве, бави егзистенцијалним питањима човека и на њих одговара служећи се светоотачким Предањем. На тај начин, он својим делима ствара оквир за доношење нових догмата који ће следовати светим оцима, а ипак ће бити нови. Речју, отац Георгије је светао пример међу богословима, који показује како и на који начин се чува св. Предање Цркве и како се користи ради спасења нових генерација у Христу Господу. Рођен је у Русији, а стицајем историјских околности и по промислу Божјем, живео је и радио на Западу. Његовом заслугом не само да су многи православни открили, помало заборављено, своје аутентично предање, већ су и западни хришћани могли да се упознају са аутентичним заједничким наслеђем, тј. Предањем из првог хиљадугодишта неподељене Цркве. Полазећи од тога да је Црква у свету да би га спасла, водио је искрен и конструктивни дијалог са свима који су се интересовали за егзистенцијална питања човека, а посебно са западним хришћанима. Све ово је учинило оца Георгија васељенским учитељем, попут великих отаца Цркве. Ово је био повод и разлог да се наша Богом спасавана Епископија браничевска подухвати једног великог и Богу угодног дела, као што је сабирање и издавање његових дела на српски језик. Надамо се да ће она послужити не само будућим богословским генерацијама, већ свим људима који се интересују за онтолошка питања човека и света, да нађу прави одговор у оквирима Предања Христове Цркве. Епископ браничевски Игнатије Извор: Српска Православна Црква

У предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику. На промоцији су говорили умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, Епископ браничевски г. Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Комплетан извештај са тог догађаја налази се на интернет страници Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске.