Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'смрт'.
Found 49 results
-
Многи људи могу рећи: "Како можете славити смрт, посебно смрт Мајке Божије?" Али то је управо срце хришћанства. Смрт престаје да буде трагедија. Смрт постаје прелаз из једног стања у друго, тренутак сусрета човека лицем у лице са духовним светом. Према литургијским напевима, смрт Пресвете Богородице постала је лествица ка небу. Зато Богородичину смрт називамо не смрћу, него сном, јер се ужас, страх и трагедија смрти разбијају и побеђују смрћу Христовом. А од тренутка васкрсења, смрт више нема власт над природом. Онa је пораженa васкрсењем, и стога за сваког верника Христ постаје пут васкрсења. Наравно, оно што важи за сваког следбеника Христа Спаситеља важи и за Његову Пречисту Мајку, Пресвету Дјеву Марију. Она, која је постала новозаветни ковчег и сабирница Сина Божијег, била је освећена и очишћена Божанском благодаћу више него било ко други, и њенa смрт постала је сусрет са својим Сином и Богом, коме се и данас моли за нас. Нажалост, у многим хришћанским вероисповестима које су настале као последица реформације и самим тим се и отцепиле од древног предања и црквеног учења, постоји, најблаже речено, презрив однос према Богородици. Многи људи који себе називају хришћанима и следбеницима Христовим питају: „Зашто да славимо Марију као Свету. Свето писмо ништа не говори о њој?” Такве речи још једном сведоче о незнању и непоштеном цитирању Библије. На самом почетку Лукиног Јеванђеља налазимо доказе о поштовању Богородице. 42. стих прве главе преноси нам речи праведне Јелисавете, мајке Јована Претече, која, испуњена Духом Светим, Пресвету Богородицу назива „Благословеном међу женама“ и „Матером Господњом“. А сам Свемилостива каже: „ јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; “ Ове речи нису поносна тврдња на неко незаслужено поштовање, јер у Светом Писму видимо да у кротком лику Мајке Божије нема ни наговештаја било какве гордости или узвишености. У овим речима постоји скромна свест о величини ове службе, коју јој је Бог припремио – да учествује у великој Тајни Оваплоћења, да постане Мајка Господа свога, да роди Онога Чија моћ јој је дала живот - Спаситеља света. Свемилостива Господарица се удостојила да буде Мајка Христа Спаситеља, испуњавајући пету заповест закона Божијег. И ако је Сам Христос удостојио Свемилостиву, онда ми, по Његовом примеру, морамо Га следити и прослављати Пресвету Богородицу. Аутор: прот. Андреј Николаиди приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
- богородице?
- смрт
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Имовина, навике, начин живота – све нестаје. Остаје гола истина: ми смо смртни, али заиста желимо да живимо. Сећам се Булгакова и његове фразе: „Да, човек је смртан, али то није тако лоше. Лоша ствар је што је понекад смрт изненадна." У рату ово „понекад“ постаје образац и буди уснулог хришћанина: „Морам стално да се сећам смрти“. Као гром, у сећању васкрсавају речи Светог писма: „У свим својим делима памти свој крај, и никада нећеш згрешити." (Сир. 7:39). Сви подвижници говоре о сећању на смрт. И то није фаталан задатак, ту нема црног безнађа. Ово сећање је прожето вером у Царство Божије и загробну награду. Ово сећање је прожето задатком да се уложи напор да се узнесе на Небо. Њеном заслугом сваки дан ће одсецати све што омета вечни живот и спасење. Захваљујући њој можете градити хришћанске односе са светом, људима и Богом. Сећање на смрт је велики поклон. Свети Јован Климакус каже: „Као што је хлеб неопходан за живот тела, тако је и сећање на смрт неопходно за духовни живот“. Предности сећања на смрт се манифестују у најмање три позиције: оно подстиче на подвижништво и свакодневни рад, помаже у благодатном подношењу невоља, јача молитву. Спречава да се дух опусти, тело да буде лењо, а ум да заспи. Међутим, не би требало да се иде ван природних граница. Плодно, исправно сећање на смрт, по Климаку, испољава се кроз непристрасност према сваком створењу, напуштање своје воље и прихватање воље Божије. Један од новомученика чекао је смрт у казненој ћелији погубљењем. Припремио се за смрт и прихватио вољу Божију. Међути, одједном су почеле да се појављују гласине о ревизији случаја и помиловању. Овде је било потребно потчинити се вољи Божијој. Касније је написао: „Нисам искушавао Бога." Да бисмо живели, морамо да се сетимо за кога живимо и ко контролише наше животе. У библијском језику то се изражава речима „ходити у присуству Божијем“. Будите са Богом, хвалите Га, као Давида, „са сваким дахом“, односно сваким удисајем. Да бисмо то постигли, морамо - „себе и једни друге предати Христу Богу“. Морамо заокупити ум, вежбати вољу у доброти, срце у светим осећањима и тело у аскетизму. Ум не треба да остане лењ, без посла. Треба га заузети. Свети Јован Синајски препоручује добре вежбе: „Делатан ум се учи љубави Божијој, сећању на смрт, сећању на Бога, на Царство Небеско, на ревност светих мученика, на свеприсутност самога Бога, по речима псалмопевца: „Видео сам Господа преда мном (Пс. 16,8), сећању на излазак душе из тела, на мучење, муку и вечну осуду.” Дакле, морамо научити ум да воли Бога, да се сећа Бога и Његове свеприсутности, да се сећа Царства Небеског, да се сећа смрти, да се сећа Анђела, изласка душе из тела, мучења и вечне осуде. Ове ствари вас спречавају да паднете. И оне угађају души да служи Богу. Постоји прича о немарном монаху који је умро и потом враћен у живот. Преосталих дванаест година није проговорио ни реч, затворио се у ћелију и „пролио реку суза“. Сећање на смрт доводи до страха Божијег. То је дар од Бога, то је врлина. То је одрицање од светских задовољстава ради небеске утехе. По речима Св. Јована Климакуса: „Ко је умро за свет, заиста се сећа смрти, а ко још има било какву приврженост, не може слободно да користи мисао о смрти." За такав духовни рад неопходна је молитва. Нарочито када смрт лебди около и не знате „број преосталих дана“. Свештеномученик Михаил Челцов у „Мемоарима бомбаша самоубице“ приповеда о свом доживљају близине смрти:"То је тужно, тешко за душу, некако мрачно, безвесно, стање неке неурачунљиве меланхолије, која се не може изразити речима, не може се угурати у неке конкретне појмове и формуле. Устанеш на молитву и осећаш се као да те нека непозната сила гура од ње, стварно не желиш да се молиш, изговараш речи, али и даље је исто болно питање у твојој глави, нема мира у твом срцу. Читаш и не разумеш, поново читаш исте речи молитве два, три пута и – само тако присиљавајући се – коначно се ослобађаш од свог мучитеља, твоја душа постаје смирена, задовољна, и завршаваш молитву смирен, можда, чак и радостан. Само је затвор омогућио да се осети и доживи истинско задовољство, мир и радост у молитви и од молитве.” Одески мученик св. Амвросије (Гудко) је клечао са подигнутим рукама и молио се Богу док су му копали плитку рупу. Смрт је, према сведочењу новомученика, прелазак у вечност. Али још за живота ми саопштавамо ову вечност у молитви. Отуда и подвиг молитве – могућност да се, још живећи у трулежном телу, препозна нетрулежни живот. Нама, који смо у свету, забринути за животе својих ближњих и свој сопствени, потребни су бар почеци такве молитве. Молитве у спомен смрти. Она ће те смирити, даће ти наду, научиће те да се предаш у руке Божије. Они који имају мудрости ће схватити да је сећање на смрт велики подстицај за живот. Престонички свештеник, који је још млад стекао славу широм Кијева, свештеномученик Анатолиј Жураковски је писао да Христос даје не само живот, већ и живот у изобиљу. Морамо запамтити принцип постојања: „Што не расте, умире“. Сећање на смрт помаже у расту. Помаже да се срце држи у правцу неба, подстиче тело на достигнућа, теши немирни дух и даје уму мотивацију да „тражи оно што је горе и размишља о ономе што је горе“ (Кол. 3:1 -2). протојереј Андреј Гавриленко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
-
Зато се Крст Христов назива Животворним. Зато се на јутрењу Великог петка у молитвама налазе стихови о томе како ће нас Господ просветити Крстом Својим. И такође речи у стихирама: „дошао си да дарујеш живот а не смрт“. Он је и ово страдање и смрт у виду распећа прихватио потпуно добровољно ради нас. Јеванђеље јасно показује да је Спаситељ знао ко ће Га издати и када ће и где бити ухапшен. И чим поче борба између страже првосвештеника и апостола, која би се, иначе, могла завршити победом ових других, Христос заповеда Петру да положи мач речима: „...Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26:52, 53); „...Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?” (Јован 18:11). Из овога се јасно види да Господ добровољно иде у страдање. И Он дозвољава да Га ухапсе. А на крају Страдања, пре своје смрти, Спаситељ изговара једну реч: „Сврши се!"(Јован 19:30). Искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа је остварен. На задивљујуће тајанствен, потпуно несхватљив начин, крв Богочовека проливена на Крсту опрала је наше грехе, уништила их и исцелила нас, отворивши пут спасењу. Како се лепо каже у тропару шестога часа: "Извршио си спасење, посред земље, Христе Боже, раширио си на Крсту твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који вичу: Господе, слава Теби. " А шта се дешава после Христове смрти? Из пробушене ране тече крв и вода, умивајући свет и испуњавајући га благодаћу двеју Тајни – Крштења и Евхаристије. Земља се затресе, сунце се помрачи, а неки од мртвих васкрснуше. И црквена завеса над Светињом се расцепа. Шта то значи? Комплетно обнављање света. Човечанство и сва творевина се обнављају. И отварају се врата раја, где за Господом улази покајани, разборити разбојник, који је рекао: „...Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лука 23:42). На јутрењу Светог и Великог петка лепо се каже о свему томе: „Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби." Дошло је до обнове човечанства и управо зато Црква нуди да буде распета са Христом у Страсну седмицу, а посебно на Велики петак, да буде распета са Христом, како пишу Свети Оци, интелектуално, фигуративно, духовно, срчано на службама ове Велике седмице. Храм ваше душе ће се поколебати у великој тузи због Смрти Христове и великој радости због предстојећег Васкрсења Христовог. Пламен ваше гордости ће се угасити, умрети, помрачити. Ваша душа ће васкрснути, оживети и видети да је камени и мртви зид грехова и страсти поцепан и порушен и у овој великој чистоти пут у Царство Небеско ће постати видљив! Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru
-
Иван Булатовић: Страшне птице које смрт доносе
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
У недјељу 24. марта навршило се 25 година од НАТО бомбардовања СР Југославије. Прва жртва је био Београђанин Саша Стајић, деветнаестогодишњи војник који је погинуо током прве ноћи бомбардовања, у тренутку када су на касарну ”Милован Шарановић” у Даниловграду, гдје се налазио на редовном служењу војног рока, пале прве бомбе. ”Био сам у центру града када су пале бомбе, уз један врло карактеристичан звук и онај ватрени реп који иде иза ракете, који смо ми лијепо видјели на ведром небу изнад Даниловграда. И, када су пале и када се цијели град затресао, кад су се чуле те страшне детонације од којих су попуцала стакла малтене на трећини зграда и кућа у Даниловграду, од јачине те експлозије која се десила, јер се касарна налази у непосредној близини града, настала је огромна паника. И сам сам се осјетио на неки начин угроженим, заједно са свима који су ту били на улици. Сви су почели негдје да бјеже, да траже себи склониште. Када се све то смирило видјели смо страшну печурку изнад града, која се на мјесечини врло лијепо видјела и која је упућивала на то да је пукла таква једна страшна бомба која је заличила на ону која је пала на Хирошиму и Нагасаку. Такав је био изглед тог страшног дима који се дизао изнад касарне”, започиње своје сјећање на једну од 78 страшних ноћи НАТО бомбардовања СРЈ Даниловграђанин Иван Булатовић, тада матурант даниловградске Гимназије. Булатовић свједочи да су НАТО бомбе на неки начин дошле као хладан туш и отрежњење младим генерацијама које су до тада готово слијепо вјеровале у приче о ”примамљивим” западним вриједностима и обећаном ”рају”. ”Ми смо били таман изашли из времена комунизма и гледали смо на западне вриједности, поготово као млади људи гледајући стил живота на Западу, гледајући филмове и серије, нама је свима изгледало да је то нека земља обећана која само треба да дође код нас и да ћемо ми да живимо у некаквом измишљеном рају на земљи. То је свима нама тако изгледало. Ја се добро сјећам наших дебата са професорима у Гимназији када смо се трудили да им опонирамо у некаквом критичком ставу према Западу. Први се тога лијепо сјећам иако сам неко ко је одрастао у Цркви, ипак је свима нама то изгледало као неки далеки идеал, који ми, који тек излазимо из комунизма, треба тек да достигнемо. И то се нама, наравно, реториком политичара и свих осталих јавних личности и сервирало, и нажалост и до данас појединима који лоше памте или који су на неки начин друштвено наивни, то се сервира и данас. Е тако је тај страшни сусрет са суровошћу оне друге стране, са немилосрдношћу некога ко се лицемјерно представља као милосрдни анђео, је био један потрес који је све нас на неки начин промијенио и дао нам да отворимо очи да то што ми гледамо са друге стране, дакле тамо на Западу, није нимало идеално колико нам се то прије тога чинило. Касније, када сам читао повијест о Наполеоновим ратовима, његовом походу на Русију, тада сам у својој глави направио неку паралелу са том нашом младошћу јер је у Русији малтене преко стотину година од времена Петра Великог био готово обоготвораван Запад до оног тренутка док тај Запад са својим страшним последицама није дошао на руску земљу, све док Руси нису схватили да треба да се врате себи, својим коријенима и своме идентитету. Е, тог тренутка сам ја схватио колико је важно очувати свој идентитет”, каже Булатовић. Присјећајући се ријечи блаженопочившег Митрополита Амфилохија да је управо тај рат и бомбардовање СРЈ отворило Пандорину кутију страдања и ратова који су након тога услиједили, а међу њима и они које гледамо данас, закључује да је једино Црква била та која се на разне начине трудила да освијести народ у погледу комплетних дешавања, те каже да јавност и медији ни тада а ни касније, нису на прави начин расвијетлили догађаје, представили димензију и посљедице једног таквог рата. ”Не само да није довољно расвијетљено, него нажалост у медијима се често у лажном и погрешном свијетлу говори о тим данима. Ево видјели смо ових дана да постоје људи на високим функцијама код нас, у нашој земљи, око нас, који оправдавају један такав злочин и који кажу да је то нешто што је требало да се деси. Нажалост, такав један наратив постоји у медијима, а и тада је постојао. Постоји у континуитету”. Сматра да смо као народ дужни да се сјећамо страдања нашег народа у 20. вијеку, не само овог конкретног рата, већ сјећања у контексту континуитета у страдању нашег народа, те да из тога црпимо поуку. ”Да знамо и да нас обавезује жртва оних који су тада пали. Да не би било да се забораве људи који су тада гинули, а било је у том времену великих хероја који су без размишљања, са високим етичким идеалима свој живот дали за свој народ и за своју отаџбину. И нико од њих није тада размишљао шта је политика, каква је, је ли један политичар добар а други није, него је безусловно давао свој живот знајући, како каже наш пјесник – шта даје и зашто га даје. То је, дакле, нешто што све нас обавезује”, закључује Булатовић у разговору за Радио ”Светигору”. https://mitropolija.com/2024/03/26/ivan-bulatovic-strasne-ptice-koje-smrt-donose/ -
Izvinjavam se ako se već razgovaralo na ovu temu, ali imam jedno pitanje. Nedavno sam sa jednim drugarom razgovarao o tome kako adventisti veruju da duša čovekova nije besmrtna i da on "spava" do Hristovog dolaska. Budući da sam neutvrđen u veri, ovo me je gledište poprilično zaintrigiralo, pa sam ga pitao šta on misli o tome u odnosu na pravoslavlje i Privremeni sud. Odgovorio je ono klasično: "Kod Gospoda je hiljadu godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina." U suštini, hteo je da kaže da su Privremeni i Poslednji sud jedno te isto. Moja pitanja su sledeća: 1) Da li se ovo kosi sa učenjem naše crkve? 2) Kako odgovoriti adventistima na ono: "zamisli sada ti baciš pogled dole, a grešnici se krčkaju..."? s.o.s. Mislim, zbog priče o Lazaru i bogatašu...
-
Христос васкрсе! Још једном нам је дато да доживимо овај Празник над празницима и ово Славље над слављима! Још једном нам се даје да у себе примимо Радост којој нема равне на овој земљи, да примимо Светлост која се ни са чим упоредити не може! Да осетимо, да видимо, да познамо оно што, по речима Апостоловим, око не виде, ухо не чу и што не дође у срце човеково, а што је Бог припремио за оне који Га љубе (1 Кор 2, 9). Ево, долази пасхална ноћ! Ноћ у којој нема никакве лажне светлости, када је све погружено у таму, и када све, чини се, одговара оном мраку који царује на земљи. И то се понавља сваке године, током две хиљаде година, сваку ноћ када се сабирамо /у пасхалну ноћ/ у храму Божијем. И у храму је, такође, мрачно. На средини храма стоји Гроб са мртвим Страдалником. И чује се тихо појање жалосних погребних песама. Нико нам ништа не каже и не објашњава: нема никакве пропаганде, нема громких речи, нема утехе. Али, ми не очекујемо никакве људске речи и доказе, јер они ионако никада и ништа нису доказали. И излазимо из храма са свећама у рукама. Како је само слаба, како је треперава та светлост! И како је мало светлости у том, у таму погруженом, свету! Опходимо три пута око храма и долазимо до затворених двери. Исто тако су, једном у давнини, жене-мироносице дошли до Гроба и питале се: Ко ће нам одвалити камен од двери гробних?, јер тај камен беше веома велики. И пред нама данас стоји исти тај камен веома велики – камен неверја, камен „овога света“ који ни у шта не верује, који живи од данас до сутра, света у коме тријумфују само насиље и страх. Камен је наваљен на двери, двери су затворене и ветар покушава да угаси трепераве пламичке свећа... Шта ми уопште можемо против тог васионског мрака, васионске пустоши, ми, малено сабрање људи, које нико не признаје, над чијом вером се овај свет изругује и подсмева? Ко је доживео тај тренутак ћутања, сумње и маловерја, ту, пред затвореним дверима, пред тим вечним каменом, тај зна о чему говорим. И, гле, глас старога свештеника изговара само две речи, исте речи: Христос васкрсе! Само две речи! Ни објашњење, ни доказ! Тај глас само саопштава и објављује: Христос васкрсе! И душа прима те две речи, и срце прима те две речи, и оно што је најдубље и најистинитије у нама прима те две речи. И, гле, одступају од нас и та ноћ и то ћутање, и двери храма се отварају, и ми ступамо у ликовање Пасхе, и познајемо познањем несумњивим и неоспоривим да се још једанпут, на наше очи, савршила победа. Победа над злом, победа над тамом, победа над мржњом, победа над страхом, победа над смрћу. (... ) Устаће мртви и обрадоваће се они који су у гробовима. Како громко звуче ове речи! Како ликујуће и победно – као обећање и као виђење, већ сада, онога што ће тек доћи! – оне одјекују кроз позну ноћ Великог петка, када кроз мрак и жалост Гроба, Крста и Плаштанице почиње постепено да просијава светлост наступајуће и нарастујуће Пахе. Исто тако се и у најдревнијем хришћанском исповедању вере, Апостолском Символу вере, једноставно тврди: Верујем у васкрсење тела. Када се Христос, после Свога Васкрсења, јављао преплашеним и разбежалим ученицима, они су, по речима Евангелија, мислили да виде привиђење. Али, Христос им је рекао: Не бојте се, Ја сам. Додирните Ме, и уверите се у то, јер привиђење нема тела. И потом је Он узео храну – хлеб и рибу – и јео пред њима (в. Лк 24, 36-43). Са проповеђу Васкрсења (Христовог) апостоли су кренули из Јерусалима и то Васкрсење из мртвих су проповедали на све четири стране васелене. И они који су благовест апостола прихватили као своју, примили су и ту веру, ту радосну новост, ту благовест Васкрсења, и у њој су се радовали и њоме су живели. А то је за тадашњи свет била нечувена и апсурдна проповед. Тај свет је некако још и могао да, на једвите јаде, преко воље, поверује у бесмртност душе, али за њега је васкрсење тела представљало потпуну бесмислицу. Када је свети апостол Павле о томе говорио у Атини, у самом средишту тадашње јелинске мудрости и просвећености, философи коју су га слушали, најпре су га исмејали па онда отишли, рекавши му: Добро, о томе ћемо слушати сутра (в. Дап 17, 32). Но, ја се не бојим да кажем да је и данас, готово две хиљаде година после оснивања Хришћанства, тешко и готово немогуће да човек прихвати ту проповед, да схвати да управо на тој проповеди стоји односно да без ње пада само Хришћанство. Да, ми празнујемо Васкрс. Да, нешто се, без сумње, дешава у нама и са нама, сваке године када чујемо како се кроз ноћну тишину пролама јединствени усклик: Христос васкрсе!, праћен јединственим одговором: Уистину васкрсе! Но, ако се тада, чак, и замислимо над смислом свега тога што празнујемо у васкршњу ноћ, суштина онога чему се радујемо, разлог због чега се радујемо, као и значај који та радост има за мене лично, за нас, ипак, као да остају некако магловити и несхвативи... Васкрсење тела – шта је то? Где је тело, оно које се распало у земљи и вратило у то тајанствено кружење природе? Шта ће нам уопште тело у том тајанственом за нас, онстраном духовном животу? Зар нас философи и мистичари свих времена нису научили да је позитивни смисао управо у томе што нас она ослобађа од те, како су говорили, „тамнице тела“, од те сталне зависности од материјалнога, физичкога и телеснога, чинећи нашу душу потпуно лаком, лепршавом, слободном и духовном? Но, можда ће нам се ова питања појавити у новом светлу ако се мало дубље замислимо над самим појмом тела. Не апстрактно, не спекулативно-философски, веч, да тако кажемо, опитно, ако се, другим речима, замислимо над питањем учешћа и места тела у нашем животу, у моме животу. С једне стране, наравно, потпуно је чигледно да је тело свакога од нас оно што је промениво и непостојано. Научници-биолози су израчунали да се све ћелије које чине наше тело, без изузетка, мењају сваких седам година, те да, на тај начин, у физиолошком смислу, ми сваких седам година имамо ново тело. Према томе, оно тело које се на крају мога живота полаже у гроб, није ништа више „моје“ тело од свих оних мојих „претходних“ тела. У крајњем исходу, тело свакога човека није ништа друго до његово ваплоћење у свету: тело је, с једне стране, облик моје зависности од света, а са друге, облик мога живота, мога делања у свету. Тело је, у суштини, мој однос према свету, према другоме: моје тело је тело као општење и као узајамност. Све, потпуно све у телу, у човековом организму саздано је ради те узајамности, ради тог општења, ради тога „излажења из себе“. Није случајно, наравно, што љубав као највиши облик општења управо у телу находи своје ваплоћење. Тело је оно што види, што слуша, што осећа и, на тај начин, што ме изводи из самоће мога „Ја“. Али, онда се, можда, мора рећи и обрнуто: није тело тамница душе, већ је тело – слобода душе, јер тело је душа као љубав, душа као општење, душа као живот, душа као кретање. И зато душа, губећи тело, одвајајући се од тела, у суштини, губи живот, умире, чак, и ако то умирање душе није потпуно ишчезнуће, већ успење или сан. Но, заиста, сваки сан, а не само сан смрти, јесте извесно умирање организма, јер у сну спава и не дејствује управо тело и тада /за човека/ нема живота, осим оног призрачног и нестварног, нема ничега осим сна. Ако је тако, онда Хришћанство – када говори о оживљавању тела – не говори о оживљавању костију и мишића ка таквих, јер су и кости, и мишићи, и сва материја, и све ткиво нашега света састављени тек од неколико основних елемената и, у крајњем исходу, од атома, а у атомима нема ничег специфично личнога, ничега вечно мога. Хришћанство говори о обновљењу живота као општења, оно говори о оном телу духовном које смо ми сами током читавог свог живота саздали себи љубављу, бригом за другога, општењем, излажењем из себе. Хришћанство не говори о вечности материје, већ о њеном коначном одуховљењу, о свету који ће поново постати тело човеково, а то значи – живот и љубав човекова; о свету који ће потпуно постати приопштење Животу. Култ гробаља и споменика није хришћански култ, јер се у хришћанској Благовести не ради о растварању у природи дела материје која је некад била тело, већ о васкрсењу живота у свој његовој пуноти и целовитости, који су остварени љубављу. У томе је смисао Васкрса, у томе је коначна сила и радост Хришћанства: Победа прогута смрт (1 Кор 15, 54). (... ) Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светлост која обасјава све. Пасхална ноћ сведочи да Христос јесте Живи и да је Он са нама, и да смо ми живи и да смо са Њим. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja
-
У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас Света Црква помиње силазак Господа Исуса Христа у ад и извођење отуда душа свих старозаветних праведника који су били прожети вером у Месију Kоји има да дође. Данашњи дан, драга у Христу браћо и сестре, једном је постао дан одлучујуће и коначне борбе – борбе не на живот, већ борбе на смрт између два царства – царства таме и зла и царства добра и светлости. Сатана, кога је Христос био посрамио у пустињи, у ове дане је успео да распали срца Спаситељевих непријатеља најсилнијом злобом против Њега – до тога степена до кога човек никада не може доћи сам по себи. Христови непријатељи су се подали утицају духа злобе до те мере, да је њихова јарост против Господа Исуса потпуно изашла из граница, не само умереног и пристојног, већ и здравог разума уопште. Христос је умро на Крсту и био сахрањен. Чини се да им ништа више није било потребно, јер су постигли свој циљ? Али њихова се злоба ни тада није успокојила, чак ни Умрломе није дала мира, жалостећи Га, називајући Га пред Пилатом лажовом и обмањивачем, ради чега и гроб запечаћују и постављају стражу. Али ни гроб ни стража нису могли да задрже Животодавца. Тада људска злоба прибегава подмићивању – даје новац стражарима само да не би говорили истину и тиме одлучујући не само да се наругају правди уопште и нарочито ономе свештеноме, већ и да ступе у директну борбу са њиме. Куда ићи даље од овога: имати све доказе истинитости Христовог Васкрсења, а опет свим силама се упирати да се та истина не прочује по народу?! Шта може бити гнусније од овог поступка?! Али, док се људска злоба овако изругивала над најузвишенијом правдом и љубављу, у то исто време Син Божји, Син Дјеве, коначно је поразио нашег исконског непријатеља, ђавола, и сву његову тамну силу. Лукави, чувши са крста вапај Јединородног: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (уп. Мт. 27, 46), у свом безумном ослепљењу је помислио: „Уколико би овај Исус био Јединородни Оцу, Отац Га не би оставио. Зато је сатана већ ликовао, мислећи да ће он, ето, вечно присвојити себи на живот у адској преисподњи и душу Овог Праведника. Али док он ликује у свом помрачењу и слепилу, адске тамнице се одједном испуњавају светлошћу и пред сатаном и свом тамном силом појављује се Јединородни Син Божји, сједињен с људском душом. Сила вражја се избезумила видевши Исуса Христа, и схватила своју грешку. Божанска љубав је на крају тријумфовала над сатанском злобом. Сатана, видевши себе и сву своју скупину везану, а видећи такође и заробљенике ада како бивају извођени из тамнице у рајске обитељи, потресао се до ужаса. Од тада је и само Исусово име постало страшно за демоне, и знамење Часнога и Животворног Крста неподношљиво. Истина, духови злобе и дан данас бораве у ваздушним просторима поднебесја и траже кога да прождеру (уп. 1Петр. 5, 8), али више не као кнежеви, већ као разбојници. Они могу да утичу само на оне који им се добровољно предају. Након што је однео победу над сатаном, Спаситељ тријумфално преводи душе старозаветних праведника у рајске обитељи, а затим се и Његова душа враћа у тело, које је лежало у гробу, оно оживљава и само бива одухотворено. На крају је побеђена и смрт. Христос Васкрсе! Мир Вам (Јн. 20, 19), кличе он Својим ученицима, јављајући им се након васкрсења, и мир који силази са неба и који превазилази сваки ум, испуњава њихова срца радостотворним страхом. Окриљени Божанским свепраштањем, страхопоштовањем и благодаћу, они након овога са несхватљивом храброшћу хитају са проповеђу о Распетоме, са речима мира, љубави, правде, слободе, братства, ка народима и племенима која не знају за Бога, и њихове речи које су се испрва овоме свету чиниле као безумље, временом су бивале са љубављу примане од незнабожачких царева и мудраца, па и читавих народа. Дакле, Победилац ада и смрти на крају се објављује као победилац греха и сваког зла унешенога у свет кроз ђавола, кроз грех првога човека. Сећајући се данас силаска Спаситеља света у ад и извођења одатле свих старозаветних праведника, па и саме победе над адом, требамо, драга браћо и сестре, да се радујемо, зато што сада смрти празнујемо умртвљење, адово разорење, другога, вечног, живота почетак. Треба увек да се радујемо у Господу, јер је Господ наше уздање и наша нада и у овом, временом животу и у Будућем животу, по Његовом истинитом обећању: Ја сам с вама у све дане до скончања света (Мт. 28, 20). Амин. https://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-kraju-bi-unistena-i-smrt/
-
У петак, 21. јануара 2022. године, многи православни хришћани, предвођени дванаесторицом архијереја Сабора православних канонских епископа САД, придружили су се годишњем Ходу за живот у Вашингтону, на годишњици Roe v. Wade, одлуке коју је 1973. године донео Врховни суд Сједињених Америчких Држава о легализацији абортуса широм земље. Православни хришћани су се окупили једногласно у одбрани живота и осуди абортуса. Као што је Његово Блаженство Митрополит Тихон потврдио у својој годишњој изјави објављеној почетком овог месеца, „Православна Црква наставља да се чврсто држи свог древног веровања да је сав људски живот, од зачећа у материци до нашег последњег тренутка, светиња за Бога. Јер Свето Писмо нам каже да „Бог није створио смрт, и не воли смрт живих. Јер Он је створио све и сва да би постојали“. У четвртак, 20. јануара, делегација од дванаест чланова Сабора канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава представљала је Православну Цркву током вечерње мисе у Римокатоличкој базилици Националног храма Безгрешног Зачећа. Након богослужења, архијереје је угостио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Елпидофор, председавајући Сабора, на саборној трпези. Митрополит Тихон је у петак, 21. јануара, угостио саборне архијереје са делегацијама у Катедралном храму Светог Николе где су протојереј Валериј Шемчук и ђакон Петар Илчук служили Свету Литургију. На крају богослужења, Његово Блаженство је срдачно пожелео добродошлицу својој браћи архијерејима рекавши да су се благодаћу Божијом сабрали да одслуже Свету Литургију, сабравши се као архијереји, свештенство и мирјани, као верни народ Божији, сједињени у вери и химнама, и како би исповедили важност светог дара живота. Након доручка који су приредили Његово Блаженство и заједница саборног храма, архијереји и свештенство су се придружили многим другим православним хришћанима из различитих делова земље, укључујући делегације Богословија Светог Владимира и Светог Тихона, на митингу на главном градском шеталишту и тргу (the National Mall) у Вашингтон ДИ-СИ-ју. Архиепископ Елпидофор је у име православних упутио уводне речи и молитву за Ход за живот 2022 . После иницијалне молитве, Митрополит Тихон је служио молебан и изговорио Вјечан спомен! за све жртве абортуса. Извор: https://www.oca.org/news/headline-news/strong-orthodox-presence-at-the-2022-march-for-life
-
На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2021. године, прослављена је слава бољевачке цркве. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион а саслуживали су му протојереј-ставрофор Душан Ћирић, протојереј Дејан Миливојевић, протојереј Перица Божуновић, протонамесник Ристибор Стевић и архиђакон Илија. У својој беседи владика Иларион је истакао да није довољно само да будемо рођени у благословеном светосавском народу српском и да будемо крштењем чланови његове Свете Цркве већ је потребно да оно што смо обећали на крштењу и оно што имамо као дар Божји сведочимо и потврђујемо својим делима. Господ је својим васкрсењем победио смрт, грех и ђавола и ту победу Он дели са нама. Ми имамо удела у томе онолико колико смо припремили своје срце и своју душу, онолико колико чинимо добра и хришћанска дела толики ће нам удео бити у Господњој победи и у васкрсењу Христовом, закључио је тимочки Епископ. Извор: Епархија тимочка
-
Епископ бачки др Иринеј: Српска православна терминологија која се односи на умирање и смрт
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. Текст у пдф формату У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. *Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. Текст у пдф формату У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. *Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
-
Опште је познато да је и пре успостављања хришћанске вере сећање на смрт имало значајно место у уму оних који су настојали да свој живот осмисле. Од свих ових философа од посебног су значаја хришћански оци, мада није штета чути и остале. Како и зашто су се они сећали смрти? Да ли још увек следујемо овом подвигу светих отаца или смо већ одавно залутали у тамном вилајету пале природе која у својој махнитости "мисли" да је сама по себи бесмртна? __________________________________ "Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота – непрестано уздисање. Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе. Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига." св. Јован Лествичник Сродна тема: Тајна и ток смрти
-
Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeчи утeхe, прeпуштeни сaми сeби и здрaвствeним рaдницимa, нeкaд нeсвeсни вeзaни зa крeвeт, интубирaни сa иглoм у руци, oкружeни aпaрaтимa и другим пaциjeнтимa, умиру сaми. Свeсни схвaтajу кoликo je здрaвљe битнo, мoждa и гдe су пoгрeшили, aли oнo штo им je прeкo пoтрeбнo je свaкaкo утeхa. Ниje лaкo. И вeрoвaтнo никoм тaкo нeштo пoжeлeли нe би... У тим тeшким трeнуцимa нeкo oд њих пoсeгнe зa вeрoм, aли кoмe дa сe пoвeри. Нa срeћу, вeћ нeкo врeмe у кoвид бoлници у Бaтajници рaди здрaвствeни рaдник Жeљкo Joвaнoвић, зaпoслeн у кaрдиoвaскулaрнoj хирургиjи у Клиничкoм цeнтру Србиje, aли збoг пoтрeбe пoслa прeбaчeн je нa нeкo врeмe нa прву линиjу фрoнтa прoтив кoрoнe. Кaжe, ништa чуднo. Чeстo њeгoвe кoлeгe пoпуњaвajу нa тaj нaчин кoвид бoлницe. Oнo штo je чуднo и лeпo je тo дa je Joвaнoвић истoврeмeнo и свeштeник eпaрхиje шумaдиjскe, a служи у Бaрajeву. У рaзгoвoру зa Курир oткривa дa je у бoлници здрaвствeни рaдник кojи дaje тeрaпиje и бринe o здрaвљу пaциjeнaтa, aли и свeштeник кojи бринe o њихoвoм духoвнoм здрaвљу. - Рaдим нa oдeљeњу интeзивнe нeгe. To je сликa људи пoрaжeних бoлeшћу, нeки и стaрoшћу... Бoрбa зa вaздух, чeстo вeзaни дa нe би нeсвeснo пoчупaли иглe и тубусe кojи их држe у живoту. Oкружeни тeшким бoлeсницимa. To je сусрeт сa тугoм и чeмeрoм. Бoг ми дaje снaгу дa приђeм свaкoм oд њих и дa их пoмилуjeм и кaжeм нeкoликo лeпих рeчи, чaк иaкo тo нe oсeтe и нe чуjу. Пoмoлим сe зa свaкoг oд њих, дaм им тeрaпиjу и тo je oнo штo мoгу - причa oтaц Жeљкo. Кaкo кaжe, нa њeгoвoм oдeљeњу имa и свeсних пaциjeнaтa, кojи мoгу дa причajу, тe им je дрaгo дa сa нeким пoрaзгoвaрajу, a буду joш срeћниjи нaкoн сaзнaњa дa je и свeштeник. - Кo у испoвeдaoници. Бoлeст примири чoвeкa. Причajу o свeму, aли нajвишe o свojим стрaхoвимa. A нajвeћи стрaх им je oд смрти. Зaштo тaкo, питaтe сe. Зaтo штo сe ти људи плaшe свojих грeхoвa. Плaшe сe судa бoжиjeг. Maлo кo oд њих тугуje зaтo штo oстaвљa кућу и oвoзeмaљскa блaгa, сaмo им je битнo дa сe испoвeдe и дa им дeцa буду дoбрo. Нeкaкo кaд сe суoчe сa смрћу нe мислe вишe o сeби и нe тугуjу тoликo зa oвим живoтoм - кaжe oтaц Жeљкo и дoдaje дa бoлeст oпoмeнe и дa мнoги дoђу дo сaзнaњa дa су трчaли стрaнпутицoм. Присeћajући сe jeднoг oд рaзгoвoрa, кaжe дa му чeстo пaциjeнти трaжe дa им oбjaсни штa су пoст, причeст и испoвeст, jeр тo дo сaдa никaдa нису урaдили, a зaпрaвo су у тoj бoлeсничкoj пoстeљи прeпуштeни сeби и Бoгу. - Jeднa жeнa ми je рeклa дa joj je жao кaкo je прoвeлa живoт. Mнoгo сe бoрилa и стицaлa мaтeриjaлнa дoбрa и дa je врлo мaлo билa с пoрoдицoм и приjaтeљимa. Кaкo je рeклa: "Живeлa сaм кao дa имaм двa џaкa живoтa. Jeдaн дa трoшим дa стeкнeм нeштo, a други дa уживaм у свojим плoдoвимa". Meђутим, кaкo je рeклa, дoк сe oкрeнулa живoт je прoшao... - присeћa сe oтaц Жeљкo и дoдaje дa су људимa, нaжaлoст, црквa и мaнaстири успутнa мeстa и мeстa нa кojимa oду туристички, a кaд oбoлe схвaтe дa тo ниje трeбaлo тaкo. Toгa пoстajу свeсни oни кojи сe бoрe зa вaздух. Oтaц Жeљкo кaжe дa гa мнoги пaциjeнти питajу кaд ћe кући, aли нaжaлoст нeки тo нe дoчeкajу. Блaгoслoв влaдикe Joвaнa Oтaц Жeљкo Joвaнoвић кaжe дa je зa рaзгoвoрe сa пaциjeнтимa трaжиo блaгoслoв влaдикe шумaдиjскoг Joвaнa и дa сe зajeднo oд пoчeткa пaндeмиje мoлe у свим црквaмa и мaнaстиримa. - Moлимo сe свaки дaн зa бoлeснe, aли и зa лeкaрскo oсoбљe, дa и њимa Бoг дa снaгу дa издржe и спaсу штo вишe живoтa - кaжe Joвaнoвић. - Teшкo je кaд дoђeм у смeну и сaзнaм дa je нeкo с ким сaм дo jучe причao прeминуo. Mнoгo je битнo дa схвaтимo дa кaд сe чoвeк пoбуни прoтив Бoгa oндa и прирoдa вишe нeћe дa му служи. Oнa сe пoбуни, нaилaзe пoплaвe, зeмљoтрeси, рaзнe бoлeсти... Jeр кaд пoглeдaмo зaтвoри су прeпуни, лудницe су пунe, бoлницe су пунe, a уђитe у црквe. Дa ли тaмo имa гужвe - питa oтaц Жeљкo и нa крajу нaглaшaвa дa нaрoд мoрa дa сe чувa и дa сe присeти кaд je пoслeдњи пут биo у цркви. Joвaнoвић кaжe дa нису сaмo пaциjeнти oни кojи трaжe рeчи утeхe oд њeгa вeћ дa тo чeстo трaжe и кoлeгe сa кojимa рaди у бoлници. - Чeстo умoрни, нa измaку снaгe, oкружeни чeмeрoм и jaдoм и oни нa нeки нaчин стрaдajу. Дoлaзe дoктoри, прoфeсoри, мeдицинскe сeстрe. Нe причaмo сaмo o бoлeсти нeгo o живoту уoпштe - кaжe нaш сaгoвoрник. Преузето: Kurir.rs/Jeлeнa Рaфaилoвић ДНЕВНЕ НОВИНЕ КУРИР: НИJE СMРT OНO ШTO ИХ НAJВИШE ПЛAШИ - Епархија Шумадијска WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeч...
-
Надежда Нада Томић 15.1.2020. (Ружица Митранић) Jan 15 2021 Надежда-Нада Томић (2. децембар 1896, Алексинац, Србија – 10. јун 1922, Шампе, Швајцарска)[1] била је српска докторанткиња медицине на универзитету у Женеви. Трагично је настрадала утопивши се у језеру Шампе, заједно са дечаком којем је покушала да спаси живот. Њеним чином инспирисан је споменик на породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Рани живот и школовање Нада Томић је рођена 2. децембра 1896. у Алексинцу, као старије дете дете Јована Томића (1869–1932), српског историчара и академика, и Даринке Томић (1872–1929). Имала је брата Миодрага-Мишу Томића (1898–1983).[1] Као дете се са породицом преселила у Београд, где je похађала гимназију до 1914. године, када је, након завршеног седмог разреда, била принуђена да привремено прекине школовање услед објаве рата.[1] Напустила је Србију прешавши преко Албаније с оцем и братом 1916. године.[1] На Крфу је 28. октобра исте године склопљена Конвенција о школовању српске омладине на француским универзитетима и учитељским школама,[2] која српској омладини омогућава студирање у Француској, Швајцарској или Алжиру.[3] Донета је и Уредба о школовању и васпитању српске омладине у Француској, коју је Министарство просвете одобрило 7. октобра 1917. године.[2] Српски ученици гимназија полагали су испит зрелости у једној од двеју значајних српских гимназија у Француској, смештеним у Ници и Болијеу.[4] Овим одлукама је Нади омогућено да 1917. године, након матурирања у Ници, упише Медицински факултет у Женеви, као једна од три студенткиње из Србије.[3] Са братом, који је је уписао Технички факултет у Цириху[3], често се посећивала. Сл. 2. Надежда (стоји друга с десна), са колегиницама Медицинског факултета у Женеви, на излету на Salève, у околин и Женеве, октобра 1919; Архив САНУ, 14509/VII–14 (31). Надежда је била међу 547 српских студената који су примали стипендију српске владе под условом да ће након студија радити у служби своје земље.[3] Како је била марљив студент, отац јој је предложио да прекине примање стипендије током докторских студија, чиме би се ослободила обавезе враћања у Србију и могла да упише специјалистичке студије у Паризу. Нада га је послушала и одрекла се стипендирања 1921. године, добивши даљу новчану подршку од оца.[5] Са ентузијазмом је приступила спремању своје докторске тезе, али је није стигла да је заврши услед изненадне и преране смрти.[6] Боравак у Женеви Надежда је била веома посвећена медицини, гајећи велику знатижељу за нова научна открића. Посебно су је интересовали микробиологија[7] и лабораторијски експерименти.[6] Са колегиницама је стажирала у једној дечијој болници, где су се смењивале се по ноћним дежурствима. Нада је током слободних тренутака својих дежурстава шила и плела одећу, па је део својих творевина, који није била наменила себи или брату, давала деци и њиховим мајкама.[8] У априлу 1921. године добила је шарлах приликом учешћа на једној аутопсији на Институту за патологију, што је јавила оцу путем писма.[5] Током наредних годину дана настављали су се њени здравствени проблеми, као последица медицинске праксе и контакта са пацијентима.[9] Из тих разлога, доктор јој је на пролеће 1922. године препоручио боравак у природи у околини Шампеа.[10] Поред медицинских наука, Нада је гајила страст и према учењу страних језика.[7] Поред француског, који је течно говорила, током боравка у Женеви научила је енглески језик, а до извесног нивоа је савладала и шпански и италијански.[7] Своје познавање француског језика, које јој је било услов за наставак школовања, искористила је да у слободно време преведе српску народну поезију, претежно из Косовског циклуса, како би своје преводе читала колегиницама током стажирања и тиме их информисала о култури и историји свог народа.[11] Учење енглеског језика, са којим је је почела самостално, док је била у Србији, наставила је на приватним часовима и на курсу који се давао на једном женевском колежу. На крају течаја учествовала је у наградном конкурсу, где је освојила Шекспиров роман у оригиналу.[7] Након тога, почела је да сакупља Шекспирова дела на енглеском,[7] која је читала у слободним тренуцима током стажирања.[8] За шпански језик се заинтересовала не би ли превела један текст о енцефалитису, што је био научни рад једног професора из Мадрида. Како није било превода тог научног текста са шпанског, Надежда је решила да сама научи језик помоћу шпанско-француског речника и граматике, како би превела текст. Самостално превођење било је успешно.[7] Учење италијанског језика, што је почела уз помоћ другарице из Италије, ишло јој је лако због сличности са француским језиком.[7] Надежда је током својих студија проводила слободно време шетајући се са колегама по природи[9], читајући књиге[8] и посећујући симфонијске концерте.[9] Неговала је своје вештине цртања и сликања,[9] а усавршавала је и умеће свирања клавира. Надеждин цртеж оловком. Смрт Дана 10. јуна 1922. Нада је свом брату послала разгледницу са сликом језера Шампе и околних хотела, јер је у једном од њих у то време одседала.[10] У тексту на полеђини јавила му је како би требало да наредне недеље пређе у други хотел на препоруку лекара, не би ли била ближе природи.[10] Наредног дана је Миодраг Томић добио сестрино писмо уз вест да се утопила на језеру Шампе.[10] Према изјавама очевидаца, Надежда је 10. јуна око пет сати по подне кренула у пловидбу чамцем по језеру и повела са собом двоје деце из околине,[10] међу којима је био шестогодишњи дечак[12] по имену Клод.[12] Под непознатим околностима, Клод је упао у воду веслајући, па је Нада скочила за њим намери да му помогне.[10] Услед потешкоћа изазваних ветром, инцидент је имао трагичан исход. Надино тело извађено је из језера два сата након утапања, а дечаково је пронађено сутрадан ујутру.[12] Миодраг је саопштио трагичну вест родитељима и побринуо се за преношење Надиног тела из Шампеа.[12] Протојереј Орлов одржао је Нади опело у руској цркви у Женеви, затим је Нада привремено сахрањена у гробници Руске православне цркве.[12] На захтев Министарства владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Надино тело је пренето у Србију 1927. године.[13] Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, у другом реду парцеле 20, у гробници број 19, где је касније направљена заједничка гробница породица Томић и Томанић.[1] На захтев Надиног оца, надгробни споменик јој је направио хрватски вајар Рудолф Валдец.[1] Споменик представља Исуса Христа како Надежду извлачи из воде, док она у наручју држи дечака којег је покушала да спаси. Изнад Надеждиног надимка и година рођења и смрти стоји епитаф „У смрт за другога” Сл. 3. Полеђина разгледнице Шампеа, у Швајцарској ; последња Надеждина карта написана 10. јуна 1922, неколико часова пре њене смрти; А САНУ, 14509/VI–Г–88 Аутор чланка: Ружица Митранић Надежда Нада Томић 15.1.2020. (Ружица Митранић) – СРПСКО СЛОВО SSLOVO.WORDPRESS.COM Надежда-Нада Томић (2. децембар 1896, Алексинац, Србија – 10. јун 1922, Шампе, Швајцарска)[1] била је српска докторанткиња медицине на универзитету...
-
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 11. септембра 2020. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Драган Павловић, презвитер Иван Штрбачки, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Саша Глишић. Поред многобројног верног народа, празничном богослужењу молитвено су присуствовали генерални директор ЈКП Београд мр Драган Балтовски, управник Централног гробља г. Владимир Гулишија, као и чланови Црквеног одбора. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Смрт је заједничка судбина која гордост показује као бесмислицу
a Странице је објавио/ла Иван Ивковић у Поучни
„А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја, учаше их говорећи: ‘Блажени сиромашни духом, јер њихово је царство небеско.’“ (Мт. 5, 1–3) Не оглашавај (речима) пред свима оно што је достојно заборава и дубоког ћутања! Зар не црвениш након тога ти, земни кумиру, који ћеш ускоро бити прах? Хоћеш ли се, као мехур, још дуго надимати и бити преиспуњен гордошћу, хоћеш ли се ширити у својој разметљивости и узносити мисли испразним умовањем? Зар не видиш обе границе људског живота (зар не видиш) како он почиње и како се завршава? Ти се надимаш због младости и имаш у виду зрело доба, усхићујеш се лепотом и тиме, што су ти руке испуњене силом која их покреће, што су ти ноге лагане и што скачу, што ти увојке разноси ветар и што твоје образе уоквирују нежне маље, што носиш одећу пурпурне боје и разнобојне свилене тканине, проткане призорима битака, сцена из лова или неких догађаја? Или, можда, гледаш на црну и блиставу обућу, дивећи се брижљиво прошивеним шавовима? Све то гледаш, а самога себе не видиш? Ја ћу ти, као у огледалу, показати ко си и какав си ти. Зар тајну наше природе ниси видео на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан и одвратан призор? Зар ниси видео усне искежених зуба и остале удове, као раскомадане? Ако си их видео, онда си видео самога себе. Где су обележја твог садашњег процвата? Где је блиставост образа? Где је свежина усана? Где је величанствена лепота очију, које су блистале испод покрова обрва? Где је онај прав нос, који се налазио између облих образа? Где је коса која је падала по врату? Где су увојци, који су се обавијали око слепоочница? Где су руке, које су испуштале стреле из лукова? Где су ноге, које су поскакивале као коњи? Где је пурпурна одежда, свила, плашт, појас, обућа, коњ и брзина његовог трка, све оно, чиме се данас надима твоја разметљивост? Кажи ми где је у ономе, што је овде (на гробљу) остало, све то, чиме се ти толико поносиш и о чему имаш тако високо мишљење? Који је сан толико непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане? То ћемо упитати оне, који су због незрелости безумни у младости. Шта да кажемо о онима који су већ зрели? Мада су у савршеном (најбољем) добу, одликују се непостојаним понашањем и у њима нараста болест гордости. Име такве болести је надменост понашања. Као изговор за гордост њима најчешће служи старешинство и власт која је с њим повезана. Ако је поседују, пате због ње, или се тек за њу припремају. Често се догађа да више и нису на власти, али да причама о њој поново побуђују болест. И где ћеш наћи реч, која ће проникнути у њихове уши, затворене за глас проповедника? Ко ће такве људе убедити да се ни по чему не разликују од оних, који се показују у позориштима? Наиме, ови (глумци) носе личину (маску), имају вешто израђену пурпурну и позлаћену одећу и свечано седе у кочијама. Међутим, никаква болест гордости не улази у њих услед таквих украса. Какво су мишљење имали о себи пре изласка на позорницу, такво расположење задржавају у души и током представе. А кад сиђу с кочије и скину пурпурну одежду, не јадикују због тога. Они, међутим, који се на позорници свог живота горде својом старешинском влашћу, не размишљају о ономе што је било непосредно пре и што ће бити убрзо након тога. Као мехурови који се шире и надимају, тако се и они размећу када гласници громко објављују њихово име, стављајући на себе туђу маску и мењајући природан израз лица за претећи и страшан. Они настоје да им и глас звучи страшније, тако да онима, који га слушају, личи на зверски. Они не остају у границама које су постављене за човека, него присвајају Божију свемоћ и Божију власт. Бивају убеђени да су тобоже они господари живота и смрти, јер међу онима, којима суде, некима дају ослобађајућу пресуду а друге осуђују на смрт, и при том не обраћају пажњу на то, ко је уистину Господар људског живота, Који одређује и почетак и крај људском постојању? Нека знају да је за поништење њиховог славољубља довољно само једно, и да су многе од старешина, у време док су вршили своју власт, видели отргнуте са својих старешинских седишта и положене у гроб, где је гласнике заменио плач. Како, дакле, господар туђег живота може да буде онај, који није господар ни свога (живота)? Међутим, ако гледајући на Онога Који је нас ради добровољно осиромашио и он постане сиромашан духом, и ако му пред очима буде била једнакост наше природе, онда јединородне с њим неће срамотити никаквим тужним призором привидног испољавања власти. Онда ће и он уистину бити блажен, јер је привремено смирење заменио за Небеско царство. *** Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што вуче на доле. На који начин? На то указује Псалмопојац: „Просу, даде убогима, правда његова остаје у векове векова“ (Пс. 111; 9). Ко заједничари са сиромашнима, тај се придружио Ономе Који је нас ради осиромашио. Господ је осиромашио да се ни ти не би бојао сиромаштва. Онај, Који је нас ради осиромашио, царује над васцелом творевином. Ако и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати. Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско, којег нека се сви ми удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, и Њему нека је слава и сила у векове векова! Амин.-
- смрт
- заједничка
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Епископ Јован: Човек није створен за смрт, већ за бесмртност!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У шесту недељу - посвећену исцељењу слепога 24. маја када Црква још прославља Свету браћу Ћирила и Методија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у селу Дрен у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Родољуб Војиновић, јереј Александар Глишић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић. За благољепије сабрања био је задужен хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протојереја-ставрофора Марка Митића. Овом приликом Владика Јован је у оквиру литургијског сабрања крстио малог Немању, сина Марка и Наталије Банковић из Лазаревца. Беседећи окупљеним верницима Епископ Јован је поучавао о Васкрсењу Христовом као темељу наше вере и нашег живота. “Човек није створен за смрт, већ за бесмртност. Постоје две врсте смрти, духовна и телесна. Најстрашније за човека је када духовна смрт настане пре телесне. Духовна смрт настаје онда када се човек одвоји од Бога. Такав човек проводи живот у духовном слепилу и духовној тами. Али често телесно слепило, попут слепог човека у данашњој јеванђељској причи, подразумева духовни вид. Овај слепи човек видео је духовним очима Христа и веровао да ће доћи онај који ће му вратити телесни вид. Повратак телесног вида још га је више утврдило у духовном гледању, јер после деценија таме прво што је овај човек угледао било је лице Спаситеља”, беседио је Владика. На крају Литургије Владика Јован осветио је мозаике на капији дрењанске порте, рад Игора Марковића, вајара из Земуна. Дрењанског пароха, јереја Бојана Чоловића Владика Јован је наградио чином протонамесника за љубав и труд уложен на изградњи заједнице, храма и уређењу порте храма Светог великомученика Георгија. Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене приредио парох дрењански протонамесник Бојан Чоловић са својом породицом и верним народом. Извор: Епархија шумадијска -
У недјељу по Васкрсењу Господњем, недјељу Томину-Антипасхе, 26. (13) априла 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Веселињу који је посвећен светом славном Јовану Претечи и Крститељу Господњем. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер Слободан Кљајић, протонамјесник Срђан Белензада, презвитер Предраг Црепуља, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. На малом Входу Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије одликовао је чином протопрезвитера намјесника Обитељи Манастира Веселиња протонамјесника Срђана Белензаду за његов труд који даје у очувању ове Свештене Обитељи. Васкрсења које се прославља поново ове недјеље, и не само ове, већ и сваке недјеље која је свака за себе Васкрсење у малом. Ми се присјећамо Христових страдања, али и Његовог славног Васкрсења којим је Он побиједивши смрт даровао свијету живот вјечни. Након свете Литургије Епископ је посјетио спомен Храм светих новомученика Гламочких гдје се поклонио и цјеливао свете Мошти. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
-
Познато је да се међу хришћанима сећање на час и тајну смрти сматра једним од важнијих задатака, све да бисмо преко њега дошли и до васкрсења у вечни живот. Постоји ли неко музичко остварење које вам употпуњује ово созерцање и подстиче на подвиг? Нешто што мами сузе покајања и буди наду... Варијација на тему: Danse Macabre (dark & gothic music) __________________________________________ Arcana - Repentance https://www.youtube.com/watch?v=5ImkOtc1m1c
-
Патријарх Иринеј: Смрт за хришћанина није крај живота, него почетак!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у недељу 27. по Духовима, 22. децембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми. Звучни запис беседе Свјатјејшем су саслуживали протојереј – ставрофор Живадин Протић, протојереј Ђорђе Драгутиновић, јереј Ненад Величковић и ђакони Немања Ристић и Алекдандар Прашчевић. Својим појањем литургијско сабрање је увеличао хор при храму Сабора српских светитеља под руководством госпође Андреје Давитков. После светог Причешћа Свјатјејши је произнео беседу поучивши свештенство и верни народ о васкрсењу као смислу и основу наше вере. „Уколико Христос не уста из гроба, онда је узалудна и наша проповед и ваша вера. Све је празно. И ми данас који смо у светоме храму, треба да нас испуни та вера у Христово васкрсење“ истакао је Свјатјејши и додао „није Господ дошао у овај свет да би васкрсао ради себе и да покаже своју моћ и силу. Него да нам покаже нашу будућност, да нам покаже наш смисао и будућност“. Та наша будућност се састоји у томе да као гости у овоме свету, уз благослов и благодат Божију, уз свој труд задобијемо вечно Царство Божије. А то можемо остварити зато што нам је Господ створио Цркву у којој је Дух Свети који је руководи, чува и спасава. Благосиљајући верни народ, а посебно децу, Патирјарх Иринеј је истакао да су данас детинци, дан када се родитељи својој деци одужују. А највећи дуг деци јесте да их Богу приведемо, да их научимо оно што Бог жели, јер је то нама неопходно потребно. А воља Божија је наша светост и није нам дата да би Господ био прослављен већ да се ми Господу приближимо и заслужимо благодат и дар Духа Светога. И то је највећа награда да идемо путем Христовим, путем Божијим. На крају свете Литургије Свјатјејши присутној деци поделио св. иконе. Извор: Радио Слово љубве -
Данас, у петак 9. августа 2019. године, у храму св. Николе на Новом гробљу у Београду, молитвено је испраћен проф. Предраг Ристић. Опело су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уз саслуживање више свештеника АЕМ. Звучни запис беседе Од вољеног архитекте и професора молитвено су се орпостили чланови породице, свештенство из епархија СПЦ у којима је проф. Предраг Ристић пројектовао храмове и увек био радо виђен гост, као и многобројне јавне личност из различитих културних и друштвених сфера јавног живота Србије, а који су били поштоваоци дела и пријатељи покојног проф. Предрага Ристића. Након читања Светог Јеванђеља, беседио је Митрополит Амфилохије и у својој надахнутој беседи истакао је да „Смрт није нестанак него је задобијање новог квалитета живота. Нове истине о човјеку, оне истине коју је сами Бог подарио људској природи тиме што је постао човјек, примио људску природу. Тиме што се уселио у нас пун благодати истине. Од његовог оваплоћења, од његовог рођења, његовог распећа и његовог васкрсења људско биће је постало вјечно и бјесмртно биће. Човек није роб смрти, ништавила и пролазности, него је, како је говорио старац Јустин Ћелијски, осуђен на бесмртност, на непролазност.“ После одслуженог опела од вољеног професора су се опростили и чланови удружења УЛУПУДС-а испред ког је посмртни говор одржала Лидија Јовановић, председник удржења и историчар уметности Душан Миловановић. На крају молитвеног испраћаја присутнима се обратио и Епископ Стефан који је породици и пријатељима пренео благослове Његове Светости Патријарха Г. Иринеја и том приликом позвао проф. др Мила Ломпара да изговори опроштајно слово. Проф. др Мило Ломпар је том приликом указао да је веома тешко: „у пар речи дозвати живот који је био пун, плодоносан, атрактиван, динамичан, буран и тих у исто времеме. Треба сузбити оно што осећамо да би испливало оно што ће прећи преко нас и наших осећања заувек.“ Испред пријатеља од покојника се опростио и проф. Никола Живковић који у једном емотивном излагању евоцирао на кратку успену на проф. Предрага Ристића, а у којој је на најбољи начин описао однос који је професор имао према својим вољеним пријатељима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије
-
(и још 12 )
Таговано са:
-
Жељка Бутуровић: Политика легалне еутаназије или Смрт није олакшање
тема је објавио/ла александар живаљев у Друштво
Жељка Бутуровић: Политика легалне еутаназије или Смрт није олакшање BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУНА 2019. • Политика легалне еутаназије позива болесне и немоћне да се запитају колико њихов живот заиста вреди и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив Нови предлог Грађанског закона уводи еутаназију. Еутаназија је законом дозвољена само у малом броју земаља у свету а није дозвољена у нпр. Словенији и Хрватској. Због чега онда ми истрчавамо у прве редове? Свакако да треба учинити све да се умирућима олакшају последњи дани – томе и служе модерна медицина и фармакологија. И, идеално, здраво друштво и јака породица која ће им пружити утеху. Ни у једној варијанти три непозната ‘извршитеља’ са инјекцијама, које закон предвиђа, нису достојанственији од нормалне медицинске неге и подршке најближих. Иако је предлог закона добар утолико што услове поставља високо и са многобројним бирократским ограничењима, већ има неколико примера у свету где је наизглед уско дефинисан оквир огромном брзином мутирао уз велики број шокантних скандала. У Канади је еутаназија на смрт болесних легализована пре само три године а сада се већ увелико разматра еутаназија деце. У Холандији се редовно еутанизирају дементни, психијатријски болесници, инвалиди, деца и парови који би да заједно премину, са крајњим исходом да је у 2016. већ 4% свих смрти био резултат еутаназије – четири пута више него у 2003. Младима од 17 година је дозвољено да се еутаназирају без сагласности родитеља. Дакле у критичном и конфузним периоду када се млади мозак по први пут сусреће са разним радикалним идејама, њему се опција самоубиства представља као рационална, законом разрађена варијанта. У медицинској литератури је већ забележено неколико десетина случајева еутаназије комбиноване са донацијом органа, док аутори у водећим медицинским и биоетичким часописима предлажу да се, зарад ефикасности, кандидати за еутаназију не убијају одмах, већ да се само успавају док им се, уз још куцајуће срце не поваде органи. Одузимањем срца на крају процедуре би се комплетирала еутаназија. Жељка Бутуровић У Белгији је еутаназирана 38-годишња жена са историјом психичких проблема коју је после дуже везе напустио партнер. Жена је на дан еутаназије звала сестру да јој каже да нема снаге за процедуру, али је на крају процедура ипак реализована. Лекар који је извршио еутаназију је породици објаснио да би „и кућног љубимца ослободили бола” а од родитеља је тражио да придржавају смртоносну ињекцију и стетоскопом провере да ли је срце њихове ћерке престало да куца. Исход еутаназије је увек фаталан а институционални контекст који је окружује одустајање чини готово немогућим. Колико њих би имало снаге да погледа три извршитеља у очи и каже – вратите се кући, предомислио сам се? Многим људима током живота падају на памет суицидалне мисли, али само врло мали број покуша да се убије, а онда још много мањи у томе успева. Када би се самоубиство заказивало уз обимну папирологију и учешће неколико људи, кога не би било блам да се на крају и не убије? Шта ће људи мислити! Поготово ако сте то претходно најавили на Инстаграму уз велики број честитки на храбрости и изузетности. Живот се базира на навици и инстинкту. Људи не живе зато што је њихов живот посебно вредан, или користан по друштво, или их чини срећнијим него што би били да се нису родили. А политика легалне еутаназије позива болесне, слабе, збуњене и немоћне да размисле о животу баш из тог другог угла – да се запитају колико њихов живот заиста вреди, да ли су терет другима, и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли, то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив, да је немоћ исто што и губитак достојанства; да није вредан ако није од користи другима. Легализацијом еутаназије ми њима поручујемо да су такве мисли валидне. А управо је човеку у безизлазној ситуацији потребније него свима да га убедимо да је његов живот једнако вредан као и наш; да га његова болест или његови проблеми не чине ништа мање достојанственим, и да такав, измучен, скуп и бескористан нама и даље значи бесконачно пута више од било каквог „елегантног” опроштаја. Само постојање еутаназије као званичног па макар и хипотетичког избора је у супротности са животом и хуманошћу. Ово наизглед практично и саосећајно а заправо сурово и нихилистичко решење ствара панику и подстиче црне мисли код најосетљивијих суграђана. На нама је да станемо уз њих. Др Жељка Бутуровић, психолог, научни сарадник у Институту друштвених наука Први део наслова и опрема: Стање ствари (НИН број 3573, 20. 6. 2019)-
- жељка
- бутуровић:
-
(и још 6 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.