Претражи Живе Речи Утехе

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! Интервју катихете Бранислава Илића за радио "Светигору": Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу – Богомладенцу Христу! Катихета Бранислав Илић: Божићни пост-у сусрет Богомладенцу Патријарх Иринеј: Благословени дани божићног поста Патријарх Иринеј: Није довољно лишити се мрсне хране, ако се не лишавамо рђавих мисли и дела! Патријарх Иринеј: Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника! Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе (Радовић): Пост - промјена философије живота Митрополит дабробосански Хризостом: Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења Митрополит Порфирије: Пост обухвата читаво наше биће и личност! Митрополит Порфирије: Смисао и значај поста у хришћанском животу Разговор са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем: На прагу Божића Епископ жички Стефан (Боца): Беседа о Детињцима, Материцама и Очевима Епископ милешевски Атанасије (Ракита): Божић - празник добрих односа Божићни пост Дечанска братија о Божићном посту Архимандрит Данило (Љуботина): Рођење Христово у светлости традиције – некад и сад Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост Протопрезвитер Мирчета Шљиванчан: Христос се рађа, славите! Протопрезвитер Никола Пејовић: У сусрет Богомладенцу - од заповијести до савршене љубави Протопрезвитер Никола Пејовић: Радост ишчекивања најљепшег од синова људских Протопрезвитер Жељко Латиновић: Пост - две лепте од душе и тела Протопрезвитер Иван Цветковић: Божићни пост ТВ Храм: Божићни пост - смисао поста Радио Светигора: Божићни пост Презвитер Велимир Врућинић: Божићни пост је благословен период! Презвитер Арсеније Арсенијевић: Православни пост, могућност и нада савременог човека и света Радио Беседа: Божићни пост и датум слављења Божића Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог Детињци Материце Недеља Светих Праотаца Недеља пред Рождество Христово - Светих Отаца Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства. Већ од IV века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На Сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40-дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Антиохијски патријарх Валсамон је писао да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо... од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива и Четрдесетницом, као и Велики пост. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му, поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост. * Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести. * Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби". * Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља. * После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота. * Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу. * Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене". * Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи. * Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу. * Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића. Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж. Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља". Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима". Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божје заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти". Свети Фотије патријарх цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама." Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: празници

У саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици јутрос је, на празник Светог Димитрија Солунског – Митровдан, служена заупокојена Архијерејска литургија са седмодневним поменом блаженоупокојеном Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Богослужио је Епискјоп буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством саборног храма, уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској бесједди Владика Кирило је рекао да данас прослављамо великог светитеља Божијег Светог Димитрија Солунског, који није само покровитељ овога грчког града него и многих других градова, цркава,. манастира, породица и области у православној васељени. “Свједочио је Христа у давном четвртом вијеку у времену царовања цара Диоклецијана, у народу запамћеног под именом проклети цар Дукљан, великог гонитеља хришћанске вјере. Свети Димитрије4 је био у то вријеме управник солунске области. Велики је ударац био за цара да му један управитељ области буде хришћанин. Зато је наредио мучење и зато је Свети Димитрије мученички пострадао”, подсјетио је Владика Кирило. Владика је данашњим свечарима честитао крсну славу. Казао је да је Свети Димитрије непрестано са нама, као и сваки светитељ над којима друга смрт нема власти. “Свети Божји људи умиру једном смрћу, али друга смрт нема над њима власт јер они царују са Христом док се не сврши пуноћа времена. А онда без суда прелазе у вјечни живот у којем се већ и сад налазе”, рекао је Владика буеносајрески. Говорећи о свом у нашем духовном оцу, блаженопочившем Митрополиту Амфилохију рекао је да вјерује да ће он бити прибројан великим архијерејима наше Митрополије Светопм Петру Цетињском и Светом Петру Другом Тајновидцуу Ловћенском и заједно с њима постати покровитељ Црне Горе. Рекао је да треба објективним очима гледати на Митрополитово дјело, како нико не би могао да приговори како на њега гледамо субјективно. “Говоримо о њему гледајући на то како је Црква – невјеста Христова била у Црној Гори кад је оно дошао на престо цетињских митрополита”, казао је Владика и подсјетио на то како је тада у Црној Гори било мало свештеника, а храмови су били разруиушени и запуштени. Казао је да је то била у неком смислу апокалиптична слика Цркве тих година. “Последица су били разни богоборни гонитељи Цркве нашега времена, атеисти који су такође имали тај опаки дух проклетога цара Дукљана, како је то волио често да каже Митриополит Амфилохије. И он се као и Свети Димитрије у току свог живота борио против тог опаког духа”, рекао је он. Владика Кирило је рекао да смо свједоци његовог непрестаног и неуморног тридесетогодишњег рада на духовној обнови Црне Горе. “И послије тридесет година неуморног рада, ево, видимо његове резултате. И сваки непристрасни посматрач објективним очима може да види седам стотина храмова, манастира, црквених домова изграђених у том периоду, неколико стотина свештеника, свештеномонаха, монахиња, монаха. А о вјерном народу ни броја се не зна, што су најочигледније и најљепше показале те дивне свете литије, које су прошле овом благословеном земљом почетком године и подсјетиле нас на улазак Господњи у Јерусалим”, нагласио је Владика Кирило. Тај улазак у Јерусалим, казао је Владика, је ознаменовао могуће пророчки брзу кончину нашега блаженог сшпомена Митрополита Амфилохија. Нагласио је да је Митрополитов одлазак од последица свјетске пандемије ковид 19, по његовом увјерењу, порука од Бога да се Митрополитова личност не може ограничити границама Црне Горе. “Јер је он био васељенски човјек. И о томеи ја могу посвједочити. Разговарао сам са многгим људима у Јужној Америци који су Митрополита Амфилохија видјели једном или су га можда и боље познавали. И сваки од њих је о Митрополиту говорио са сузама. Невјероватан утисак је на њих оставила личност Митрополита Амфилохија”, истакао је Епископ Кирило. Казао је да је Светим Божјим људима и васељена тијесна и подсјетио да је Митрополит управо то говорио онима који су му предлагали да се учлани у владајућу партију – да му је васељена тијесна. “Јер се они читавог живота отимају за Царство небеско, за тај будући живот”, подсјетио је он. Владика је подсјетио да су се у дан престављења Митрополитовог уздрмали и темељи древне земље Смирне. “Измирне земље на границама Грчке и Турске. Знате да је тога дана тамо био земљотрес. Господ је кроз то хтио да нам каже да и твар реагује када свети човјек одлази са ове земље. Управо на Митрополиту Амфилохију су се оствариле ријечи из Откривења Јовановог. Он је заиста остао вјеран до саме смрти и не сумњамо да му је Господ дао вијенац живота и да над њиме друга смрт нема власти” рекао је он. Подсјестоио је на ријечи кошаркашког аса Николе Миротиића који је рекао поводом Митрополитовог упокојења: До јуче си био смртан, а сада више нијеси. “Управо те ријечи то значе, дарага браћо и сестре – да свети Божји људи не умиру другом смрћу, него светитељи царују са Христом до краја свијета и вијека”, закључио је Владика Кирило. Након Литургије су прво благосиљани колачи данашњих славара, а онда је Владика Кирило са свештентвом служио помен на гробу Митрополита Амфилохија. Семодневном помену Митрополиту Амфилохију присуствовао је и наш прослављени кошаркашки ас Владе Дивац. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

“Српска православна црква, обновљена и уједињена 1920. године, утемељена је на темељу мученика из Првог свјетског рата и спаљеним и вјетром развејаним моштима Светог оца нашег Саве”, казао је, између осталог, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи, у документарном филму “Век уједињења”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Отац Павле каже да када се говори о уједињењу Српске православне цркве треба имати на уму да је то била општа жеља цјелокупног клира српскога народа те да није било ни једног јединог свештеника ни монаха, а камоли епископа, који је имао било шта против уједињења и васпостављања Пећке патријаршије. “И то су сви, свако на свој начин, показали и посвједочили, и дали свога учешћа у уједињењу. Тако да са ове стогодишње удаљености гледано, мирне душе можемо рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. А да би могло тако да буде, треба да имамо на уму крв мученичку Митрополита скопског Вићентија, који је спаљен и остао са својим ђаконом без гроба и мрамора негдје у Качаничкој клисури, и преко 400 глава српских у мантији, који су крвљу својом посвједочили вјерност српском имену и Православној цркви”, казао је о. Кондић, подсјетиивши да су они страдали у највећем броју од Бугара у току Првог свјетског рата, као и од Аустријанаца. Наглашава да је темељ Српске православне цркве и 1. 350.000 српских глава, по ријечима ранохришћанским крв мученика је темељ нових хришћана. “И та Српска православна црква обновљена и уједињена 1920. године утемељена је на том темељу мученика из Првог свјетског рата, утемељена је на глави Епископа Теодора Вршачког, на ђакону Авакуму, игуману Пајсију, утемељена на свим знаним и незнаним главама. Бескрајна је то море. Утемељена је напокон на спаљеним и вјетром развијеним моштима Светог оца нашег Саве”, рекао је отац др Павле Кондић у документарном филму “Век уједињења” који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свету архијерејску литургију служио је домаћин Високопреосвећени митрополит дабробосански г. Хризостом, а уз саслужење протојереја-ставрофора Мирка Николића и Душка Недића из епархије зворничко-тузланске, јереја Далибора Стакића и Марка Малеша и ђакона Будимира Гардовића. Након свете архијерејске литургији обављен је трократни опход око светог храма, благословљено је славско кољиво и преломљен славски колач. Током богатог славског ручка које су кумови славе спремили за госте док су сви домаћини у својим ладарама припремили софре за своје госте и фамилије, трајало је по обичају народно весеље и радовање свих окупљених данас у Возућици. У бесједи о Силаску Духа Светога на апостоле Високопреосвећени је истакао:''… данас Дух Свети, својом божанском моћи и енергијом мјења духовну структуру светих апостола, који бијаху духовно слаби галилејски рибари. Док им је сам Господ Исус Христос говорио и излагао своју божанску науку, они као да нису много тога разумјели. На крају су се разбјежали и оставили учитеља, а као што знамо ап. Петар га се и одрекао, ап. Тома није вјеровао у приповједање осталих апостола да је учитељ устао… Данас они бивају обучени и испуњени благодаћу Духа Светога и постају непоколебљиви стубови Цркве Христове… Нека би и нас данас тај исти Дух Свети обновио, учврстио и оснажио у вјери, у љубави и вјерном свједочењу Христа Господа у свијету… Данас нам је то потребно више него икада јер смо као Црква божија нападнути и изнутра, из саме Цркве и с поља од непријатеља Христа Господа, Њега као Истине и Правде божије...'' Извор: Митрополија дабробосанска

Ми данас стојимо овдје на светоме мјесту, у светоме храму, окупљени око Свете службе Божије и око Хљеба живота али ово мјесто је свето и зато што је ово мученичко мјесто, мјесто страдања.., и самим тим мјесто позива свима нам, да пробамо да у себи нађемо смисао, нађемо разлог зашто је то тако… Овим ријечима, на почетку свог обраћања, сабранима у Брадини код Коњица, обратио се Епископ Димитрије, захумско-херцеговачки и приморски, указујући на послиједице људског гријеха и одвраћања од Бога, насупрот позиву да будемо истински људи. Звучни запис беседе Уз саслужење свештенства и вјерног народа, Светој архијерејској литургији у Храму Вазнесења Господњег присуствовали су и представници власти. У порти овог обновљеног храма, код споменика брадинским жртвама рата одслужен је парастос православним хришћанима, пострадалим на овом подручју од 1992. до 1995. године. Извор: Епархија захимско-херцеговачка и приморска

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Томину недељу, 26. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Светој Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је навео да је на нама да одбацимо сваку сумњу и да примимо оно што су апостоли и многи други видели – Васкрслога Христа. Ми нисмо у могућности да видимо Васкрслога Господа на начин на који су га видели свети апостоли, са изузетком светитељâ којима се Господ такође јављао. Огромној већини Господ се не јавља на тај начин, већ се јавља кроз Своју реч, кроз Свето Писмо, кроз светитеље, кроз апостоле који су га сведочили, а пре свега јавља нам се на светој Литургији, када заједничаримо са Њиме, и јавља нам се на најприснији могући начин јер постајемо једно са Њим, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, нагласио је владика Исихије. Свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Беседу протојереја Страхиње Јањића, старешине Храма Светог Саве у Вудвил Парку - Аделејд, произнету 14. априла 2020. године, на Велики уторак, објавила је Митрополија аустралијско-новозеландска на својој фејсбук страници. Отац Страхиња у овој надахнутој беседи каже: „Какво је то уље које одржава у животу пламен светиљке, оне најсавршеније створене у универзуму – самога човека? Оно уље које ће нам омогућити да се наша светлост светли не само пред људима него да нас на основу те светлости, која нас чини сличнима Њему, препозна и сами женик Цркве Господ Исус Христос. Звучни запис беседе Само када превазиђемо самољубље можемо очекивати да се у наше светиљке почне сабирати уље које се неће потрошити никада. Оно се сабира мало по мало, кап по кап, потпуно различито и неједнако за свакога, јер упамтите – Бог је свима дао различите дарове. Они који су добили мање дарова имаће прилику да их умножавају, и помоћу њих купују уља милости колико узмогну. А они који су добили више, такође ће морати да их умножавају, како би купили што више уља милости. Не смемо да мислимо да су ови други привилеговани зато што су у почетку добили више. Колико год се трудили ни први ни потоњи неће бити у стању да до врха напуне посуде својих светиљки. С правом се можемо питати – како онда да се надамо пуноћи и спасењу? Управо тако што ће Господ сам да допуни наше сасуде истим онаквим уљем какво у њима буде затекао. Трговци од којих се може купити уље за вечност су управо они потребити, од сујетнога света презрени и маргинализовани. Једини од којих можемо да купимо то уље за вечност су они који немају ништа осим само поругу, болест, одбаченост и презир. Они су ти благословени трговци. Ми се уподобљавамо Христу једино чинећи добро њима. Хранећи их, појећи, одевајући их, посећујући их и тешећи у невољи и страдању - ми можемо да очекујемо да ћемо добити оно непотрошиво уље. Ово чудесно уље љубави, милости и доброте које се не може делити ни раздавати нити препродати јер би се обесмислило и запрљало трговином. Пазимо се да не тражимо по нашем мишљењу заслужне и праведне сиромахе или праведне болеснике или искључиво праведнике у невољи. То би значило да смо на себе преузели суд и правду, а знамо да то припада само и једино Богу. Нека нам срце буде отворено за свакога од оних који су од света презрени зато што су једини бесребрени трговци презрени и одбијени од света. Без уља које се само од њих може добити наше светиљке неће вредети ама баш ништа. Угледајмо се на Христа! Завршимо ово време поста трудећи се у чињењу добрих дела и усвајању сваке врлине. Нека би нам Господ молитвама Светих својих даровао да у миру и радости дочекамо празник победе – победе живота над смрћу, врлине над грехом, љубави над самољубљем и радости пред страхом, празник над празницима, Свето Васкрсење Христово“, казао је протојереј Страхиња Јањић. Извор: Радио Слово љубве

Са страхом божијим и вјером приступите. То су ријечи којима свештеник позива народ да приступи светој Чаши или путиру. У тој светој Чаши дешава се за нас хришћане највеће чудо, хљеб и вино постају тијело и крв Богочовјека Христа. И ми хришћани са вјером да је то заиста тијело и крв Христова и са страхом и трепетом приступамо путиру. Прије него се причестимо чита се молитва у којој се исповиједа та наша вјера да заиста вјерујемо да је то тако. У једном дијелу молитве се каже још да “нећу казати тајну непријатеља твојим”. Овај моменат је за нас хришћане велика, чак највиша тајна, о којој ми не расправљамо, дубоко је чувамо, поготову од непријатеља Христових. Ових дана, узрокована појавом корона вируса, актуализована је тема причешћа, поготово у црквеним круговима. Стиче се утисак да неко покушава да ту тајну растајни и да је преда другима, а можда и непријатељима Христовим. Послије двије хиљаде годана чувања те тајне и учествовања у њој, мислим да је било непотребно започињати расправу о томе да ли се можемо заразити од чаше или кашичице или чак самог причешћа, затим даље снисходити и мијењати устаљену праксу причешћа итд. Да ли пандемија, која није највећа и једина за ових двије хиљаде година, колико је од Христа нам установљеној, светој Евхаристији, и један страх супротан ономе који се тражи да би се приступило светој Чаши, смјели изазвати ову расправу о светом причешћу!? Да ли се овом расправом и измјенама у начину причешћивања, смјела довести у сумњу света Тајна причешћа. Мислим да је у овом случају било сврсисходније довести у сумњу саму пандемију и сам вирус, него ли свето причешће. Ја овдје нећу улазити у расправу да ли треба дезинфиковати кашичицу и користити начин причешћивања Јаковљеве литургије. Иако бих имао коментар у вези са тиме. Овдје бих само скренуо пажњу да ми хришћани нисмо смјели ову Тајну, поготово на овакав начин објављивати свијету. Када се тајна растајни, онда више није тајна, како каже велики пјесник Бећковић. Предлажем да о овој Тајни ћутимо, и никоме о њој не говоримо, а најмање онима од овога свијета. Само ми хришћани знамо да је то тијело и крв Христова, да је сами Исус Христос. Као што су некад мислили да су хришћани људождери, тако сада мисли да је тијело Христово заразно у вријеме пандемије. Цару царево, а Богу божије! Ако су нам цареве власти забраниле да се састајемо у цркви на богослужењима, ми ћемо испиштовати, и дати цару царево, т.ј. испоштовати цареве законе. Али ћемо дати и Богу божије, а то је, сачуваћемо тајну о светом причешћу! Амин! Презвитер Огњен Фемић Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Ђакон Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду и ђакон храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас на тему великих зимских или фебруарских задушница и месопусној недељи. Звучни запис емисије Чули смо тумачење прочитане посланице Коринћанима св. Апостола Павла и питали како у данашње време созерцавамо његове речи. Чућемо зашто је Страшни суд "страшан" и зашто Христос први пут није дошао као судија, него потпуно другачији? "Господ је дошао да страда за свакога од нас, а не за неког одређеног појединца", подсећа ђакон Бошко, који је говорио о милосрђу и неопходном миру који свако од нас на првом месту треба да стекне. Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је на дан Преподобног Макарија Египатског, 1. фебруара у храму Светог Архангела Гаврила (Врбичка црква) у Аранђеловцу, служио Свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Александар Миловановић и Иван Теодосић, јереји Милош Митровић и Милош Мијатовић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Александар Бабић. Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Епископ Јован је након читања Светог Јеванђеља окипљене вернике поучио беседом. На самом почетку је говорио о Преподобном Макарију Египатском кога данас наша Света Црква прославља и о његовој највећој врлини која га је одликовала и уздигла ка Господу. Та врлина јесте смирење. Свети Макарије нас поучава својим животом да нам је смирење неопходно за молитву, за пост и за сваки напредак у нашем хришћанском животу. Владика је рекао: “Онај човек који има смирење он личи на Христа”. Епископ је набрајао врлине које треба да одликују правог хришћанина, а то су љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, смирење и ко поседује у себи те врлине то је човек над којим нема закона. Нема закона који може да осуди врлинског човека јер је његов живот проткан врлинама. Још је нагласио и да је љубав једна од правих одлика хришћанина, али и да љубав не суди, јер ако некога волимо према њему никако не можемо бити преки у суду. Да бисмо били исправни верници ми у своје срце прво треба да сместимо Бога, а потом у њега можемо населити и све добро овога света. Само ако ходимо путем Божијим ми ћемо испуњавати Божије заповести, а љубав, љубав је оно што нас изграђује. Извор: Епархија шумадијска

На дан када молитвено прослављамо првог Архиепископа српског Светог Саву – Савиндан, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Малом Саборном храму у Нишу, у понедељак, 27. јануара 2020. године. Преосвећеном Владики саслуживало је братство Саборног храма, као и друго монаштво и свештенство Епархије нишке, а благољепији Свете Службе допринело је посебно лепо одговарање Нишке црквено певачке дружине „Бранко“, црквеног хора катедралног храма. Звучни запис беседе Током Свете Евхаристије владала је посебна духовна радост, како због многовољеног Светог Саве коме је верни народ узносио молитве и благодарност за Његово заступништво пред лицем Господњим, тако и због рукоположења два нова пастира на њиви Господњој. У чин презвитера рукоположен је ђакон Ђорђе Шојић, који је у току Литургије по први пут причестио верне Светим Тајнама, а потом су на крају Свете Службе, а на позив Владике Арсенија сви верни узели нафору и благослов управо рукоположеног оца Ђорђа. У току Свете Евхаристије ипођакон Предраг Пиперски рукоположен је у чин ђакона. Преосвећени Владика је по причешћу верних одржао надахнуту беседу говорећи о Светом Сави са много љубави, позивајући верни народ да нам као и свих осам векова наше бурне и славне историје, управо лик и дело Светог Саве буде узор. "Свети Сава је брод нашег народа привезао чврсто за Христа, давши ми аутокефалност Цркве, да тако може да се слободно развија, да напредује у благодати Духа Светога. Сведоци смо осам векова да је Црква она која је сачувала и наш народ и нашу државу и у оним моментима најтежих искушења и петовековног ропства. Да није било Цркве, Светог Саве, богослужења и Трпезе Господње око које смо се сабирали не бисмо се очували до дана данашњег" нагласио је Владика у својој беседи. Владика је истакао да су данас за нашу Цркву и велика радост јер смо добили двојицу служитеља олтара Божијег. "Они настављају дело Светога Саве, али и дело апостолско" Као и сваке године и на овај Савиндан, Владика Арсеније је даровао Светосавским пакетићима свако дете у храму. Извор: Радио Глас

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. јануара 2020. године, на Јовандан, свету Литургију у цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Павловић, старешина храма, Мирослав Попадић и др Радован Поповић, као и ђакони Драган Танасијевић, Немања Ристић и Саша Глишић. Певницом је руководила хоровођа и професор виолине гђа Сања Стевановић. Својим појањем чланови хора са теологом Младеном Тодоровићем увеличали су торжествено литургијско сабрање. Да је посебан час веронауке, час који се одржава у цркви Господњој на богослужењу где се верни сједињују са Господом, потврдили су полазници веронауке у Основној школи „Бранислав Нушић" са вероучитељом Владимиром Радовићем. Празничну проповед после торжествене Литургије произнео је патријарх Иринеј. Честитајући верном народу са свештенством празник Светог Јована Крститеља, Свјатјејши је казивао о том Божјем угоднику који стоји између Старог и Новог завета и подсетио да су Светом Јовану посвећене многобројне богомоље широм света. „Данас празнујемо и Десницу којом је Свети Јован указао на Господа Исуса Христа. Нека нас ова Десница која се данас чува у Цетињском манастиру благосиља да знамо ко смо, шта смо, нека одгони све невоље од нашег народа и читавог света," поручио је патријарх Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ

Трећег дана Божића, на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Кладову уз саслужење протојереја-ставрофора Милана Благојевића, протојереја Драгана Ивановића, протонамесника Зорана Голубовића, протонамесника Дејана Пајића, протонамесника Душана Динића и архиђакона Илије (Јовановића). Свечани дочек Епископу су приредили најмлађи Кладовчани – основци али и бројни верници са свештенством храма. Захваљујући традиционално доброј и успешној сарадњи Црквене општине, вероучитеља и Управе Основне школе „Вук Караџић“ из Кладова, храм је, због благовремене организације вероучитеља Николине Србуловић и Дарка Јокића, био испуњен ученицима од првог до четвртог разреда. За овакав одзив деце веома је заслужна госпођа Гордана Јовановић, директорка школе и њена заменица Катарина Томић, затим учитељице разредне наставе, посебно учитељица Марија Будујкић. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу надахнутом беседом којом је похвалио ученике рекавши да је ово „добар пример када има више деце него старијих у храму“, онда је честитао славу и имендан свима који прослављају Светог Стефана истакавши његову веру и првомученичку жртву. Преневши верном народу поруку о искушењима и страдању у којем се налази народ, архијереји, свештенство и монаштво у Црној Гори, на Косову и Метохији и у Украјини, Епископ је нагласио: Црква није појединац већ заједница сабрана око Тела и Крви Господа Исуса Христа, где смо позвани на литургијско и молитвено сабрање и јединство у молитви Богомладенцу Христу зарад спасења васцелог Православља од искушења овога времена. Црква Св. великомученика Георгија у Кладову је по благослову владике тимочког Илариона ових дана дочекала икону Пресвете Богородице Колочке која се у време благоверног кнеза Андреја у месту Колочи у руској области Можајск 1413. године на дрвету јавила извесном земљораднику Луки. Ова чудотворна икона помаже до данашњега дана свима који од ње молитвено траже помоћ. Извор: Епархија тимочка

Дана 14. децембра 2019. године, када наша света православна Црква прославља светог пророка Наума и светог Филарета Милостивог Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки Господин Јован служио је свету архијерејcку Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Велибор Ранђић и Драгиша Савић, игуман манастира Пиносава из Кусатка Петар (Драгојловић), протонамесници Драган Икић и Далибор Новаковић, јереји Милан Кеџић и Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), ђакони Владимир Степановић и Милош Никодијевић као и многобројни народ. Владика је у својој богонадахнутој беседи, после поздрава, подсетио верни народ да је време Божићног поста време подвига, време припреме за празник доласка Бога у свет. Још је владика говорио о лепоти хришћанског живота и љубави коју је Бог учинио за нас људе. Осврнуо се владика и на речи прочитаног Јеванђеља и на све оно што је Бог учинио за нас, као и на речи Давида Псалмопојца: “Створио си га мало мањег од анђела славом и чашћу овенчао си га...” Подсетивши на многе дефиниције које говоре о човеку владика је нагласио да је најважније оно што је у човеку, тј. оно што је човек у односу на Христа. На крају је владика закључио да је битно да човек поставља питања свога назначења и смисла и да је тада човек на правом путу обожења и спасења. Извор: Епархија шумадијска

У Недјељу 26. по Педесетници, 15. децембра, на празник када наша Света црква прославља Светог цара Уроша и преподобног Јоаникија Девичког, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао јеромонах Макарије, игуман манастира Савина. Јеромонаху Макарију саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући јеромонах Макарије у којем је говорио о суштини нашег овоземаљског живота, као и о безграничној љубави и милости Божијој којом смо створени, призвани у живот, којом живимо и којом нас Господ све воли. Почетни дио свог обраћања отац Макарије је посветио евхаристијској, литургијској заједници која се осликава и кроз заједничарење у Светим тајнама пуноће живота у Цркви, али и кроз познање истине: ,,Браћо и сестре, када свештеник чита молитве у току Литургије, он се на једном мјесту моли да сви који су скупљени у заједници која се зове Црква, која је Тијело Христово, која је Тијело и Крв Христова којим се причешћујемо и сједињујемо у једно, да сви дођемо у познање истине у овоме вијеку, а да живјећи и уграђујући се за оно вјечно и непролазно, наслиједимо вјечни живот. Дакле, двије су ствари потребне да човјек још овдје за живота позна, а то су вјечни живот и познање истине. У оваквом животу, у оваквом постојању ми до познања истине долазимо на један јединствен начин – кроз Господа Исуса Христа. Нема ниједног филозофа, нити ученика овога вијека, и нико као Христос, као Син Божији није могао, нити јесте изјавио за себе да је пут, истина и живот. А Господ Исус Христос јесте и Пут и Истина и Живот и једино је кроз Господа могуће спознати и пут и истину, али и истински живот“, нагласио је јеромонах Макарије. У даљем обраћању подсјетио је да имати љубав према ближњем и другоме човјеку, значи имати љубави према Богу, као и да без тога нема истинске, праве и потпуне љубави, будући да је, како отац Макрије каже, Христа лако видјети: ,,Ево овдје и сада, са нама и међу нама обитава благодат Духа Светога, данас је са нама и међу нама Господ Исус Христос. Можемо ли видјети Господа? Можемо! Окрените се међу собом и видјећете Христа. Погледајте једни друге у лице и видјећете Христа. Е, ту је одговор, ако се радујемо своме брату и сестри и ако се радујеш твојем ближњем, ти видиш Христа!“ На самом крају свог пастирског обраћања јеромонах Макарије је подијелио са вјерним народом и једно дирљиво и потресно свједочанство једног протестантског свештеника. Ова прича се одвијала за вријеме репресије и терора безбожног комунистичког режима, а показује да је љубав заиста једино што дугујемо једни другима и да све што дише, дише благодарећи највећој љубави од свих, а то је Господ Бог – Бог љубави, Отац, Син и Дух Свети – Света Тројица: Отац Макарије је испричао да је тај протестантски свештеник био у злогласном комунистичком заточеништву, затворен са осталим представницима разних конфесија, будући да су комунисти све вјере забрањивали и све оне коју су вјеровали лишавали слободе. Између осталих, ту је био заточен и један православни румунски свештеник. Стицајем околности један од водећих џелата комунистичких у овом логору је кроз неких пар мјесеци пао у немилост надређених, па је завршио са друге стране затворских решетки, оклеветан и одбачен од својих тзв. сабораца – комуниста, и то ни мање ни више, него у истој ћелији са православним румунским свештеником. Услови су били веома лоши и неповољни за живот, и џелат се тешко разболио и много се мучио, али, није могао умријети. Православни румунски свештеник који је свједочио и слушао муке комунистичког џелата, устаде и сам онако изубијан, нарушеног здравља, пришао је болесничком одру свог некадашњег мучитеља и рекао му: ,,Не плаши се, ја те волим и праштам ти све што си ми урадио и сва твоја мучења. А замисли само кад те ја волим, колико ли те само воли Христос? Он је оваплоћена љубав, Он је сам љубав, колико ли те тек Он воли! „У том тренутку су се погледали, загрлили и опростили један другоме. По казивању овог протестантског свештеника, овај некадашњи комунистички џелат је те вечери умро, али, те ноћи родио се Христос, родио се у срцу овог некадашњег комунистичког џелата. Видите какав је наш Господ Исус Христос?! И видите шта Он тражи од нас? Тражи Господ од нас љубав, опраштање, а то значи управо доћи у познање истине. Нека нам овај примјер свакога дана буде пред очима, да познамо и држимо у нашим срцима шта значи и шта јесте безобални океан љубави Божије и да свакога дана будемо у могућности да опраштамо, а онда ће се у нашим срцима свакога дана и трена поново и поново рађати истинити Бог и љубав Његова“, закључио је на крају свог обраћања јеромонах Макарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 4. децембра 2019. године, евхаристијским сабрањем у манастиру Лепавина прослављен је празник Ваведења Пресвете Богородице у храм. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су архимандрит Данило Љуботина, протосинђел Венијамин, јеромонах Василије Србљан, пртојереј-ставрофор Јово Лазичић из Епархијe бањалучке, протојереј-ставрофор Љубинко Аничић из Епархије бихаћко-петровачке, протојереј-ставрофор Слободан Лалић, јереј Мирко Милисавић из Епархије бањалучке, јереј Миломир Гвојић, ђакони Зоран Радић и Александар Лукић. Многобројни вјерници који су стигли из свих крајева Хрватске, Републике Српске и Словеније, у побожности и духовној радости прилазили су икони Пресвете Богородице Лепавинске, а потом је највећи дио њих приступио и светој тајни причешћа. Окупљеном сабрању вјерника бесједом се обратио митрополит Порфирије говорећи о значају и тајни прослављања празника када су Јоаким и Ана довели своју трогодишњу дјевојчицу пред јерусалимски храм, а она дошавши у двориште храма, на запрепаштење свих, прошла кроз Светињу и закорачила право у Светињу над Светињама. -Пресвета Богородица кад год је била упитана одговарала је: нека буде воља Божја. Шта је воља Божја за нас и наше животе? Она је исказана у заповестима Божјим. Свака врлина, свако добро, за које се опредељујемо засигурно је по вољи Божјој. Кад год се определимо за нешто што је у складу са заповестима Божјим то ће Бог благословити и то ће сигурно бити израз воље Његове. Неопходно је, и важно, само да се кроз веру, једанпут за свагда, одлучимо да смо Христови, и онда никада нећемо имати ни најмању дилему. Никада се нећемо питати између тога да ли да се распнемо или да сачувамо себе у комфору, да ли да се жртвујемо за ближњег или да задржимо то што имамо за себе. Нећемо се двоумити између тога да ли да чинимо добро или зло. Нећемо имати проблем с тим да ли је врлина оно што је наш циљ и наш живот. Неопходно је да се једанпут за свагда определимо за Христа. Сигурно је да ћемо и поред тога имати падове, јер смо ипак људи слаби и немоћни. Сигурно је да ћемо грешити, сигурно је да ћемо имати промашаје и у односу на Бога и у односу на ближње али то неће бити важно јер ће наше опредељење бити христоцентрично и зато ћемо имати увек из сваког пада и сваке странпутице чему да се вратимо. То ће бити пут који води ка Христу, то ће бити пут Христов. А тамо где је чврсто опредељене Бог ће увек просветлити наш ум и загрејати наше срце да препознамо свој грех, своју слабост, своју немоћ и да онда кроз покајање вратимо се Богу, истакао је Митрополит. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Торжественим архијерејским литургијским сабрањем прослављена је храмовна слава Саборног храма Рођења Пресвете Богородице и слава града Зајечара. Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке, протојереја-ставрофора Јована Илића из Епархије нишке и војних свештеника јереја Ђорђа Димића и Ивана Ганића. Литургији су присуствовали градоначелник Зајечара г. Бошко Ничић са сарадницима, председник општине Мајданпек г. Драган Ппоповић, начелник зајечарског управног округа г. Владан Пауновић, представници Војске Србије, Полиције, Ватрогасне бригаде, градских институција. Мноштво верног народа окупљено на светом литургијском сабрању, прославило је празник Пресвете Богомајке, која се сматра заштитницом града Зајечара. Домаћин црквене славе био је г. Милан Станковић, помоћник градоначелника Зајечара. Владика Иларион је у надахнутој празничној беседи поздравио представнике града Зајечара и Мајданпека, часно свештенство и монаштво епархије, војне свештенике и све сабране, честитајући свима храмовну и градску славу. Владика је позвао на јединство у Господу, да заједничком молитвом изграђујемо себе у Цркви Божијој, да живимо и напредујемо у духовном и душевном, а потом и телесном здрављу, да јачамо у вери доласком у свете храмове, јер се само тако можемо одржати и опстати као народ Божији, народ Светосавски. Владика је подсетио на чудесно рођење Пресвете Богородице од тада бездетних родитеља светих Јоакима и Ане, чије је молитве Бог услишио, показавши да Он увек чује молитве чистог срца и оних који му се са вером обраћају. Пресвета Богомајка је омогућила да се нама људима јави Благовест о рођењу Господа Исуса Христа, и она је била то „прво-прото Јеванђеље“ објављено роду људском. Она нас својим животом учи многим врлинама, молитви, послушности, стрпљењу и неизмерној љубави према Господу, а то највише недостаје у данашње време, јер нашем народу недостаје управо те духовне хране. Нека би наше молитве биле уједињене у данашњем сабрању, да бисмо били пример, светионик осталима и тако као војска Христова издржимо сва искушења овога света. Проблем недостатка подмлатка, недостатка деце у нашем граду и нашој земљи је произашао управо из тога што се наш народ удаљио од цркава које су полупразне, од молитве и испуњавања Божијих заповести, а притом се много брине и говори о све мањем наталитету, нагласио је владика. Зато се данас молитвено обраћамо Господу и његовој светој Мајци за просвећење нашег народа, да би нам Господ услишио молитве заступништвом Пресвете Богородице, да нас она чува, води и руководи и упућује у ономе што је добро и корисно. Потом је владика још једном поздравио уважене госте, свештенство и све сабране, са молитвеном жељом да се још много година окупљамо и славимо у миру. Свечана славска литија са Епископом Иларионом и градоначелником на челу прошла је улицама града. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

У оквиру манифестације „Духовне вечери у Горњем манастиру Острогу“ протојереј Драган Крушић одржао је синоћ предавање на тему ”Светитељи Божији као истински свједоци Васкрслога Христа”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ синоћ је у Београду представила комплет Изабраних дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија. На промоцији су говорили Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, академик Матија Бећковић, проф. др Мило Ломпар и у име редакције Желидраг Никчевић. Светигора је свој темељни издавачки и духовни подухват Изабрана дијела Митрополита Амфилохија, 30 наслова у 36 књига, представила у препуној крипти Храма Светог Саве на Врачару, међу којима су били архијереји СПЦ, монаштво и свештенство из више епархија, академици, професори Богословије, Богословског и других факултета у Србији, књижевници, представници културног живота и многобројни вјерни народ. Основна идеја приређивача је, како је истакао Желидраг Никчевић, да се читаоцима вјерно предочи Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање: „Да се овим књигама истинито посвједочи колико је та служба била племенита, како су у његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности.“ Ове књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу, истакао је Никчевић и додао да су у њиховом настајању учествовали владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком Јоаникијем на челу. Овај издавачки подухват је заједничко дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. „Прикупљајући књиге, текстове, предавања и бесједе, дискове и касете са звучним и видео-записима, схватили смо да је то огроман материјал искуства, вјере, богољубља и човјекољубља. Ово дјело, које је настало без директних литерарних претензија и можемо слободно рећи из скромног осјећања дужности према ближњему и своме народу, није само теологија, нити философија, нити поезија, ни бесједништво, већ је оно мирно у својој снази, озбиљно и достојанствено у изразу и доброј намјери, суштински збир свега тога.“ Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је нагласио да му је велика част што учествује у представљању монументалног, књижевног и теолошког, дјела Митрополита Амфилохија, истичући велики труд оца Радомира Никчевића који је формирао тим, управљао и осмишљава овај издавачки подухват. Владика Јоаникије је направио провизорну периодизацију Митрополитовог књижевнога рада и подсјетио да се, иако је почео да пише много раније, као теолог пројавио и објавио са својим докторатом о Светом Григорију Палами. „Говорило се, и то је тако, да је то најбољи докторат на теолошким наукама код Срба. Њему је свакако било од огромне користи изучавање Светих отаца, посебно Светог Григорија Паламе, чије дјело не само да је добро изучио и обрадио, него и усвојио, преточио у своје искуство.“ По ријечима владике Јоаникија види се, и кроз његово теолошко и књижевно дијело, да је он ослоњен на мисао и опит Светих отаца из Свете Горе Атонске. „Када је радио свој докторат и када се бавио науком најозбиљније, Митрополит Амфилохије се истовремено везивао за Свету Гору да се научи не само слову из књига, него да осјети слово Божије, ријеч Божију у тишини Светогорској. Та чежња да доживи ријеч Божију, да уђе у њен смисао, отворила му је неслућене видике.“ Након тог дјелања у Грчкој, књижевног, теолошког и проповједничког, како је рекао Преовећени владика, Митрополит је, као професор Богословског факултета, наставио да ствара у другачијим условима: „Нарочито се бавио тумачењем Светог писма, и Старог и Новог завјета, бавио се философијом хришћанског васпитања и о томе написао изваредну књигу која служи као уџбеник на богословском факултету. Тада је постао познат и као проповједник живе ријечи Божије која је заиста била и богонадахнута и стваралачка, што се види по препороду који је настао управо у Београду, око Теолошког факултета, као и око манастира Ваведења и Ћелија, гдје је предавао, проповједао и служио тадашњи јеромонах Амфилохије.“ Владика Амфилохије је наставио да се озбиљно бави богословљем, али свега је више привлачио пастирски рад. Пуних 35 година, Митрополит Амфилохије ствара као архијереј, прво у Банату у много лакшим условима, иако је и тамо било проблема разних, а затим у Црној Гори: „Ту можемо видјети какав је Митрополит стваралац. Просто није кабинетски човјек. За многе од нас стварати било шта ваљано у таквим условима у којима је он живио, у једном огњу и сталној борби, под сталним притисцима и оптужбама, не би било могуће. У његовом случају те тешкоће, препреке и проблеми били су изазов, то је још више пробудило и мотивисало њега као ствараоца. Посебно, дакле, у овом његовом књижевном дјелу треба истаћи проповиједи које имају пастирски и понекад пророчки карактер“, истакао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије. Академик Матија Бећковић се присјетио дана Митрополитове хиротоније на Цетињу када му је рекао да ако пожели да буде светац нигдје зато неће имати бољих услова: „Нисам ни слутио колико сам погодио. Најмања држава, с најмање свога народа, земља с најмање земље, окамењена српска вјера, како је назвао Лазар Костић, све више личи на препилану колијевку. Власт се не устеже да насрће на васкрслу, већ једном распету и убијену Митрополију, чијим се мученикословом може похвалити мало која митрополија на свијету. “ Бећковић је казао да као што мрак чини да се звјезде виде, тако и црногорске прилике чине да Митрополит Амфилохије буде виднији: „Црногорско-приморска митрополија је једина вишенационална институција у Црној Гори чији су духовници исте вјере, али нису исте нације. Умјесто да се тиме дичи, режим пријети да ће им ускратити гостопримство, тако да је неким чудом жив игуман Стефан, имао би проблема са мјестом боравка.“ Свијету одлученом од истине својим примјером владика Амфилохије је показивао да без истине нема слободе, истакао је Бећковић и додао: „Своју Митрополију украсио је стотинама богомоља, разрастао је себе и вјером заштитио и постао не само тврђава Српске православне цркве, него један од стубова православља. Представљамо његова изабрана дјела у 35 књига, а његово право најзначајније ремек-дјело је његов 80 – годишњи живот и животни пут. Представљамо их у Храму Светог Саве на Врачару, а он је један од најзаслужнијих што је изборено право да се тај храм подигне. Молим се за још многаја љета Митрополита Амфилохија!“ Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије нагласио је да иза ових књига стоји један у правом смислу те ријечи духовни горостас. Владика је на почетку свог обраћања са присутнима подијелио сјећање да је као студент треће године Философског факултета посјећивао предавања широм Београда. Тада се код њега искристалисао став да би волио да се бави теологијом, а послије једног предавања Митрополита Амфилохија на Богословском факултету осјетио је лично унутарње просветљење – чуо глас да мора да упише Богословски факултет, што је и учинио. Била су то времена, по његовом казивању, када се наш народ будио с једне стране из летаргије богозаборава, а с друге стране превазилазио у себи богоборство гдје, поред неколико великих имена и отаца наше Цркве једно од најважнијих мјеста заузима управо Митрополит Амфилохије. „Наш Господ је рекао Идите и проповједајте Јеванђеље и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Дакле није рекао идите и пишите књиге, зато када стојимо пред оволиким хиљадама страница неко се може запитати гдје је ту послушност тој ријечи Божијој и да ли су ове књиге, исписане љубављу и вјером Митрополита Амфилохија, у супротности са том ријечју Христовом. Наравно да није у супротности са ријечју који је Господ упутио својим апостолима, јер поред тога стоји и она ријечи лете, оно што је записано остаје.“ Оно што је квинтесенција свих страница Изабраних дјела Митрополита Амфилохија је, по мишљењу владике Порфирија, управо у складу са том ријечју Христовом: „Иако је Митрополит Амфилохије ступио на српску сцену као доктор наука, дакле као научник, та његова прва књига, али и све потоње странице које су исписане, јесу у правом смислу те ријечи наука. Али не наука онако како смо често навикли да је разумјевамо у сколастичком смислу те ријечи, не наука која је сама себи циљ и нема везе са животом његовим прије свега, а онда и шире животом Цркве Христове. Ријечи све од прве до последње, које се налазе у ових 37 томова, имају нераскидиву везу са животом Цркве и нису ништа друго него управо у служби крштавање свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Владика Порфирије је нагласио да ријеч записана у овим књигама, није ријеч Митрополита Амфилохија. То су ријечи Господа Исуса Христа Спаситеља нашег и само у том смислу су и ријечи Митрополита Амфилохија: „То значи да су то ријечи које нису проистекле из интелектуалних промишљања, гимнастика и акробација, него прије свега из његове живе, пламене, огњене, како је рекао владика Јоаникије, вјере. Сигуран сам да ће свако ко отвори било коју страницу ове књиге, чути глас Митрополита Амфилохија, али ће иза његовог гласа, још громогласније, чути ријеч Божију – ријеч Христову. Зато слободно могу да кажем да су ове књиге Јеванђеље Христово, или боље рећи продужено Јеванђеље Господа нашег Исуса Христа“, закључио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. Проф. др Мило Ломпар је казао да је у осветљавању разнородне и различите личности писца ових изабраних дјела, у дочаравању различитих активности којима је Митрополит испунио свој дуги и плодоносни живот, можемо узети у обзир различите чиниоце, али је он као професор књижевности ставио нагласак на чињенице које се у овим дијелима дотичу подручја књижевности. „Књижевност није неко случајно подручје у духовном искуству Митрополита Амфилохија, она је у извјесном смислу један специфични медијум кроз који се његова мисао пробија достижући различите аспекте његовога лика, па нам његови увиди у књижевно искуство веома често дочаравају унутрашње језгро тог лика, његову богословску, филозофску и активну пастирску улогу.“ Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је благословећи овај скуп, захвалио учесницима и организаторима, нагласивши да се, слушајући излагања ових умних људи, питао ко је тај о коме се говори, јер све што је речено говори не о ономе о коме се говори, него о онима који је су уградили своју вјеру и своју мисао у њега. Подсјетио је да су на промоцији поменути Свети Владика Николај и отац Јустин, као и да су обојица у вријеме кад је он био студент били забрањени. „Међутим, међу књигама у нашој Богословије, гдје сам био и библиотекар, пронашао сам списе владике Николаја, па чак и неке од оних који су штампани у иностранству, које је владика Лаврентије послије штампао и тајно уносио у нашу земљу. Тај сусрет са владиком Николајем је нешто што је просто за мене као младог човјека било откровење у тим временима великог притиска на Цркву, на вјеру.“ Такође је и сусрет са старцем Јустином Ћелијским 1959. година на сахрани госпође Барловец, његове духовне ћерке, на Новом гробљу утицао на Митрополита: „То виђење оца Јустина, тог огња који је избијао из њега, то је нешто што се мене дотакло тако дубоко. Онда су га свештеници питали колико ће трајати његова бесједа, бојећи се шта ће рећи јер је био под присмотром, а он каже кад говорим о вјечности заборављам на вријеме. Није дуго говорио, али је тако потресно говорио, са таквим огњем и дубоком вјером, до земље се клањајући пред госпођом Љубицом Барловец.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештеник Душан Михајловић, настојатељ је мисионарске парохије св. Николаја охридског и жичког СПЦ у Сантјаго де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци. Разговор смо почели на тему молитвеног спомена св. Трифуна и тренда "прославе" св. Валентина као тзв. "дана заљубљених", те сазнајемо више детаља о том питању. "Проблем је у ствари што ми не знамо довољно о нашим светитељима, нисмо свесни да су они наши пријатељи и наша браћа", каже наш гост. Чућемо како Чилеанци реагују на св. Николаја охридског и жичког, како је Освалдо постао Серафим и зашто напомињемо да је ова парохија мисионарска. "Постоји велика и значајна разлика у мисионарењу и катехизацији" каже о. Душан, који истиче да се без "чврсте вере у Христа - све распада". Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве

Да ли је потребно да свештеник умије да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? –питање је нашег слушаоца, на које је одговарајући, отац Велимир пренио искуства из своје свештеничке праксе. Како да препознамо разлику између унинија и депресије објашњава отац Велимир и каже да нема боље терапије за нас православне хришћане од молитвотерапије и помињања имена Господа нашег Исуса Христа. Емисију са оцем Велимиром топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора