Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'брак'.
Found 42 results
-
Шта је срећа у браку? Шта значи имати успешан брак? Ако ову срећу ставите под микроскоп, шта ћете пронаћи? Видећете да је годинама срећа цветала не само у смеху и радости, већ и у неким другим важнијим стварима. Да смо могли да прихватимо једно друго. Да прихватимо другог таквог какав јесте, са његовим ранама и хировима. Да смо га пустили да буде слободан, да увек буде свој, чак и ако је много пута пао у грехе. Да смо толико година били мужеви, деца, родитељи, пријатељи, отац и мајка; да смо заједно лечили ране не пребацујући одговорност на другога. Један је увек трчао да покрије кривицу другог, а не да је разоткрије и осуди. Када је један пао, други га није шутнуо, већ му је пружио руку. Грешка једног човека била је "наша" грешка. Нечија одговорност је била "наша." Када се нешто десило, обоје смо били криви и преузели одговорност а да нисмо „пуцали“ на другог. Чак и када је било туче и вике, све се завршавало загрљајем, а не изолацијом. Кад су ти сузе потекле из очију, чинило се да су ме уболи ножем. Кад смо се смејали, постајали би деца и радост је била обострана. У невољи би један носио терет другог, уместо да га још више оптерећује. Волели смо све једно о другом... Када би чули речи попут „благо“, „дијамант“, „цвет“ и „рај“, појавила би се слика животног сапутника. Ерос и љубав трају јер смо то видели у свакој појединој ствари. Пут нашег спасења није био индивидуална ствар, већ смо све уложили у једно тело, у једну душу. Никада нећемо рећи колико једно може да истрпи другог, само - ова љубав никада не сме да престане. Чак и ако дође до смрти, она ће додирнути само наша тела, али не и спојене душе. Христос није био само икона у углу нашег дома, него Отац наш, Владар живота наших и Пут нашег спасења. Нисмо стварали децу само да би постали родитељи, већ зато што су деца плод наше љубави и постаће пут нашег спасења, ми за њих а они за нас. Можемо да остаримо, да се разболимо, али наша љубав никада неће нестати. Устоличили смо је на крсту Христовом... Надајмо се да ће наша љубав полетети у небо као бели голуб. Једна особа је изабрала другу да проживи остатак свог живота са њом... Каква велика част и благослов! о.Спиридон Скутис приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор
-
- благословен
- срећан
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
Igrom sluchaja sam sinoc odgledao jedan prosechan, pun shablona i glupih replika bez kojih ni jedan ljubic, romantichna komedija da kazem, film ne moze da prodje. Bio je tu jedan lik koji je imao najduzu vezu 2 nedelje(bilo je i duzish naravno, ali ujutru kada se cura probudi njega u krevetu nema), a u svojim 40-im je mozda. Jednostavno se boji veza, vezivanja i na kraju povredjivanja. Imao je losh uticaj kada je bio mali, a i bile su tu neke stvari koje su mi srce prepolovile. Odlazi na svadbu svog brata, prilazi sa stavom ako neshto sluchajno prodje u krivu ibavicu te ja nishta se ti ne brini. I tako se dalje radnja odvija i na kraju on shvati da zista jednu curu voli i da zeli da provede ostatak zivota sa njom. Ja sam josh uvek mlad, nezreo iako imam drugare iz gimnazije koji su vec nekoliko godina u braku i imaju decu. Za sada je meni to ne zamislivo. Sve je to predivno, ali.. Da li je samo ljubav dovoljna da bi ste ushli u tu zajednicu i shta za vas to predstavlja ?
-
Сваки пут када чујемо о убици или силоватељу деце, доживљавамо страх и ужас. Ужас због онога што, биће звано човек, на крају може достићи. Колико пакла може бити у људској души? Али, то је човек. Створење способно за највеће добро и највеће зло, најлепше и најхеројскије дело али и најстрашнији злочин. У нама је битка у којој се наше постојање свакодневно бори између светлости и таме. Ништа не помаже ако пола друштва другу половину стави у затвор. Никаква казна, ма колико строга, није спречила ментално поремећене људе да почине злочин. Никаква казна не зауставља мрачни чин који почиње из дубина нашег личног пакла, јер злочин није ствар ума већ рањене психе. То не значи да држава не треба строго да кажњава таква дела. Напротив, мора бити немилосрдна. Али, ово не решава наизглед велики проблем. Све почиње од породице. Из трауматских искустава. Захтевна питања потресају нашу крхку сигурност. Да ли смо сви способни за родитељство? Да ли је тачно да сви родитељи безусловно воле своју децу? Зашто онда постоје очигледне злоупотребе? Зашто онда цео живот трчимо код духовника и психолога да бисмо се ослободили тешких сенки својих родитеља? Ми манипулишемо својом децом да бисмо испунили наше емоционалне празнине, одсуство смисла, да казнимо свог мужа или жену, да угланцамо прозор нашег друштвеног успеха. Видимо нашу децу као продужетак нашег ега. Постоји ли нека институција или организација контролише оне који имају децу? Ко надледа пар, који је усвојио дете прошавши хиљаду провера, да ли га исправно подиже? Да ли сви имају дар родитељства? Да ли знају како да васпитавају дете? Да ли их неко обучава? Не тражимо савршенство. Тражимо нормалност. Нико није савршен родитељ, али је потребан ментални склад и равнотежа. Да ли су сви за брак? Да ли може свако да живи у заједници са другим људским бићем, а да не манипулише њиме или га злоставља? Ко нас учи уметности живљења? Насиље и злочин се не дешавају тек тако, већ се гаје у нашим домовима. Све док се кријемо од наше таме, она ће нас гушити. Све док негирамо наше сенке, оне ће постати дубока ноћ. Све док се претварамо да смо анђели, бићемо ђаволи. Што више “рекламирамо” своју срећу, више ће наша несрећа вриштати. Колико год сакривали рану, она ће мирисати на покварено месо. Решење је једно - да исцељујућом храброшћу гледамо у нашу таму док не постане светлост. Не венчавамо се зато што „морамо“, већ зато што волимо да са неким делимо живот и заједницу љубави. Не венчавамо се да бисмо успели јер тада ћемо сигурно пропасти. Не венчавамо се да бисмо постали срећни, већ смо срећни и женимо се. Имамо радост и делимо је. Не удајем се јер не могу без другог, јер не желим да живим без другог. Други није мој терапеут већ мој животни партнер. Деца сама по себи не доносе срећу, већ им ја дајем срећно животно искуство. Човек, ако хоће, може да остане слободан од својих рана. Заволимо светлост и не скривајмо се у мраку својих рана. Са храброшћу и јунаштвом гледајмо у нашу таму јер само тако она може постати светлост. Да би пакао постао рај морате га пољубити. о. Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos
-
- родитељство?
- брак
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Српска православна црква и њени верници 8. септембра обележавају дан сећања на Свете мученике Адријана и Наталију. Адријан и Наталија, млади брачни пар племенитог рода из Никодимије, живели су у IV веку и страдали за Исуса. Адријан је био начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Легенда каже да није било лепшег и складнијег пара у читавој Никомидији и да је њихова љубав била на далеко позната. Цар Максимилијан наредио је општи прогон хришћана из Никодимије при једној његовој посети. У том прогону учествовао је и Адријан, чији је посао био да пописује имена оних који су мучени и на крају убијани. Адријан је посматрао ове људе – измучене, мирне и кротке, како ћутке подносе своје патње. Под овим утицајем, почео је да са њима разговара о Богу и и сам поверовао у царство небеско и Исусово учење. Зато, када је ред дошао на нови попис, рекао је да и његово име ставе на списак. Након тога је одмах био окован и бачен у тамницу са осталим хришћанима. Чувши за ово, Наталија се обрадовала, и одмах отишла да Адријану открије да је и она све време била хришћанка. Наталија је остала уз свог мужа до последњег тренутка и када су Адријана шибали и мучили, она га је охрабривала да истраје до краја. Часно је издахнуо са осталим хришћанима, непоколебан у својој вери. Након тога, њихове мошти Наталија је пренела у Цариград и тамо их чесно сахранила. Када је њена мисија била извршена, по легенди јој се у сну јавио Свети Адријан и позвао је да му се придружи, након чега је и она издахнула. Нераздвојни како у животу, тако и у смрти, Свети Адријан и Наталија данас се сматрају заштитницима како заљубљених, тако и брачне среће. Верује се да супружници данас треба да им запале свећу у цркви и помоле се овим речима: Тропар, глас 4. Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. Кондак, глас 4. Жени Богомудрој Божанске речи у срце си положио, Адријане мучениче Христов: Ка мучењу си се усрдно упутио, и са супругом венац примио.
-
Десети Светски сусрет породице у Риму почео је 22. јуна 2022. године Фестивалом породице у Дворани Павла VI у присуству папе Фрање који је том приликом поручио: – Можемо рећи да кад год се мушкарац и жена заљубе, Бог им нуди дар; тај дар је брак. То је чудесни дар који садржи снагу личне љубави Божје: љубави снажне, трајне, верне и спремне да крене испочетка после сваког неуспеха или тренутка слабости. Брак није формалност кроз коју пролазите, већ се венчавате јер желите да свој брак градите на Христовој љубави која је чврста као стена. – Породица је важна јер би без ње друштво постало хладно. Она је јединица у којој је свака особа прихваћена са свим својим недостацима. Застаните на тренутак и послушајте оно што Господ од вас тражи. Дозволите Њему да вас промени како бисте могли променити свет и учинити га домом и породицом за све оне који треба да се осећају добродошло и прихваћено, за све оне који желе да сретну Христа и да знају да су вољени, истакао је папа Фрања, а преноси Vatican News. Извор: СПЦ
-
У четвртак, 7. октобра 2021. године, у Светосавском дому при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, на позив Црквене општине Бачка Паланка, а у оквиру духовних свечаности „Под покровом Богородицеˮ, др Влајко Пановић, клинички психолог, одржао је предавање на тему „Брак, деца, породицаˮ. Гост предавача, који је том приликом одржао уводно излагање, био је Зоран Луковић, полицијски инспектор и члан Европске федерације за борбу против секти. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем. Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка. Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет. Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи. У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета. Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио. Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30). Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу. Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/
- 2 нових одговора
-
- трансродности
- идеологија
-
(и још 12 )
Таговано са:
-
Питање: Оче Саво, молим Вас да ми одговорите на следеће питање. Шта да уради жена, која је одувек у вери, када је пред браком са мушкарцем, који јој у потпуности у свему одгвовара и љубав постоји, али који није у вери, није ни крштен, не занима га делатно хришћанство, иако каже да верује у Бога? Није крштен и каже да га то не занима, значи нема венчања у цркви. шта да уради она? Да ли да одустане од веначања са њим или да зарад брака одустане од венчања у цркви, иако је то за њу незамисливо да уради? Одговор: Искрено речено, ту постоји проблем. Наша вера није само нека приватна ствар, рецимо као неки хоби, и да се особи са којом желимо да живимо то може да се свиђа или не свиђа. Хришћанска вера, ако се живи на прави начин је кључна ствар нашег живота и све што чинимо радимо у светлу те наше вере у Христа. Тако је и са браком. Брак није само неко правно повезивање човека и жене, нити је само питање репродукције, већ је пре свега света тајна која подразумева да две особе које су у вери одлуче да живе заједно, али тако што ће њихов заједнички живот, као једног тела, бити икона живота у Христу. Ако се неко обрати Христу док је већ у грађанском браку са другом особом то је нешто сасвим друго и тада љубављу и молитвом треба чинити све што је могуће да се светлост вере појави и у срцу другог супружника. Хришћани на љубав човека и жене не треба да гледају искључиво као на биолошки процес, као на телесну и душевну привлачност, већ пре свега на спремност да обоје у заједничкој вери узрастају у љубави према Богу. Наша вера нас учи да нема истинске љубави према ближњима без љубави према Богу. Може да постоји привлачност, верност и друге особине које су везане за човеков биолошки састав и сличне особине налазимо и код животиња, али љубав у хришћанском смислу нема пуноћу без љубави према Богу која супружнике и сједињује светотајински. Дакле, ако се љубав и брак искључиво гледају на телесном и душевном нивоу супружници неће бити суштински везани оном духовном споном која је неопходна да би им тај начин живота био на спасење и живот вечни. У овом конкретном случају мислим да треба бити стрпљив и да човеку кога је та жена заволела треба искрено рећи да је њена вера за њу веома важан део њене личности и да он, ако је истински воли, треба и да је разуме и прихвати као целовиту личност са којом ће поделити целог себе. То није питање формалности, тј. да он како би дошло до брака прихвати да се крсти и венча у цркви само да би се испунио тај предуслов. Веома је важно да обоје живо осете да их не повезује само оно спољашње већ да су и духовно блиски. Посебно сам нагласио да је реч о избору који треба направити пре ступања у брак. Ако су супружници већ у браку и једно од њих двоје се обрати, наравно да не треба раскидати заједнички живот и да треба наставити живети са својим супругом или супружницом, пре свега због деце, али исто тако да би Бог призвао спасењу и онога који није у вери. Међутим, када се двоје младих људи налазе пред одлуком да започну брачни живот, мислим и сведочим традицију Цркве да није добро свесно ићи у брачну заједницу са супружником који не само није у вери него је и противан Богу и заповестима Божијим. Наравно, постоји увек могућност да и такав живот доведе до обраћења другога и до срећног и благословеног брака, али, нажалост, најчешћи су случајеви у којима није тако. Постоје дакле изузеци успешних заједница који су из једне телесне заједнице узрасли у обзиљну духовну везу у Христу, али то не може да буде правило нити савет. И сам познајем супружнике који су започели свој брачни живот грађанским браком и да је у међувремену обраћење једнога од њих довело до обраћења другога и да су на крају одлучили да за свој заједнички живот добију благослов Цркве. Сада, када нема много некрштених душа и када хришћанин или хришћанка који обзиљно живе свој живот у Христу желе да ступе у брак крајње је пожељно да њихова супружница или супружник такође буду у вери, како би њихова заједница од самог почетка била благословена. Света тајна брака је часна и поштована у Цркви и има смисао само у евхаристијском контексту, као заједница мушкарца и жене који желе да живе свој живот у Христу у брачној заједници, делећи једни са другим све у Христу, јер то је суштина хришћанског брака. Ово може да изгледа као теорија али ако нам је приоритет живот у Христу, а тек потом све друго, наравно да томе све треба бити подређено. Проблем данашњег секуларизованог друштва јесте да се вера често доживљава као помоћно средство да живимо боље и срећније наш земаљски живот. Ако баш све не иде како треба многи се онда и разочарају јер очекују од Бога да им дарује срећу. То је погрешна перспектива и можемо говорити у том случају више о животу у Христу као средству, а не као циљу нашег постојања. Наравно, као монах не претендујем да могу да дам најбоље правило али покушавам да размишљам на основу онога што сам успео да научим у познанству и контакту са људима који су ми тражили савет.
-
Ова тема је отворена са намером да се обавештавају форумаши, који желе да нађу свог животног сапутника, на молебанима које организује наша црква. Обавештаваћу вас о датумима молебана и окупљања када се служи акатист Блаженој Ксенији. И обавештавати вас о посећености. Лепо се обуците. Не очекујте чудо, да ћете се тај дан одмах скрасити већ причајте, размените контакте и оставите себи и тој особи неко време да се упознате. Свештеници ће разговарати са заизересованима у црквеној сали. После службе нам се обавезно придружите. Ако не нађете тај дан животног сапутника не одустајте већ наставите са доласцима. Ако се и у неком другом граду служи молебан, овде нас можете обавестити о томе.
-
Митрополит волоколамски Иларион подржава недавну изјаву председника РФ Владимира Путина у корист традиционалног схватања брака као свезе мушкарца и жене. Високопреосвећени је изјавио: „Радује ме што је Председник то јавно изјавио, пошто, нажалост, видим шта се дешава у неким западним земљама са беспризорном, срамотном, наметљивом, али и агресивном пропагандом тзв. алтернативног породичног начина живота, кад нпр. два мушкарца и две жене могу образовати породицу и усвојити дете. Тада они не би били мама и тата, већ заиста „родитељ један“ и „родитељ два“, закључио је митрополит Иларион. Осврћући се на чињеницу да неки у западном друштву инсистирају да брак може имати различите облике, Митрополит је нагласио: „Ипак, мислим да је у нашој земљи, где се огромна већина људи држи традиционалних вредности, чак независно од своје верске оријентације, веома важно да Устав садржи схватање брака као свезе између мушкарца и жене“. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
За Путина је брак једино могућ између мушкарца и жене
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Руски председник Владимир Путин изјавио је да је брак једино могућ „између мушкарца и жене” и додао да подржава идеју увођења тог принципа у Устав. „Брак је заједница мушкарца и жене”, рекао је Путин на састанку радне групе које је формирао Кремљ због уставне реформе. Путин је подржао идеју да то буде унето у Устав. „То је добра идеја и треба је подржати. Само треба размислити како то срочити и где”, рекао је председник Русије после предлога конзервативне посланица Олге Баталине да се Уставом утврди да држава подржава „традиционалне породичне вредности”. Баталина сматра да је породица угрожена због покушаја увођења нових термина као што су „родитељ број један” и „родитељ број два”. „То није фантазија, већ стварност у неколико земаља”, рекла је Баталина која представља владајућу странку Уједињену Русију у доњем дому парламента и раније је подржала закон којим се забрањује „хомосексуална пропаганда” у Русији. Путин је рекао да док год он буде био председник Русије, неће бити „родитеља број један” и „родитеља број два”. „Имамо тату и маму”, рекао је он. Путин је у јануару изјавио да су неопходне измене Устава из 1993. и формирао радну групу од неколико десетина посланика и других, задужену да припреми уставне амандмане. Радна група је данас на састанку с Путином предложила да у Уставу буде наведено да је Русија „Држава која ствара мир” или „победничка држава” у Другом светском рату. Многи аналитичари сматрају да тим уставним изменама Путин припрема терен да сачува свој утицај после 2024. године, када буде напустио председничко место, преноси Бета. Путин је рекао да циљ уставне ревизије није „продужетак његове власти” у Русији на чијем је челу 20 година. Извор: Политика -
Brak – muški ugao Ovaj tekst nije napisan da bi pojačao rodne razlike koje su ionako prenaglašene. Tekst je napisan da bi ukazao kako je patrijarhat poguban za ljudskost muškaraca o čemu se nedovoljno piše i govori. Da li patrijarhat muškarcima obezbeđuju uvek i samo dominaciju i privilegije? Da li su patrijarhalni muškarci nekada zbunjeni i da li im ponekad patrijarhat čini život nepodnošljivim? Svakako. Iako mnogi ljudi danas misle da je patrijarhat stvar prošlosti mnogi događaji iz porodičnog života nas uveravaju da to nije tako. Primer iz prakse, koji navodim u nastavku, je iz bračne terapije sa parom sa kojim sam radio a kojim želim da ilustrujem pokušaj oslobađanja muškog klijenta od dominantnih diskursa koji ga ograničavaju i tako prete da mu razore porodicu. Primer slučaja: Klijent dolazi na terapiju sa suprugom a na njenu molbu. U poslednje tri godine, posle nužnog preseljenja, nakon smrti roditelja i gubitka posla, on počinje da pije. Po nekoliko dana traje njegovo opijanje, u takovm stanju optužuje suprugu za neverstvo i za sve svoje nedaće. Zapustio je svoje zdravlje, izgled, njegova lična dokumenta su prestala da važe. Svojim ponašanjem dovodi do povlačenja supruge iz bračnog života a što njega još više čini ljubomornim. Supružnici imaju dvoje dece: ćerka treba uskoro da krene na fakultet, sin u srednju školu. Kao da su svi na prekretnici, stvari se bliže svom razrešenju, supruga ne može više da izdrži, ćerka planira da izađe iz kuće kada počne da studira. I sam klijent kaže kako ne može više ovako. Najviše ga plaši da će ostati bez porodice i sebe optužuje zbog toga. Razmišljam o dominantnom patrijarhalnom diskursu koji kaže da muževi treba da rade i zarađuju, izdržavaju svoju porodicu, da su više van kuće od žena, što je za ovog klijenta, verovatno, poželjna ali nedostžna stvarnost. Kako procenjujem da je klijent odgojen u ovom duhu pitam ga kako se nosi sa ovim zahtevima. Kaže da se oseća potpuno neuspešno kao čovek. Od supruge i mene dobija saosećanje i podršku nakon čega se opušta. Kao da je i supruga sada svesnija šta se dešava. Klijent počinje da priča kako je voli, i kako brine za decu. Terapeut ga pita u čemu je sve dobar. Nakon kraćeg ćutanja, nesigurno počinje da govori o sebi u boljem svetlu. U tome mu nesebično pomaže supruga. Na sledeću senasu dolazi mnogo uredniji, zadovoljniji, raspoloženiji. U međuvremenu je uradio dosta stvari koje je zanemario u godinama koje su prošle. Ponovo je vlasnik lične karte i vozačke dozvole. Kao da je povratio sopstevni identitet. Rad na istinskoj bliskosti ovih supružnika sada može da počne. Ova vrsta oslobađanja kroz psihoterapiju, oslobađanja od porobljujućih dominantnih diskursa, šansa je za muškarce da urade ono od svog života što zaista žele. Takođe, to je i šansa za osvajanje istinske bliskosti koju brak može ponuditi. Ovo je bio primer sa kakvim se teškoćama nose današnji muškarci koji su zainteresovani za svoj brak i porodicu a nose se sa patrijarhatom u kojem su vaspitani i koji im se čini kao prirodna stvar. Ukoliko ne mogu da ostvare uloge koje im nameće patrijarhat osećaju se neuspešno što za posledicu najčešće ima njihovo destruktivno ponašanje. Još dugo neće biti suvišno isticati da je rod društveni konstrukt a ne nešto prirodno dato. Ovaj konstrukt je jako moćan jer se muškarci i žene često ponašaju kako nalaže dominantni rodni diskurs. U novije vreme ovo je u stručnoj literaturi dominantan stav. Elsa Jones, porodična terapeutkinja, smatra da rodne uloge proizilaze iz pretpostavki o biološkim razlikama. Rachel Hare-Mustin, porodična terepeutkinja i feministkinja, kaže da dominantan, patrijarhalni, diskurs ističe ove prirodne razlike što ujedno stvara i skriva rodnu neravnopravnost. Kako dominanti rodni diskurs, dominantna uverenja po pitanju rodnih uloga, određuju odnos patrijarhalnog muškaraca prema ljubavi, bliskosti i braku? U daljem tekstu ću pokušati da dam neke moguće odgovore na ovo pitanje. Mnogi današnji muškarci za sebe misle da su slobodnih uverenja, ali i na njih deluju sile patrijarhata koji je, po mom shvatanju i iskustvu, i dalje dominantan u našoj sredini. U patrijarhalnoj sredini u detinjstvu dolazi do široke rodne podvojenosti između dečaka i devojčica. Od dečaka se očekuje da budu jaki i grubi kako telesno tako i verbalno. Stimulišu se da ne budu osećajni kao devojčice. Vrlo brzo dečaci postaju kompetitivni, grubi, potiskuju osećanja Rodna socijalizacija počinje još od kolevke, kada se dečaci i devojčice oblače u benkice drugačijih boja, kupuju im se drugačije igračke i sa njima se drugačije postupa. Na primer, istraživanja pokazuju da su dečaci češće fizički kažnjavani, da se sa njima grublje igra, da ih manje maze i da se sa njima manje prica o osećanjima. To vremenom dovodi do manje razvijenih socijalnih veština i razumevanja sopstvenih emocija. Štaviše, emotivna izražajnost i ispoljavanja, koja su u patrijahalnom modelu „rezervisana“ za žene, ne samo da se obeshrabruju, već zbog njih mogu biti izvrgnuti ruglu. Ništa žensko niti ženstveno! Pravi izazov za buduće patrijarhalne muškarce sledi na pragu zrelog doba kada iz rodno podeljenog detinjstva treba preći u jedinstveno odraslo okruženje. Pod uticajem svog biološkog razvoja i socijalnih pritisaka, dominantno patrijarhalnih, momci počinju da budu zainteresovani za devojke. Patrijarhat je stvorio mit da su muškarci seksualno superiorni i da je to jednostavno stvar muške prirode. Stvarnost je, međutim, mnogo komplikovanija. Takođe, mit je da je muška preokupiranost seksom prirodna jer ima puno dokaza da je društveno uslovljena. Poruke koje se u patrijarhalnom drušvu upućuju mladim momcima kažu da se oni kroz seks potvrđuju kao muškarci. Zato seks za njih postaje opsesija. Momcima je u tom smislu važnije žensko telo zbog seksa koji im obezbeđuje da budu muškarci, nego li bliskost i emotivna povezanost sa devojkama. Devojke treba osvojiti a muškost se meri i po broju osvojenih devojaka. Ovakva mladićka zainteresovanost za seks i relativna devojačka nezainteresovanost, iz njihove perspektive, stvara kod devojaka moć u odnosu na njih. Tako, u patrijarhalnom društvu momci smatraju da devojke biraju kada ća biti seksa i seks doživljavaju kao njihov dar. Momci se između sebe takmiče po uspešnosti gde je seksualna kompetentnost među vrhovnim kriterijuma, uostalom kao i broj devojaka i njihova lepota. Takođe, muškarci uglavnom smatraju da mlade devojke privlače isključivo uspešni muškarci. Kako procenjuju da ne dostižu patrijarhatom nametnute kriterijume o uspehu, moći i dominaciji te veruju da zbog toga neće biti interesantni devojkama, neki mladići imaju loša rana seksualna iskustva i osujećeni su u ostvarivanju adekvatnih emotivnih veza. Mnogi će prethodne rečenice oceniti kao preterane i deo prošlosti, međutim, ove vrednosti su, doduše prikriveno, i dalje prisutne danas. Nije potrebno biti psihoterapeut pa ih otkriti, dovoljno je pogledati televizijske reklame koje uglavnom neguju i podgrevaju rodne stereotipe. Reklame za pivo, dezodoranse i deterdžente su dovoljno rečite. O nastupima mnogih javnih ličnosti da i ne govorimo. Šta, nadalje, propisuje patrijarhat kad je u pitanju brak? Jesse Bernard, sociološkinja i feministkinja, kaže da jevekovima muškarcima pričano od strane drugih muškaraca da je brak nužno zlo. Ona dodaje da, šta god pričali, brak je dobar za muškarca! Mušarci su zadovljniji brakom nego žene! Oženjeni muškarci su zdraviji, manje traže razvod, ponovo se žene češće nego što se žene udaju, umiru ranije kada postaju udovci. Iako brak kritikuju javno, privatno uživaju u njemu! Veliki broj muškaraca se javlja na terapiju tek kada im je brak ugrožen i žele da ga spasu. Prisustvo žena u životu nekih muškaraca simbolički obezbeđuje dokaz njihove zrelosti. U patrijahatu vrednost muškarca se meri po njegovim materijalnim dostignućima i po ženi. Dakle, mlad muškarac treba da se oženi kako bi postao pravi čovek i građanin! Do nedavno, govorilo se da muškarac postaje čovek kad odsluži vojsku, nađe posao i oženi se. Mnogi žale za periodom kada je vojska bila obavezna jer kao da je i vojska obezbeđivala čvrst poredak stvari u životu muškarca. Jedan mi se klijent žali, inače mladi, veoma uspešni poslovan čovek, da ne samo da ga roditelji teraju na ženidbu, već i poslovna zajednica, gotovo isključivo muška, sa negodovanjem gleda na njega jer nije oženjen. Mnogi autori smatraju da se patrijarhalni muškarci uče svom emocionalnom životu kroz odnos sa ženom. Tek u odnosu sa ženom postaju emotivno živi, i u tom smislu su zavisni od žene i strahuju kada je u pitanju prekid duge veze. Jim Doyle, profesor psihologije i autor u oblasti muških studija, navodi da su žene socio-emotivni most između muškarca i drugih (žena kupuje poklone za druge i pamti rođendane svih bliskih). Tako brak postaje neophodni izvor emocionalne sigurnosti i utehe za patrijarhalnog muškarca. Takođe, u patrijarhatu žene brinu i o fizičkom zdravlju svojih muževa, ali i ostalih članova svoje porodice. Pomenuti Jim Doyle navodi da su žene sveprisutne medicinske sestre u porodici. Rezultat toga je niža stopa smrtnosti i morbiditeta kod oženjenih muškaraca. Oženjeni muškarci se manje rizično ponašaju, pokazuju više odgovornosti za svoje zdravlje, a poznato je da tradicionalni muškarci često zlostavljaju svoje telo kada su van braka. Muškarci često kažu da će ići kod lekara samo zbog žene i dece, inače smatraju da su dobro. Patrijarhalne vrednosti, dakle, čine da muškarci ulaze u brak sa pomešanim osećanjima (pa javno govore da je on za njih porobljujući) dok sa druge strane istraživanja pokazuju da brak zdravstveno, emotivno i socijalno produžava i poboljšava njihov život. Promene u današanjem braku su značajne. Žene sve manje traže roditeljsku i finansijsku zaštitu. Sve manje pristaju na ulogu koja bi ih svela samo na suprugu i majku. One postaju nezavisne, imaju odgovornost za sebe i vaspitavaju svoju decu u skladu sa tim. To znači da sada i žene i muškarci imaju karijeru, oboje počinju da imaju ravnopravniju ulogu u porodici. Neki muškarci su spremni za ove promene i uživaju u njima jer na ovaj način mogu da se istinski realizuju, imaju priliku da ostvare duboku bliskost sa ženama jer više nemaju obavezu da budu moćniji, glavni u kući, oni koji zarađuju za porodicu… Neki muškarci teško preuzimaju novu ulogu bez straha, jer osećaju da ne dostižu ili gube moć (koju su tokom odrastanja učeni da treba da imaju), puni su stresa i pokazuju mračne strane muškosti kroz loše emotivne veze i partnersko nasilje. Njima je potrebna pomoć https://www.epsihoterapija.com/blog/brak-muski-ugao/
-
Супругу је недавно Господ призвао к себи кроз тешку болест и у миру се упокојила. Имам три ћерке, најстарија има 10 година а две близнакиње по 2 године. Размишљам о другом браку и главни разлог за отварање ове теме, у договору са једним о модератора, је разговор са другим људима који размишљају о другом браку или су већ у другом браку или других удоваца и удовица и разведених (нарочито из Цркве) са којима бих могао да разменим искуства. Кроз досадашње разговоре које сам водио мишљења о другом браку и удовству има разних а верујем да би се на теми могло чути још и више од тога јер има много више људи него што ја могу да сретнем физички. Ако знате некога, чули сте за неки случај, знате неку сличну причу из живота или житија или поука молим вас да је поделите и овде. Мислим да свима који су у мојој или сличној ситуацији требају примери, приче, искуства и познанства са људима који имају сличан начин живота и могу да поделе своја виђења и мишљења. Хвала вам свима унапред и нека нас Господ укрепи на свако добро.
-
Протонамесник Игор Игњатов: Православни брак и породица
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање у недељу, 29. децембра 2019. године, у просторијама Фудбалског клуба на Ченеју. Отац Игор је говорио је на тему „Православни брак и породица”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке-
- протонамесник
- игор
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Jako interesantno predavanje, bilo bi dobro ako neko moze da poslusa pa da da svoj komentar. Hvala Збор зборила господа хришћанска - о др Зоран Деврња: „Престаје ли брак смрћу једног од супружника?“ http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/18.04.18 ZBOR - jerej Zoran Devrnja - Prestaje li brak smrcu jednog od supruznika.mp3 У недељу, 15. априла 2018. године, у Гимназији "Јован Јовановић Змај" у Новом Саду, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер др Зоран Деврња је одржао предавање на тему „Престаје ли брак смрћу једног од супружника?“ Звучни запис овог предавања преузели смо од колега из радија "Беседа" Епархије бачке http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=16086
-
„Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа“ (Ос 1, 2). У овим стиховима пројављује се суштински моменат за адекватно разумијевање и књиге али и личности Осије, а то је да ниједан старозавјетни пророк није снажније илустровао пророчку поруку својим личним животним искуством, као што је то био случај са Осијом. Пророк Осија (Јахве je помоћ, спасење) је живио у VIII вијеку и био је млађи савременик пророка Амоса. Податке о њему, који су веома оскудни, црпимо из књиге која носи његово име. Оно што из књиге сазнајемо јесте да је пророк Осија био син Веирије и да је рођен у Сјеверном царству, гдје је своју пророчку дjелатност вршио пред крај владавине цара Јеровоама II (783-743) и у немирним годинама које су претходиле паду Самарије. Оквирно можемо рећи да је дјеловао од 750. до 725. године прије Христа, зато што у његовој књизи немамо податке да је доживио пад Самарије 722. године. За разлику од Амоса који је био логичан и непристрасан, пророк Осија је био и сувише везан за своју отаџбину да би могао замислити како Бог није гајио нарочиту љубав за ово подручје и његов народ. Он је волио ову земљу, волио је њен народ и био је сигуран да их и Бог воли. Осијин пророчки пут отпочиње његовим браком са женом по имену Гомера. Претпоставља се да је Гомера била проститутка у једном од хананских храмова, коју је Осија покушао да придобије за сопствено разумијевање Божијих односа са народом, мада је сасвим могуће и да му је била жена, па је њено невјерство, које читамо на самом почетку књиге, било потпуно неочекивано. У сваком случају, Осија и Гомера су имали троје дјеце. Свакоме је било надјенуто име које је симболично изражавало судбину израиљског народа. Првоме је било дато име Језраел, као изјава да ће Бог осветити покољ који Јуј бјеше починио. Другом је надјенуто име Лорухама (Невољена), да каже како је Израиљ прокоцкао и Божију љубав и опроштај, а треће дијете названо је Лоамија (Нисте мој народ) што је уједно коначна потврда степена одступништва Израиља. Гомера је потом напустила Осију и отишла да живи са другим човјеком (Ос 1, 2-2, 5), па га у наредној епизоди из његовог живота видимо како одлази на тржницу и угледа проститутку која је допала некаквог ропства из ког се може откупити малом свотом новца. Дирнут њеном молбом, пророк је откупљује и узима да живи с њим (Ос 3, 1-5). Неки истраживачи вјерују да је ово била друга жена, а не Гомера, мада, ако се појединости ове приче упореде са Осијином потоњом поруком о Божијем односу са Израиљом, више смисла има претпоставити да је ова проститутка у ствари била Гомера, коју је вјероватно напустио човјек са којим је до тада живјела. У сваком случају је ова лична трагедија дала тон Осијиној поруци народу. Као што је његова љубав према Гомери била одбачена и презрена, тако је и љубав Божија према Израиљу била одбачена и презрена. Па ипак, пророк Осија наглашава да та љубав никад није престала бити љубављу која спасава. Поставља се питање на који начин је доживљавана израиљска заједница, ако се узме у обзир да је пророк Осија могао да је представи као блудницу? Односно, како је уопште могуће успоставити аналогију односа оца и сина, или брачника, између Јахвеа и Израиља? Заједница је могућа само између две различите личности које љубав обједињује. Једна је Јахве, а која је друга? Одговор на ово питање лежи у схватању Израиља као корпоративне, саборне личности. Наиме, у догађају Изласка, Јахве се јавља цjелокупној заједници, а не само народним представницима. То је први сусрет Јахвеа и тзв. „саборне личности Израиља“. Невјерност према Богу Јахвеу и некритичко приклањање Ваалу, пророк Осија означава као блудничење у најгорем смислу ријечи. Тим су путем кренули управо они који су најодговорнији у народу: цареви и кнезови, а са њима чак и свештеници међу којима је завладао „дух блуда“ (Ос 5, 4). Не само да ће народ и свештеници бити кажњени због блудничења, него ће и цареви и кнезови потпасти под исту казну, јер је и њих захватио исти дух. Осија види како се они заправо хране „гријесима мога народа и лакоме се на безакоње“ (Ос 4, 8). Њихов блуд се огледа у томе што они траже помоћ и ослонац код туђинаца, а не ослањају се на Јахвеа. Осија тврди: „Они позивају Египат, иду у Асирију“ (Ос 7, 11). Па ипак, Јахве је господар и Египта и Асирије. Будући да су у злу огрезли: „У зору ће заувијек нестати цара Израиљева“ (Ос 10, 15). Ту је врхунац онога што Осија предвиђа у скоријој будућности. У уској вези са духом свеопштег блудничења, као најгоре издаје јесу засигурно и међусобне завјере и сукоби (Ос 6, 6-7), којима његови сународници кују сплетке и устају једни на друге, па стога Осија и износи Јахвеову тужбу: „Цареве су постављали без мене, кнезове бирали без знања мога“ (Ос 8, 4)… „Сви су они орали безбожност, жели безакоње, јели плод преваре“ (Ос 10, 13)… „Своје поуздање нису ставили у Јахвеа, него у кола своја и мноштво ратника својих“ (Ос 10, 13)… „Посијали су вјетар и пожеће олују“ (Ос 8, 7). Међутим, доћи ће дан неизбјежног отријежњења, кад ће бити уништена лажна сигурност коју је народ изградио на непоузданим темељима. Биће то заиста страшан дан: „Када ће се говорити брдима: Покријте нас!, и бријеговима: Падните на нас!“ (Ос 10, 8). Осијини судови нису нипошто самовољни, већ се превасходно изричу у свјетлости Савеза са Синаја. Због тога његова порука поред етичког карактера, носи прије свега историјско-теолошко обиљежје. У тим и таквим оквирима, пророк истиче двије константе: Јахвеову трајну вјерност према народу и Израиљову трајну невјерност према Јахвеу. Осија показује како је Јахве био Израиљев Бог још „у земљи египатској“ (Ос 12, 10, 13, 4); водио их је преко слуге свога Мојсија (Ос 12, 4). Јахве је љубио Израиљ још док је био дијете (Ос 11, 1). Он је учио „Јефрема да ходи“ (Ос 11, 3) држећи га за руку као што то раде отац или мајка; Јахве се брижно надвио над њим, дајући му да једе (Ос 11, 4). Свим овим дивним сликама завршава се заправо онај дио Осијине књиге који говори о Јахвеовој очинској љубави према Израиљу. Јахве се опходи према народу као према своме сину. Његова љубав носи карактер ненадмашиве њежности која трага и онда кад је све изгубљено. Насупрот таквој очинској љубави Јахвеа, Израиљ испољава такав вид понашања, да Јахве мора извести жалостан закључак: „Што сам их више звао, све су даље од мене одлазили“ (Ос 11, 2). Посљедице су биле поразне за народ, јер Израиљ није спознавао да их је Јахве увијек изнова настојао опоравити од њихова зла, односно да их је настојао спасити. Осија је кренуо од горког искуства невјерне заручнице према вјерном заручнику и тиме осликао стварно стање народа према Богу и Бога према народу. Својом невјерношћу, која је захватила најодговорније у народу, као и сам народ, али и читаву земљу, Израиљ је раскинуо односе повјерења, отуђивши се од Бога, постајући Невољена и Не-мој народ. Али истовремено, тим је чином народ једноставно изгубио сигурне темеље постојања, јер је почео свој живот да гради на невјерности, лажима, превари, што је имало погубне последице на свакодневни живот. Имајући све то пред очима, Осија најављује коначан нестанак државе и култа. Јахве је одбацио не само цареве, које је Израиљ постављао без његова знања, већ и сам култ. Штавише, народ ће на својим плећима понијети последице криве усмјерености и невјерности према Јахвеу. Израиљ се као народ и као држава сломио заправо на своме Богу. Јахве је за народ постао „попут мољца и попут чира на његову телу“ (Ос 5, 12-13). Израиљ једноставно није познао свога Бога. Па ипак, колико год Осија истицао величину невјерности, понајприје оних најодговорнијих, он ипак види и упућује на излаз из тог стања уништења. Највеће заслуге пророка Осије састоjе се у томе што је упркос суду који ће задесити Израиљ, нагласио величанствену побједу љубави Божије, која се испољава кроз различите облике, као што су заручнички и родитељски. „Како да те дам, Јефреме? Да те предам, Израиљу? Како да учиним од тебе као од Адама? да те обратим да будеш као Севојим? Устрептало је срце моје у мени, усколебала се утроба моја од жалости“ (Ос, 11,8; Јер. 9, 7; Ос. 6, 4. ; 5 Мој. 29, 23; Јер. 31, 20). Прекрасне слике којима се описује Јахвеова љубав, попут мајке која води и подиже своје дијете, која га учи ходати, која га коначно привлачи свезама љубави, представљају врхунац Осијине теологије. У њима је Јахве приказан као истински заручник који љуби и онда кад друга страна не узвраћа на ту љубав. Осија не пориче да је Бог судија и да ће се над Израиљом судити, али свијетли тонови његове поруке долазе из несагледивих дубина љубави која подиже, у коријену мијења и спасава. Јер ипак, љубав Божија, која није ограничена као она људска, има моћ и храброст да раскине окове људске изопачености. Његова љубав неће остати неузвраћена, нити ће Јахве остати равнодушан према народу. Јер како истиче пророк Осија, Јахве ће ступити у борбу не само са својим противницима, него и са самим собом! Пророк наиме види, како се на чудесан начин у Јахвеом срцу води борба између срџбе и љубави. Посве ново у Осијиној теологији представља коначан резултат те борбе, у којој побјеђује љубав отварајући будућност народу. (Ос 11, 7-8). Јахве ће вратити народ првој љубави тако што ће га поново одвести у пустињу. И у пустињи ће заправо започети ново вријеме за народ. То је вријеме Новог савеза у којем ће Јахве говорити срцу, а народ ће остати у непрестаном дијалогу са Њим. Израиљ ће препознати Бога у љубави и вјерности, а Бог ће завољети Невољену и Не-народ: „Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лијепо. И даћу јој винограде њезине од тога мјеста, и долину Ахор за врата надању, и ондје ће пјевати као за младости своје и као кад је ишла из Мисира. И тада ћеш ме, говори Господ, звати: мужу мој; а нећеш ме више звати: Вале мој. Јер ћу уклонити из уста њезинијех имена Вала; и неће им се више помињати имена. И заручићу те себи довијека, заручићу те себи правдом и судом и милошћу и милосрђем. И заручићу те себи вјером, и познаћеш Господа. И тада ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи. А земља ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу. И посијаћу је себи на земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: ти си мој народ, и он ће рећи: Боже мој! (Ос 2, 14-23). Бранко Репаја Извор: Теологија.нет
-
„Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године. „Урадио сам нешто ужасно. Сад седим и не знам шта да радим. Пре 3 месеца сам запросио девојку са којом живим. Осећања међу нама су постојала, све је било дивно. Али недавно су нестала, испарила. Покушавао сам да их вратим, али никако ми не успева. Ја њу не волим, она мене да. Љуби, грли, видим да жели да буде са мном. А мени се срце слама што не могу да одговорим на њену нежност. Испада да се претварам. Она види да сам безосећајан, пита зашто? Шта могу да одговорим, ако не осећам ништа? Већ је било озбиљних свађа и скандала због тога. Свадба се примиче, припреме теку, а мени на души стоји камен. Скоро да смо се били растали, али је она рекла да према мени још увек нешто осећа и да жели да покушамо поново, иако сам признао да је не волим. Тако ми је ужасно тешко коначно јој рећи све, када се и даље нада. А ја ноћима не спавам, сав сам измучен, катастрофално сам смршао. Тако ми је жао, али је не волим и непријатно ми је да будем са њом.“ Игор, 24 године
-
Лош брак или никакав брак, (литургијско) питање је сад?
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Брак, породица
Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд... Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана. Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње. Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце. Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели. Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе. Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он. Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам... Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком? http://www.youtube.com/watch?v=wxkHvOBytNk Ова прича и јесте и није измишљена... У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас... Жена = Црква (= црквена јерархија) Стан = Литургија Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће) Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом Деца = Прост неупућен народ Прљавштина, штрока = Грех, недостојност Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци -
Анонимна прича о томе како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом. У чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о томе, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајућих адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурозама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о томе шта се дешава са уцрковљеним девојкама, он није компетентан. Желим да, испричам о томе шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту. Ова прича није књижевно штиво. То није чланак – то је исповест о ономе што ме све до сада «боли». Можда ће вам се прича показати сувише отворена, можда ће вас смутити или ће изазвати подсмехе. Ја се никад не би одлучила о томе да пишем под својим именом. И за мене је важно да ви то чујете
-
(АУДИО) Свештеник Игор Игњатов - Други брак свештеника
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
-
„Презвитер, који се ожени, има бити свргнут са чина; ако падне у блудочинство, или прељубу, има се сасвим искључити из општења и ставити на кајање." (1. канон Неокесаријског Сабора) Свети Сабор Васељенске Патријаршије донео је историјску одлуку да се дозволи други брак свештеницима, у случају ако се упокоји или ако свештеника напусти његова супруга. На ову, али и на многе друге теме, говорио је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику. Емисија је емитована 13. септембра 2018. године. View full Странице
-
Радио Беседа: Актуелно у хришћанском свету - Други брак свештенства и питање смртне казне
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
У интервјуу за руски тв програм „Русија 24“, Митрополит волоколамски г. Иларион Алфејев је изјавио да тренутна ситуација прети да подели Православље. Васељенска Патријаршија је донела историјску одлуку да се дозволи други брак свештеницима. Римокатоличка Црква је променила став по питању смртне казне. Јавно читање Библије биће одржано од 14. до 20. октобра у Милану. Митрополит кишњевски г. Владимир позвао је на молитву за ослобођење земље од малих богиња. Шта је актуелно? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ говоре протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки и презвитер Марко Бубуљ, настојатељ храма Светог пророка Илије у Челареву. Емисија је емитована 10. септембра 2018. године. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
-
Циљ нам је да ово живи и да се још развија, да помогнемо људима који желе да упознају праву особу за брак. Како да се унапреди? Шта да се уради да добије на масовности (ово није нужно, али јесте пожељно), да се људи отворе, да се више женâ које желе брак пријаве, да се мушкарци ослободе при јавним писањима итд... Молимо вас конкретне предлоге. Злонамерне, неповезане, "тек да кажем" коментаре ћемо ограничавати без упозорења. Ово је озбиљан пројекат желимо да му дамо још већег простора, да постане један од најважнијих наших пројеката. Такође, да ли мислите да треба (мора) да се тражи помоћ од државе и како да се то изведе? Како да се у Цркви још више ово препозна? Оно што знамо јесте да многи свештеници препоручују "КАНУ" својим парохијанима. Још једном, молимо вас тачне, конкретне предлоге.
- 170 нових одговора
-
- како
- унапредити
- (и још 8 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.