Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'вези'.
Found 46 results
-
Доносимо реферат православног богослова Бернара ле Кароа на недавно одржаном научном скупу "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини" (Факултет политичких наука, Центар за руске студије, 17.10.2024). Редакција Поука благодари професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу. Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски, пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) . Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако, дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење, Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад других“. Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег Цариградског патријарха. Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus), према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора (Ламбринијадиса). Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица: „1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха, једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим, томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима, патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28. каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) . На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово „реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији. које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи. Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996. године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим, након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске патријаршије. Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној изради нове еклисиологије, туђе православном предању“. Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног заседања у Равени 8. октобра 2007. године). Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација – једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од „епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“ Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“ (ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa). Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14. септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом. Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је 1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха Кијевског Филарета“. 14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности Украјинској православној цркви“, донео је одлуку: прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5 прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије. обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима, мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или копредседавају представници Цариградске патријаршије. Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника. Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018. године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је 1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“ Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора. Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски [Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве... Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас, наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено јединство. Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“. Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење „у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву. Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу аутокефалним црквама, већ и унутар њих. У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном 20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим. Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру, литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити промењено...“. Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве – Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7 под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године, предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим. Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну Цркву. Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо. Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) . Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао: „Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...], чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...] Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’ или ‘трећег’ њему сличног?“(5) Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог погубног пута. НАПОМЕНЕ: 1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87. 2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве, Београд, 2007, стр. 675. 3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443 4 „Сетве и жетве“, стр. 670. 5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677. View full Странице
- 6 нових одговора
-
- патријаршије
- цариградске
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски, пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) . Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако, дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење, Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад других“. Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег Цариградског патријарха. Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus), према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора (Ламбринијадиса). Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица: „1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха, једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим, томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима, патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28. каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) . На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово „реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији. које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи. Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996. године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим, након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске патријаршије. Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној изради нове еклисиологије, туђе православном предању“. Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног заседања у Равени 8. октобра 2007. године). Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација – једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од „епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“ Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“ (ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa). Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14. септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом. Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је 1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха Кијевског Филарета“. 14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности Украјинској православној цркви“, донео је одлуку: прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5 прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије. обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима, мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или копредседавају представници Цариградске патријаршије. Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника. Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018. године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је 1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“ Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора. Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски [Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве... Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас, наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено јединство. Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“. Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење „у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву. Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу аутокефалним црквама, већ и унутар њих. У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном 20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим. Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру, литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити промењено...“. Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве – Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7 под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године, предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим. Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну Цркву. Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо. Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) . Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао: „Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...], чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...] Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’ или ‘трећег’ њему сличног?“(5) Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог погубног пута. НАПОМЕНЕ: 1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87. 2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве, Београд, 2007, стр. 675. 3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443 4 „Сетве и жетве“, стр. 670. 5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677.
- 6 коментара
-
- еклисиологијом
- новом
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Саопштење Светог Архијерејског Синода у вези са манифестацијом "Европрајд"
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Цркве
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве поздравља одлуку највиших државних органа којом је отказано одржавање манифестације Еуропрајд, коју су организатори намеравали да одрже у Београду током септембра, и на тој одговорној одлуци искрено честита Председнику Србије, господину Александру Вучићу, и Влади Србије. Свети Архијерејски Синод је уверен да одржавање ове „параде”, у служби промовисања ЛГБТ-идеологије, која покушава да се наметне Европи и такозваном западном свету уопште, па, нажалост, и нашем народу, не би било од користи никоме него би, напротив, изазвало додатне тензије и нове поделе, а међу верницима Српске Православне Цркве и свих осталих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији огорчење и револт. И сама „ЛГБТ”-тематика је, сматрамо, неумесна посебно у наше дане, у дане када за нас Србе, у Србији и свугде у свету, постоји тема над темама, тема Косова и Метохије. Наш државни врх, на челу са Председником Србије, бескомпромисно и неодступно се бори за очување наше исконске јужне покрајине у саставу Србије, за спас наших највећих светиња, почевши од Пећке Патријаршије, Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке, и за опстанак и останак српског народа на његовим вековним огњиштима. У тој часној и светој борби држава Србија ужива неподељену молитвену, моралну и отаџбинску подршку Српске Православне Цркве. Сви заједно, саборно, једнодушно, без „пете” или „шесте” колоне међу нама, позвани смо и призвани да на делу будемо православни хришћани и српски родољуби, заветни народ Светога Саве и Светога кнеза Лазара, пријатељи Божји и пријатељи наших ближњих, ничији непријатељи, а то значи – ни непријатељи своје Цркве, свога народа, свога бића, свог историјског и метаисторијског назначења. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода -
Предлози у вези са радом форума Живе Речи Утехе
тема је објавио/ла karadjordje у Клуб ЖРУ-сарађујмо!
Да ли мислите да би било добро да се форум закључа током великих празника? Да може да се са њега чита али да се поруке не могу писати и мијењати? Ово ми је предложио Шалом777 и мислим да је идеја добра из разлога што лако може доћи секташ да ровари по форуму или неко са злим намјерама знајући да смо тада у Цркви или да нисмо у могућности да постујемо. -
Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 22. октобра 2021. године, после одслужене доксологије у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци, топлом речју добродошлице поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, подсетивши да је Свјатјејши ранијих година више пута био у Бањалуци, али да у својству српског Патријарха долази први пут. Владика Јефрем је, пре свега, заблагодарио Патријарху Порфирију што је смерно приклонио главу и прихватио "тешки крст српског патријарха, наследника Светога Саве" и тиме отклонио могућност "да то непосилно дело и бреме падне на некога ко би то теже и са мање успеха носио". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ бањалучки је заблагодарио и на томе што је Патријарх Порфирије попут својих претходника, блаженопочивших Патријараха Павла и Иринеја, "предузео апостолска мисионарска путовања, свуда тамо где живи српски православни народ". "Ваша Светости, потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успешно дело у животу сваког појединца, тако и породице, Цркве и народа" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми православни верујући Срби на овим просторима, непогрешиво осећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у нашој Матици. Чак и сада када смо силом политичких прилика подељени, остајемо један духовни и национални простор, у томе је наша снага и надање", рекао је Епископ бањалучки у свом поздравном слову. Владика Јефрем је подвукао тешке услове у којима српски народ у Републици Српској живи, али и оценио да "ми, многострадални српски народ, имамо много врлина, али и недостатака". "Неслога и нејединство као да су наш усуд" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Бавимо се сами собом и дајемо прилику противницима да то додатно користе против нас. Ваша Светости благословите нас и поучите како да правилно и одговорно живимо и радимо, како би и ми и други око нас, видећи наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима", рекао је Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем завршавајући свој поздрав Патријарху Порфирију. Извор: Радио Слово љубве
-
- националним
- духовним
- (и још 13 )
-
Саопштење епископа канадског у вези са пандемијом у Канади
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Епархија
-
Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте? Да ли само стоје са стране док причест траје? 2. Када се на литургији пале свеће? 3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред!
- 4 нових одговора
-
Министарство културе и информисања осуђује сваки вид насиља над уметничким слободама и угрожавање физичког интегритета аутора и посетилаца на културним догађајима, али исто тако сматра да приказивање и афирмисање скаредних и неморалних садржаја, заогрнуто плаштом наводне стваралачке креативности, с пуним правом изазива негативне реакције највећег дела јавности. Призори са искасапљеним бебама одсечених удова или са секирама у главама недоношчади, представљају патологију и девијацију свести а не уметност у било ком њеном облику. Ма колико то неко желео да оповргава, ово друштво и даље уме да разликује добро и зло у њиховим основним садржајима и постојаће све док то буде умело. Напад није смео да се деси, али ни изложба са онако ужасавајућим појединим радовима није смела да буде отворена. Она делом свог такозваног андерграунд садржаја и припада „подземљу“ људског духа, као што и нападачи на њу припадају хулиганском подземљу. Оштро осуђујемо оба модела понашања и позивамо читаво друштво да поштује законске норме и општеприхваћена морална начела, како би се избегле све потенцијалне ситуације овог или сличног типа, а од надлежних органа очекујемо да пронађу и приведу правди лица која су упадом на изложбу и другим недопуштеним радњама угрозила јавни ред и мир. http://www.kultura.gov.rs/static/sr/0/705/img_705.jpg Саопштење Министарства културе и информисања у вези са изложбом у Уметничкој галерији „Стара капетанија” у Земуну WWW.KULTURA.GOV.RS Министарство културе и информисања осуђује сваки вид насиља над уметничким слободама и угрожавање физичког интегритета аутора и посетилаца на културним догађајима...
- 659 нових одговора
-
- саопштење
- министарства
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Поједини медији су сасвим нетачно и злонамјерно представили изјаву Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, тако да јавност на основу те информације може закључити да је он рекао да је Српска православна црква урадила измјене закона, што не одговара истини. Владика Јоаникије је јасно саопштио да би Црква, у другим околностима, захтјевала да се овај дискриминаторни закон у потпуности укине. Но, Православна Црква је и од претходне власти тражила само оне измјене које би онемогућиле њену дискриминацију, па сљедујући томе, ни од ових власти није тражила ништа друго. Уз то, јасно је рекао да је тај процес измјене посматран „поиздаље“ и да су остављени правници да ураде свој посао. Дакле, надлежни државни органи су предложене измјене представили Цркви, као и осталим вјерским заједницама, а правници из Цркве су то питање размотрили и закључили да су измјене урађене на добар начин, с обзиром на све околности. Понављамо, Црква је, као мјеру компромиса, а не као идеално рјешење, прихватила измјене умјесто израде новог закона. Није било непознато шта је Црква, још претходној Влади, изнијела као свој минимум захтјева – признање постојећег правног субјективитета и одустајање од безаконог покушаја нове национализације црквене имовине. То је овим измјенама, Богу хвала, и обезбјеђено. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
ПОСЛАНИЦА МИТРОПОЛИТА МОРФСКОГ ЊЕГОВОЈ ПАСТВИ ПОВОДОМ ВЛАДИНИХ МЕРА У ВЕЗИ СА ЦРКВЕНИМ БОГОСЛУЖЕЊИМА И СВЕШТЕНИМ ТАЈНАМА СВИМ ХРИШЋАНИМА МИТРОПОЛИЈЕ МОРФСКЕ Чеда у Христу возљубљена, Радујте се увек у Господу! ТЕМА: Вршење свештених богослужења и тајни у нашим храмовима након нових мера против вируса корона које је објавила кипарска Влада Поводом нових ограничавајућих мера, које је наша Влада објавила данас 9.12.2020. због примећеног повећања оболелих од заразне болести изазване вирусом корона на Кипру, а које су биле οчекиване, желели бисмо да вам саопштимо следеће. Јуче (8.12.2020.) у свом јавном обраћању Председнику и члановима кипарске Владе др Елпидофорос Сотириадис, редовни професор епидемиологије и јавног здравља на Отвореном универзитету Кипра, пише: „После осам месеци искуства са ширењем вируса корона међу становништвом Кипра и након доношења десетина разних мера контроле, налазимо се отприлике у истом стању. Дакле, видимо да се наставља ширење вируса корона међу становништвом, што се уосталом догађа у целом свету. Ова појава није необична јер, у суштини, какве год мере да предузмемо, вирус ће наставити да се шири међу становништвом, посебно сада у зимском периоду када временске прилике погодују његовом преношењу.“ Ово што примећује кипарски специјалиста епидемиолог, потврђују и други међународни научници специјализовани у тој области, као што је др Јоанис Јоанидис, професор на Универзитету Станфорд у Америци, који је пореклом из Грчке. Ми смо у својим беседама и проповедима током ове „страшне године“ 2020. више пута понављали да су горе поменуте ограничавајуће мере предодређене да буду неуспешне да би се народ постепено довео до очајања, друштво увело у хаос, а да би систематски развијани страх прогнао веру. Све ово су усмеравали људи Новог светског поретка тако да народ доведу до тога да преклиње за „чудотворну вакцину“, коју су припремили исти они који су и створели цело ово стање. Међутим, многи научници из светске научне заједнице сугеришу нам да не примамао те вакцине које садрже вештачки генетски материјал јер њихова нежељена дејства, пре или касније, показаће се као трагична пошто нису испитане као остале вакцине за разне заразне болести. Други разлог зашто их не треба прихватити је тај што ће оне представљати „електронску личну карту“ – према дефиницији самих њихових проналазача из Новог светског поретка – која ће служити као средство за потпуну контролу целокупног живота вакцинисаних. На тај начин савремени човек постаје експериментална животиња Новог светског поретка, чији је циљ, између осталог, драстично смањење броја становника на земљи... Да бисмо јасније схватили, навешћемо и то да довитљиви Енглези одвраћају труднице као и све оне који желе да остваре потомство у будућности да не примају ове вакцине. С друге стране, недавно је на самиту Г20 председник Кине, који је напредни припадник Новог светског поретка, предложио увођење QR кодова као личног печата становника у његовој многољудној земљи са циљем олакшане директне и опште контроле над њима. Пошто се усуђујемо да говоримо о овим темама, неки нас називају „теоретичарима завере“. Ако смо ми теоретичари завере, ко су онда завереници против слободе коју је Бог подарио својој икони – човеку? Посебно смо затечени горе наведеним одлукама Владе којима се изједначава простор за православно богослужење са џамијама, баровима, кафанама, ресторанима и другим угоститељским објектима, где се забрањује приступ грађанима. Наравно да сматрамо да ће ове мере убрзати повећање незапослености, сиромаштва, додатно отежати психопатолошко стање грађана, а већ почиње да се назире пророкована несташица хране, основних производа и горива. Није усвојено оно што су клир и верни народ у агонији предлагали, него нажалост сасвим супротно ономе што „црквеност“ подразумева у појмовном, богословском и еклисиолошком смислу – а то је сабирање за то специјализованог клира и верног народа да би се славословио Бог – сада се намеће да се обавља „без присуства верника“. Поврх свега, то се догађа у току поста када се верници нарочито духовно подвизавају и желе да буду у цркви и да се редовније причешћују Пречистим Тајнама. Тако остављамо душе да атрофирају ради спорне заштите телесног здравља, коју нису обезбедиле мере Владе и њених саветника епидемиолога. За такво наше понашање ћемо дати одговор Богу. Изабрали смо „хигијенску логику“ овога света, а оставили смо дела вере, Свете Црквене Тајне, да их исмејавају научници и новинари. Да нагласимо и то да мрачне сатанске силе пошто не желе да свет буде духовно и телесно јак, за циљ напада су поставиле између осталог и Свету Тајну Евхаристије. Они не желе да се верници причешћују јер знају да духовна снага верника пар екселанс јесте у причешћивању животворним Христовим Телом и Крвљу. Света Литургија, односно Света Тајна Литургије, али и свака друга Тајна Православне Цркве која се обавља уз сабирање верника у оквиру богослужења једином Истинитом Тројичном Богу, следећи Христову заповест: „Ово (Тајну Евхаристије) чините у мој спомен“ као и Црквену литургијску праксу одвајкада, не могу да се потцењују и сматрају обичним окупљањем људи. Божанско Причешће, односно Тело и Крв нашег Христа, које се тајинствено али стварно жртвује ради верника на свакој Светој Литургији, не само да није могуће да пренесе било коју заразну болест или епидемију, него онима који му прилазе са вером и одговарајућом припремом дарује здравље душе и тела и постаје „на отпуштење грехова и живот вечни“. Такође, наглашавамо очинске речи нашег Господа које су упућене болеснима и здравима, грешнима и праведнима: „Онога који долази мени нећу избацити напоље“ (Јн 6,37). Господ никога не изгони из своје Цркве, него прима све који му долазе. Ова реч Господња важи заувек за црквене пастире и наследнике Светих Апостола, а посебно за нас епископе Православне Цркве. Због свега горе наведеног, као надлежни Митрополит обавештавам да ће унутар граница Митрополије морфске наши свети храмови наставити да несметано богослуже и да се неће затварати на било који начин. Другим речима, и Света Богослужења и Свете Литургије, као и Свете Тајне ће се обављати редовно. Неће бити обележавања столица тракама да би се на њима забранило седење, нити ће било који свештеник или председник црквеног одбора имати право да одређује број верника који улазе у храм, нити право да им забрањује улазак у време Богослужења. Ако држава поставља законе ради чувања телесног здравља грађана, као што сматра да чини, Православна Црква има сопствено Свето Предање и сопствене законе и каноне већ две хиљаде година да би осигурала и сачувала психосоматско здравље верника. У том случају истичемо древни правни обичај азила у светим храмовима, богослужбеном простору, који се не може бити претворити у простор полицијског надзора над верницима, а нарочито зато што су ту светињу и азил поштовали вековима и иноверни, и неверници, и освајачи... Напомињемо и то да се овај азил у богослужбеном простору поштује у свим религијама. Утолико више треба да се поштује у православним храмовима једне државе која је Православна Хришћанска већ две хиљаде година. Уколико се горе наведено неометано функционисање наших храмова буде сматрало као супротстављање одговарајућим Владиним наредбама, одговорност неће сносити нити свештеници, нити ђакони, нити председници црквених одбора, него у потпуности је преузимам, пред Богом и пред законом, лично ја, ваш Митрополит. Спреман сам да се зарад неометаног функционисања наших храмова и вршења наших Богослужења и Тајни појавим пред судовима овога света. Са очинском у Христу љубављу и Божићним благословима, Митрополит морфски Неофит Епископија Евриху, 9. децембра 2020. Даје се на знање: Преосвећеном Архиепископу Кипра г. Хризостому другом и архијерејима-члановима Светог Синода Цркве Кипра. Извор: ΕΓΚΥΚΛΙΟΣ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΜΟΡΦΟΥ ΠΡΟΣ ΤΟ ΠΟΙΜΝΙΟ ΤΟΥ ΓΙΑ ΑΚΟΛΟΥΘΙΕΣ ΚΑΙ ΜΥΣΤΗΡΙΑ ΚΑΤΟΠΙΝ ΚΥΒΕΡΝΗΤΙΚΩΝ ΜΕΤΡΩΝ (09.12.2020) WWW.IMMORFOU.ORG.CY Ιερά Μητρόπολη Μόρφου Са грчког превела: Валентина Аврамовић
- 1 коментар
-
- посланица
- митрополита
- (и још 11 )
-
Обавештење у вези са видео-записом са Кошара
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Епархија
Наводно свештено лице које је према видео клипу убјављеном на друштвеним мрежама ишло на Кошаре ових дана нема никакве везе са Епархијом рашко-призренском. Наша Епархија се ограђује од сваке активности која на било који начин угрожава односе међу етничким и верским заједницама. За све наше пострадале редовно се молимо у храмовима, а посебно за младост која је изгинула у вихору рата. Неодговорно понашање појединаца који долазе на Косово и Метохију само да би снимали сензационалистичке видео материјале, наноси штету пре свега нашем народу који је овде остао да живи. Искрено се надамо да нам они који већ не могу пружити помоћ, макар не одмажу неодговорним понашањем. Медији који дају пажњу овом фејсбук-егзибиционизму појединаца, који немају осећаја за друге, једнако су неодговорни. Срби који су остали на КИМ 20 година плаћају цену ‘херојства’ оних, не који су сами пострадали бранећи своје или храбро остали на својим огњиштима, већ оних који су наносили патњу другима, а потом побегли и прогласили победу.- 3 коментара
-
- обавештење
- вези
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Обавештење у вези са видео-записом са Кошара
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Актуелна дешавања у СПЦ
Наводно свештено лице које је према видео клипу убјављеном на друштвеним мрежама ишло на Кошаре ових дана нема никакве везе са Епархијом рашко-призренском. Наша Епархија се ограђује од сваке активности која на било који начин угрожава односе међу етничким и верским заједницама. За све наше пострадале редовно се молимо у храмовима, а посебно за младост која је изгинула у вихору рата. Неодговорно понашање појединаца који долазе на Косово и Метохију само да би снимали сензационалистичке видео материјале, наноси штету пре свега нашем народу који је овде остао да живи. Искрено се надамо да нам они који већ не могу пружити помоћ, макар не одмажу неодговорним понашањем. Медији који дају пажњу овом фејсбук-егзибиционизму појединаца, који немају осећаја за друге, једнако су неодговорни. Срби који су остали на КИМ 20 година плаћају цену ‘херојства’ оних, не који су сами пострадали бранећи своје или храбро остали на својим огњиштима, већ оних који су наносили патњу другима, а потом побегли и прогласили победу. View full Странице- 3 нових одговора
-
- кошара
- видео-записом
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије. Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену употребу муслиманске заједнице. Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима. У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај. Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима. Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе. Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане. Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ)
-
На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије. Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену употребу муслиманске заједнице. Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима. У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај. Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима. Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе. Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане. Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ) View full Странице
-
Из Кабинета Патријарха српског - Саопштење за јавност у вези са писањем Danas-a
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Цркве
На празник Рођења светога Јована Претече и Крститеља, дневни лист Danas објавио је тенденциозни текст под насловом Vladika Grigorije: Usmeriti novac u bolnice, a ne u crkve. Не изненађује нас писање овог антисрпског листа, као што нас не изненађује ни изјава реченог владике, али смо згрожени над чињеницом да се тешка епидемиолошка ситуација у Србији и несрећа свих нас заједно користи за политичке обрачуне и напад на Српску Православну Цркву. Жалости нас и чињеница што се један од епископа Српске Православне Цркве сврстао на страну оних који су до сада јасно показали ко су и шта су и да не желе добро Српској Православној Цркви, а самим тим ни српском народу. Због чега је, или, боље рећи, коме је потребно да међусобно супротстави изградњу Спомен-храма Светог Саве на Врачару, као црквени и национални пројекат, и епидемију коронавируса, као и проблеме наше државе и народа у тешкој борби за живот свакога човека? Зар владика Григорије и његови пријатељи, истомишљеници и саговорници из Danas-a мисле да Црква изградњом Спомен-храма на било који начин одмаже овој борби или тврде да би ситуација била боља да се изградња потпуно обустави, као у време Јосипа Броза? Одговор не треба чекати јер је свима унапред познат. На њихову жалост, пројекат изградње Спомен-храма је црквено-државни пројекат од изузетног значаја, започет пре више од сто година, и актуелна одлука Владе Србије је само једна у низу раније договорених мера његове реализације, у чему свој велики допринос дају и Руска Православна Црква и руска држава. Свако довођење у везу ове одлуке Владе Србије са било чиме осим са изградњом Спомен-храма је злонамерно и неистинито. Српска Православна Црква је небројено пута и на разне начине помагала и помаже не само болнице и здравствени систем Србије него и многе друге институције и појединце којима је помоћ потребна. То чини и у овим тешким данима борбе са епидемијом, али за медије попут Danas-a и људе који најпре виде трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећају добротворна делатност наше Цркве је или непостојећа или потпуно занемарљива. Мисија Цркве и њена добротворна делатност по њиховом мишљењу не заслужују место на страницама новинâ, а нарочито не заслужују насловну страну. Пошто и непозван и канонски ненадлежан уме да дели лекције Патријарху српском, Светом Синоду и свима редом, владика Григорије би могао и да јавно покаже колико је болница до сада изградио или макар да објасни зашто то није чинио раније, у време док је, уместо болницâ, по Херцеговини градио винарије, хотеле, ергеле и томе слично, и то од средстава која је издашно добијао како од Републике Српске тако и из буџета Србије. Зар су тада болнице биле многобројније и опремљеније, а вртића и школа више него сада? Зашто је проблем изградња Спомен-храма у Београду, а није изградња велелепних храмова у Мостару, Требињу или Пребиловцима, коју је свесрдно помогла Србија? Треба ли наводити чињеницу да је својевремено владика Григорије, због обимности градитељске делатности, основао Комисију за изградњу храмова и објеката у Епархији захумско-херцеговачкој? Овде нећемо наводити његове друге бизнисменске и менаџментске подвиге, са којима је јавност довољно упозната и којима се он лично поноси и хвали. Било би очекивано да се сви заједно са једнаком радошћу радујемо сваком новом дому Божјем, па није лако разумети због чега се владика Григорије одриче Спомен-храма на Врачару. Ипак, јасно је да су многе његове изјаве, па и ова последња, нажалост, популистичке и политикантске, срачунате на популарност у другосрбијанским и аутошовинистичким круговима. Верујемо да ће на предстојећем Светом Архијерејском Сабору имати прилику да их објасни својој браћи архијерејима, јер је Сабор, као највише црквено-законодавно тело Цркве, једини овлаћшен да доноси одлуке по питању даље изградње Спомен-храма Светог Саве. Разуме се да би своје ставове требало да образложи и читавој српској јавности, поготову оном делу који себе сматра живим и неодвојивим делом Српске Православне Цркве и који не дели његова мишљења и ставове по разним питањима, а не само да подилази ниским страстима црквобораца заробљених у прелести овога света. На крају, са жалошћу констатујемо и чињеницу да је владика Григорије овом несрећном изјавом из Немачке (п)остао перјаница антисрпских и антицрквених кругова у Србији, али га ипак са љубављу подсећамо на давно изречену истину: Добар пастијер, јер што каже ином – и сâм својијем потврђује чином. Из Кабинета Патријарха српског-
- кабинета
- патријарха
- (и још 6 )
-
Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске, саопштење за јавност - 10. април 2020. године Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске није примио отправак пресуде Европског суда у Стразбуру у предмету ”Црква Светог Ђорђа и остали” по представци која је поднијета 2005. године. Из тог разлога, Правни савјет није у могућности да у овом тренутку коментарише садржај пресуде. Посебно указујемо да овај предмет нема никакве везе са Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница из 2019. године, јер је ријеч о судском предмету из 2005. године. У питању је идентичан предмет као и у случају ”Епархија Будимљанско-Никшићка и остали”, који, такође, није имао никакве везе са Законом о слободи вјероисповијести. Евидентно је да је ова вијест медијима достављена из Подгорице, а не из Стразбура и то од стране Заступника Црне Горе пред Европским судом. Запањујући су покушаји да се овај предмет путем медија, противно здравој логици и елементарној пристојности, доведе у везу са статусом Светиња Цркве Божје и новим законом. Предмет разматрања у овом предмету уопште нису биле Светиње и црквена имовина који су у својини Митрополије Црногорско-Приморске него имовина која је Цркви одузета послије Другог свјетског рата од стране комунистичког режима, а чији је повраћај захтијеван по Закону о реституцији из 2002. године и чија је примјена опструисана од стране црногорског режима на дискриминаторан начин према Цркви и вјерским заједницама. Питање реституције имовине која је Цркви и вјерским заједницама неправедно и бесправно одузета послије Другог свјетског рата није затворено пресудама Суда у Стразбуру. Подсјећамо јавност да су Црква и вјерске заједнице и даље дискриминисане по овом питању, јер су једини субјекти којима се онемогућава да, на исти начин као и остали, остваре своје право на реституцију одузете имовине. Неодговорно је да се обмањује јавност на најприземнији начин путем очигледних фалсификата. Не дамо Светиње! Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Поводом недавних тврдњи у медијима, који објављују неистинити текст и видео монтажу, оптужујући презвитера Јована Марјанца, бившег свештеника при храму Сабора Срба Светитеља у Мисисаги, а сада свештеника при храму Свете Тројице у Кичинеру, и секретара Епархије канадске, за проневеру новца у храму Сабора Срба Светитеља у Мисисаги у току Часног поста 2019. године обавештавамо јавност о следећем: Кабинет Епископа канадског примио је званичан допис од Управног Одбора Црквено-школске Општине Сабора Срба Светитеља у Мисисаги од 3. јула 2019. којим смо извештени да је спорни видео снимак, сачињен без знања већине чланова Управног Одбора, као и оптужбе о наводној крађи, разматран детаљно на седници којој су присуствовали сви свештеници и управници. Донета је одлука да је овај предмет непотребно даље разматрати због неутемељености оптужби. Тим поводом смо 4. јула. 2019. обавили и телефонски разговор са председником Управног Одбора. Управни одбор је изразио вољу да горе наведено потврди уколико је потребно и пред вишим црквеним властима. Извор: Епархија канадска
-
Поводом недавних тврдњи у медијима, који објављују неистинити текст и видео монтажу, оптужујући презвитера Јована Марјанца, бившег свештеника при храму Сабора Срба Светитеља у Мисисаги, а сада свештеника при храму Свете Тројице у Кичинеру, и секретара Епархије канадске, за проневеру новца у храму Сабора Срба Светитеља у Мисисаги у току Часног поста 2019. године обавештавамо јавност о следећем: Кабинет Епископа канадског примио је званичан допис од Управног Одбора Црквено-школске Општине Сабора Срба Светитеља у Мисисаги од 3. јула 2019. којим смо извештени да је спорни видео снимак, сачињен без знања већине чланова Управног Одбора, као и оптужбе о наводној крађи, разматран детаљно на седници којој су присуствовали сви свештеници и управници. Донета је одлука да је овај предмет непотребно даље разматрати због неутемељености оптужби. Тим поводом смо 4. јула. 2019. обавили и телефонски разговор са председником Управног Одбора. Управни одбор је изразио вољу да горе наведено потврди уколико је потребно и пред вишим црквеним властима. Извор: Епархија канадска View full Странице
-
E Бр 48/20 25. фебруар 2020 Милтон – Торонто СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Б Е О Г Р А Д Поводом објаве текста под насловом ’’У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве’’, који је објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, у понедељак 24. фебруара т.г. желимо да изнесемо следеће примедбе: 1. На службеној страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку не смеју се објављивати овакви, и текстови који се директно тичу живота Цркве, без претходног саветовања са свим члановима Епископског Савета? Нама је познато да Епископ Кирило, као ни ми, нисмо консултовани у вези са истим. Добили смо информацију да ни Владика Лонгин није консултован. 2. Исто тако у вези са писмом Епископског Савета Е.С. бр 1/20 од 15. фебруара т.г., такође објављеног на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, најмање двојица од петорице Епископа нису консултовани. 3. Свети Архијерејски Синод позивао је Епископе из САД да пониште све одлуке Сабора и да о томе обавесте Свети Архијерејски Синод, што није учињено све до седнице Епископског и Централног Савета, 30. новембра/1. децембра 2019. Намеће се питање зашто се чекало пола године да се Епископи из САД, и неки чланови Централног Савета, огласе директно јавности путем интернет страница сада пред сами ванредни Сабор, а не Светом Архијерејском Синоду са објашњењима благовремено? 4. И поред прихватања одлука Светог Архијерејског Синода да се нови устав за Епархије у САД поништи, исти је месецима био на званичној интернет страници једне од Епархија у САД, све до пре две седмице. Већи проблем је у томе што руководство црквених тела у САД, по најновијим саопштењима, даје до знања да су у најгорем случају погрешили само у процедури, али да је суштина мењања устава у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора, па и наводним ранијим одлукама Епископског Савета из 2015, и 2017 године. Цитира се као ауторитативан текст пароха вашингтонског који убеђује читаоце у исправност непостојећег процеса – ’’арондације устава’’, па још на основу одлуке СА Сабора. 5. Инсинуација да смо ми, док смо били Епископ источноамерички, у децембру 2015.године дали нашу сагласност за било какву реорганизацију Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, а камо ли по питању регистровања имовине је нетачна. У истом смислу, Његово Високопресвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, администратор Епархије буеносаjреске и јужноамеричке, као ни његов наследник Његово Преосвештенство Епископ Г. Кирило, нису учествовали у одлукама те природе. 6. На против, 4. јануара 2017., тројица Епископа из САД су одржала седницу без нашег знања, као ни знања Митрополита Амфилохија, у Либертивилу где су донели одлуке у вези са регистрацијом нових корпорација. Одлуке те седнице су цитиране у свим формативним документима нових корпорација као одлуке Епископског Савета, а ми смо о том састанку сазнали из докумената корпорације тек у јесен 2019. 7. Постојање тих једночланих корпорација, а поготово тзв. ’’Serbian Orthodox Dioceses in the USA’’ је сасвим случајно испливало на видело као последица конфузије која је настала после Црквеног сабора, јула 2019. Ако је то све било транспарентно, као што саопштења говоре, зашто се то није изнело ни пред Епископски савет, ни пред Централни савет, а камо ли пред Свети Архијерејски Синод раније? 8. По нашим сазнањима од учесника, нови устав ’’Српских Православних Епархија у САД’’, подељен је појединим члановима Сабора уз образложење да је то коначна верзија. Тако смо чули и у записнику седнице Централног савета, која је одржана уочи јулског ’’крњег’’ Сабора. Опет напомињемо да је, у најмању руку, комплетно заобиђен чл.33 Устава Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку, којим се налаже следеће: ’’одредбе овог Устава могу бити измењене и допуњене само на редовном или ванредном заседању Црквеног сабора, трочетвртинском већином гласова присутних делегата, уз сагласност Епископског Савета. Измене и допуне овог Устава потврђује Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве’’. Две Епархије, које чине кворум тога Сабора нису биле ни позване. 9. Саопштења наводе да су сви ови подухвати, јавни попут јулског Сабора, или нетранспарентни попут правне реорганизације, имали за циљ да заштите Српску Православну Цркву од легалног ризика или одговорности. Ми, због непоштовања постојећих одредаба важећег Устава смо управо сада изложени већем ризику него икада пре. 10. Конкретан пример тога да је Епархија канадска изложена ризику након ових немилих промена потврђује Статут Епархије канадске који гласи:’’ Српска православна епархија у Канади управља се на основу одредаба Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, одредаба 8.1 и одредаба овог Статута’’. 11. У вези са радом ванредног Црквеног сабора ми смо већ упутили своје примедбе Председнику Епископског савета Његовом Преосвештенству Епископу новограчаничко-средњезападноамеричком Г. Лонгину. Усмено смо добили сагласност да се дневни ред може променити јер је додељено веома кратко време за сам рад ванредног Сабора, док ће већи део Сабора бити посвећен регистрацији, и оброцима, а не времену за дискусију. 12. Овде морамо рећи и то да је и Епископски и Централни Савет у Чикагу 30. нов. - 1 дец. протекао у апологетским тоновима којима су наша браћа архијереји у САД образлагали исправност својих ставова и дејстава у вези ”новог устава за САД”. Тек на инсистирање епископа Митрофана и епископа Кирила а и уз смиреност и одлучност епископа Лонгина (као председавајућег Епископског савета) усвојен је став да се морају извршити све одлуке Светог Синода које су нам свима добро познате. 13. Могуће је да преко интернет страница има злонамерних напада на нашу браћу архијереје из САД, који су последица још незацељених рана од претходних раскола, и које смо и ми осудили у саопштењу са Централног савета у децембру прошле године. Али то није разлог да се a priori одбацује свака критика њиховог рада, нарочито око ”крњег” Сабора у Чикагу у јулу месецу прошле године. Подсећамо браћу Архијереје из САД да је критика Сабора из јула прошле године дошла са највишег места - од Светог Синода наше Цркве (и од готово свих архијереја с којима смо имали прилике да разговарамо на ту тему), а не од неких како се каже у поменутом тексту злонамерних људи са неидентификованих интернет адреса. 14. Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године. По свему судећи показује се да наша браћа Архијереји из САД (изузев надамо се епископа Лонгина), не прихватају одлуке Светог Синода наше Цркве, а још мање уважавају мишљења епископа Митрофана и епископа Кирила и понашају се као посебно тело, као што један од браће рече у јучерашњем интервјуу у више наврата: неки ”епископски савет у САД” који нема благослов нити Светог Синода нити Светог Сабора наше Цркве! Питамо се: да ли се у свему овоме огледа њихова борба за Истину и за јединство наше Свете Српске Православне Цркве?! Светом Архијерејском Синоду одани, ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН ЕПИСКОП БУЕНОСАЈРЕСКИ И ЈУЖНОЦЕНТРАЛНОАМЕРИЧКИ КИРИЛО *** пдф Е Бр 48 2020 Канада (3).pdf
-
E Бр 48/20 25. фебруар 2020 Милтон – Торонто СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Б Е О Г Р А Д Поводом објаве текста под насловом ’’У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве’’, који је објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, у понедељак 24. фебруара т.г. желимо да изнесемо следеће примедбе: 1. На службеној страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку не смеју се објављивати овакви, и текстови који се директно тичу живота Цркве, без претходног саветовања са свим члановима Епископског Савета? Нама је познато да Епископ Кирило, као ни ми, нисмо консултовани у вези са истим. Добили смо информацију да ни Владика Лонгин није консултован. 2. Исто тако у вези са писмом Епископског Савета Е.С. бр 1/20 од 15. фебруара т.г., такође објављеног на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, најмање двојица од петорице Епископа нису консултовани. 3. Свети Архијерејски Синод позивао је Епископе из САД да пониште све одлуке Сабора и да о томе обавесте Свети Архијерејски Синод, што није учињено све до седнице Епископског и Централног Савета, 30. новембра/1. децембра 2019. Намеће се питање зашто се чекало пола године да се Епископи из САД, и неки чланови Централног Савета, огласе директно јавности путем интернет страница сада пред сами ванредни Сабор, а не Светом Архијерејском Синоду са објашњењима благовремено? 4. И поред прихватања одлука Светог Архијерејског Синода да се нови устав за Епархије у САД поништи, исти је месецима био на званичној интернет страници једне од Епархија у САД, све до пре две седмице. Већи проблем је у томе што руководство црквених тела у САД, по најновијим саопштењима, даје до знања да су у најгорем случају погрешили само у процедури, али да је суштина мењања устава у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора, па и наводним ранијим одлукама Епископског Савета из 2015, и 2017 године. Цитира се као ауторитативан текст пароха вашингтонског који убеђује читаоце у исправност непостојећег процеса – ’’арондације устава’’, па још на основу одлуке СА Сабора. 5. Инсинуација да смо ми, док смо били Епископ источноамерички, у децембру 2015.године дали нашу сагласност за било какву реорганизацију Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, а камо ли по питању регистровања имовине је нетачна. У истом смислу, Његово Високопресвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, администратор Епархије буеносаjреске и јужноамеричке, као ни његов наследник Његово Преосвештенство Епископ Г. Кирило, нису учествовали у одлукама те природе. 6. На против, 4. јануара 2017., тројица Епископа из САД су одржала седницу без нашег знања, као ни знања Митрополита Амфилохија, у Либертивилу где су донели одлуке у вези са регистрацијом нових корпорација. Одлуке те седнице су цитиране у свим формативним документима нових корпорација као одлуке Епископског Савета, а ми смо о том састанку сазнали из докумената корпорације тек у јесен 2019. 7. Постојање тих једночланих корпорација, а поготово тзв. ’’Serbian Orthodox Dioceses in the USA’’ је сасвим случајно испливало на видело као последица конфузије која је настала после Црквеног сабора, јула 2019. Ако је то све било транспарентно, као што саопштења говоре, зашто се то није изнело ни пред Епископски савет, ни пред Централни савет, а камо ли пред Свети Архијерејски Синод раније? 8. По нашим сазнањима од учесника, нови устав ’’Српских Православних Епархија у САД’’, подељен је појединим члановима Сабора уз образложење да је то коначна верзија. Тако смо чули и у записнику седнице Централног савета, која је одржана уочи јулског ’’крњег’’ Сабора. Опет напомињемо да је, у најмању руку, комплетно заобиђен чл.33 Устава Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку, којим се налаже следеће: ’’одредбе овог Устава могу бити измењене и допуњене само на редовном или ванредном заседању Црквеног сабора, трочетвртинском већином гласова присутних делегата, уз сагласност Епископског Савета. Измене и допуне овог Устава потврђује Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве’’. Две Епархије, које чине кворум тога Сабора нису биле ни позване. 9. Саопштења наводе да су сви ови подухвати, јавни попут јулског Сабора, или нетранспарентни попут правне реорганизације, имали за циљ да заштите Српску Православну Цркву од легалног ризика или одговорности. Ми, због непоштовања постојећих одредаба важећег Устава смо управо сада изложени већем ризику него икада пре. 10. Конкретан пример тога да је Епархија канадска изложена ризику након ових немилих промена потврђује Статут Епархије канадске који гласи:’’ Српска православна епархија у Канади управља се на основу одредаба Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, одредаба 8.1 и одредаба овог Статута’’. 11. У вези са радом ванредног Црквеног сабора ми смо већ упутили своје примедбе Председнику Епископског савета Његовом Преосвештенству Епископу новограчаничко-средњезападноамеричком Г. Лонгину. Усмено смо добили сагласност да се дневни ред може променити јер је додељено веома кратко време за сам рад ванредног Сабора, док ће већи део Сабора бити посвећен регистрацији, и оброцима, а не времену за дискусију. 12. Овде морамо рећи и то да је и Епископски и Централни Савет у Чикагу 30. нов. - 1 дец. протекао у апологетским тоновима којима су наша браћа архијереји у САД образлагали исправност својих ставова и дејстава у вези ”новог устава за САД”. Тек на инсистирање епископа Митрофана и епископа Кирила а и уз смиреност и одлучност епископа Лонгина (као председавајућег Епископског савета) усвојен је став да се морају извршити све одлуке Светог Синода које су нам свима добро познате. 13. Могуће је да преко интернет страница има злонамерних напада на нашу браћу архијереје из САД, који су последица још незацељених рана од претходних раскола, и које смо и ми осудили у саопштењу са Централног савета у децембру прошле године. Али то није разлог да се a priori одбацује свака критика њиховог рада, нарочито око ”крњег” Сабора у Чикагу у јулу месецу прошле године. Подсећамо браћу Архијереје из САД да је критика Сабора из јула прошле године дошла са највишег места - од Светог Синода наше Цркве (и од готово свих архијереја с којима смо имали прилике да разговарамо на ту тему), а не од неких како се каже у поменутом тексту злонамерних људи са неидентификованих интернет адреса. 14. Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године. По свему судећи показује се да наша браћа Архијереји из САД (изузев надамо се епископа Лонгина), не прихватају одлуке Светог Синода наше Цркве, а још мање уважавају мишљења епископа Митрофана и епископа Кирила и понашају се као посебно тело, као што један од браће рече у јучерашњем интервјуу у више наврата: неки ”епископски савет у САД” који нема благослов нити Светог Синода нити Светог Сабора наше Цркве! Питамо се: да ли се у свему овоме огледа њихова борба за Истину и за јединство наше Свете Српске Православне Цркве?! Светом Архијерејском Синоду одани, ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН ЕПИСКОП БУЕНОСАЈРЕСКИ И ЈУЖНОЦЕНТРАЛНОАМЕРИЧКИ КИРИЛО *** пдф Е Бр 48 2020 Канада (3).pdf View full Странице
-
У среду, 4. марта 2020, Његова светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је сједиште Архиепископа Цариградске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама. У свом поздравном обраћању, Његово високопреосвештенство Архиепископ амерички г. Елпидофор је изразио радост због прилике да укаже добродошлицу Патријарху Српске православне цркве, истакавши дух сарадње међу двема црквама, посебно у Сједињеним Државама. Такође је нагласио константну подршку Васељенске патријаршије у вези са ситуацијом у Црној Гори. “Зато”, рекао је Архиепископ, “са братском љубављу и најдубљим поштовањем подржавамо напоре ваше Светости, по питању залагања за пријатељске односе, мир и јединство, молећи се увијек за здравље и духовни напредак Ваше светости, као и вјерника и свештенства Српске православне цркве”. У свом одговору Патријарх српски Иринеј, захвалио је Архиепископу Елпидофору на топлим ријечима и што га је позвао да се сретну на почетку Светог и Великог поста. Поменуо је историјске везе које српски и грчки народ дјеле још од времена Светог Саве у 13. вијеку. „Ми смо деца Византије. Изградили смо наше цркве гледајући на примјер Византије, додајући и свој јединствени печат, попут манастира Студенице.“ Патријарх Иринеј није само инсистирао на заједничким коријенима, већ и на духу братске помоћи и подршке, посебно у вријеме Првог свјетског рата, када је српска војска пронашла сигурност на Крфу, прије него што су се вратили да ослободе своје земље, или рецимо у скорије вријеме током рата на Косову и Метохији, а и данас са ситуацијом у Црној Гори. “Остајемо”, рекао је Патријарх, “чврсто и трајно повезани са грчким народом.” У пратњи Његове светости Патријарха Иринеја били су Преосвећена епископи шумадијски Јован и источноамерички Иринеј, као и протођакон Дамјан Божић. Неколико дана прије овог сусрета, Патријарх српски Иринеј присуствовао је ванредном Сабору Српске православне цркве у Сјеверној, Централној и Јужној Америци, који се 29. фебруара 2020. одржао у Клирвотеру на Флориди. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- архиепископ
- елпидофор:
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Ако су и намјере актуелног црногорског министра културе попут вербално исказаних „истина“ о девастацији Манастира Свете Тројице Пљеваљске од стране Српске православне цркве, јасно је каква судбина чека наше светиње ако доспију под неограничену заштиту оваквих представника државе. Након неконтролисаног политичког испада, током ког је предочио и наводне доказе за своје тврдње у виду фотографија инкриминисаних мјеста у Манастиру Света Тројица, јасно је да Богдановић треба што хитније да поднесе оставку или буде смијењен. Зар је нормално да особа која не говори истину буде министар? Устврдио је у својој острашћеној политичкој тиради Богдановић да су људи из Манастира Света Тројица у Пљевљима рушили фреске како би постављали инсталиције и дијелове црквеног мобилијара! Као доказ за своју тврдњу понудио је фотографију фреске на којој је направљен отвор, очигледно за одвод дима, којим је фреска драстично оштећена. Намјерно је заборавио да каже да је ријеч о вандализму који су направили комунисти још 1946. године, у намјери да уз помоћ пећи загрију Храм, у ком су организовали своје политичке скупове. Богдановић је, убједљивости ради, понудио још оваквих „доказа“ у виду фотографија из Свете Тројице, па је на једној од њих и фреска на којој се виде електричне инсталације. Тешку неистину изговорио је и у овом случају, јер се детаљ са показане фотографије уопште не налази у нашој светињи већ је, очигледно, ријеч о неком фрескопису новијег датума, што лако може констатовати и потпуни лаик. Уколико нас на овакав начин будете вукли за језик спремни смо у наредним данима истински документовано посвједочити како је, све под „стручном“ инспекцијском присмотром надлежних државних органа Црне Горе, недавно реконструисана кровна конструкција цркве Свете Тројице у манастирском комплексу у Пљевљима. Тако „стручно“ да је реално могуће да се сваког тренутка, без видљивог разлога, уруши! Ако без истинског повода наставите да блатите вјековима часна и вјери православвној одана братства и сестринства наше светиње мораћете јавности објаснити који је то стручни надзор одобрио пројекат и извођење најобичнијих (!) електро инсталација на недавно реконструисаном, законом заштићеном, манастирском конаку, који је готово сасвим направљен од дрвета и прије неколико година само сплетом срећних околности преживио пожар. Има још тога много, и биће, ако ви будете. А можда и не будете. Ми јавност, а и у културу залуталог министра Богдановића, желимо да подсјетимо на једно од највећих страдања пљеваљске светиње, које на жалост нису приредили окупатори већ наша браћа отрована сатанском идеологијом, на које, макар у третману вјерских питања, у много чему подсјећа идеологија његове партије. Наиме, предочавамо дио извјештаја Светог Синода Српске православне цркве, након дивљања комуниста на празник Свете Тројице, јуна мјесеца 1948. године: – На дан духова ове године осам до десет омладинаца, под руководством одраслих људи, а под покровитељством органа власти, ушли су у храм у Манастир Св.Тројице код Пљеваља, Епархија будимљанска – полимска. Ушли су под капама и цигаретама у зубима и играли коло пред самим олтаром. Том приликом псовали су и хулили на Бога и Светиње а онда почели рушити по цркви, разбијати кандила, обарати свијећњаке, претурати пјевнице са књигама и док је народ протестовао са сузама али им није смио ништа јер су били наоружани револверима. Најпослије су полупали све прозоре на цркви онда вршили нужду уза саму цркву а потом изметом измазали икону Свете Тројице… Не поновило се, а да се не би поновило НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ! У Пљевљима, 10.02.2020. године Пљеваљски одбор за одбрану светиња Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- саопштење
- пљеваљског
- (и још 8 )
-
Света црква прихвата трансплатацију органа, тркива и ћелија, као и све остало везано за здравље човека и борбу са смрћу, с посебном пажњом, разумевањем и неопходном озбиљношћу. У потпуности разуме далекосежност проблема, као и могућност коју трансплатација пружа тако да Црква има огроман дуг према друштву, медицинској пракси, примаоцима и потенцијалним донорима. У овом случају Црква жели да помогне примаоцу, али да се притом не заборави на поштовање према донору и он да не буде потцењен. Православна црква благосиља човекову жељу за проширењем граница свога овоземаљског живота, видећи у томе могућност покајања, добрих дела и духовног развоја, испуњење божанског позива: „Буди свети, као што ја сам свети /Господ Бог твој/” (3 Мојс. 11,44). Мудрост Светога Писма нас учи да је човек „круна стварања“ - „слика и прилика“ божанске Личности - и у испуњењу своје сврхе он је веза између Створитеља и твари. Човек је одраз Божанског, јер створење казује о свом Створитељу. Најсавршенији дар који је човеку дало беспочетно и безгранично Биће јесте његова слобода. Слобода је самостални чин воље дат човеку као духовном бићу. Људска личност има право дано јој од самог Бога да усмерава своју вољу ка прихватању или одбацивању одлука. Све што се односи на живот, смрт и духовну слику човека, подразумева добровољни израз личног става. Без слободе љубав не постоји, а „Бог је љубав” (1. Јованова 4,8). Бугарска православна црква прихвата донорство, а у пројекцији - трансплантацију, као манифестацију љубави, као врсту алтруизма. Љубав значи несебичну и безрезервну преданост, управо као што је Свемогући у својој неизмерној милости испунио свет благима за све - „Добар је Господ према свима, а Његове милости су на свим Његовим делима“ (Пс 145,9). Донор значи „дародавац“, човек који поклања не само орган, него живот и наду. Донирати значи донети свесну, неприсиљену и слободну одлуку. Донирати значи показати љубав и саучешће. У људској љубави Свевишњи говори. Изван слободне воље одлука никад није аутентична. Пристанак је неповредиви чин појединца, израз његовог личног избора. Ето зашто је неприхвативо господарење над туђом вољом која се „подразумева" као да је лична. У овом случају, „подразумевана“ слободна воља изражава интерес, а Црква га одбацује као морално неприхвативо, јер то нарушава пристанак. Не постоји чин давања изван свесног пристанка. Црква потврђује своје учење да је човек јединствен и непоновиви идентитет: психофизичка веза између његове вечне душе и његовог тела, а не да је тек биолошко биће. Човек није предуслов за себе, јер његово постојање је дар од Бога. Иако је живот дат човеку тако да он има право да га чак и дарује свом ближњему као жртву Свемогућем, људска душа и људско тело припадају само човеку и Богу. Бугарска православна црква не прихвата да непријављено одбијање треба тумачити као пристанак, јер недостатак одбијања, осим могуће сагласности, може бити последица многих других разлога - као што су недостатак информација, недостатак могућности изражавања воље, и не на последњем месту - недостатак одлуке. Постоје три основне тачке на основу којих Црква прихвата трансплантацију: 1.Црква је свесна своје хумане дужности према примаоцу који жели да живи, но себе радије доживљава као заштитника донора који треба да буде слободан у избору, односно да слободно изабере да ли ће постати такав и дати свој орган. Црква из било којег разлога или повода неће жртвовати дужно поштовање према донору из потребе да прималац преживи. Наиме, овде би циљ требало да буде добровољно давање од стране донора, а не да се продужи живот примаоца по сваку цену. Прималац прихвата само телесни орган из смртног тела, док донор даје покретом своје душе, која је бесмртна. Што је душа узвишенија од тела, то је већа духовна корист даваоца од биолошке користи примаоца, јер је „блаженије дати неголи узимати“ (Дап. 20,35); 2. Приликом давања органа мора се узети у обзир „свесни пристанак“ донора, односно донор мора бити свестан својих поступака или, ако се из неког разлога налази у можданој смрти, треба да је слободно и неприсилно дао пристанак за узимање његових органа. Донор увек мора бити давалац; 3. Црква може прихватити трансплантацију само као манифестацију љубави, узајамности или самопожртвовања лишену сваке врсте себичности. Али она их никада неће прихватити ако су израз похлепе и самољубља, отуђујући донора од самог његовог дара. У погледу мождане смрти, захтева се тачно испуњење међународно прихваћених критеријума за дијагнозу мождане смрти. Зато је потребно: 1. Поуздана и јасна констатација узрока мождане смрти; 2. Потврда мождане смрти треба да се донесе на основу постојећих клиничких, инструменталних и лабораторијских критеријума од стране стручне комисије, која има да буде независна од тимова за трансплантацију; Имајући у виду све напред наведено, следи да је давање органа од стране донора који је пао у мождану смрт, као и трезвен и свестан пристанак здраве особе да дарује свој орган свом сабрату у невољи, акт алтруизма и љубави, и у сагласности је са учењем и мишљењем наше Цркве. Дужност Цркве је да заштити донорску институцију, њену праксу и чланове везане за њу од било каквог могућег оскврнављења, нехотичне дијагнозе или журбе у испуњавању критеријума за мождану смрт, комерцијализацију или договор било које врсте у погледу давања органа, избора примаоцима на основу расистичких критеријума, кршење листе чекања за одговарајућег донора итд. Закључак Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија благосиља трансплантације под следећим условима: 1. Строго и регулисано придржавање основних биоетичких принципа; 2. Одређивање мождане смрти требало би да се врши према строго дефинисаним клиничким критеријумима, путем високо специјализованих инструменталних анализа (ангиографије, МРИ, и др. метода) од стране апсолутно независне (екстерне) комисије. Дијагнозу мождане смрти без спровођења инструменталних доказних анализа Црква не би могла прихватити; 3. Писмено изражени пристанак (воља) донора и његових рођака које органе, ћелије и ткива могу бити узети у случају мождане смрти, а не претпоставка начелног пристанка на донорство; 4. Цео процес клиничке трансплантације треба да буде усклађен и проведен од стране одобрених националних болница за трансплантације које имају поверење јавности и у стању су да обезбеде најбољи начин испуњења процедуре установљавања мождане смрти и заштиту права донора проведу у потпуности, и обезбеде највиши степен успеха поступка трансплантације, у интересу примаоца; 5. Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија задржава право измене свога става у случају измене законодавства и закона о трансплантацији. С бугарског превео, јереј Михаило Станковић Извор: Инфо-служба СПЦ
-
У вези са опасном ситуацијом у којој се нашла канонска Православна Црква у Црној Гори, у суботу 28. децембра 2019 године одржана је сједница (уз помоћ савремених средстава веза) Светог Синода РПЦ, чији чланови су једнодушно подржали Патријаршијску и Синодску посланицу поводом ситуације у Црној Гори. Његовој Светости, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху Српском г. Иринеју, Његовом Високопреосвештенству, Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију Његовом Преосвештенству Епископу милешевском г. Атанасију Његовом Преосвештенству Епископу захумско-херцеговачком г. Димитрију Његовом Преосвештенству Епископу диоклијском г. Методију Ваша Светости, љубљена у Господу сабраћо архијереји, уважено свештенство, драга браћо и сестре! Са болом и бригом примили смо вијест да је Скупштина Црне Горе усвојила дискриминаторни закон, који је уперен против Српске Православне Цркве, као и о драматичним догаћајима који су услиједили послије тога. У име све пуноће Руске Православне Цркве изражавамо Вам наше најдубље, најискреније и најсрдачније састрадавање и саосјећамо са Вама, а у вези са ужасном самовољом полиције, која је вјернике, на челу са Преосвећеним епископом диоклијским Методијем, тукла и унижавала. Осјећамо посебну горчину због непоштовања већинске воље грађана који су били и остају чланови Цркве Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, а које су показали доносиоци овог закона. Управо та Црква, као љубећа мајка, духовно је родила и непрестаном бригом вјековима је у држављанима Црне Горе васпитавала љубав према истини и слободи. А данас, њени храмови и манастири, који свједоче о живој вјери и благочестивости покољења која су их градила, налазе се пред опасношћу раскрчмљавања. Покушај постављања питања законитости права вјерских организација послије дугогодишњег власти богоборачког режима, који је обесправио те исте организације, сада изгледа као циничан ударац по Цркви, која обнавља оно што је била изгубила у временима гоњења. Нови Закон о слободи вјероисповијести је само акт подршке расколу, који има за циљ да ослаби Канонску цркву и да покуша да је стави у потчињени и зависни положај у односу на државу – што је тим неправедније с обзиром да је Црна Гора секуларна држава. Самовољно и незаконито улазећи у област канонског права, власти Црне Горе поричу очигледни и лако доказиви континуитет канонске Цркве, инсистирајући на њеној регистрацији, којом се Цркви одузима правни субјективитет и оставља је без заштите пред нападима агресивног национализма. У Руској Православној Цркви, на свом примјеру знамо, да је раскол највећа свенародна трагедија. Политичким властима у Црној Гори, као и у Украјини, циљ је подривање народног јединства, и исте већ дуже вријеме подржавају расколнике, видећи у њима инструмент којим могу ослабити канонску Цркву. Дрво које су одгајили донијело им је отровне плодове новог ”државничког мишљења”, у којем раскол има улогу покретачке силе препорода друштвене свијести. Та болна трансформација нанијела је Украјини незацјељиве ране братоубилачког рата. С тугом примјећујемо, да исте последице пријете и вашој држави, гдје су јасно уочљиве паралеле и сличности са украјинском ситуацијом. У објема државама су усвојени дискриминаторни закони, који су дали правну основу за отимање црквених храмова, манастира и остале имовине. Већ дужи низ година расколници у Црној Гори уз помоћ власти покушавају да отму храмове канонске Цркве – као и у Украјини. Са тог разлога, наша браћа у Црној Гори тако јасно разумију страдања Божјег народа у Украјини, и труде се да га сваком приликом подрже у искушењима која их нападају. Сада се обраћамо свим Помјесним Православним Црквама са позивом да подрже канонску Цркву у Црној Гори. На опасност која се надвила над њом, не смије нико од нас да гледа као на неку далеку и туђу. То, што покушавају да наметну вјерницима Црне Горе, сјутра може да се догоди било којој Помјесној Цркви. Обраћамо се светској јавности са позивом да не допусти отимање права вјерским заједницама у Црној Гори. Озбиљне примједбе на нови Закон о слободи вјероисповијести раније је изнијела и Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија, прим. прев. ). Очигледно, да поменути законски акт игнорише вољу већине народа Црне Горе. Напомињемо да је државно руководство, које је узело курс за прављење ”нове цркве” која би служила њиховим политичким циљевима, овим законским актом грубо погазило члан 14 Устава Црне Горе, који гарантује одвојеност вјерских заједница од државе. Позивамо руководство Црне Горе да се призову памети и да, умјесто митских ”великосрпских шовиниста”, у православним вјерницима препознају своје дједове, очеве и мајке, браћу, сестре и дјецу. Немогуће је и бесмислено је проглашавати канонску Цркву која окупља око себе огромну већину грађања, проводником туђег и непријатељског утицаја. Усвојени закон не омогућава слободу вјероисповијести, већ је уперен на отуђивање народа од многовјековног историјског памћења и наслијеђене од предака духовне традиције. Гласање у Скупштини Црне Горе покренуло је процесе, који у предвидљивој будућности могу имати жалосне последице, као што су масовно нарушавање права вјерујућих, отимање храмова од законских власника и прекрајање црквеног иметка. Све то смо већ видјели на дјелу у Украјини, гдје су били усвојени слични закони, али мијешање тамошњих политичара у питања устројства црквеног живота није могло да поколеба духовни темељ канонске Цркве нити да од Цркве одвоји вјерни народ. Штавише, то мијешање је довело лице, које је предњачило у жељи да Цркву претвори у свој политички инструмент, до губитка највишег државног положаја! Напади на Цркву Божију не остају без казне. Народ неће опростити нападе на његове светиње, а Бог ће их такође казнити осудом у вјечности. Молимо се Свемилостивом Господу, да Он дарује своју свесилну помоћ архипастирима, пастирима, свим вјерним чадима канонске Православне Цркве у Црној Гори, да уразуми оне на којима лежи одговорност за грађански мир и сагласје у држави. Са љубављу у Господу + Кирил, Патријарх московски и цијеле Русије Чланови Светог Синода Руске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
- 5 коментара
-
- црној
- ситуацијом
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
У вези са опасном ситуацијом у којој се нашла канонска Православна Црква у Црној Гори, у суботу 28. децембра 2019 године одржана је сједница (уз помоћ савремених средстава веза) Светог Синода РПЦ, чији чланови су једнодушно подржали Патријаршијску и Синодску посланицу поводом ситуације у Црној Гори. Његовој Светости, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху Српском г. Иринеју, Његовом Високопреосвештенству, Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију Његовом Преосвештенству Епископу милешевском г. Атанасију Његовом Преосвештенству Епископу захумско-херцеговачком г. Димитрију Његовом Преосвештенству Епископу диоклијском г. Методију Ваша Светости, љубљена у Господу сабраћо архијереји, уважено свештенство, драга браћо и сестре! Са болом и бригом примили смо вијест да је Скупштина Црне Горе усвојила дискриминаторни закон, који је уперен против Српске Православне Цркве, као и о драматичним догаћајима који су услиједили послије тога. У име све пуноће Руске Православне Цркве изражавамо Вам наше најдубље, најискреније и најсрдачније састрадавање и саосјећамо са Вама, а у вези са ужасном самовољом полиције, која је вјернике, на челу са Преосвећеним епископом диоклијским Методијем, тукла и унижавала. Осјећамо посебну горчину због непоштовања већинске воље грађана који су били и остају чланови Цркве Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, а које су показали доносиоци овог закона. Управо та Црква, као љубећа мајка, духовно је родила и непрестаном бригом вјековима је у држављанима Црне Горе васпитавала љубав према истини и слободи. А данас, њени храмови и манастири, који свједоче о живој вјери и благочестивости покољења која су их градила, налазе се пред опасношћу раскрчмљавања. Покушај постављања питања законитости права вјерских организација послије дугогодишњег власти богоборачког режима, који је обесправио те исте организације, сада изгледа као циничан ударац по Цркви, која обнавља оно што је била изгубила у временима гоњења. Нови Закон о слободи вјероисповијести је само акт подршке расколу, који има за циљ да ослаби Канонску цркву и да покуша да је стави у потчињени и зависни положај у односу на државу – што је тим неправедније с обзиром да је Црна Гора секуларна држава. Самовољно и незаконито улазећи у област канонског права, власти Црне Горе поричу очигледни и лако доказиви континуитет канонске Цркве, инсистирајући на њеној регистрацији, којом се Цркви одузима правни субјективитет и оставља је без заштите пред нападима агресивног национализма. У Руској Православној Цркви, на свом примјеру знамо, да је раскол највећа свенародна трагедија. Политичким властима у Црној Гори, као и у Украјини, циљ је подривање народног јединства, и исте већ дуже вријеме подржавају расколнике, видећи у њима инструмент којим могу ослабити канонску Цркву. Дрво које су одгајили донијело им је отровне плодове новог ”државничког мишљења”, у којем раскол има улогу покретачке силе препорода друштвене свијести. Та болна трансформација нанијела је Украјини незацјељиве ране братоубилачког рата. С тугом примјећујемо, да исте последице пријете и вашој држави, гдје су јасно уочљиве паралеле и сличности са украјинском ситуацијом. У објема државама су усвојени дискриминаторни закони, који су дали правну основу за отимање црквених храмова, манастира и остале имовине. Већ дужи низ година расколници у Црној Гори уз помоћ власти покушавају да отму храмове канонске Цркве – као и у Украјини. Са тог разлога, наша браћа у Црној Гори тако јасно разумију страдања Божјег народа у Украјини, и труде се да га сваком приликом подрже у искушењима која их нападају. Сада се обраћамо свим Помјесним Православним Црквама са позивом да подрже канонску Цркву у Црној Гори. На опасност која се надвила над њом, не смије нико од нас да гледа као на неку далеку и туђу. То, што покушавају да наметну вјерницима Црне Горе, сјутра може да се догоди било којој Помјесној Цркви. Обраћамо се светској јавности са позивом да не допусти отимање права вјерским заједницама у Црној Гори. Озбиљне примједбе на нови Закон о слободи вјероисповијести раније је изнијела и Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија, прим. прев. ). Очигледно, да поменути законски акт игнорише вољу већине народа Црне Горе. Напомињемо да је државно руководство, које је узело курс за прављење ”нове цркве” која би служила њиховим политичким циљевима, овим законским актом грубо погазило члан 14 Устава Црне Горе, који гарантује одвојеност вјерских заједница од државе. Позивамо руководство Црне Горе да се призову памети и да, умјесто митских ”великосрпских шовиниста”, у православним вјерницима препознају своје дједове, очеве и мајке, браћу, сестре и дјецу. Немогуће је и бесмислено је проглашавати канонску Цркву која окупља око себе огромну већину грађања, проводником туђег и непријатељског утицаја. Усвојени закон не омогућава слободу вјероисповијести, већ је уперен на отуђивање народа од многовјековног историјског памћења и наслијеђене од предака духовне традиције. Гласање у Скупштини Црне Горе покренуло је процесе, који у предвидљивој будућности могу имати жалосне последице, као што су масовно нарушавање права вјерујућих, отимање храмова од законских власника и прекрајање црквеног иметка. Све то смо већ видјели на дјелу у Украјини, гдје су били усвојени слични закони, али мијешање тамошњих политичара у питања устројства црквеног живота није могло да поколеба духовни темељ канонске Цркве нити да од Цркве одвоји вјерни народ. Штавише, то мијешање је довело лице, које је предњачило у жељи да Цркву претвори у свој политички инструмент, до губитка највишег државног положаја! Напади на Цркву Божију не остају без казне. Народ неће опростити нападе на његове светиње, а Бог ће их такође казнити осудом у вјечности. Молимо се Свемилостивом Господу, да Он дарује своју свесилну помоћ архипастирима, пастирима, свим вјерним чадима канонске Православне Цркве у Црној Гори, да уразуми оне на којима лежи одговорност за грађански мир и сагласје у држави. Са љубављу у Господу + Кирил, Патријарх московски и цијеле Русије Чланови Светог Синода Руске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.