Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'верске'.
Found 46 results
-
Одбранимо своје право на похађање Верске наставе
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Јавно указивање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на злонамерно поступање неких директора основних и средњих школа у Републици Србији према сопственим ученицима и њиховим родитељима (путем Инстаграма Патријарха Порфирија) - изазвало је буру реакција у јавности, саопштава Информативна служба СПЦ и наставља: Допис Председника Скупштине Општине Трстеник под бр: Сл/2024 од 01. 07. 2024. године (доле) јавно је сведочанство да су поједини државни органи узели у обзир апел Његове Светости и установили тачност Његових тврдњи. Нажалост, допис сведочи да се ни после две године од апела ствари нису значајно промениле. Довољно је напоменути да је у току школске 2023/24. године просветна инспекција утврдила неправилности у вези са извођењем Верске наставе у чак двадесет и једној београдској школи. У појединим београдским гимназијама групе за Верску наставу садржале се неретко и више од 45 ученика, што је практично онемогућило извођење наставе. Овим путем још једном апелујемо на јавност, пре свега на родитеље и ученике, и позивамо их да остваре и одбране своје право на похађање Верске наставе ма којој верској заједници припадали. Позивамо директоре школа и надлежне органе да заштите и поштују права верујућих људи и њихове деце који су апсолутна већина у нашем друштву. Објаву Свјатјејшег Патријарха српског од 27. јуна 2024. године на Инстаграму можете видети ОВДЕ, а у наставку је Допис Председника Општине Трстеник директорима Основне и Средње школе у овом граду. Извор: Информативна служба СПЦ -
Обавештење о конкурсу за посао наставника Верске наставе у АЕМ
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Поштовани, обавештавамо вас да ће Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке интервју за посао наставника Верске наставе у школама на територији Архиепископије београдско-карловачке, обавити од 17. до 21. јуна 2024. године. Пријављивање ће се обавити у просторијама Одбора за верску наставу у згради Патријаршије, ул. Краља Петра бр. 5, соба 25, од 27. маја до 31. маја 2024. године, од 7:30 до 14:30 часова. У складу са чл. 140 Закона основама система образовања и васпитања („Сл. Гласник РС“ бр. 88/2017, 27-2018 – др. закон, 10/2019, 27/2018 – др. закон, 6/2020 и 129/2021), пријаву на конкурс могу поднети кандидати које су: Дипломирали на теолошким студијама другог[1], и трећег степена[2]; Дипломирали на релевантним нетеолошким студијама[3] другог, и трећег степена, под условом да имају стечену диплому теолошких студија првог степена[4]. Ради попуњавања Листе замена, пријаву на конкурс могу поднети и кандидати које су: Дипломирали на теолошким студијама првог степена, под условом да су уписали други степен теолошких, или релевантних нетеолошких студија[5]. Дипломирали на нетеолошким студијама првог степена, под условом да су уписали други степен теолошких студија. Изузетно, пријаву на конкурс могу поднети и: Свршени студенти првог степена теолошких студија. Студенти на завршној години теолошких студија првог степена. Приликом пријављивања на конкурс обавезно је предати следећа документа: Оверену фотокопију Дипломе студија првог, другог и евентуално трећег степена студија. (У случају да кандидат још није дипломирао на уписаном студијском програму, подноси се Уверење о студирању); Извод из Матичне књиге рођених (оригинал); Изјаву парохијског свештеника да кандидат води уредан црквени живот; Препоруку за рад у просвети, од лица која су запослена у настави (професора са факултета, ментора који је водио стручну праксу, и других); Биографију кандидата (у биографији обавезно навести контакт телефон и е. адресу); Фотографију 3,5cm x 4,5cm. Напомена: Кандидати који канонски не припадају Архиепископији београдско-карловачкој, на радном месту вероучитеља у Архиепископији београдско-карловачкој не могу бити ангажовани без благослова свог надлежног архијереја, који морају доставити пре почетка школске године. Кандидати који се буду пријавили биће накнадно обавештени о тачном распореду и времену интервјуа. Са благословом, Председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Епископ новобрдски Иларион [1] Други степен студија у смислу овог Обавештења односи се на мастер студије (најмање 300 ЕСПБ) и специјалистичке академске студије (најмање 360 ЕСПБ). [2] Трећи степен студија у смислу овог Обавештења односи се на докторске студије (480 ЕСПБ). [3] Релевантне нетеолошке студије у смислу овог Обавештења јесу студије из области педагошких наука, као и интердисциплинарне, мултидисциплинарне и трансдисциплинарне студије које са другим областима комбинују теолошке области, или области педагошких наука. [4] Први степен студија у смислу овог Обавештења односи се на четворогодишње основе студије (најмање 240 ЕСПБ). [5] Видети фусноту бр. 3. Извор: Информативна служба СПЦ-
- наставника
- посао
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Извор: https://pravoslavlje.spc.rs https://eparhijabacka.info/2024/02/02/vladika-backi-irinej-posle-dve-decenije-ponovo-se-borimo-za-elementarno-pravo-roditelja-i-djaka-na-izbor-verske-nastave/
-
Епархија рашко-призренска још једном изражава дубоку забринутост због учесталих случајева обијања наших храмова на Косову и Метохији Епархија рашко-призренска изражава дубоку забринутост због најновијих у низу напада на верске објекте српске православне цркве на Косову и Метохији, у општини Зубин Поток. Дана 1. Фебруара 2022. године, у селу Зупче, полиција је ухапсила косовског Албанца из села Кошутово, који се основано сумњичи за серију обијања и пљачки српских православних храмова на северу Косова и Метохије. Само у року од месец дана црква Св. Отаца у Зупчу обијена је два пута и то: 26. 12. 2021. године, као и 18. 1. 2022. када је на цркви поломљен прозор и однета одређена сума новца. Црква Вазнесења Господњег у Јагњеници такође је два пута обијана, при чему је начињена материјална штета. Приликом обијања цркве и црквене сале Св. Јована Крститеља у Доњим Варагама 30. 1. 2022. године, починиоц је оскрнавио православне иконе у и однео новац који је тамо нашао. Напади на српске православне храмове на Косову и Метохији се континуирано дешавају и посебно су учестали последњих месеци. Највећим делом ови напади на цркве и приватну имовину имају етничку и верску позадину јер су усмерени конкретно против српске заједнице, чије присуство некоме очигледно смета. Ова серија пљачки и напада изазвала је узнемиреност међу локалним српским становништвом, које тражи јачу заштиту органа реда. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
-
Поглавари свих традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији упутили су 22. новембра 2021. године заједничку поруку председнику Републике Србије г. Александру Вучићу, председнику Скупштине Републике Србије г. Ивици Дачићу, председнику Владе Републике Србије гђи Ани Брнабић и министру просвете, науке и технолошког развоја г. Бранку Ружићу, којом указују на проблеме везане за извођење предмета Верска настава и начин превазилажења тих проблема. Патријарх српски Порфирије, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија и Бискуп зрењанински Ладислав Немет, Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић, Бискуп Словачке Евангеличке Цркве а.в. Јарослав Јаворник, бискуп Реформатске Хришћанске Цркве Бела Халас и Велики рабин Србије Исак Асиел апелују на све релевантне институције у држави да се тренутни статус Верске наставе у школском систему што пре измени и изражавају чврсту наду и добру веру да ће Цркве и верске заједнице заједнички са државом Србијом, по угледу и пракси из времена када се Веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Патријарх Порфирије и представници Цркава и верских заједнице у Србији предложили су највишим државним функционерима: - да Веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета; - да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; - да се избор између Верске наставе и наставе алтернативног предмета врши на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између Верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; - да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом Цркве, односно верске заједнице, да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован, уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те Цркве, односно верске заједнице; - да Цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем Верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина преложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе Веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј учествовао је, у четвртак, 4. новембра 2021. године, на Међународном експертском панелу Двадесет година Верске наставе у Републици Србији, који је одржан на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Пленарна излагања на тему „Верска настава у светлу европских искустава” одржали су истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: професор др Герхард Роберс, професор др Силвио Ферари и професор др Атанасиос Стојанидис, док су излагањâ на тему „Верска настава у светлу српских искустава” одржали Епископ бачки др Иринеј, професор др Сима Аврамовић и професор др Војислав Миловановић. Ваша Светости, Преосвећена браћо архијереји, Преузвишени господине надбискупе и остали присутни бискупи, часни оци свештеници, господо имами, уважени господине рабине, поштована господо професори и стручњаци из различитих научних дисциплина, Рекао бих на почетку да ми старији морамо признати и јавно посведочити да је пре неке три-четири деценије било тешко замислити један овакав скуп: на Богословском факултету Српске Православне Цркве и београдског Универзитета, уз Патријарха српског су се сабрали представници свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, представници наше државе у лицу првог потпредседника Владе Републике Србије, који је уједно и министар просвете, науке и технолошког развоја, заједно са директором Управе за Цркве и верске заједнице, и познати и признати европски експерти за питања односа Цркве, државе и друштва у ужем и ширем смислу, да би сви заједно пронашли и предложили одговарајућа решења којима би се унапредила верска настава у Србији и били елиминисани елементи дискриминације који, нажалост, још увек реално постоје, нарочито по питању статуса вероучитељâ у поређењу са статусом и положајем других наставника, као и запослених у Србији уопште. Благодаримо Богу што је, на основу сарадње и међусобног поверења традиционалних Цркава и верских заједница и опредељености кључних људи у држави, коју је у овом послу оличавао овде присутни уважени професор др Војислав Миловановић, Влада Републике Србије у лето 2001. године, донела Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и алтернативног предмета у основној и средњој школи, да би верска настава потом била укључена у Закон о основној школи и у Закон о средњој школи, а у школама се појавила септембра школске 2001/2002. године. Од тада до данас верска настава је прошла кроз различите фазе. У нашој земљи, која је тих година настојала да се ослободи марксистичког једноумља у облику титоизма, још је било жестоких отпора поновном увођењу верске наставе у јавне школе. Отпора је било чак и у најближем окружењу тадашњег премијера, покојног др Зорана Ђинђића. Противљење ставу наше државе да верујући људи имају право на верско образовање у школама, ни најмање не доводећи у питање права оних који то не желе, постоји у одређеној мери и до дана данашњега, гдекад чак и у неким круговима ресорног министарства. Верска настава је, штавише, морала да буде брањена и на Уставном суду Србије. Хвала Богу, одбрањена је. То нам могу посведочити и наши драги гости, господа професори Роберс и Аврамовић, као правници и експерти који су итекако заслужни за ту одбрану веронауке у школама. Мој је лични утисак да су проблеми који су и даље присутни, а које је Његова Светост Патријарх већ у свом уводном излагању назначио, исто тако последица идеолошки мотивисаних притисака који постоје и у институцијама и ван њих. С обзиром на то да је г. Ружић, актуелни министар просвете, показао не само добру вољу према Српској Православној Цркви и осталим Црквама и верским заједницама у земљи него и разумевање положаја и места верујућих људи у друштву, а уз то и верског образовања у целини, па, самим тим, и верске наставе у основним и средњим школама као изузетно важног саставног дела и верског и општег образовања. Оно, уз друге садржаје, сачињава и мисију Цркве и сваке верске заједнице. Ми смо, не сумњајући у повољан исход, с помоћу Божјом кренули у решавање преосталих проблема. С обзиром на то да сам у дужем периоду председник Владине Комисије за верску наставу сматрам својом дужношћу да, у општим цртама, укажем на решења која ми, представници Цркава и верских заједница у тој Комисији, видимо као целисходна, а у исто време демократична и усклађена са законом или их је могуће предвидети у изменама закона, уз поштовање начелâ уставности и демократских начела уопште. Посреди су, по моме мњењу, следећа три питања: радно-правни статус вероучитељâ, статус предмета и вршење надзора над радом предавача. 1. Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету се именује и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Кандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место. 2. Поновићу став Његове Светости да је неприхватљиво да верска настава буде само изборни наставни програм. Неопходно је вратити јој статус редовног, обавезног школског предмета, а исти статус треба да има и алтернативни предмет, код нас назван грађанско васпитање. (Узгред буди речено, тај назив не сматрам адекватним стога што су ученици веронауке такође грађани, грађани као и сви други, и стога што и веронаука васпитава бар онолико колико и остали предмети, ако не и више.) Исто тако, наставу из ових предмета нужно је организовати на нивоу одељењâ, а не на нивоу групâ, без обзира на број ученика пријављених за верску наставу из било које од традиционалних Цркава и верских заједница, односно без обзира на број ученикâ који ће похађати часове грађанског васпитања. У том случају, како је и било раније, часови из тих предмета одржавају се истовремено. Овакво решење било је изричито формулисано у поменутој Уредби о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи („Службени гласник Републике Србије“, бр. 46/2001): „Верска настава се организује и изводи за традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици, без обзира на број верникâ у одређеној средини“. Правило је поштовано одређени број година после тога, али је потом у пракси укинуто једностраном одлуком министарства просвете, без консултације са Црквама и верским заједницама и без уважавања цитиране Уредбе Владе Србије. Применом прописâ Уредбе обезбедила би се сталност часова верске наставе и алтернативног предмета у распореду и биле би отклоњене тешкоће и фактичка дискриминација с којима се наставници тих предмета суочавају због немогућности да се поуздају у сталност распореда часова које држе. Организовањем наставе на нивоу одељењâ омогућује се континуитет рада и међусобно познавање учесникâ у наставном процесу, што у досадашњем систему међуодељењских група није био случај јер су групе бивале расформиране и поново формиране сваке године, због прилагођавања у оквиру распореда часова. Даље, избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета (грађанског васпитања) треба да се врши на почетку првог и на почетку петог разреда основног образовања, као и на почетку првог разреда средњег образовања. Законом ваља предвидети да се родитељи, односно старатељи ученикâ основне школе и ученици средње школе опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље наставе у школи, током којих се организује представљање наставникâ оба предмета, уместо да се опредељују приликом уписа одговарајућег разреда основног, односно првог разреда средњег образовања. Остваривање васпитно-образовних циљева верске наставе могуће је само уколико се обезбеди континуитет наставе у оквиру једног или више циклуса од првог до четвртог разреда и од петог до осмог разреда основног образовања, односно у оквиру циклуса средњешколског образовања. Цркве и верске заједнице имају право да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у духу аутентичности учења Цркве или верске заједнице и на основу моралног профила самог вероучитеља. Директори школа имају дужност да омогуће вршење тог надзора. Лице које испуњава законске услове за вршење надзора именује Министар на основу препоруке, односно именовања од стране Цркве или верске заједнице. Хвала вам на пажњи и стрпљењу! Извор: Телевизија Храм
-
Експертска излагања о значају и месту верске наставе у Србији
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У оквиру Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији који се одржава 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, пленарно излагања на тему Верска настава у светлу европских искустава одржали су истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; док су излагања на тему Верска настава у светлу српских искустава одржали Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић. Др Герхард Роберс, дугогодишњи професор јавног права на Универзитету у Триру, у оквиру кога је био директор Института за европско уставно право и Института за правну (законодавну) политику, истакао је да се конфесионална веронаука предаје у јавним школама већине европских земаља: -То је, на пример, случај у Шпанији, Португалу, Немачкој, Италији, Аустрији, Србији, Мађарској, Пољској, у Алзасу и Лорени у Француској, као и у школама Европске уније (scholae Europae). Ради се о утврђеном међународном стандарду. Држава мора да се постара да се у државним школама младом нараштају предаје пун обим знања, како би његови припадници могли развити сопствену личност. Штавише, када су деца дужна да похађају школу дуже време, држава мора да се постара да могу да живе у складу са својом вероисповедањем. То се постиже конфесионалном верском наставом која подучава о истини према веровању верске заједнице. Секуларна држава нема надлежност да одлучује или подучава о верској истини. Стога, конфесионално верско образовање у државним школама не представља уступање надлежности државе верским заједницама, већ област сарадње у којој сваки од партнера задржава своје специфичне надлежности. Реч је о раздвајању у смислу задатака и сфера, а не геометријских области. Различите институције се старају о истим људима, али из различитих углова, са различитим задацима и различитим интересима. -Садржај конфесионалне веронауке и лично владање вероучитеља у складу са верским правилима спадају у надлежност верских заједница. Обично се наставни планови и програми конфесионалне верске наставе развијају у блиској сарадњи конкретне верске заједнице и државе. Обавезе лојалности које захтевају одговарајуће лично владање према учењу конкретне верске заједнице су општа одлика у државама које имају конфесионално верско образовање у школама и када су вероучитељи запослени или плаћени од стране државе. Као примери, међу многим другима, могу послужити: област Алзас-Мозел у Француској, Шпанија, Аустрија, Енглеска и Немачка. То је, такође, случај у другим деловима света попут Аустралије и Новог Зеланда. Поштовање обавеза лојалности, успостављених од стране верске заједнице, представља професионални услов за наставнике конфесионалне веронауке. Наставнике конфесионалне веронауке у државним школама обично запошљава држава. У том случају им је неопходан missio canonica (сертификат о подобности) од стране конкретне верске заједнице. Овај сертификат подразумева да је наставник компетентан да подучава о тој вери и да је његово лично владање у складу са правилима те верске заједнице. Верска заједница има овлашћење да надзире наставу која се спроводи, у области верског садржаја наставе и личног владања наставника. У случају озбиљних проблема, верска заједница има право да укине missio canonica. Држава надзире наставу у погледу световних садржаја наставе и владања наставника у световном погледу. Наставници су у већини случајеви запослени на неодређено време. Уколико верска заједница укине missio canonica, наставник мора или бити запослен у другој сличној служби, као што је предавање другог предмета, или његов или њен радни однос престаје, истакао је проф. др Роберс чије су првенствене области истраживања право и религија, уставно право и међународно јавно право. Важно је истаћи да је проф. Роберс обављао дужност председника Европског конзорцијума за истраживање цркве и државе, чији је данас члан. Такође проф. Роберс је био члан Саветодавног одбора за слободу и религију при Канцеларији за демократске институције и људска права Организације за безбедност и сарадњу у Европи (OЕБС – OSCE). Обављао је високе дужности судије Уставног суда немачке федералне државе Рајнланд-Пфалц, као и министра правде и заштите потрошача те државе. Члан је Упрвног одбора Међународног конзорцијума за студије права и религије (ICLARS), као и уредник-оснивач и главни уредник Оксфордског стручног часописа за право и религију (Oxford Journal of Law and Religion). Професор Роберс је саветовао више националних влада и међународних организација. Одмах после обнављања демократије у Србији 2000. године, током 2001. и 2002. године проф. Роберс је активно подржао владе Србије и СР Југославије у погледу израде нацрта закона о верској слободи, који је израђен заједнички под окриљем надлежних министарстава те две владе. Влада Србије је добила велику помоћ од проф. Роберса у погледу повратка верске наставе у јавне школе, такође током 2001. и 2002. године. Нацрт закона о верској слободи је постао Закон о црквама и верским заједницама, који је финализован 2006. године такође уз помоћ проф. Роберса. Такође је, 2011. године, узео учешће у поступку пред Уставним судом Србије који је вођен поводом, на крају неуспешних, оспоравања уставности Закона о црквама и верским заједницама. Проф. емеритус Силвио Ферари, дугогодишњи професор црквеног права на Универзитету у Милану и професор црквено-државних односа на Универзитету Лувен у Белгији, нагласио је да се у великој већини земаља Европске уније верско образовање заснива на сарадњи држава и верских организација: -Државе пружају финансијску и организациону подршку верској настави, коју пак спроводе Цркве и верске заједнице. Овај систем одражава европску традицију раздвајања и међусобне независности држава и верских организација. Сарадња се односи на различите области, а посебно на одређивање наставног плана и програма, усвајање уџбеника, као и избор, именовање и разрешење наставникâ. Свака држава има своја правила, али се све одликују судеоништвом црквених и државних власти у настојању да обезбеде науку која ће користити како грађанском тако и верском друштву. Промена европског верског пејзажа, који је сада много разноврснији него пре неколико деценија, поставља нове изазове постојећем систему верског образовања. Најважнији од њих се тиче верских мањина: постоје земље у којима се у јавним школама може предавати само о већинској религији, и друге у којима је само неколицини мањина дозвољено да подучавају о својој вери, често са ограничењима заснованим на броју њихових припадника, или пак на броју година њиховог присуства у тој земљи. У либералној и секуларној држави, верска настава налази своје оправдање у праву ученика (или њихових родитеља) да добију тачне информације и развију одговарајуће знање о својој верској традицији. Ово право не може бити ограничено само на вернике одређених религија, поручио је проф. др Ферари, један од водећих европских експерата за питања односа права и религије, упоредно право религија и политику Ватикана на Блиском истоку. Проф. Ферари је био члан Саветодавног одбора за слободу вере и уверења Канцеларије за демократске институције и људска права Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС – ОSCE). Један је од оснивача Европског конзорцијума за истраживање цркве и религије. Доживотни је почасни председник Међународног конзорцијума за право и студије религије, члан је Међународне академије за упоредно право, члан је Одбора експерата Међународне асоцијације за верску слободу (Silver Spring, Maryland), један је од главних уредника Оксфордског часописа за право и религију и члан је Уредничког одбора часописа за црквено право који издаје Cambridge University Press. Професор Ферари је саветовао комисије задужене за израду нацрта закона о верској слободи, што је био заједнички подухват влада Србије и СР Југославије током 2001. и 2002. године, као и Закона о црквама и верским заједницама Србије из 2006. године. Као координатор истраживања заштите светих места на Медитерану и међукултурног дијалога учествовао је у пројекту који су спровели Европска комисија и Суверени војни болнички ред Светог Јована од Јерусалима, Родоса и Малте. У оквиру пројекта група познатих професора је израдила студију положаја у којима се налазе јединствена и незаменљива света места универзалног културног значаја – Света Гора, Ватикан, Јерусалим, света места на Кипру. Захваљујући професору Ферарију, српски манастири на Косову и Метохији су били обухваћени пројектом. Проф. Атанасиос Стојанидис, ванредни професор на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, на предметима школска педагогија и методологија верске наставе, изнео је неколико примедби о политичкој димензији верског образовања у модерним школама. Преневши срдачне поздраве проф. Николаоса Мајорса, шефа Теолошког одељења (декана Теолошког факултета) Аристотеловог универзитета у Солуну, проф. Стојанидис је говорио о значају верске наставе у оквиру система јавног образовања и посебно у односу на улогу школе у савременом демократском друштву: -Вера је била и и даље представља веома важан чинилац који доприноси дубљем разумевању одређених фундаменталних димензија друштвеног живота. Веза религије са моралним формирањем младих људи је неспорна. Вратимо се на школску образовну мисију: уколико систем јавних школа мора да преузме припремну функцију, како би оспособио ученике за активно учешће у јавној сфери, онда би исто начело требало да буде примењено на верску наставу у јавним школама. Већ смо поменули да је вера важан чинилац препознавања и формирања значења живота и незаменљив структурни елемент културе и историје. Такође, религија је фундаментално људско стање, које открива и политику димензију људског постојања. Све док верска настава озбиљно узима у обзир ову политичку перспективу и преображава је у садржаје учења и образовне циљеве, очигледно да она као школски предмет представља значајн допринос развоју образовања грађана у демократском друштву. У том смислу, верска настава је значајна не само за Цркве и верске заједнице и њихове вернике; она је нешто веома драгоцено из педагошке перспективе, значајна је за државу и за будућност плодотворног демократског друштва. Професор Стојанидис је докторирао два пута, на Факултету за протестантску теологију Универзитета у Бону, као и на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Као неоспорни стручњак у области верске настава био је члан групе аутора курикулума верске наставе за средње школе у Грчкој, члан одбора при Институту за образовну политику у Грчкој задуженог за усаглашавање програма и уџбеника верске наставе са одлукама државног савета, као и надзорник у процесу израде програма, образовног водича и материјала за обуку наставника верске наставе у основним школама у Грчкој. Председник је верско-образовног одбора основаног у Аустрији за израду уџбеника за православну верску наставу у аустријским школама. Уследило је обраћање Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја које преносимо у целини: Ваша Светости, Преосвећена браћо архијереји, Преузвишени господине надбискупе и остали присутни бискупи, часни оци свештеници, господо имами, уважени господине рабине, поштована господо професори и стручњаци из различитих научних дисциплина, Рекао бих на почетку да ми старији морамо признати и јавно посведочити да је пре неке три-четири деценије било тешко замислити један овакав скуп: на Богословском факултету Српске Православне Цркве и београдског Универзитета, уз Патријарха српског су се сабрали представници свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, представници наше државе у лицу првог потпредседника Владе Републике Србије, који је уједно и министар просвете, науке и технолошког развоја, заједно са директором Управе за Цркве и верске заједнице, и познати и признати европски експерти за питања односа Цркве, државе и друштва у ужем и ширем смислу, да би сви заједно пронашли и предложили одговарајућа решења којима би се унапредила верска настава у Србији и били елиминисани елементи дискриминације који, нажалост, још увек реално постоје, нарочито по питању статуса вероучитељâ у поређењу са статусом и положајем других наставника, као и запослених у Србији уопште. Благодаримо Богу што је, на основу сарадње и међусобног поверења традиционалних Цркава и верских заједница и опредељености кључних људи у држави, коју је у овом послу оличавао овде присутни уважени професор др Војислав Миловановић, Влада Републике Србије у лето 2001. године, донела Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и алтернативног предмета у основној и средњој школи, да би верска настава потом била укључена у Закон о основној школи и у Закон о средњој школи, а у школама се појавила септембра школске 2001/2002. године. Од тада до данас верска настава је прошла кроз различите фазе. У нашој земљи, која је тих година настојала да се ослободи марксистичког једноумља у облику титоизма, још је било жестоких отпора поновном увођењу верске наставе у јавне школе. Отпора је било чак и у најближем окружењу тадашњег премијера, покојног др Зорана Ђинђића. Противљење ставу наше државе да верујући људи имају право на верско образовање у школама, ни најмање не доводећи у питање права оних који то не желе, постоји у одређеној мери и до дана данашњега, гдекад чак и у неким круговима ресорног министарства. Верска настава је, штавише, морала да буде брањена и на Уставном суду Србије. Хвала Богу, одбрањена је. То нам могу посведочити и наши драги гости, господа професори Роберс и Аврамовић, као правници и експерти који су итекако заслужни за ту одбрану веронауке у школама. Мој је лични утисак да су проблеми који су и даље присутни, а које је Његова Светост Патријарх већ у свом уводном излагању назначио, исто тако последица идеолошки мотивисаних притисака који постоје и у институцијама и ван њих. С обзиром на то да је г. Ружић, актуелни министар просвете, показао не само добру вољу према Српској Православној Цркви и осталим Црквама и верским заједницама у земљи него и разумевање положаја и места верујућих људи у друштву, а уз то и верског образовања у целини, па, самим тим, и верске наставе у основним и средњим школама као изузетно важног саставног дела и верског и општег образовања. Оно, уз друге садржаје, сачињава и мисију Цркве и сваке верске заједнице. Ми смо, не сумњајући у повољан исход, с помоћу Божјом кренули у решавање преосталих проблема. С обзиром на то да сам у дужем периоду председник Владине Комисије за верску наставу сматрам својом дужношћу да, у општим цртама, укажем на решења која ми, представници Цркава и верских заједница у тој Комисији, видимо као целисходна, а у исто време демократична и усклађена са законом или их је могуће предвидети у изменама закона, уз поштовање начелâ уставности и демократских начела уопште. Посреди су, по моме мњењу, следећа три питања: радно-правни статус вероучитељâ, статус предмета и вршење надзора над радом предавача. 1. Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету се именује и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Кандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место. 2. Поновићу став Његове Светости да је неприхватљиво да верска настава буде само изборни наставни програм. Неопходно је вратити јој статус редовног, обавезног школског предмета, а исти статус треба да има и алтернативни предмет, код нас назван грађанско васпитање. (Узгред буди речено, тај назив не сматрам адекватним стога што су ученици веронауке такође грађани, грађани као и сви други, и стога што и веронаука васпитава бар онолико колико и остали предмети, ако не и више.) Исто тако, наставу из ових предмета нужно је организовати на нивоу одељењâ, а не на нивоу групâ, без обзира на број ученика пријављених за верску наставу из било које од традиционалних Цркава и верских заједница, односно без обзира на број ученикâ који ће похађати часове грађанског васпитања. У том случају, како је и било раније, часови из тих предмета одржавају се истовремено. Овакво решење било је изричито формулисано у поменутој Уредби о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи („Службени гласник Републике Србије“, бр. 46/2001): „Верска настава се организује и изводи за традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици, без обзира на број верникâ у одређеној средини“. Правило је поштовано одређени број година после тога, али је потом у пракси укинуто једностраном одлуком министарства просвете, без консултације са Црквама и верским заједницама и без уважавања цитиране Уредбе Владе Србије. Применом прописâ Уредбе обезбедила би се сталност часова верске наставе и алтернативног предмета у распореду и биле би отклоњене тешкоће и фактичка дискриминација с којима се наставници тих предмета суочавају због немогућности да се поуздају у сталност распореда часова које држе. Организовањем наставе на нивоу одељењâ омогућује се континуитет рада и међусобно познавање учесникâ у наставном процесу, што у досадашњем систему међуодељењских група није био случај јер су групе бивале расформиране и поново формиране сваке године, због прилагођавања у оквиру распореда часова. Даље, избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета (грађанског васпитања) треба да се врши на почетку првог и на почетку петог разреда основног образовања, као и на почетку првог разреда средњег образовања. Законом ваља предвидети да се родитељи, односно старатељи ученикâ основне школе и ученици средње школе опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље наставе у школи, током којих се организује представљање наставникâ оба предмета, уместо да се опредељују приликом уписа одговарајућег разреда основног, односно првог разреда средњег образовања. Остваривање васпитно-образовних циљева верске наставе могуће је само уколико се обезбеди континуитет наставе у оквиру једног или више циклуса од првог до четвртог разреда и од петог до осмог разреда основног образовања, односно у оквиру циклуса средњешколског образовања. Цркве и верске заједнице имају право да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у духу аутентичности учења Цркве или верске заједнице и на основу моралног профила самог вероучитеља. Директори школа имају дужност да омогуће вршење тог надзора. Лице које испуњава законске услове за вршење надзора именује Министар на основу препоруке, односно именовања од стране Цркве или верске заједнице. Хвала вам на пажњи и стрпљењу! Проф. емеритус др Сима Аврамовић истакао је одређене јединствене особине српског законодавства које се односи на верску наставу: -Поред елемената који су више или мање заједнички за верску наставу у многим државама, постоје одређени елементи српског законодавства о верској настави су прилично јединствени. Прво, основ за одређење традиционалних цркава и верских заједница, са којима држава сарађује у погледу остваривања верске наставе, су управо оне којима је верска настава одузета након Другог светског рата; на тај начин, критеријум одређења круга цркава и верских заједница је јасно одређен, објективан и има јасно правно-политичко упориште. Друго, хармонизација ставова и пуни конзенсус свих традиционалних цркава и верских заједница су неопходни за доношење одлука о плановима и програмима и уџбеницима верске наставе; усаглашавање је предвиђено и за утврђивање националне листе вероучитеља; мешовити састав Комисије за верску наставу, који поред представника цркава и верских заједница обухвата и представнике надлежних државних органа, представља важно средство демократског управљања, које се истиче на упоредном плану. Треће, тзв. „грађанско васпитање“ није тако честа алтернатива верској настави у другим државана; уобичајене опције су етика или морално васпитање. Оправдање је представљала транзиција из комунистичког уређења у демократско. Даље, пажљиви кораци су учињени ка увођењу не-конфесионалних садржаја, у последњим часовима верске наставе у средњој школи. И на крају, ангажовање вероучитеља на одређено време, на годину дана, служило је да подигне ниво одговорности вероучитеља не само према ваљаној настави сопственог верског учења и ваљаном личном примеру, већи према одговарајућем, мултиконферсионалном и толерантном, правичном и уравнотеженом приступу свим вероисповестима. Проф. др Војислав Миловановић, министар вера у Влади на чијем челу је био др Зоран Ђинђић, односно Зоран Живковић, у периоду 2001-2004. године; за време чијег мандата је верска настава враћена у образовни систем Републике Србије, подсетио је присутне да је циљ борбе за повратак веронауке у школе представљао повратак у институцију из које је избачена насиљем силе која није признавала никога и ништа друго до себе саму: -Зашто повратак веронауке? Зато што раздвајати појмове вере и знања као међусобно искључиве је противно природи човека! Дакле, веронаука је у школама већ готово две деценије. О успешности њене наставе треба и може да се говори, а искуства су – несумњиво – различита. Да ли су се остварила предвиђања и тврдње на којима су се темељили ставови о непотребности и штетности повратка веронауке у школски систем? Нису! Ако покушамо да се присетимо шта су билe главнe замерке, страховања, разлози за противљење, доћи ћемо до следећих тврдњи: о угроженим грађанским слободама, о институционализацији разлика које раздвајају, о неприпремљености, о национализму и о инкомпатибилности вере и науке! Угроженост грађанских слобода није била образлагана природом и дефиницијом грађанских слобода, већ ставом да се грађанска слобода као појам одређује интересом уског круга оптерећених идеологијом и с њом повезаним интересима. Једноставније речено, грађанске слободе су оно што се, у било ком моменту и из било ког разлога, таквим означи, истакао је проф. Миловановић и нагласио: -Забринутост да ће враћање веронауке у школски систем довести до (нових) подела међу децом и грађанима показала се као неоснована. После пола века потпуне запостављености права верника и верских заједница и цркава, доживели смо да се Југославија распадне управо по етничком, културном и по религијском основу. Протеривање верске наставе, значи, не само да у то време није довело до зближавања, већ је продубило поделе, тако драге браниоцима слободе неверовања. Продубило их је до апсурда, до мржње, до братоубилаштва! Неприпремљеност за враћање веронауке у школски и образовни систем представљала је валидан повод за забринутост! Ако је ово тачно, онда нам само преостаје да констатујемо како је вероватно полазна неприпремљеност у међувремену превладана. -Однос вере и науке, међутим, заиста јесте озбиљна тема. Не толико међу онима који се и у једној и у другој области крећу слободно и суверено, већ међу онима, не малобројнима, који у једној или другој, могу боравити само уз искључење друге опције. Тврдња о непомирљивости и супротстављености религије и науке јесте, ипак, само слика личне ограничености! Шта је преостало? Чињеница је да је веронаука враћена у просветни систем Србије! Што је својеврсни доказ да чуда постоје. Чињеница је да се више нико (јавно) не конфронтира о томе да ли је веронаука потребна или не! То није мало. Чињеница је да се настава веронауке у нашим школама обавља на начин који је, мање-више, редован и прихватљив. Искуство вероучитеља тек треба анализирати, јер појединачни случајеви указују на велике разлике у креативности, педагошким способностима, способности да се врши упрошћавање појмова без нарушавања дефиниције, у потребама да се уџбеници константно унапређују и садржајно и морфолошки... Али, то је особина редовног стања, закључио је проф. др Војислав Миловановић. Рад панела се наставља у поподневним часовима. По завршетку округлог стола учесници скупа ће донети Заједничку декларацију о значају и месту верске наставе у Србији. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду рад Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији. Отварању скупа, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, присуствовали су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић; министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић; Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп Словачкe Евангеличкe Црквe а.в. г. Јарослав Јаворник; Велики рабин Србије г. Исак Асиел; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; учесници у панел дискусијама: Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић; као и Преосвећена господа Епископи врањски Пахомије, шумадијски Јован, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан и топлички Јеротеј. Поздравнa словa учесницима скупа упутили су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одржао уводно излагање које преносимо у целини: Ваше Превасходство, поштовани господине потпредседниче Владе и министре просвете, драга браћо у епископству, владике, председниче Бискупске конференције, бискупи цркава реформације, драги предводници исламских заједница у нашој Отаџбини, брате рабине, Драги гости, професоре Роберс, професоре Ферари, професоре Стојанидис, хвала вам што сте данас са нама, хвала вам на помоћи коју нам пружате, на знању и искуству којима сте нам већ пружили помоћ, а које ће нам свакако помоћи и у времену које предстоји, Поштовани господине директоре Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници установа који се баве просветом и њеним унапређењем; даме и господо, представници пријатељских држава који сте теоретски, законодавно и практично ускладили одржавање верске наставе у школама, Свештеници, ђакони, професори теологије и других наука, студенти, новинари, али и вероучитељи - ви сте данас наша централна тема, а у истој мери и предмет који предајете. Помаже вам Бог драги пријатељи, помаже вам Бог децо Авраамова! Као и сваки јубилеј, тако и овај који нас је данас окупио сагледавамо из три перспективе и верујем да ће о све три бити данас речи. Ја ћу их само назначити: прва је, наравно, историјска, а верујем да је дистанца од две деценије довољна за сагледавање околности које су претходиле враћању Верске наставе у образовни систем Србије; околности у којима је верска настава враћена, и пређени пут, односно довољан или недовољан успех у протекле две деценије. Не мислим да би ми представници цркава и верских заједница као и државни чиниоци који смо укључени у организацију и извођење наставе требало да себи дамо слабе оцене у некакав виртуелни дневник, али свакако би требало да реално и критички сагледамо где смо актуелног тренутка у погледу статуса предмета, његовог места у систему наставе, а из тога у доброј мери произилази и њен квалитет, кадрови и друга питања. То би била друга перспектива из које би био сагледан садашњи тренутак, а трећа би свакако подразумевала питање како видимо место веронауке у будућем периоду, односно шта би требало да учинимо да би та настава била квалитетнија, како не би опадао број полазника и друга питања. Но, пре свега осећам потребу да се вратим у прошлост, да укажем на оно што је непорециво, на људе који су нам уопште пружили прилику да се бавимо овом темом, да размишљамо како да отклонимо озбиљне пропусте. То увек носи ризик да неког изоставим, али одважићу се да се молитвено опоменем наших отаца и браће који су 2. новембра 2001. године, били на првом часу Веронауке у школи Краљ Петар Први: блаженог спомена Патријарха Павла, премијера Зорана Ђинђића, министра Гаше Кнежевића, који је пред почетак часа узео старо школско звонце у руке и са пуно ентузијазма звонио и позивао ђаке на Веронауку; наравно драге нам успомене муфтије београдског Хамдије Јусуфспахића и оца Андрије Копиловића, са којим смо сарађивали у низу послова. Сви су се они преселили у наручје Аврамово, како наша православна традиција каже. Али смо зато срећни што су данас међу нама она наша браћа, оци и пријатељи који су заиста дали кључан допринос враћању Верске наставе: владика Иринеј бачки, надбискуп и метрополита београдски Станислав Хочевар, муфтија Мевлуд Дудић и наравно професор Војислав Миловановић, без кога, да будемо искрени, не би дошли до успеха, не само у враћању Веронауке, него и у многим другим пословима. Опет да замолим за опроштај ако сам некога изоставио. Да кажем и то да је у Србији данас близу 450.000 ученика који су се слободно определили да похађају верску наставу. Говоримо и о 1602 православна вероучитеља, 247 из исламских заједница, 131 из Римокатоличке Цркве и 30 из Цркава реформације. Значи укупно 2010 вероучитеља. Навешћу које проблеме сматрам да би требало решити, а за то постоји консензус међу Црквама и верским заједницама. То је, пре свега, статус Верске наставе у школском систему. Наиме, ја сам тек пре који месец сазнао да веронаука формално више уопште није школски предмет, него наставни програм. Предмети су познавање природе, музичко, математика, ликовно, а програми су чувари природе, руке у тесту, верска настава. Ми статус тог предмета видимо другачије, и не мислимо да је данашње решење одрживо ни на краћи рок. Веронаука је предмет који има формативан утицај на ученике. Учи их вредностима, духовној вертикали, људским правима и слободама, поштовању себе и поштовању другог и другачијег, грађанским вредностима ако хоћете. Када није ни изборни предмет, Верска настава буде у распореду пречас, осми час и слично; потом стижу упутства o подизању цензуса на 30 ђака за формирање група, прављења међуодељенских група итд, итд. Све то је довело до тода да сада имамо мање од 500.000 полазника веронауке, што до пре коју годину није био случај. Наш став је да је једино праведно, недискриминаторско и демократично решење садржано у првој уредби из 2001. године, којом је изричито било прописано да не постоји никакав цензус, што је примењивано и у каснијим годинама, након што је верска настава уређена законом од 2002. године. Не мање важно је решавање статуса предавача, односно наших вероучитељица и вероучитеља. Потребно је запослити вероучитеље на неодређено време, истовремено омогућивши Црквама и верским заједницама које их делегирају да неометано врше брижан надзор како над личним примером који вероучитељи дају ђацима тако и над садржином наставе коју предају. Верска настава у Србији је конфесионална, као у знатном броју европских држава. То на пример, код православних и код римокатолика значи да настава о вери мора бити под надзором Цркве, односно да и вероучитељи морају бити под назором Цркве. Цркви се, стога, мора обезбедити начин да ако, не дај Боже, дође до неког проблема, то своје право, у најбољем интересу ђака који похађају веронауку, манифестује и кроз повлачење дозволе (или лиценце) за рад онима који више не предају свештену науку Цркве у складу са њеном предањском вером. Уверен сам да и друге заједнице начелно деле овакав став. Од тога какво ћемо решење наћи за ова нерешена питања, зависи не оцена коју ћемо сами себи дати приликом неког следећег сусрета или јубилеја, него у знатној мери и духовни профил народа који живи и који ће овде живети у будућности. Сигуран сам да представници Цркава и верских заједница немају дилему какво решење два поменута проблема би требало да буде донето. И још да поменем, јер је могуће да млађи не знају: модел који је примењен, тада пре двадесет година, обезбеђује у пуној мери поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности у Србији као, у том погледу аутохтоно плуралистичком друштву. Тај модел је припадао породици модела конфесионалне веронауке која постоји у Европској унији, такође је у оквирима традиције предратне Краљевине Југославије. Међутим, он је обогаћен и одређеним у свету јединственим особинама. То су биле институционалне гаранције да је веронаука резултат добре међусобне сарадње цркава и верских заједница, што је и данас наравно случај, и такође плод сарадње државе са традиционалним црквама и верским заједницама. Планове и програме цркве и верске заједнице усвајају консензусом. Оне усаглашавају националну листу вероучитеља у оквиру Комисије за верску наставу. Та Комисија је аутономна, она је реализација сарадње цркава и верских заједница међу собом и са државом. Верску наставу није држава поверила и делегирала црквама и верским заједницама, она је плод суштинске сарадње равноправних. Уосталом, то је за државу једини начин да ђаци уживају добробит конфесионалне верске заједнице, јер држава, као верски неутрална, у крајњој линији такву наставу не може да пружи. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Двадесет година Верске наставе у Републици Србији
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Међународни експертски панел Двадесет година Верске наставе у Републици Србији биће одржан 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Програм панела ПДФ У раду панела, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, учешће ће узети представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, званичници Владе Републике Србије, као и еминентни стручњаци из Немачке, Италије, Грчке и Србије. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Двоструки аршини за изборне предмете 26. јун 2020. Образовање 6 коментара Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама у наредној школској години под бројем 610-00-00381/2020-15 објављено је 22. јуна, и достављено 25. јуна свим основним и средњим школама у Републици Србији. У Стручном упутству, у одељку који одређује начин формирања група за изборне предмете и програме у основним школама, стоји следеће: „Групе за изборне предмете/изборне програме и слободне наставне активности се формирају тако што се укупан број ученика који су се изјаснили за одређени изборни предмет/изборни програм и слободну наставну активност подели са 30 и уколико количник није цео број, заокружи на први већи цео број. Број тако формираних група не може бити већи од броја одељења. Школа прибавља сагласност за формирање већег броја група од броја одељења по истој процедури и у истим роковима као када је реч о формирању одељења. Изузетно број група може бити већи од броја одељења уз сагласност Сектора за основно и предшколско образовање и васпитање.“ У Стручном упутству, у одељку који одређује начин формирања група за изборне предмете и програме у средњим школама, стоји следеће: „Ако наставним планом и програмом, односно планом и програмом наставе и учења за изборни предмет није предвиђена подела одељења на групе, групе се формирају у складу са резултатима анкете на нивоу разреда и број група се одређује тако што се укупан број ученика који се изјаснио за одређени изборни предмет/изборни програм подели са 30 и ако количник није цео број, заокружи на први већи број. Изузетно, број група може бити већи од прописаног, уз сагласност Сектора за средње образовање и васпитање и образовање одраслих.“ Наведене одредбе нису постојале у стручним упутствима која је министар прописивао претходних година. По одредбама овогодишњег упутства, значајно се смањити број група за верску наставу у свим школама. То ће довести до повећања броја ученика у групама, смањења квалитета саме наставе, и до значајног смањења броја наставника верске наставе и грађанског васпитања, те до нових технолошких вишкова. Покушаћемо да на хипотетичком примеру објаснимо шта значе одредбе новог стручног упутства: У једној основној школи у сваком од осам разреда има по четири одељења, и у сваком одељењу по 28 ученика. Од тих 28 ученика, 24 се изјаснило за верску наставу. Пошто у школи има 32 одељења, треба да се формирају 32 групе за верску наставу. Међутим, по новом упутству биће формирано 26 група, што је смањење за готово 20 %. У школама у којима је број ученика опредељених за верску наставу нешто мањи, проценат смањења група се још увећава, све до 30 %. Ни у средњим школама стање неће бити боље, иако упутство предвиђа да се формирање група врши на нивоу једног разреда, а не на нивоу школе. На хипотетичком примеру средње школе која на нивоу трећег разреда има 6 одељења са по 25 ученика, од којих се у сваком одељењу 20 определио за верску наставу, по пређашњим правилима би било формирано 6 група за верску наставу. По новим правилима, биће формирано 4 групе, што је опет смањење за 20 %. На проблеме у организовању верске наставе по новим правилима, указали су нам данас и сами директори школа. Наиме, ако се од ученика из 6 одељења требају формирати само 4 групе, то у највећем броју школа значи да верска настава и грађанско васпитање, као и изборни предмети не могу бити у редовном распореду, већ морају бити премештени у супротну смену. Важан чинилац у целој ствари је квалитет извођења наставе у групама које броје по готово 30 ученика из различитих одељења. Он ће сигурно бити смањен, упозоравају школски педагози и психолози. Овај начин организовања верске наставе, грађанског васпитања и изборних предмета који подразумева повећавање броја ученика у групама, нарочито чуди због чињенице да је општа тенденција смањења броја ученика, подела у групе и слично. Примера ради, пре неколико месеци је министар просвете прописао да ће од следеће године свако одељење у основној школи које броји више од 20 ученика, на часовима информатике или техничког образовања бити дељено у две групе. Дакле, када је настава информатике или техничког у питању, онда групе могу бити и са 11 ученика, а када су у питању верска настава, грађанско васпитање и други изборни предмети у питању, онда група мора имати готово 3 пута више ученика. Сасвим је јасно да су у питању двоструки аршини и ниподаштавање значаја ових предмета. На крају, један од значајних ствари је и ангажовање самих наставника верске наставе, грађанског васпитања и наставника који предају изборне предмет и слободне наставне активности. Прва процена јесте да ће примена нових правила утицати на укупан број ангажованих наставника верске наставе, и то између 20 и 30 %. На нивоу целе Србије, садашњи број наставника верске наставе од око 1900 људи, биће смањен за око 450 људи. Ако је у једној школи био ангажован 1 вероучитељ, сада ће тај вероучитељ морати да за пуну норму исти у више школа, што је посебан проблем у малим срединама, јер подразумева рад у више насеља. То ће нарочито погодити наставнике верске наставе оних традиционалних цркава и верских заједница које нису бројне као Српска Православна Црква. Стога очекујемо да Министарство просвете, науке и технолошког развоја наведене одредбе Стручног упутства стави ван снаге, те да се врате одредбе које су важиле у свим претходним стручним упутствима: Групе за верску наставу и грађанско васпитање не могу бити мање од 15 нити веће од 30 ученика, што је потпуно у складу са важећим законским прописима. Синдикат просветних радника Бачка Паланка Двоструки аршини за изборне предмете | Унија синдиката просветних радника Војводине УСПРВ WWW.USPRV.ORG.RS
-
Од увођења ванредног стања у Србији, 15. марта 2020. године, школе су затворене, а верска настава је свој пут ка ђацима нашла на интернету и у црквеним медијима - како у Архиепископији београдско-карловачкој, тако и у другим епархијама СПЦ. Звучни запис емисије О овом искуству у новонасталој ситуацији, значају одржавања континуитета верске наставе када школе не раде и будућности мисионарења међу децом на овај нови начин, за Радио Слово љубве говоре протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо председник Катихетског одбора АЕМ и теолог Лазар Павловић, координатор верске наставе у Епархији нишкој. Извор: Радио Слово љубве
-
Стаза светлости и мудрости Христове Пре пуних осамнаест година, у систем школског образовања, уведен је предмет верска настава. Сада, слободно, са радошћу можемо рећи, да је предмет верска настава, дочекао своје пунолетство. Најлепши и најбогатији предмет у школском систему, без обзира на статус изборног предмета. Јер, ако дете направи избор ка Христу, похађајући верску наставу, почиње да корача стазом светлости и мудрости Христове. А на том путу, оно што је сигурно, је, да су чуда итекако могућа. Другим речима,наш предмет се изградио у довољно оснажен предмет, који иза себе има аргументованост кроз вероучитељски рад, како у оквиру школа, тако и у све пунијим храмовима и све богатијем литургијском животу ученика и њихових родитеља. Као што дете у свом одрастању мења и свој физички и унутрашњи свет, по законима природе, тако је и верска настава пролазила и пролази кроз мноштво искушења и борби, да танано и суптилно продре што шире у све слојеве друштва. Услови су били веома тешки, недефинисани, без постојања адекватних уџбеника. Често се наилазило на мноштво неразумевања и неприхватања у колективима и вероучитељи су морали увек да заузимају витешке улоге и да истрајавају, стремећи ка циљу. Обзиром да је православље начин живота, вероучитељи су личности у непрестаној молитвеној борби, која има за задатак, да за собом оставља посејано здраво семе, које се клијајући уздиже ка сунцу Христа правде. Стога, вероучитељ увек мора да буде присан и допадљив деци, али на довољној дистанци, да представља ауторитет. Верска настава је предмет, који од детета ствара личност, трудећи се да у њему пробуди све таленте, којим га је Господ наградио. Управо то је велика вероучитељска просветна мисија. На верском путу, пробудити у детету оно што је најтананије и највредније. Многи људи проживе читав живот, са неоткривеним талентима, несвесни личних квалитета, које им је Бог даровао. Иако верујући хришћани, сигурно да у тим људима сазревањем, долази до отрежења и жала, што нису од раних година усмерили живот ка вишим циљевима, успаваним у њиховој личности. Што нису исписали своју личну историју, управо Божијим даровима, који их и чине посебном и јединственом индивидуом. Просвета је кроз време имала тенденцију да гуши ученике мноштвом података, не остављајући довољно простора за лични развој. А просвета баш може и мора да покаже човеку пут личног развоја ка Богу. Јер, просвета је богонадахнуто знање о себи и свету који нас окружује. Верска настава је доказ да Бог и у 21. веку наставља своје дело на плодоносној њиви Његове доброте и славе. Улога родитеља је кључна у верском образовању. Деца у својим породицама, малим црквама, уче од родитеља и других одраслих, како да се понашају и шта да цене. Образовање у кући је образовање кроз љубав, на делу. У већини случајева, то, да ли ће дете одабрати верску наставу, управо је одлука, која се доноси у оквиру породице. Верска настава је помогла и многим родитељима да се приближе Христу. Често се могло чути да родитељи читају сваки вид верске литературе, који су деца уносила у куће. Са будном пажњом родитељи слушају сваку причу, коју је вероучитељ испричао на часу и такође уче. Символ вере,као и друге молитве, родитељи су савладавали паралелно уз децу, а неретко су и мајке кришом бојaле дечије бојанке са ликовима Светитеља. Евидентна је била потреба родитеља, да поред своје деце, науче што више могу о својој, православној вери. Данас је и верско образовање родитеља, донекле, управо, продукт досадашње верске наставе. Вероучитељ има велику одговорност, да деци дубиозно објасни смисао Крсне славе, која вековно одржава домове, неугасивим пламеном огњишта предака. Веронаука је многим породицама помогла да се кроз знање и учење Житија Светитеља, прославља и акцентује светост породице, а не само богата трпеза и материјализација живота. У првим годинама развоја предмета, родитељи су често доводили децу у храмове, предавали их вероучитељима и одлазили да за то време обављају текуће послове. Данас је то стање у пракси другачије. Родитељи су све редовнији на Литургијама. Прате своју децу и причешћују се. У домовима се породично пости, тако да су родитељи све већа подршка деци, а и вероучитељима. Наравно, овде не треба изоставити ни баке и деке, који се такође свесрдно труде да се православна вера преноси на њихове потомке и помажу им. Тако да верска настава, продирањем у домове, постаје све шира палета молитвених боја и тонова, ослањајући се на своје исконске тековине. Литургијски живот ученика Верска настава може на веома леп и креативан начин да се реализује у оквиру школске учионице, као што се то већим делом школске године и чини. Успешност наставе у највећем делу лежи у квалитету и способностима вероучитеља. Но, сама настава треба да буде припрема за учешће у литургијском, храмовном животу Цркве. Пре него што децу почнемо да уводимо у храмове, морамо код њих да развијамо емпатију. Што значи, да ученици морају да буду добро васпитани од стране вероучитеља. Ученицима мора да буде објашњено, да у храмове, на литургију, долазе људи са потребом ефхаристије Богу Оцу, али такође, да у храму делимо молитвене моменте са људима, који су под теретом разних брига и оптерећења. Стога, ученици морају бити упућени, да нико нема право да ремети богослужбени ток, само из разлога што је дете. Храмови никако не смеју бити простор за дечије превише слободно понашање, које је особина њихових година. Сву раздраганост детињства, ученици имају простор да исказују на другим местима и у неко друго време, али никако у оквиру храма. На тај начин, помажемо деци, да се од малих ногу и самоваспитавају, као што ће то морати да чине и касније, током живота. Било би пожељно да се деци благовремено, током часова, објасне делови литургије, које они сами у литургијском току могу да препознају. Наравно, ово је дуготрајан васпитно-образовни процес и не може се очекивати иста доза разумевања основаца и средњошколаца. Такође, ученици треба да знају све потребно, о светим тајнама исповести и причешћа, у којима узимају активну улогу. Постојање раја и пакла у нашим душама у овоземаљском животу, може да разуме свако дете, путем примера добрих и лоших дела, које чини у свакодневном животу и осећања, које та дела изазивају код сваког. На тај начин се детету приближава Света тајна исповести, јер су деца у својој, њима својственој искрености, свесна свега што није довољно добро, а то ипак, понекад чине. Наједноставнији, а истовремено најквалитетнији и најделотворнији начин успешности активне улоге ученика током литургије, јесте, припрема деце путем музике. Пожељно је да ученици науче пар композиција из Свете Литургије, али ако то није увек могуће, свакако их можемо увести у храм са знањем Јектенија и причесних песама. Деца уживају да певају, а и једва чекају моменат, када ће моћи гласно да запевају Христу, Богу Оцу нашем и на тај начин, дају свој молитвени допринос. Као што знамо: „Ко пева, тај се дупло Богу моли.“ Ученици литургију, обзиром на њихово поимање стварности, доживљавају и као велику, свечану сцену, која им окупира пажњу и буди интересовање. Одушевљавају се свештеничким одеждама, иконостасу и живопису који их окружује. Колико год могу, труде се да пропрате шта се све то дешава у олтару. Са будном пажњом слушају сваку свештеничку реч током беседе. Зато је веома важно да служашчи свештеник, у својој беседи, никада не изостави, да пар реченица посвети деци. Деца увек морају да изађу из храма са осећајем радости и задовољства. А, веома је важно истицати труд и пожртвованост младих душа, јер то је најсигурнији пут да ће са великом жељом ишчекивати следећи долазак на литургију. Деца, као и одрасли људи, увек се враћају тамо где осећају да су срећни. То је у људској природи, а Христов пут и јесте пут неизрециве радости и среће. вероучитељица Александра Гаруновић
-
- вероучитељи
- александра
- (и још 11 )
-
Протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки био је гост емисије "Моја професија" на Радио телевизији Будва. Гостујући у наведеној емисији отац Драгослав је представио како своју парохију преневши своје пастирско искуство, тако и школу веронауке којом руководи. Циљ верске наставе је да деца заволе Христа и себе уграде у вечност. Сам долазак деце у недељни дан, њихово активно учествовање на Литургији, наше молитвено дружење, али и час верске наставе, највећи су доказ јаке вере и велике љубави коју та деца имају према Цркви, истакао је прота Драгослав Ракић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
- протопрезвитер
- драгослав
- (и још 10 )
-
Патријарх српски примио Амбасадора САД за верске слободе
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 11. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду амбасадора Сједињених Америчких Држава за верске слободе, Његову Екселенцију Сема Браунбека. Пријему су присуствовали амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Његова Екселенција Ентони Годфри, сарадници амбасадорȃ гђа Саманта Либрати, г. Хауард Чјунг, г. Адам Шик и гђа Ксенија Лазовић, као и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Ученици Верске наставе на молитвеном сабрању у Светосимеоновском храму
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
„На лицима деце треба да видимо Бога, и да пренесемо љубав Божју на децу, а деца требају да науче да се моле Богу.ˮ (Преподобни Порфирије Кавсокаливит) Следујући овом савету Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита, у навечерје празника светих мученика Тараха, Прова и Андроника, 24. октобра 2019. лета Господњег, ученици осмог разреда Православног катихизиса из ветерничке Основне школе Михајло Пупин, предвођени својим вероучитељем сабрали су се у свом парохијском храму, делатно показавши веру у Тријединог Господа и љубав према Цркви Његовој. У свештеном простору велелепног храма у Ветернику, непосредно пред почетак вечерњег богослужења, одржан је час практичне наставе у оквиру којег су ученици поучени о архитектури и деловима храма. У духу 800 – годишњег јубилеја аутокефалије Српске Православне Цркве, указано је на неизмерни значај задужбинарског етоса Светородне лозе Немањића, уз посебан нагласак на Преподобног Симеона Мироточивог, коме је и посвећена ветерничка светиња. Катихеза је крунисана речима знаменитог старца Порфирија Кавсокаливита: „Не говорите деци много о Христу, о Богу, него се молите Богу за децу. Речи одзвањају у ушима, а молитва продире у срце.ˮ Надахнути саветом великог Светогорца, ученици су са сваком усрдношћу и побожношћу узели учешће на вечерњем богослужењу које је служио презвитер Лазар Мајсторовић, парох ветернички, уз милозвучно појање овдашњих појаца. На крају богослужења, ученике и сабрани народ очинским речима поучио је отац Лазар, нагласивши да је основа верског образовања и васцелог хришћанског живота управо у богослужењу, јер је сваки човек саздан као боголико, али и као богослужбено биће, са циљем да своју заједницу са Богом и ближњима остварује учешћем у богослужбеном животу Цркве који је утемељен и који врхуни у Светајни Цркве – светој Литургији. Поучавајући младе христочежњиве душе, отац је истакао и значај великог јубилеја који наша помесна Црква са особитим торжеством прославља, истичићу на тај начин да смо сви, без изузетка, призвани да ходимо путем који нам је пропутио наш верни молитвеник пред Васкрслим Господом – Свети Сава. На крају, сви ученици су пришли да приме благослов од свештеника, и том приликом као израз хришћанске љубави и пажње на дар су добили икону. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- светосимеоновском
- сабрању
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Представници Верске службе Војске Србије, састали су се у Војномедицинској академији са представницима верске службе Оружаних снага Руске Федерације које је предводио начелник Управе за сарадњу са верским заједницама Главне војно-политичке управе Оружаних снага Руске Федерације Суровцев Александр Иванович. http://www.mod.gov.rs/multimedia/image/2019/Oktobar/15/14560/img_f5e29f0fad83de24f1a82a5fafdef18e_v_1571148165.jpg Током састанка којим је руководио начелник Oдељења за веру Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије пуковник др Саша Милутиновић, представници двеју војски разговарали су о организацији, капацитетима и делатностима верских служби и унапређењу сарадње у области верске службе. http://www.mod.gov.rs/multimedia/fotogalerija/foto/img_453aa5aa66fd592b753cf8c5c32c8604_v_1571148068.jpg Делегације верских служби Војске Србије и Оружаних снага Руске Федерације, обишле су параклис Светог Луке Архиепископа Симферопољског и Кримског и молитвени простор за припаднике исламске вероисповести у Војномедицинској академији, као и спомен обележје посвећено пробоју Сремског фронта у Шиду и манастир Привина Глава на Фрушкој Гори. http://www.mod.gov.rs/multimedia/fotogalerija/foto/img_fff5e2229560ab8d4a579443b5df5960_v_1571148071.jpg Посета делегације верске службе Оружаних снага Руске Федерације | Министарство одбране Републике Србије WWW.MOD.GOV.RS keyword
-
- посета
- делегације
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Задатак верске наставе је да упути децу на заједницу са Богом у Христу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса. Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу? Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију. У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља. Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије Извор: Саборност -
Делегација верске службе НГ Охаја у посети верској служби наше војске (ФОТО)
a Странице је објавио/ла Милан Ракић у Остале вести из Цркве
Сарадња верских служби наше восјке и Националне Гарде (НГ) Охаја, као део шире сарадње ВС и НГ Охаја, траје већ више од деценију. Управо ових дана је америчка делегација на челу са пуковником Ендрјуом Аквином, главним војним свештеником НГ Охаја и православним свештеником, потупковником Џоном Сајзмором је код нас и домаћини, предвођени пуковником Сашом Милутиновићем су са гостима обишли цркву Лазарицу у Крушевцу, манастир светог Романа и Команду Копнене војске. Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ -
Сарадња верских служби наше восјке и Националне Гарде (НГ) Охаја, као део шире сарадње ВС и НГ Охаја, траје већ више од деценију. Управо ових дана је америчка делегација на челу са пуковником Ендрјуом Аквином, главним војним свештеником НГ Охаја и православним свештеником, потупковником Џоном Сајзмором је код нас и домаћини, предвођени пуковником Сашом Милутиновићем су са гостима обишли цркву Лазарицу у Крушевцу, манастир светог Романа и Команду Копнене војске. Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ View full Странице
-
Квиз из верске наставе за ученике основних школа Београда
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, и ове године, организовао је квиз из познавања верске наставе за ученике основних школа. Квиз је организован најпре на нивоу општина-актива 11. маја 2019. године. На квизу је узело учешће око 90 основних школа. Победник са сваког од осам актива квалификовао се за епархијско такмичење које је организовано 25. маја 2019. године у Богословији Светог Саве, једној од најстаријих просветних институција у Београду. На квизу су учествовале основне школе Васа Пелагић, Војвода Степа, Драган Лукић, Радомир Путник, Бранко Ћопић, Владислав Петковић Дис, Илија Бирчанин и Алекса Шантић. Пре почетка квиза хор Богословије Светог Саве отпевао је тропар Васкрса, а затим је ректор Богословије протојереј-ставрофор др Драган Протић поздравио ученике и вероучитеље упознавши их укратко са историјатом те црквене просветне институције и пожелео им пријатно и занимљиво дружење. У име Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке учеснике је поздравио ђакон Бранислав Кеџић, који је изразио задовољство што су се учесници одазвали позиву, истакавши пре свега да је сврха организовања квиза да се ученици упознају, друже и забаве проверавајући своја знања из веронауке. Концепт квиза и јесте такав да се кроз неколико интерактивних и едукативних игара ученици забаве и провере своје знање на један занимљиви начин. Свака екипа је бројала три ученика узраста од петог до осмог разреда. Комисију која је водила квиз и прегледала задатке сачињавали су: Славица Шушњаревић, вероучитељица у ОШ Милан Ђ. Милићевић; Никола Поповић, вероучитељ у Средњој занатској школи; и Зоран Чучковић, вероучитељ у ОШ Иван Горан Ковачић. Прво место на епархијском финалу заузела је екипа ОШ Драган Лукић, вероучитељице Данијеле Кошћал, друго место су освојили ученици ОШ Војвода Степа, вероучитељице Наташе Филиповић, а на трећем месту нашла се ОШ Бранко Ћопић, вероучитељице Изабел Тодоровић. Победнике је прогласио и поздравио председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо који је благословио сваког ученика и даривао поклон. За све ученике припремљени су пригодни поклони, како на општинском, тако и на епархијском квизу. Захваљујући уредништву часописа Светосавско звонце, за свако дете које је учествовало на квизу, а било је око тристотине малишана, припремљена је једна од књига Десет Божјих заповести у сто прича, Бисерница Светосавског звонца или Васкршње приче, затим часопис Светосавско звонце, а за финалисте и Годишњак Светосавског звонца. Овим путем Одбор за верску наставу се захваљује Уредништву часописа Светосавско звонце, са жељом да ученицима који похађају верску наставу Светосавско звонце и убудуће буде омиљени часопис који читају. Одбор за верску наставу ће за све учеснике финала накнадно приредити и једнодневни излет. После послужења и даљег дружења, деца су препуна лепих утисака пожелела да се квиз организује и наредне године, а да верска настава у средњој школи поново буде њихов сигуран избор. Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке -
УЖИВО: Финални квиз из верске наставе у Епархији ваљевској (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
Посланство Верске службе Војске Србије у САД
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Цркве
После историјског догађаја на Благовести у Кливленду, посланство Верске службе Војске Србије наставило је посету светињама Епархије источноамеричке. Свештенослужитељи при Верској служби у Војсци Србије мајор Слађан Влајић и капетан Александар Затезало посетили су 8. априла 2019. године храм Светог великомученика Димитрија у Акрону, где их је дочекао старешина храма и архијерејски намесник кливлендски свештеник Драган Гороњић. Сутрадан, 9. априла 2019. године, уследила је посета манастиру Новој Марчи. Духовник манастира јеромонах Максим је пренео гостима благослов и добродошлицу у име Епископа источноамеричког г. Иринеја, свештеноархимандрита манастира, а затим им представио пројекат будућег изгледа манастирског комплекса. Пријему су присуствовали архијерејски намесник кливлендски протонамесник Драган Гороњић и јеромонах Нектарије (Тешановић). Добротом г. Алекса Маческог и његових сарадника, Српска културна башта у Кливленду не само да је позната у Охају него и широм света. Готово да сви гости Кливленда посете то за Србе значајно место. Тако је било и 8. априла 2019. године када су Српску културну башту посетили свештеници Верске службе Војске Србије мајор Слађан Влајић и капетан Александар Затезало, војни свештеник Националне гарде Охаја потпуковник Џејмс Сејзмор, пуковник Саша Милутиновић, заставник Горан Јокановић, градоначелница гђа Ђурђина Вело, неколико чланова Националне гарде Охаја, као и јеромонах Максим и монахиња Анастасија. Извор: Српска Православна Црква-
- посланство
- верске
- (и још 4 )
-
Признање митрополиту Порфирију од Удружења за верске слободе
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Главни одбор Удружења за верске слободе донео одлуку да овогодишњи лауреат буде Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. У свечаној сали Ректората Свеучилишта у Загребу, поводом Дана верских слобода, 12. јануара 2019. године одржана је свечана јубиларна седница Удружења за верске слободе у Републици Хрватској. Удружења за верске слободе у Републици Хрватској. Свечаној седници присуствовали су градоначелник Загреба г. Милан Бандић, бивши председник Републике Хрватске др Иво Јосиповић, главни секретар Међународног удружења за верске слободе (IRLA) др Диоп Ганун, народни правобранитељ гђа Лора Видовић, директор Владине Комисије за односе са верским заједницама др Шиме Јерчић, представници Цркава и верских заједница у Републици Хрватској, као и многе личности из политичког и културног живота. Главни одбор Удружења за верске слободе донео је одлуку да овогодишњи лауреати буду: Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије и свештеник Твртко Барун, директор ЈРС - исусовачке службе за избеглице. Обраћајући се овогодишњем лауреату, гђа Јадранка Брнчић прочитала је образложење за доделу признања Удружења у којем се истиче миротворни допринос митрополита Порфирија у промовисању културе дијалога и верских слобода. Она је истакла следеће: -Бити представник Српске Православне Цркве у Хрватској чак и послије толико година након ратних сукоба – чије повијесно памћење још није прочишћено ни у српском нити у хрватском народу па њихови припадници често још приступају једни другима с предрасудама – зацијело није лак задатак. Притисци и очекивања су велики са обе стране. -С једне стране, по њеном мишљењу, припадници српскога народа у Хрватској оптерећени су наслагама немира и страха те се и најмањи неспоразуми који још увијек постоје између Србије и Хрватске - јер на исте догађаје, из ближе и даље прошлости, гледају различито - снажно одражавају на њих. С друге, пак, стране, отвореност за дијалог и екуменизам поједини припадници Српске Православне Цркве у Србији не прихваћају увијек благонаклоно. Када је ријечи о најосјетљивијим питањима како за Србе тако и за Хрвате, митрополит Порфирије у свакој прилици, ма коме се обраћао, налази јасне, истодобно реалистичне и помирљиве ријечи. У наставку, гђа Брнчић је нагласила: -Митрополит Порфирије није склон давати ad hoc тумачења, него говори бираним ријечима, трудећи се да никога не повриједи и да не зађе на склизак терен политике. Није то израз пуке политичке коректности, него свијести да свака ријеч може бити потицај за продубљивање неспоразума и изазов за могуће нове сукобе. Врло је јасан када је ријечи о спрези вјерске и националне припадности. Ако је јача љубав према Богу, онда он постаје покретач и садржај и крајњи домет нашег живота. Ако превладава љубав према самоме себи, онда Бога претварамо у идеју, у идеологију, он постаје инструментом, чиме промовишемо своју себичност, егоизам и самољубље. Када вјера постаје идеологија, када Црква постаје институција која хоће моћ, значи да су они који вјерују у Христа, Њега ставили у други план. Распети се и узети свој крст, то нас води потпуној слободи од свих идола, од идола државе, нације и Цркве, и од Бога као идола. Закључујући своје образложење гђа Јадранка Брнчић је истакла: -Митрополит Порфирије, дакле, лично настоји живјети и дјеловати у складу с Јеванђељем те пружа ријечи наде. У свим приликама, јавним наступима и проповиједима, разговорима с људима из политичких и црквених кругова, с новинарима или на трибинама, вјерно и устрајно шаље поруку мира и братољубља. Доиста, једини начини да сви заједно идемо напријед и припремимо будућност за нашу дјецу јесу: дијалог, праштање и помирење. Митрополит Порфирије се после примања признања обратио Главном одбору Удружења за верске слободе у РХ и свима присутнима захваливши најсрдачније на додељеном признању и обећао да ће и убудуће чинити све што је у његовим моћима како би свако могао слободно да исповеда своју веру. Митрополит је нагласио: -Човек је највећа вредност у читавој творевини из просте чињенице да је он једино биће које је названо иконом Божјом, а икона Божја је пре свега због тога што је слободно биће. А Бог је једино апсолутно слободан. Човек своју слободу добија од Бога, добија је пре свега, како Оци Цркве говоре, везану за слободну вољу. Створен је као биће које има слободну вољу. Али то још увек не значи да је самом том чињеницом, будући да је дар, слободан и оставрен као слободно биће. Да би заиста и постао човек слободно биће он ту своју вољу, коју може да злоупотребљава дарове и потенцијале које је добио, а може и да их афирмативно употребљава, том слободном вољом постаје заиста слободан онда када чини добро. Управо како смо чули позив апостола Павла: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима“( Гал 5, 13). Слобода према томе која не подразумева заједницу са другима, то значи која не подразумева спремност да се другоме дâ места поред себе или боље рећи у себи, у своме срцу, заправо је contradictio in adjecto, није слобода. Закључујући своје излагање Митрополит је нагласио: -Човек је изнад свега, јер је човек важнији од свих правила и свих закона и спремност по примеру Христа на одрицање, на Крст и на распеће. Нека би дао Бог да заиста будемо слободни и како каже Џорџ Орвел: `Ако слобода значи нешто уопште, она значи право да кажемо људима оно што не желе да чују`, или како каже Гете: `Не можемо имати слободу ако нам савест није чиста`. То ништа друго није него управо фундамент које нам износи Јеванђеље и свака друга религијска књига или сваки човек који верује у Бога. По завршетку свечане седнице и фотографисања са лауреатима дружење је настављено уз послужење за све присутне. Извор: Српска Православна Црква-
- признање
- митрополиту
- (и још 4 )
-
Унапређење верске службе у Војсци Србије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Министар се затим састао са Епископом тимочким г. Иларионом, архијерејем надлежним за рад војних свештеника у Министарству одбране и Војсци Србије. Том приликом, министар Вулин је истакао да Министарство одбране и Војска Србије поклањају велику пажњу верској служби. -Све верске конфесије су код нас равноправне и заступљене. Све уживају велико поштовање Министарства одбране и Војске Србије. Српска Православна Црква, као стуб нашег народа и као неко ко не само што чува духовност нашег народа, већ и оне традиције које су нас учиниле великим и вредним, јесте један од најважнијих партнера Министарства одбране и Војске Србије, рекао је министар одбране и нагласио да ће систем одбране наставити да развија верску службу, да је у плану повећање броја војних свештеника. -Као што Војска помаже да стекнете нова знања и искуства, тако ће вам увек помоћи да у потпуности развијете свој дух и своју личност, јер Војска управо за то и служи, истакао је министар војни и додао да Војска Србије изражава велико поштовање према Српској Православној Цркви и свему оном што је она учинила за очување нашег народа и наше традиције, додавши да је сигуран да ће се сарадња између Војске и Српске Православне Цркве и даље развијати. -Данас јсмо прославили празник Зачећа Светог Јована и дан јављања Пресвете Богородице у Зајечару 1944. године, када је Пресвета Богородица заштитила град од бомбардовања. Уједно, данас је завршетак Фестивала хришћанске културе и ми смо почаствовани што су и војна лица ту, са министром Александром Вулином, рекао је Епсикоп тимочки г. Иларион нагласивши да ће, попут својих претходника, свесрдно радити на унапређењу сарадње с Војском. Фестивал хришћанске културе одржава се од 20. септембра до 6. октобра у Зајечару, у организацији Епархије тимочке и уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Овогодишњи фестивалски дани били су богати бројним духовним и културним садржајима - предавањима еминентних говорника, концертима и промоцијама нових књига савремених аутора. Осим тога, одржан је и међународни Филмски фестивал документарно-духовног филма. У програмској понуди издвојили су се Дан на Ромулијани, отварање изложби слика и фотографија, дечија недеља, као и наступи културно-уметничких друштава из Зајечара и суседних градова. Извор: Министарство одбране-
- унапређење
- верске
-
(и још 3 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.