Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'једног'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Боже Свемогући, обећала сам мами да више нећу бити безобразна, обећала сам да ћу је слушати. Обећати је лако, али како одржати реч. Плашим се. Трудићу се – веома ћу се трудити. Али зар увек успева оно што желиш? Толико пута сам давала себи реч: од сутра ће све да буде другачије. Можда ће овог пута тако и да буде. Одржат ћу реч – веома желим да је одржим. А Ти Боже Свемогући помози ми. Ти си створио земљу која се врти око своје оси и око сунца. Ти си створио паралеле, меридијане, полове, полуострва, копна, заливе, брда, равнице и низине. Мноштво животиња, биљака, граните и кварц. По Твојој наредби шуме су се испуниле животињама. Треба само да климнеш главом – и реке потеку, краљеви сакупљају данак или остављају оружје. Ништа се не дешава без Тебе, на све је Твоја воља. Знам, тешко је обухватити Бога, мали је ум људски као кап у мору. Али за Тебе не постоји ништа немогуће. Сви се Теби обраћају, а Ти се слажеш или не. Срцем ја верујем у Твој ум и доброту и ако све не разумем, то је зато што сам још мала и глупа. Опрости ми Боже за моје сумње, али желим да будем с Тобом отворена пошто нема тајни од Бога и Ти свеједно знаш моје мисли. Ето тако. Боже Свемогући, ако Ти желиш да људи буду добри и праведни зашто не би стварао само добре и праведне? Зашто им дозвољаваш да греше? Боље је да даш људима јачу вољу да би они реч одржали. Ја се ево трудим, веома се трудим и не успевам. И мама има непријатности због тога и ја. Понекад је та ствар безначајна, а ја не попуштам. Можда зато што кући и у школи нису сви добри и праведни. Много сам видела зла и није моја у томе кривица, видела сам лажи и сплетки којих је пун свет. Да, ја за себе само одговарам, али те преваре, сплетке, неискреност чине живот страшним. Боже Свемогући, не желим да будем безобразна, желим да слушам – помози ми, дај ми вољу да издржим, дај ми бар капљицу Твоје снаге. За један дан Ти си створио свет! Заповеди: нека деца буду послушна. И да буде тако.
  2. "Дан 14. маја 2023. биће златним словима исписан на страницама историје Православне цркве у Пољској и наше отаџбине", саопштава Пољска православна црква. „После више од 10 година тешких подухвата усмерених добијању дозволе за подизање православне цркве у Варшави, и мање од 8 година након освећења камена темељца, захваљујући благодатној помоћи Створитеља, као и многим титанским напорима Његовог Блаженства митрополита Саве, прослављено је освећење Саборног храма Свете Софије у Варшави“. Нова Саборна црква, пројектована по угледу на знамениту цркву Свете Софије - Божанске премудрости у Цариграду, прва је православна црква која је подигнута у Варшави после једног века. А у складу са одлуком Архијерејског сабора Пољске православне цркве, освећењем Саборног храма свечано отпочиње прослава 100. годишњице аутокефалности Пољске цркве. Освећење се поклапа и са 25-годишњицом ступања на првојераршки престо митрополита Саве. „У срцу Европе, у храму Свете Софије звоне звона и служи се православна Литургија у славу Васкрслог Господа. Црква је настала у спомен и почаст жртвама депортације, логора, Операције Висла, рушења православних цркава у областима Хелма и Подласја, септембарске кампање, Варшавског устанка, као и деце у православном сиротишту у варшавској четврти Вола убијене 1944. године. „На тај начин ће зидови ове цркве заувек сведочити о нашим прецима, који су често проливали крв своју за верност Православљу и љубав према родном крају“, пише Црква. Освећење је одслужио пољски предстојатељ митрополит Сава заједно са свим архијерејима Пољске цркве и свештенством из целе земље. Дошло је толико поклоника да их црква није могла све птримити. Мошти невиних Витлејемских младенаца и Детета-мученика Гаврила Бјалисточког ношене су у опходу око цркве. У својој проповеди после прочитаног јеванђељског зачала архиепископ вроцлавски и шчечински Георгије означио је овај дан као тријумф мученичког пута Православља у Пољској, која је изгубила око 200 цркава, али се данас опоравља захваљујући напорима митрополита Саве. Са своје стране, на крају службе је митрополит Сава изразио своју захвалност: „У своје име и у име свих који су придружили молитви, благодарим Богу на 85-годишњицу мог овоземаљског пута, пуног многих изазова, и на 25 година служења као предстојатељ Православне цркве у Пољској. Данас захваљујем Богу на свему и данас је за мене радостан дан усред ових изазова.“ У име Архијерејског сабора архиепископ лублински и хелмски Авељ уручио је Његовом Блаженство комплет литургијских одежди и албум посвећен његовом архипастирском служењу. Извор: Ризница / Оrthochristian.com Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Средња школа. Тинејџери 15-18 година. Веронаука. Следећи образац се толико већ пута догодио за ових 20 година службе да са великом сигурношћу могу да га сматрам правилом. Што је вероучитељ...( тражим прави израз)...измиренији са Богом, то је однос са ученицима бољи. Мада ово „бољи“ је слаба реч. Однос у тим моментима потпуно превазилази однос наставник-ученик и има такав квалитет да звоно за крај часа растужи и њих и мене. Не оставља Бог нас без благодати. Благодат дође, не знам ни како ни зашто, али дође. Благодат оде, опет не знам зашто, не задржи се. Ја немам способност да се фокусирам толико да могу да упрем прстом и кажем – ево зато долази или зато одлази. Углавном, не успевам да је сачувам. Наравно, највероватније јер ме страсти витлају на све стране. Дајем им предност навикао на њихову лажну утеху па се благодат ( тако изгледа) повлачи. А заправо је она, вероватно, увек ту али ми бирамо нешто друго. Сад, кад вероучитељ отвори себе за дејство Божије и кад благодат почне да отапа срце, уноси мир и радост, тада све добија неки други укус. Пре неки дан улазим у учионицу, а ученици питоми као јагањци ( стварно ми је то била прва мисао). Мирни, слушају са пажњом. Подсетило ме на она времена кад смо ми, млади у вери, упијали сваку реч са неког предавања или читајући неку књигу на такве теме. Долазим на следећи час, иста прича. Добри, предобри. Тешко да реч која није натопљена благодаћу може да погоди у срце, да има дејство. У тим ситуацијама способност вероучитеља да преводи са језика православне теологије на младима разумљив језик, прилично се увећава. Налази праве речи, праве примере, и осети се да делује и има ефекта. Ако долазиш на час, да причаш о Богу а далеко си од Њега, онда се осећаш као „ као звоно које јечи, или кимвал који звечи.“ Значи, до нас је у великој мери. Добро, ето поделио сам нешто са вама, не замерите. На крају, сад кад боље размислим, можда су били питоми и мирни јер овог месеца радимо у преподневној смени ? 😊
  4. „Ова болест није на смрт“ (Јов.11,4) Био је то један сасвим обичан дан у Цетињској богословији. Након заједничке молитве са ђацима, обавио сам послушања везана за дужност васпитача у школи. Погледао сам на часовник у зборници и схватио да је до првог часа остало још доста времена, те одлучио да празан ход прекратим тако што ћу прочитати најновије вијести на интернету. Међутим, оно што ми је привукло пажњу јесте слика на једном од портала. На њој је био приказан један врло необичан и мени до тада непознат религиозни обред. Наиме, група људи са маскама и заставама је на шахти одвода за канализацију запалила једну већу и неколико мањих штерика. Уникатност ритуала ме је навела да помислим да се исти одвијао у неком од руралних дијелова Неготинске крајине, у којем један дио становништва још увијек практикује влашке паганске обичаје. Убрзо сам пронашао и видео клип самог догађаја и да су се у једном тренутку учесници обреда прекрстили на православни начин… Алтернативни рок музичар Зоран Маринковић, чији је бенд добио назив по једној од књига Ф. М. Достојевског, једном приликом је изјавио да му се у историји Православне цркве посебно допада чињеница да Црква, када је дошла на ове просторе, неке народне обичаје није потиснула, него их је сачувала на тај начин што их је христијанизовала. Дакле, коегзистенција хришћанских момената са паганским обичајима није ништа ново и оригинално, будући да такве примјере још увијек имамо у неким балканским предјелима. Међутим, када сам мало боље погледао видео снимак, препознао сам зидине Старог града у Будви, које се налазе на пар минута хода од цркве Свете Тројице, у којој већ више од десет година служим као ђакон. Након преслушавања говора неких од учесника скупа схватио сам да овдје није у првом плану био сам ритуал, за који морамо рећи да га овај древни медитерански град никада до сад није видио, иако је у својој дугој историји запамтио многе религије и култове. Наиме, овдје се најприје радило о политичком перформансу, који је великим дијелом био уперен против Цркве. НАДА КАО ХРИШЋАНСКА ДУЖНОСТ Непосредно након смрти А. П .Чехова, познати религијски философ Лав Шестов написао је чланак о стваралаштву славног писца, у којем га је назвао пјесником безнађа. Према Шестову, у току цјелокупног свог књижевног рада, Чехов је радио само једно – убијао је сваку људску наду. Морам да признам да се никада нисам слагао са оваквом оцјеном Чеховљевог стваралаштва. Међутим, ове Шестовљеве ријечи се итекако могу пренијети на наше вријеме. Штавише, баш оне најбоље описују климу која влада у црногорском јавном простору. Наиме, након 30. августа ове године родила се нова нада, коју је почела да гаји већина становника у земљи. Људи су почели да вјерују у васпостављање друштва у којем неће постојати вербални линч за сваког ко се осјећа или мисли другачије у односу на владајућу номенклатуру. Многи су повјеровали у могућност остварења идеје слободе говора. Понадали смо се да је коначно прошло вријеме у којем су се свештеници хапсили само због тога што су служили Литургију, те да фамозни НКТ више неће забрањивати људима да иду у цркву, прослављају крсно име и друге православне празнике. Но, као у поменутом чланку Лава Шестова, испоставило се да поред још увијек владајућих структура, у јавном простору постоје и не тако бројни, али истовремено и необјашњиво утицајни гласови, који се, заједно са поменутим структурама, труде да сваку од тих нада обесмисле. Тако је и горепоменути перформанс-ритуал био само још један у низу неуспјелих покушаја укоријењивања безнађа. Све ово нас упућује на закључак да тај дио јавности карактерише одсуство духовног здравља. Међутим, као хришћани дужни смо да се надамо да ово духовно обољење није болест на духовну смрт. Јеванђељска наука нас обавезује на вјеру да ће доћи до преображаја у душама људи који сачињавају те структуре и сегменте друштва. Јер се „дванаест часова у дану“ (Јов. 11, 9) увелико навршило и крајње је вријеме да они који ходају у тами и ноћи коначно угледају свјетлост. Надајмо се да ће та вјечна свјетлост макар толико обасјати њихове душе и умове да ће се у њима искоријенити мржња према другом и другачијем. Ђакон Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом Граду Будви Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Дирљивим речима љубави Његово Блаженство Архиепископ Тиране, Драча ис ве Албаније г-дин Анастасије опрашта се од свог врсног ”пријатеља и брата”, ”изузетног духовног воће” и ”просветљеног богословај ерарха”, блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-динаАмфилохија, који се упокојио у Господу јуче ујутро (петак, 30. октобра2020.). Поруку Архиепископа Анастасија преносимо интегрално : + Анастасије Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније поводом упокојења Високопреосвећеног Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија С најдубљим болом смо примили вест о упокојењу блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија. Саучествујућиу дубокој жалости возљубљеног нам народа Црне Горе и Српске Патријаршије, одслужили смо мали помен у капели Свете Архиепископије у Тирани и из дубине душе изражавамо наше саучешће православном народус уседне нам земље. Пријатељска нам помесна Црква у Црној Гори изгубила је изузетног духовног воћу, врсног пастиреначалника, који је, с расуђивање, мудрошћу, доследним животом у Христу и речју по Духу Светом, водио народ Божји у познање Тројединог Бога и у суштинску православну благочестивост. Православна Аутокефална Црква у Албанији остала је, такође, без драгоценог пријатеља и брата, с којим смо деценијама складно сарађивали, увек једнодушни у богословским и пастирски питањима наше Цркве. Православна Црква се опрашта од једног просветљеног богослова Јерарха, беспрекорног кова, просветљене мисли, одлучног и смелог, васељенског православног ума. Учествовао је и стваралачки доприносио у Свеправославним Сабрањима, као и на Светом и Великом Сабору на Криту. Његова трезвеност, бистрина мисли и у љуави смелост говора увек су доносиле добар резултат на међуправославним сусретима и одлукама. Вечан му помен! Господ, Којег је свом душом заволео и Којем је служио са самоодрицањем, нека упокоји његову душу. Увек нас теши вера да ”било да живимо, било да умиремо, Господњи смо”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У ове немирне дане испуњене паником око COVID-19 вируса (у даљем тексту корона-вирус) и пандемије са дискутабилним бројевима, увукао се у народ велики страх око свега што је неразумљиво и непознато. Страх се јавља пре свега од вируса, од болести и преношења истих, а у основи леже егзистенцијални страх и исконски страх од смрти. У условима свеопште смутње и пометње на удару се нашло и Свето Причешће као Света неупитна Тајна за хришћане, а тајна, тојест непознаница за оне који то нису или се хришћанима само условно назвати могу. У тексту Епископа бачког др Иринеја „Причешће – извор здравља или извор болести?“ Епископ на свеобухватан начин у потпуности разјашњава новонасталу проблематику из теолошког угла и наводи значајне теолошке и историјско- медицинске чињенице. Једноставно разјашњење ситуације – свако има право да верује у шта жели Ситуација је крајње једноставна. За све нас је питање вере: верујем ли у Васкрслог Господа? Ако верујем и себе називам хришћанином, онда следим Христа и Његове заповести. Избор је, дакле, једноставан: или верујем или не! Ово право није само Богом дан избор већ и право регулисано и Уставом и Законом о Црквама и верским заједницама, у којима су гарантована верска права и слободе. У данашње време сведоци смо увођења разних нових интерпретација такозване равноправности, нових права и подела, слобода, ненормалности, а вербално се свакодневно крше основна људска права и верске слободе. Скандалозно је да се у емисијама забавног карактера Црква и вера извргавају руглу. Недопустиво је да се јавно улази у конфликте у црквеним круговима и да се још више збуњује народ. У Цркви постоји јасна хијерархија која мора да се поштује. Срамно је да неко себи даје за право да јавно коментарише и критикује црквене великодостојнике. Да подсетимо и да ниједна држава ни у једном тренутку није забранила богослужења, нити причешћивање верника, јер на то нема ни права, али се упркос томе подигла непотребна медијска хајка. Да л` се то враћамо у доба првих векова кад су хришћани гоњени само зато што су хришћани? Када су добровољно страдали за Христа? Чак и тада, када су их убијали и гонили, бацали пред дивље звери, нису им забрањивали Свете Тајне. Напротив, хришћани су их носили са собом. Да л` то данас руља поново виче: „Распни га, распни га!“? Новонастала ситуација се може посматрати као сензационалистичко-политичка медијска кампања против Светог Причешћа, суштински против саме Цркве. Напад на Причешће је напад на верника, на Цркву, на Христа лично. С тим у вези је још у марту, на почетку кризе, Синод Српске Православне Цркве издао саопштење у коме се између осталог каже да ће се у Цркви поштовати прописане мере за овај тешки период, али да нико нема права да улази у литургијски простор и било шта мења било у начину богослужења било у начину причешћивања верника, као и да Свето Причешће као најсветије и најважније за вернике не сме да им се ускрати. Уосталом, нико се не причешћује на силу већ добровољно. На тај начин се Синод оградио од будућих манипулација и на време стао у заштиту верника и православне вере и традиције. Избор хришћанина и шта за њега представља Свето Причешће Од када је одслужена прва Литургија, причешћивање Светим Телом и Крвљу, којима смо скупо искупљени, представља за хришћане сједињавање са Христом, Богом Живим, на исцељење душе и тела. Свето Причешће је Лек бесмртности, Лек за душу и тело. Сврха служења Литургије је узношење славословља и молитве Богу, силазак Светог Духа на Часне Дарове, тојест хлеб и вино, претварање истих у само Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа и сједињавање са Христом кроз причешћивање. За хришћанина, у Чаши, тојест у Светом Путиру, налази се само Тело и Крв Христова, највећа Светиња, те је самим тим немогуће да се било шта рђаво у њему нађе. Несумњиво је да се у црквеном простору, као и у простору уопште, налазе голим оком невидљиви микроорганизми, и то на предметима и људима, али не и у Светој Чаши. То представља суштину хришћанског веровања. Свако од нас има пред собом логичан избор: да верује да Живи Бог постоји или не. Ако не постоји, веровао или не, резултат је исти, последица је иста. Али ако постоји, а вера изостаје, пропаст је неминовна. Ако верујеш – спасен си за вечност. Из угла неверујућих – одакле долази страх Зашто се одједном Причешћем баве они који се можда никад нису причестили или се засигурно не причешћују? Зашто се диже толика бука? Људи се боје заразе. За оне који не верују, у Чаши се налази обичан хлеб и вино у коме могу да се нађу и микроорганизми. Они не разумеју потребе и начин размишљања верујућих и осећају се угрожено. Страх је одговор. Људи не поштују једни друге нити туђе изборе. Ово је нарочито изражено када се нађу у егзистенцијалној кризи. Ако упоредимо број активних хришћана који учествују у светој Литургији, и то у свим градовима, у односу на укупан број становника, видимо колико мали број верника, нажалост, уопште долази на Литургију и колико се мало њих од тог броја причести. Шансе за заразу у храму много су мање него у кафићима, ресторанима, супермаркетима, лифтовима, јавном превозу и тако даље. Замислимо колико хиљада људи дневно седи на седиштима у јавним просторима, колико руку дотакне шипке у јавном превозу, колико је људи у кафићима пило из исте чаше и користило исту кашичицу која је вероватно ручно опрана и није дезинфикована ни стерилисана? Колико пушача баца опушке по улици и унаоколо као потенцијални извор заразе? Пљувачка се налази и на опушцима и потенцијално је заражена корона-вирусом. Зашто нико од душебрижника за ствар јавног здравља није предложио да се забрани пушење у читавој земљи јер се у форсираном издахнутом ваздуху из плућа приликом пушења теоретски налази већа количина вируса него приликом нормалног дисања? Да се направе специјални бункери у којима може да пуши петоро људи на 1,5 метара одстојања? Звучи бесмислено, зар не? Колики је број пушача у земљи у односу на број верника који се причешћује? Колико је потенцијално заражених међу њима? Шансе да се човек зарази постоје свуда, а највеће су тамо где је велика концентрација вируса, на пример у болницама, и тамо где је велика концентрација људи. Чак и ако стварима не бисмо приступили као верници, закључили бисмо да је много већа вероватноћа да се неко зарази хватањем за кваку него причешћивањем. Ризик од преношења заразе преко усана је мањи него преко руку. Да ли заиста мислите да можете у потпуности да се изолујете и 100% да се заштитите? Зашто се бојати да би шачица верника или свештеника и теоретски могла да, не дај Боже, прошири епидемију? Опасности од заразе вребају на сваком кораку. Шта ако је баш онај који меси хлеб који свакодневно купујемо заражен, а нема симптоме и није тестиран? Кроз колико руку прође и са ким дође у додир тај хлеб, као и већина ствари које свакодневно купујемо и употребљавамо? Не заваравајмо се да ми бирамо – вирус бира нас! Једино у шта се можемо поуздати је одбрана, то јест добар имуни систем и Божја помоћ. Ни у јединицама интензивне неге и у изолацији није могућа 100% изолација и заштита. Чак ни хирушке маске не штите у потпуности. Оне су важна мера предострожности, али већ после сат времена, или чим се овлаже, треба их заменити јер више нису непропусне. На њима се такође могу размножавати микроорганизми. Зато их треба што мање додиривати, редовно мењати и, уколико су платнене, често прати на високој температури. Колико само људи пије лекове верујући да им помажу, и помажу им, упркос доказаним нежељеним ефектима. Причешће нема нежељених ефеката. Свети Владика Николај је експлицитан: „Како се неко може разболети од лека?“ Колико се људи свесно трује и трује своје ближње дуванским димом? Колико људи свакодневно у тело добровољно уноси разне хемикалије, а дошло се до тога да се доводи у питање Свето Причешће? Човек се може заразити на разне начине, а више независних студија је показало да је ризик од заразе приликом причешћивања минималан и занемарљив у поређењу са другим начинима заразе. Резултати студија су објективни и заснивају се на истраживањима, без могућности утицаја личних или религиозних убеђења научника и лекара који су их објавили. Инфектолог O.N. Gill 1988. године објавиo jе студију „Света Чаша као извор инфекције“. У закључку је навео да нема података да се преко Свете Чаше могу пренети микроорганизми. Разлог је синергистичко антибактеријско дејство метала од ког је Чаша направљена и алкохола у вину, али и чињеница да се ланеном крпом бришу уста верника и сасуди. Навео је и да трансмисија микроорганизама не значи обавезно и инфекцију. Питање је која количина вируса је потребна да би се човек заразио. Вирус ван људског тела не може да се размножава и сигурно не у тако кратком временском року. Закључио је и да нема доказа ни да се HIV и Hepatitis B могу пренети Причешћем. Постоје, по овом аутору, индиције да би се можда директно, али у ретким случајевима, могао пренети вирус херпеса уколико неко има рану на устима, али је у односу на друге начине преношења херпеса овај пут преноса занемарљив. G. Dorff објавио је 1980. године студију „Ризик од Причесне Чаше“. Закључак његове студије је био да је број микроорганизама нађених на рубу Чаше после причешћивања занемарљиво мали и да варира од особе до особе. Ризик од евентуалног преношења заразе је знатно мањи у односу на друге начине трансмисије. Године 1997. објављена је и епидемиолошка студија у којој је праћено 621 особа које се редовно причешћују, чак и свакодневно. Дошло се до закључка да они нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују. Године 1998. у америчком Journal of Infection Control објављена је студија „Ризик од инфекција пренетих преко Причесне Чаше“. Закључак ове студије је идентичан као и у претходним студијама. Значајно је да се ова студија позива на још осам референтних студија са сличном тематиком везаном за микроорганизме и Причешће. Године 1999. Америчко друштво за контролу инфекција и болничку епидемиологију (Тhe Society for Healthcare Epidemiology of America) објавило је као одговор на контроверзне расправе о могућности заразе приликом Светог Причешћа студију „Мали ризик од заразе преко Причесне Чаше“. Тестирано је 681 причасника и дошло се до закључка да постоји само теоретски ризик од трансмисије, али је толико мали да је занемарљив. Људи који се причешћују редовно и/или свакодневно нису под већим ризиком од инфекције у поређењу са онима који се не причешћују. У закључку стоји још и да се ризик, иако веома мали, додатно смањује брисањем уста причасника и Сасуда. Већину верника који редовно долазе у цркву на богослужења и причешћују се чине стари и болесни људи. Да се Причешћем може проширити зараза, колико би се њих кроз векове заразило и умрло? Ко би се добровољно причешћивао? У условима ван и/или у току епидемија грипа, али и куге, колере и тако даље, прво би се разболели свештеници, јер они употребе (читај: попију из Чаше) остатак Причешћа после причешћивања верника на свакој Литургији. Ко би добровољно постао свештеник? Заразила би се сигурно и већина, ако не и сви присутни верници, што, како је вишевековно искуство показало, никако није случај. У време епидемије великих богиња (Variola vera) 1972. године у тадашњој Југославији власти су тражиле од Цркве да се уведе причешћивање сваког верника стерилизованом кашичицом, на што Црква, наравно, није пристала, али се епидемија због тога није раширила. У свом тексту Епископ бачки др Иринеј износи примере свештенослужитеља, па и наших савременика, као пример да Свето Причешће никад није било и самим тим не може бити извор заразе. Бројни су свештеници који су служили при болницама и на инфективним клиникама и причешћивали пацијенте оболеле од туберкулозе и разних других инфективних болести, па чак и губаве, и користили Свете Дарове после њих, а да се при том нису заразили. Свети Филарет Московски је храбро служио и за време епидемије куге, која је много опаснија од корона-вируса. Владика Макарије је само један од примера бројних мисионара, који је служио и мисионарио преко четрдесет година у Африци, где још увек владају озбиљне инфективне болести, и никада се није заразио. Свети Јован Шангајски је једном приликом причестио жену која је оболела од беснила. Она је, мученица, доживела напад непосредно после Причешћа и испљунула, заједно са пеном из уста, и Свето Причешће. Како честица Светог Прицешћа не сме да буде бачена, Владика је покупио честице са пода помешане са пеном и ставио их у уста. На упозорење присутних да је беснило јако заразно, он је мирно одговорио да су то Свети Дарови и ништа му се није догодило. Није се заразио. Аргумент да ми не знамо како је раније било не може послужити као аргумент. Ми и те како знамо из историје медицине како је било у првим вековима и касније, у каквим се нехигијенским условима живело: није било средстава за хигијену, није било ни тоалета, ни тоалет-папира, градске канализације су се тек касније појавиле. Врло често није било ни чисте воде, није било прибора за јело, па се јело се рукама, није било дезинфекционих средстава, није било лекова већ су се користиле биљке као медикаменти. Људи су често умирали од разних инфекција. После разних терапијских поступака и хирушких интервенција, у почетку углавном ампутација, а касније, са развојем хирургије, и других интервенција, постоперативне инфекције односиле су преко половине оперисаних. Масовно се умирало и у доба епидемија. Људи су се обраћали Цркви, веровало се у лековитост молитве, освећене воде и Светих Тајни. Обраћали су се Богородици и светитељима са молитвом да зауставе епидемију и пошасти, баш као што чине и данас. У условима који са данашњима не могу да се пореде, људи су живели, учествовали у богослужењима и причешћивали се око две хиљаде година. Оно што сигурно знамо јесте да им Причешће нису стављали у салвете, јер салвета и папирних корпица тада није ни било. Свако време носи своје бреме. Људи долазе и пролазе, а Црква и традиција опстају. Израз је крајње гордости у мишљењу да је новонастала ситуација посебна и другачија од историјских чињеница, као и да је могуће бити изолован од других људских бића и од живота. Лично мишљење једног лекара Хаџи др Јелена Јанковић Као лекар, анестезиолог у Немачкој, на одељењу интензивне неге, свакодневно се суочавам са критично оболелим пацијентима, између осталих и са оболелима од корона-вируса у терминалној фази. Ми, анестезиолози, свакодневно доносимо одлуке у оквиру максималне интензивне терапије, између осталог и кога ћемо да интубирамо и ставимо на респиратор, а за кога више нема шансе. Константно корачамо по танкој линији између живота и смрти. Свакодневно сам сведок колико су наше људске могућности и са најсавременијом опремом, достигнућима и лековима ограничене. Лекар лечи, а Бог исцељује. Ми лекари урадимо све што је у нашој моћи, користимо сва знања, ресурсе и искуство које смо по Божјој милости имали прилике до тог тренутка да стекнемо да бисмо помогли пацијенту, а онда чекамо, јер Бог има последњу реч. Није лако ујутру кад кренем на посао. Знам да ћу бити у контакту са корона-вирусом и да могу да се заразим сваког тренутка. Најтеже ми је ових дана да гледам неке од својих колега, сада као пацијенте, како се боре за ваздух, да их гледам у кревету, без свести, беспомоћне, прикључене на респираторе, сећајући се заједничке борбе за пацијенте и њиховог осмеха негде у пролазу. Питам се ко је следећи. Иако знам да за њих чинимо све што је у људској моћи, често нема побољшања. Једино могу да их препустим Богу и да се надам да у некој широј слици у вечности све ово има смисла и да ће неко добро да донесе. Свако јутро пре него што кренем на посао, прекрстим се и кажем себи: идем, па како ми Бог да! Нека буде воља Твоја! И, исто тако, знам да сам се причестила и чврсто верујем да сам заштићена. Хвала Богу, и после три месеца и небројено много пацијената, још увек сам здрава, што за велики број својих колега, на жалост, не могу да кажем. Пацијенти, када су суочени са смрћу, сви верују у нешто. Већина њих се тада сети Бога. Из искуства знам да најбоље пролазе они пацијенти који имају поверења у лекара, који верују у излечење и који се уздају у Божју помоћ. Чак и ако дође њихов час, они умиру мирно и спокојно. Страшне су муке безбожника и оних који ни у шта не верују, који умиру бесни и очајни. У болести су сви исти. А смрт је неминовна за све нас. Питање је: шта ћемо после тога? Истраживања су показала да позитивна антиципација значајно утиче на смањење постоперативних компликација и повољно утиче на позитиван ток болести. Нема бољег лека ни превенције од вере. Као лекар и верник причешћујем се, по благослову, редовно. Свето Причешће сматрам универзалним леком за душу и тело. Чврсто верујем да Причешћем Светим Тајнама свако добија лек по својој потреби и не би ми пало напамет да се не причестим иако често знам ко се испред мене причешћује и од чега болује, јер знам и Кога примам. У медицини је познат плацебо ефекат. „По вери вашој нека вам буде“ (Мт. 9:29)! Али у Светом Причешћу нема плацеба. Ми верујемо да је само Тело и Крв Господа Исуса Христа лек. Да ли је ова Тајна икад истражена? Не би смела да буде, јер то би било светогрђе и унижавање Причешћа. „Ко има уши, да чује!“ (Мт. 13:9). Па ипак, по Својој великој милости, снисходећи раслабљеном човеку, Господ нам се често открива. Тако нам је у осмом веку објавио чудо у малом италијанском градићу Ланчано (Lanciano) док је још Христова Црква била јединствена. Наиме, током Литургије, у време Свете Тајне Евхаристије, у срцу свештеника који је служио изненада се јавила сумња да ли су заиста Тело и Крв Господња скривени иза хлеба и вина. Покушавао је да се ослободи тих сумњи, али су се оне упорно враћале. Јављале су му се мисли: „Зашто сам дужан да верујем? Ко ће доказати да вино постаје Крв, а хлеб Тело? Они се никако не мењају, мора да су то само символи!“ Док је изговарао речи Канона Евхаристије: „Те ноћи у којој беше предан Он узе хлеб у своје Свете руке и, благословивши, преломивши, даде Својим ученицима говорећи: Примите, једите, ово је Тело моје које се за вас ломи на опроштење грехова; тако и чашу по вечери говорећи: Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на опроштење грехова“, сумње га нису напуштале. „Није ли света Евхаристија само обред и не више од тога, није ли се Тајна вазнела заједно са Христом и отишла на Небо?“ У међувремену дошло је и претварање Дарова. Уз речи молитве он је преломио евхаристијски хлеб и тада је избезумљено вриснуо јер се у његовим рукама преломљени хлеб претворио у комад меса, тојест Тела, а у Чаши више није било вино већ житка Крв. Монаси који су се налазили у олтару били су у чуду, а свештеник избезумљен. Он је тада исповедио своје мисли и сумње које су чудесно разрешене. У овој цркви St. Legontian у Ланчану већ дванаест векова чувају се ови за време Литургије материјализовани Тело и Крв. Наравно да су ови чудесни Дарови привукли пажњу ходочасникâ и научникâ. Професор медицинског факултета Odardo Linoldi, стручњак за анатомију, патолошку хистологију, хемију и клиничку микроскопију при болници Arezzo, спровео је са својим тимом 1970-1971. године истраживање и дошао до закључка да Свети Дарови представљају људску крв и тело. Тело је део мишићног влакна срца и садржи делове миокарда, ендокарда, нерва вагуса и део леве коморе срца. Oвaкав део представља и потпуно срце у његовој основној структури. Тело и крв припадају мушкарцу старом тридесет три године са крвном групом АБ. Крв садржи серум, протеине и минерале у процентуалном односу нормалном за човека. Задивљујуће је да су се Тело и Крв дванест векова сачували без икакве заштите, конзервирања или примене специјалних мера. Крв је течна и поседује сва својства свеже крви. Ruggero Bartelli, професор анатомије на Сијенском универзитету, радио је паралелна истраживања и добио потпуно исте резултате. У току каснијих поновљених експеримената, 1981. године, од стране др Linoli-ја са савршенијим апаратима резултати су поново потврђени. Лепотом овог чуда потврђене су нам Христове речи: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате Живота у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6:53-54). Остала нам је као доказ и Торинска Плаштаница, платно у које је Христово Тело било умотано пре него што је положено у Гроб после Распећа. Године 1889. први пут је фотографисана и на негативу се појавио Христов Лик и Тело Христово. О пореклу Плаштанице говори чињеница да је направљена на начин који се примењивао пре две хиљаде година на Блиском Истоку и да су на њој пронађени и остаци полена биљака које расту само у Палестини. На њој се јасно уочавају отисци ранâ од бичевања, од трновог венца на глави и пробадања копљем. Ране одговарају страдањима Господа Христа баш као што су у Светом Писму описана. На Плаштаници је откривена крв АБ-крвне групе и нису откривене никакве хемикалије ни вештачке супстанце. Научници сматрају да је лик на платну могао остати осликан само под утицајем јаке светлости унутар Плаштанице и да је овако јака светлост могла засјати само у тренутку Васкрсења. Сваке године на Велику Суботу у Кувуклију у Храму Христовог Васкрсења у Јерусалиму силази Благодатни Огањ и пали свеће у рукама Јерусалимског Патријарха. Огањ који гори, а не пече и не сагорева. Невероватно је да и поред толико опипљивих доказа већина људи на планети и даље не верује у Њега! Божанско присуство обожује нас и храни. Читајући Свето Писмо, можемо да приметимо да свако ко је дошао у контакт са Господом Христом од најобичнијег грешног човека до краја свог овоземаљског живота постао је свет. Господ их је све примио и прославио. Исто тако верујем да се наше тело освети када се причестимо и сјединимо са Господом и да су и Чаша, тојест Путир, и кашичица освећени самим Христовим присуством. Христос се не доказује научно Вера није нешто што се научно доказује. Христос се не ставља под микроскоп. Вера се не прилагођава околностима. Христос се не прилагођава нама. Он је исти јуче, данас и сутра, ми смо ти који смо трулежни и пролазни. За све нас је извесно једно: у праху ћемо завршити. Ми хришћани верујемо у вечни живот. Има и оних који не верују. То право нам је свима Богом дано. Бог нас ставља у разне ситуације, а на нама је како ћемо да се понашамо. То је слобода и избор који нам је дат. Покушај доказивања Христовог постојања представља светогрђе. “Благо онима који повероваше, а не видеше” (Јн. 20:29). Медицина и наука имају своје границе, Бог не. Питање „која стручна, научна анализа доказује да се стварно никада и нико није заразио причешћујући се“ светогрдно је питање. Као верујући лекар посматрам пацијента не само као тело већ као целог човека са душом и духом. Мора да постоји нека танана нит која научницима промиче. Како објаснити како трулежно постаје непропадиво? Како иконе мироточе? Како се дешавају необјашњиве ствари? Колико би људи данас дозволило да Господ Своју пљувачку помеша са блатом и њиме им намаже очи да би прогледали? Колико је Христос болесника исцелио? Да ли се и данас широм света постом и молитвом људи исцељују? Да ли пред кивотом светог Василија Острошког и данас неми проговоре, непокретни устају, а болесни се исцељују? Зашто толики народ хрли моштима светих? Зато што не помажу? Не исцељују? Због тога што се чуда и даље дешавају онима који верују. Како? Није ли то питање последицâ оне „јабуке” са дрвета познања са које су прародитељи недозвољено окусили? Ко смо ми да тражимо објашњење? Зато и јесу тајне, Свете Тајне. Верујемо и нема потребе да разумемо. Не можемо научно доказати како тела светитељâ не труле, зашто им расту нокти и коса, како иконе мироточе и крвоточе, зашто је температура тела светитељâ као код живог човека, зашто им крв има особине живог човека, не хемолизира и не пропада. Не могу се медицински објаснити небројена исцељења којима сам и сама била сведок. Не може се на кантару измерити љубав. Јесте ли се икад запитали шта вам даје живот, како то да сте уопште живи? Да л` верујете да сте случајност у овом универзуму? Не може се доказати, нема ни потребе да се докаже. То је разлика између вере и невере. Оно над чим сви треба да се замислимо јесте: зашто је Господ ову ситуацију допустио, тојест колико је до нас? Осврт на добронамерне модерне теологе и поверење у Мајку Цркву Пандемија корона-вируса узбуркала је и јавност и црквене кругове. Они добронамерни “модерни теолози”, модерни фарисеји и садукеји, који, и лаицима је јасно, одступају од црквеног учења уносећи непотребну духовну пометњу и разједињујући православне, требало би да се сете да ћемо сви ми једног дана стати пред Господа и колики смо део колача добили, а неки су и Агнец примили у руке, толики ћемо одговор Господу морати да дамо. „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:16), поручио нам је Господ наш. За оне што хоће хришћанство без Христа и да не искушавају Бога свога, помолимо се усрдно речима: опрости им, Боже, не знају шта раде! Кренули смо у вечност, пловимо са нашим Патријархом и нашим духовницима на кормилу. А добронамернима желимо да буду послушни Мајци Цркви да бисмо и ми њима били послушни и да на истом курсу сви заједно, сједињени у Христу, и останемо. Вера наша православна и Свето Причешће су ствар слободног избора који је Господ сваком човеку оставио. Онај ко сумња боље да не прилази Путиру и да се не причешћује, да не стекне осуду души својој. Ко приступа „са страхом Божјим, вером и љубављу“ претходно изговара речи молитве: „Верујем Господе и исповедам да си Ти ваистину Христос... и да је ово сâмо пречасно Тело Твоје и ово сâма Часна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме..., нека ми Причешће Светим Тајнама Твојим не буде на суд или на осуду већ на исцељење душе и тела. Амин (нека тако буде!). Суштина и порука јесте у питању које је, како Свето Писмо сведочи, Христос често постављао, а и данас га поставља и мени и теби: Верујеш ли? По вери твојој нека ти буде... Хаџи др Јелена Јанковић У Штутгарту, 3. јуна 2020. Извор: Епархија крушевачка преузмите текст у пдф формату ОВДЕ
  7. „Ове године нећемо моћи припалити Благодатни огањ са свеће један другога и тако га раздељивати. Међутим, раздељиваћемо светлост наде и смелости у Хрису, из једног у друго срце. Христос је васкрсао!“, казао је аехиепископ тирански и све Албаније у својој васкрсној поруци. Његово Блаженство Анастасије наводи да је смелост један од основних дарова које нам је Господ дао. Страх је опасан саветник човеков. Људи се плаше услед различитих узрока: ратних сукоба, природних катастрофа, епидемиолошких болести, попут текуће пандемије ковид-19, која је шокирала читаво човечанство. Како архиепископ албански Анастасије истиче, у овом тренутку је наше мишљење и понашање заокупио вирус корона „Али не смемо дозволити да нас овај невидљиви непријатељ душевно утуче. Бог нас неће оставити! Овај невидљиви рат победиће се општом, универзалном мобилизацијом солидарности.“ Према архиепископу Анастасију, „убеђење у то да је превладана смрт пружа другачију перспективу у свакодневном животу: знамо да смо прешли из смрти у живот; а то знамо јер волимо нашу браћу и сестре. Ово је опит безбројних људи који кроз векове доживљавају веру и љубав у Христа.“ Најзад је Блажењејши пожелео: „Срећан Васкрс, браћо моја! Нека Васкрсење буде у нама! Нека наша срца постану ‘храм Бога живога‘.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Ивана-Иља Петровић: “Ми треба да ставимо жртве на прво мјесто а не злочинце. Бојим се да нећемо сазнати тајну коју су сакрили многи извјештаји. Бодљикаве жице око манастира и мјеста у којима су се Срби усудили да остану давале су утисак једног концентрационог логора. Човјек из Грачанице није знао шта се дешава у Лапљем селу од кога га дијели неколико километара. На сваком кораку лежали су остаци велелепних црквених здања као страшне опомене и велика туга“- Ивана Петровић. Звучни запис емисије Новинар Ивана-Иља Петровић говорила је за емисију ,,Косметска канидила“ о својим сјећањима на Косово и Метохију прије рата, у вријеме док је у Приштини студирала књижевност, за вријеме рата, када је радила у Уједињеним нацијама али и послератним дешавањима, приватним затворима, трговини органима и много чему другом. Ивана љубав према Косову и Метохији носи из раног дјетињства јер је њен дједа по мајци био Косовац, зато сматра повратком коријенима своју жељу да упише студије књижевности у Приштини. У вријеме ратних страдања на позив свог крштеног кума новинара Живојина Ракочевића, заједно са њим покреће новине ,,Глас југа“. Прича нам како је за длаку избјегла да се нађе међу путницима у аутобусу који је разнијет у Ливадицама 16. фебруара 2001. године. ,,Тај период од 1996.-1999. године је био једна ужасна психолошка припрема за оно што ће се догодити 1999. године“-каже Ивана. Други дио разговора са Иваном Петровић вашој пажњи препуручујемо у нашој нареној емисији ,,Кометска кандила“ у суботу 7. марта 2020. године. Извор: Радио Светигора
  9. Jako interesantno predavanje, bilo bi dobro ako neko moze da poslusa pa da da svoj komentar. Hvala Збор зборила господа хришћанска - о др Зоран Деврња: „Престаје ли брак смрћу једног од супружника?“ http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/18.04.18 ZBOR - jerej Zoran Devrnja - Prestaje li brak smrcu jednog od supruznika.mp3 У недељу, 15. априла 2018. године, у Гимназији "Јован Јовановић Змај" у Новом Саду, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер др Зоран Деврња је одржао предавање на тему „Престаје ли брак смрћу једног од супружника?“ Звучни запис овог предавања преузели смо од колега из радија "Беседа" Епархије бачке http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=16086
  10. Следећи пример Његовог Високопреосвештенства Митрополита калавритског Амвросија, који је отишао у мировину овога лета после неколико деценија аерхипастирствовања, архиепископ атннски, председник Светог Синода Грчке Цркве, изјавио је да би желео да уради то исто. Архиепископ је објавио своју одлуку на званичној вечери одржаној у част устоличења новог митрополита калавритског, који се такође зове Јероним. Митрополит калавритски Јероним је устоличен у суботу, 23. новембра 2019, уз присуство више од 50 архијереја Грчке Цркве. . У обраћању митрополиту Јерониму архиепископ Јероним је рекао да би хтео да следи пример његовог претходника, митрополита Амвросија. Према сајту Orthodoxia.info, ова Архиепископова изјава није дошла као изненађење, пошто је већ дуго времена размишљао о овоме, „али ово је први пут да се јавно изјаснио на овај начин и у овом контексту“. Архиепископ атински и све Грчке Јероним II изабран је за првојерарха Грчке Цркве 7. фебруара и званично ступио на престо 16. фебруара 2008. године. Он је раније био митрополит Тебе и Лавадије 1981. године. Првојерарх Грчке Цркве најавио да ће се једног дана повући | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  11. Објављивање трејлера за наставак "Топ гана" прилика је да се подсетимо да је и СФРЈ имала војно-пропагандне филмове који су поделили судбину ЈНА коју су промовисали. Где је забрљао Маверик, па није постао адмирал и да ли је "Далеко Небо" односно "Far Sky" Стјепана Чикеша било узор Тонију Скоту. Још док је Тони Скот, редитељ "Топ Гана", био жив, најављиван је наставак у ком ће Том Круз поново одиграти Меверика. Причало се о разним заплетима а јако је дуго помињана идеја да ће нови филм говорити о ривалству пилота који су изучавали вештину блиске борбе и оператера који дејствују дроновима што је наравно сушта супротност у приступу ратовању, па можемо рећи и животу. Додуше, блиска борба одавно баш и није у примени јер се користе ракете којима се противник гађа далеко изван визуелног контакта. Тони Скот је у међувремену починио самоубиство и наставак је на крају снимио један од Крузових "кућних" редитеља последњих година Џозеф Косински који се у тој плејади сарадника великог суперстара издвојио као визуелно надахнут стилиста код ког значајну улогу игра продукциони дизајн. Нажалост, љубитељи првог "Топ Гана" а још више они који воле војну технику доживели су поприлично разочарање када су видели први трејлер за филм. Наиме, у новом филму уместо неке нове моћне машине, Том Круз за почетак вози Ф-18, ловац који је некако био сматран слабијим адутом америчке ваздушне силе од Ф-14 којим је управљао код Тонија Скота. Мада има на крају трејлера и један кадар у ком се види Ф-14, тај непревазиђени морнарички олд тајмер, класик који се налазио у само два ваздухопловства - америчком и - колико год то невероватно звучало - иранском, али главни терет Меверикових враголија подноси Ф-18. Рекло би се да се поред Турске из пројекта Ф-35 повукао и Холивуд, чим се у овом филму који свакако треба да буде врхунски продукт америчког војно-забављачког комплекса определио за Ф-18. Пре неколико година је Золтан Дани, човек који је оборио амерички Ф-117 био протагониста документарног филма "Други сусрет". О њему још нема играног филма али верујем да ће нашу публику забавити чињеница да је ПВО Републике Српске у филму "Иза непријатељских линија" оборила управо Ф-18, за чијим је управљачем том приликом био Овен Вилсон. Дакле, Ф-18 није баш на цени у Фабрици снова. Међутим, војна аутентичност заправо никада није ни била кључни адут "Топ Гана". Уосталом, у сцени завршне ваздушне битке амерички ловци бију битку са "совјетским" летелицама које глуми битно мањи и инфериорнији Ф-5, такође амерички авион који се ни у једном борбеном сценарију не би нашао насупрот Ф-14 нити личи на било који супарнички авион тог времена. Оно што је "Топ Ган" учинило једним од најиконичнијих филмова осамдесетих и уз Иствудовог "Војничину" једним од најмоћнијих регрутних оружја америчких оружаних снага јесте харизма главних глумаца и кинестетичност Скотовог редитељског поступка. Летење борбеним авионима постаје врхунски аудио-визуелни доживљај, високоестетизован спој човека и машине који буди готово органску реакцију код гледалаца. Сасвим сигурно да у наше време, већи број младића широм света и даље уписује Војну академију због овог филма него због неких објективних сазнања о томе шта их тамо чека. Међутим, колико год то невероватно звучало, СФРЈ је добро препознала тренд који су започели "Војничина" и "Топ Ган" и покушала је током осамдесетих да изгради свој војнозабављачки комплекс. "Далеко небо" је југословенски "Топ Ган" а "Најбољи" је југословенски "Војничина". Преузимање узора је толико дословно да ови филмови говоре о истим родовима војске - "Далеко небо" о војном ваздухопловству а "Најбољи" о морнаричкој пешадији, потпуно идентично као филмови Тонија Скота и Клинта Иствуда. Задржимо се међутим овом приликом на "Далеком небу". Овај филм је режирао Стјепан Чикеш, специјалиста за документарне филмове о авијацији. Заплет има дидактички и изразито пропагандни карактер - приказује Мацуру, младог пилота који лети на Мигу-21 и током драматичног лета почиње да се присећа како мајка није желела да га пусти у пилотску школу јер му је отац погинуо као пилот ЈНА. Сећа се школовања где је био под великим притиском јер је сећање на његовог оца било још увек веома живо међу инструкторима, а нарочито код породичног пријатеља потпуковника који га подвргава разним сложеним проверама не би ли му сломио вољу. Сличну породичну ситуацију има и Меверик, чији је отац страдао у Вијетнамском рату као пилот и који успева да упадне у разне конфлите са наставницима док покушава да изађе из очеве сенке. Међу наставницима такође среће очеве пријатеље и са њима се суочава са траумом тог губитка. Исто тако, и Чикешов и Скотов јунак су адреналински овисници, љубитељи опасности и екстремних ситуација. Пре него што ове невероватне сличности припишемо жељи југословенских филмаџија и официра задужених за пропаганду да дословно препишу амерички узор - напоменимо - "Далеко небо" је изашло 1982. године а "Топ Ган" 1986.! Дакле, једино је "Топ Ган" могао бити копија "Далеког неба" а не обрнуто. Зашто "Далеко небо" данас није популарнији филм? Па нажалост, зато што је продуцент "Топ Гана" Дон Симпсон ипак много боље држао прст на пулсу младе публике од пропагандиста из ЈНА. За разлику од Стјепана Чикеша који је са слично постављеним карактерима као у "Топ Гану" на крају снимио нешто што "маторци" мисле да млади "треба" да гледају, Симпсон и Скот су снимили нешто што млади заиста желе да гледају. Њихов приказ летења и војне акције, као и пилотске свакодневице је напросто секси, одвија се на звучној слици сачињеној од врхунских поп песама које је усмеравао Ђорђо Мородер и инструменталне пратње коју је изградио Харалд Фалтермајер, један од кључних композитора који је обликовао израз савремене музике и његов најбољи ученик. "Далеко небо" носи у себи наивност и ригидност војног система у коме је настао, премда је те 1982. године југословенски филм био далеко "несташнији" него што је Чикеш желео да покаже. Међутим, уместо да за тај посао узму ауторе који су тада били у директном додиру са популарном културом младих и да сниме нешто што ће диктирати трендове, направљен је филм који може да потпише неки војни апаратчик. Југословенска популарна култура је парадоксално тада имала ресурсе у домену музике, дизајна, моде да изнедри знатно ефектнији филм, но то се није десило. На филму "Најбољи" који је изашао 1989. године, исправљене су неке од грешака. Ангажован је динамичан хрватски редитељ Дејан Шорак а сценарио је писао Синиша Ковачевић, можда и највештији сценаристички хроничар живота у ЈНА, потписник култне телевизијске драме "Свечана обавеза". "Најбољи" је међутим изашао када већ Југославији није било спаса и није могла да заживи та слика југословенске модерне у којој млади официр на путу од Београда до Требиња силно гази свог "југа", остављајући за собом своју гламурозну девојку, као што је Пит Мичел Меверик давао гас на мотору. Главни глумац Вицко Руић такође није био калибар младог Тома Круза и све је то допринело да овај много боље спакован пропагандни рад такође остане на маргинама наше кинематографије. "Топ Ган" стиже у биоскопе идућег лета. Надајмо се да се неће свести само на злоупотребу наше носталгије. И што је још важније, надајмо се да Том Круз у међувремену није старећи постао оно што су били југословенски апаратчици. Сигуран сам да у рукама доброг редитеља, филм овог типа може да нас бар на пар сати измести из оних 78 дана током којих смо се налазили са друге стране пилотске палице, али не бежим од тога да можда више никада нећемо моћи да уживамо у таквом филму као тада. Трејлер за нови "Топ Ган" изашао је 18. јула ове године. Истог дана у околини Ечке срушио се тренажни авион Злин регистрације YU-CDG који смо могли видети у филму "Далеко небо". Док се Меверикова пустоловина наставља, истовремено полако нестају и последњи делови света који је констиусао филм "Далеко небо", од пилотске школе у Мостару па надаље све до самих апарата које смо гледали на екрану. А што се Ф-18 тиче, треба да будемо безбрижни. Ако су они у "Топ Гану" 2020. године, онда половни Мигови-29 нису уопште били лоша инвестиција. Димитрије ВОЈНОВ
  12. У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији. Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији. – Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ. Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир. Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници. Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије. – Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова. Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања. – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу. Милош се надовезије на њене речи и додаје: – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли. Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији: – Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. Извор: Радио Источник
  14. Ових дана монашки ред Епархије шумадијске појачан је за једног члана и то светогорског монаха. Епархија шумадијска из које су у Хиландар одлазили, али у коју су се и враћали хиландарски монаси, добила је новог старешину манастира Ћелије код Лајковца - јеромонаха Доситеја Хиландарца. Иако једна од млађих епархија Српске Цркве, основана 1947, у свој клир је до сада примила шесторицу хиландарских јеромонаха (Петра, Авакума, Саву, Николаја, Онуфрија и Доситеја). Пре оснивања саме епархије, манастири који су данас у њеном саставу, су такође имали у својим братствима пострижнике Свете Горе. Из шумадијских манастира у Хиландар су отишли сада већ блажене успомене старци Дионисије, Никанор, Гаврило, двојица Мојсија, Зосима, Рафаило, Макарије, Кирило, Михаило... Извор: Светогорске стазе
  15. У сусрет највећем хришћанском празнику Божићу и Новој години, Спутњик је посјетио манастир Дајбабе крај Подгорице, једно од највећих православних светилишта у Црној Гори, а јереј Златко Васић открио нам је неке појединости из живота светог старца Симеона, чудотворца и великог угодника Божијег, по којем је ово мјесто надалеко познато. Јереја Златка затекли смо у порти манастирске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, који на почетку разговора за наш портал открива да је свети старац Симеон ову цркву волио да зове „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Почињући бесједу о необичној историји манастира Дајбабе, за нашег саговорника нема дилеме да је он „настао правим чудом Божијим“. „Један дјечак је 1890. године овдје чувао овце. Звао се Петко Ивезић, и био је из села Дајбабе, по коме и манастир носи назив. Док је чувао овце, јавио му се светитељ, сав у злату, и рекао му да помјери стадо оваца јер је то свето мјесто и да ту сагради цркву. Дјечак је казао да је сироче и да нема ни оца ни мајке и да није у могућности да направи цркву“, прича отац Златко. Према ријечима овог свештеника, светитељ након тога позива пастира да му „нешто покаже“, уводи га у једну пећину на Дајбабској гори, показујући му „своје мошти, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан“, да би му на крају открио како је и сам ту доспио. „Тај светитељ је био ученик Светог Саве и епископ на овом простору. Када се упокојио, његове мошти су се налазиле на југу Црне Горе. Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје, после чега вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност, и одлучује да их сакрију и похране у једну пећину на Дајбабској гори.“ „За светитеља се сматра да је то био Свети Иларион, први епископ ког је Свети Сава поставио на овом подручју. Тај дјечак Петко Ивезић је дуго година силазио у ту пећину, и по ријечима старијих мјештана, износио тамјан и богослужбене књиге из пећине“, прича отац Васић. Оно у шта се током кратког боравка могао увјерити и новинар Спутњика јесте да се чуда, иако нису видљива, код истинских вјерника који посјећују ову светињу свакодневно дешавају, па осим ходочасника и знатижељних туриста, манастир данас често посјећују особе са различитим душевним и тјелесним тегобама. Такође, у питању су људи из свих крајева свијета, од Аустралије, Канаде, Америке, Новог Зеланда и Русије… како православни, тако и они који то нису… Посебан доживљај и фасцинацију код посјетилаца буди необична љепота и мир подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила. Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, па ја најчешћи коментар посјетилаца да — „Овако нешто нисам никада видио у животу!“. Велика благодет која се осјећа унутар цркве, према ријечима Васића, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао. „Овдје, цијелу цркву је осликао Свети Симеон Дајбабски, иако по ријечима неких конзерватора, он је почетком 20. вијека нацртао ликове, а касније их је дорадио јер се бавио умносрдачном молитвом, додајући светитељима крупне очи и широк нос, што је карактеристика људи који се баве том врстом молитве“, појашњава Васић. Враћајући се на историјат манастира, наш саговорник каже да у причу дјечака Петра нико у Црној Гори није вјеровао, док није дошла до манастира Острог. „У манастиру Острог у том периоду био је јеромонах Симеон Поповић, један од најобразованијих људи тога времена. Био је завршио духовну академију у Кијеву, а касније одлази на Сорбону у Париз, и Швајцарску, гдје изучава филозофију. Међутим, дух запада и моде га не привлачи, и он се враћа у Кијевско-печерску лавру и тамо се монаши 1887. године, да би се те исте године вратио у Црну Гору“, каже Весић. По благослову краља Николе, јеромонах Симеон првобитно одлази у манастир Врањина на Скадарском језеру, али како му услови тамо нису одговарали, убрзо одлази у манастир Острог, гдје ће провести наредних девет година, док ће остатак свог овоземаљског живота провести у манастиру Дајбабе. „Када је чуо за причу дјечака Ивезића, он овдје долази у љето 1896. године, и почиње да копа на мјесту гдје му је јављено да је та огромна светиња“, наставља отац Златко. „Када је дошао овдје, Симеон је направио једну колибу од штица и цијеле ноће се молио Богу. Ујутру пред зору јавили су му се анђели Божији и рекли: ’То што тражиш, то је ту гдје је оно црно камење‘. Он почиње да минира и да копа, али јавио му се онај светитељ који се јавио и дјечаку и рекао му да не минира јер ће оштетити унутрашњост пећине“, приповиједа наш саговорник. Јеромонах Симеон ће, према његовим ријечима, након тога „наставити да копа, и тако копајући направити пећину под земљом и цркву у облику крста“. Данас се у пећинском манастиру, поред ковчега с моштима светог старца, налази и читав низ икона, а пада у очи плаштаница из 18-19. вијека, која је, како с поносом истиче наш саговорник, била власништво руске царске породице Романов, а свети старац ју је добио на рукоположењу у Кијевско-печерској лаври од свог духовника монаха Николаја и од ње се није раздвајао цијели свој живот. Прва литургија у цркви је служена 4. јануара 1897. године, а свети старац Симеон ће остати овдје да се подвизава наредних 45 година, у посту и молитви. Отац Златко подсјећа на ријечи митрополита Амфилохија да је свети старац Симеон један од највећих подвижника 20. вијека, „ако не и највећи“, те да је својим подвижничким животом „задобио много дарова од Господа“. „Један од тих дарова је и дар прозорљивости. Значи, могао је да види душу човјека и све његове гријехе, прошле и будуће догађаје. Пошто је тим духовним очима видио и братоубилачки рат и велико страдање на овом простору, јеромонах Симеон се молио Господу да се упокоји прије него што тај рат и то страдање почне. Господ га је тога удостојио, и 1. априла 1941. године Свети старац Симеон је предао душу Господу, а пет дана након тога почео је Други свјетски, уједно и братоубилачки рат на овом простору“. Мошти Светог старца Симеона Дајбабског извађене су из земље 1996. године на педесетпетогодишњицу од упокојења, а канонизован је у ред светитеља 2010. године заједно са авом Јустином Ћелијским. Сусрет светог старца Симеона и Јустина Ћелијског Један од занимљивих догађаја, према ријечима нашег домаћина јереја Васића, збио се 1937. године када је ава (отац) Јустин дошао у манастир Дајбабе како би од Светог старца Симеона затражио благослов. „Ава Јустин је био предложен за епископа у Моравској, и он је хтио да провјери да ли је то воља Божија. У том периоду, Свети старац Симеон је у црквеним круговима важио за човјека као из првих вјекова хришћанства, за светог човјека иако је био жив. Ава Јустин дође овдје 1937. и када га је угледао Свети старац Симеон, почео је да набраја гријехе аве Јустина у трећем лицу“, каже Васић. Отац Јустин је након тог сусрета, према његовим ријечима, написао „нешто најљепше што је ико икада написао о Светом старцу Симеону Дајбабском чудотворцу“: „Убројао га је у четири стуба православља у Црној Гори иако је он био жив, а остала три стуба су били Свети Петар Цетињски, Свети Стефан Пиперски, и Свети Василије Острошки. Ава Јустин је још написао да га је обасјала лучезарна светлост када је угледао Светог старца Симеона“, прича Васић. Он такође додаје да је повезаност аве Јустина и Светог старца Симеона вишеструка: „И један и други били предложени за епископа, али су одбили, и један и другу су се презивали Поповић, а такође, и један и други су били архимандрити и заједно су 2010. године канонизовани“, појашњава Васић. Сусрет Светог старца са краљем Александром Карађорђевићем и Николајем Велимировићем Док обилазимо манастир и његове светиње, отац Златко нам прича и анегдоту о догађају који се збио 1925. године када је Подгорицу посјетио краљ Александар Карађорђевић у пратњи Николаја Велимировића. Том су од тадашњег митрополита и будућег српског патријарха Гаврила Дожића затражили да упознају најдуховнију особу на овом простору. „Тадашњи митрополит Дожић је рекао да то није неки проблем, и да се на само пет километара од Подгорице налази светитељ, човјек који је као из првих вјекова хришћанства. То је заинтригирало краља, и он је тражио да доведу старца Симеона.“ Према ријечима Васића, осим што се тада упознао са краљем, Свети старац Симеон се сусрео и са Николајем Велимировићем, са којим ће дуго година остати у духовној преписци. На том догађају, краљ Александар је преподобног старца Симеона одликовао орденом Светог Саве. На крају разговора за Спутњик, јереј Васић нам је испричао да се у манастиру Дајбабе налазе још једне мошти, а ријеч је о проти Душану Радовићу. „Душан Радовић је био дугогодишњи настојатељ манастира Дајбабе. Његове мошти су овдје у порти манастира, а занимљива је прича да је Душан Радовић био врлински свештеник. Међутим, имао је један порок. Пушио је цигарете, и то преко шездесет година“, каже наш саговорник. Према његовим ријечима, „свети Василије Острошки се јавио једном човјеку у Црној Гори и рекао му да пође код проте Душана, и да му каже да остави цигарете како би у царство небеско“. „Дође тај човјек код њега кући, каже зашто је дошао и шта му је Свети Василије поручио. Уз много негодовања стари прота остави цигарете, и то тако што је на наткасни свога дома оставио цигарете и рекао: ’Душане, или ти или цигарете!‘“. „Три мјесеца након тога прота Душан Радовић се упокојио, и био је сахрањен на градском гробљу у Подгорици. Девет година касније, умре његова снаха, и људи који су отварали гробнице нађу цијело нетрулежно тијело старога проте, као да је тог дана стављен у гробницу. По благослову митрополита Амфилохија, његове мошти се налазе овдје, у порти манастира“, закључује Васић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Прије него што пређемо на главну тему овог текста, морамо скренути пажњу на, за оно о чему је овдје ријеч, веома важну личност: Аднана Октара. Ради се о, најблаже речено, контроверзној личности за коју је тешко повјеровати да је уопште стварна особа, а не комедиографска креација Саше Барон Коена. Октар је лидер опскурног квази-исламског „секс-култа“ у Турској, а у чијем власништву се, поред вила и скупоцјених аутомобила, налази и телевизијска кућа на којој се емитују његови, мало је рећи, гротескни програми. У њима се Октар окружује својим „мачкицама“, како зове дјевојке готово идентичног и наглашено еротизованог изгледа, који је очигледно резултат бројних посјета пластичном хирургу. Фреди Фабрис, Час анатомије – ренесансна серија, 2015. Поред каријере телевизијског водитеља, Октар је, рецимо то тако, плодан писац. Аутор је око 300 наслова исламске литературе од којих се већина бави пропагирањем неког облика исламског креационизма. Међутим, да се не ради тек о појави која код разумних људи може изазвати само подсмијех говоре судски поступци који се против њега воде, као и донијете пресуде. Овима се, између осталог, терети за сексуалну експлоатацију, подвођење, обмањивање и превару. Из тог разлога, Октар је већ био осуђиван, а недавно је поново ухапшен у акцији турске полиције о којој су извјестили сви водећи свјетски медији, па и они домаћи. На томе се, међутим, не завршава веза коју Октар има са нашом јавношћу. Пређимо на ствар. Недавно је уредништву и-магазина Теологија.нетдостављен текст под насловом Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије. Будући да је процијењено да је квалитет текста изразито споран, уредништво га није објавило. Текст је, ипак, пронашао свог издавача, те је тако публикован на другом интернет порталу. У међувремену почеле су да се шире гласине како је публиковање текста на Теологија.нет спријечено из „идеолошких разлога“: будући да се уредништво, наводно, не слаже са идејним позицијама које аутор износи, текст је одбијен. Уколико би то било тачно, то би значило да је уредништво одступило од прокламованих темељних принципа уређивачке политике – да „наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују“ и да магазин „нема било какве идеолошке или друге преференце“. Због поменутих гласина, као члан уредништва осјећам обавезу да нашим читаоцима предочим да ови принципи нису погажени и укажем на разлоге због којих текст није могао да буде објављен. На тај начин, постаће јасно то да се од темељних уређивачких принципа није одустало, а вјероватно ће постати јасно и још понешто. Наиме, споменути рад не задовољава ни основне стандарде квалитета за које се очекује да буду испуњени како би био публикован на Теологија.нет. О каквим стандардима је ријеч? За почетак – и на то ћемо се за ову прилику ограничити – потребно је да рад не буде плагијат. Текст о којем је овдје ријеч – то јесте. Питање плагијата, првенствено у научним радовима, у посљедњих неколико година окупирало је домаћу јавност. Нарочито интересантни били су случајеви везани за личности које су политички изложене. У сличним случајевима у европским државама, доказано плагирање научних радова довело је до губитка позиције власти дотичних личности. Од јавне поруге, као најблаже санкције за доказани плагијат у академским установама, санкције сежу до оних најстрожих попут губитка академског звања и стечене титуле. Рецимо, Универзитет у Источном Сарајеву, на коме је аутор текста о коме је овдје ријеч редовни професор, у свом статуту (чл. 99. ст. 1) предвиђа могућност одузимања стеченог степена и дипломе у случају доказаног плагијата. Постоји више типова плагијата који се у најширем смислу одређује као „чин преузимања списа друге особе и потурања истих за сопствене“[2]. Флагрантан тип плагијата је онај дословни – када се текст који је дословце преузет представља као сопствени. Сходно различитим класификацијама можемо разликовати и прикривени или мозаички плагијат – када се без упућивања на извор преузимају дијелови текста и у њима врше ситне интервенције (измјеном ријечи или редослиједа реченица), а које имају за циљ да прикрију плагирање или макар отежају његово детектовање. Такође, постоји и структурални плагијат када аутор без указивања преузима не само главне идеје, него и структуру аргументације, цитате трећих аутора, па и њихов редослијед навођења. За плагијат се сматра и ненаведени цитат, када аутор под знацима навода издваја туђе ријечи, али не упућује на то коме оне припадају нити одакле их је преузео. Поред побројаних, у литератури се срећу и бројни други типови које даље нећемо наводити.[3] У тексту о коме је ријеч, присутни су примјери сваког од наведених типова плагијата. Скрећемо пажњу на чињеницу да сви дијелови овог рада за које је детектовано да су плагирани потичу из исте књиге под насловом Обмана еволуције: научни колапс дарвинизма и његова идеолошка позадина аутора Харуна Јахија.[4] Не треба искључити могућност да то нису једини плагирани дијелови овог рада, али би детектовање осталих захтијевало више времена него што то овај рад завријеђује. У наставку дајемо упоредни приказ тих дијелова, стављајући дијелове плагираног текста у лијеви, а изворни текст који је плагиран у десни стубац (латиничним писмом). У десном ступцу, у загради је дат број странице изворног дијела на коме се цитат налази. Дијелови су наведени сходно редослиједу према коме се јављају у плагираном раду. Читаоцима који немају стрпљења да читају сва наведена мјеста, препоручујем да баце поглед само на подвучени текст – то јест, на случајеве број 4, 6, 10, 14, 15, 18.
  17. …леш на анатомском столу [јe] обична лешина, безбојна као леш утопљеника, стерилна, стерилизована, добра само да се на њој демонстрирају симптоми неког патолошког стања, те није потребан brasero да кадом својих трава отклони базд распадања. (Данило Киш, Час анатомије)[1] Прије него што пређемо на главну тему овог текста, морамо скренути пажњу на, за оно о чему је овдје ријеч, веома важну личност: Аднана Октара. Ради се о, најблаже речено, контроверзној личности за коју је тешко повјеровати да је уопште стварна особа, а не комедиографска креација Саше Барон Коена. Октар је лидер опскурног квази-исламског „секс-култа“ у Турској, а у чијем власништву се, поред вила и скупоцјених аутомобила, налази и телевизијска кућа на којој се емитују његови, мало је рећи, гротескни програми. У њима се Октар окружује својим „мачкицама“, како зове дјевојке готово идентичног и наглашено еротизованог изгледа, који је очигледно резултат бројних посјета пластичном хирургу. Фреди Фабрис, Час анатомије – ренесансна серија, 2015. Поред каријере телевизијског водитеља, Октар је, рецимо то тако, плодан писац. Аутор је око 300 наслова исламске литературе од којих се већина бави пропагирањем неког облика исламског креационизма. Међутим, да се не ради тек о појави која код разумних људи може изазвати само подсмијех говоре судски поступци који се против њега воде, као и донијете пресуде. Овима се, између осталог, терети за сексуалну експлоатацију, подвођење, обмањивање и превару. Из тог разлога, Октар је већ био осуђиван, а недавно је поново ухапшен у акцији турске полиције о којој су извјестили сви водећи свјетски медији, па и они домаћи. На томе се, међутим, не завршава веза коју Октар има са нашом јавношћу. Пређимо на ствар. Недавно је уредништву и-магазина Теологија.нетдостављен текст под насловом Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије. Будући да је процијењено да је квалитет текста изразито споран, уредништво га није објавило. Текст је, ипак, пронашао свог издавача, те је тако публикован на другом интернет порталу. У међувремену почеле су да се шире гласине како је публиковање текста на Теологија.нет спријечено из „идеолошких разлога“: будући да се уредништво, наводно, не слаже са идејним позицијама које аутор износи, текст је одбијен. Уколико би то било тачно, то би значило да је уредништво одступило од прокламованих темељних принципа уређивачке политике – да „наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују“ и да магазин „нема било какве идеолошке или друге преференце“. Због поменутих гласина, као члан уредништва осјећам обавезу да нашим читаоцима предочим да ови принципи нису погажени и укажем на разлоге због којих текст није могао да буде објављен. На тај начин, постаће јасно то да се од темељних уређивачких принципа није одустало, а вјероватно ће постати јасно и још понешто. Наиме, споменути рад не задовољава ни основне стандарде квалитета за које се очекује да буду испуњени како би био публикован на Теологија.нет. О каквим стандардима је ријеч? За почетак – и на то ћемо се за ову прилику ограничити – потребно је да рад не буде плагијат. Текст о којем је овдје ријеч – то јесте. Питање плагијата, првенствено у научним радовима, у посљедњих неколико година окупирало је домаћу јавност. Нарочито интересантни били су случајеви везани за личности које су политички изложене. У сличним случајевима у европским државама, доказано плагирање научних радова довело је до губитка позиције власти дотичних личности. Од јавне поруге, као најблаже санкције за доказани плагијат у академским установама, санкције сежу до оних најстрожих попут губитка академског звања и стечене титуле. Рецимо, Универзитет у Источном Сарајеву, на коме је аутор текста о коме је овдје ријеч редовни професор, у свом статуту (чл. 99. ст. 1) предвиђа могућност одузимања стеченог степена и дипломе у случају доказаног плагијата. Постоји више типова плагијата који се у најширем смислу одређује као „чин преузимања списа друге особе и потурања истих за сопствене“[2]. Флагрантан тип плагијата је онај дословни – када се текст који је дословце преузет представља као сопствени. Сходно различитим класификацијама можемо разликовати и прикривени или мозаички плагијат – када се без упућивања на извор преузимају дијелови текста и у њима врше ситне интервенције (измјеном ријечи или редослиједа реченица), а које имају за циљ да прикрију плагирање или макар отежају његово детектовање. Такође, постоји и структурални плагијат када аутор без указивања преузима не само главне идеје, него и структуру аргументације, цитате трећих аутора, па и њихов редослијед навођења. За плагијат се сматра и ненаведени цитат, када аутор под знацима навода издваја туђе ријечи, али не упућује на то коме оне припадају нити одакле их је преузео. Поред побројаних, у литератури се срећу и бројни други типови које даље нећемо наводити.[3] У тексту о коме је ријеч, присутни су примјери сваког од наведених типова плагијата. Скрећемо пажњу на чињеницу да сви дијелови овог рада за које је детектовано да су плагирани потичу из исте књиге под насловом Обмана еволуције: научни колапс дарвинизма и његова идеолошка позадина аутора Харуна Јахија.[4] Не треба искључити могућност да то нису једини плагирани дијелови овог рада, али би детектовање осталих захтијевало више времена него што то овај рад завријеђује. У наставку дајемо упоредни приказ тих дијелова, стављајући дијелове плагираног текста у лијеви, а изворни текст који је плагиран у десни стубац (латиничним писмом). У десном ступцу, у загради је дат број странице изворног дијела на коме се цитат налази. Дијелови су наведени сходно редослиједу према коме се јављају у плагираном раду. Читаоцима који немају стрпљења да читају сва наведена мјеста, препоручујем да баце поглед само на подвучени текст – то јест, на случајеве број 4, 6, 10, 14, 15, 18. View full Странице
  18. Иако је прошло тек нешто више од месец дана колико смо овде, осећам потребу да то (иако ограничено) искуство преточим у пар писаних речи и то из два разлога. Први је тај што ме пуно људи пита како се сналазимо, како је заиста овде и сл. А други, можда и важнији је тај што тешко, заиста тешко можете добити било какву повратну информацију од наших људи који се дочепају Немачке. Или се све своди на то (када их питате како је у Немачкој) на кукање типа `како ће бити, тамо се ради` `у Немачкој се ради`...или `тешко је, није ни то као што је некада било`, или пак `јој, ти мислиш да је тамо лако, да тамо тече мед и млеко, Немачка је то, не знаш ти...` `у Немачкој се ради...` Као да их плаши то да бисте и ви могли доћи тамо и тиме их некако угрозити..? И као да се у Србији све своди на лежање и чекање да новац као мана падне са неба и подмири народ. Мислим да наши људи врло брзо забораве одакле су дошли. Овај први месец је углавном прошао у неким бирократским...како их назвати? Заврзламама? Хахаха, никако. За некога ко долази из Србије немачка бирократија је као време проведено у ђакузију. Али, кренимо редом. Њено величанство њемачка бирократија Üngerbeholmitshvelle Пре но што било шта кажем о самој теми, морам се радо присетити драге ми српске бирократије. Сате, дане и месеце изгубљене по разним редовима, јурњаве од канцеларије 13, 5, 56 до канцеларије 27, 18, надобудних начелника, нервозних општинара, упорног враћања због нечега што `фали`, доказивања идентитета непостојећим изјавама да сам ја `онај који јесте`(шалтеруша очигледно под утицајем кофеина и Старога Зајвета), годину дана чекања на здравствену књижицу, муке са вађењем пасоша, уписом детета у чколу, исписивање из школе (операција још траје), регистрације аута, изводи не старији од... Овере, редови у пошти, таксе, таксе таксе, свађе, натезања... Сад, када размислим о томе, Србија делује као врло уређена земља у којој се све зна, јер са том количином потребне документације и правила, за било шта, човек би рекао да постоји неки ред, да се о свему води рачуна и да све мора бити по правилима и под конац. Међутим, у стварности је то, сложићете се, врло напорно и бесмислено. Поставља се логично питање - чему онда све то, цела фарса? Но, то није тема. Први сусрет са немачком бирократијом био је у Нирнбершкој опћини. Пре но што смо ушли, схватим сам обукао шорц. Неће ме пустити унутра? Друже мој, није ти то Србија, 40 степени је , нећеш носити ски опрему. Тако је и било, гле чуда, људи улазе у папучама, атлет мајицама, шорцевима... Занимљиво. Прегледаше нам ранчеве у потрази за убојним средствима, узели смо број (да, ако сте са дететом, даће вам број да будете пре других) и упутисмо се у велику централну халу. Сигурно преко стотину столица, све окренуте ка средини хале где се налази стуб, видео бим који приказује следећи број и шалтер на који се треба упутити. Ако ме сећање добро служи, 36 шалтера, и сада иде оно најзанимљивије - СВИ РАДЕ! Љубазан службеник, носи мајицу Рамонса. Не испуњавате ништа, нема образаца, он откуца све на рачунару. Само проверити и потпишете на крају. Добродошли у Немачку, каже, и даје нам поклоне од општине Нирнберг, улазнице за музеје, базене, мапе, попусти за ово, попусти за оно. Био сам мало потрешен, признајем. Сетио сам се третмана у земљи чији сам држављанин и понашања сваке погане шалтеруше и сваког распалог државног службеника са којим сам икада дошао у додир... Учине да се осетиш као пас, зар не? Као кинески пас, углавном. Дошло ми да пољубим у руку тог љубазног и насмејаног немачког општинског службеника у мајици Рамонса јер је успео у томе да се по први пут испред шалтера осетим као човек. Један од куриозитета је да је пријава коштала 0 (словима - НУЛА) евра. А за неке ствари које, претпостављам, коштају, имате одмах ту апарате за плаћање. Нема редова, нема гужве, убаците новац у аутомат, откуцате број који сте добили, кусур и признаница испадну доле. 15 секунди и то је то. Изгледа доста примамљивије него када вас шалтеруша пошаље у загушљиву пошту да платите 3 таксе. Зар не? И, да не заборавим, општина има и бесплатан ви фи сигнал , да се не досађујете док чекате. Ц,ц,ц, како је само Немачка лоша. Да вам није пало на памет да размишљате о томе да је овде лако! Ох, такође, када службеник одради вашу пријаву, наравно да вам одштампа и да један примерак, али врло занимљиво је да се од тог тренутка ви аутоматски налазите у систему. Тако да где год даље да идете, у било коју државну службу, они одмах виде да сте ви пријављени, имају све ваше податке. Тако да вам извод не старији од... не треба. Све се сведе на то да кажу “ах, да, ту сте, само да ја одштампам..потпишите”. Невероватно. Тако је и са уписом у школу, здравствене књижице, посао... Просто, имате осећај да се налазите у једном систему који, за промену, заиста функционише. То смањује стрес и даје одређени осећај сигурности и можда и најбитније - имате утисак да су све те службе заиста ту због вас. Да су оне у служби грађана. Али опет, то је само мој субјективно осећај. Немачка организација То је нешто што се осећа на сваком кораку - организација, ред и уређеност, ефикасност. Први шок који сам доживео био је саобраћај у граду, јавни превоз. Да једеш са пода... На први поглед ми је деловао кофузно али после се показало невероватно једноставно и пре свега ефикасно. На сваком стајалишту или станици имате велику карту градског превоза, са линијама означеним бројевима, имена станица, итд. Такође, дигитални дисплеј који показује за колико минута долази следећи превоз. Да, то стварно ради. И, можда најбоље од свега, апликацију коју скинете на телефон и која вам показује када имате одређени превоз, како да најбрже стигнете од места на које желите и слично. То значи да ако пише да ваш воз долази у 16:43 и да стижете на одредиште у 17:21, он заиста долази у 16:43 а ви сте на одредишту у 17:21. То ми је и даље непојмљиво, признајем. Воз касни у поласку три сата... Мало морген! Све је повезано у један систем, тако да када рецимо метро дође у одређену станицу, имате тачно времена да одете до надземних станица, аутобуса или трамваја. Нема чекања. Нема гужве. Просто, све тече... Хигијена у превозу је такође невероватна. Бициклисти су повлашћена врста, имају означене бициклистичке стазе, било на тротоарима, било на коловозу или као посебне стазе. Нико вам не свира и возачи су врло опрезни и пажљиви, генерално. Ретко се може чути сирена, или свађа и `совање мајке, као код нас. Једина бахатост коју сам ја приметио у саобраћају долази од стране “људи браон лица”, али они ће бити посебно описани. Паркићи за децу су буквално свуда! Сваки слободан простор између зграда је паркић са различитим садржајем. Иду толико далеко да су рецимо пре неки дан мењали целокупан песак у паркићу испред наше зграде. али, али...деца нису гласачи, небитна су! Не постоји ни једна справа која је неисправна, а поред тога су врло интелигентне, тј. не само клацкалица и љуља, него зидови за пењање, огромне љуљашке, справе као перпетум мобиле и разна чуда која се речима не могу описати. Замислите брод у песку, огроман дрвени брод који је као насукан и подељен на три дела, са мердевинама, лествицама, конопцима, висећим мостовима...Један део је нагет под одређеним углом и деца морају да балансирају када ходају, итд. Види се да неко мисли и брине о деци. Немци имају сепарацију смећа, или како то већ назвати..? То значи да свака зграда има ограђен простор који је намењен за одлагање смећа тако да се папир и картон одлажу у засебне контејнере, пластика и амбалажа у друге, органско смеће у треће, стакло у четврте,итд... И то функционише. Све је врло чисто и уредно, осим можда делова града где живе одређени људи, но рекао сам о њима касније. Ма баци га у канал јебо га ти, штас се мучит отварат комтејнер За пластичну амбалажу се плаћа кауција у износу од 25 центи тако да они немају проблем са пластичним флашама које плутају рекама. А рекао би човек да је тешко решити тај проблем, зар не? Пластичне кесе су биоразградиве и плаћају се, тако да их ретко ко користи. Проблем решен. У школи постоје означене канте за смеће, где шта убацити, тако да се деца од малена уче да то раде. На сваком углу се види да су то људи који брину о својој околини, о својој земљи. Не мислим ту само на развијену еколошку свест, него заиста на праву бригу о околини - шуме са означеним стазама, људи који шетају и носе своје смеће по 3 километра да би га бацили на место означено за то, итд. То су људи који купују храну за птице и хране дивље птице! Село у Баварској Треба да видите њихова села, све је под конац, од путева, ограда, дворишта и кућа. Осећате се као да сте у бајци. Сама архитектура, боје... Види се потпуна посвећеност и суштинска брига о својој земљи, ништа не штрчи, све је у неком складу. Тешко је описати, мора се видети. Једна од врло чудних ствари - нисам видео ни једну мачку на улици од када сам овде! Ни једну једину мачку! Учини да се човек осети као да је у Шангају а не у Нирнбергу...Овде нема уличних мачака и нема луталица. Како, зашто...још увек не знам. Али зато на путу до посла сваки дан видим по неколико срна, јежева или ласица, а поред зграде живе два дивља зеца. О бројним птицама да не причам. Многе видим први пут у животу. наставиће се.... у следећем броју: - храна и цене уопште у немачкој(изненадићете се), језик, и рад у Немачкој..
  19. Он је тумачио и првосвештеничку молитву Христову која се односи на апостоле и на све оне Хришћане који су повјеровали у њихову проповијед. Отац Никон је подјстио наше слушаоце и на Светитељски лик љубљеног апостола Христовог-Светог Јована Богослова. Како повратити изгубљену љубав једног од супружика, коју смо изгубили лошим односом према њему? Зашто постоји страх код дјеце од затвореног простора и колико је битно Свето причешће како би побиједили све своје страхове. О разликама између духовног и душевног и како да се боримо против духа унинија само су неки од одговара на питања на која ћете добити одговоре од оца Никона ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  20. На почетку емисије отац Никон тумачио нам је Јеванђеље на данашњу Свету недјељу, седму по Васкрсу, Недјељу Светих отаца Првог васељенског сабора. Звучни запис емисије Он је тумачио и првосвештеничку молитву Христову која се односи на апостоле и на све оне Хришћане који су повјеровали у њихову проповијед. Отац Никон је подјстио наше слушаоце и на Светитељски лик љубљеног апостола Христовог-Светог Јована Богослова. Како повратити изгубљену љубав једног од супружика, коју смо изгубили лошим односом према њему? Зашто постоји страх код дјеце од затвореног простора и колико је битно Свето причешће како би побиједили све своје страхове. О разликама између духовног и душевног и како да се боримо против духа унинија само су неки од одговара на питања на која ћете добити одговоре од оца Никона ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
×
×
  • Креирај ново...