Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'страх'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Страх од смрти. Страх да ћу живети предуго. Страх од смрти. Ја то рекох. Ни претходне строфе ове Карверове пјесме, чијим крајем започињем овај текст нису слабијег интензитета и ништа мање не погађају емоцију просјечног модерног неуротичара, са којим се сусрећемо (у огледалу) свакодневно. Набројао је доста тога, сјајни Карвер, и заокружио неописивим страхом од смрти који може бити и страх да ћу живјети предуго, тј. страх који је само страх а право лице, објашњење и узрок нема. Моћно лебдеће чудовиште изнад наших глава, само постоји, стеже око врата или изједа утробу токсичним киселинама. И нема анксиолитика који га може ућуткати једном за свагда. У њему, који се непрестано враћа и удара све подмуклије, савремено доба се купа, смишљајући и гомилајући идеје и приручна средства да га заборави и потисне, увијек изнова, потписујући капитулацију пред њим. Наравно, страха има од када је човјека, тј. пада. Адам се постидио, сакрио наготу своје беспомоћности, а затим се осврнуо око себе и све што га је дочекало након апокалиптичног бунта било је овјенчано страхом. Ни у чему није било Живота. Смрт и немоћ пред њом су завладали, а са њима као вјерни пратилац и страх. „Почетак мудрости је страх Господњи“, каже псалмопојац, а Свети Максим Исповједник у истом тону говорећи о љубави наводи нас да се она постепено рађа од страха Божијег. За двомиленијумско искуство хришћана, страх никада није представљао нешто негативно. Представљан је као водећи педагог. Ко нема страха Божијег сматран је безумником и не само то, није се могао назвати хришћанином, јер није имао љубави. Љубави за коју се бојимо (пребивамо у страху) да ћемо је изгубити. Страх који данас искушавамо дијаметрално је другачији. Он паралише недефинисаношћу, а Свети Јован Дамаскин га је називао неприродним (насупрот добром и природним кога је и сам Христос искусио на Крсту), описујући га „као када се плашимо ноћи због некаквог шума који се чује“. Ту је али не знамо му поријекло, јер боравимо у свијету без смрти. Смрт је табу. Непожељна, скоро па забрањена, тема. Производи потмули ужас о коме се не прича, није профитабилан, и нарушава удобност модерног подвижника здравља, који улаже у своју пропадљивост толико да би непристојно било порицати јој трајност. У таквој атмосфери, вјерујући човјек, по инерцији, постаје човјек закона за којег себе убјеђује да га штити у његовој неприкосновеној зони комфора. Он испуњава правила, држи се свог склоништа, обраћајући пажњу на Другога, искључиво као на инцидент који склониште може да узурпира и наруши удобност. Ипак, крајња инстанца коју ни један закон не укида и од које склониште не постоји је и даље ту. Шум ноћи не престаје да се чује и вјерујући човјек данашњице ништа мање није човјек страха од било ког свог ближњег који се декларише као невјерујући. Савршена љубав изгони страх. Близина вољеног јесте уточиште и збјег од свих недаћа. Не постоји ништа што и ова несавршена љубав не може да заклони и обоји у ружичасто, а шта тек може савршена? Васкрсење свједочи да може да нас избави од смрти. Може да нас уведе у Заједницу у којој пропадљивост више нема посљедњу ријеч. А предукус може онај неприродни страх да конвертира у природни о коме су говорили Свети, а у коме нема ништа паралишуће, већ управо супротно. Има изграђујуће. Када се плашимо да ћемо изгубити заједницу са извором живота, са смислом, тада дјелујемо. Употребљавамо све своје моћи и откривамо таленте које нисмо ни знали да их имамо. И онда чувамо то што смо пронашли. Са страхом Божијим и вјером да га не изгубимо. Страх престаје гдје нема смрти. А смрти нема гдје постоји савршена љубав. Све изван тога је само покушај да се утјешимо, да намиримо глад духовну или тјелесну, обичном водом. Есхатолошка клима која је карактерисала живот светих од самих почетака хришћанства, подразумјевала је атмосферу природног страха. Хришћани су ишчекивали Други долазак врло брзо. Апостоли су били увјерени да ће Он доћи још за њиховог живота на земљи (1. Сол. 4, 15-17) и то их је уводило у једну перманентну атмосферу смрти. Али смрти која гута оно што је смртно. У том ишчекивању није било другог осим страха Божијег, бојазни да нас Он неће препознати када поново дође. Са пресељењем из катакомби у храмове тај дух у Новом народу слаби. Слика могућег Царства на земљи добија на снази и обликује се у форми увјерења да нас Бог воли и чува нас ту гдје јесмо, а ми му за то узвраћамо испуњавањем заповијести. Али, ма колико утјешна, та девиза није постала општеприхваћена. Пустиња у којој живот почиње да буја баш паралелно са царским достојанством које овјенчава хришћанство, највише је свједочила у прилог томе да утјехе у закону нема. Са удобношћу вјероисповједања које је доносила новонастала слобода, појављују се људи који све то ново добро одбацују, удаљују се од тог и таквог свијета и живе у осами, у оскудици, трпљењу и молитви. Живе ону добру пасивност, која значи прихватање и себесагледавање са свим ограничењима људскости у отворености пред Оним Који нас је саздао. Заправо, живе смрт. Људи, лудаци или свеци (што се у модерној перцепцији човјека најчешће и поклапа), како год их посматрали, оставили су иза себе свједочанство специфичне мудрости пустиње коме се и након петнаест вијекова окрећемо у потрази за смислом, гледајући у лице ономе о чему ми данас више ни не проговарамо. Разријешени гордијевог чвора свакодневне егзистенције, њихов ум (и срце) пребивао је већ на мјесту будућности и она је за њих престајала бити мрачна непознаница. Смрт престаје да буде смрт. Љубав је претвара у Живот и у потпуности изгони страх. У дерзновенију управо таквог непосредног суочавања, Свети Јован Лествичник је и могао да поучава: „Не оклевај да се у глуво доба појављујеш управо на оним местима на којима те обично хвата страх. Ако макар и мало попустиш тој детињастој смешној страсти, и она ће остарети са тобом.“ Савремена психологија учи да треба да се суочавамо са страховима. Ако смо на онај свијет испратили некога до кога нам је стало, при томе свједочећи у болу да је отишао без страха, мало је и лакше. Јер, ипак, стаза је утабана. Драгим и познатим корацима. https://teologija.net/u-mraku-strah/
  2. JESSY

    Данас страх осваја човека

    Погледај око себе. Шта се дешава? Страх покреће људе. Страх држи човекову душу у жилавим шапама. Особа поражена страхом престаје да буде личност, престаје да осећа саосећање и љубав. Може се само плашити и паничити. Сетимо се речи једне од прича, које данас, када страх освоји све већи број људских срца, попримају ново значење. «Чега се боји безбожник, оно ће га снаћи; а шта праведници желе Бог ће им дати» (Приче 10.24). Ко се плаши? Нечастиви. Онај у коме обитаво зло, он се плаши да га не задеси узајамно зло. То се, иначе, увек дешава. А праведник? Не плаши се и не паничи, јер је под заштитом Господњом и благослов Божији почива на свим његовим пословима. Шта следи из ових речи? Страх је судбина злих. Страх је знак да јеванђелске заповести и вредности нису постале темељ и средиште живота, а Господ није постао њихов Господар. Спаситељ много пута понавља: «Не бој се!» Колико људи чује овај позив? Можда неко мисли, да jе ово речено пре две хиљаде година потпуно другим људима. Али не. Ово се сада говори сваком од нас. Јеванђеље је жива књига, све речи у њему живе данас, а не јуче или сутра, намењене су онима који их слушају. Ако се човек не ослободи јарма страха, очекује га потпуно уништење. Страх пресеца пут ка спасењу, трезвености, убија наду. Страх је лош саветник. Служи злу и никад не даје добре савете. Страх рађа панику. А паника је стварно убија људи. Занемаривање ближњег, одсутство милости и немање воље за помоћ другима последице су паничног расположења. Особа која живи у страху дрхти само за своју кожу и постепено се претвара у звер. Страх оштећује душу и из ње изгони све Божанско, остаје само оно земаљско. Али сетимо се шта нам Христос каже: «Не бој се, само веруј» (Мар. 5:36). Хришћанство је нада у Бога и у Богу. Ово је потпуно поверење у Њега, ово је спознаја да нам се ништа неће десити без Његове воље. А ако хришћанин треба да говори о страху, онда о «страху Божијем», страху да ће остати без Бога, страху од удаљавања од Господа због своjих грехова, злоће, бојажљивости и неповерења у Њега. Све док је Бог с нама, једноставно се не можемо да плашимо. https://pravlife.org/sr/content/danas-strah-osvaja-choveka
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на празник светог апостола и јеванђелисте Марка, у Недељу жена мироносница 8. маја 2022. године, светом архијерејском Литургијом у београдском храму посвећеном овом светитељу. Патријару је саслуживао Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, архимандрит Данило (Љуботиња), архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве Свете Тројице и Подворја Руске Православне Цркве, протојереји – ставрофори Радивој Панић, Сретен Младеновић, Милош Миловановић, Јован Благојевић, Тоде Јефтинић, Михајло Арнаут, јереји Александар Лучић, Марко Којић, протођакони проф. дрДраган Радић и Радомир Врућинић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава”, ђакони проф. др Драган Ашковић, Никола Костић, Славко Аничић и Владимир Руменић. У беседи, након прочитаног Јеванђеља, патријарх Порфирије је појаснио разлоге за страх апостола који су се уплашили ”иако непрестано били уз Господа, слушали Његову реч, гледали својим очима шта Он твори, каква све чуда чини и онда када је било питање живота и смрти, онда кад је Господ прикован на крст, и када је убијан, они су због страха којим су били обузети побегли. Уплашили су да неће бити откривени као ученици Исусови и да ће онда и они бити ухапшени и на њима бити извршена смртна казна. Дакле страх који је био у њима надјачао је њихово искуство, њихову веру и у том тренутку и њихова љубав није била довољно велика да их покрене да недустану од Христа да се не уплаше.” Са друге стране имао и слику жена мироносница у чијем примеру имао ”пројаву истинске љубави, вере и наде у Господа јединог.” ”Страх је стање којим смо често сви ми испуњени или боље рећи не постоји тренутак, не постоји дан, у којем ми нисмо обузети неком врстом страха. Питање је само да ли смо тога свесни или смо страх неким својим психолошким механизмима потиснули, покушали да га заборавимо онда дође нека ситуација у које потребно иступити из себе, показати храброст истинску у Христу јунаштво и онда се пројави страх, пројаве се ланци узе страха које нас спутавају да идемо до краја у љубави за Христом. А ево жене мироносице и онда када је Господ страдао кад је распињан, и онда када је сахрањен и када је постављена стража испред његовог гроба да му нико не може приступити жене мироносице имале су толику љубав огромну, велику да је сваки страх та њихова љубав изсваког дела њиховог бића био изагњан. Љубав страх изгони. Најбољи могући пример јесу жене мироносице а толики примери кроз историју Цркве јесу и мученици свети и мученици из наше Цркве, из нашег рода, који су имали љубав већу од сваке друге љубави. Љубав према Христу већ онда када је већа љубав према Богу од љубави према себи. Када је веће христољубље од самољубља тада нестаје браћо и сестре сваки страх баш као у случају и у примеру мироносица жена. И зато будући да су имале огромну љубав према Христу не само да је страх отишао. Не само да су биле у правом смислу те речи слободне. Јер то је слобода када немамо страха. Страха од зла. Однечастивог. Када имамо истинску и праву љубав у односу на Бога. Када та љубав надјачава све у тој љубави се налази истинска и права слобода. Јер љубав тада усмерава нашу слободу ка циљу нашег постојања тада наша слобода није да чинимо шта хоћемо. Јер често када чинимо шта хоћемо изабрали смо нешто што нас деградирашто укида наше аутентичном постојање што нас води не у непостојање, то није истинска и права слобода. Слобода је у љубави према Богу, да чинимо оно што је Богу мило. Воли Бога и чини шта хоћеш. Ту те љубавограничава до у бескрај твога узрастања и напредовања у врлини у добру, у спасењу, узрастању иконе Божије у нама. И отуда дакле браћо и сестре Господ јасно не гледа на то ко какву функцију има, не гледа на то ко и какво место и позицију у Цркви има. Гледа на чисту љубав и на веру попут мироносица. Њима се најпре јавља као васкрсли, и њих одређује да буду апостоли апостолима. Да објаве радосну вест, да буду усмени јеванђелисти да пренесу истину о томе да је Христос васкрсао и да смрт више не влада светом. И зато је рекао мироносицама небојте се и радујте се. То је ултимативна радост. Радост која нема свој почетак у времену и простору али ни свој крај. Радост која полази из вечности и пружа се у сву вечност”, рекао је патријарх Порфирије. Након Свете Литургије патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а затим је пресекао славске колаче које су принели кум славе Његова Екселенција изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Црној Гори др Владимир Божовић и челници ГО Палилула домаћин председник ГО Палилула Мирослав Ивановић са својим сарадницима и члановима Већа Општине. Извор: Радио Слово љубве
  4. Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија служио је свету Литургију у недељу св. Јована Лествичника, 03. априла 2022. године, у храму Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у сремским Старим Бановцима, сазнаје радио „Слово љубве“ благодарећи Михаилу Хаџи-Ценићу. Беседећи на прочитано јеванђељско зачало, прота је указао да је „страшном роду“ допуштено да нас куша, сваког на свој начин, да нас тера у грех. Али треба да употребимо „страшна два оружја, два крила сокола“ – пост и молитву из срца. „Страх који се роди рађа немоћ“, указује прота подсећајући на протекли период, али и ове дане у којима нас стално плаше новим болестима и вирусима. "Уместо да се сетимо да ту немоћ лечимо постом и молитвом", ми се трујемо све више новим информацијама и страхом, а заборављамо да је "овај лек – једини лек", а то је молитва, мислена, из срца, у сваком моменту дана и ноћи, била она писана или неформална, лична, истиче прота Војо и додаје: „Ако хоћеш и ако можеш да тај лек прихватиш, тај лек је лек спасења и приближавања Господу“. Али ту је и пост, не само онај телесни на који више људи обраћа пажњу, већ много више онај духовни каже прота Војо и наглашава да је „много тешко и важно пазити на своју душу, на сваку реч, пазити на понашање прво према својим ближњима“. Звучни запис ове беседе, коју у наставку можете чути у целини, начинила је гђа Весна Биорац. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа проте др Војислава Билбије:
  5. -Миланка Тешовић и Бранислав Илић: Љубав изгони страх- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у уторак 8. јуна 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, мајско-јунског 379. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Библијске личности жена су потпора, образац и пример свима женама, да делатна љубав, чврста вера и постојана нада доносе плода у служењу Господу. Свете жене мироносице су показале да љубав заиста изгони страх напоље, зато је њихов пример христолике љубави нама драгоцен особито у овом тешком времену када је страха све више, а љубави све мање, нагласио је катихета Бранислав Илић. Настављајући казивање о библиjским примерима жена које су на савршен начин послужиле Господу и Цркви Његовој, новосадски катихета је указао на неопходност непрестаног сагледавање нашег живота очима Светога Писма. Једина мера људског живота је христолика љубав. Оваква права љубав увек подразумева жртву и подвиг, то видимо у последовању свете Тајне брака где се младенцима стављају венци на главе, а ти венци су символ спремности на подвиг и жртву у брачној љубави. У том духу не заборавимо да је сваки човек наш ближњи, те да братољубље и човекољубље увек воде ка богољубљу, ка вечној заједници са Господом, поучио је катихета Бранислав. Међу преподобним женама које су следовале прекрасан пример библијских жена била је и преподобна мајка Параскева која је, према речима уваженог госта, на савршен начин послужила Господу, а нама до данас оставила чудесан пример. Читајући житије преподобне мајке Параскеве спознајемо силу покајања која је радовање душе. Она нам је показала да покајање у преумљење не могу да стану у један тренутак, то је поступни пут, то је свештени процес који захтева човеков подвиг и жељу да плод његовог покајања буде враћање целосности његовог бића, истакао је Бранислав Илић. У име редакције нашег часописа, као и у своје лично име, благодарим Вама Миланка што сте отворили своје срце за нас, а Вашој телевизији на плодној сарадњи коју остварујемо са циљем што успешније мисије, да се реч љубави Божје усели у срца многих, како бисмо једним устима и једним срцем узнели славопој Господу, закључио је катихета Бранислав Илић на крају разговора. Извор: Православни мисионар
  6. У оквиру културно-образовног програма Дома културе у Чачку 30. јуна 2020. године одржано је предавање архимандрита Тимотеја Миливојевића, игумана манастира Вазнесење на Овчару, под насловом “Страх од слободе”. Вече је музиком употпунио Асим Сарван, а програм је водила Верица Ковачевић, уредница културно-образовног програма Дома културе. View full Странице
  7. На празник Светих Кирила и Методија 24. маја 2020. године, у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, предавање на тему „Страх и стрес и како их превазићи“ одржао је клинички психолог др Влајко Пановић. Звучни запис можете преузети са интернет странице радија Слово љубве.
  8. Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи Христос Васкрсе! Уз ову, увијек актуелну, Његошеву мудрост, лијепо иде и она народна како су ”у страху велике очи”. А те сам ”велике очи страха” видио прије неки дан када ме је непознати пролазник сликао телефоном испред Цетињског манастира док сам стајао са калуђером и разговарао (службено, наравно), на дистанци мањој од два метра. Калуђер ми је одмах рекао да му се чини како смо усликани, а ја му одговорих: ”Ма шта ти је, оче, учинило ти се. Момак је причао са неким телефоном. Ко би, нормалан, сликао мене и тебе док причамо”? Испоставило се да је монах био у праву, јер је убрзо стигла опомена из полиције. Пријављено је, уз достављене слике, да су ”два попа” у сред бијела дана, стајала – замислите – испред Манастира, на непрописној дистанци! Нека се преброје читаоци овог текста који већ љуто жале што ме полиција није одмах ухапсила (умјесто што је слала опомене), али дубоко вјерујем да је далеко више оних који су згрожени поступком ”пролазника”. Јер, по којој математици су ”два попа испред Манастира” већа опасност по себе и људе од рецимо ”два радника на градилишту”, или од ”касирке и купца” у маркету, или рецимо – ”два полицајца на кружном току”, ”двије пекарке пред пекаром”…итд, итд…? Укаљани образ ”пролазника” не памтим, а надам се да ће му исти бити чистији и хуманији кад скине маску ове гротескне представе. Представе у којој пристајемо на улоге шпијуна. Убијеђени да ”Богу службу чинимо”. При том – спроводећи оштрије мјере од оних званично прописаних! Морамо бити опрезни, и треба да поштујемо све државне и здравствене прописе донијете у овој ситуацији, али ако се боримо за живот, онда тај живот не смије да стане. У противном се крећемо у парадоксалном правцу самоубиства – да бисмо, наводно, сачували живот. Не смије живот стати, не само у погледу здравља, кретања, удисања ваздуха – а све то сходно прописаним мјерама – него живот не смије стати ни у погледу морала. Ко нас је и када научио да полицији пријављујемо комшије, пријатеље, браћу – чак и онда када они не праве никакав прекршај? Зар ће корона вирус да заустави оно људско (међ)у нама? Ако хоће – тај вирус неморала биће гори од ковида. Јер биолошки вирус је једно бесловесно створење коме стручњаци приписују одређену интелигенцију, али дефинитивно тај нема образа ни части. А људи су створени по ”образу” Божијем, па се, кад остану без њега, сматрају и називају – безобразнима. Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи. Бар ми Црногорци, некада смо знали, да има поступака послије којих – ако их човјек учини – не вриједи даље преживљавати. Зато Његош брине што се често дешава да људски образ бива укаљан страхом за овај живот. У преводу на савремени језик – образ је пречи од живота. Јасно ми је да у ванредним стањима попут овог нема простора за велику расправу око изречених мјера, али ме прође језа од ове наше домаће ”заљубљености у страх”. Од нестрпљења којим се чека ”команда с врха” да би се – сачувао поредак, одбранила држава, спасио живот… небитно. Друштвена одговорност се огледа баш у оваквим збивањима, међутим – ту причи није крај. Начин на који се та друштвена одговорност исказује осликава и различите типове друштвене свијести. А ту је спектар широк: од просвећеног и правно уређеног друштва (у ком је родољубље скопчано са етиком и стандардима једнаким за све) до заједница којима су баш ове не-прилике окидачи за почетак утркивања у непочинствима. А што је већа диктатура и једноумље, то су веће шансе да то непочинство неком алхемијом постане херојство. А да не говоримо о ширењу панике и страха, који су управо у супротности са здравственим стандардима прописаним за ове ситуације. Сви смо чули за мјеру да се вјерски обреди у вјерским објектима обављају без присусутва грађана. Али – на једној сахрани, у најужем породичном кругу, смије ли доћи поп, на позив породице? Није јасно прописано?! Па ипак, митрополит Амфилохије је већ одавно медијски ”стијељан” због таквог поступка! Комуналци који су били неопходни за спровођење сахране (њихова јавна служба и умијеће) нијесу прекршили прописе, али Амфилохије јесте? А зашто се сликају попови? Што каже наш народ – ”очи не помажу”! Нешто се десило са нашим очима, па ”не умију ”да виде како је свештеничка служба једнако јавна и друштвено корисна, бар као грађевинска, комунална, пекарска или љекарска. Да – уз све потенцијале да сваки припадник наведених служби може да направи и неке катастрофалне грешке – оне, кад се раде како треба, доносе друштвену корист, свака на свој начин. Међутим, неко је направио ”припрему” за анимозитет према свештеницима. Још док смо се борили за поправку или замјену антиуставног закона, били смо етикетирани као ”противници државе”. Пред саму појаву епидемије у Црној Гори, имали смо исказану спремност представника Владе да ”разговарају о промјени” поменутог закона. Они, таквом спремношћу, нијесу постали издајници државе, али Црква – настојањем да се закон измјени – јесте остала непријатељ, у главама оних који су овој Влади одани. Прије тога, Црква је некима била проблематична због придјева ”Српска” или због тробојке у њеној службеној застави, или због тога што су неки њени свештеници држављани Србије или БиХ – иако имамо селектора државне репрезентације који је управо тај – страни држављанин. Фудбалску и људску легенду Хаџибегића помињем да разобличим лудило оних који не гледају како неко обавља свој посао, него одакле ко долази. Већином Црногораца руководи страни држављанин! Може у фудбалу, а не може у парохији?! А не бисмо имали ни парохије, ни богословију, ни владике у црногорској књажевини и краљевини да није било ”извањаца” у мантији. А сад су – у великим очима страха – православни хришћани постали опасни по здравље због свог обреда! Такве гадости пишу (опет они!!!) страни држављани. Али наједном, на ову дјелатност странаца нијесмо гадљиви, него их ширимо просторима који себе зову ”црногорски медији”! А уђимо само у црногорске музеје, прочитајмо црногорску историју, ослушнимо наше народно предање – па ћемо као учеснике баш таквог обреда препознати наше претке. Бар оне од Ивана Црнојевића до данас. Зар они нијесу знали за заразне болести? Је ли ритуал коме су приступали споменик њихове непросвећености? Или је овдашња антицрквена пропаганда споменик – макар – недостатка принципа и подједнаких аршина за све? Заражени смо вирусом страха једних од других у савремености, и страха од онога шта су били и у шта су вјеровали наши преци. Страх нас је толико изобличио да ако станемо пред огледало, и ту ћемо, вјероватно, тражити довољно велику дистанцу (самих од себе) како не бисмо видјели ко смо и какви смо стварно. Да нам не би – од нас самих – прешло нешто заразно. А какав је то живот без сопственог одраза? Ваистину Васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Патријарх Иринеј у ексклузивном васкршњем интервјуу за "Блиц" о опасном времену у коме живимо, литијама у Црној Гори, Kосову и борби са невидљивим непријатељем. Славићемо Васкрс онако како можемо да га славимо. Чињеница је да нас је посетила једна страшна болест, епидемија која је захватила не само наш народ него читав свет. Надлежни и упућени у те проблеме имају своје мишљење и то изражавају у виду опомена народу и то сигурно треба уважити, слушати и применити, прича у ексклузивном васкршњем интервјуу за "Блиц" Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј. Велики хришћански празник дочекујемо у време пандемије која је зауставила живот, па ће и недељне литургије бити другачије од оних на које смо навикли, а верници ће их посматрати из својих домова. -Ова болест преноси се комуникацијом, додиром, погубна је за оне који имају и друге здравствене проблеме, брзо се преноси. Наша је порука да имамо у виду све те опомене које надлежни и упућени препоручују, тога се придржава и Црква. Ово није први пут да овај велики празник прослављамо на сличан начин, нажалост, Београд је два пута бомбардован на највећи празник, први пут су то учинили Немци, други пут савезници, и тада је платио цену и поднео велики жртве. Надамо се да ово неће дуго трајати, како нас уверавају стручњаци, епидемиолози и остали, вирус полако почиње да слаби. Треба све учинити, све што зависи од нас да прихватимо мере и да их се придржавамо. Председник Вучић вас је замолио да имате разумевања за ове ванредне мере, вернике такође. Kако ће изгледати Литургија и васкршња недеља? -Имам пуно разумевања за став државе, поготово председника Вучића, који се заиста залаже да помогне своме народу. Ми то прихватамо, мада смо били и мишљења да је могло да буде некаквог благог изнимка. Страх је велики и оправдан, схватамо и прихватамо став надлежних и Црква ће се тако и понашати. Препоручујем народу да прихвати оно што људи од струке говоре, да се придржавају упустава. Лепо је доћи на велики празник у цркву, али ово је изузетан један тренутак. Можемо се Богу молити и у своме дому. Боље је у дому сабрати своје мисли и своје жеље и своје срце, него бити у цркви а мислити о нечему другом. Да се Богу помолимо, да размишљамо о празнику, о његовом значају и значењу, то можемо и у своме дому. Надамо се ће време ово проћи па ћемо се молити Богу и у дому и у нашој цркви. Kакви су иначе односи државе и цркве, да ли разговарате о важним питањима? -Хвала Богу, нисам рођен у комунизму, али сам одрастао у комунизму и знам то време какво је било. Благодарим Господу и онима који су сада на власти. Однос цркве и државе је онакав какав треба да буде. Држава води свој посао, своју бригу, Црква води своју и влада један хармоничан однос између Цркве и државе. Држава има пуно разумевања за потребе цркве, не само наше цркве, него и свих других верских заједница и ту немамо никакве примедбе, само похвалу и захвалност. Закон о слободи вероисповести који је усвојен у Црној Гори изазвао је снажну реакцију верника и поруку „не дамо светиње”. Пре неколико дана сведочили смо привођењу митрополита Амфилохија и других свештених лица. Kако ће се завршити овај неправедни и насилни покушај отимања имовине СПЦ? -Нажалост, власт Црне Горе поступила је са црквом горе од Турака. Ни Турци нису атаковали на црквену имовину и наше светиње у Црној Гори, било је ту рђавих односа власти турске према цркви, али нису имали такав став какав има данашња власт тамо. Атакују на оно што је највећа светиња за један народ, од Острога и Цетиња до других светиња, а шта је позадина и шта је жеља - вероватно да се домогну имања црквених, ал‘ та имања која црква има нису од јуче, она су вековима припадала цркви и народу. Црква живи у народу и са народом и све оно што има припада и цркви и народу. Не видим разлог за такав став, такав однос од оних који су наследили Његоша, краља Николу, књаза Данила, који су поштовали своју цркву, да тако данас поступају. Верујем да је данас у позадини нека политика, много дубља него што се тиче само цркве. Мора се имати у виду да су светиње народне, да припадају и цркви и народу државе Црне Горе. Ово није наишло на одобравање нигде у свету, све црквене заједнице су дале став да је то неприхватљиво, да је то закон безакоња. Надам се да ће ови који данас воде Црну Гору то увидети. Свакодневне литије су обустављене због вируса корона, раније су подршку пружили и велики спортисти Новак Ђоковић, Никола Миротић и многи други. Шта бисте поручили народу који се окупљао? -Ја сам две и по године као професор богословије у Призрену одлазио често у Острог. Имао сам прилике да видим и упознам садашњу Црну Гору и ово што се данас дешава, да се народ дигао да заштити цркву и светиње, то је за мене једно велико чудо. То се некада није могло десити. Нажалост, нигде није црква била запуштена као у Црној Гори. У Никшићу постоји диван Храм Светог Василија Острошког, дуго је некада тамо био један диван председник општине који је неколико пута застакљивао цркву. Они дању застакле, у току ноћи неко полупа, тако да је морао и да нађе два стражара да чувају цркву ноћу. А данас, читав Никшић се дигне и дође у храм, направи велику литију, то је заиста једно чудо нашег времена. Ту велику заслугу има митрополит Амфилохије, његовим доласком је настао преобраз Црне Горе, позитивна промена, враћање народа цркви и вери, обнова храмова. Вратио се живот монашки и свештенички, и данас је то једна жива и активна црква. Вероватно је и то нешто што смета потомцима бившег режима. У Црној Гори траје тај бунт. А мислите ли да ће се српски народ икада помирити с тим да Kосово буде изван Србије? -То никада! Нажалост, наш највећи проблем је што је народ силом морао да напусти Kосово и Метохију, па је она остала без народа. Оно што је требало учинити када је дошло до преоговора са моћницима овог света, требало је тражити да се народ врати на Kосово и Метохију. Да је то учињено, друго би било. Сила отме земље и градове, отеће вероватно и Kосово. Мада се прилике мало мењају у свету, како према Србији тако и према Kосову. Није немогуће да дође и друго гледање на те односе. Али, у души, у свести и савести српскога народа Kосово не може бити одвојиво од историје и народа у Србији. Све што је вредно у нашој историји, нашој култури, почетак је на Kосову. Наше највеће светиње су тамо, од 1.300 светиња, многе су нажалост порушене, али све припадају нашој историји. Ја не могу никада да замислим да Призрен у коме сам био 15 година буде једног дана у рукама неког другог народа, као ни Пећка патријаршија, Дечани... Надам се да ће они који управљају овим светом то увидети и да ће се наћи начин да Kосово остане у оквиру Србије. Пре пар месеци вам нису дали да обиђете Пећку патријаршију. Kако сте доживели ту забрану? -Да, тражили су ми да имам дозволу да уђем. Ја сам рекао да дозволу нисам тражио нити ћу икада тражити. Ја идем својој кући, моја званична резиденција је Пећка патријаршија. Они ту нису прихватили, помогао је владика Теодосије код те силе на Kосову, да ме пропусте. То је најбоља слика односа оних који су данас на Kосову према историји Kосова и српског народа. Спекулише се да се Србији нуде разне ствари у замену за признање Kосова. Kако видите да ће се разрешити „косовско питање”? -А шта може свашта да добије? Празна обећања. Шта може да замени губитак Kосова, нема те замене. Ми смо на Kосову дуго живели с Арнаутима, тако су их звали, па Шиптарима, Албанцима, нису нам сметали, било је места где су односи били врло добри. Овде су интереси великих сила да се Србија искључи са Kосова. Ми се уздамо у свест добрих и паметни људи, али и у Стефана Дечанског који је у Дечанима, гробове архиепископа пећких, у оне светиње и сву ону крв која је проливена на Kосову, уздамо се да ће бити сачувано. Овај вирус нас је затворио у куће, открио можда и да смо се пречесто бавили неком животном формом наместо суштином, да живимо опште време отуђења и самодовољности. -Морамо да се мало замислимо и запитамо откуд то да овај вирус обухвати читав свет. Наш народ каже „нема последица без узрока”. Овде су последице духовне и моралне природе. Ово није по вољи Божијој али није ни без допуштења Божијег, да се мало човек и замисли, па види мало и свој однос и према свету и према Богу. Ово је нешто што није само људско, има ту и других утицаја, духовних утицаја. Вероватно ћемо се сад вратити човеку, мало да се одвојимо од моћи и изума који су усмерени против човека, да размислимо о себи и свом живота на земљи. Да размислимо и о нашим ближњима, ова зараза опомиње на то, да бринемо о себи али и нашем ближњем. Наш народ за породицу зна да каже „домаћа црква”. Модерно време доста је искривило представу о породици. -Нешто што је најугроженије у нашем времену, ништа није толико убијено и угрожено као породица, и то верујем да је плански учињено. Не само да народ назива породицу домаћом црквом, то су и речи апостола Павла, он поздравља породицу, домаћу цркву. Једна породица представља и малу духовну и телесну заједницу. Све вредности које су се неговале и које се негују имају корен у породици. Деца оно што најпре науче и што најтрајније буде у њиховом животу то је оно што су научили у својој породици. Некада је породица била прва школа, васпитање, увођење у живот, неговање вредности људских и човечанских. Нажалост, данас је породица разбијена. И задатак је културе друштва да обнови породицу. На челу СПЦ сте десет година. Тим поводом рекли сте: „Живимо у времену када није лако бити на неком високом положају, па тако није једноставно ни бити патријарх.” Kако видите пут СПЦ наредних десет година? -Данас је тешко и незахвално бити било какав старешина, вођа, било предузећа, друштва, било породице. Многе вредности су доведене у питање, некада је наш човек мислио о породици, о отаџбини, једној широј породици. Нажалост, мало има људи који имају један шири поглед на друштво, на заједницу као на заједницу породичну, више су присутни интереси. Интерес доминира над свим интересима. Породица је ту жртва, ту је наш проблем велики, ту црква мора да има посебну улогу у формирању и одржавању породице. Можда ће нас и ове прилике мало довести к себи и почећемо мало да мислимо шире и дубље него што је лични интерес и моменат. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Једноставно, вера је овде јача од страха. Тамо где нема вере, наступају страх и паника, овим је речима описао ситуацију у Рашко-призренској епархији Његово преосвештенство владика Теодосије за Радио Светигору. Срби су са Косова научили на недаће и тада се показује њихова вера, а у малом су навикли да им буде добро. „Ми као свештенство и монаштво храбримо наш народ. Кажемо да нешто што је привремено, није нешто што ће стално бити и што стално траје. Некада се треба мало притајити и притрпети, заклонити док прођу олује, буре, епидемије, болести и пошасти. Треба бити мудар па се склонити са пута свим тим напастима, али не смемо губити веру и наду – оно што нас је све време одржало и што нас као хришћане може одржати у свим овим данима“, казао је владика рашко-призренски Теодосије у недавном видео укључењу за Радио Светигору. Нарочито је на Косову и Метохији током историје било много ратова, епидемија и тешких догађаја, подсетио је такође, на шта је српски народ навикао на Косову, и када он показује каква је његова вера. „Било је овде и у ратним сукобима и таквих невоља да су људи спашавајући свој животе, морали да напуштају своје домове. Други су живели под оружаном заштитом војника НАТО/КФОР-а. Ми смо навикли на један посебан режим живота, тако да ово што се сада догодило и ове привремене мере које су уведене, није нешто ново за наш народ на Косову и Метохији, само једна у низу мера где се ми опет вежбамо у ономе колико смо истрајни, колико смо одани овој светој земљи, нашим светињама и колико имамо вере.“ „Као да Господ непрекидно шаље ова искушења и невоље да би проверио нашу веру да ли смо окренути њему и непролазним вредностима, или смо везани за пролазне материјалне ствари – а из тога се рађа страх а неретко и паника“. Епископ Теодосије је казао да епархија са народом „живи свој живот“, али тренутно у ванредним околностима и слушајући савете здравствених радника. „Не желимо да ми као хришћани будемо изван неког проблема, у смислу да нас неко окриви да смо ми можда кривац или преносилац болести или заразе, али све то радећи и тако живећи, мислимо на онај живот који нам је Господ обећао.“ „Живимо у нади, не очајавамо. Сходно приликама се понашамо и чекамо боље сутра“, казао је владика. Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте Говорећи о томе колико су у ванредној ситуацији услед пандемије погођене средине јужно од Ибра у којима живи преостало малобројно српско становништво, владика каже да је привилегија за Епархију ташко-призренску да „и у маломе можемо бити задовољни и срећни“. Подсетивши на речи из Светог писма „Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте, кад гладнога нахранисте, нагога оденусте, оног у тамници посетисте“, владика је казао да своје свештенство посебно саветује да поред службе, увек буду окренути према ближњем и да се саосећају. „Тога данас има много на Косову и Метохији. Не само ми овде, него наша браћа, који су далеко они преко, нас пружају помоћ. То све добро функционише. Срећан сам због свега тога“, казао је. Истакао је важност рада епархијске хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“, у којој се свакодневно храни преко 2000 људи. Потврђујући да су околности рада и ове организације која ради под епархијом сада теже услед рестрикције кретања и окупљања људи, Епископ Теодосије нагласио је да су наишли на разумевање полиције, како би радници на газдинствима и у другим секторима ове организације наставили да достављају храну најугроженијем становништву. Са друге стране, и Епархија рашко-призренска помаже другим структурама, каже владика, како би се смањили социјални проблеми, а они доставили помоћ и у чему успевају. „За сада немамо већих проблема. Нема глади. Продавнице су још увек снабдевене, апотеке, можда тренутно ако нечег нема – стигне. Једноставно, народ се некако умирио и стекао сам утисак да у малом је задовољан, да не буде горе и да што пре ово прође.“ Епархија рашко-призренска донела је 19. марта низ упутстава о понашању верника и свештенства у пандемији коронавируса, а једна од њих јесте и та да ученици Призренске богословије тренутно бораве код својх кућа. Настава се ипак обавља интернетом. „Нисмо заједно али као да смо заједно. Имамо комуникацију. Свакодневну одржавамо најмање три часа по разреду у току дана недозвољавамо да нас ишта спречи на нашем путу и у ономе што нам је дато од Бога, да ширимо реч Божју, да васпитавамо будуће свештенике.” Призренска богословија и даље живи, каже владика, додајући да су у овој ситуацији нарочито манастири важни. У њима тренутно се не примају гости, али се служе литургије и монаси и монахиње са Косова и из Метохије се, додаје владика, моле за све који су у својим кућама или се лече. Вера је овде јача од страха Он је подсетио на обнаваљање манастира посебно оне који су страдали у мартовском насиљу 2004, сведочећи да је вера јача од страха. „И као што је Господ био само три дана у гробу, тако и ове наше светиње нису дуго биле у гробу. Опет су обновљене. У њима се служи Литургија и некако су засијале Васкршњом светлошћу и некако нам више значе него пре страдања.“ Подсетивиши на то да је он са братством и сестринством и целим народом прошао рат, истакао је да је преданост вољи Божјој за њих на првом месту, а потом: „Да чинимо све што нам препоручују да као одговорни грађани и озбиљни, сами не допринесемо искушењу. Не смемо ми кушати Господа свога, али не смемо бити ни као они без наде и немају вере. Да само рационално приступамо. Сада не треба инсистирати да физички будемо присутни у цркви. Када је двоје троје сабрано у моје име, казао је Господ, они који се моле, моле се за све. Не треба да ми малаксавамо вером и духом, већ да се молимо.“ Апеловао је на придржавање упутстава које су здравствених власти, као и Свети архијерејски синод прописали. „Не смемо да будемо сада претерано слободни и да не кажем под знак навода – претерано побожни, да том својом слободом можда не би угрозили друге. Морамо да мислимо на друге. Не смемо да будемо себични – ја морам да будем на Литургији, иначе нема ми спасења”, казао је владика и истовремено подсетио на више периода у историји када су људи били у збеговима, страдањима, ратовима и болестима, па су и даље били у вери и молитви. Монахиње Девича у изолацији али радост на њиховом лицу За пет монахиња манастира Девич, у којем се чувају мошти Св. Јоаникија, владика Теодосије каже да сестринство живи непрекидно у изолацији, али да су монахиње срећне, да се моле за све људе а да помоћ стално стиже са свих страна. „Када сте у дворишту са њима, у цркви, не можете да стекнете утисак да су оне изоловане. На њиховом лицу се види радост, види се осмех, види се да су задовољне. Ја се упитам – а како то кад људи који живе у многобројним градовима, не могу то да доживе? На њиховом лицу се не може види та радост, и онда сетим се да у суштини наша права радост и мир долазе од Господа – изнутра. Није то нешто споља да треба да се посебно догађа да бисмо доживели ту непролазну истинску радост.“ Владика је рекао да је Девич велика светиња пре свега због моштију Св. Јоаникија, које зраче и уливају веру и оптимизам, те „има ли нешто лепше живети на таквом месту“, нагласио је признавши да можда људи то не могу да разумеју. „Те монахиње заиста имају свега. Кад кажем свега, то је Господ тако уредио јер су се многи, многи људи окренули Девичу, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Зочишту, Гориочу, другим манастирима. Има наших двадесетак манастира. И као по неком упутству шаљу све што је њима неопходно, а ти монаси и монахиње се моле за све приложнике (…) Некада нас невоље зближе. Некада разна искушења као ова данас чине да више поглед окрећемо ка Небу и да се више сећамо Бога а то у суштини треба хришћанин да буде. Ту није Црква у опасности. Најмање је у опасности тамо где се страда, где су искушења. У опасности је тамо где је изобиље, грех, где се мање помиње Бог.“ Да чинимо добра дела За ванредне мере које су зваладале планетом и пандемију коронавируса, владика каже да је то тест Божји који треба да се положи. „Да из њега изађемо још бољи и чвршћи, а не да нас болест помори, да не сумњамо, или да нешто буде што није добро. Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи“. Како је то када се изађе бољи? „Вера треба да је много јача и молитва усрднија и да изађемо јачи и да се још више окренемо једни другима. Шта је потребно? Потребна је врлина да чинимо добра дела, дела милосрђа, да имамо љубав, да истрајемо у молитви, да бдимо како у црквама, тако у свом дому. Све је то за нас лек. Да чувамо своје срце, свој ум, своје очи“, поручује Његово преосвештенство владика рашко-призренски г. Теодосије гостујући на Радио Светигори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Демон те искушава, говорећи: Где можеш побећи? Нема ти покајања; нема ти излаза. Ово припада непријатељу који покушава да те учини изгубљеним; док те туга по Богу не напада, већ говори: Не буди уплашен, покушај поново; зна да је човечанство болесно и снажи нас. Веруј ми, ако знаш Ко је са тобом, нећеш се бојати ничега чиме свет прети. Дакле, клечање пред Богом је када човек не верује у своју снагу, већ усмерава веру у помоћ Божију, јер нас Он спасава. Имајте поверење у Бога. Онда ћете заборавити на своје бриге и постати Његови сасуди. Невоља показује да ми нисмо поверили свој живот Христу. Једну ствар требамо имати чврсто на уму, будући да смо створења Доброг Бога и спојени смо са Њим, док Он управља мањим и већим стварима које нас се тичу, ми не можемо подлећи нечему што није воља Божија. Истински не можемо подносити нешто што је болно, осим ако се не може разумети да нам то доноси нешто боље. Када је живот пун невоља, људи добијају осећај да их је проклетство и гнев Божији обузео. Али када прођу ова искушења, видеће да их је предивна Божија Промисао пажљиво заштитила у свим аспектима њиховог живота. Када човек ходи у страху Божијем, он не зна за страх. На основу: Авве Исаије, Светог Симеона Новог Богослова, Светог Макарија Великог, Светог Василија Великог, Светог Порфирија Атонског, Светог Софроније од Есекса Извор: Епархија жичка
  12. У недељу четврту Великог поста, 29. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Чтецирали су: г. Марко Петровић, г. Марко Нешић, г. Илија Арсенијевић, г. Милош Коцић и г. Лазар Антонијевић. Звучни запис беседе Светој Литургији присуствовали су верници у ограниченом броју, у складу са прописима и препорукама надлежних служби. По прочитаном Јеванђељу по Марку, где се говори о исцељењу бесомучног и о “роду неверном”, Преосвећени Владика је произнео беседу. На почетку је истакао да нам је остало још три недеље Великог поста. Много смо слушали и говорили су нам шта је пост, који је значај поста и циљ његов. Пост је средство да дођемо до циља. А циљ поста јесте да нас уведе у покајање. “Све док не уђемо у покајање, искрено, дубинско, ми не можемо да сагледамо себе, не можемо да признамо себи себе. Пост нам помаже да владамо собом. У посту није у питању само храна, већ за време поста треба да имамо једно другачије понашање. Зашто? Зато што је пост уствари и дисциплина тела и духа човековог. Заиста, ништа човек не може да постигне без поста и молитве, и без дисциплине”. Преосвећени је истакао храну као фактор духовне заблуделости: “Човек када мисли на мрсну храну, он уствари више мисли на тело, него што мисли на душу. Свети владика Николај каже: “Увек сито тело показује гладну душу.” Такође је рекао: “Ко пости душу гости”, даје превагу, не даје телу да буја, већ га смирава и тада човек кроз пост и молитву он душу ставља испред тела. То не значи да ми у посту не треба да једемо. Није циљ поста да изнуравамо тело толико да не можемо да се молимо, већ страсти наше. Да изнуравамо све оне погрешне мисли наше, жеље наше. Што више човек пости, то више води рачуна о своме телу. Тело је за Господа, али је првенствено душа. И душа и тело је за Господа. Тада се душа радује јер смо јој посветили више пажње. Када постимо треба да посветимо пажњу да се уздржавамо од злих речи. Све почиње у нашим жељама. И добро почиње у нашим жељама. Ако човек не влада тим својим жељама онда се он и не уздржава ни од злих речи, мисли, ни од злих дела. Ко пости и ко се искрено се моли, а пост и молитва су нераздвојни, он уствари уздржава себе. А то и јесте сврха поста, да се уздржавамо од своје сујете. Ако ово сачувамо, тек онда ће нам пост бити и праведан и спасоносан”. “Због праведног живота Бог је светом Јовану дао духовно провиђење како можемо да се спасемо, а то излагање се састоји кроз предивну књигу Лествицу која се садржи у тридесет поука. Она нас уводи како да дођемо до преображаја свога, како да се постепено усавршавамо, да се кроз то усавршавање спасемо. Свети Јован кроз ту дивну поучну књигу која је преведена на наш језик указује на то где се види радост поста. У противном, човек не може да осети радост поста, него ће стално да осети недостатак. Колики је значај поста управо нам говори и ово данашње Јеванђеље које смо чули, како је један човек, отац свог сина, ђавоиманог, који је био поседнут ђаволом, довео прво до апостола Христових. Христос је рекао: “Овај род, бесомучни, изгони се постом и молитвом”. Ето нам разлога да будемо радосни посту, ако постимо и молимо се, ми добијамо силу Божију да можемо се борити и са нечастивим силама. Дакле, данашње Јеванђеље нам описује тај догађај. Ми кроз овај догађај видимо да је та немоћ била велика мука. Али немоћ не обара оца, кога не хвата страх, да би он због тог страха изгубио веру и поверење да ће наћи лека, али не у себи, него да ће наћи лека у Ономе Који једини има лека за све наше болести, немоћи, падове. Тај лек је Господ Исус Христос. Он Који је лекар над лекарима, то је Причешће којим се причешћујемо за живот вечни и за опроштај грехова. Зато онај који се причешћује он узима лек над лековима. Зато нам Господ каже: Куд човече идеш? Јел си тужан? Дођи мени, ја ћу те орадостити. Јел си пао? Приђи ја ћу те подићи. Јел си грешан? Ја ћу те очистити. За све то нам треба на првом месту вера, па тек онда пост и молитва. Где уђе страх, ту вера слаби. А када нам вера слаби ми смо онда подложни свему и свачему. Губимо веру. Онда губимо Бога. Губимо онда најважнији ослонац на Кога треба да се ослонимо, а то је Господ Исус Христос”, истакао је епископ Јован. “Овај долазак код апостола, показује степен вере овога родитеља. Значи како је њему расла вера, он је све приљежније тражио и лекара. Показујући нам тако своју сазрелост, како каже Златоусти, сазрелост у вери и знању, а вера и знање је поверење у Бога. Отац тог младића не тражи разлоге болести његовог сина, не тражи ни у казни, ни у освети Божијој, не тражи ни оправдање ни код људи. Он не оптужује ни човека. Не мери све ни казном ни кривицом. Види добро и исправно овај отац невоље, страх, није му затворио добар видик вере, због тога он синовски вапи ка Господу, не истичући то дугогодишње страдање. Не тражи помоћ за сина, него тражи помоћ њему, да у њему ојача вера, јер ако ојача вера у њему, ојачаће и у сина. Изгуби ли се вера у оца, губи се вера и у сина. Зато и каже: “Ако што можеш помози нам, и смилуј се на нас”. Какав молитвени вапај! Посни вапај! То је оно за шта морамо да се молимо”. У сваком нашем стању и душевном и телесном утеха је да имамо вере. Зато Господ каже све је могуће оном који има вере. “Видевши да је ту Спаситељ и Избавитељ и Лекар, он говори: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Наша невоља је у нашем неверју. Зато је вера основ нашег живота. Зато Господ каже: “Све је могуће оном који има вере”. Ето нам браћо и сестре начина како да се спасимо, да оздравимо и душом и телом, како да тражимо силу од Бога, како да нам страх не замени веру, а поготово у време искушења које нас је снашло. Сад не смемо да изгубимо веру. Да би ојачали вером треба нам и пост и молитва. Зато исцелимо се сами, постом и молитвом. Исцелимо се и сами од маловерја и од овога страха. Људско је, страх је људски, слабост је људска али је сила Божија. Зато треба појачати пост, молитву и добра дела, и ево и ово искушење које нас је снашло је провера наше вере, како верујемо, да ли нам је вера делотворна, или нам је вера само на језику. Ово је провера вере наших хришћанских односа. Сада треба да покажемо хришћанска дела. А то је да помогнемо болеснима, да се молимо за њихово оздрављење да се молимо да не оболе. Видите како се ово као куга шири. Опет понављам и себи и вама, дала нам се прилика да покажемо то хришћанско дело како ћемо помоћи немоћнима. Сада да покажемо да некоме дамо чашу воде, да дотуримо храну или било шта. Нека би нам Господ помогао да се спасемо од свих невоља, од ове болести, и да тражимо оздрављење од Бога. И да верујемо и онима који су од струке, али да не смемо да изгубимо веру у Бога”, закључио је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  13. Како тренутна ванредна ситуација уведена у Републици Србији утиче на свакодневни живот хришћана, колико медији утичу на наш живот, нарочито у овој ситуацији, питамо шта се дешава са освећењем васкршњих водица, светим причешћем... Звучни запис разговора "Важно је да не стварамо атмоферу панике, већ да заиста искористимо ово време као православни хришћани, да схватимо да без обзира на искушење у коме се данас налазимо и које је дошло изненада, треба да се потрудимо да колико год можемо у овим условима искористимо за све оно што до сада нисмо могли и често се и жалили због тога", каже о. Арсеније мислећи пре свега на време које не проводимо у кући, немамо времена за своје ближње и друге људе, за читање и друге душекорисне активности. Многи људи су у великом страху и паници ових дана, каже наш гост и упозорава да "човек у стању страха не реагује онако како би требало, губи се могућност расуђивања". Извор: Радио Слово љубве
  14. У Недјељу 27. по Педесетници, у трећу недјељу пред Божић - на Детињце 22. децембра, 2019. године, одслужена је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, коју је служио Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић). Владици Атанасију саслуживали су овом приликом Архимандрит Данило Трпчевски игуман свете лавре манастира светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици, протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води црквени музичар, појац и диригент Марија Јовићевић. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан и празник детињаца, надахнутим пастирским словом обратио се преосвећени Владика г. Атанасије. Преосвећени владика Атанасије је током свог архипастирског обраћања вјерном народу говорио о призвању човјека и његовог назначења у овоме животу, будући да је сваки човјек бескрајно вриједна и непоновљива личност, а која исписује по његовим ријечима ново Јеванђеље, својим дјелима и својим животом. Почетни дио свог обраћања Владика Атанасије је говорио о вјечном Јеванђељу, као вјечној благовијести, односно о Господу Исусу Христу Сину Божијем: ,,Јеванђеље је књига вечнога живота и свака реч Јеванђеља је реч вечнога живота, видео је и Свети Јован Богослов у Откривењу, на острву Патмосу како Ангео носи вечно Јеванђеље - вечно Јеванђеље то је сам Син Божији, Он је вечна благовест, радосна вест, спасоносна вест Бога Оца - роду људскоме. Кажу свети оци да је Јеванђеље благовест Божија људима кроз Сина оваплоћенога који онима који му верују даје вечни и бесконачни живот. Христос је вечно Јеванђеље, Христос је вечни живот." ,,Наша вера драга браћо и сестре јесте хришћанска - христовска, христоносна. А није довољна само религиозност, будући да свако људско биће има једну урођену религиозност. Мудри историчар нашег времена, рекао је: ,,Није човек само Homo sapiens - разуман, није Homo Faber - радник, него је и homo religiosus - религиозно је биће човек зато што је боголико и богочежњиво, Богу устремњено и чезне Христу. Зато је сваки човек благовесник, зато је сваки човек мало Јеванђеље." - нагласио је он. У даљем наставку Преосвећени Владика г. Атанасије је говорио о Христовом спасењу и људском у Њему усиновљењу Богу Оцу, подвлачећи притом да су зато светитељи важни будући да су свеитељу оприсутњење благодати Божије: ,,Кад је Свети Јован Богослов завршио своје јеванђеље каже: ,,Има и много шта другог што учини Исус које кад би се редом пописало ни у сами свет мислим не би стале написане књиге." Свети отац Јустин Ћелијски, богоугодник нашег времена, веома мудар богослов рекао је: ,,Шта је то? Како то? Како не би стало у све књиге? А у ствари то што не би стало, то су људи, као нова жива Јеванђеља. Свако од нас продужава Јеванђеље и свако од нас је јеванђелиста, благовести Христово име, Христово спасење и наше вечно у Њему усиновљење Богу Оцу. Зато су светитељи тако важни, зато су они оприсутњење благодати Божије." Пресовећени Владика г. Атанасије се осврнуо и на празник Свете Ане, мајке Пресвете Владичице Богородице: ,,Данас је празник Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Она је данас на овај дан зачела, а била је претходно дуго година нероткиња. Али је Бог благословио да на овај дан зачне Пресвету девојчицу Марију која ће постати Богородица и тачно је од данас до рођења Пресвете Богородице у септембру - 9 мјесеци. Данас је Ана Света зачела и зато се данас прославља њено зачеће. Прославља се јер је зачела то свето биће, ону која је оправдала и васпоставила нашу праматер Еву." ,,Нека је срећан празник свим мајкама, али Вас молим мајке, учите децу страху Божијем. Није добро да све попуштате деци тобож из љубави према њима. Каже премудри Соломон: ,,Ко штеди прут, тај мрзи своје дете!" Не кажем да децу треба тући прутом, али, треба им показати да не могу све да раде, показати им да њихова воља још није искусна воља да знају шта треба да бирају. Зато учите децу страху Божијем, као што праве мајке и уче." - закључио је Епископ Атанасије. На самом крају свог архипастирског обраћања Владика Атанасије је указао да Бог није страх, већ да је Бог радост и спасење: ,,Безбожници, комунисти, марксисти и ко још све не, говорили су да је страх произвео веру, па је и један наш писац, комуниста, а сматрају га великим рекао: ,,Па свака вера је страх!' А ја му кажем, Ваша вера је страх јер имате лажног Бога! Зато се бојите, а мени мој Бог није страх, него је радост и спасење. Човек је одговоран, носи одговорност какав свет бира, каквог Бога бира, какву мисао и какву идеологију - човек је одговоран за оно што бира. Зато смо ми хришћани изабрани, али смо и изабрали јединог живог и истинитог Бога." - закључио је Преосвећени Епископ г. Атанасије. Након одслужене Архијерејске Литургије евхаристијско заједничарење настављено је у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења гдје су дјеца полазници Школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења заједно са својим вјероучитељима припремила богат програм поводом празника Детињаца. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  15. У Недјељу 23. по Педесетници, 24. новембра одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, а којему су саслуживали протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу. И учинивши то уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху. А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан. (Лк 4:4-8) Када се Симон Петар суочио са личношћу Исуса Христа, његова реакција је страх. „Иди од мене“, каже он, „јер сам грешан човјек.“ Ово није добра врста „страха Божијег“, која је надахнута вјером; која се заснива на увјерењу да је Бог добар – толико добар да се „бојимо“ да се удаљимо од Њега, као наше линије живота, као нашег извора живота. Петар прихвата свој само људски и лични страх, страх сопствене грешности, и због тог страха жели да се дистанцира од Богочовјека. Неће бити последњи пут да се Свети Петар удаљава од Христа на основу само људског страха. Када се три пута одриче Христа током последњег суђења Њему, он то ради на основу страха од мишљења других људи. Али ипак, Христос позива овог грешника да постане „ловац људи“; да постане једини и једини, велики Апостол Петар. Док се Петар „стално враћа“ да одговори на овај позив, упркос неуспеху својих личних страхова, научи да вјерује Ономе који га је позвао, да је добар и својом милошћу преображава наше слабости у Његову снагу. Данас ме охрабрује та „људскост“ апостола Петра. Мислим да је страх основна препрека, чак и кад то не примећујем, за ступање у прави однос с Богом или било ким другим. Међутим, позвана сам да искорачим из свог страха и наставим да слиједим Његов позив, упркос својој грешности, упркос томе шта људи мисле, упркос и томе шта ја мислим. Превод са енглеског: Тијана Лекић Извор: Портал Митрополије црногорско-приморске
  17. У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима. Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату "Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити" А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле. Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...
  18. „Ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти.“ свети Владика Николај Страх од смрти није нова појава. Она постоји од када и човеково бивствовање на земљи, од када је упознао своју пролазност и уплашио се ње. Страх од смрти заправо је и један од основних људских покретача. Од најранијих философских промишљања, тема односа према смрти била је неизбежна. Ово је лепо дефинисао немачки мислилац Мартин Хајдегер, ставом да је човек биће-ка-смрти. Заиста, оно што дефинише човека као личност је његов однос према смрти! А тај однос не мора бити негативан. Смрт је наша реалност, део наше природе, и према њој се мора створити однос који може бити и позитиван. Управо један типичан „хајдегеровски“ термин помоћиће нам да боље разумемо овај однос. То је појам – небиће. Како је страшна реч небиће! Много страшнија од речи – смрт, пролазност, умирање. Небиће, непостојање, ништавило... То је оно што заиста плаши човека, а што људи стављају у исту категорију са појмом смрти. Небиће је оно од чега човек бежи на све начине. Човек жели да живи вечно. Жели да живи и после смрти. То је исконско у човеку, каквог год погледа на свет био. Не плаши се човек физичке смрти, већ се плаши да иза њега неће остати ништа. Најтеже пада смрт оним људима који нису остварили себи постављене циљеве, оставили иза себе породицу или нешто по чему ће их памтити. И после смрти, човек наставља да живи кроз своје потомке. У супротном – нестаје, као да га никад није било. Постоје и други начин да се обезбеди бесмртност. Уметност је један од тих начина. Остваривањем себе кроз своја дела, уметник наставља да живи и после смрти. Док год живе његове слике, књиге, песме – он није коначно нестао. Дог год на свету постоји сведочанство о човеку, он није мртав, била то породична фотографија у соби, књига у библиотеци или слика у музеју, кућа или зграда остављена наредним поколењима, или просуто мало ракије током неке приче из прошлости „за покој душе“... Овако човек побеђује смрт, наставља да живи кроз оно што је оставио за собом. Ипак, чак ни то није коначна победа над небићем. Једног момента угасиће се породица, кућа и имање, нестаће књиге, слике, кафанске приче и уличне легенде. Неће бити ничега, јер колико год да је на трагу Вечности – и то је пролазно. Или би било пролазно, да смрт није коначно побеђена, Христовим Васкрсењем. Без Васкрсења, све ово би биле само тренутне победе и бег од неизбежног преласка у небиће. Само онај који је све „привео из небића у биће“ може нас од њега и избавити. Једино уз њега остварујемо Хајдегерово „ту-бивствовање“ и – постојимо. Та победа над пролазношћу сведочи се кроз Литургију. Христос нам је, на Тајној Вечери, оставио „везу“ са њим – Свето Причешће. Оно руши границе пролазности и спаја Вечност са временом. Једино кроз Свето Причешће ми саучествујемо у Бићу, једино тада заиста постојимо. Пролазност гаси постојање, а пролазност се побеђује једино Евхаристијском Тајном. Зато када верујемо у Христово Васкрсење, за нас смрт не може да представља страх. Јер Он је својом смрћу победио небиће. Својом жртвом он је обезбедио нама да, кроз Њега, и ми останемо у заједници са нашим ближњима. Али заједници коју смрт не прекида. За оне који ту Тајну нису доживели, смрт је растанак од ближњих. Уместо да „са надом на Васкрсење уместо надгробног ридања“ испрате ближње, такви људи не разумевши ову тајну, остају у агонији која је заиста равна паклу. Много пута сам размишљао гледајући такве сцене, колико су растанци тешки кад нема вере у Христа. А онда се сетим речи мог пријатеља на сахрани свог оца, када је говор завршио са уверљивим: „Видимо се!“ Истинска Љубав не познаје растанке, јер и они су ствар пролазности, која је побеђена. Свети Јован Богослов не одваја Љубав према ближњима од Евхаристијске тајне „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“. Управо је Причешће сједињење са Христом, али и са „свима Светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Проповедницима, Еванђелистима, Мученицима, Исповедницима, Учитељима, и са сваким духом праведним, преминулим у вери.“ Свака временска и просторна разлика је угашена. Христова жртва сједињује нас са Другима заувек. У филму „Носталгија“ Андреја Тарковског, у једном кадру налази се табла са натписом 1+1=1. Нешто касније, ово се у филму објашњава примером, по којим када једној капљици на длану додаш другу, то нису две капљице, већ једна. Има ли лепшег објашњења сједињења у Љубави? Савршену Љубав показао је Христос жртвом на крсту, а наше је да се уподобљавамо том идеалу, који нам је најближи у Литургијском сједињењу. Тада нам је подједнако близак свештеник који нас причешћује, пријатељ у иностранству, хришћанин у Сирији или Египту, давно преминули рођак... Тада смо сви Једно у Христу.
  19. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио. Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. Прва саборна посланица светог апостола Јована Гл. 4, 18-21. Ја ћу одмах на почетку рећи да страхови који су на изглед нешкодљиви (страх од узаног простора, страх од дубине, страх од висине, страх од затвореног простора, страх од пакла, стах од видљивих и невидљивих непријатеља, ... ) онемогућавају човеку слободно кретање и норамалан друштвени- духовни живот. Неколико речи о страху од пакла ... Примећено је да код човека освешћеног за Бога у себи, страх од смрти престаје да буде страх од биолошког умирања, већ се замењује страхом од пакла. Шта је то пакао !? Уколико човек не схвати пакао као вечну одвојеност од Бога и људи, страх од пакла код таквог човека, може да изазове ( римокатолички однос према Богу ) страх који онемогућава човеку нормалан друштвено - духовни живот. Неколико речи о страху од видљивих и невидљивих непријатеља ... Још је примећено да умишљени страх од невидљивих и видљивих непријатеља постаје човеков највећи непријатељ на његовом путу ка достизању савршене љубави према Богу и људима. Како се излечити од страхова !?
  20. У суботу, 20. јануара/2. фебруара 2019. године, када прослављамо Светог Евтимија Великог, Његово преосвештентво Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Николе у манастиру Јошаница, уз саслуживање архимандрита Доситеја игумана манастира Гргетег, јеромонаха Теофила (манастир Гргетег), протосинђела Николаја (манастир Саринац), помоћника архијерејског намесника беличког протојереја Александра Гајића, старешине Старе цркве у Јагодини, и владичанским ђаконом Урошем Костићем, са чтечевима Младеном Алексићем и Николом Љубисављевићем. Звучни запис беседе владике Јована Звучни запис духовне поуке Епископа Јована Осим приношења дарова Богу и прослављање овог дивног светитеља, повод за ово свечано окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована. На Светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ. Владика је у својој беседи након читања Светог Јеванђеља најпре је рекао: “.... да смо се окупили у овом Светом манастиру да би смо прославили Сведржитеља, Бога Који је свуда присутан, Бога Свезнајућег, Свевидљивог и ако ово имамо на уму онда немојмо да се заваравамо да кад погрешимо то можемо и сакрити”, јер Он зна и наша дела и помисли и осећања, али не само што смо учинили, већ и оно шта ћемо тек учинити, добро, или зло. “Ако, човек о томе размишља, онда ће се он трудити да живи по Богу, да живи са Богом, да осећа Бога”, јер се тако човек преслишава и онда се труди да угађа Богу, а тиме угађа и човеку, и обрнуто. А свако зло које чинимо, заправо, чинимо себи. Тако данас, прослављајући Бога, прослављамо и његовог угодника Светог Евтимија Великог, који је, с правом, назван Великим, јер је прослављао Бога у смирењу, у љубави, у подвигу, у посту и молитви. Све што је чинио, чинио је према ономе Ко је највеће Добро. “Ако погледамо живот Светог Евтимија, мићемо видети да је он био сав предан Богу. Да је он кроз молитву, пост, добра дела, већ, и овде почео да живи Царством Небеским”. “У синоћњој стихири смо чули да он није својим очима дао сна, ни дремеж својим трепавицама, док није очистио своје мисли”. О страху Божјем, као почетку мудрости, јер је страх Божји тај који нас још више приближава Богу, а за то је потребно уздржавање од зла, од чињења злих дела према ближњем. Такво уздржање имао је и Свети Евтимије Велики. “Свети Евтимије је живео тако, јер је ипуњавао заповести Божје”... “Такође је испуњавао и заповести које смо читали у данашњем Јеванђељу о блаженствима...И шта Господ обећава онима који ипуњавају његове заповести, обећава оно штокаже на крају: “Радујте се у онај дан јер велика награда ваша на Небу”, а то је осми дан, незалазни дан, како читамо у Светом Писму”. Такође, Преосвећени наглашава да нема спасења у осамљености, већ у заједници, јер смо сви ми Тело Христово, јер свако ко се затвори у себе, човек, породица, манастир, он ће пропасти, јер немају послушности, јер спасење је у послушности. Након Свете Архијерејске Литургије и трпезе љубави, за коју су се потрудили наша браћа, монаси манастира Јошанице, на вечерњој служби, монах Јован је замонашен по чину велике схиме у схимонаха Јована. Сам чин је предиван и ретко се виђа, а Владика је у беседи рекао и ово: “Задрхтао сам са једне стране, јер како се види у овим молитвама, ти си данас добио још једног ангела чувара, али на жалост слабост људска иде толико далеко, да када човек добије анђела , на жалост се накалеми и онај нечастиви, а с друге стране по питањима, и одговорима које си ти давао, види се да ово човек не може да изнесе сам... јер је човек слаб да се одржи у оваквом анђеоском образу какав си ти данас примио на себе, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће”. Извор: Епархија шумадисјка
  21. Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције. „Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић. Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић. „Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник. Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини. „Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић. „Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик. Извор: Спутњик
  22. Каква је ситуација у Грачаници на дан формирања тзв. војске Косова новинарка Сенка Милош разговарала је са Александром Гуџићем, уредником историјско-документарних програма у Дому културе у том месту. Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције. „Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић. Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић. „Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник. Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини. „Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић. „Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик. Извор: Спутњик View full Странице
  23. Протојереј Небојша Тополић, старешина храма Рождества Пресвете Богородице у Земуну, надовезао се данас на своје претходно гостовање, говорећи овога пута о изузетно раширеној појави нашег доба – страху од љубави. Шта је тачно у питању, које се то љубави ми у ствари бојимо, одакле тај страх потиче и да ли можемо да заповедимо некоме да нас воли, нека су од питања која смо упутили нашем госту. Звучни запис емисије Отац Небојша је подсетио на изузетну мисао блаженопочившег Патријарха српског Павла: „Ми не очекујемо да нас неко види бољим него што јесмо или горим него што можемо бити, него да нас види онакве какви смо“. „Тражећи наше грешке упознајемо своје биће, а човек себе најбоље упознаје кроз заједницу“ рекао је о. Небојша. Шта се дешава када прође занесеност и падну маске? Која су то права места и прави начини да се изборимо са својим страховима? А шта људи превиђају када се говори о љубави? „Страх од љубави је страх од упознавања самога себе“ каже наш гост. Извор: Радио Слово љубве
  24. Cega se najvise plasite? Kako se vasi strahovi ispoljavaju u svakodnevnom zivotu, kako se branite od njih, kako ih prevazilazite? Ignorisanjem ili suocavanjem? Sta za vas znaci strah? Da li imamo stalno veru da pomeramo planine, jer kako jedna ovde dobra dusa rece, ljubav izgoni strah... Hajte klapklap
×
×
  • Креирај ново...