Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'човека!'.
Found 24 results
-
Патријарх Порфирије: Ко је Христов - воли сваког човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
После Свете Литургије коју је служио у Недељу мироносица у Манастиру Тумане, где је беседио у самом Храму (линк ка снимку је испод), и након послужења у манастирском конаку, Патријарх српски Порфирије се обратио верном народу са терасе конака многобројним поукама, међу којима и речју да је Црква Православна - Црква Христова, да Она не дели људе по нацијама, те да "Онај ко је Христов, он воли сваког човека". У наставку сабрања у Туману, Патријарх је благословио присутни народ и обратио се са терасе конака истакавши да је без молитве, истинске, праве, и без Свете Литургије, немогуће решити своје проблеме - "Мир духовни није психолошки мир. Мир духовни је мир са Богом, братом, другим људима, мир са творевином и мир са собом" и подсетио на речи које отварају Небеса: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног. Пресвета Богородице, спаси нас!" Патријарх је указао да је нашој деци, као и свима, потребна нежност, љубав, разумевање, да је потребно да љубав покажемо најпре у нашим у породицама, и да доводимо децу у храм. Важан је национални идентитет. Али узалуд је он, ако нема вере, ако нема духовног идентитета, додао је Патријарх.-
- патријарх
- порфирије:
- (и још 4 )
-
Поучни Владика милешевски Атанасије: Гледао сам како се лекари надљудски боре за сваког човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Поучни
-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска, Kurir.rs/Б. К. -
Живе речи ТВ: Игуман Димитрије - Туманска обитељ је место интензивног сусрета Бога и човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
И поред лошег времена, грмљавине и јаке кише, у навечерје празника свете преподобномученице Параскеве, 8. Августа 2020. Лета Господњег емитовано је уживо из манастира Тумана осмо издање емисије "Живе речи". Гости осме по реду емисије били су архимандрит Димитрије, игуман тумански и јеромонах Петар, сабрат наведене обитељи, са којима је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић. Акатист туманским светитељима Зосиму и Јакову читали су јеромонаси Димитрије и Петар, уз саслужење јерођакона Гаврила. Након молитвеног сабрања у окриљу кивота туманских чудотвораца, оци Димитрије и Петар говорили су о овој великој светињи браничевске епархије. На питање како Бог делује и исцељује, отац Димитрије је поучио рекавши да је вера основа свега, па тако и Божијег деловања и чудотворства Божјег према човеку. Слобода је дар Божји, зато као хришћани требамо да стојимо у слободи којом нас је Христос ослободио, истакао је игуман туманске светиње. Говорећи о чудима и правилном поимању чуда Божјих, отац Петар је указао да свако чудо у овоме веку није коначно, оно је само најава оног чуда које ће се збити у будућем веку, јер ћемо љубављу Божјом на крају сви бити исцељени у сили и слави Божјој. Истинску веру у Васкрсење као верујући хришћани, као сутелесници Тела Христовог, предокушавамо једино на Литургији која је наше бесцен благо и једини пут спасења, подсетио је отац Димитрије гостујући у емисији "Живе речи". НАЈАВА ЕМИСИЈЕ ЗА СРЕДУ 12. АВГУСТА ОД 20:30Ч Благодарећи великој љубави Архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, наредна емисија "Живе речи" биће емитована из Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици. Позивамо Вас да узмете учешће у овој емисији и примите благослов велике светиње која сведочи силу и славу Васкрсења, али и силу васкрсења народа Божјег који је устао у праведну одбрану светиња. Као вид наше хришћанске љубави и подршке у наведеној праведној борби за очување светиња и умножења љубави, редакција портала и емисије "Живе речи" донела је одлуку, да емисије које се емитују средом, уживо реализујемо из светиња Митрополије црногорско-приморске. -
Митрополит Хризостом: Све је у Спаситељевом животу било у служби спасења човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Село Подграб недалеко од Пала смејштено на древном путу који води од Пала ка Прачи, Устипрачи и даље ка Вишеграду данас је, 28. маја 2020. године, свечано дочекало и прославило велики празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) иначе и крсну славу своје цркве посвећене овом великом празнику, који је и филијални храм парохије Прачанске у Прачи. Свету архијерејску литургију служио је Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански уз саслужење: протојереја-ставрофора Илије Чупића, протојереја: Марка Билинца и Немање Манџића, јереја Бојана Кулашевића и ђакона Будимира Гардовића. На крају свете литургије благословљени су славско кољиво и славски колач и обављена је славска литија. У бесједи на тему Спасовдан – дан нашег Спаситеља Високопреосвећени је потсјетио вјернике на историјске оквире библијског догађаја Вазнесења те истакао тајну овог великог празника. ''……….. тајна овог празника је ономе што нам сведочи свети апостол и јеванђелист Лука на крају свог јеванђеља, а које данас чусмо. Прије свега, апостоли су били збуњени оним што се све десеило и дешавало од Великог петка и сумњичави према свему ономе што су и чули и видјели. Разумјевши помисли њихове док су били сабрани у зборници на Сиону васкрсли Господ им прилази и пита их: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша?... Господ им још једном открива да све што се са Њим десило писано је у Закону мосијевом, пророцима и псалмима. Још једанпут их потсјећа да је он Месија и Избавитељ, али и да се враћа Оцу његовом и Оцу нашем који је на Небесима… Свети апостол Лука открива да ''им (апостолима) отвори ум да разумију Писма''… На крају он их опет потсјећа на оно што им је и раније говорио да ће им послати Духа утјешитеља који ће их утврдити у вјери, у знању и вјерности Богу ида ће пребивати на њима….. ''И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; и ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине''… Тек пошто им је отворио ум да разумију Писма и потсјетио их да чекају Духа Светога да се излије на њих изведе их на Маслинску гору и на локалитету који се зове Витанија узнесе се на небеса на њихово опште запрепаштење. …'' Извор: Митрополија дабробосанска-
- митрополит
- хризостом:
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Презвитер Арсеније Арсенијевић: Вера носи човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У овом ванредном издању наше емисије, на питања слушалаца одговарао је јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма у центру Београда и Главни и одговорни уредник радија "Слово љубве". Звучни запис емисије Отац говори најпре о сусретима Господа Христа са апостолима после Васкрсења и напомиње да у овим данима треба подсећати на то да је "Христос у потпуности примио људску природу, али са њом и тело, са свим особинама људског бића" - дакле и слабостима, али да је и као такав исцељивао људе, односно све оне који су Му са вером и прилазили. "Црква од оних који прилазе да се причесте не тражи здравствену књижицу, Ђакони не оболевају иако се причешћују после свих који приђу а који могу имати и неку заразну болест" каже о. Арсеније, додајући да "када се ми причешћујемо телом и крвљу Христовим, имамо тај повратни, преображајни елемент". Стога треба избацити страх који се ових дана пројављује и схватити да, по вери нашој, светим причешћем заиста постајемо непролазни. Треба и да преиспитамо наш однос према вери, без осуде никога, да се духовно лечимо. Велики део верног народа био је повређен непримереним односом појединих медија према свештенослужитељима наше Цркве који су оболели од вируса Ковид-19, што је тумачено као неки "доказ" против светог причешћа. Отац Арсеније примећује да је очигледно да се овде врши једна психолошка манипулација и да се људи одвраћају од одласка у цркву и на причест, те да смо у проблему и расцепу намерне парцелизације нашег друштва. "Зато је је наша улога као православних хришћана велика – трудимо се да нашом молитвом преобразимо време које нам је дато за наше и спасење наших ближњих и да кроз молитву дејствујемо" напомиње о. Арсеније. Слушаоце је интересовало и питање обавезне вакцинације и потенцијалних наночипова у вакцинама, на шта је наш гост рекао да не може да говори о ономе за шта није стручан, те упућује да неко од наших православних хришћана, који се баве професијама везаним за ове области, дају своје мишљење. "Слобода човекова, па и у лечењу, треба да буде загарантована", сматра о. Арсеније и додаје да је "реална наука када се нешто испита и докаже, а политика када се нешто намеће". Наши слушаоци су питали и о психичким обољењима, смрти старца Зосиме у роману "Браћа Карамазови", женама мироносицама, Христовима речима Марији "да га се не дотиче", прослави Ђурђевдана и другим темама из живота православних хришћана. Извор: Радио Слово љубве -
Митрополит Порфирије на Лазареву суботу: Господ лечи човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
"Ако стојимо пред лицем Божјим спознаћемо ону Истину кроз коју нас читаво Јеванђеље Христово од почетка до краја води, спознаћемо свој почетак, али и циљ, назначење, крај". Миторополит Порфирије је 11. априла 2020. служио Свету Литургију у Капели Светог Саве у Гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве -
У оквиру циклуса разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, у Великопосном броју "Православља" (бр.1271. 1. Марта 2020) објављен је разговор са Његовом Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком. Са преосвећеним Владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. Разговор у /pdf/ формату *На почетку нашег разговора лепа је прилика да наше читаоце упознате са облашћу којом духовно управљате, али и са свим детаљима у погледу црквеног живота у повереној Вам епархији која је саставни део Охридске Архиепископије СПЦ? Најпре би хтео да Вам се захвалим на прилици да кажем неколико речи за Ваш цењени лист „Православље” верујући да ће то бити на духовну корист читаоцима. Наша Епархија брегалничка обухвата источни и североисточни део Северне Македоније са седиштем у граду Штипу. Недалеко од града налази се стари град у рушевинама – Баргала, који датира из IV века, по Христа, и који је још тада био епископско седиште. Град Штип, као епископско седиште, био је и када је територија данашње Северне Македоније ушла у састав Српске Православне Цркве, 1920 године. Тада су се формирале три Епархије: Скопска, Охридско-битољска, где је неколико година столовао и Свети Владика Николај охридски и жички, и Злетовско-струмичка, са седиштем у Штипу. После не благословеног, самовољног и насилног одцепљења те трију Епархија 1967. у т.з Македонску Православну Цркву, од стране Епископата у тадашњу С.Р. Македонију, наступио је раскол на овој територији. Све помесне Православне Цркве су прихватиле то стање и прекинули су саслуживање са Епископима и клиром поменуте расколничке цркве. На жалост то стање је предуго трајало, а још и није у потпуности промењено, тако да је нанело и наноси велику духовну штету народу који је живео и живи на овој територији. Тада се десила и реорганизација Епархије и настало је више њих. Тако је, Злетовско-струмичка Епархија подељена на два дела и настале су: Струмичка, са седиштем у граду Струмици и Брегалничка са седиштем у Штипу. Названа је брегалничком јер се простире у свим градовима кроз које протиче река Брегалница и још неколико градова који се налазе у близини. Када је наш Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г.Г. Јован ступио у јединство са Српском Православном Црквом, а преко ње и са свим Православним Црквама у свету, 2002 године, тада као Митрополит Велески и Повардарски, после 35. година поново је успостављена канонска Црква на овој територији. На велику жалост, из политичких разлога, то није било прихваћено од стане државне власти у Р. Македонији, па зато су започели жестоки прогон на Архиепископа охридског Г.Г. Јована, и на све клирике, монахе, и вернике који су стали уз њега. Том прогону, који се још није у потпуности завршио, кумовали су и Епископи који су остали у расколу. Верујем да су широј јавности познате монтирани судски процеси против канонске Цркве и вишестуког затварања Архиепископа охридског Јована, „вешто” манипулисатње са народом преко електронских и писаних медија, од стране власти и расколничке јерархије у Р. Северној Македонији. Али, Божјом помоћи, и поред оваковог стања, где немамо приступ до храмова и манастира, одакле су нас полицијом насилно избацили, иако, дакле, служимо Литургију у приватним кућама и становима наших верника, можемо да кажемо да прогонитељи нису успели да изманипулишу сав народ, па добар део тог народа окупља се у канонској Цркви на Литургији. Конкретно у нашој Брегалничкој Епархији имамо само једно богослужбено место у Штипу и то јесте проблем што, за сада, немамо у свим градовима богослужбена места, али најупорнији, путују и по стотинак километара да би дошли на богослужења у канонску Цркву. *Какво је Ваше искуство у конткату са младим људима: да ли је данашња развијена технологија претња у креирању аутентичних и јединствених међуљудских односа? Какав је њихов однос према богослужењима? Недавно сам био на једном симпосиону где је, међу теолошким и научним темама, била и тема о т.з. четвртој индустријској револуцији. То подразумева најновија достигнућа у области нанотехнологије и роботике. Ми живимо у том времену. Као што су изуми: парна машина, струја и електроника донели велику промену на свим нивоима човековог живота и можда утицали на међуљудске односе, тако и ова најновија технологија врши велики утицај на човека. Моје скромно мишљење је да се све може употребити на корист човека, али и злоупотребити. Развијање и унапређење технологије није зло само по себи. Ја то не видим као претњу, јер претња би значило да се та ствар може употребити само на зло. Скепса да људи прихвате неку нову технологију, јавља се јер је то нова ствар и непозната за њих. На пример, ми смо се родили у времену када је телевизија и струја била нормална ствар, док је то за наше дедове и баке била ђавоља ствар. Оно што је евидентно у нашем времену је да људи, навикнути на брзи начин живота, губе стрпљење као врлину и све хоће сада у овом тренутку. Многе ствари, помоћу технологије су нам доступне на длану у тренутку када пожелимо, али оно што не може ни једна технологија да замени јесте духовност и тај аутентични међуљудски однос. Било је интересантно питање на том симпосиону, где сам недавно био: Може ли да се, помоћу технологије, у једну машину убаце Библија и све поуке светих отаца, па кад човек има неки духовни проблем, само да укуца свој проблем и да му машина избаци неки савет који ће му решити тај проблем? Одговор је био да је лако убацити у машину Библију и поуке светих отаца, али да технологија не може заменити духовника. Јер сваки човек је оригинална личност, непоновљива и да духовни напредак личности не зависи само од савета, него, много више, од личног искуства са Живим Богом у литургиској заједници. Сматрам да ће, неминовно, доћи до презасићења технологијом и чевек као и увек ће пожелети оно што не може ни једна технологија да му дâ, а то је духовност. Свакако ће човек умети да направи разлику између своје материјалне и духовне потребе, јер су те духовне потребе део њега и тешко их је игнорисати. Можда на неко време може и да се игноришу, али се човек увек враћа њима. Млади људи који долазе редовно на Литургију, а има их, хвала Богу, већ праве ту разлику и нормално користе технологију незабораљајући духовност. *Будући да се Ваша епархија налази у области у којој је реч Божју проповедао Свети Владика Николај (Велимировић), замолио бих Вас да поделите са нама неку драгоцену причу о Светом владици Николају која је везана за време његовог архипастирског служења у Охридској архиепископији? Свети Владика Николај је био изузетна личност и за нас је велики благослов што је он службовао у нашим крајевима. Био је Епископ охридски и охридско-битољски између два Светска рата и оставио неизбрисив траг. Написавши чувени „Охридски Пролог”, и ненадмашне савремне псалме „Молитве на језеру”, као и много других, више или мање познатих дела. Најважније је било то што је био стално са народом и народ га је волео. Својим примером је сведочио праву веру и био је, на неки начин, ненаметљиво наметљив. Вероватно има много лепих прича из тог времена које и не знамо, али ето сада ми на у долази један догађај који се десио када је Свети Владика Николај дочекао српског краља у Охриду. Био је, ваљда, пост, а људи који су били задужени да спреме ручак, у жељи да што лепше дочекају краља, испекли су прасе. Када је Свети Николај видео то прасе на трпези, узео га и бацио кроз прозор са речима: „Поред чувене охридске пастрмке ви дочекујете краља са једним обичним прасетом”. Дакле није поменуо пост, да не би увредио људе како не знају о посту, а с друге стране је похвалио охридску пастрмку као лепше и частније јело од прасетине. *Драги Владико, да ли смо ми као народ свесни величине светитељâ из рода нашега, и да ли на исправан начин следимо њихов светли пример и ходимо оним спасоносим путем којим су они ходили? Светитељи су људи које је Црква истакла посебним епитетом да нам буду путокази кроз времена до вечности. Чак и у времену у коме су живели, ходали су земљом, али неба су се држали. Управо то их је учинило да буду наши светли примери кроз векове. Њихов спомен Црква брижљиво чува. Следујући нихов пример и подржавајући њихов живот, ми, уствари, подржавамо Христа јер су они подржавали Њега. Било је времена када су људи мање обраћали пажњу на те светле примере, али, као што сам рекао, дошло је до презасићења од материјалних ствари и људи се све више враћају Цркви следујући оним светлим примерима које је Црква овенчала са епитетом – Свети. Мој је утисак да се народ све више враћа Цркви и духовности. Остаје само да се то артикулише на неки начин, да не буде то из помодарства, већ заиста један повратак са покајањем и исконском жељом за Царство небеско, као што су били и Светитељи. *У последњих неколико година видно је смањен број младих људи који се уписују у наше богословије, па чак и на богословске факултете. Како гледате на овај податак? Православна Црква је одувек била ненаметљива у свом деловању. Ја верујем да призив на службу у Цркви није само посао Епископата и свештенства, већ првенствено Божја ствар. Бог призива људе за службу у Цркви, а ми то треба да координирамо. Да упоредим ово са нашим стањем у Охридској Архиепископији. Када смо изашли из раскола и ступили у јединство са Српском Православном Црквом, једино је наш Архиепископ био у свештеном чину, и око њега тек неколико људи, који су се бројали на прстима једне руке, који су студирали теологију и спремали се за службу у Цркви. Није било лако на почетку, јер се служило само на једном месту у целој Охридској Архиепископији. Али је Бог у своје време, испитавши стрпљење и пожртвованост нашег Архиепископа Јована, призвао још свештеника и монаха који су прихватили тај призив и у једно тешко време подржали Архиепископа Јована и приступили Охридској Архиепископији. Дакле, сматрам да Бог никад неће оставити своју Цркву иако нам се чини да у неком периоду има дефицита од делатника на њиви Господњој. Будимо стрпљиви и сведочимо веру нашим животима и Бог ће у своје време да призове делатнике на своју њиву. *Преосвећени Владико, Ви сте дипломирали на Аристотеловом универзитету у Солуну. Каква су Ваша сећања из студенстких дана проведених у граду чији је патрон Свети Великомученик Димитрије мироточиви? Знање и искуство које сам стекао на студијама у Солуну су непроцењиви. За мене је било велики благослов што сам имао ту могућност да живим неко време у граду где је, како сте поменули, патрон Свети Великомученик Димитрије. Али из Солуна су и Света браћа Ћирило и Методије, који, за нас Словене, имају посебан значај као наши равноапостолни учитељи и просветитељи. Ту су и мошти Светог Григорија Паламе, који се у своје време баш у Солуну истакао са учењем о исихазму и божанским нествореним енергијама. Више пута сам служио Литургију и био сведок величанствене прославе патрона града, Светог Великомученика Димитрија, која траје недељу дана. Тих неколико година ће ми остати у најлепшем сећању. *Који би био Ваш савет младим људима који своју љубав према Господу и Цркви Његовој желе да пројаве изучавањем речи Божје на неком од богословских училишта? Изучавање теологије је неисцрпно море благодати Божје. Нека то море буде мотив свима који желе да изучавају реч Божју, имајући увек на уму и одговорност која иде са стеченим знањем. Коме се више даје, и више ће се тражити од њега. Да принесемо најпре себе Богу. Саможртва је неопходна да бисмо стекли неко знање, поготово теологошко. А теологија, управо, за пример узима Жртву Христову, која нас води ка Богопознању. *На крају, замолио бих Вас да упутите једну пастриску поуку читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије. Налазимо се на прагу свете Четиридесетнице – Великог поста. Крећемо на пут ка Васкрсењу. Али да бисмо дошли до Васкрсења потребно је да прођемо кроз голготу. Носимо свој крст стрпљиво и са смирењем, онако како нам је наш Господ Исус Христос показао. Да удвостручимо молитве у овом периоду, сећајући се наше грешности и наше немоћи да се без Бога уздигнемо од грешног стања у коме се налазимо. И увек да устајемо и да идемо даље ка Васкрсењу без обзира на то колико смо пута пали. Не заборавимо да је Литургија централни догађај у животу Православних хришћана јер се ту догађа обожење човека. Само на тај начин можемо да изађемо као победници над искушењима и да дођемо до вечне заједнице са нашим Богом. Наоружајмо се, дакле, стрпљењем и љубављу према Богу и ближњима, тражимо опроштај и праштајмо, како би се духовно изграђивали и тако уобличавали у себе лик Божји. Христос је рекао, а то је увек понављао и наш блаженопочивши Патријарх Павле, па ћу и ја тим речима завришити „Ко претрпи до краја тај ће се спастиˮ. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
-
У оквиру циклуса разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, у Великопосном броју "Православља" (бр.1271. 1. Марта 2020) објављен је разговор са Његовом Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком. Са преосвећеним Владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. Разговор у /pdf/ формату *На почетку нашег разговора лепа је прилика да наше читаоце упознате са облашћу којом духовно управљате, али и са свим детаљима у погледу црквеног живота у повереној Вам епархији која је саставни део Охридске Архиепископије СПЦ? Најпре би хтео да Вам се захвалим на прилици да кажем неколико речи за Ваш цењени лист „Православље” верујући да ће то бити на духовну корист читаоцима. Наша Епархија брегалничка обухвата источни и североисточни део Северне Македоније са седиштем у граду Штипу. Недалеко од града налази се стари град у рушевинама – Баргала, који датира из IV века, по Христа, и који је још тада био епископско седиште. Град Штип, као епископско седиште, био је и када је територија данашње Северне Македоније ушла у састав Српске Православне Цркве, 1920 године. Тада су се формирале три Епархије: Скопска, Охридско-битољска, где је неколико година столовао и Свети Владика Николај охридски и жички, и Злетовско-струмичка, са седиштем у Штипу. После не благословеног, самовољног и насилног одцепљења те трију Епархија 1967. у т.з Македонску Православну Цркву, од стране Епископата у тадашњу С.Р. Македонију, наступио је раскол на овој територији. Све помесне Православне Цркве су прихватиле то стање и прекинули су саслуживање са Епископима и клиром поменуте расколничке цркве. На жалост то стање је предуго трајало, а још и није у потпуности промењено, тако да је нанело и наноси велику духовну штету народу који је живео и живи на овој територији. Тада се десила и реорганизација Епархије и настало је више њих. Тако је, Злетовско-струмичка Епархија подељена на два дела и настале су: Струмичка, са седиштем у граду Струмици и Брегалничка са седиштем у Штипу. Названа је брегалничком јер се простире у свим градовима кроз које протиче река Брегалница и још неколико градова који се налазе у близини. Када је наш Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г.Г. Јован ступио у јединство са Српском Православном Црквом, а преко ње и са свим Православним Црквама у свету, 2002 године, тада као Митрополит Велески и Повардарски, после 35. година поново је успостављена канонска Црква на овој територији. На велику жалост, из политичких разлога, то није било прихваћено од стане државне власти у Р. Македонији, па зато су започели жестоки прогон на Архиепископа охридског Г.Г. Јована, и на све клирике, монахе, и вернике који су стали уз њега. Том прогону, који се још није у потпуности завршио, кумовали су и Епископи који су остали у расколу. Верујем да су широј јавности познате монтирани судски процеси против канонске Цркве и вишестуког затварања Архиепископа охридског Јована, „вешто” манипулисатње са народом преко електронских и писаних медија, од стране власти и расколничке јерархије у Р. Северној Македонији. Али, Божјом помоћи, и поред оваковог стања, где немамо приступ до храмова и манастира, одакле су нас полицијом насилно избацили, иако, дакле, служимо Литургију у приватним кућама и становима наших верника, можемо да кажемо да прогонитељи нису успели да изманипулишу сав народ, па добар део тог народа окупља се у канонској Цркви на Литургији. Конкретно у нашој Брегалничкој Епархији имамо само једно богослужбено место у Штипу и то јесте проблем што, за сада, немамо у свим градовима богослужбена места, али најупорнији, путују и по стотинак километара да би дошли на богослужења у канонску Цркву. *Какво је Ваше искуство у конткату са младим људима: да ли је данашња развијена технологија претња у креирању аутентичних и јединствених међуљудских односа? Какав је њихов однос према богослужењима? Недавно сам био на једном симпосиону где је, међу теолошким и научним темама, била и тема о т.з. четвртој индустријској револуцији. То подразумева најновија достигнућа у области нанотехнологије и роботике. Ми живимо у том времену. Као што су изуми: парна машина, струја и електроника донели велику промену на свим нивоима човековог живота и можда утицали на међуљудске односе, тако и ова најновија технологија врши велики утицај на човека. Моје скромно мишљење је да се све може употребити на корист човека, али и злоупотребити. Развијање и унапређење технологије није зло само по себи. Ја то не видим као претњу, јер претња би значило да се та ствар може употребити само на зло. Скепса да људи прихвате неку нову технологију, јавља се јер је то нова ствар и непозната за њих. На пример, ми смо се родили у времену када је телевизија и струја била нормална ствар, док је то за наше дедове и баке била ђавоља ствар. Оно што је евидентно у нашем времену је да људи, навикнути на брзи начин живота, губе стрпљење као врлину и све хоће сада у овом тренутку. Многе ствари, помоћу технологије су нам доступне на длану у тренутку када пожелимо, али оно што не може ни једна технологија да замени јесте духовност и тај аутентични међуљудски однос. Било је интересантно питање на том симпосиону, где сам недавно био: Може ли да се, помоћу технологије, у једну машину убаце Библија и све поуке светих отаца, па кад човек има неки духовни проблем, само да укуца свој проблем и да му машина избаци неки савет који ће му решити тај проблем? Одговор је био да је лако убацити у машину Библију и поуке светих отаца, али да технологија не може заменити духовника. Јер сваки човек је оригинална личност, непоновљива и да духовни напредак личности не зависи само од савета, него, много више, од личног искуства са Живим Богом у литургиској заједници. Сматрам да ће, неминовно, доћи до презасићења технологијом и чевек као и увек ће пожелети оно што не може ни једна технологија да му дâ, а то је духовност. Свакако ће човек умети да направи разлику између своје материјалне и духовне потребе, јер су те духовне потребе део њега и тешко их је игнорисати. Можда на неко време може и да се игноришу, али се човек увек враћа њима. Млади људи који долазе редовно на Литургију, а има их, хвала Богу, већ праве ту разлику и нормално користе технологију незабораљајући духовност. *Будући да се Ваша епархија налази у области у којој је реч Божју проповедао Свети Владика Николај (Велимировић), замолио бих Вас да поделите са нама неку драгоцену причу о Светом владици Николају која је везана за време његовог архипастирског служења у Охридској архиепископији? Свети Владика Николај је био изузетна личност и за нас је велики благослов што је он службовао у нашим крајевима. Био је Епископ охридски и охридско-битољски између два Светска рата и оставио неизбрисив траг. Написавши чувени „Охридски Пролог”, и ненадмашне савремне псалме „Молитве на језеру”, као и много других, више или мање познатих дела. Најважније је било то што је био стално са народом и народ га је волео. Својим примером је сведочио праву веру и био је, на неки начин, ненаметљиво наметљив. Вероватно има много лепих прича из тог времена које и не знамо, али ето сада ми на у долази један догађај који се десио када је Свети Владика Николај дочекао српског краља у Охриду. Био је, ваљда, пост, а људи који су били задужени да спреме ручак, у жељи да што лепше дочекају краља, испекли су прасе. Када је Свети Николај видео то прасе на трпези, узео га и бацио кроз прозор са речима: „Поред чувене охридске пастрмке ви дочекујете краља са једним обичним прасетом”. Дакле није поменуо пост, да не би увредио људе како не знају о посту, а с друге стране је похвалио охридску пастрмку као лепше и частније јело од прасетине. *Драги Владико, да ли смо ми као народ свесни величине светитељâ из рода нашега, и да ли на исправан начин следимо њихов светли пример и ходимо оним спасоносим путем којим су они ходили? Светитељи су људи које је Црква истакла посебним епитетом да нам буду путокази кроз времена до вечности. Чак и у времену у коме су живели, ходали су земљом, али неба су се држали. Управо то их је учинило да буду наши светли примери кроз векове. Њихов спомен Црква брижљиво чува. Следујући нихов пример и подржавајући њихов живот, ми, уствари, подржавамо Христа јер су они подржавали Њега. Било је времена када су људи мање обраћали пажњу на те светле примере, али, као што сам рекао, дошло је до презасићења од материјалних ствари и људи се све више враћају Цркви следујући оним светлим примерима које је Црква овенчала са епитетом – Свети. Мој је утисак да се народ све више враћа Цркви и духовности. Остаје само да се то артикулише на неки начин, да не буде то из помодарства, већ заиста један повратак са покајањем и исконском жељом за Царство небеско, као што су били и Светитељи. *У последњих неколико година видно је смањен број младих људи који се уписују у наше богословије, па чак и на богословске факултете. Како гледате на овај податак? Православна Црква је одувек била ненаметљива у свом деловању. Ја верујем да призив на службу у Цркви није само посао Епископата и свештенства, већ првенствено Божја ствар. Бог призива људе за службу у Цркви, а ми то треба да координирамо. Да упоредим ово са нашим стањем у Охридској Архиепископији. Када смо изашли из раскола и ступили у јединство са Српском Православном Црквом, једино је наш Архиепископ био у свештеном чину, и око њега тек неколико људи, који су се бројали на прстима једне руке, који су студирали теологију и спремали се за службу у Цркви. Није било лако на почетку, јер се служило само на једном месту у целој Охридској Архиепископији. Али је Бог у своје време, испитавши стрпљење и пожртвованост нашег Архиепископа Јована, призвао још свештеника и монаха који су прихватили тај призив и у једно тешко време подржали Архиепископа Јована и приступили Охридској Архиепископији. Дакле, сматрам да Бог никад неће оставити своју Цркву иако нам се чини да у неком периоду има дефицита од делатника на њиви Господњој. Будимо стрпљиви и сведочимо веру нашим животима и Бог ће у своје време да призове делатнике на своју њиву. *Преосвећени Владико, Ви сте дипломирали на Аристотеловом универзитету у Солуну. Каква су Ваша сећања из студенстких дана проведених у граду чији је патрон Свети Великомученик Димитрије мироточиви? Знање и искуство које сам стекао на студијама у Солуну су непроцењиви. За мене је било велики благослов што сам имао ту могућност да живим неко време у граду где је, како сте поменули, патрон Свети Великомученик Димитрије. Али из Солуна су и Света браћа Ћирило и Методије, који, за нас Словене, имају посебан значај као наши равноапостолни учитељи и просветитељи. Ту су и мошти Светог Григорија Паламе, који се у своје време баш у Солуну истакао са учењем о исихазму и божанским нествореним енергијама. Више пута сам служио Литургију и био сведок величанствене прославе патрона града, Светог Великомученика Димитрија, која траје недељу дана. Тих неколико година ће ми остати у најлепшем сећању. *Који би био Ваш савет младим људима који своју љубав према Господу и Цркви Његовој желе да пројаве изучавањем речи Божје на неком од богословских училишта? Изучавање теологије је неисцрпно море благодати Божје. Нека то море буде мотив свима који желе да изучавају реч Божју, имајући увек на уму и одговорност која иде са стеченим знањем. Коме се више даје, и више ће се тражити од њега. Да принесемо најпре себе Богу. Саможртва је неопходна да бисмо стекли неко знање, поготово теологошко. А теологија, управо, за пример узима Жртву Христову, која нас води ка Богопознању. *На крају, замолио бих Вас да упутите једну пастриску поуку читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије. Налазимо се на прагу свете Четиридесетнице – Великог поста. Крећемо на пут ка Васкрсењу. Али да бисмо дошли до Васкрсења потребно је да прођемо кроз голготу. Носимо свој крст стрпљиво и са смирењем, онако како нам је наш Господ Исус Христос показао. Да удвостручимо молитве у овом периоду, сећајући се наше грешности и наше немоћи да се без Бога уздигнемо од грешног стања у коме се налазимо. И увек да устајемо и да идемо даље ка Васкрсењу без обзира на то колико смо пута пали. Не заборавимо да је Литургија централни догађај у животу Православних хришћана јер се ту догађа обожење човека. Само на тај начин можемо да изађемо као победници над искушењима и да дођемо до вечне заједнице са нашим Богом. Наоружајмо се, дакле, стрпљењем и љубављу према Богу и ближњима, тражимо опроштај и праштајмо, како би се духовно изграђивали и тако уобличавали у себе лик Божји. Христос је рекао, а то је увек понављао и наш блаженопочивши Патријарх Павле, па ћу и ја тим речима завришити „Ко претрпи до краја тај ће се спастиˮ. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље View full Странице
-
Протонамесник Дејан Трипковић: Христос исцељује целокупног човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У Светом јеванђељу по Луки, зачало 71, описано је исцељење згрчене жене које је Господ Христос учинио у синагоги у дан суботњи. Како је овај јеванђељски догађај изгледао у друштвеном контексту тог времена, а како његов смисао можемо сагледати данас, у емисији „Сведочења“ објаснио је свештеник Дејан Трипковић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог и духовник Казнено – поправног завода Ваљево. Извор: Радио Источник-
- протонамесник
- дејан
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Владика Атанасије (Ракита): Божић је празник највеће блискости Бога и човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У среду 27. новембра 2019. године почео је четрдесетодневни Божићни пост. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије обратио се свим вернима честитајући почетак поста и упућујући све ка великом радосном празнику Божићу: – Запутили смо се ка Божићу. Звучни запис беседе Божић је празник највеће блискости Бога и човека. Иде Небо да загрли земљу и Бог да станује са људима и да живи са њима. Родиће се као дете чинећи себе најпријемчивијим свакоме узрасту. Родиће се усамљен да би био друг бескућницима и самотњацима. Биће Он и у заједницама великим, долази свима. Долази највећи гост, треба да га дочекамо најсвечаније. – И Бог доноси своје дарове. Његови дарови се не виде сви одмах, они ће се видети касније. Бог преображава свет собом, Он ће и себе дати за нас, уместо нас пострадаће на Крсту, али за нас ће и устати, водећи нас у живот. – Да дочекамо Божић у радости, и као што Бог грли нас тако да грлимо једни друге, пожелео је Епископ Атанасије свима. Извор: Епархија милешевска -
Епископ берлински Марко: Аву памтим као живог човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Велики пријатељ Преподобног Аве Јустина, Његово Преосвештенство Епископ берлински и германски г. Марко, ексклузивно за радио „Источник“, непосредно после освећења триолтарне заветне цркве у манастиру Ћелије, евоцира успомене на свог учитеља и пријатеља. Каже да Ава предаје јеванђеље на богочовечански начин. Сећа се да је као младић и београдски ђак, чуо да у скривеном манастиру близу Ваљева постоји један мудар, образован монах, маргинализован, изопштен и скрајнут. Упутио се тамо и временом постао део мале свештене дружине чији је центар био Ава Јустин. „Памтим га као живог човека и као тумача јеванђеља“, рекао је Епископ Марко. Извор: Радио Источник -
Епископ шумадијски Јован: Човек се воли преко Бога, а и Бог се воли преко човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У периоду претпразништва Рођења Пресвете Богородице, у петак 20. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Беседећи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља у којем је свети јеванђелист Јован забележио Господњу заповест о међусобној љубави, Епископ Јован говорио је управо о неопходности присуства и отелотворења Божије љубави у животима хришћана. “Заиста ако читамо Свето Писмо са разумевањем, ми ћемо видети да Свето Писмо највише говори о љубави Божијој која је Бога свела на земљу. Свето Писмо нам говори како Христос воли свакога човека, а у исто време нам говори да човек треба својим христољубљем да узврати на то Божије човекољубље. Бог жели да се спасемо. Човек се воли преко Бога, а и Бог се воли преко човека. Зато љубав Божија воли сваког човека. Бог воли грешника да би он дошао себи, а праведника Бог воли како би се он још више учврстио у својој праведности. Љубав не сме да буде себична, а ми морамо волети сваког човека, не бисмо ли подстакли другога, пробудили га, да и он испуњава Божије заповести. Љубав треба да буде двосмерна, да прво дајемо па да онда тражимо да нам буде узвраћена. Све је дато човеку хришћанину, дат му је Бог, дате су му свете тајне, Црква, све како би се спасио и постао свет. Човек без Христа је ништа. Чим се не преображаваш то значи да не желиш да се преобразиш. “Вером ходимо, а не знањем”, како каже апостол Павле. Овај свет који у злу лежи, он неће љубав, хоће мржњу и свађу, зато многи устају на оне људе који носе Бога у себи. Бог зна и наше грехе и наша добра. Он је Свезнајући јер је свуда присутан, али је џаба за човека ако он није сместио Бога у себе. Треба једно да знамо, а то је да онај ко је задобио љубав он је задобио и Бога, а онај ко је отуђен од Бога отуђен је и од љубави, јер Бог је љубав. Да се молимо Богу, браћо и сестре, да се љубав Божија отелотвори у нама, да заиста волимо Бога. Где је љубав, ту нема места за мржњу, за зло. Где је љубав ту је хармонија. Све док не увидимо да је проблем у нама, нема нам спасења”, поучио је вернике својом богонадахнутом беседом Епископ шумадијски Господин Јован. Извор: Епархија шумадијска-
- епископ
- шумадијски
- (и још 7 )
-
Maти Гликерија, игуманија манастира Ћелије: 30 година крај светог човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије, 72 године је монахиња, 30 година је провела са Авом Јустином, а ове године се навршило 40 година од његове земаљске кончине. Отворено и искрено, мати за радио „Источник“ најављује освећење тропрестолне заветне цркве у манастиру Ћелије, открива да је изградњом те богомоље испуњена Авина жеља, говори о годинама проведеним крај светог човека и упозорава на монашку сујету за коју верује да је израженија него код обичних људи. Извор: Радио Источник -
У уторак, 3. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог апостола Тадеја, свету мученицу Васу са децом њеном, као и свештеномученика Рафаила Шишатовачког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељ Марко Стевановић и ученици крагујевачке Богословије, а чтецира је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Присутним верницима Владика Јован протумачио је јеванђељску причу о призиву првих ученика Христових. “Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ Исус Христос позвао двојицу првих својих ученика да иду за њим, а то су двојица браће - Петар и Андреја. Када их је Господ позвао, они су одмах оставили свој посао рибарски и пошли за Христом. За нас је овде посебно важно да видимо њихову вољу да оставе све ради спасења, јер онај који остави све ради спасења добија много више. Овде нас апостоли уче како треба живети од рада, да треба зарађивати поштено хлеб свој, а не јести хлеб са туђих леђа. Лењ и неодговоран човек једе хлеб са туђих леђа. Наш народ знао је често да говори да је најслађа кора хлеба не она која се украде од другог, него она кора хлеба коју човек стекне у зноју лица свога. Позив Христов никад се није односио само на апостоле, него и на сваког човека, на сваког хришћанина. Бог сваког позива, а на човеку је да се одазове или одбије тај позив. Када човек одбије позив Бога, он онда прихвата позив оног другога који ремети хармонију, ред и поредак и све оно што је Бог устројио. Бог мери наш труд, наше време и Он нас увек позива преко Цркве, Јеванђеља и богослужења. Ако нисмо добили позив, учинимо да будемо позвани, тражимо, јер је Господ рекао ко тражи и ко куца њему се отвара. Врата раја затворена су само за оног човека који их сам затвори. Бог стално позива сваког човека, само што човек мора да “прочачка уши”, јер су нам уши затворене од наше гордости, сујете и овога света. Замолимо Господа да нас призове, да нас препозна као своје. Ради човека и људи Бог се оваплотио, страдао и васкрсао, стога замолимо Бога и потрудимо се да препознамо шта је од чега вредније у животу. Тражимо оно што је вредније, а шта је вредније? Управо оно што је Господ рекао: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Нека нам Господ помогне да идемо за Њим. Ништа нам не вреди што смо се крстили, ако ништа од тога не примењујемо у својим животима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
-
- епископ
- шумадијски
- (и још 11 )
-
Архијереј Епархије шумадијске: Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У 10. недељу по Духовима, 25. августа 2019. године, када наша света Црква слави св. мученике Фотија и Аникиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Ратари код Смедеревске Паланке. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј - ставрофор Велибор Ранђић, протојереј – ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Дејан Бркић, протонамесник Мирољуб Станковић, јереј Саша Миленковић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић и многобројни народ Ратара и околине, као и деца из локалне основне школе са вероучитељем Милошем Старчевићем. Литургију је увеличало појање хора “Светог Симеона Богопримца” из Смедеревске Паланке. Владика је у својој богонадахнутој беседи, након прочитаног јеванђељског зачала, подсетио да се у датој причи ради о ђавоиманом дечаку кога мучи ђаво, а узрок те муке у овом случају био је грех. Да не мора увек тако да буде, Епископ је подсетио причом из Јеванђеља о исцељењу слепорођеног . Још је Владика објаснио шта је то грех рекавши следеће: “Грех је злоупотреба човекове благодатне слободе. Лек против сваке злоупотребе је Богочовек Господ наш Исус Христос. Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека, а вера, пост и молитва су само средства за остварење тог циља”. Подсетио је Владика још и на речи светог апостола Павла: “Све могу у Христу који ми моћ даје”. “Када је човек у греху он је немоћан, а са Христом је свемоћан. Господ поставља праву “дијагнозу” овој болести, а то је невера. Зато Господ и прекорева и ученике и народ речима: “О роде неверни”. Тек тада се отварају очи оца болесног дечака и он тада вапајно говори Господу: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Зато смо дужни да преиспитамо чистоту своје вере, јер неверство одводи у странпутицу и на многе погрешне путеве који воде у пропаст. Бог жели да се сви људи спасу, али без нашег слободног пристанка ни Бог нам не може помоћи. Да се помолимо да нам Бог да вере и да ми помогнемо другима да би и Бог нама помогао”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска -
У петак, 12. јула 2019. год., ПетроПавлов манастир је прославио манастирску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Владика Григорије уз саслуживање Владике Атанасија и свештеника наше и других eпархија. Послије читања Св. Јеванђеља бесједио је Владика Григорије. У току Свете Литургије у чин свештеника рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Њемачкој епархији СПЦ. Св. Чаши је, као и увијек на овај дан, приступило више стотина причасника, који су се причешћивали из више путира. Након тога су вјерни у свечаној литији уз појање тропара извршили опход око манастирске порте. По повратку, испред храма Св. Ап. Петра пререзан је славски колач, приликом чега се присутнима честитали манастирску славу игуман манастира Тврдош Сава и градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
-
Владика Сергије: Сретење је празник сусрета неба и земље и сусрета Бога и човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Празник Сретења Господњег, који се у манастиру Клисина прославља као друга манастирска слава, свечано је прослављен и ове године. У навечерје празника служено је вечерње богослужење са петохљебницом, а на сам дан празника јутрење, а потом Света Архијерејска Литургија. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско сабрање у Манастиру Клисини на празник Сретења Господњег 15. (2) фебруара 2019. године. По древном предању које се преноси са кољена на кољено међу људима овог поднебља казује се да је древни Манастир који бијеше на мјесту данашњег Манастира Клисине био посвећен Празнику Сретења Господњег и управо тога ради на овај дан Манастир Клисина обиљежава и прославља овај Празник као своју другу славу. Владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Кужић) настојатељ Манастира Рмња, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки, јеромонах Данило (Иваниш) сабрат Манастира Клисине и ђакон Немања Рељић. Епископ Сергије је у својој литургијској бесједи поучио присутни народ о значају данашњег празника, празника када се сусреће небо и земља, сусреће се Господ са човјеком, тога ради похитајмо у наручје Господа нашег Исуса Христа, као што је у оно вријеме Он, предвјечни Бог благоизволио да буде држан у рукама старца Симеона. (звучни запис беседе) Послије заамвоне молитве освећени су славски колач и кољиво а послужење за вјерни народ, живу Цркву Божију припремљено је у конаку Манастира. Извор: Манастир Клисина -
Катихета Бранислав Илић: Господе, немам човека! (Јн 5, 7)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних Овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду и први болесник, који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује 38 година је лежао у притвору ове бање јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Из велике ризнице богословског тумачења, једно тумачење које преовладава казује да бања Витезда символизује овај свет, људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. Са друге стране, ово еванђелско казивање подсећа на неизмерни значај заједништва и међусобне хришћанске љубави јер ништа не можемо да чинимо као егоцентрична бића, већ као бића богочовечанске заједница Бога и људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свих Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Ово еванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима. Света Литургија и учешће у њој представља за нас вечну и непролазну бању Витезду у којој се исцељујемо од својих немоћи. Читање из Дела Апостолских у овај недељни дан подсећа нас да Апостоли Христови силом Божјом чинише чудеса и бројна исцељења, прослављајући Бога јединог истинског исцелитеља. Целокупна химнографија овог недељног дана поред ослањања на еванђелску причу, велича Господа као исцелитеља, прославља Христово Васкрсење, велича Свете жене Мироносице, као и Светог архангела Михаила који је силазио и узбуркавао воду у бањи Витезди. Једна од веома важних богослужбених специфичности ове четврте недеље по Пасхи огледа се у томе што у среду ове седмице прослављамо особити празник преполовљења Педесетнице који са слободом на основу структуре богослужења и саме тематике можемо сврстати у ред Господњих празника. Преподобни Јустин ћелијски у својој беседи у недељу раслабљеног поучава: Чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: Ја вас шаљем као овце међу вукове. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: Устани!, и он одмах устаде; и када каже Тавити: Устани из мртвих!, и она уста из мртвих као из сна. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква -
ПОВОДОМ ЧЕТВРТЕ НЕДЕЉЕ ПО ПАСХИ - РАСЛАБЉЕНОГ, ДОНОСИМО ТЕКСТ КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА "Господе, немам човека! (Јн 5, 7) Све текстове катихете Бранислава Илића прочитајте ОВДЕ У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних Овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду и први болесник, који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује 38 година је лежао у притвору ове бање јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Из велике ризнице богословског тумачења, једно тумачење које преовладава казује да бања Витезда символизује овај свет, људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. Са друге стране, ово еванђелско казивање подсећа на неизмерни значај заједништва и међусобне хришћанске љубави јер ништа не можемо да чинимо као егоцентрична бића, већ као бића богочовечанске заједница Бога и људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свих Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Ово еванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима. Света Литургија и учешће у њој представља за нас вечну и непролазну бању Витезду у којој се исцељујемо од својих немоћи. Читање из Дела Апостолских у овај недељни дан подсећа нас да Апостоли Христови силом Божјом чинише чудеса и бројна исцељења, прослављајући Бога јединог истинског исцелитеља. Целокупна химнографија овог недељног дана поред ослањања на еванђелску причу, велича Господа као исцелитеља, прославља Христово Васкрсење, велича Свете жене Мироносице, као и Светог архангела Михаила који је силазио и узбуркавао воду у бањи Витезди. Једна од веома важних богослужбених специфичности ове четврте недеље по Пасхи огледа се у томе што у среду ове седмице прослављамо особити празник преполовљења Педесетнице који са слободом на основу структуре богослужења и саме тематике можемо сврстати у ред Господњих празника. Преподобни Јустин ћелијски у својој беседи у недељу раслабљеног поучава: Чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: Ја вас шаљем као овце међу вукове. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: Устани!, и он одмах устаде; и када каже Тавити: Устани из мртвих!, и она уста из мртвих као из сна. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
-
Епископ Митрофан: Божић је празник исцељења човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Отворимо Му наш духовни Витлејем: срце и душу и цело тело, односно цело наше биће, да се испуни Сунцем одозго, да Сам Христос, како веле Свети Оци, узме обличје у нама. Или како рече Свети Апостол Павле: А не живим више ја него Христос живи у мени (Гал.2,20). Отворимо ли себе Христу Богу отворићемо се и нашим ближњима. Приближимo ли се Христу, приближићемо се више једни другима. Живимо у друштву где су људи све више и више туђи једни другима. Чак и толико да су им и њихови најближи по крви страни као и ови њима. Бог је пак показао Својим оваплоћењем колико нам је близак и колико нас воли. Сваки долазак детета у свет није само људски чин него је пре свега дело Божије љубави. Оно најпре припада Њему па онда родитељима. Оно се усињује Богу у Цркви Његовој кроз свету тајну крштења. Облачи се у Христа (Гал.3,27), постајући Христос у малом. Начелно, Рођење Христово показује нам да постајемо наследници и сунаследници у Царству Његовом (Гал.4,7) . Постајемо царско свештенство, народ свети (1Петр.2,9). Божић је нарочито дечји празник. А колико има деце која неће осетити божићну радост? Напуштена су и остављена сама себи. А колико има и родитеља које су деца напустила и данас би се обрадовали да им неко закуца на врата и рече: Мир Божји - Христос се роди! Божић је празник исцељења човека од усамљености и свих душевних болести. То је дељење радости са свима људима, а поготово са онима који су једно с нама у вери. У нашем времену губи се права породична радост. Зашто? Зато што се изгубио прави појам брака и породице. Ако хоћемо да будемо прави православни верници морамо се држати библијског појма брака и породице. Иначе на путу смо погибли и пропасти, како физичке тако и духовне. Дај Боже, да се наш род сложи, обожи и умножи! Из Божићне поруке Епископа канадског Митрофана Извор: Српска Православна Црква -
Сам Господ Христос објавио је зашто је дошао, рекавши: Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да свако који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн.3,16). Син Божји узео је човеков пут од малог детета па до одраслог човека да би нам показао прави пут спасења. Христос је узор који примамо и који нас прима. Узео је пут смирења да бисмо дошли до правог човека, до првобитног Адамовог стања. Христос нас учи не само да замишљамо да смо деца него и да будемо као деце. (Мк.10,15; Мт.18,3). Сви ми заједно: деца, младићи, девојке, одрасли и стари, слуге олтара и верни, позвани смо да будемо синови Божји (Гал.4 ). Отворимо Му наш духовни Витлејем: срце и душу и цело тело, односно цело наше биће, да се испуни Сунцем одозго, да Сам Христос, како веле Свети Оци, узме обличје у нама. Или како рече Свети Апостол Павле: А не живим више ја него Христос живи у мени (Гал.2,20). Отворимо ли себе Христу Богу отворићемо се и нашим ближњима. Приближимo ли се Христу, приближићемо се више једни другима. Живимо у друштву где су људи све више и више туђи једни другима. Чак и толико да су им и њихови најближи по крви страни као и ови њима. Бог је пак показао Својим оваплоћењем колико нам је близак и колико нас воли. Сваки долазак детета у свет није само људски чин него је пре свега дело Божије љубави. Оно најпре припада Њему па онда родитељима. Оно се усињује Богу у Цркви Његовој кроз свету тајну крштења. Облачи се у Христа (Гал.3,27), постајући Христос у малом. Начелно, Рођење Христово показује нам да постајемо наследници и сунаследници у Царству Његовом (Гал.4,7) . Постајемо царско свештенство, народ свети (1Петр.2,9). Божић је нарочито дечји празник. А колико има деце која неће осетити божићну радост? Напуштена су и остављена сама себи. А колико има и родитеља које су деца напустила и данас би се обрадовали да им неко закуца на врата и рече: Мир Божји - Христос се роди! Божић је празник исцељења човека од усамљености и свих душевних болести. То је дељење радости са свима људима, а поготово са онима који су једно с нама у вери. У нашем времену губи се права породична радост. Зашто? Зато што се изгубио прави појам брака и породице. Ако хоћемо да будемо прави православни верници морамо се држати библијског појма брака и породице. Иначе на путу смо погибли и пропасти, како физичке тако и духовне. Дај Боже, да се наш род сложи, обожи и умножи! Из Божићне поруке Епископа канадског Митрофана Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Архимандрит Методије, игуман Хиландара: Небо је увек близу човека!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- архимандрит
- методије
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Игуман српске царске Лавре на Светој Гори Архимандрит Методије био је један од предавача на међународном Симпосиону о монаштву у октобру 2017. где је говорио о „Духовним основама општежитељног манастира, те смо питали о. Методија колико се данас ослањамо на наслеђе Св. Симеона и Саве у свакодневном духовном животу. Ако су „монаси и монахиње мерило зрелости народа” колико смо у том смислу сазрели од примања хришћанства до данас. Колико је савремени човек далеко од Неба и о посту као неопходном подвигу. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве View full Странице
-
- архимандрит
- методије
-
(и још 6 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.