Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо излагање професора Дарка Р. Ђога на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини", одржаној 17.10.2024. на Факултету политичких наука, у организацији Центра за руске студије. Редакција Поука благодари професору проти Дарку Р. Ђогу на уступљеном тексту. Претензије Фанара на редефиницију своје улоге међу помјесним православним Црквама (али и на редефиницију система црквеног права по себи) садрже одређене идеологеме које су, на свеопшту штету Цркве, исувише дуго пролазиле или непримјећено или теолошки необрађене. Једна од тих идеологема заправо јесте сам идентитет тзв Васељенске тј Цариградске патријаршије. Заправо, готово је назамисливо са колико повјерења се и данас већина православних вјерника односи према субјекту који себе назива “Васељенском патријаршијом”, не размишљајући о основаности не само њеног “васељенског карактера” већ и њеног идентитета тј црквено-историјског континуитета. Заправо, да ствар буде савршено апсурдна, из Фанара су се у прошлости гасиле аутокефалне помјесне Цркве, а данас се активно негира идентитет тј континуитет свих нехеленофоних помјесних Цркава. Негација идентитета свих нехеленских Цркава понекад има облик теорије о “непотпуној аутокефалији” свих Цркава које, наводно, нису добиле “аутокефалији на васељенским саборима” (то бисмо могли назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета)[1], док постоје и примјери сасвим надреалних негација постојања или јурисдикције осталих помјесних Цркава. Као најактуелније и најилустративније примјере потпуног губитка осјећаја за стварност код фанарских идеолога можемо навести сумануту пријетњу митрополита Јова Гече из јесени 2018.г. да ће, у случају да Москва изазове право Фанару да подари тзв аутокефалији украјинским расколницима, имагинарни Цариград “узети аутокефалију самој Москви”[2]. Сличан ниво недостатка осјећаја за стварност испољио је и још један идеолог истанбулских снова, митрополит Андреј Нанакис када је у мају 2022. устврдио да је тзв Васељенска патријаршија надлежна за цијело канонско подручје на простору бивше Југославије, осим саме Србијε[3]. “Аргументативни ток” започео је основном идеологемом Фанара: данашњи црквеноправни идентитет СПЦ по њему успостављен је практично томосом из 1920. године, повезан је са постојањем Југославије као државе те се самим тим са престанком постојања Југославије самоугасила јурисдикција наше Цркве било гдје осим у Србији. Многоличност јавних наступа фанарских епископа можемо да увидимо ако се присјетимо да је у свом интервјуу Политици патријарх Вартоломеј истакао “Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.”[4] Тада изречена пријетња ускоро се обистинила у случају Македоније, и то тако што је најприје Фанар преузео иницијативу на територији СПЦ. Оно што је, међутим, остало да стоји као ужасно бреме јесте чињеница да ни након канонског напада Фанара на територију Московске Патријаршије и Српске Православне Цркве код наших теолога и канониста, епископа нарочито, не постоји критичка свијест способна да схвати могућност постојања Цркве без Фанара. Дугогодишње дресирање српских, руских и осталих теолога да прихвате начела аутоколинијалне теолошке сервилности према “Мајци Цркви” очигледно су дали плодове и заробили умове наших људи[5]. А то се дешвава у толикој мјери да православни теолози нису у стању да ураде елементарну операцију: да примјене критеријуме којима се користи сам Фанар када описује субјективитет тј идентитет других помјесних Цркава. Рецимо, ако субјективитет тј идентитет СПЦ сачињава томос дат Цркви у краљевини СХС тј ако се субјективитет наше помјесне цркве мора гледати у историјској перспективи заједно са државним питањем, онда је континуитет Фанара упитан минимално од 1453 тј Црква Новог Рима не постоји од момента када нема више Новог Рима. Но ствар постаје знатно компликованија ако у обзир узмемо питање које се до данас, колико нам је познато, није темељно поставило, а гласило би: да ли је “цариградска Црква” насљедница и јеретичких патријараха па и читавих јеретичких пројеката из прошлости или само наставак светитеља и подвижника? Ово није само реторско питање. Оно има и своје канонске посљедице и од одговора на питање континуитета Фанара са проблематичним тј јеретичким периодима историје Константинопоља зависи и његов ауторитет тј способност да просуђује о “православности” и “каноничности” других. Ово је тема толико непријатна а неодговорена у нашој теологији, али, како ћемо видјети, са разлогом. Наиме, прећуткивањем, еуфемистички речено, “непријатних” страница сопствене црквене историје, Фанар заправо конструише континуитет тамо гдје га ни на који начин не би могао имати. Као што смо видјели, основни постулат његове идеологије представља поимање према коме Цариград бар од Другог васељенског сабора до данас има апсолутни континуитет и идентитет, неповрјеђена овлаштења дата и присвојена у току протеклих вијекова па се онда, из позиције Моћи, може односити према некој црквено-канонској периферији тј улога средишта припада “Васељенском трону” а улога пасивних рецептора припада осталима (сјетимо се само класика овакве теологије, чланка “Први без осталих” митрополита Емануила). Ако се чињенице, међутим, не слажу са оваквом поставком моћи и трпљења, у ничеанском тј постмодерном кључу - тим горе по чињенице. Оне се могу прећутати или интерпретативно довести до своје супротности. Класична примјер оваквог приступа имамо у тексту који је управо припремљен у функцији оправдања црквеног интервенционизма Фанара у Украјини, под називом “Васељенки трон и Украјина: свједочанство докумената”. Овдје је врло важно уочити псеудо-објективни али заправо агитацијски кључ у називу текста: свједочанство докумената или “нека документа говоре” представља неупућеном читаоцу позив да сагледа истину из предложених текстова, не сигнализујући идеолошке интерпретације и селекције које су у самим уводима дати, али који су такође представљени селекцијом одређених али не и других докумената. Тамо читамо сумарни преглед односа Цариграда (који је тада још и постојао) и кијевске тј владимирско-московске Митрополије: “Руска митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример формула Лава Мудрог (XI век) као шесдесета епархија васељенског трона. Првобитно била је обједињена под именом “митрополија Кијева и све Русије” са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско средиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патриајрхом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подјељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране васељенског патријарха Дионисија (1470), док је 1561. године у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договора са Васељенском патријаршијом.”[6] Непреледни су проблеми са оваквим, чак и фактографски нетачним прегледом ситуације. Наиме, митрополит Григорије, “кијевски и цијеле Русије”, унијата, заиста је био изабран 1459 од стране такође унијетаског патријарха Григорија Маме који се и сам налазио у Риму у то доба и то због тога што је папа Калист III тражио од пољског краља Казимира IV да одузме управу над православним епархијама које су се налазиле под његовом влашћу од московског и всеја Руси митрополита Јоне. Позната је предисторија таквог стања ствари. Москва се 1448. године одлучила да не слиједи унијатску политику ромејског царства и Константинопоља и то управо због жеље да слиједе канонско право Православне Цркве (или, како нам тај моменат доноси љетописац: „Вси епискупы русстии возбудишасѧ, кнѧзи и боѩре и вельможи и множество христианъ воспомѧнуша и разумеша законы греческиѩ прежниѩ и начаша глаголѧти Свѧтими Писании и звати Исидора еретикомъ”[7] Како је унијатски митрополит и кардинал Исидор, “прослаљени” поборник уније од Фераре-Фиренце 1439 до своје смрти, био одвећ стар, Рим је одлучио да изабере његовог протођакона Григорија за његовог унијатског насљедника. Након што је унијатска црквена оријентације напуштена у Истанбулу, са падом Константинопоља, и сам митрополит Григорије је око 1469. “вратио се православљу” па га је као законитог кијевског и цијеле Руси митрополита призмнао иначе не-унијатски патријарх Дионисије. И већ ту долазимо до значајног и знаковитог поступка: унијатски ђак, изабран од унијатског патријарха, бива “легализован” од стране, наводно, православног патријарха Дионисија како би се вратила контрола над кијевском Митрополијом, бар у оквирима Пољске краљевине и Литванске велике кнежевине. Оно што је упадљиво у овом казивању јесте лакоћа са којим се данашњи црквени историчар и хеленски канониста креће у најтамнијем периоду црквене историје Другог Рима. Не смијемо заборавити да константинопољски патријарси и хеленски епископи који су прихватили унију и Ферари и Фиренци 1439. нису тек тако ступили у јединство са Римом већ су преузели и све теолошке иновације тј јереси које су тада у Риму проповиједане - од чистилишта до учења о Filioque. Зато је сам језик историчара који се често користи (“проунијатска полтика” цара и патријарха, “западни курс” итд) обмањујући - прихвативши унију, Константинопољ је пристао не само на културно понижење већ и на јерес. Ако су канони Цркве јасно по питању отпадништва епископа у јерес (нпр 1-2. канони 3. Васељенског сабора итд), како је онда тек тако лако могуће престројавање читаве једне помјесне Цркве са унијатско-јеретичког на православно-предањско схватање а да се притом не постави питање о континуитету те Цркве са својом јеретичком прошлошћу? Да ствар буде још срамотно штетнија на рачун Фанара, таква политика очигледно није данашња: већ понашање патријарха Дионисија показује лакоћу са којом се Фанар односио са јересима, само под условом да се успостави континуитет Моћи. Тј већ тада између Власти и православности, Фанар ће изабрати власт, јер се показало да је православност варијабилна и флексибилна категорија, прилагодњива континуитету властољубља и контроле. Морамо себи поставити питање зашто је то тако? За вијекове прије 1459. чини се да је одговор самоочигледан. Политичка моћ Империје подарила је Новом Риму његова овлаштења која, чак ни тада, нису постала васељенска али су била довољно моћна да омогуће сталну експанзију. Како ни сами цареви нису могли да покажу апсолутну православност, систем империјалне Цркве и црквене империје тражио је континуитет чак и када су се и цареви и патријарси брукали небивалим јересима - од несторијанства до иконоборства и уније. Данашњим језиком речено: Царство је сваки пут изнова конструисало “Цркву Константинопоља” кроз наратив континуитета и идентитетса са старином, иако су јереси по себи одрицале тј деконструисале и самоукидале пориве и источноримске Цркве и Империје да покажу своју беспрекорну православност у свакој тачки свога тока. Јерес би прекидала токове, политика их је насупрот томе успостављала, игноришући сопствени пад. У извјесном смислу овај манир се наставио и након 1453, када Царства није више било: Фанар је тада и даље наставио да се понаша као Црква коју је Империја овластила да и даље врши улогу арбитра у Православљу а грчки национализам, словенска инфантилност па и носталгија за палим Царством чинили су хоризонт нашег (не)разумијевања на коме се Фанар увијек појављивао као “Цариградска патријаршија”. Та структура је и након 1453. могла да противрјечи сама себи из прошлости - као, на примјер, када је политичко-економским манипулацијама укинула аутокефалије Охридксе архиепископије и Пећке патријаршије, иако је, у теорији, иста та Црква дала аутокефалију Српској Цркви 1219. године. Да ли је „Цариград“ и давао и укидао аутокефалије или је по сриједи један сасвим нови идентитет? Данас је сасвим смислено поставити питање: да ли је у питању иста Црква? По чему је то „Црква Константинопоља“ у ситуацији у којој Константинопоља нема, а она сама се води критеријумом „промјењивих политичких околности“ на основу кога процијењује ко јесте а ко није Црква? Шта то њој даје право да само себи утврђује континуитет и идентитет и поред ноторне чињеница да се у њеном каталогу патријараха и архиепископа налазе несумњиво мноштво јеретика и отпадника од вјере, док у каталозима словенских православних Цркава, којима се негира континуитет, па чак и право на аутокефалију – немате ниједног јеретика нити отпадника од православне вјере? Да ли је уопште могуће наћи иједан критеријум – осим културне националне имагинације хеленског народа – да у фанарској структури види „цркву Константинопоља“? Често се данас говори да је Црква након Октобарске револуције изашла из императорског или константиновског периода уређења односа Цркве и државе. Империја, хришћанска империја, данас не постоји – то по свом званичном уставном уређењу али и државној идеологији није ни савремена Руска Федерација. У таквим околностима остаје да насљеђе васељенских сабора доживљавамо и примамо онако како су га вијековима прихватали црквени канонисти – као спасоносна у Христу упутства којима се оријентишемо у свом црквеном животу, а не као поводе за непрекидно конструисање једне институције која одавно већ не постоји, будући да се очигледно не понаша као фактор јединства већ као фактор хаоса у међуправославним црквеним односима. Вријеме империје је (бар засад) прошло, па је вријеме да се православне помјсне Цркве полако припремају за вријеме које долази, Уколико се, неким чудом, црквена структура из Фанара поврати из својих фантазија и амбиција, можда ће се за њу наћи мјесто „првог међу једнаким“, мада историја не памти случај да се нечија амбиција саморегулисаа и угасила. Уколико се то не деси – што је данас врло извјесно – мораћемо се навикавати на повратак на стање ствари прије Првог васељенског сабора, стање ствари у коме су саме помјесне Цркве међусобно одржавала литургијско и догматско јединство без помоћи Империје и „Цркве Новог Рима“. Да ли ће се то десити у „аманском формату“ или неком другом, остаје да се види. За почетак, у име Предања и основног менталног здравља, морамо да се навикнемо да са Фанаром разговарамо бар на равноправним основама. [1] Дарко Ристов Ђого, Да ли данас постоји „пентархија“? (О „аутокефалији“, „старим“ и „новим“ патриајршијама данас), Зборник радова са научног скупа (Фоча, 27–28. мај 2022. године), стр. 61-84. [2] https://www.bbc.com/ukrainian/features-46069420 Датум пристуања 12.9.2024. Врло је важно и индикативно да Ј. Геча у свом тумачењу управо наводи теорију о потпуним и непотпуним аутокефалијама као увод у своје конфабулације о улози Фанара у прошлости и садашњости Цркве у Русији и у Православљу уопште. [3] «Στην Μητέρα Εκκλησία, το Οικουμενικό Πατριαρχείο, επανέρχεται η πνευματική και κανονική ευθύνη της διευθέτησης των εκκλησιαστικών πραγμάτων του νέου ανεξάρτητου κράτους.Το αυτό ισχύει και όταν ένα κράτος, που έχει Τόμο αυτοκεφαλίας, για οποιονδήποτε λόγο παύει να υπάρχει… Αυτονόητο τυγχάνει ότι, όπως η πολιτική εξουσία της Σερβίας δεν νομιμοποιείται αυτοβούλως να παρεμβαίνει στα του κράτους της Βόρειας Μακεδονίας, για τον ίδιο λόγο και η Εκκλησία της Σερβίας δεν έχει κανονικά δικαιώματα, ούτε εκκλησιαστική δικαιοδοσία στην επικράτεια του διεθνώς αναγνωρισμένου νέου αυτού κράτους, που είναι το στερνοπαίδι των βαλκανικών κρατών.“ В. https://www.ekirikas.com/i-mitera-ekklisia-sti-dimokratia-tis-v/ датум приступања 22.9.2024. [4]https://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [5] Дарко Ђого: Случајна Србија против Небеске Србије, 2024, КУЛТУРА ПОНИШТАВАЊА И ПОНИШТАВАЊЕ КУЛТУРЕ: СРПСКИ „СЛУЧАЈ” (Радови с истоименог научног скупа одржаног у Андрићграду, 27. јуна 2023), 117-134. [6] Наводимо српски превод: https://teologija.net/vaseljenski-tron-i-ukrajinska-crkva-svedocanstva-dokumenata/ датум приступања 22.9.2024. Консултовали смо и изворник: https://www.goarch.org/documents/32058/4830467/The+Ecumenical+Throne+and+the+Church+of+Ukraine+-+Greek.pdf/ [7] в Дарко Ристов Ђого, Русь – руско-украјинско црквено питање (црквена историја, идентитети, теологија). Књига 1: од почетака Руси до 1670., ПБФ Св. Василија Острошког, Фоча, 2020, 154. View full Странице

Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Ускоро ће проћи два месеца откако је са највишег могућег места, поглавар Српске православне цркве, његова светост патријарх српски господин Порфирије, уз присуство архијереја, први објавио став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објављено је саопштење у којем, између осталог, пише: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, са председником Александром Вучићем на челу, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска православна црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији.” За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог синода и Светог сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapineti sat. Али неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову поводом питања Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за државу руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије Српска православна црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте – поновићемо креиране ко зна где – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин „корисни идиоти”. Као тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске православне цркве Његова светост патријарх српски господин Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска православна црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру нама на спасење, а свима осталима на корист!” Српска црква и планови за Косово и Метохију WWW.POLITIKA.RS Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама...