Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'патријаршије'.
-
Обавештавамо јавност да је од данас почела да ради интернет-страница Библиотеке Српске Патријаршије, којој се може приступити путем званичне странице Српске Православне Цркве или директно путем веб-адресе: www.bibliotekasp.rs. На интернет-страници Библиотеке Српске Патријаршије представљена је њена структура, као и фондови, научни пројекти, сарадња са другим установама културе, те начин коришћења библиотечких фондова. Сајт је у процесу надоградње и у наредном периоду може се очекивати његова коначна верзија. Извор: Информативна служба СПЦ
-
- библиотеке
- интернет-страницу
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Саопштење Јерусалимске Патријаршије о прекиду ватре у Гази
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
„Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт 5,9) Као пастири хришћанских верника у Светој земљи дочекујемо вест о прекиду ватре у Гази са опрезном надом и усрдном молитвом. После петнаест месеци незамисливе патње, ова пауза у непријатељствима нуди тренутак да се удахне, да се тугује и да се започне мукотрпан пут исцељења. Ипак, као хришћани, ми смо позвани не само да се радујемо престанку рата, већ да се посветимо светој потрази за истинским и трајним миром. Данак по људске животе и достојанство на свим странама, а посебно у Гази, био је катастрофалан, са уништеном цивилном инфраструктуром и распарчаним заједницама. Подсећамо на речи апостола Павла: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор 12,26). Патња Газе је рана не само за наше тамошње заједнице, већ и за савест човечанства. Захтева одговор заснован на правди, саосећању и признању да је свако људско биће носилац Божјег лика. Овај прекид ватре мора послужити као мост ка трајном и праведном решењу које потврђује светост живота и достојанство све Божје деце. Међународна заједница, посебно оне нације које се залажу за глобални поредак заснован на правилима, морају размислити о својим одговорностима. Неуспех у решавању овог сукоба и његових основних узрока доводи у питање саме принципе на којима је такав поредак изграђен. Поздрављамо све оне храбре душе које су ризиковале живот да би помогли потребитима, нахранили гладне и заштитили изгубљене у овом тешком периоду. Док се молимо за трајни мир, понављамо речи нашег Господа Исуса Христа: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме“ (Мт 25,35). Ове речи нас приморавају да делујемо. Хуманитарна помоћ мора несметано да стигне до оних којима је потребна, мора се уложити одговарајући напор да се обнове домови, школе и болнице. Међутим, потребно је нешто више од материјалне обнове. Мора постојати обнова наде, поверења и признавања оправданих тежњи људи за правдом и достојанством. Нека Кнез мира води срца свих вођа ка помирењу и нека овај прекид ватре означи почетак новог поглавља у коме правда и милост превладавају. „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн 1,5). Извор: Јерусалимска Патријаршија https://spc.rs/saopstenje-jerusalimske-patrijarsije-o-prekidu-vatre-u-gazi/-
- прекиду
- патријаршије
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Kалендар Српске Православне Патријаршије ЦРКВА за 2025. годину
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Хроника значајних догађаја у протеклој години – правац којим ће Црква ходити у предстојећем периоду Драга наша духовна децо! На почетку Новог 2025. лета благодати Господње, са трона са кога су најсветији поглавари – митрополити, архиепископи и патријарси – из Пећи, Београда и Карловаца, чешће по олујном и бурном него по мирном мору, водили брод Српске Православне Цркве ка тихој луци, упућујем свом верном народу најтоплије молитвене поздраве. Знамо да нас буре саблазни, невоља и искушења које су наш народ, али и читав свет, пратиле у претходним годинама вероватно неће мимоићи ни у години која започиње. Међутим, ни ове године, као ни у временима која долазе, ми нећемо посустати, нећемо дозволити да нас искушења, па ни страдања, савладају као што, уосталом, нису посустали ни у највећим страдањима наши родитељи, наши преци. Не само да нису посустали, него их није напуштао благотворни хришћански оптимизам, а тај хришћански оптимизам заснован на вери у Васкрсење Христово негујемо и ми у својим срцима, њиме живимо, у том духу васпитавамо нове нараштаје тако да нам свака нова година доноси благослов радости живота. У години која је пред нама највећи благослов нам доноси прослава осам стотина педесете годишњице од рођења највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Светог Саве. Радујмо се сви заједно, јер смо благословено поколење које прославља јубилеј онога који се једанпут за свагда определио и усмерио нас да идемо Христовим путем, оног који нас је утврдио у православној вери и учинио да Јеванђеље, реч Христова, буде оно по чему се препознајемо и да будемо оно што јесмо. Стога подстичемо све да у својим епархијама, у својим парохијама, у својим храмовима, у школама и факултетима ову годину посвете учењу, размишљању и прослављању дела Светог Саве. Овом приликом бих указао само на један датум и један догађај из живота Светог Саве, догађај у чијем знаку бих волео да протекне година која је пред нама. Наиме, после четрнаест година светогорског отшелништва, 1207. године, са моштима свог оца Светог Симеона Мироточивог Сава се враћа у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу. Тај благословени поступак у студеничком светом храму пример је за сва поколења. Молитва Светог оца нашег Саве, молитва свих нас за мир, за међусобно разумевање, одговорност пред прецима и одговорност за потомке, али и искрено покајање и међусобно праштање све завађене браће, спасоносно су усмерење да би уопште опстали као народ Божји. У то име, у име мира, сарадње и разумевања међу браћом, свима желим срећно Ново лето љубави и милости Господње! Молитвама Светог Саве, просветитеља и помиритеља српског, Господе Исусе Христе, спаси нас! АЕМ и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Извор: СПЦ-
- патријаршије
- православне
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Доносимо реферат православног богослова Бернара ле Кароа на недавно одржаном научном скупу "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини" (Факултет политичких наука, Центар за руске студије, 17.10.2024). Редакција Поука благодари професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу. Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски, пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) . Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако, дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење, Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад других“. Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег Цариградског патријарха. Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus), према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора (Ламбринијадиса). Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица: „1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха, једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим, томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима, патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28. каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) . На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово „реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији. које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи. Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996. године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим, након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске патријаршије. Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној изради нове еклисиологије, туђе православном предању“. Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног заседања у Равени 8. октобра 2007. године). Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација – једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од „епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“ Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“ (ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa). Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14. септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом. Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је 1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха Кијевског Филарета“. 14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности Украјинској православној цркви“, донео је одлуку: прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5 прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије. обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима, мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или копредседавају представници Цариградске патријаршије. Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника. Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018. године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је 1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“ Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора. Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски [Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве... Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас, наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено јединство. Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“. Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење „у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву. Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу аутокефалним црквама, већ и унутар њих. У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном 20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим. Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру, литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити промењено...“. Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве – Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7 под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године, предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим. Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну Цркву. Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо. Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) . Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао: „Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...], чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...] Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’ или ‘трећег’ њему сличног?“(5) Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог погубног пута. НАПОМЕНЕ: 1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87. 2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве, Београд, 2007, стр. 675. 3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443 4 „Сетве и жетве“, стр. 670. 5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677. View full Странице
- 4 нових одговора
-
- патријаршије
- цариградске
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски, пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) . Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако, дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење, Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад других“. Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег Цариградског патријарха. Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus), према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора (Ламбринијадиса). Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица: „1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха, једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим, томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима, патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28. каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) . На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово „реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији. које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи. Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996. године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим, након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске патријаршије. Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној изради нове еклисиологије, туђе православном предању“. Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног заседања у Равени 8. октобра 2007. године). Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација – једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од „епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“ Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“ (ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa). Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14. септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом. Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је 1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха Кијевског Филарета“. 14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности Украјинској православној цркви“, донео је одлуку: прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5 прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије. обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима, мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или копредседавају представници Цариградске патријаршије. Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника. Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018. године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је 1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“ Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора. Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски [Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве... Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас, наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено јединство. Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“. Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење „у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву. Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу аутокефалним црквама, већ и унутар њих. У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном 20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим. Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру, литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити промењено...“. Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве – Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7 под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године, предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим. Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну Цркву. Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо. Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) . Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао: „Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...], чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...] Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’ или ‘трећег’ њему сличног?“(5) Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог погубног пута. НАПОМЕНЕ: 1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87. 2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве, Београд, 2007, стр. 675. 3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443 4 „Сетве и жетве“, стр. 670. 5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677.
- 4 коментара
-
- еклисиологијом
- новом
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Научна конференција на тему „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“, на којој су говорили проф. др Зоран Кинђић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, проф. др Зоран Милошевић са Института за политичке студије, проф. др Олег Солдат са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, др Владимир Димитријевић, проф. др Дарко Ристов Ђого са Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, одржана је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, као и путем платформе Зум. На научном скупу прочитани су и реферати Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког (УПЦ) и Бернара Ле Кароа. Научну конференцију отворио је проф. др Часлав Копривица у име Центра за руске студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Он је напоменуо да овај међународни скуп треба да осветли један аспект тренутне кризе, а то је утицај Васељенске патријаршије на процесе и онај део трагедије у Украјини који се тиче православља. На скупу је прочитан реферат Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког на тему „Украјина као полигон за нову Унију – претње и начини превазилажења“. У реферату се наводи да су напори Васељенске патријаршије, усмерени на пропагирање идеје првог без једнаких, као и активан екуменски дијалог са Римокатоличком црквом, довели до значајних промена у светском православљу. Већ сада се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу, канонски поредак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама процеса уједињења, представљаће одговарајућа идеолошка ограда свештеничких кадрова Православне цркве Украјине, као формирање заједничке богословске базе која оправдава нову Унију. Професор др Зоран Кинђић одражао је предавање на тему „О оптужбама за јерес Руског света и противоптужби за јерес источног папизма“. Он је подсетио да је Цариградски патријарх 2016. године обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Руске православне цркве, али је 2018. године учинио потпуно супротно и дао аутокефалност Православној цркви Украјине, а као одговор на то Руска православна црква је прекинула контакте са Цариградском патријаршијом, а касније и са Грчком, Кипарском и Александријском. „Декларација о учењу Руског света појавила се 13. марта 2022. године, где се Руска православна црква напада као да исповеда јерес. Појам Руског света се третира као нешто неправославно, намеће се као да је наизглед изнад универзалног, хришћанског погледа на свет“, рекао је професор Кинђић. Предавање на тему „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“ одржао је проф. др Зоран Чворовић. Он је објаснио да је овај проблем покушао да осветли из угла црквеног и из угла световног права, као и да смо сведоци релативизације норме која доводи до релативизације истине. „Види се хипокризија према кључном правном документу западне цивилизације када су у питању људска права, Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а дужност да се о њој стара има Савет Европе и Суд за људска права у Стразбуру. Сукоб у Украјини има, поред осталих, и значајну црквену димензију која је примодијална у односу, а оружану, јер задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва, а она је и претходила и омогућила избијање оружане фазе овог конфликта“, навео је професор Чворовић. Професор др Зоран Милошевић говорио је на тему „О континуитету антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“. Он се осврнуо на тренутна дешавања и да није први пут да се Фанар умешао у црквене послове других цркава, већ да постоји континуитет. „Пинска конгрегација је ударила на процес завршетка окупљања руских земаља. Велико мешање у новије време започето је и 19. године прошлог века, наговештавајући да на челу свих православаца треба да буде човек који је грчке националности“, истакао је професор Милошевић. Предавање на тему „Украјински рат и раскол – улога Фанара у великом расколу XVII вијека“ одржао је проф. др Олег Солдат. Он је истакао да су фокус његовог излагања два сабора 1656. и 1667. године, кардинални руски комесни сабори. „Истинска руска духовност је принуђена да се повуче, у вештачке егзистенцијалне нише. Ова духовност је у потпуности у нескладу са истинском Русијом, али је она углавном једино што до нас потрошача допире као рускост, а што рускост није и са њом има мало везе“, навео је професор Солдат. Реферат Бернарда Ле Кароа на тему „О садашњем стању у православној цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“ прочитао је проф. др Дарко Ристов Ђого. У реферату се наводи да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Иако је црква на својим саборима одредила ранг патријаршијских катедри и међу њима првенство Цариградског епископа, не треба заборавити принцип да је црква апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница епископија. Остали облици црквене организације православне цркве, митрополитски, архиепископски, патријаршијски, аутокефални и други, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај. Предавање на тему „Канонолог Сергије Тројицки о презентацијама Цариградске патријаршије“ одржао је др Владимир Димитријевић. Он је напоменуо да Тројицки не каже да је на страни руске цркве, него на страни канонског поретка и против је претензија руске цркве да замени Цариградску патријаршију. „За Тројицког престоница Византије, има непроцењиво место у историји свих православних народа, нарочито Словена. Нема православног хришћанина који трон цариградског патријарха није признавао за први међу једнакима, међутим, он је, још тридесетих година 20. века, упозоравао да нема сада великог града Светог Константина о коме говоре канони православне цркве, нема центрума православља Цариграда“, казао је др Димитријевић. Професор др Дарко Ристов Ђого одржао је предавање на тему „Цариградска патријаршија и историја цркве на Русе – ко је конструкт, а ко је конструктор?“. Он је истакао да негација идентитета нехеленских цркава понекад има облик непотпуне аутокефалије цркава које нису добиле аутокефалију на васељенским саборима, што би се могло назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета. „Царство је сваки пут изнова конструисало цркву Константинопоља кроз наратив континуитета и идентитета са старином, а политика је тамо где је јерес прекидала, успостављала те исте токове. Овај манир се наставио и након 1453. године када царства више и није било, Фанар је тада наставио да се понаша као црква коју је империја овластила и да и даље врши улогу арбитра у православљу“, закључио је професор Ристов Ђого. Извор: Одржана научна конференција „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“ – Факултет политичких наука | Универзитет у Београду WWW.FPN.BG.AC.RS
-
- патријаршије
- цариградске
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Научна конференција на тему „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“, на којој су говорили проф. др Зоран Кинђић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, проф. др Зоран Милошевић са Института за политичке студије, проф. др Олег Солдат са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, др Владимир Димитријевић, проф. др Дарко Ристов Ђого са Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, одржана је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, као и путем платформе Зум. На научном скупу прочитани су и реферати Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког (УПЦ) и Бернара Ле Кароа. Научну конференцију отворио је проф. др Часлав Копривица у име Центра за руске студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Он је напоменуо да овај међународни скуп треба да осветли један аспект тренутне кризе, а то је утицај Васељенске патријаршије на процесе и онај део трагедије у Украјини који се тиче православља. На скупу је прочитан реферат Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког на тему „Украјина као полигон за нову Унију – претње и начини превазилажења“. У реферату се наводи да су напори Васељенске патријаршије, усмерени на пропагирање идеје првог без једнаких, као и активан екуменски дијалог са Римокатоличком црквом, довели до значајних промена у светском православљу. Већ сада се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу, канонски поредак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама процеса уједињења, представљаће одговарајућа идеолошка ограда свештеничких кадрова Православне цркве Украјине, као формирање заједничке богословске базе која оправдава нову Унију. Професор др Зоран Кинђић одражао је предавање на тему „О оптужбама за јерес Руског света и противоптужби за јерес источног папизма“. Он је подсетио да је Цариградски патријарх 2016. године обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Руске православне цркве, али је 2018. године учинио потпуно супротно и дао аутокефалност Православној цркви Украјине, а као одговор на то Руска православна црква је прекинула контакте са Цариградском патријаршијом, а касније и са Грчком, Кипарском и Александријском. „Декларација о учењу Руског света појавила се 13. марта 2022. године, где се Руска православна црква напада као да исповеда јерес. Појам Руског света се третира као нешто неправославно, намеће се као да је наизглед изнад универзалног, хришћанског погледа на свет“, рекао је професор Кинђић. Предавање на тему „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“ одржао је проф. др Зоран Чворовић. Он је објаснио да је овај проблем покушао да осветли из угла црквеног и из угла световног права, као и да смо сведоци релативизације норме која доводи до релативизације истине. „Види се хипокризија према кључном правном документу западне цивилизације када су у питању људска права, Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а дужност да се о њој стара има Савет Европе и Суд за људска права у Стразбуру. Сукоб у Украјини има, поред осталих, и значајну црквену димензију која је примодијална у односу, а оружану, јер задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва, а она је и претходила и омогућила избијање оружане фазе овог конфликта“, навео је професор Чворовић. Професор др Зоран Милошевић говорио је на тему „О континуитету антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“. Он се осврнуо на тренутна дешавања и да није први пут да се Фанар умешао у црквене послове других цркава, већ да постоји континуитет. „Пинска конгрегација је ударила на процес завршетка окупљања руских земаља. Велико мешање у новије време започето је и 19. године прошлог века, наговештавајући да на челу свих православаца треба да буде човек који је грчке националности“, истакао је професор Милошевић. Предавање на тему „Украјински рат и раскол – улога Фанара у великом расколу XVII вијека“ одржао је проф. др Олег Солдат. Он је истакао да су фокус његовог излагања два сабора 1656. и 1667. године, кардинални руски комесни сабори. „Истинска руска духовност је принуђена да се повуче, у вештачке егзистенцијалне нише. Ова духовност је у потпуности у нескладу са истинском Русијом, али је она углавном једино што до нас потрошача допире као рускост, а што рускост није и са њом има мало везе“, навео је професор Солдат. Реферат Бернарда Ле Кароа на тему „О садашњем стању у православној цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“ прочитао је проф. др Дарко Ристов Ђого. У реферату се наводи да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Иако је црква на својим саборима одредила ранг патријаршијских катедри и међу њима првенство Цариградског епископа, не треба заборавити принцип да је црква апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница епископија. Остали облици црквене организације православне цркве, митрополитски, архиепископски, патријаршијски, аутокефални и други, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај. Предавање на тему „Канонолог Сергије Тројицки о презентацијама Цариградске патријаршије“ одржао је др Владимир Димитријевић. Он је напоменуо да Тројицки не каже да је на страни руске цркве, него на страни канонског поретка и против је претензија руске цркве да замени Цариградску патријаршију. „За Тројицког престоница Византије, има непроцењиво место у историји свих православних народа, нарочито Словена. Нема православног хришћанина који трон цариградског патријарха није признавао за први међу једнакима, међутим, он је, још тридесетих година 20. века, упозоравао да нема сада великог града Светог Константина о коме говоре канони православне цркве, нема центрума православља Цариграда“, казао је др Димитријевић. Професор др Дарко Ристов Ђого одржао је предавање на тему „Цариградска патријаршија и историја цркве на Русе – ко је конструкт, а ко је конструктор?“. Он је истакао да негација идентитета нехеленских цркава понекад има облик непотпуне аутокефалије цркава које нису добиле аутокефалију на васељенским саборима, што би се могло назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета. „Царство је сваки пут изнова конструисало цркву Константинопоља кроз наратив континуитета и идентитета са старином, а политика је тамо где је јерес прекидала, успостављала те исте токове. Овај манир се наставио и након 1453. године када царства више и није било, Фанар је тада наставио да се понаша као црква коју је империја овластила и да и даље врши улогу арбитра у православљу“, закључио је професор Ристов Ђого. Извор: Одржана научна конференција „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“ – Факултет политичких наука | Универзитет у Београду WWW.FPN.BG.AC.RS View full Странице
-
На Факултету политичких наука у Београду, Центру за руске студије, 17. октобра 2024. године биће одржана научна конференција са темом «Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини». Научни скуп ће, у име Центра за руске студије, уводном беседом отворити проф. др Часлав Копривица, редовни професор на Факултету политичких наука. На скупу ће говорити угледни стручњаци и експерти из области права, политикологије и теологије. Доносимо програм рада ове научне конференције – имена учесника и наслове њихових реферата. 1. Његово високопреосвештенство г. Лука, Митрополит запорошки (УПЦ), „Украјина као полигон за нову Унију – претње и начини превазилажења“ 2. проф др Зоран Кинђић, „О оптужби за јерес Руског свега и противоптужби за јерес источног папизма“ 3. проф. др Зоран Чворовић, „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“ 4. проф. др Зоран Милошевић, „О континуитту антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“ 5. проф. др Олег Солдат, „Украјински рат и раскол – улога Фанара у Великом расколу XVII вијека“ 6. Бернар Ле Каро, „О садашњем стању у Православној Цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“ 7. др Владимир Димитријевић: „Канонолог Сергије Тројицки о претензијама Цариградске патријаршије“ 8. проф. др Дарко Ристов Ђого, „Цариградска патријаршије и историја Цркве на Руси – ко је конструкт, а ко je конструктор?“
-
- православља
- судбину
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Министарство унутрашњих послова ове балтичке републике и представници Естонске православне цркве постигли су сагласност да се формално одвајање од Руске православне цркве спроведе у две фазе: измене статута, потом уједињење свих православних цркава у земљи. Естонско Министарство унутрашњих послова и Естонска православна црква (ЕПЦ) постигли су договор о постепеној елиминацији утицаја Московске патријаршије на Естонску православну цркву. Овај споразум резултат је састанка одржаног 30. јула, на којем су учествовали представници Министарства унутрашњих послова Раиво Куит, епископ Даниел Леписк, представник Естонске православне цркве Московске патријаршије, и адвокат Стивен Евестус, представник ЕПЦ и Ставропигијског манастира Успеније Богородице Пиутичке. После година одолевања притисцима да се одвоји од Московске патријаршијe којој припада, Естонска православна црква започиње прве кораке ка независности. Портпарол министарства поновио је очекивања владе да ЕПЦ формално и правно прекине везе са Московском патријаршијом, наглашавајући да је "дужност државе да заштити становништво Естоније од утицаја непријатељског режима". Такође је истакао да ће решење бити спроведено у сарадњи са свим укљученим странама, без затварања цркава под јурисдикцијом ЕПЦ или манастира Пиутица, обезбеђујући верске слободе и наставак богослужења. Естонска православна црква представила је план о одвајању од Московске патријаршије, који ће се одвијати у две фазе: прво ће се изменити статут цркве како би се прекинуло позивање на оперативни статут Руске православне цркве, а затим ће започети консултације са Естонском апостолском православном црквом о уједињењу свих естонских православних цркава под једном архиепископијом. ЕПЦ је обавестила Синод Московске патријаршије о намери укидања ставропигијског статуса Саборне цркве Светог Александра Невског и о детаљима разговора о раздруживању Манастира Пјутице. Министарство унутрашњих послова изразило је спремност да питања у вези са манастиром разматра одвојено, узимајући у обзир његов посебан статус. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23462/posle-ukrajine-raskol-i-u-estoniji-po-nalogu-drzave-zapoceta-eliminacija-uticaja-moskovske-patrijarsije-na-estonsku-pravoslavnu-crkvu
-
- патријаршије
- московске
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Хришћански породични закон Јерусалимске Патријаршије
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Измене и допуне Хришћанског породичног закона Јерусалимске Патријаршије усвојене 2023. године ступају на снагу у свим црквеним судовима те помесне Цркве од 1. марта 2024. године. Закон је одобрио Свети Синод Јерусалимске Православне Патријаршије на седници одржаној 5. октобра 2023. године у Јерусалиму на предлог Његовог Блаженства Патријарха г. Теофила у циљу модернизације црквених закона. Измене закона урађене су са намером да се иде у корак са временом и представљају кључну законску допуну са циљем очувања основних духовних начела хришћанске породице. Измене предвиђају додатну пастирску помоћ на општу духовну корист заједнице. Међу најистакнутијим амандманима укљученим у овај закон налазе се путања тестамента, усвојења, наслеђивања, оснивања хришћанског породичног дома, као и убрзавање судских поступака посебно за питања алиментације и старатељства. Извор: СПЦ-
- јерусалимске
- закон
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
У претходном тексту* смо се задржали на неким аспектима актуелне стратегије Константинопољске патријаршије у односу на Руску цркву, коју Фанар спроводи преко украјинских власти, истовремено покушавајући да у њено спровођење укључи епископат УПЦ. Главни задатак је прогласити Руску православну цркву и лично патријарха Кирила за носиоце неке нове „лажне доктрине“ и тако је избацити из породице помесних Православних цркава. Зашто то ради Константинопољска патријаршија? Чињеница је да је РПЦ данас за Фанар једина препрека успостављању апсолутне доминације у систему светског Православља. А уједно и једина сила способна да упути изазов Константинопољу и директно га оптужи за промовисање јеретичких учења. Ово је нешто чега се Фанар, зачудо, озбиљно плаши. Зашто говоримо о јереси? Од монаха Нестора Летописца, писца Повести о давним годинама, знамо да су Грци „лукави“. Ово лукавство је изражено у многим аспектима, али највише од времена старих Хелена, у игри речи и значења. Таква поставка у фанариотском концепту „примата“ у православном свету је термин „монархија“. Правећи паралелу између прожимања међу Лицима Пресвете Тројице и Константинопоља са осталим помесним Црквама, фанариоти ово описују као „монархију“. „Монархија Оца“. Заиста, ако буквално преведемо овај термин са грчког, онда ћемо добити значење „једноначалије“. У том смислу, наравно, тешко је не сложити се да је Отац једини почетак у Светој Тројици: Син се рађа од Њега, а Дух Свети исходи. У том смислу, у односу на Оца, реч „монархија“ користили су Свети Оци епохе Васељенских Сабора. Тако, на пример, свети Григорије Богослов пише: „А ми поштујемо монархију (једноначалије/једноначалност); међутим, не ону монархију која је ограничена једним Лицем <...>, него ону која саставља равночасност природа, једнодушност воље, истоветност покрета и усмерење ка једном Оних који су из Једнога, што је немогуће створеној природи <...> И то су код нас – Отац, и Син, и Свети Дух." Међутим, какве везе са тим има Константинопољска патријаршија и њен „примат“? Ова у сваком погледу погрешна аналогија потребна је фанариотима само за једно – да уведу реч „монархија“ у односу на форму прожимања/односа Константинопољског патријаршијског трона и осталих помесних Цркава. Идеја је једноставна – пре или касније форма ће бити испуњена одговарајућим садржајем, узимајући у обзир чињеницу да реч „монархија“ у свим савременим језицима има сасвим специфично значење и означава облик владавине у оквиру којег постоји владар (монарх) и његови поданици. Штавише, говорећи о улози Константинопољске патријаршије у систему аутокефалних Цркава, идеолози нове еклисиологије не предвиђају за све православне првојерархе „равночасност“ и „једнакост“ међу собом по аналогији са Лицима Свете Тројице. Напротив, проглашава се „први без једнаких“ и „највиша власт“, проглашавају се „посебна овлашћења и привилегије“, којима се константинопољски епископ поставља институционално изнад сваког другог поглавара аутокефалне Цркве. Дакле, ако применимо обрнуту аналогију и упоредимо улогу Константинопољског патријарха у Православној цркви (у облику у коме је проглашавају фанариоти) са улогом Бога Оца у Тројици, закључићемо да Отац, у односу на друга два Лица Пресвете Тројице, делује не само као једини принцип, већ и као „први без једнаких“, „највиша инстанца“ и онај који има нека „посебна овлашћења“, односно као монарх у општеприхваћеном смислу те речи. Доводећи до свог логичног краја паралелу коју намеће Фанар, не добијамо ништа друго до скретање у древну јерес „монархијанизма“, чији су наставак била учења Арија и Македонија, која су осудили Оци Првог и Другог васељенског сабора. Испоставља се да су у тежњи за васељенском влашћу у Цркви и „древним привилегијама“ фанариоти буквално пали у јерес, која потпада под осуде Васељенских Сабора и Светих Отаца. Да ли Фанар разуме ово? Многи, сигуран сам, разумеју. Мада, по свему судећи, постоје и идеолошки јеретици који чине највише руководство Константинопољске патријаршије. Не наилазећи на отпор, сваким даном све гласније изјављују своје ставове. Истовремено, промовишући своју „монархију“, Фанар данас треба да помери фокус са себе и свог јеретичког учења, оптужујући свог главног опонента у православном свету, Московску патријаршију, за неку врсту „лажног учења“. И Константинопољ наступа без устручавања, док се у Руској православној цркви или стиде да директно предоче фанариотима скретање у јерес, или овај корак чувају у крајњем случају као последњи аргумент. Међутим, догађаји се одвијају тако да ускоро може бити касно. При томе, не треба заборавити да нема потребе за сазивањем Васељенског или Свеправославног сабора да би се констатовао пад у јерес која већ подлеже под саборске одлуке. Оци Цркве су таква учења већ оценили пре нас. Упоређујући време Васељенских сабора и садашње доба, остаје за кајање то што и у наше време, као некада Свети Никола, на неком свеправославном скупу неко не устане и не зада добар ударац старом лукавцу и властољубцу за његову већ, заправо, нескривену хулу и дела која Цркву Христову предају у руке неверника и безбожника. #George_D https://t.me/pravblogs/287 https://t.me/pravblogs/288 *) Фанар и украјинске власти желе да натерају епископе УПЦ да преузму на себе осуду патријарха Кирила за „антихришћанско учење“ Најновије јавне изјаве и обраћања, који су се временски поклопили са ударом ракете у саборни храм Преображења Господњег у Одеси, наводе нас на размишљање да такав след догађаја није случајан. Сви као један – почев од бившег митрополита Драбинка па до самих канонских епископа УПЦ, од којих неки имају и руско држављанство, почели су у један глас да износе исте тезе. Најзанимљивија је чињеница да је најновији талас антипатријарашијске хистерије почео тачно две недеље након посете председника Зеленског Истанбулу и састанка са главом Фанара, након чега су најављене „нове мере заштите духовне независности Украјине“. Случајност? Све указује на не. А ови догађаји, по нашем мишљењу, имају више нивоа међусобне повезаности. Први од њих је доследно вођена политика Константинопољске патријаршије да дискредитује и изолује РПЦ. Може се претпоставити да је Зеленски добио неке савете-инструкције на Фанару да настави притисак на УПЦ, чији је крајњи циљ РПЦ. Задатак је да се епископи УПЦ натерају да на себе преузму осуду патријарха Кирила за неку врсту „антихришћанског учења“, због којег Константинопољ покушава да оптужи РПЦ. Зашто рукама УПЦ? Све је једноставно. Прво, ово је удар „изнутра“, у самој Московској патријаршији, који би Москву требало да доведе у стање омамљености. И друго, требало би да блокира узвратни удар Московске патријаршије – директну оптужбу Константинопоља за ширење јеретичких учења, чега се Фанар веома плаши (узгред, извештај митрополита Илариона Алфејева на последњем Архијерејској конференцији Руске православне цркве прилично је унервозио фанариоте). Ударац украјинског епископата треба да изведе сам Константинопољ и да га пребаци на УПЦ – „нисмо ми, вама су криви ваши епископи“. Па онда да сакупе потребне тезе и уздигну их на међуправославни ниво. Критика „јереси руског света“ није добила дужну подршку, ма колико се трудили на Фанару, док се сада користи нека врста „учења о ратном благослову“, коју наводно прокламује патријарх Кирил. Други аспект је жеља званичног Кијева и његових западних ментора да ликвидирају последње остатке вере, на територији коју контролишу, а која је генетски повезане са јединственом историјском Руси. Без тога неће бити могуће коначно и неповратно интегрисати Украјину у Запад. Демонстративни раскид са РПЦ ће помоћи да се УПЦ толико ослаби да неће бити тешко њене остатке по деловима прелити у „ПЦУ“ или пренети у Цариград. Док би се преостали неистомишљеници једноставно ставили ван закона. Које су главне тезе које су изнели говорници последњих дана? Ево главних: 1. Саборна осуда патријарха Кирила и целе Руске православне цркве због неког „лажног учења“. 2. Потпуни прекид веза са Руском православном црквом (по свему судећи, укључујући и евхаристијско општење). 3. Обнова евхаристијског општења са свим помесним Црквама (читај – са Фанаром). 4. Почетак унутарукрајинског дијалога са свим заинтересованим снагама (односно са „Православном црквом Украјине“ и „Украјинском грко-католичком црквом“ под стриктним руководством ХЕСС-а и ПА-а). Трећа тачка привлачи посебну пажњу и савршено се уклапа у сценарио који је за Украјинску православну цркву припремио Фанар. Јер без обнављања општења између УПЦ и Константинопоља, заобилазећи РПЦ, уз истовремени демонстративни раскид са Руском црквом, фанарско даље промовисање теза о „антихришћанском учењу патријарха Кирила“ на међуправославном нивоу биће проблематично. Неки црквени телеграм канали приговарају па кажу да неће бити сабора који би осудио Руску православну цркву, а све су то само празне спекулације и теорије завере. волео бих да је тако. Међутим, доступне информације и логика недавних догађаја показују да су планови које смо описали сасвим реални. Друго је питање да ли митрополит Онуфрије и епископи УПЦ имају довољно снаге, храбрости и мудрости да избегну овакав сценарио. Надајмо се да ће уз Божију помоћ то моћи. Штавише, постојање било ког плана не значи аутоматски успех његове имплементације. #George_D https://t.me/pravblogs/280
- 3 нових одговора
-
Kалендар Српске Православне Патријаршије ЦРКВА за 2023. годину
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Хроника значајних догађаја у протеклој години – правац којим ће Црква ходити у предстојећем периоду Знаменито издање, Kалендар Српске Православне Патријаршије ЦРКВА за 2023. годину, пред читаоцима је у свом јубиларном руху, зато што је заједно са другим, не само важним него кључним темама, посвећен и облежавању стогодишњице васпостављања Патријаршије, која је услед епидемиолошке ситуације, прослављена са двогодишњим закашњењем. Ова публикација, који постоји деведесет три године, веома важнa већ по томе што је једини годишњак наше Цркве, овога пута се и по садржају и по спољашњој опремљености вратила логичном формату (жанру) пажљиве хронике или летописа који бележи догађаје у години која је протекла и тако јасно указује на правац којим ће Црква ходити у периоду који предстоји. Утврђивање оваквог, једино смисленог, концепта црквеног годишњака одредио је, верујемо не непосредним упутствима уреднику издања архимандриту Нектарију, него динамизмом рада и бројношћу проблема и питања које је већ у другој години патријараштва решавао или почео, са Светим Сабором и Архијерејским Синодом, да решава сам предстојатељ Цркве, Светејши Патријарх Порфирије, што се може закључити и из његове Уводне речи којом нас упознаје са личним погледом на важне догађаје у 2022. години, на коју такође читаоцима скрећемо пажњу. По устаљеном обичају, уз календаријум просте 2023. године, наведени су чланови и запослени у свим законодавним и извршним патријаршијским телима и органима, затим у образовним, харитативним, информативним и издавачким установама. Значај прославе васпостављања Патријаршије наглашен је избором илустрација које љубитељу повести наше Цркве и народа могу бити довољан разлог за упознавање са овим издањем. Ту су: нацрт панагије Патријарха српског Димитрија, првог поглавара обновљене Патријаршије; Панагија Срба светитеља; Томос о васпостављању Српске Патријаршије од 2. априла 1920. године и Повеља краља Александра I Карађорђевића поводом устоличења патријарха Димитрија 1924. године у Пећкој Патријаршији. На насловној страни је везени грб Карловачке митрополије, а на страници којом завршавамо читање са уживањем у овој публикацији налази се Митра дванаест апостола из 17. века, која је један од драгуља Патртијаршијског двора у Београду. Док читамо потресне житијске текстове намеће се утисак да су се у протеклим деценијама, из којих је преостао још који живи сведок, само понављале сцене из древних хроника Acta Martyrum или Acta Sanctorum. Са молитвеним трепетом поменућемо и овде њихова имена: Свети исповедник Данило (Јакшић), Епископ карловачки и плашчански; Свети Иринеј (Ћирић), Епископ бачки и Свети мученици бачки; Свети свештеномученици горњокарловачки, Свештеномученик Недељко Раковички, Свештеномученик Милош Грковачки, Новомученици ливањски Илија, Ристо и Коста, Преподобномученици медљански Серафим, Авакум и Мардарије, Света деци мученици јастребарски и сисачки, Свети мученици зворничко-тузлански и Мученици житомислићки. Као што догађаји из друге године патријараштва Светејшег г. Порфирија превазилазе хронике једне године, тако ће и чланци који их описују и коментаришу бити интересантни и читаоцима у временима која предстоје. То се пре свега односи на чланке о додељивању аутокефалности Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, затим о црквено-правном и правном положају епархија Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама; као и о потписивању Темељног уговора са Владом Црне Горе. Значајан је и текст о освећењу Светог мира које је и један од символа црквене аутокефалности, те чланак о обнови женског монаштва у нашој Патријаршији. Објављивање беседе патријарха Порфирија са молебна за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу, одржаног 11. септембра 2022. године испред храма Светог Саве, потсећа све на важност неотступног чувања православног начина живота и у годинама које долазе. Памћењу верног народа поверени су и чланци о устоличењу патријарха Порфирија у најсветији трон архиепископа пећких и патријараха српских у Пећкој Патријаршији; као и о устоличењу епископа западноевропског Јустина у Паризу и шабачког Јеротеја. Свети Архијерејски Сабор је изабрао и петорицу викарних епископа Патријарха српског: хвостанског Алексеја, новобрдског Илариона, јегарског Нектарија, липљанског Доситеја и топличког Петра. У Календару Црква се молитвено сећамо упокојених епископа западноевропског Луке и шабачког Лаврентија, као и проте Милана Јанковића, дугогодишњег секретара Светог Архијерејског Синода. Календар Црква нас обавештава и о новим посленицима на њиви Господњој, новорукоположеним ђаконима и презвитерима и тако заокружује све информације из живота Цркве а које су важне за живот сваког верника. *** Порука Патријарха српског г. Порфирија: Уводна реч у Календару Црква за 2023. годину Драга наша децо духовна! Време између два празника Рођења Богомладенца Христа у целом свету је било испуњено многим бурним и трагичним дешавањима: ратовима, сукобима, немирима, потресима, зебњом и страховима не само за голу човекову егзистенцију, него и за опстанак читаве планете, односно људског рода, који као да је кренуо путем самоуништења. На нашим улицама, у таласима миграција и миграната, уз припаднике азијских и афричких народа данас су избеглице и најближе нам сестре и браћа из Украјине и Русије. Ми данас треба да им изађемо у сусрет указујући им братску помоћ и саосећање, а не да их неко, не дај Боже, злоупотреби у невољи која их је снашла ради сопствене материјалне користи. И живот нашег православног народа је изложен искушењима и то не само оним која не можемо искључиво сами да спречимо као што су сталне претње и несигурност нашег народа на Косову и Метохији него, оним чије сузбијање, чак и уколико и нисмо потпуни виновнци, зависи од свакога од нас појединачно и свих нас заједно – социјалних и здравствених служби, полиције, школског система, браће парохијских свештеника, поготово медија, али и нашег народа у целини. Овде првенствено мислим на небивали пораст насилничког понашања и насиља, посебно међу младима, од стране младих, али и насиља у породици, а посебно према женама. Наш православни народ, живећи деценијама под притиском оваквих искушења, показује и живи здравим хришћанским оптимизмом заснованим на вери у Христове речи: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“. Отуда је живот нашег православног српског народа и у протеклој години био испуњен лепим и радосним догађајима на личном, али и на породичном, парохијском и ширем друштвеном плану. Осећам обавезу да, заокружујући годину на измаку, на једном месту истакнем неколико важних догађаја који ће остати забележени у историји Српске Православне Цркве. Пре свега, благодарим Господу, Светом Сави и мојим светим претходницима, што је на празник Покрова Пресвете Богородице у ставропигијалног лаври Пећкој Патријаршији обављен свечени чин устоличења наше смерности у најсветији трон архиепископа пећких и патријараха српских. Зацељење вишедеценијске ране раскола на телу наше Цркве, односно васељенског Православља, односно додељивање аутокефалности Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, у години када је управо питање аутокефалности произвело можда и највећу кризу у историји Православља, а наше две Цркве зближило и ујединило више него икада до сада, свакако је по важности на врху догађаја у години на измаку. Заједничким прегнућем епископа наше Цркве у Отаџбини и у Сједињеним Америчким Државама, уз учешће верног народа и свештенства трајно су решени озбиљни проблеми црквено-правног и правног статуса епархија у тој држави у складу са Свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве. Црна Гора је закључила Темељни уговор са Српском Православном Црквом и на тај начин је елиминисана деценијска правна неравноправност Српске Православне Цркве којој припада највећи број верника у Црној Гори. Верујем да је постављен добар темељ за остваривање права наше Цркве, а посебно православних верника, после вишедеценијског терора и дискриминације од стране комунистичког режима и њихових идеолошких наследника. Увек смо истицали и истицаћемо да не тражимо своја права на штету других. Црква се са верним народом, али и интелектуалном елитом најснажније супротставила настојањима да накарадна џендер идеологија и из ње проистекле политика и пракса, и овде постану тзв. „нова нормалност“. Православна свест нашег народа у име одбране светиње брака и породице, слоге и мира у нашем народу извела је на улице Београда, Подгорице и других наших градова десетине и десетине хиљада људи, који су мирно и достојанствено устали у одбрану православне вере и морала, породице и хришћанског начина живота. Са жаљењем морамо констатовати да је статус Верске наставе, предмета чији је циљ да формира етички здраву, личност моралну и отворену према другима, после више од двадест година од повратка у школски систем Републике Србије, далеко гори него што је био на почетку. За разлику од Републике Српске и Републике Хрватске, то видим као заједнички неуспех и Цркве и државе Србије, који треба превазићи у најкраћем року и то на цивилизацијским и демократским основама постављеним пре две деценије. То је наш заједнички дуг и обавеза не само према православним ученицима него и према деци из осталих традиционалних Цркава и верских заједница. На послетку, желим да име Господа Исуса Христа – новорођеног Богомладенца свима нама што чешће буде у мислима и на уснама, јер је његово значење Спаситељ, односно Бог је Спаситељ! Мир Божји – Христос се роди! Молимо се Спаситељу да нама и целом свету дарује године мира и напретка. Запојмо и ми анђелску химну: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Ваш молитвеник пред витлејемском колевком Богомладенца Христа, Архиепископ пећки Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски + Порфирије Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве-
- патријаршије
- православне
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Помоћ Антиохијске патријаршије жртвама земљотреса
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Антиохијска патријаршија након два разорна земљотреса која су у понедељак потресла Турску и Сирију, кренула је у акцију пружања помоћи преко своје хуманитарне организације ГОПА-ДЕРД, која је одмах приступила идентификацији потреба, прикупљању и дистрибуцији одеће, постељине и других потрепштина. Објављен је и извешај о благословеном раду Патријаршијске хуманитарне организације ГОПА-ДЕРД: У наставку напора за реаговање у ванредним ситуацијама, преузимајући улогу помоћи и друштвену одговорност, и уз блиско праћење Његовог блаженства Јована, Патријарха антиохијског и целог Истока, ГОПА-ДЕРД наставља да ради на терену на смањењу ефеката катастрофе земљотреса. У Хами тим је извршио теренску посету склоништу у сали ‘Иут Јунион’, реагујући брзо на потребе погођених породица тако што је поделио комплете хране и обезбедио пелене и млеко за бебе. Тим ГОПА-ДЕРД-а је такође посетио Националну болницу у Сукајлабији и обезбедио погођеним особама лекове како би се задовољиле растуће потребе након земљотреса. Такође је извршио и инспекцијски обилазак оштећених домова из којих су власници евакуисани, како би им се што пре пружила неопходна помоћ. Као одговор на тренутне околности, ГОПА-ДЕРД-ов тим се окупио у области Вади ал-Насара заједно са неким од породица, како би прикупио помоћ у потрепштинама за обе стране о свом трошку. Прикупљено је више од 1.500 пакета, који су укључивали душеке, чаршаве и ћебад, као и одећу и обућу, сортирану према старости и полу. Ти пакети ће бити подељени угроженима о којима брине тим у Хами. У Латакији, ГОПА-ДЕРД тим је поред оброка подељених породицама у џамији Јоуд, дистрибуирао прехрамбене артикле, лекове, детерџенте, батерије и лед светла, како би задовољио потребе погођених породица у центру за склониште у Баснади. Тим је такође поделио комплете хране у две болнице и обезбедио штаке и инвалидска колица за специфичне случајеве. Више помоћи је обезбеђено за погођене породице које се налазе у „спортском граду“ и одмаралишту на плажи у области која је примила те породице. Дистрибуција је укључивала воду и средства за хигијену, поред поделе готових оброка за породице окупљене на једном од градских кружних токова и у клубу „Хитин“, као и за раднике Ватрогасне бригаде Латакија. Тим је такође припремао храну и делио породицама у склоништима у области Хафе, као и пелене. У Алепу, ГОПА-ДЕРД-ов тим је наставио да обезбеђује основне залихе за погођене породице које су стигле у просторије цркве Светог Илије, као и да дели оброке и породичне комплете онима у склоништима у областима Бустан Ал-Басха, Ал -Халак и Сулејман Ал-Халаби. Инжењерски тим ГОПА-ДЕРД-а у Алепу наставља теренски обилазак оштећених кућа, како би помогао у поправци и санирању пукотина узрокованих земљотресом. О начину како да се укључите у акцију и донирате помоћ Оrtochristian је раније извештавао, што можете да прочитате овде и овде . Извор: Оrthochristian https://mitropolija.com/2023/02/10/pomoc-antiohijske-patrijarsije-zrtvama-zemljotresa/-
- патријаршије
- антиохијске
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Званичан став митрополита берлинског и немачког господина Марка поводом грубог, неканонског уплитања Константинопољске Патријаршије у јурисдикцију Руске Православне Заграничне Цркве Марко, митрополит берлински и немачки D-7-6645-22-MM-sa. Минхен, 31. новембар / 13. децембар 2022. Предмет: Протопрезвитер Слађан Васић Протопрезвитер Слађан Васић је 2008. године рукоположен у чин свештеника у Бечу, од стране митрополита дабробосанског Николаја (Српска Православна Црква), а 2018. године је, уз благослов Српске Цркве, примљен у свезу клира Васељенске Патријаршије. Од 5. / 18. августа 2022. године, служи у Бечу као клирик Руске Православне Заграничне Цркве, у вишенационалној црквеној заједници. Одлука Константинопољске Патријаршије од 3. октобра 2022. године, о такозваном „враћању у ред лаика“ протопрезвитера Слађана Васића, лишена је сваког канонског утемељења, те је, због тога, ништавна. Она само представља поновни покушај уплитања Константинопољске Патријаршије у другу помесну Цркву. Након што се Константинопољска Патријаршија, неканонским уплитањем у ствари Украјинске Православне Цркве, ставила ван канонског поретка, а мене, као надлежног епископа Руске Православне Заграничне Цркве за Аустрију, годинама ионако игнорисала, није било особе којој бисмо се обратили у вези са отпустом овога свештеника. Будући да му је претила опасност да буде приморан да саслужује са неканонским „епископима“ или „свештеницима“, дотични свештеник био је принуђен да напусти Константинопољску Патријаршију. Следствено томе, морао је страховати да га његови српски сународници и његова црквена заједница више неће сматрати канонским свештеником. У формулацији Синода Српске Цркве од 18. новембра 2022. године, донетој на молбу епископа Андреја, констатује се једино то, да је свештеника Слађана Васића Константинопољска Патријаршија вратила у ред лаика, али се, с тим у вези, не заузима никакав став. Пријем протопрезвитера Слађана Васића у Руску Цркву представља, стога, пружање помоћи овом делатном и угледном свештенику. Ми нити желимо, нити можемо сносити одговорност за канонско непочинство Константинопољске Патријаршије, која епископима назива људе без канонског рукоположења, а који, сада, даље врше „рукоположења“ тобожњих свештеника. У часу када смо протопрезвитера Слађана Васића примили, био је свештеник Константинопољске Патријаршије, без икаквих оспоравања. Дуго времена након његовог пријема у нашу Цркву, уследила је одлука о „враћању у ред лаика“, коју је донела Патријаршија, из чије јурисдикције је дотични свештеник већ био изашао. Ту одлуку сматрамо неважећом. Митрополит Марко Са немачког језика превео: Марко Делић У прилогу погледајте документ у оригиналу
-
- константинопољске
- уплитања
- (и још 12 )
-
Званичан став митрополита берлинског и немачког господина Марка поводом грубог, неканонског уплитања Константинопољске Патријаршије у јурисдикцију Руске Православне Заграничне Цркве Марко, митрополит берлински и немачки D-7-6645-22-MM-sa. Минхен, 31. новембар / 13. децембар 2022. Предмет: Протопрезвитер Слађан Васић Протопрезвитер Слађан Васић је 2008. године рукоположен у чин свештеника у Бечу, од стране митрополита дабробосанског Николаја (Српска Православна Црква), а 2018. године је, уз благослов Српске Цркве, примљен у свезу клира Васељенске Патријаршије. Од 5. / 18. августа 2022. године, служи у Бечу као клирик Руске Православне Заграничне Цркве, у вишенационалној црквеној заједници. Одлука Константинопољске Патријаршије од 3. октобра 2022. године, о такозваном „враћању у ред лаика“ протопрезвитера Слађана Васића, лишена је сваког канонског утемељења, те је, због тога, ништавна. Она само представља поновни покушај уплитања Константинопољске Патријаршије у другу помесну Цркву. Након што се Константинопољска Патријаршија, неканонским уплитањем у ствари Украјинске Православне Цркве, ставила ван канонског поретка, а мене, као надлежног епископа Руске Православне Заграничне Цркве за Аустрију, годинама ионако игнорисала, није било особе којој бисмо се обратили у вези са отпустом овога свештеника. Будући да му је претила опасност да буде приморан да саслужује са неканонским „епископима“ или „свештеницима“, дотични свештеник био је принуђен да напусти Константинопољску Патријаршију. Следствено томе, морао је страховати да га његови српски сународници и његова црквена заједница више неће сматрати канонским свештеником. У формулацији Синода Српске Цркве од 18. новембра 2022. године, донетој на молбу епископа Андреја, констатује се једино то, да је свештеника Слађана Васића Константинопољска Патријаршија вратила у ред лаика, али се, с тим у вези, не заузима никакав став. Пријем протопрезвитера Слађана Васића у Руску Цркву представља, стога, пружање помоћи овом делатном и угледном свештенику. Ми нити желимо, нити можемо сносити одговорност за канонско непочинство Константинопољске Патријаршије, која епископима назива људе без канонског рукоположења, а који, сада, даље врше „рукоположења“ тобожњих свештеника. У часу када смо протопрезвитера Слађана Васића примили, био је свештеник Константинопољске Патријаршије, без икаквих оспоравања. Дуго времена након његовог пријема у нашу Цркву, уследила је одлука о „враћању у ред лаика“, коју је донела Патријаршија, из чије јурисдикције је дотични свештеник већ био изашао. Ту одлуку сматрамо неважећом. Митрополит Марко Са немачког језика превео: Марко Делић У прилогу погледајте документ у оригиналу View full Странице
-
- грубог
- патријаршије
- (и још 12 )
-
Предавање у Ваљеву - Један век од васпостављања Патријаршије СПЦ
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Са благословом Епископа ваљевског г. Исихија, проф. др Милош Ковић одржаће предавање "Сто година после: један век од васпостављања Патријаршије СПЦ" у среду, 7. децембра 2022. године, у 18 часова, у сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву. Предавање је посвећено великом делу васпостављања јединства СПЦ, када је уз литургијско јединство, које никада није ни било нарушено, васпостављено и канонско и административно јединство и свечано проглашена обнова Пећке Патријаршије, односно Српска православна Црква, на подручју њене историјске и канонске јурисдикције. Извор: Епархија ваљевска-
- васпостављања
- век
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Ново научно издање Библиотеке Српске Патријаршије
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Средином јуна 2022. године у оквиру издавачке делатности Библиотеке Српске Патријаршије објављена је научна публикација Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Српске Патријаршије, Књига 1. Апостоли, која је резултат вишегодишњег рада на пројекту: Истраживање, евидентирање и научна обрада рукописног фонда Библиотеке Српске Патријаршије, саопштила је Информативна служба СПЦ. Научну комисију ангажовану на овом пројекту Библиотеке Патријаршије чине: проф. др Бранислав Тодић, редован професор Филозофског факултета у Београду; проф. др Зоран Ранковић, редован професор Православног Богословског факултета у Београду; мр Душица Грбић, начелник одељења старе и ретке књиге Библиотеке Матице српске у Новом Саду и др Зоран Недељковић, управника Библиотеке Српске Патријаршије. Издање које је пред читаоцима представља археографски опис шест рукописних књига и одломака Апостола, који се чувају у рукописном фонду Библиотеке Српске Патријаршије у Београду. Описи рукописа урађени су на основу непосредног увида и накнадне обраде. Описи се састоје од следећих целина: (Заглавље), Кодиколошки опис, Повез, Писар, место и време настанка, Ликовни украс, Садржај, Записи, Историјат и Литература. Ова публикације је прво издање поменутог пројекта који има за циљ научни опис свих средњовековних рукописа који се чувају у Библиотеци Патријаршије (укупно има 471 рукопис). Начин научног истрживања осим хронолошког јесте и тематски, односно рукописни фонд се обрађује по целинама – Апостоли, Јеванђеља, Псалтири, Зборници итд. Посебно вредан рукописни фонд Библиотеке Српске Патријаршије никада до сада није научно, детаљно и систематски описиван и управо због његовог значаја за научноистраживачку јавност, ово издање, као и будућа на којима ће се радити, биће потврда високих домета писаног стваралаштва српске културе кроз историју. Следеће издање на коме научна Комисија Библиотеке Српске Патријаршије ради биће средњовековна рукописна Јеванђеља. Извор: Информативна служба СПЦ-
- српске
- библиотеке
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Посланица поводом Стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Остале вести из Цркве
ПОРФИРИЈЕ, по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима сабраним на редовно годишње заседање Светог Архијерејског Сабора, упућује ову пастирску посланицу свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве поводом прослављања стогодишњице васпостављања канонског јединства Српске Патријаршије Са радошћу вас, драга децо духовна, поздрављамо из једног од три историјска седишта српских патријараха, из Богом благословених Сремских Карловаца, где литургијски свечано прослављамо велики јубилеј који због епидемије нисмо могли да обележимо 2020. године, стогодишњицу обнове древне Пећке Патријаршије, односно уједињења свих српских црквених области, дотад у различитим статусима и јурисдикцијама, у једну и јединствену Српску Патријаршију. Велика је наша радост у Духу Светоме зато што, молитвено помињући наше оце који су баш у Карловцима прогласили велико дело васпостављања јединства Српске Православне Цркве, имамо на уму да смо духовни потомци оних који су у овај део наше данашње Србије донели име Христово и организовани црквени живот још у апостолско доба. Апостол Павле у Посланици Римљанима поздравља Андроника, првог епископа античког Сирмијума, данас оближње Сремске Митровице, седишта древне епископије. У Сирмијуму, једној од четири престонице Римског Царства, у Диоклецијано-вим гоњењима су мученички венац задобили светитељи Божји епископ Иринеј, ђакон Димитрије, петорица каменорезаца са Фрушке Горе и многи други чија се имена налазе у именословима светих, а још више је оних чија имена нису записана, али су Богу позната. Као њихови наследници и баштиници, 1500. лета Господњег сремску епископију, сада на немањићком корену, поново успостављају изобиљем таланата од Бога благословени свети из рода Бранковића. Из дивних фрушкогорских манастира, које су подигли или обновили, из врдничког кивота светога кнеза Лазара, јазачког кивота светога цара Уроша Немањића и из крушедолских кивота светих Бранковића, никла је Карловачка митрополија, а потом и Патријаршија, која је изградила чврсто црквено устројство, али и била кључни покретач духовног и свеукупног друштвеног и културног развоја нашег народа све до победе у Великом рату. Српска Православна Црква је, од незаконитог и насилног укидања Пећке Патријаршије 1766. године, живела подељена у митрополије и епископије у границама различитих држава, али се и у тим условима свака црквена организациона јединица старала да очува духовни и национални идентитет своје пастве, да обезбеди опстанак српскога народа. То је чинила по цену највећих жртава, непрестано разгоревајући пламен наде да ће се сви православни Срби поново сабрати под омофором и пред троном српског просветитеља, светитеља Саве. И коначно, после победе у Великом рату, по ослобођењу и стварању државе јужних Словена, 12. септембра 1920. године у Сремским Карловцима, у присуству регента Александра Карађорђевића и државних званичника, одржан је Сабор архијерејâ на којем је, после стотину и педесет четири године, уз литургијско јединство, које никада није ни било нарушено, васпостављено и канонско и административно јединство и свечано проглашена обновљена Пећка Патријаршија, односно Српска Православна Црква, на подручју њене историјске и канонске јурисдикције. Тако су коначно испуњене тежње многих покољења наших предака. Данас је наша света дужност да са молитвеним трепетом поменемо све архијереје који су били непосредни прегаоци у васпостављању и проглашењу јединства Српске Православне Цркве. На првом месту је то архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије Павловић, потом први патријарх обновљене јединствене Српске Цркве; митрополит црногорски Митрофан Бан, који је председавао и руководио седницама; митрополит дабробосански Петар Зимоњић, потоњи у Господу прослављени свештеномученик Петар Сарајевски, митрополит сарајевски Евгеније Летица, митрополит бањалучки и бихаћки Василије Поповић, епископ пакрачки Мирон Николић, епископ темишварски Георгије Летић, епископ горњокарловачки Иларион Зеремски, епископ задарски Димитрије Бранковић, епископ бачки Иринеј Ћирић, епископ рашко-захумски Кирило Митровић, епископ будимски Георгије Зубковић, епископ зворничко-тузлански Иларион Радонић и епископ вршачки Гаврило Змејановић. Упућујући Господу благодарне молитве за ове наше оце и молећи њих да пред Престолом небеским помињу наше покољење, данас са поносом у саборно народно памћење уписујемо тај 12. септембар 1920. године, када је у Сремским Карловцима, уз хиљаде верника окупљених из свих ослобођених и уједињених српских земаља, уз звуке звонâ са свих карловачких храмова и топовске салве победничке српске војске, обнародован указ о обнови Пећке Патријаршије и саборном јединству српских црквених области: Архиепископије београдске и Митрополије Србије; Архиепископије карловачке и Митрополије српске, са епископијама далматинско-истријском и бококоторском; Архиепископије цетињске и Митрополије Црне Горе, Брдâ и Приморја; затим Митрополијâ скопске, рашко-призренске, велешко-дебарске, пелагонијске, преспанско-охридске, струмичке, једног дела Митрополије воденске, Епископије пољанске; Митрополијâ Босне и Хрецеговине: дабробосанске, херцеговачке, зворничко-тузланске и бањалучко-бихаћке, уједињених у једну аутокефалну Уједињену Српску Православну Цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је убрзо, 28. септембра 1920. године, најугледнијег архијереја тог доба, митрополита београдског Димитрија, изабрао за првог патријарха обновљене Патријаршије, што је 20. новембра исте године потврдио и Изборни сабор. Убрзо, 19. фебруара 1922. године, Патријаршија у Константинопољу је одговарајућим црквеним актом, свеправославно прихваћеним Томосом, потврдила уједињење историјских српских црквених области као „канонско и оправдано“, а Српска Православна Црква је призната, „за сталнo и заувек”, као сестринска Црква свих аутокефалних Православних Цркава. Овај велики празник јесте празник јединства и слоге, дан када је од свих потврђена општа, свагдашња свест о јединству и континуитету наше свете Православне Цркве у историји, посебно од великог догађаја стицања аутокефалије, пре више од осам векова, од Жиче, Пећи и Карловаца до Београда. И ми данас, после стотину година, радосно објављујемо и прослављамо овај историјски догађај, било да живимо у матици, било у некој од српских или околних земаља, било у расејању, разбацани буром историјских ветрова широм шест континената. У свим невољама, недаћама и страдањима Српска Православна Црква је делила и радости и туге васцелог српског народа, а Патријаршија српска је била и остала символ народног јединства и онда када је државно устројство и јединство бивало разбијено. Због свега тога ми ових дана, када се сећамо подвига наших предака који су жудили за јединством, за јединство се борили и јединство Цркве остварили, озарени светлошћу Васкрсења Христовог, шаљемо архипастирски благослов свој пуноћи наше Српске Православне Цркве, историјске Патријаршије пећке и београдско-карловачке, и позивамо наш верни народ у земљи и расејању да, упркос свим искушењима, остане и истраје у заједништву, у крилу своје Мајке Цркве. Дано у Патријаршији Српској у Сремским Карловцима 15. маја лета Господњега 2022. Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централно-амерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-ново-зеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Умировљени Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Умировљени Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Умировљени Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН Умировљени Епископ славонски САВА Умировљени Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Умировљени Епископ нишки ЈОВАН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни епископ стобијски ДАВИД СПЦ-
- патријаршије
- српске
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Стогодишњица васпостављања Српске Патријаршије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Цркве
Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије биће одржана 14. и 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских. Прослава великог црквено-историјског јубилеја почеће у суботу, 14. маја 2022. године, у Саборном храму Светог оца Николаја свечаним дочеком Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и отачаствених архијереја где ће у 17 часова бити служено вечерње богослужење са доксологијом предстојатељу Српске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх ће затим у знаменитом сремскокарловачком Патријаршијском двору отворити мултимедијалну изложбу под називом „Један век од васпостављања Српске Патријаршије 1920-2020“. По речима ђакона Владана Радовановића, управника Музеја Српске Православне Цркве, биће изложене најзначајније инсигније које одражавају патријаршијско достојанство Српске Православне Цркве: панагија Срба Светитеља из 1923. године са оригиналним нацртима архитекте Пере Ј. Поповића и Уроша Предића, митра дванаест апостола, архијерејско жезло са којим је устоличен патријарх Димитрије, као и његова архијерејска одежда. Извршена је реконструкција некадашњег патријаршијског трона са балдахином, који се налазио у престоној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, у којој је обављена свечаност васпостављања Патријаршије. - Овом изузетном приликом биће изложена дела Уроша Предића Патријарх Лукијан Богдановић заступа Српску Цркву пред Светим Николом (Узбуркано море), Паје Јовановића Свети Сава мири браћу и Свети Сава крунише Стефана Првовенчаног, низ портрета првих српских патријараха који су дошли на подручје будуће Карловачке митрополије и портрета карловачких патријараха: Јосифа Рајачића, Лукијана Богдановића. Међу њима су најрепрезентативнији портрети патријарха Арсенија III Чарнојевића и патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, рад Јова Василијевича из 1744. године, и патријарха Георгија Бранковића, рад Уроша Предића из 1906. године. У поставци ће се наћи престони крст цара Душана из ризнице манастира Високи Дечани и најзначајнији експонати из Музеја Српске Православне Цркве и Патријаршијског двора у Београду, неколико рукописних и штампаних књига, дела црквено-уметничког веза и текстила, митра и напрсни крст патријарха Арсенија III Чарнојевића, мали омофор и напрсни крст патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, а по први пут се излаже напрсни крст и панагија патријарха Георгија Бранковића. Аутори изложбе и каталога су ђакон Владимир Радовановић, Владислав Касалица и др Миљана Матић, а сарадници на реализацији изложбе др Гордана Петковић, МА Биљана Цинцар Костић, Марија Јовић и МА Наталија Стокановић, истакао је управник Музеја Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 15. маја 2022. године, у 8.30 часова у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског, Његова Светост Патријарх г. Порфирије ће началствовати светом архијерејском Литургијом, као и чином призива Светог Духа на којој ће му саслуживати архијереји, чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, који ће прву свечану седницу одржати одмах по богослужењу у престоној дворани Патријаршијског двора. У 12.00 часова на градском тргу испред Патријарашког двора и Саборне цркве биће одржана свечана академија која ће бити отворена читањем Саборске посланице поводом великог јубилеја. Предвиђено је да овом приликом наступите еминентни црквени хорови, најбољи српски драмски уметници, културно-уметничка друштва и ученици Богословије „Светог Арсенија“ у Сремским Карловцима. /files/spc_social.png Стогодишњица васпостављања Српске Патријаршије | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS-
- српске
- васпостављања
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
У уторак, петог априла, у краљевачкој Библиотеци уприличено је предавање у оквиру програмског серијала „Водич кроз установе културе“. Представљена је Библиотека Српске патријаршије, а о њеном историјату, активностима данас, као и пројектима које реализује говорио је др Зоран Недељковић, управник. Први темељи Библиотеке Српске патријаршије положени су још у првој деценији тринаестог века када су Свети Сава и Свети Симеон положили прве рукописне књиге у ризницу манастира Хиландара, у којој су биле преписиване и сакупљане, а углавном су биле богослужбеног карактера. Историјски догађаји условили су да те прве збирке рукописних књига Архиепископије, па Патријаршије српске, пређу пут од манастира Хиландара, Жиче, Пећке Патријаршије, Сент Андреје, Сремских Карловаца до Београда. У институционалном смислу, настанак Библиотеке Српске патријаршије, везује се за време после Велике сеобе Срба 1690. године, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић понео са собом из Пећке патријаршије одређен број богослужбених и других вредних књига. Након његове смрти 1706. године, у Сент Андреји, из патријархове заоставштине књиге су пренете у Сремске Карловце и тај фонд се сматра почетним у смислу институционалног формирања Библиотеке. Потоњи поглавари Српске цркве, са љубављу и пажњом односили су се према Библиотеци која се стицајем историјских околности формирала и у Сремским Карловцима и у Београду. Током Другог светског рата, окупаторске усташке власти имале су циљ уништење Библиотеке и њених фондова, али су они сачувани интервенцијом појединих хрватских интелектуалаца, који су знали њихову вредност. За враћање књига из Загреба после рата велике заслуге припадају др Радославу Грујићу, тадашњем управнику Музеја СПЦ. Одређен број књига, на пример читава збирка из области медицине, никада није враћена. Библиотека Српске патријаршије данас има фонд са више од 120.000 књига и више од 400.000 часописа; од самог почетка основу фонда чине легати, пре свега патријараха и архијереја, потом знаменитих Срба који су поклањали библиотеци своје личне збирке. Такође, има збирку од 471 ћириличне рукописне књиге, које припадају периоду између XIV и XVIII века. Зоран Недељковић нарочиту пажњу посветио је пројектима, које је иницирао и у које је установа на чијем је челу укључена, а реализују се са благословом Светог архијерејског синода и под покровитељством Министарства за културу и информисање, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и Управе за сарадњу са дијаспором. Најпре, то је пројекат Истраживање и објављивање српских рукописа у иностранству, покренут 2009. године. Поред Библиотеке Српске патријаршије, реализују га стручњаци са Православног богословског и Филозофског факултета Универзитета у Београду, из Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске. До сада су истражени рукописи у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Пољској, Аустрији, Француској, а у току је истраживање у Италији. Недељковић је цитирао је А. А. Турилова, руског академика и историчара, да се српска рукописна баштина налази у самом врху европске и светске рукописне баштине и подвукао да је она тапија наше писмености, доказ постојања развијених српских средњовековних културних центара. Библиотека Српске патријаршије реализује данас још осам великих пројеката, међу којима су: Научни опис рукописа из Библиотеке Српске патријаршије, Прилози за историју српског народа у Словачкој, Хронике грофа Георгија Бранковића, матична делатност Библиотеке Српске патријаршије (од 2016. године); изузетну сарадњу има са националним библиотекама Русије и Француске. Врло занимљиво и садржајно излагање др Зоран Недељковић закључио је са визијом да Библиотека Српске патријаршије треба да буде место „распрострањенија књижества и просвештенија народа сербског“, како је још 1826. године рекао Јован Хаџић, један од оснивача Матице српске. Извор: Епархија жичка
-
- српске
- библиотеке
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
"Преподобни Симеон Мироточиви је највећи из српског рода зато што је био свети човек, због свог богољубља, братољубља, односно љубави према своме српском роду. Од младости је Свети Симеон био посвећен Богу, читав свој живот је посветивши Богу", рекао је у својој беседи Епископ Јеротеј на евхаристијом сабрању 26. фебруара 2022. године поводом славе Патријаршијске капеле Светог Симеона Мироточивог. Повезана вест: Бденије уочи славе Патријаршијске капеле, богослужио Епископ Јеротеј Слава придворног храма Преподобног Симеона Мироточивог у Патријаршији Српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Патријарха српског уз саслужење Пресвећене господе викарних епископа топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, марчанског Саве, више презивтерâ и ђаконâ, у молитвеном присуству верног народа. У својој наданхнутој беседи након Светог Јеванђеља верном народу обратио се Епископ Јеротеј указавши на живот, подвиге и допринос српском народу Светог Симеона Мироточивог. "Свети Симеон Мироточиви се бринуо за свој народ и тиме што је изградио многобројне задужбине почевши од манастира Светог Николе, Богородице Топличке, па преко Ђурђевих Ступова код Раса, његове задужбине манастира Студенице, и на крају манастира Хиландара у Светој Гори", рекао је између осталог Епископ Јеротеј. На крају беседе Епископ Јеротеј је указао да пут љубави којим су свети Немањићи ходили, путем којим и ми треба да ходимо, а то је пут љубави према Богу, љубави према своме ближњем, своме народу. На крају светог евхаристијског сабрања, поводом славе патријаршијске капеле освећени су славски дарови и пререзан славски колач. Извор: Телевизија Храм
-
- празник
- прослављен
- (и још 7 )
-
Прослављена ктиторска слава Пећке патријаршије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести са Косова и Метохије
У Пећкој патријаршији данас је свечано прослављена ктиторска слава манастира, празник Св. Арсенија Сремца, другог архиепископа српског и наследника Светога Саве. Свету архијерејску литургију служили су Његово преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије и Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење монаха и свештенства Епархије рашко-призренске и молитвено учешће вјерног народа. Владика Теодосије рекао је у бесједи да је Свети Арсеније Сремац, други архиепископ Српске православне цркве, подигао у Патријаршији цркву Светих апостола који су пострадали за Господа, за истину и правду Божју. – Свети Арсеније је пренио сједиште архиепископије из Жиче у Патријаршију у кањон Пећке Бистрице, јер је тада Бистиричка клисура била сигурнија и безбједнија од Жиче. Послије толико година и ми данас на Косову и Метохији бивамо у опасности, што значи да је Црква гоњена у овом свијету као што су гоњени и страдају ученици Господа Бога – рекао је владика Теодосије. Он је нагласио да је Свети Арсеније Сремац достојан свог учитеља Светог Саве, наставио његово дјело, као и сви арихепископи, патријарси и владари који су слиједили пут Светосавља. Владика је честитао славу окупљеним вјерницима и свим православним хришћанима, те захвалио Његовој светости Патријарху српском Порфирију што је дао благослов да се Света архијерејска литургија данас служи у Пећкој патријаршији, на најсветијем мјесту, у Цркви Светих апостола. – Сви се трудимо да учинимо добро дјело, да постимо, да приносимо Цркви, али то није довољно, Господ хоће да имамо и љубав према ближњима и према онима малима, гладним и жедним, од којих овај свијет окреће главу и не признаје их – рекао је владика Теодосије. Владика Јеротије, викарни епископ Патријарха српског, поручио је у бесједи да дјела Светог Арсенија Сремца надилазе и простор и вријеме у којем су настала. – Његова дјела надилазе ове наше границе које нас више дијеле него зближавају. Његова дјела и њега као свеца славимо ево скоро 800 година од када и постоји овај манастир и Црква Светих апостола – рекао је владика Јеротије. Он је навео да је Свети Сава у Светом Арсенију Срецу видио самог себе и зато га прогласио насљедником на Сабору 1233. године. – Свети Арсеније је био смирен човјек, а смирени људи су невидљиви и управо због тог свог смирења су велики пред Богом – истакао је владика Јеротије, додајући да је Свети Арсеније Сремац једини од монаха одмах постао архиепископ јер је Свети Сава знао да ће сачувати и надоградити оно што је он као први српски ариепископ стицао за земаљског живота. Домаћини славе су били бањалучки Одбор за помоћ Србима на Косову и Метохији и прота Милија Арсовић, а славски колач за наредну годину узела је породица предсједника овог одбора Милорада Арлова и прота Драгутин из Београдске парохије. Након освећења колача и пригодних бесједа, данашња свечаност у патријаршијском манастиру завршена је трпезом љубави коју је приредила игуманија манастира мати Харатина са сестрама. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- прослављена
- ктиторска
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Пред читаоцима је нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021). У наведеном број између осталог читајте: ДОСТОЈАН! ΆΞΙΟΣ! ДОСТОИН! – Наречење и хиротонија Епископа мохачког Дамаскина – Његова Светост Патријарх српски Порфирије началстововао је 18. септембра у старом Саборном храму Св. архангела Михаила свечаним чином наречења, а 19. септембра 2021. светом архијерејском Литургијим и свечаним чином хиротоније у Саборном храму Светог Саве у Београду, високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког. – Устоличење Епископа будимљанско-никшићког Методија – Патријарх српски Порфирије началствовао је 25. септембра 2021. светом архијерејском Литургијом у манастиру Ђурђеви Ступови и том приликом у трон епископâ будимљанско-никшићких увео Његово Преосвештенство г. Методија. – Eпископ бачки Иринеј одликован мађарским ордeном за допринос на историјском помирењу два народ – На свечаности одржаној 28. септембра 2021. у Патријаршијском двору у Београду, у присуству Патријарха српског, епископа: топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, изабраног марчанског архимандрита Саве, чланова државне делегациjе Мађарске, вицепремијер Мађарске Жолт Шејмен је у име председника Мађарске Јаноша Адера одликовао Владику Иринеја, Средњим крстом ордена за заслуге. – Дан српског јединства, слободе и националне заставе – „Молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, насупрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, и да градимо јединство са свима“, рекао је Патријарх Порфирије том приликом. У нашим новинама беседу Првојерарха српског доносимо у целини. – Међународни симпосион „Новомученици: Полиперспектива VII” поводом 80. годишњице од почетка геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској – Другог дана Централне прославе Новомученика Јасеновачких, 14. септембра 2021, одржан је седми по реду научни симпосион „Новомученици: Полиперспектива” са благословом Његове Светости Патријарха Порфирија и уз све превентивне мере услед пандемије вируса КОВИД-19, у просторијама Српске православне опште гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу. – Патријарх Порфирије: Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава – „Црква нема граница, не само историјских, него нема граница ни између овога и онога света. Како онда Црква може да се поистовети са било којом, макар и најважнијом, најмоћнијом, најлепшом земљом на свету или са било којим народом? Осим Христа све је релативно. Државе, некада веће, некада мање, неке трају вековима и миленијумима, а неке, које су биле моћне и силне и заузимале огромне просторе, данас не постоје. Нас не интересује ширење и сужавање држава. Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава”, рекао је Патријарх и подсетио на речи Владике Николаја: Ми чекамо Христа, а не боље време. – Уништавање и присвајање јерменског културног и историјског наслеђа у Азербејџану и Нагорно- Карабаху (Арцаху) – Пре годину дана, крајем септембра 2020, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима.... пише Данко Страхинић за најновији број новина Српске Патријаршије... Извор: Православље
-
- патријаршије
- српске
- (и још 10 )
-
Нови број новина Српске Патријаршије, доноси: – Један век од упокојења краља Петра I Карађорђевића, Краља ослободиоца, кога је српски народ и српски војник од милоште звао Чика Пера, молитвено и уз највише почасти обележен је 16. августа 2021. у срцу Шумадије, на Опленцу.... Беседећи после св. арх. Литургије и парастоса, Патријарх Порфирије је између осталог, рекао: Сабрали смо се данас да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. И он је знао да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово. Веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона Светих апостола Петра и Павла.... – Докле поју светиње на Косову и Метохији, нећемо га доживљавати као изгубљено него као своје – Двадесет година од почетка повратка расељених и избеглих Срба у Осојане, обележено је тродневним Сабором, који је био посвећен и блаженопочившим митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију Јевтићу који су видели тајну косовског вековног распећа, али и његов смисао... Осојане представља један од ретких примера успешног повратка Срба у Метохију, јер се од 2001. вратило око 350 Срба, а у овом селу данас живи и око осамдесеторо деце... – Лета Господњег 2021. црквена и академска јавност обрадована је вешћу да је из штампе изашао превод Светог Писма Старог Завета са јеврејског изворника на српски језик од умировљеног професора ПБФ, протојереја-ставрофора Драгана Милина. Са протом Милином за Православље разговарао је доцент др Ненад Божовић са ПБФ... Девет година сам интензивно преводио текст и две године прочишћавао, јер сам имао недоумица и остављао да мало сазри. Понекад се шалим да је блаженом Јерониму било потребно петнаест година, а ја сам имао боље приручнике па сам завршио за свега девет година... – Историјска посета Патријарха српског Порфирија Епархији зворничко-тузланској – На празник Преображења Господњег – славу града, Првојерарх српски је служио свету архијерејску Литургију у Храму Св. апостола Петра и Павла у Добоју.... Ово је крај којем ја у потпуности, без остатка, и телом и душом припадам, крај који добро познајем, али не само крајолик, него људи који овде живе јесу у правом смислу део мојих костију и ја сам део тог тела и тих костију. Могао бих данима да причам и описујем своја искуства која су уграђена у моје биће, али све би се то могло описати у једној јединој речи, а то је љубав коју осјећам према вама, браћо и сестре, и љубав коју од вас осећам према мојој маленкости, не зато што сам ја важан, него зато што је то љубав ваша за Цркву Христову, поручио је на почетку ове посете Српски Патријарх. – Живот посвећен Богу – Беседећи, Владика шабачки Лаврентије је узнео молитвену захвалност Господу на дару за многаја и благаја љета свога земнога века. Истакао је да је 12. августа напунио 63 године живота у монашкој ризи, а 16. августа пуне 54 године архијерејске службе, подсећајући присутне да је то, у осмовековној историји Српске Православне Цркве, најдужи архијерејски стаж једног епископа... – Ватерполисти Србије, овенчани златном медаљом на недавно завршеним Олимпијским играма у Токију, потврдили су друго златно одличје. Фантастичне играче кроз такмичење је водио селектор Дејан Савић. За новине Српске Патријаршије Савић је говорио о посети ватерполиста светињама КиМ пред Олимпијаду, важности разговора и пријема код Патријарха Порфирија и његовом благослову пред сам пут који су осећали током Игара, али који осећају и данас.... Извор: Православље
-
Поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије и прославе Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, у уторак 27. јула Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије предводио је свечану литију улицама града Кијева, са свештенством, монаштвом, и верним народом. У литији су молитвено учествовали представници Српске Цркве на челу са Преосвећеним Епископом ремезијанским Г. Стефаном и Преосвећним Епископом топличким Г. Јеротејом, викарима Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. Након свечане литије и празничног вечерњег богослужења, у својој резиденцији у Кијево-Печерској лаври Митрополит Онуфрије примио је представнике Српске Православне Цркве Преосвећену Господу Епископе ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја, протођакона Младена Ковачевића, др Владимира Рогановића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Дејана Накића, Милоша Шарића и Николаја Вуковића. У среду 28 јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит Онуфрије ће са архијерејима и свештенослужитељима Украјинске Православне Цркве и других Помесних Цркава, служити Свету Архијерејску Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Извор: Телевизија Храм
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.