Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'држава'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Поводом недавне посете Епископа хвостанског г. Јустина Канцеларији за борбу против дрога Републике Србије, гост емисије „Будимо људи“ Радија „Слово љубве“, у суботу, 26. марта 2022. године, у 11 часова, биће г. Милан Пекић, директор ове Канцеларије. Разговараћемо о активностима и пројектима Канцеларије за борбу против дрога, као и о сарадњи са организацијама цивилног друштва које се у оквиру своје надлежности баве проблемом злоупотребе опојних дрога, а посебно ћемо представити будућу сарадњу са Српском Православном Црквом. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, разговарао је 11. марта 2022. године са г. Миланом Пекићем, директором Канцеларије за борбу против дрога Владе Републике Србије, саопштила је Информативна служба СПЦ. У срдачном разговору изложени су програми и планови рада и активности Верског добротворног старатељства и Канцеларије за борбу против дрога како би кроз превенцију, терапију и ресоцијализацију помогли у сузбијању болести зависности. Владика Јустин је изложио спремност Цркве да својим духовним капацитетима и кроз конкретне пројекте, нарочито у периоду ресоцијализације, помогне особама које се лече од болести зависности. Представљен је и новоформирани тим који при Верском добротворном старатељству кроз разговоре и терапију помаже како особама које пате од болести зависности тако и целој породици која је њоме погођена. Извор: Информативна служба СПЦ
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 21. октобра 2021. године у Патријаршији српској у Београду министра без портфеља у Влади Републике Србије др Ненада Поповића. Министар је упознао Његову Светост о помоћи коју Влада Србије пружа у пожару пострадалом манастиру Хиландару, Пећкој Патријаршији и светињама Српске Православне Цркве, као и о започетим и планираним пројектима на очувању духовног и културног наслеђа српског народа. Пријему су присуствовали шеф Kабинета Патријарха српског Епископ марчански г. Сава и шеф Kабинета министра г. Душан Жарковић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 21. септембра 2021. године, на празник Рођења Пресвете Богородице – Малу Госпојину, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Том приликом, Патријарх, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио је г. Стефана Максимовића, дипломираног теолога, у чин ђакона. Патријарху је саслуживало братство Саборног храма у Загребу са ђаконом Момиром Ђукиће, из Епархије далматинске. Предстојатељ Српске Православне Цркве у беседио по отпусту Литургије је казао: -Славимо Рођење Пресвете Богородице, јер је преко Ње дошло до спасења људског рода. Она је најчистији дар Божји људима, али и нешто најсавршеније и најчистије што смо ми људи могли Богу да принесемо као дар. Патријарх је указао на паралелу између Богородице и Цркве јер Она која је родила Спаситеља света, јесте и Мајка света, управо онако како је то и Црква. -Као и Црква, и Богородица је Мајка свих: блиска свима, све разуме, све заступа, казао је Патријарх и нагласио да постоје многи који понекад из незнања погрешно разумеју Цркву Христову: -Црква нема граница, не само историјских, него нема граница ни између овога и онога света. Како онда Црква може да се поистовети са било којом, макар и најважнијом, најмоћнијом, најлепшом земљом на свету или са било којим народом? Осим Христа све је релативно. Државе, некада су веће, некада мање, неке трају вековима и миленијумима, а неке, које су биле моћне и силне и заузимале огромне просторе, данас не постоје. Нас не интересује ширење и сужавање држава. Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава, рекао је Патријарх и подсетио на речи владике Николаја: Ми чекамо Христа, а не боље време. -Ми нећемо хтети да поистовећујемо Цркву са било којом државом, а камоли са било којом партијом, и чинићемо све свим силама, духовним, расположивим, да не дозволимо да нама било ко манипулише, рекао је Његова Светост Патријарх и истакао: -У нашем времену се стварају многи конструкти, фикције, виртуелне стварности које они, који хоће Цркву да увуку у разне неспоразуме и политичке игре, користе као полазну тачку, полазећи од тог виртуелног конструкта као реалности која никакве везе нема нити са природом Цркве, нити са њеним амбицијама, нити са њеним служењем. У Цркви заиста нема Грка ни Јеврејина. У Цркви нас Господ позива да сви једно будемо. Међутим, у џунгли, у прашуми силних интереса од овога света, разни - имајући оруђа, али, ако хоћете, и оружја медијска у рукама - могу да стварају лажне слике и да онда и од Цркве производе оно што нити је била, нити јесте, нити ће бити, казао је патријарх Порфирије и истакао значај очувавања у себи и свом срцу духа и етоса Цркве као Царства Божјег на земљи: -Очувајмо тај етос у свом срцу и никада га не изневеримо без обзира ко ће шта рећи и како ће рећи у односу на нас. -Циљ нашег живота је да будемо фокусирани на Христа. Живимо у свету информација, тј. дезинформација, у којем, оптерећени хиљадама информација, имамо само конфузију. Важно је да се изборимо са тим многим лажним информацијама, баш као што су радили исихасти, подвижници. Тај принцип увек важи. Користили су се Исусовом молитвом. Зашто? Да речима Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешног спрече сваку лошу, сваку злу, сваку лажну и погрешну мисао која хоће да им упрља ум како би могли онда умом својим да сиђу у срце, где нема страних и лажних информација и да се ту сретну са најважнијом и једином аутентичном информацијом која одозго од Бога долази, казао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. Од како је епископ Бачки изнео јасан став, по питању будућег статуса Косова и Метохије и Закона о истополном партнерству који је у супротности са нашом вером, традицијом и породичним вредностима, тврдећи да је истополна заједница и нова родна идеологија неприхватљива са становништва библијског учења, постао је жртва медијске хајке, која је кулминирала најновијим наводима о случају од пре пет година, тачније о смрти владике Јеронима - изјавио је Александар Ђурђев, председник СЛ. Како је могуће да се баш сада отвара један такав случај и да се у негативном контексту поминње епископ бачки, што значи да се може радити само о добро припремљеној и смишљеној машинерији лажи, којом се на све могуће начине жели компромитовати дело и лик владике Иринеја – каже Ђурђев. Позивамо надлежне државне органе де дејствују против очигледне сатанизације најугледнијег српског епископа и јединог живо духовно чедо светога Јустина Поповића, и да га коначно заштите од све чешћих бруталних медијских напада, чији су налогадавци сви они који су противници јаке Српске православне цркве, а самим тим и државе Србије – закључује Ђурђев. Извор: Новости
  6. “Најтеже је за истину у вријеме када све може да буде истина” (пољски писац Станислав Јежи Лец) Ових дана у Црној Гори много се говори о секуларном друштву, секуларној држави и улози вјере у њима. Велике полемике изазвала су два догађаја. Један је вршење вјерског обреда у Општини Будва пред почетак рада нове скупштинске већине и други позив учитељице из Бара дјеци из свога разреда да присуствују молебану у Цркви за почетак нове школске године (о овом другом наредних дана). Многи су осудили ова два догађаја као мијешање вјере а самим тим нарушавање секуларности државе и инсистирали на томе да је то повратак у неки средњи вијек ма шта он био и да то нема везе са цивилизованим друштвима и савременим државама у којима Црна Гора претендује да се нађе. Овим кратким освртом желимо да покажемо какав став данас имају савремене грађанске, демократске и секуларне Европске државе у односима са црквама и вјерским заједницама у јавној сфери. Ријеч секуларно развијала се током времена. На прву употреба појма секуларизације (saecularizatio) наилази се након преговора за мир у Вестфалији 1648 год. У току 19. в. значење појма секуларизације је дао G. J. Holyoake, а овим појмом бавили су се између осталог теоретичари Јингер, Даглас, теолози Мел и Меланд, историчар Калер, као и Макс Вебер, Антонио Грумел, Енрико Рускони, Мирча Елијаде и други. Када људи чују ријеч ’секуларно’ обично прво помисле на Запад гдје се чини да је религија било непостојећа, било маргинализована или приватизована тј. да је строго приватна ствар појединца и да нема и не смије имати никакве везе са јавним животом. Међутим, да ли је то тако на Западу? Иако све државе чланице ЕУ гарантују слободу вјероисповијести, у европским земљама нема једообразног модела односа између државе и цркава и вјерских заједница. Модели односа између њих могу да се одреде у ширем обиму, од релативно стриктне одвојености, али без изостанка узајамних веза и подршке, до постојања државних цркава, или доминантних религија. Трећи модел, поред два поменута који је мени и најближи, полази од обостране независности цркве и државе, али признаје да оне у исто вријеме обављају мноштво заједничких задатака и у много чему су преплетени. Ево неколико примјера. За најсекуларнију земљу ЕУ сматра се Француска али и поред тога у члану 2 закона из 1905. који је пренешен у важеће законодавство јасно се предвиђа обављање вјерских активности у јавним установама и по тим важећим решењима спроводе се у јавним болницама, затворима, војсци итд. (Када је недавно у Француској умро чувени француски шансоњер, композитор и глумац Шарл Азнавур Јерменског поријекла потпуно природно је било присуство комемаративној церемонији епископа коптске Цркве којој је као вјерник Шарл и припадао. Вјерска служба која иако обављена у кругу породице и блиских пријатеља је такође била дио државног протокола сахране па нико није доводио у питање секуларност Француске). У многим сјеверноевропским друштвима, иако је учествовање у религијском животу мало, званичне Лутеранске цркве и даље играју важну социјалну улогу у овим друштвима, што наилази на подршку већине грађана. У Енглеској краљица је истовремено и предстојатељ Англиканске цркве, а у Дому лордова који је горњи дом Парламента Уједињеног Краљевства сједе 25 бискупа. У Грчкој држава финансира плате и пензије за свештенство, осигурава монахе и црква има разне пореске олакшице. Држава је задужена за све трошкове свештеничког образовања. Свештеници служе у болницама, они служе и у војсци и полицији гдје им признат официрски положај а сви они примају плату из државног буџета. Прије неки дан читали смо вијест да је у Грчкој освећен парламент (нешто слично се десило у Будви додуше на локалном нивоу) на почетку његовог годишњег рада и да је службу освећења обавио Архиепископ атински у присуству посланика као и предсједника Грчке. Модел кооперативне одвојености између цркве и државе најизразитије егзистира у СР Њемачкој. У склопу тих односа на примјер Уставом је регулисано да недјеља и вјерски празници признати од стране државе су заштићени законом као нерадни дани и дани духовног просвећивања. Та кооперативност се види и у потреби за вјерском службом и пасторалном његом у војсци, болницама, у затворима или у другим јавним институцијама. У Њемачкој је иако постоји одвојеност, подјела цркава и вјерских заједница од државе, истовремено је уставно осигурана форма сарадње између њих а све зарад потреба људи. У Шпанији иако ниједна религија не може имати статус државне, Уставом је предвиђена сарадња између државе и Католичке цркве и других вјерских заједница што између осталог подразумијева да је у поједим јавним установама омогућено вршење вјерских активности. За вјернике католичке вјероисповијети предвиђено је да у војсци дјелују војни свештеници које одређује и којима управља војни бискуп именован сагласношћу Цркве и државе. Војни свештеници плаћају се из војних фондова а војска прославља поједине католичке вјерске празнике, или узима учешћа у њима. Суштински истовјетан систем предвиђен је и у јавим болницама. У САД је врло јасно да религија и даље игра веома важну јавну улогу, нарочито у политици, како у изборном процесу тако и у законским прописима у вези са контроверзним питањима. (Најновији случај избора кандидаткиње Ејми Кони Берет за судију Врховног суда коју је предложио предсједник Трамп је најбољи примјер. Наиме, ова кандидаткиња је присталица конзервативних ставова, традиционалне породице, противница абортуса и сл. Она своје ставове темељи на њеној римокатоличкој вјери којој припада. Када су јој пребацили да јој „догма јако куца у њој“ узвратила је: „ Ако ме питате да ли озбиљно схватам своју католичку вјеру: да схватам је озбиљно“ и наставила да њена религијска припадност и њена вјера неће утицати на њене обавезе као судује. Чак је на једном предавању рекла да је њена каријера у правосуђу само „средство до циља“ а да је циљ „изградња Царства Божијег“. Све то јој не смета да у Америци која је строго секуларна земља буде бирана на доживотно мјесто судије Врховног суда). Није згорег додати још неке религијске елементе у јавном животу САД-а. На свакој новчаници те секуларне државе пише: Ми вјерујемо у Бога. У централном холу Конгреса, на највидљивијем мјесту, огромним златним словима је исписано: Ми вјерујемо у Бога. Сједнице Представничког (Доњег) дома Конгреса почињу молитвом. У самом Конгресу постоји и конгресна Капела као молитвени, духовни простор који служи за духовне потребе конгресмена, сенатора и службеника Конгреса. Можемо закључити да је данас чињеница да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву на западу и да је на Западу присутно плуралистичко друштво чији грађани су заштићени законима који афирмишу њихова права и слободе вјере. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке религијске припадности која обликује културне и законске структуре, те у том смислу се покушава обезбиједити религијски плурализам, гдје све вјере имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома је важно запамтити да ако под ’секуларним’ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу. На Западу данас нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана као што данас у Црној Гори то неки покушавају да ураде позивајући се на западни секуларизам. Оно што би овдје додали да осим Француске па и код нас секуларност није уставна категорија. Одвојеност цркве и државе тако није исто што и секуларност. Тако да можемо слободно рећи да је кооперација данас кључни појам у односима између цркве и државе у државама Европске уније, а после пада комунизма и у цијелој Европи. Да завршимо са ставом проф. др Герхарда Роберса, судије Уставног суда СР Немачке, у којем посебно истиче да друштвено-политички ангажман цркава и вјерских заједница у развијеним демократијама је пожељан односно очекиван (нпр. принцип „јавне дужности” у Њемачкој) и ни на који начин не повређује принцип секуларности државе. Уставом загарантована слобода цркви и вјерских заједница постоји само онда када ове заједнице имају пуну слободу дјеловања у секуларном свијету. Он јасно наглашава да из перспективе европског права секуларна држава јесте држава која поштује и гарантује аутономију верских заједница, ствара услове за њихово несметано дјеловање и очекује њихов допринос демократском развоју друштва. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Ових дана се распламсала прича о томе да Црква злоупотребљава школарце (ђецу која иду у школе) за неке своје религиозне ( неко додаје и политичке !?) циљеве, и да је то веома лоше за државу Црну Гору. Један неопрезан позив просветног радника да ђаци (једног разреда, једне школе) организовано дођу на молитву, ставио је – у дијелу јавности – генерално под знак питања присуство ђеце у богомољи. Ево неколико напомена, као тема за размишљање, без претензије да кажемо све и да донесемо дефинитивне закључке. 1. Средњовјековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет вјекова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим мјестима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни). 2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити ријечи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. вијека митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у вријеме Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да ђеца виде гђе се Његош школовао – право у цркву са њима. 3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње ђеци донио троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нијесам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!) 4. Сљедеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје вријеме једном од сједишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове двије школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева пјесма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних ђела Његошеве штампарије, боље ће разумјети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овђе моного дуже прије Првога рата и чувене 1918! 5. У вријеме књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских ђечака и чак 12 (!) ђевојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лијек против националистичке нервозе која болесно дијели стварност на ”црногорску” ђецу и ”српске” попове… То су дакле први кораци нашег школства у 19. вијеку. За њима слиједи повијест богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог свјетског рата богословље (вјеронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. Послије Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска ђеца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и ђеца православаца, с тим што су она умјесто слободног четвртка имала слободан петак, а вјерску наставу изводио је њихов вјероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама гђе је био већи број муслиманске ђеце. Ово кратко подсјећање би могло да стиша страсти по питању присуства ђеце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко вјерујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу замијенили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону ђецу и оне родитеље који су хтјели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су ђеца дошла испред попа или хоџе. Напротив. Убијеђен сам да би сваки просвјетни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако вјерујем да не би настала бјежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или пјесма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и вјерске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ вјерницима. Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика вјеронауке у школама; ако овђе јасно видимо да су нам настанак и вјековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту ђецу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и вјерске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумијевања. Незнање писмених људи у вези кољенопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Председник Републике г. Александар Вучић разговарао је телефоном са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем. Након разговора дајемо заједничко саопштење које су усагласила два кабинета. Председник Вучић је истакао да разуме потребу народа и цркве за прославу највећег хришћанског празника Христовог васкрсења, за коју је Свети Синод брижно и очински се старајући за своје вернике замолио државни врх. Ипак, због тренутне епидемиолошке ситуације у Србији, слушајући мере и упутства која налаже струка, нисмо у могућности да укинемо забрану кретања током трајања полицијског часа. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је приметио да су након саопштења Светог Синода многи, а неки чак и званични представници, давали непримерене изјаве стварајући необјективну медијску слику, која би могла да штети угледу Српске Цркве, као и српске државе, нетачно интерпретирајући намеру и Цркве и државе. Српска Православна Црква је до сада поштовала и поштује прописане мере и препоруке Владе Републике Србије, а држава се старала да не доноси наредбе, већ најдобронамерније препоруке за добробит верника свих традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији. Председник Вучић је изразио уверење да ће Српска Православна Црква тако поступати и убудуће, и на тај начин наставити да учествује у борби против ове светске пошасти. Председник је искористио прилику да се захвали Српској Цркви на показаном високом степену друштвене одговорности и указаној помоћи, уз уверење да ћемо јединствени изаћи из ове борбе као победници. Надајући се разумевању Српске Православне Цркве и верујућег народа председник Вучић је Његовој Светости и верном народу честитао наступајући празник над празницима древним православним поздравом - Христос васкрсе! Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. За свештенство и верне православне хришћане Сједињених Америчких Држава: У овом кризном периоду, ми, чланови Извршног одбора Скупштине канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава, сваког петка се састајемо на седницама путем конференцијског позива да стално надгледамо пандемију КОВИД-19. Заједно разговарамо о пастирским и практичним питањима која се тичу ситуације наших цркава на терену. С обзиром на то, дозволите нам да најпре захвалимо свима здравственим радницима, прво лекарима, доставном особљу и свештенству који су се на пожртвован начин поставили на прве линије ради заштите нашег здравља и избављења. Суочавамо се са невиђеним околностима у ванредним временима. Многе смернице из различитих правних надлежности, пратећи државне и савезне прописе као и препоруке CDC-а, успешно су примењене у парохијама широм земље, помажући да се успори ширење КОВИД-а 19. После консултација са службеницима јавног здравства и осигурања, полицијом и теолозима и стручњацима за пастирско старање, ми, чланови Извршног одбора, постигли смо консензус о Цветима, Великој недељи и Васкрсу и снажно охрабрујемо све епископе Скупштине да спроведу следеће препоруке: Богослужења, уз учешће и присуство највише пет људи, и то свештеника, ђакона /или саслужитеља, и даље се савршавају у црквама и могу се емитовати на интернет мрежи како би се верници молили у својим домовима. Ништа традиционално материјално не сме се на било који начин делити верницима, као што су палмове гранчице и/или врбица, цвеће, свеће и јаја и друго. Духовни савети могу се давати телефоном, али вршење тајни исповести и разрешна молитве остаје у дискрецији надлежног архијереја. Док неки епископи могу примењивати строжу праксу из љубави и старања за своје стадо и шире друштво, мање строги приступи изложиће паству и њихово свештенство високом ризику и требали би да их сви епископи избегавају. Ове мере ублажавају ризик од преношења заразе због близине. Истичемо да је Евхаристија право Тело и права Крв Христова. На ове мере се ни на који начин не сме гледати у смислу да умањују ову свету и вечну Истину. Црква нас у овом тренутку позива, као извор благослова, да нас нахрани Христовим заповестима и води у Његово Царство. Као што нам Црква говори када треба постити, а када не постити, тако и сада слушамо и дајемо све од себе да се придржавамо ових упутстава. Исто тако, када заједно патимо у својој изолацији и нисмо у стању да примимо ни Евхаристију због обавезног дистанцирања, ми смо у стварности, стицајем околности, такође у пуном заједништву као Тело Христово. Док се уједињујемо - као верни хришћани, као народ и као глобална заједница - да би се зауставило ширење КОВИД-19, нека благослови Господа и Спаса Исуса Христоса буду са свима вама! Преносимо вам наше очинске благослове с љубављу у Господу, Архиепископ Елпидофор, председавајући, Грчка православна Архиепископија Америке Митрополит Јосиф, потпредседник, Антиохијска православна хришћанска архиепископија Северне Америке Архиепископ Михаило, благајник, Православна Црква у Америци Митрополит Григорије, секретар Америчка Карпато-Руска православна епархија САД Епископ Иринеј Српска православна Црква у Северној, Централној и Јужној Америци Митрополит Николај Румунска православна митрополија Америке Митрополит Јосиф Бугарска источно православна епархија САД, Канаде и Аустралије Епископ Сава Грузијска апостолска православна црква у Северној Америци Митрополит Тихон Православна Црква у Америци Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. “Није тачно да је црквена имовина била уписана на државу у било ком историјском периоду”, рекао је протојереј-ставрофор Велибор Џомић на прес конференцији која је данас уприличена на тему „Уписи православних цркава, манастира и црквеног земљишта у Катастар непокретности“ у подгоричком Прес центру. Он је направио кракат преглед законске регулативе која је уређивала ову област. „Данас се дискриминаторно проглашавају за незаконите само уписи Митрополије црногорско-приморске и Православне цркве у Црној Гори“, рекао је на крају прегледа релевантних прописа отац Велибор. Посебно је примијетио да се „ових дана врши врло специфична активност у Управи за некретнине, која није примјерена редовној процедури, ради спровођења овог Закона“, додавши да постоје озбиљне индиције и основана сумња да су уништена решења и премјери из предмета који се тичу Митрополије црногорско-приморске. „Уколико се то испостави као тачно, бићемо приморани да поднесемо кривичне пријаве“, рекао је прота Велибор Џомић. Адвокат Драган Шоћ представио је документ који показује да је држава још у вријеме комунистичког режима јасно препознавала да је Црква власник имовине коју садашња власт жели отуђити. „Тај документ су донијели идеолошки, а у неким случајевима, и биолошки очеви људи који се данас залажу за отимање православних светиње“, закључио је адвокат Драган Шоћ, некадашњи министар правде Републике Црне Горе. ђакон Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је одликовао чланове гупе „Београдски синдикат“ Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца за надахнуте пјесме, ревност и бригу за мајку Цркву и састрадалну љубав, посвједочену кроз пјесме „Догодине у Призрену“ и „Свиће зора“, посвећене одбрани светиња у Црној Гори и Косову и Метохији. Како су три члана групе Феђа Димовић, Блажо Вујовић и Бошко Ћирковић враћени са граничног прелаза Добраково и подгоричког аеродрома, због, како су навели, националне безбједности, грамату и орден је у манастиру Михољска Превлака код Тивта, у име групе примио Александар Протић – једини члан који је успио да уђе у Црну Гору. „Београдски синдикат“ је требало вечерас да учествује на литији у подгоричком насељу Стари аеродром и након тога наступи испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Уручујући награду, Високопреосвећени је казао да је у Црној Гори васкрсао народ и да је кроз његово буђење и наша Црква на овим просторима постала један од најзначајнијих духовних центара не само нашег народа, него свеукупне Европе и свијета. „Ово што се догађа ових дана, ови молебни и благословене литије то је нешто јединствено што се данас догађа у свијету. Народ масовно излази на молитву Господу, Пресветој Богородици у знаку братске љубави и слободе. Одавно је требало и чекало се да се народ Црне Горе пробуди и да задобије слободу и ослободи се од страха“, казао је владика Амфилохије и објаснио да је све што се догађало код нас последњих година било у знаку страха, нарочито од 1945. године. По његовим ријечима први пут послије толико времена дух који његује Црква Христова, дух љубави и заједништва, братске слоге и слободе, и страха само пред Богом, а не пред моћницима овога свијета, се пробудио и „то је велики Божији дар“. Подсјетио је да је члановима групе „Београдски синдикат“ који су требали данас да наступе у Подгорици, забрањен улазак у Црну Гору, истичући да је јадна држава и Црна Гора ако се плаши од пјесника: „Црна Гора која је огњиште великих пјесника и светаца Божијих, Великога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, та Црна Гора се уплашила од пјесника. Зато је забранила и долазак највећем пјеснику послије Његоша у Црној Гори, Матији Бећковићу. Он је опасан по својим пјесмама. Нико тако није написао величанствене пјесме о Црној Гори као Матија Бећковић, јесте изразио и тугу своју због Црне Горе која је била и која нестаје. То је тачно, то је чињеница, али све што је написао је истина.“ Говорећи о томе да је Бећковић писао на ровачко-морачком дијалекту, владика је казао да је сада црногорски дијалекат проглашен за језик. По његовом мишљењу „ваљда је страх за тај језик измишљен, који је сада завладао у Црној Гори, разлог да се плаше пјесника“. Истакао је да су ови који забрањују пјесницима улазак у Црну Гору потомци оних који су срушили Цркву Светога Петра Цетињскога на Ловћену, оскрнавили мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца и ухапсили га. Обурдавајући цркву са Ловћена обурдали су Црну Гору, оцијенио је Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и додао да Црна Гора не може нестати јер је она саграђена на богољубљу и братољубљу: „Сви који су у Црној Гори кроз вјекове ходили светим путем Божијим су усправљали овај народ и данас из те усправљености народ је кренуо да прославља име Божије улицама у миру и љубави, радости и братској слози и слободи.Тако су и ови млади људи из Београдског синдиката кроз те своје пјесме пјевали веома опасну пјесму за Црну Гору, која није ништа друго него поновљени тестамент и химна краља и господара Црне Горе Николе Првог Петровића.“ Захваљујући се на награди Александар Протић је казао да му је драго што је данас са браћом у Црној Гори, и уједно изразио жаљење због одсутности осталих чланова групе, истичући да свима њима „све ово што се дешава последњих дана у Црној Гори даје велику вјеру и наду“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Свештени литијски ходови који већ недјељама и мјесецима обасјавају црногорске градове и друмове представљају до сада невиђен и јединствен феномен. Док за вјерни народ они јесу израз отпора безакоњу и потврде солидарности са темељним хришћанским вриједностима, за властодршце и законодавце они представљају енигму која порађа једну врсту “страха од непознатог.“ Интересантно је то да у контексту свих ових дешавања долазe до изражаја два дијаметрално супротна погледа и доживљаја истих тема и догађаја. Оно што протагонисти литија истичу као вриједност и благодатну тековину то друга страна посматра као опасност по темеље државе. Углавном, све оно што доносиоци и учесници у доношењу дискриминаторског закона описују као опасност по државу и црногорски идентитет, јесте заправо негирање истинског смисла литија и тенденциозно тумачење порука које се са њих шаљу. Дакле, допринос разумијевању суштине литијских сабрања могла би да пружи упоредна анализа духа тих сабрања и њиховог описа и карактеризације од стране оних који у њима виде опасно средство у рукама неке невидљиве непријатељске руке. Саборност и хришћански етос Литија Литије су једна велика школа саборности јер су наставак литургијског сабрања које конституише Цркву. Као такве, оне су превасходно свједочење литургијског етоса Цркве и заједнице као темељног начела њеног живота и устројства. Управо зато што смо сви који учествујемо у литијама – једно, ми се не пребројавамо, него то остављамо онима који се најчешће заброје јер сматрају да је снага у броју. Памтећи Христову ријеч да “гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20), вјерујемо да ако је Христос с нама, онда је и сва пуноћа Цркве са нама: анђели, светитељи, и сви који су од вијека Богу угодили. У духу саборности, све што је лично ставља се у службу “опште ствари.“ Другим ријечима, у литију идем не зато што желим да афиримишем нешто лично, нешто што се тиче искључиво мене као јединке, него све што је лично подређујем саборном организму – Цркви. Управо је антипод саборног начина мишљења и живљења извор бројних несрећних подјела и конфликата на овом простору. Ако узмемо у разматрање период црногорске историје од уједињења са Србијом 1918, па до данашњег дана, увидјећемо да је готово увијек нека лична фрустрација и незадовољена сујета била извор за настајање подјела и раскола. Не желећи да се упуштамо у анализу тезе о антиципацији нове нације од стране људи попут Дрљевића или Штедимлије, осврнућемо се само на актуелно стање и закључићемо да је заправо један уски круг људи који чине власт (која је изразито отуђена од народа) у први план истакао лични интерес, не презајући да због њега удари и на саме темеље духовног бића народа. Народ који литијски саборује сваког четвртка и недјеље показује једно велико трпљење и позитивну упорност у супротстављању безакоњу које аткује на оно што чини његов идентитет. Свакодневно се на оне који “молебанишу и литијаше“ одапињу стријеле из правца анти-литије, при чему из сваког покушаја дезавуисања литије постају бројније, а народ све одлучнији. У томе се најочигледније очитује сила праштања и хришћанског трпљења. Недавно је један посланик владајуће партије јавно саопштио свој доживљај СПЦ у Црној Гори као реликта прошлости који, ето, треба да изумре, па су по томе свештене литије трзаји умируће Цркве која се грчевито бори да се бар кроз покушај остваривања какве-такве теократије, сачува у животу. Чест наратив владајуће гарнитуре је да су литије заправо својеврсни покушај враћања црногорског друштва и државе у средњи вијек. Иако би можда и било благотворно да се поједине тековине средњег вијека оваплоте у садашњем друштву, овдје се никако не ради о томе. Ради се о сусрету или судару постмодернистичког свјетоназора са надвременом и свевременом тајном Цркве, непознате и стране просвијећеним секуларистима. Недавно је, гостујући у једној телевизијској информативно-политичкој емисији, црногорски књижевник Балша Брковић окарактерисао Цркву као ретроградну институцију која, потпуно истовијетно као овдашња власт, коријене има у ратним 90-тим. Све то уз веома познате наративе о томе како је СПЦ “окупаторска“ Црква која је “отела“ аутокефалну црногорску цркву и та отимачина је оваплоћена у виду садашње Митрополије црногроско-приморске. Оно што је готово по правилу заједничко наступима политичара и интелектуалаца критички настројених према Цркви јесте – исповиједање атеизма. Зато је у њиховим јавним иступима све чешћа реченица: “нисам вјерник, али Црква мора тако и тако…“; “ја сам атеиста, али знам да је Црква таква и таква…“ У свом раскошном анти-клерикализму поменути Брковић исповиједа своје атеитичко убјеђење, а потом и прихватање “дисклузивног постојања Бога“` [sic], што му ваљда даје за право да се ипак упусти у коментаре теолошких и канонских питања Цркве. Догађај народа и борба за секуларизам Бројни заступници и браниоци грађанског уређења друштва често упадају у замку сопствене погрешне перцепције када о литијама говоре као некаквом средству Цркве за остварење конкретног циља. Према таквој перцепцији народ, бивајући изманипулисан од стране црквених великодостојника, слиједи некакав унапријед зацртан програм Цркве. Узрок оваквом гледању на ствари јесте искључиво “партијашки“ начин размишљања и постављања према стварности. Међутим, често и сами епископи, а и бројни свештеници изјављују да су зачуђени оволиким ентузијазмом и бројем учесника у литијама, понављајући да је ово прије свега “догађај народа“. Најљепши опис дао је владике Јоаникије рекавши да су литије “божански моменат који нас је сабрао, рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели и крв проливали.“ Одређене грађанске партије и удружења, осјећајући ваљда да имају монопол на сваку грађанску иницијативу, снажно и упорно поричу грађански карактер литија. Јер, не уклапа се грађански концепт са “гњецавом реториком“ литија (израз Балше Брковића). Не желећи да улазимо у тумачење ове Брковићеве квалификације и описа, постављамо једноставно питање: која је то организација, институција или удружење кадро да данас у Црној Гори окупи неколико десетина хиљада људи разних националности, идеолошких убјеђења, вјероисповијети и погледа на свијет, и да их поведе у шетњу градом, све уз пјесму и молитву. Непознато је такође, из ког разлога они сматрају да је и само коментарисање друштвених збивања од стране Цркве, заправо њено мијешање у политику. Нека нам одговоре ко више поштује секуларно начело одвојености Цркве и државе (што је прецизно наведено у Уставу ЦГ): Црква која настоји да буде интегрисана у правни систем у оквиру државе у којој дјелује или држава која намјерава да ствара и уређује Цркву и национализује њену имовину. Већ је сама најава предсједника државе и владајуће партије да ће радити на обнови црногорске цркве (“свиђало се то коме или не“) била довољна да видимо да ствари не стоје како треба. Касније је предсједник типовао и на нешто другачије моделе уређења “нове цркве“, вјероватно зависно од тренутног надахнућа “стручних“ савјетника. Ствар је јасна: под плаштом одбране секуларизма се у ствари крије жестока борба против Цркве и настојање да се она потисне на маргине друштвеног живота. И ма како то парадоксално звучало, управо су литије најуспјелија пројава и одбрана секуларизма којим се толико поноси (бар декларативно), не само ова, него и све западне државе. Просто речено, оволики народ није изашао на улице као гласноговорник Цркве већ управо као онај дио друштва који се противи најгрубљем мијешању државе (тј. њене власти) у поље религије и црквеног уређења. Добро би било да критичари из грађанских кругова схвате већ једном да су литије и “грађанске,“ да оне окупљају грађане ове државе, различитих националности, језика и вјероисповијести, уједињене солидарношћу у отпору и борби против безакоња и рушења уставних начела, а за правду, једнакост, слободу и истину. Једном броју аналитичара није јасно како то да актуелни проблем везан за дискриминаторски закон окупи толики број људи, а да то нису могли неки претходни: корупционашке афере, социјална неједнакост, незапосленост и сл. Одговор је јасан: народ показује да постоји нешто што надилази материјални аспект битисања. Нешто што чини неизоставну и суштинску раван човјековог идентитета, а то су заправо исте оне вриједности којим се дичила и некада хришћанска Европа: слобода, вјера у Бога, једнакост, праведност, људско достојанство и др. Зар нас Јеванђеље не учи да “не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи која излази из уста Божијих “ (Мт. 4,4). Тиме се овај народ може с правом поносити пред цијелим свијетом. Истовремено се дешава још један парадокс: наши сународници из земаља у окружењу, организујући литије у знак подршке правослованом народу у Црној Гори, сам бива подржан и охрабрен борбом истог тог народа. * * * Наши свештени ходови залог су једног будућег духовног храма – храма љубави, слоге, праведности и обнове, као задужбине коју остављамо потомцима у наслијеђе. И када једног дана ови ходови престану, њихове благодатне дарове нећемо расипати, него ћемо их умножавати у сваком нашем саборовању и суживоту са нашим ближњим. Дакле, наш литијски двиг није рушилачки, него је градитељски и покренут вјером у долазећу коначну, Христову побједу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У недјељу, 9. фебруара, вјерни народ васојевићког краја сабирао се у неколико литија, које су се, током дана, сливале ка духовном стожеру Епархије будимљанско-никшићке, манастиру Ђурђеви Ступови. Једна свенародна литија кренула је из Азана, Полице и Будимља и спојила се са литијом вјерника, који су пристизали из Рожаја и Дапсића. Овај молитвени ход срео се, потом, са литијом која је кренула из Заостра и Биоче. Величанствено сабрање вјерника који, на миран и достојанствен начин, исказују своје неслагање са противуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјере, чекали су око 16 часова и Беранци, формирајући тако свенародну литију, каква се не памти у овом крају. Крсни ход у одбрану свете вјере православне и светиња, предводио је Преосвећени Епископ Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом, а народ је, пјевајући духовне пјесме и молитве, са иконама и црквеним барјацима, и ове вечери, показао какво је његово мишљење о тзв. Закону и слободи вјере, насилно изгласаним у Скупштини Црне Горе. Након Молебана Пресветој Богородици, окупљеном народу, најприје, се обратио свештеник Слободан Радојевић, парох рожајски, који је, током дана, са вјерницима своје парохије, пјешке стигао у манастир Ђурђеве Ступове. „Захваљујући доласку нашег Митрополита Амфилохија у Црну Гору `90-их година и нашег владике Јоаникија, овдје, у Беране, Црна Гора је васкрсла. Подигнуто је преко 500 цркава, манастира, парохијских домова, црквених објеката и народ то види. Међутим, комунисти су под изговором братства и јединства убијали свештенике, а садашња власт, опет, под изговором да жели братску слогу у Црној Гори, истјерује Бога из Црне Горе и проглашава Га персоном нон грата. То нећемо дозволити никада. Народ је, коначно, кренуо Христовим путем, а то је пут страдања, али и пут васкрсења. Овај народ је, коначно, кренуо правим путем, изабрао је страну Христову, Бога уселио у своје срце и са Богом, ових дана, корача градовима и кличе: Не дамо светиње!“, казао је о. Слободан. Додао је да они, свих ових дана, позивају власт да повуче Закон, а не, како се покушава спочитати, да руше власт, да руше Црну Гору. „Ми смо на овим просторима сви један народ, а само од Другог свјетског рата, па до данас, тровани смо да се дијелимо, па смо се дијелили на партије, на Црногорце, Србе, Бошњаке, не схватајући да смо прије 800 година од како постоји СПЦ и славимо Светог Саву, сви на овим просторима један народ“, поручи је он. Обраћање оца Слободана Радојевића, пароха рожајског, сабрани народ је поздрављао срдачним аплаузом, кличући једном душом: Не дамо светиње! Владика будимљанско-никшићки је казао да је цио православни свијет одушевљен жртвом, вјером, честитошћу, коју наш народ показује широм Црне Горе. „Треба такви да будемо и у будуће и да са љубављу у срцу, са вјером у срцу, са отвореним срцем љубимо једни друге и чувамо јединство народа. Ово су велике народне скупштине, и у Беранама, и у Подгорици, и у Никшићу и у свим градовима Црне Горе. Оне имају највећи легитимитет пред Богом и пред људима. Свако наше окупљање око наших светиња, свако ко учествује у великим црквено-народним скупштинама, свједочи да је неприхватљив, а тиме и ништаван Закон који је донесен у Скупштини Црне Горе и да га овај народ никада прихватити неће!“, поручио је Епископ Јоаникије, чију архипастирску ријеч је народ поздравио са одобравањем. Он је додао да би свака „нормална“ власт, када види оволико противљење народа и расположење већинске вјере, она би морала, ако има одговорности, да повуче било који закон, а камо ли кад је у питању антицивилизаторски, дискриминаторски, наказа од закона. „Захваљујем вам, још једном, браћо и сестре, на овој вашој одлучности. Сваки ваш долазак брише значај овог закона. Пред Богом и пред људима свједочимо да не можемо да се помиримо са неправдом и, на такав начин, скрећемо пажњу власти, Европи, свијету да се овај закон повуче и да се више никад таква наказа од закона не донесе у Скупштини Црне Горе. Ми се боримо за правни поредак у Црној Гори, боримо се да наша држава буде што боља, утемељена на праву и правди, на истини Божјој, на правој, истинитој вјери, свима онима којима је до вјере стало. У Црној Гори се, ако је игдје, за вјеру живјело, за вјеру гинуло и крв се проливала. И ви то свједочите овом вашом одлучношћу и љубављу према Светињама“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Никола Маловић: Као у Светосавској химни Никола Маловић 24/01/2020 Печат, БРОЈ 603 Боки је Которској Бог дао – у окружењу изузетно ратном, крвавом и балканском – такву срећу да се до сада, у мору ратова, никад нисмо похватали за гуше као да дана сутрашњег – нема, ни у њему режима сутрашњег С руком на срцу, Бока је Которска током крштених и некрштених својих историја углавном добро пролазила, с мало жртава и с мало омразе међу народима. У временима у којима варнице стварају, као и 90-их година прошлог вијека, поларизовани медији и хушкачки таблоиди, вјерујем да ће бити оних који ће у сасвим неутралној реченици наћи извор наводних подјела. Занимљиво, прва је реченица била сасвим на трагу хрватског награђиваног медитеранолога Предрага Матвејевића, који је у капиталном мегаесеју „Медитерански бревијар“ казао и да се обале Нашег мора (Средоземља) дијеле на оне које јесу крштене и на оне које то нису. Па му нико није замјерио, не само зато што се на прву лопту замјера само Србима већ стога што је изрекао мисао истиниту и тачну. Ако сам забацио удицу да се улове многи којима смета прва реченица, а тиме имам на уму портале који ће латинизовани овај текст дијелити по мрежама, онда сам дебото успио, јер се враћам на изворни став: Боки је Которској Бог дао – у окружењу изузетно ратном, крвавом и балканском – такву срећу да се до сада, у мору ратова, никад нисмо похватали за гуше као да дана сутрашњег – нема, ни у њему режима сутрашњег. Чиме то тумачити? Да бисмо објаснили овај феномен с мјеста на коме наш народ и даље на мору живи у суживоту с мањинским народима, Црногорцима и Хрватима, ваља увести појам бокељизације. То је процес током ког се пословично дивљи, (у предрасудама) угрубо отесани брђани, Херцеговци и Црногорци, унутрашњи мигранти који стреме наплативијој географији – временом њој прилагоде, избрусе своје менталитетске и бонтонске неравнине, усвоје приморске ријечи, чешће узму да једу рибу, фотографишу се с неким хералдичким архитектонским обалним симболом у позадини, опазе носом да је у ваздуху нота соли, науче да љубичасто небо на западу у сумрак значи буру, навикну се на зелена шкура и барокне градове који као да су послагани од камених лего-коцкица, чују дјечју пјесму: Зашто-соле-море-какав-је-то-начин-није-море-храна-не-треба-му-зачин; установе да се налазе на нултој надморској висини до које сваког, али сваког дана морем долазе људи из цијелог свијета што утиче на језик, трговину, пословно искуство, на размјену информација… Људи сишавши са црногорских и херцеговачких брда у првој генерацији казују: Ви, Бокељи, а онда у другој – ми, Бокељи. Када сам веома успјешног Новљанина с херцеговачким презименом на – о, ословио са: шјор, тај ми је Херцеговац рекао да он шјор није. Ја сам и знао да није, али сам хтио да га унаприједим у обалног господина, јер ми то тако радимо, језичким манирима. Када ми је један национални Црногорац из Котора рекао да је опазио његове Његуше како бацају по Старом граду смеће, мирно сам сачекао крај реченице јер сам знао да ће се на крају ти Црногорци у Котору осврнути око себе и установити како у Боки није нормално да неко иде улицом и спонтано – као што би бештија из себе испустила тјелесни терет – побаца сувишке из својих џепова. Минулу слику нисам направио случајно, јер сам у једном селу на сјеверу Боке, враћајући се с друштвом са још виших планина, видио старицу која је, мислећи да је сама (при чему вјерник увијек зна да га гледа Бог), спонтано задигла сукњу и помокрила се посред пута. На обали је то инцидент, или пак зна да буде огреховљена перверзија, када се, нпр. током глобалистичке феште зване Бокељска ноћ, из хиљада, а не само стотина уретри, кроз бубреге филтрирано пиво или вино лије по мање освијетљеним ћошковима которског Старог града, по палатама, неријетко и по црквама. Током августовске Смрти богиње сезоне, јер Фешта над фештама то јесте, Котор у финансијском смислу заради бога оца, али зато јутром смрди на фекалије, пун је ђубрета, дрогираних домаћих и фурештих, па град ваља опрати раном зором, прије неголи стигне нови крузер са хиљадама нових туриста. Кад пред которска Морска врата из 1555. стигне екскурзија из Црне Горе, дјеци попадају вилице. Они нису замишљали да њихова земља изгледа као страна. То што виде није Црна Гора. Они виде Боку. Опажају свим чулима географско, климатско – у исто вријеме кад и културно – чудо! Бока Которска Европа јест. Ланцима везана за црногорско залеђе као преварена и несрећна жена за насилника, пијанца, мафијаша и наркомана. Црна је Гора честита кућа, и то Бока Которска зна, па трпи и чека не би ли је Бог погледао да се и Црна Гора, финалменте, узме да мијења, да након смјене актуелног режима дођу у посјед алата којим се мијења све. Двадесет је и први вијек. Уздигнемо ли фокус, видимо да смо у европском економском слијепом цријеву, и да бољег живота до краја живота наших насљедника – неће бити. Осим ако не дјелујемо одмах свим начинима осим самоспаљивањем, само да оде Курта, и да не дође Мурта, него да на можда потпуно неочекиваним основама, на свима људима алогичном уређењу, примјерице православној теолошкој држави – уредимо систем по нашој мјери, од Мора до Дунава, као у Светосавској химни. И да нас Бог види. Срби имају право на властити пут. Све друго смо пробали.
  15. – Ако Ђукановић мисли да може отимати, а истовремено жељети да уђе у ЕУ, он не разумије шта је то политика – рекао је Пилсел за сарајевску Фејс телевизију. Према његовим ријечима, то је „Ђукановићева глупост“, ако Црногорци желе да направе своју цркву нека то учине, али не на имовини СПЦ. Пилсел је подсјетио да је недавно црногорски премијер Душко Марковић боравио у посјети Ватикану, гдје се сусрео са поглаваром Римокатоличке цркве, након чега је најави посјету папе Фрање Црној Гори. – То је идиотизам Ђукановића који не разумије шта је савремени свијет, шта је Црква, а шта држава – рекао је Пилсел. Он је додао да су папа Фрањо и цариградски патријарх Вартоломеј велики пријатељи, као и да се цариградски патријарх изјаснио против аутокефлности црногорске православне цркве, која је „дефакто невладина организација“. – Не разумије да не можеш отићи папи да га позовеш у Црну Гору, а да истовремено шутираш Цркву – додао је Пилсел. ИЗВОР: ИН4С
  16. На Правном факултету у Београду је 18. новембра 2019. године одржана трибина на тему „Црква и држава кроз осам векова“, на којој је учествовао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Митрополита су, поред великог броја студената и гостију, дочекали представници управе Факултета, проф. др Татјана Јовановић и проф. др Бојан Милисављевић. Трибина је отворена и закључена песмом и наступом Јефимије Ђиновић, студенткиње завршне године Правног факултета. По завршетку, студент Марко Јокић је, у име Клуба за друштвене односе и студената Правног факултета, уручио Митрополиту захвалницу „за истрајност у борби за истину, правду и одбрану имена и заоставштине српског народа“. Извор: Острог ТВ Студио
  17. У недјељу 17. Марта 2019. године, у Катедралном храму Благовјештења Господњег у Атини, служена је Света архијерејска литургија којом је началствовао Његово блаженство Архиепископ атински и све Јеладе г. Јероним II уз саслужење више митрополита Архиепископије атинске. Посебну радост учинилo је и присуство предсједника Републике Грчке господина Прокопиоса Павлопулоса на овој Светој литургији. Поред господина предсједника, Литургији су присуствовали министар спољних послова господин Георгиос Катругалос, као и високи представници Владе и политичког кора, начелници војске, морнарице и полиције, и мноштво вјерног народа. Након заамвоне молитве, уследила је литија са иконама, у спомен побједе над иконоборачком јереси у Константинопољу 843. године, коју је предводио првојерарх Грчке цркве Јероним II. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Знам да имамо и обичну и напредну зону сумрака, али мислим да лудило овог ранга дефинитивно заслужује посебну тему. Наиме, на снагу је ступио нови Правилник против дискриминације. А једна од одредби је: Ево је иста вест на Б92: линк Није ми најјасније да ли је ово већ на снази, или се тек предвиђа, или се још размишља о томе...али ствар звучи врло озбиљно.
  19. Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији. Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски. На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу. Извор: Српска Православна Црква
  20. Недопустиво је мешање државних чиновника у црквена питања, изјавио је Његово Блаженство митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав за време свог недавног састанка са двојицом бивших председника Украјине. Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији. Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски. На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Окосница закона требало би да буде члан 52, који прописује да сви вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе, а за које се утврди да су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, као културна баштина Црне Горе, буду државна својина. Вјерски објекти за које се утврди да су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, такође, биће државна својина. –Не знам зашто је то питање покренуто, па заустављено, и зашто се баш сад наново отвара. Очигледно се ради о несналажењу државе. Није уобичајено да причу о нечијој имовини, која би у демократском друштву требало да буде светиња, промовише једна невладина организација која се представља као црква. С Црквом, нашом митрополијом, није обављен никакав разговор уочи ових посљедњих најава, каже за “Слободу” ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Он сматра да се тиме отварају два веома битна питања. –Као прво, држава Цркву жели да сведе на државне границе. Свака помјесна црква у свијету простире се ван граница државе. Друго, сама држава Црна Гора, у складу с евроатланским интеграцијама, пребацила је правосуђе на Стразбур, међународну политику на Брисел, одбрану на Вашингтон. Значи, у својој земљи се више не питамо ни за шта. Они који воде ову државу, многа питања пребацују на међународне адресе, а Цркви бране да се и даље простире ван граница Црне Горе, и то на мјестима гдје је вјековима присутна. Сви наши преци кроз историју, црквену везу су имали с васколиким православљем. Ниједан наш владика није хиротонисан у Црној Гори, већ су ишли у Русију. Сви они имали су дубоке везе с православним, црквеним иностранством, објашњава Перовић. Кад је у питању власништво над црквама, Перовић даје примјер Дворске цркве на Ћипуру и Цркве Светог Димитрија на Крушевцу. –Прошле и претпорошле године обављена су два судска процеса, пред институцијама државе Црне Горе. Ради се о Цркви на Ћипуру и Цркви Светог Димитрија на Крушевцу, у Подгорици, за које се сматрало да су, наводно, дворске цркве краља Николе и да припадају држави. У тим процесима, непобитно је утврђено да та два објекта нису лична својина ни краља Николе, ни династије Петровић, него да припадају Цркви. Дакле, ту пресуду није донио инострани суд, него судови државе Црне Горе. Они су утврдили да црквено припада Цркви, а државно држави. Тако је то било увијек. А ако је некад бивало да држава располаже с црквеном имовином, то је било онда кад је краљевина била православна и кад је православље било државна религија. Ако говоримо о држави краља Николе, опште је познато да је била потпуно другачија држава од ове коју данас имамо. Држава се бавила Црквом и с њом била уско повезана. Данашња Црна Гора је секуларна, мултиконфесионална, додаје Перовић. Појашњава да таква ситуација, да је њему познато, није забиљежена ни у једној земљи. –Видим да нам је постала пракса да преписујемо законе из Хрватске, рецимо. Ево, нека погледају како је црквено питање уређено у тој земљи. Постоји ли иједна земља у којој се храмови налазе у власништву државе? Да, постоје стари храмови, споменици у којима се не служи, па данас њихове зграде служе за потребе музеја или као изложбени простор, закључује отац Гојко Перовић. Подсјећамо, нацрт закона о слободи вјероисповијести урађен је још 2015. године, међутим, оцјењујући га као крајње неприхватљив, Митрополија црногорско-приморска тражила је његово повлачење. -Одредбама Нацрта закона, укида се правни субјективитет свих цркава и вјерских заједница, поништавају њихова вјековна стечена права, ограничава и сужава вјерска мисија, спрјечава њихово право да самостално уређују своје унутрашње устројство, омогућава агресивни државни интервенционизам у њихова унутрашња питања, лишавају се законито стечених својинских права над вјерским објектима и десеткованом непокретном имовином, која им је остала послије поратне национализације и других видова одузимања имовине, укида досадашњи систем евиденције и уводи систем регистрације цркава и вјерских заједница, саопштено је тада на округлом столу који је организовала Митрополија. Гојко Перовић напомиње да се ова прича тиче и свакако угрожава Римокатоличку цркву и Исламску заједницу у Црној Гори. –Ако се отвара питање цркава које су изграђене прије 1918. године, истовремено се отвара питање Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Црној Гори. Све то треба поклонити држави? Морам напоменути и сљедеће, толико је цркава од Игала до Сутомора, које нису грађене под државом Црном Гором, које се тад нису налазиле у Црној Гори, већ у оквиру Млетачке републике и да не идемо даље у историју. Увјерен сам да до отимачине имовине вјерских заједница неће доћи, јер свуда у свијету право имовине је светиња. Претходни Приједлог закона повучен је јер су све вјерске заједнице у Црној Гори биле против њега. Надам се да ће тако бити и овај пут, каже Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...