Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије отворио Научни скуп у НБС WWW.SLOVOLJUBVE.COM Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је данас, 16. јануара 2024. године, једнодневни Научни скуп "Српски идентитет, српски језик и Закон о родној... Радио Слово љубве 107,3 MHz WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве

Владика Теодосије: Присвајају наше цркве да би на њима градили свој идентитет мај 22, 2021 Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања. “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе. Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих. “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије. Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”. “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика. Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина. “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије. Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину. “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић. Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача. Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе. “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић. Извор: РТС

Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време. Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена? О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер. Извор: РТС View full Странице

У оквиру циклуса предавања Разговори о вери која се сваке недеље одржавају у конаку Капеле Свете Петке на Калемегдану, 14. октобра 2018. године предавање под називом "Од мита до науке - место и идентитет теологије данас" одржао је Велибор Мартиновић. Какво је место и какав је индентитет теологије у савременој констелацији научних и хуманистичких дисциплина? Какав је међусобан однос духовних и природних наука? Да ли је теологија онтичка наука (једна од регионалних)? Треба ли теологија “слушкиње” или мора да почне да са пуном пажњом обраћа пажњу на ставове и закључке других наука?! Каква је друштвена одговорност теолошког дискурса данас и какав је њен задатак у мисији ad intra. View full Странице

Свако људско биће припада некој конкретној заједници (породици, друштву, народу) која постоји прије његове одлуке да јој припада и чији захтјев за очувањем идентитета (наиме интегритета, као способности самоодржања) претходи сваком образлагању. Заједница није само природно стање већ и једна нормативна структура, у којој индивидуе могу да постоје као личности. Крајње исходиште нормативне структуре је категорија светог (оно што се у заједници доживљава као свето). Тако и нација није (не би требало да буде) тек неко природно стање, већ заједница која је нормативно (вриједносно) структурисана под видом категорије светог. Због тога свако налази довољно разлога да воли свој народ. Вољети свој народ значи осјећати понос због великих људи у свом народу и њихових подвига којима се потврђује нормативна структура. Наравно, ако имамо привилегију да се поносимо нашим великанима (у историји, вјери, науци, култури, спорту), онда морамо бити у стању да осјећамо и стид због оних који својим поступцима нарушавају нормативну структуру народа коме припадамо. Јер способност за понос и стид треба да је јединствена, као што су јединствене слобода и одговорност. Онда вољети свој народ значи настојати да и ријечју и дјелом потврђујемо у нашим конкретним животима ону потенцијално универзалну нормативну (вриједносну) структуру којом заједница којој припадамо одређује своје постојање и тиме дефинише себе. То је саставни дио саморазумљиве борбе за признање и права на самоодређење једног народа, наиме права да сами слободно постављамо сврхе свог постојања и дјелања. Аутошовинизам Међутим, постоје данас међу Србима и они који исказују мржњу и презир према српском народу (коме и сами ипак припадају, мада очито против своје воље). Ова самомржња, која се огледа у вриједносно негативним предрасудама, презиру и нетолеранцији према сопственом народу, која се противи елементарном осјећању и потреби самопоштовања и достојанства (што укључује и припадност заједници) – добила је назив аутошовинизам. То је облик самонегације, наиме настојање да се сопствени идентитет изведе и представи из става непријатеља, што резултује вриједносно негативним и стигматизацијом проблематизованим идентитетом, наиме порекнутим (негираним) тј. разореним идентитетом. То није самомржња услед стида због злих поступака других припадника исте заједнице, нити је то самосвијест о кривици и гријеху заједнице којој припадамо: то није покајање, јер покајање није самомржња и губитак достојанства, већ начин да се поново задобије гријехом нарушено достојанство и људскост. У овој самомржњи нема ничег васпитног, јер одсуствују самоваспитање и брига за другог. Аутошовиниста себи неосновано приписује једну чудну ексклузивност: да је управо он тај повлашћени и узвишени изузетак који увиђа нискост сопственог народа коме пориче људскост и приписује зле особине и тако актере насиља и зла над сопственим народом ослобађа кривице и одговорности, јер се насиље и зло оправдавају тобожњим есенцијалистичким особинама жртве и постају ствар њене ништавности, тј. самоскривљености и самоповређивања. Аутошовинизам је первертовани расизам. Као такав, аутошовинизам је симптом колонијалног стања у ком се предузима експлоатација и девастација једног народа и простора (простора – јер се у таквом стању не може у озбиљном смислу говорити о држави). Социјална феноменологија аутошовинизма је комплексна, па се он може посматрати са становишта социјалне психологије односно психопатологије, но свакако и са становишта друштвених интереса, као феномен социјалне онтологије, наиме социјалне структуре, када може да се ради чак и о системском аутошовинизму, а не само о аутошовинистичком маниризму ексклузивног самопредстављања. Системски аутошовинизам указује на структуре моћи које изневјеравање (издају) друштвених интереса представљају као успјех суочења друштва са собом, са својим прљавим лицем, а они који су наводно у стању да се издигну и своје увиде другима наметну заправо би били патриоти. Када репрезентује друштвени интерес, онда аутошовинизам треба третирати функционалистички. Управо због тога што треба да буде социјално функционалан – аутошовинизам се користи техником стигматизације и дискурзивним насиљем (семантичком и реторичком агресијом и терором). Стигматизација и семантичко поробљавање Дискурсом као насиљем, иза ког стоји реална моћ са врло стварним интересима, прописује се идентитет оних над којима се као над својим власништвом успоставља социјална (а по могућности и политичка и војна) контрола. Функција стереотипа, који се уобичајено производе техником лоше генерализације и злонамјерним редукционистичким објашњењима, јесте да дјелују као семантичко заробљеништво унутар ког се може добити условно признање тек кад се призна прече право власницима и чуварима овог семантичког затвора. Стереотипи у јавном дискурсу чине сувишним свако доказивање и расуђивање, а кад иза њих стану научне институције онда такви стереотипи са псеудонаучном овјером имају обавезујући карактер, упркос томе што стереотипи о читавом једном народу или становништву једне регије дакако представљају неосновано супстанцијализовање којим се пориче постојање разлика и уопште конкретних појединачних људских бића, што је и неистинито и неправедно. Наравно, да би стереотипи имали снагу важења треба да буду саображени владајућим вриједностима и подржани од стране владајућих структура и медија. Интерес медијских произвођача јавне (и дневне) истине условљен је интересом владајуће политике, и то је само примјер зависности јавног дискурса од политике. Један од циљаних ефеката стигматизовања је да се изазове криза идентитета тако што се код жигосаног производе страх и сумња у себе, незадовољство собом, осјећање унесрећености и недостојности. Стигматизовањем се производи и одабраном „другом“ намеће кривица као средство овладавања, и то с циљем да жигосани прихвати и интериоризује кривицу за коју је задужен: тада је дужан да искаже спасоносну формулу покајничког признања сопствене кривице (mea culpa, mea maxima culpa!). „Излаз“ из овог неподношљивог стања тражи се у бјекству од идентитета, у жељи и чак жудњи да се буде други, и то такав други саображен пројекцији оног ко има моћ да влада семантичким пољем јавног жигосања. Страх од погледа другог превладава се тако што се сопствени изглед прилагођава жељи другог. Ова психолошка, социјална и политичка мимикрија је неопходна припрема за нову улогу. Кад је идентитет негиран и испражњен, кад је топос његовог пребивалишта напуштен, онда овај празан простор попуњава други, онда се догађа да како човјек тако и група људи свој идентитет обликује по жељи другог, што се узима као дефинитивно признање да су жигосање и кривица додијељени правом објекту. Тада „стари“ (негирани и напуштени) идентитет као „прави“ идентитет постаје ако не једина а оно главна сметња „новом“. Отуда једно чудно стање сталне потребе да се буде други, да се губи аутохтоност а стиче хетерохтоност, да се на неподношљиву стигму реагује тако што ће се карактеристике туђег идентитета користити као серум за имунолошки одговор на кризу сопственог идентитета: такво стање слабости могли бисмо назвати хетерофилија. (Нешто сасвим различито је природно човјеково својство да свој динамички идентитет конституише и реализује у слободној комуникацији с другим.) Кад се одабраном објекту прилијепи вриједносно негативна и семантички јака етикета, онда она когнитивно дјелује тако да се у доживљају тог објекта игнорише стварност. Тада језик дјелује као средство насиља, етикета као вербална омча. Принудити стигматизованог да ћути – то је потребно да би други могли да говоре не само о њему него и у његово име. Управо је због тога важна анализа дискурса стигматизације који се производи са становишта моћи да би се легитимисало овладавање другим, важна је феноменологија „другости“ којом се стигматизовани конструише као „туђи“ и „страни“ безлични објект знања, наиме важно је то због тога да би стигматизовани повратио право да говори у своје име, и уопште да говори, да одлучује о свом идентитету. Неподношљиви притисак стигме и пројектоване кривице подстиче саморазумијевање из жеље другог, одрицање од идентитета, одрицање од припадности и спремност на промјену идентитета. Представе о другом говоре и о ономе ко их ствара. Презриви поглед на другог открива физиологију колонијалног и расистичког ока. Колонизатор, наиме онај ко хоће да успостави своју доминацију, веома воли да се представи као цивилизатор. И док расиста „другог“ презире немилосрдно до поништења, дотле цивилизатор великодушно позива „другог“ да постане људско биће и изједначи се с њим, али тако што ће сâм поништити себе, саобразити се његовој жељи и прихватити улогу објекта доминације. У колонијалном дискурсу колонизовани је урођеник а колонизатор је његов цивилизатор, па тако доминација (а она се увијек успоставља ради неке конкретне добити) има морално покриће: онај „други“ је дивљак, и као дивљак налази се изван сфере морала, па онда може/треба да буде истиснут и из сфере права: то је етички и јуридички селективизам по ком се моралне и правне норме не примјењују на нижу врсту људи а „цивилизовани“ ослобађају одговорности за оно што се догађа „нецивилизованима“. Кад је онај „други“ конструисан као „страни“ и „туђи“ онда је комуникација с њим начелно онемогућена, – онда се овом изабраном објекту доминације приписују вриједносно негативне дескрипције, које своју снагу важења постижу и(ли) насиљем и(ли) манипулацијом, и истовремено му се сужава (или укида) могућност да се од њих брани. Наравно, човјек који се брани од доминације не треба да буде заинтересован за то да ли је онај ко хоће да га потчини „цивилизован“ или не (тај свакако угрожава слободу као темељну вриједност цивилизације), него треба да брине како да не постане објект доминације. Бранити слободу и одговорност и супротставити се насиљу – управо је то услов и потврда цивилизованости. Национални идентитет О нацији и национализму код нас се предуго говори углавном идеолошко-политикантски, па отуд и квазинаучно (квазитеоријски), као да је требало да се на то навикнемо. Ми ни сада ‒ када се над нама јавно и дрско демонстрирају тзв. „национални интереси“ разних држава и нација ‒ нисмо довољно способни да формулишемо сопствени национални интерес, па тако ни савремени национални идентитет. Самосвјесни национални идентитет чини једну заједницу способном да одлучује и дјела, да изграђује политичко јединство неопходно за функционисање друштва и државе. Наравно, важна је сврха тог јединства, а неважно је да ли се оно препознаје као национално. Поготово је неважно то што је ‘нација’ тобоже „предполитичка категорија“ (а притом је однекуд тако политички дјелатна!). Када су чланови једне националне заједнице биолошки угрожени управо због припадности тој националној заједници, онда они очекују да у националној заједници нађу заштиту и стога имају осјећање посебне обавезе према ‘нацији’. Нарочито ако држава или не постоји или није у стању и расположењу да обавља своју основну функцију: да штити интересе својих држављана. Тада постаје чак интуитивно јасно да је национални идентитет заправо интегритет једног народа, наиме систем његовог општег самоодржања, као што је то идентитет личности сваког од нас. Национализам је, између осталог, одговор на потребу за идентитетом. Природно је што је та потреба јака када желимо да се супротставимо националној и државној дезинтеграцији. Национални идентитет се не смије заборавити, насупрот колективизму (комунистичком, нацистичком, шовинистичком) и индивидуализму (либералистичком, глобалистичком). Нестанак националног памћења везан је за губитак способности да се уважавају вриједности које су нам традиране и које представљају моралну подлогу из које црпимо снагу важења нормативне сфере. Упркос томе што се тврди да учествовање у модерној цивилизацији наводно претпоставља ковертовање или музејско депоновање сопствене традиције, да су културна, научно-техничка и политичка свијест постале планетарне, и више нису националне. У преломним историјским моментима национално осјећање може да буде херменеутички услов да се разумије стварност. А посебан је парадокс (или обмана) што се за национализам оптужује један народ који очигледно није имао снаге да се елементарно интегрише, ‒ који за читав миленијум писмености није успио ни да учи слова коначно из једног буквара! Историјска одговорност И личност и одговорност претпостављају заједницу. Одговорност је лична одговорност у заједници. Лична (тј. личносна) не значи индивидуална, која би онда била супротстављена колективној одговорности. Не само да колективна одговорност не мора нужно да укида индивидуалну и обрнуто (зашто би оне биле неспојиве?), него ће прије бити да су индивидуална и колективна одговорност у односу омогућавајуће интерференције. Наиме, ако је заједница претпоставка и личности и одговорности онда је колективна одговорност саморазумљива и егзистенцијално ситуирана у сваком члану заједнице (није изведена никаквим поопштавањем). Ми дјеламо одговорно јер имамо свијест да припадамо једној конкретној заједници која постоји прије наше одлуке да јој припадамо и чији захтјев за очувањем идентитета претходи сваком образлагању. Егзистенцијална ситуираност колективне одговорности нарочито долази до изражаја у историјској одговорности, која је посебан случај (и личне и колективне) ситуационе одговорности. Као припадници једне конкретне историјске заједнице имамо историјску одговорност и синхроно као одговорност у нашем историјском времену (или: за наше историјско вријеме) и дијахроно као трансгенерацијску одговорност за поступке припадника те заједнице у минулим временима. Ако жели да задржи и свјесно изграђује свој идентитет, свака заједница мора да чува историјску одговорност, да је заштити бар моралном ако не и правном институционализацијом. И пред нама самима и пред другима одговорни смо због поступака претходних генерација у смислу да имамо чврсту моралну (и правну?) обавезу да и другима и нама самима отклонимо или ублажимо дјелатне последице тих поступака, и то слично као што у праву и објективна одговорност (одговорност без кривице) и субјективна одговорност (одговорност по основу кривице) једнако производе обавезу да се надокнади штета. Ослободити било себе било другог ове обавезе засноване на историјској одговорности значило би приграбити за себе неприпадајућу привилегију (вишак компетенције) да се пресијече узрочно-последични ланац историјског догађања да бисмо себе или другог ослободили одговорности за историјски дјелатне последице штетних поступака претходника, наиме да бисмо одговорног ослободили обавезе да надокнади штету. Онај ко наслиједи имовину својих родитеља не може да се одрекне њихових дугова. А онај ко нас убјеђује да се „окренемо будућности“ и да се „ослободимо историје“ можда хоће да нас превари да не би морао да нам надокнади штету. Због тога је важно да се институционално заштити историјска одговорност, макар у колективном духу једног народа, бар да не би долазило до тога да за догађаје погубне по једну заједницу (дакле и по појединце) нема чак никаквог осјећања одговорности. ‒ Морамо стално изграђивати сензибилитет за сопствену историју, што значи одговоран (само)критички однос према историјској прошлости као дио историјске самосвијести. Наравно, колективна одговорност не смије да служи за бјекство од одговорности у смислу да се у њој тражи очишћење од индивидуалне одговорности; колективна одговорност као спремност да прихватимо одговорност за поступке заједнице којој припадамо јесте дакле један вид прихватања одговорности за поступке другог а да се тиме тај други дакако не ослобађа од одговорности. Међутим, проблем је како да утемељимо историјску одговорност (и такође једну етику историјске одговорности) кад је историја изгубила свој супстанцијални карактер, кад се више не говори о Смислу Историје. Поред свијести да припадамо једној историјској заједници и да је наша одговорност трансгенерацијска, поред свијести о моралном јединству историјског времена ког се не можемо одрећи, основа једне савремене историјске одговорности могла би да буде у солидарности ради очувања увијек изнова проблематизованог достојанства и самопоштовања Личности. Осим тога, ми смо пред проблемом како установити одговорност у сфери политичког живота кад је она страховито посредована: између оних који доносе одлуке и оних који су тим одлукама погођени постављена је не само „демократска“ или демократска процедура избора као техника присвајања власти него и, с друге стране, читав Минотаурусов лавиринт који настањују његови институционални и неинституционални потомци. Какве су наше моћи и могућности рационалног одлучивања ако су могућности и моћи манипулације такорећи неограничене, ако је таква моћ медија, ако се јавно мњење индукује, ако постоји монопол на информације, ако се ‘стварност’ производи по поруџбини, ако је она виртуелна и фикционализована (наравно: и функционализована), ако су истина и правда постале однос снага? Перспективизам Историјска одговорност налаже да се у конкретној ситуацији има своје становиште, сопствена перспектива као оријентација у простору и времену. Уопште узев, да би се оријентисао у простору и времену човјек себи гради менталну (когнитивну) мапу стварности; наше представе стварности су утолико функционалне, оне су сврховите. Овај перспективизам не значи остајање у својим провинцијалним ставовима (у затвореном и некомуникабилном идентитету), нити препуштање себе некој наводно угодној интегришућој општости о чијем контексту смисла уопште не одлучујемо (бити интегрисан у Европску Унију предочава се као бити прикључен на инфузију у неком сигурном инкубатору). Перспективизам подразумијева вољу и способност да се сопствено становиште учини релевантним, да се своја перспектива универзализује, наиме учини таквом да је и други „мора“ узети у обзир. Перспективизам је усмјерен и према прошлости и према будућности. То међутим нипошто није заробљеност прошлим, дјеловање које је условљено искључиво оним прошлим, па је утолико нужност и нужда, а не слобода и одговорност стварања новог. (Доста тога у српској политичкој историји изнуђено је ратовима и удесима, поплавама и пожарима.) Наравно, у историји постоје објективна стања ствари и чињенице као ограничења субјективног хтијења. Искусили смо више пута да значење наших историјских поступака (њихова „исправност“) зависи од глобалног контекста моћи који од нас не зависи, од контекста моћи у ком се често рат прво добије па онда почне, у ком се рат обавезно заврши миром а не правдом. Но постоје и субјективна стања и хтијења која нам отварају могућност да прошлост учинимо нашом традицијом и историјом. Уосталом, имамо право на наш смисао историје. Увијек се уствари ради о нашем разумијевању и објашњавању „историјских чињеница“; историјско разумијевање и објашњење пројектујемо у саме чињенице ‒ да би чињенице за нас имале смисла. Отуда могућност да се историјска стварност производи а не да се једноставно тек затиче. Перспективистички приступ историји открива онај нама важан смисао историје који би нам иначе остао недоступан. Нема „објективне“ историје, не зато што желимо да је нема, већ зато што је то начелно немогућно. Одатле нипошто не происходи релативизам и необавезност, будући да историјско знање мора бити подложно интерсубјективном испитивању и нормативној рефлексији, али такође мора производити смисао унутар заједнице. И мора нам омогућити да у прошлости сагледамо поријекло наше будућности. Перспективизам такође подразумијева дјеловање из циљева пројектованих у будућност, у складу са сврхама којима се тежи. У том смислу само човјек има перспективу и хоризонт. Имати перспективу значи имати своје становиште, а то претпоставља право на идентитет. Право на перспективу је унеколико што и право на живот. Један дио српске политичке и интелектуалне елите (или они који заузимају мјесто елите) још увијек упорно његује „дух самопорицања“ и хетерофилије. И као да би пред њима требало да се правдају они који сматрају да треба да заступамо сопствено, српско становиште у политици, економији и култури. Ово наше убјеђивање нас самих да имамо право на своју перспективу један је од разлога што српско становиште још увијек није довољно садржински одређено и популарисано. Треба дакле прећи на утврђивање циљева и средстава српског становишта, на осмишљавање његове структуре и динамике, на залагање за релевантност и перспективност српског становишта. Кључни проблем српског народа у последњих двјесто година је држава, и зато је питање државе постало национални идеал. Улога државе је да становништву на одређеној територији обезбиједи мир, правду и просперитет. Уз стабилан демократски политички поредак и паметно коришћење ресурса и произведених добара, држава би морала да брине превасходно о здрављу и образовању становништва. Образовање би требало да задовољи потребу заједнице: (а) да промишљено (ре)продукује свој друштвени и духовни идентитет сходно вриједностима и нормама те заједнице и циљевима људског знања и хтијења (овај аспект стоји пред изазовом универзализације, што не смије бити схваћено апстрактно, јер смисао вриједности и норми је у њиховом конкретном важењу); (б) да промишљено (ре)продукује свој привредни и безбједносни интегритет сходно економским и популационим потребама и могућностима заједнице (овај аспект стоји пред изазовом конкретизације, што не смије бити схваћено фрагментарно, јер су интереси друштва као комплексне заједнице организмички испреплетени и међузависни). Статус не само политичких него и културно-образовних, правних и здравствених институција ‒ представља неку врсту аутобиографије сваког друштва. Уколико је једно друштво у стању да изгради нормативну структуру (која у крајњем исходи из категорије светог) онда вриједносни систем тог друштва елиминише могућност аутошовинизма и аутостигматизације. Онда је елиминисана потреба да од неке инстанције моћи (и то непријатељске) тражимо потврду и сврху свог постојања, увјерење да смо људска бића. Онда слободно и одговорно постојимо у историји. Извор: Теологија.нет View full Странице

Неке теме и расправе на форуму су ме потакле на размишљање о томе како градимо и како изражавамо лични идентитет? Ова тема би била прилика да се на нешто конкретнији начин упознамо али и да спонтано направимо једно мало истраживање о томе какву заједницу, а преко приче о личном идентитету, заправо, хоћемо да изградимо. Дакле, како изражавате лични идентитет?

Већ је Књига над књигама дефинисала однос језика и идентитета. У Књизи постања (19, 20) пише да је Бог поверио Адама да надене имена свим живим бићима. Тиме Адам није само настављао дело Господње, него је такође стварао и себе – изнутра и поново. Кроз постепено савладавање језика јачао је своје когнитивне способности и градио духовни пејзаж. Тако и ми када долазимо на свет. Језик, онај први, уз помоћ ког упознајемо свет који нас окружује, уједно постаје градивни материјал за исцртавање сопствених менталних мапа. Тај језик, матерњи или очински, свеједно – језик блиских људи свакако, јесте језик кроз који смо прогледали и који постаје нераскидиви део нашег бића, иманентан у свим нашим когнитивним, психичким, духовним, менталним, интелектуалним и свим другим унутрашњим сферама; кóд, матрица којом касније у животу дешифрујемо спољашње импулсе. У тај језик уткана је колективна свест низа наших предака. Садржи талог њиховог искуства, конотације које су вековима надограђиване, кондензоване радости, напоре, очај и наду. У том језику налазе се специфичне семантичке нијансе, идиоми који чине разумљиви или само наслућени део говора. Идентитет није фиксна категорија. Не тврдим, стога, да нас не одређују и остали језици које боље или слабије научимо касније у животу, али се оно ново лепи на нас само споља као нови снег на снежну грудву, док оно исконско и архетипско остаје у нама заувек заробљено. У регресивној фази живота, када стечено почне да отпада, најпре се губи спољашњи слој, постепено све до најдубљих стуктура. Тако је матерњи језик налик временској капсули у којој трајно остаје похрањена наша људска бит. Мирча Елијаде је рекао да без обзира “колико иначе слободан био, човек заувек остаје роб својих архетипских интуција”, матерњи језик је један од њих. Наравно, постоје билингисти који немају само један унутрашњи језик. Они из искуства тврде да када мисле на неком језику, да тај језик до неке мере мисли за њих. Наиме, сваки језик представља збир специфичних погледа на свет, исте речи имају друго значење, другачији садржај сосировског знака. Од очигледног: да ћете месец другачије замишљати ако је у вашем језику мушког, а другачије ако је женског рода, па све до сложених флуидних појава, које се у сваком појединцу другачије разлију. Када се изражавамо на страном језику, осећа се у њему одјек матерњег, не само на нивоу структуралном и граматичком, него и на логичком нивоу. Језик је градивни материјал књижевности, његова цигла и малтер, али оно што држи грађевину у жељеном облику, њена статика, јесте идентитет. Идентитет је као магнетно поље које нас држи у исправном и усправном стању а када артикулишемо мисао, идентитет је тај који одређује све оно што није изговорено а јесте изречено. Однос између језика, књижевности и идентитета је сложен и узајамно условљен. С једне стране језик одређује идентитет књижевности, а с друге стране књижевност је уз помоћу језика формирала национални идентитет. Књижевност је одиграла важну улогу, на пример, у процесима стварања модерних народа који су се одиграли у 18. веку. Да би се један народ формирао, било је потребно да се сви припадници између себе добро разумеју у смислу коришћења једне језичке норме. Књижевност је важна јер се њоме кодификује књижевни језик. Захваљујући томе, у то време писци су добили истакнуто место у друштву а књижевност је попримила интегративну функцију – књижевници су били саставни део великог идеолошког пројекта – формирања народа и постали су народни трибуни. У виду фикције осветљавали су поједине друштвене процесе и дубљим смислом обезбеђивали су своју националну и језичку заједницу, проналазили су разлоге њеног постојања, изговарали дијагнозе, тумачили последице… Аналогно то важи и за формирање националних мањина. На пример, у Војводини после Првог светског рата (исти процеси наставили су се и после Другог светског рата), када су се припадници бројних националних заједница нашли одсечени од својих матичних држава (пре свега Словаци, Мађари, Румуни и Русини), почели су да граде своје сопствене аутохтоне књижевне контексте. Друштвени положај њихових писаца био је тада истакнут јер су суделовали у стандардизовању језика и идеолошком пројекту формирања посебних културних и књижевних контекста. Тако су, не само географски простор, фолклорне специфичности, посебна варијанта језика обележеног међујезичком интерференцијом и локалним колоритом панонске равнице, него такође и књижевност стварана на овом језику, постали интегративни елеменат у формирању једног посебног идентитета, који је заправо варијант већег националног идентитета. На основу тога сматрамо да је књижевност одиграла значајну улогу у формирању или другим речима у културном диференцирању националних заједница – националних мањина у Војводини, пошто јој је било поверено идеолошко преваспитавање припадника заједнице и обезбеђивање помоћи у формирању потпуно новог ентитета. Питање идентитета у последње време је изузетно важно. Један од упадљивих разлога за тако нарастујућу свест јесте процес интернационализације, који стоји у вези са политичким процесима, као и са свеприсутном технологизацијом света и променама у свим друштвима које су се услед тога десиле. Појам идентитета спада међу кључне проблеме књижевности и у својим делима њиме су се бавили бројни писци. Писање је добар начин потраге за идентитом, како личног тако и оних других. Уједно, то је појам који за себе везује мноштво стереотипа и табуа а задатак књижевности би требало да буде да их руши, а не да их јача. Барем оне добре. Књижевност која сарађује са стереотипизацијом је пут ка кичу. Идентитет најчешће тематизују писци који се налазе на граничним позицијама – међукњижевним или поликњижевним (односно међуконтекстуалним или поликонтекстуалним). У либералнијим грађанским друштвима су разноврснији, у тоталитарним друштвима овај плуралитет тежи да се редукује. Постоји безброј дефиниција појма идентитет а, свеједно, као да је остао недефинисан до краја. У сваком случају, разумемо га као несводиву, комплексну и динамичну појаву. Границе културе и културни простор се данас више не поклапа са међама етничког и језичког простора, зато кад кажем идентитет, не мислим (само) на национални, мислим на језички, културни, професионални, лични… За потребе ове рефлексије идентитет разумемо као ‘оно што јесам’. А шта је онда губитак идентитета? Вероватно није, како се данас популарно (и површно) сматра, помодно коришћења туђица у исказу или неупражњавање одређених верских или етнофолклорних обреда, пошто су све те категорије само појавног карактера и не тичу наше бити. Ниновац Владимир Пиштало, који и сам већ више деценија живи и ради у Америци, а у свом научном и књижевном делу бавио се питањем идентитета, конкретно идентитетом српских исељеника у Америку, помало шаљиво каже да су по том питању људи параноични јер: “идентитет није стаклени кликер и не може се изгубити.“ Код себе примећује да је одлазак у иностранство учврстио његов идентитет (првенствено језик), страно окужење му је помогло да се матерњи језик прочисти и врати сам себи. Сматрамо да је губитак идентитета егзистенцијално осећање пропасти изазвано рушењем традиционалне аксиологије. Другим речима, субјекат упада у стање у коме се тешко сналази, често апсурдно, при чему долази до поремећаја основних вредности. Из стања сигурности, топлине, блискости, прелази у другу крајност, у ситуацију која подразумева одсуство свих наведених атрибута. Губитак идентитета је за човека критична, чак кобна појава јер је и потреба за идентитетом код људи витална и егзистенцијална, и није само као спознајна, интелектуална категорија. Људи имају подсвесну потребу да припадају, зато што теже да се наслоне на нешто веће и трајније од себе самог, а све то да би лакше поднели пораз временске димензије и пролазности, а можда и због тога да прећутно себи испричају бајку о вечном трајању. Отуда имају успех национални митови који у себи носе елементе супериорности и божанског, а који немају рационалну димензију. Митови црпе виталну снагу из страха субјекта од танатосове сенке. Однос колективног и личног идентитета може бити разнолик. С једне стране први одређује други, али само делимично. Мера у којој ће се садржај првог и другог поклапати зависи од односа поједница према том континуитету – хоће ли се код нега појавити вољна одступања или свесна идентификација. У вези са тим постоје одређене задате личне реакције. Зависи на шта нас терају. Ако смо принуђени на митски континуитет, ми реагујемо променом и побуном, али ако нас терају на потпуни дисконтинуитет, реагујемо ткањем паукових мрежа према својим прецима. Управо ова врста задатих реакција појашњава тежњу за космополитским у затвореним срединама, а с друге стране носталгична осећања исељеника или код књижевника у дијаспори потребу непрекидног одржавања физичких или духовних контаката са завичајем и јавне присутности, чак аспирацију да остану активни чиниоци у културном процесу. Политички дисиденти, писци у егзилу и сви они којима је то било онемогућено, доживљали су дубоку трауму изопштења. Као што рекох, идентитети су разни и овај појам се не прекрива са појмом национална припадност. Како каже Давид Албахари: “Најсмешнија су ми страховања за чистоћу идентитета. Насилно очишћен идентитет постаје, у ствари, своја негација. ‘Прљави’ идентитет је оно што бих најпре одабрао. (…) Ја се много боље осећам као канадско-српско-јеврејски писац, него као само једно од та три појединчано.” Либанац који живи у Француској Амин Малуф у књизи “У име идентитета” овако одговара на питање: “Оно то мене чини ониме што јесам и ничим другим, јесте чињеница да се налазим између две земље, два или три језика, више културних традиција. Управо то одређује мој идентитет. Да ли бих ја био ја, да одсечем један свој део?” Као посебну категорију можемо сматрати идентитет наднационални, а притом и даље етнички, који има одређеног прагматичног смисла. Типичан пример за то је југословенски идентитет. То је, вероватно, најбољи пример нације која је прво контруисана а затим деконструисана и то у току мање од сто година. У Југославији је према попису становништва из 1971. године било миллион и триста хиљада Југословена, а при том грађани нису охрабривани да се тако изјашњавају. Такав идентитет имао је Данило Киш, стално је осећао “узнемиравајућу различитост” и грчевито се борио да не буде обележен под било којим националним идентитетом. А опет, његова борба била је узалудна, јер вероватно и данас свако прво помисли да је он јеврејски писац. То је зато што идентитет не стварамо само ми сами, већ га за нас често формирају и други. Чувена је Кишова полемика која се покренула око дела Гробница за Бориса Давидовича са традиционалистима који су га “читали” кроз призму своје аксиологије. Његов отац је био Јеврејин, тако да он није тек тако могао да себе прогласи припадником неке друге етничке заједице – чијем друштву и култури јесте де факто припао, слично као и раније поменути Давид Албахари. Југословенство је у његовом случају ефикасно прагматично решење. Као и у многим другим случајевима. На пример, код Владимира Арсенијевића који каже да је за њега губитак југословенског идентитета био поражавајући. Тврди о њему да је то “идентитет виши и племенитији и мање обавезујући од етничких и националних.” Можемо да претпоставимо да су овакви ставови и код једног и код другог последица траума које су проживљавали због искуства жигосања заснованог на ксенофобији средине према њиховом различитом пореклу. Миљенко Јерговић пише: “Ми нисмо само оно што мислимо да јесмо, него смо (што у тренуцима кризе бива много важње) оно што други мисле да ми јесмо. Кључ идентитета није једноставан. Ништа тако добро о томе не сведочи као искуство Холокауста. Нису нацисти и њихови савезници (…) поморили шест милијуна људи који су се осјећали Јеврејима, него су једног за другим, појединачно (…) поубијали шест милијуна оних које су они сматрали Јеврејима.” Он сматра да је за причу о идентитету далеко важније то што други мисле да јесмо и наводи пример недавне избегличке кризе и ксенофобичних реакција Европе на долазак миграната. Словачки писац Мартин Касарда се са овим ставом слаже кад пише: “Странци су за нас сви једнако страни, изнијансирани однос имамо само према себи.” Цветан Тодоров је такође писао о томе у књизи “Страх од варвара” и каже да је страх од страног малтене архетипски и атавистички. Идентитет је категорија која се успоставља конфронтацијом са различитим. У својој касној франкофоној фази Милан Кундера написао је кратак роман “Идентитет”. Пошто је ова реч у свим европским језицима слична, почели су да му стижу примерци преведених издања са лако препознатљивим насловом. Међутим, исландско издање имало је наслов који ни по чему није личио на остале. Кундери су затим, како је испричао, објаснили да у исландском језику не постоји реч аналогна нашој речи “идентитет”. Немам потврду да је то заиста тако, али има логике да буде. Језик који настаје на малом острву далеко од свега нема потребу за речју која служи да се подвуче разлика. Дакле, идентитет је често начин да кажемо шта нисмо, него начин да кажемо шта јесмо. На пример, након балканских ратова деведесетих и распада заједничке државе, интензивно су се регенерисали национални идентитети: хрватски, бошњачки и црногорски су се махом заснивали на ограђивању од српског, на подвлачењу разлике, док је у Србији било популарно ограђивати се од југословенског идентитета. У прилог тези да матерњим језиком изражавамо најбројнија семантичка значења – што је најприсутније у поезији и белетристици уопште – сведочи искуство писаца који живе и пишу ван свог изворног контекста. Релативно лако прелазе на други језик у свакодневној комуникацији, пишу на њему своја научна дела или публицистичке текстове, али материјал од ког граде своје књижевно дело остаје матерњи језик. Случајеви попут Владимира Набокова су изузетак. Могу као примере да вам наведем писце са којима сам сарађивала на настанку књиге Имигранти у Вавилонској кули а која представља збирку 14 разговора о идентитету са реномираним српским и словачким књижевницима. На пример, Звонко Танески дуги низ година живи у Словачкој, лингвиста је по струци и предаје словачки језик на универзитету у Нитри и Братислави, али поезију и даље пише на македонском. Словачки писац Душан Шимко, дисиденат од 1968. године од када живи у Швајцарској, такође је универзитетски професор, као и публициста који своје текстове објављује у угледним швајцарским и немачким листовима, али његово прозно дело припада словачком књижевном контексту, јер пише искључиво на овом језику и тематизује словачке прилике. Ту је већ поменути Владимир Пиштало или српско-британска књижевница Весна Голдсворти, такође универзитетска професорка, која се у чак четири књиге бавила темом идентитета, међу којима се налази и “Измишљање руританије”, један од најпревођенијег факултетског уџбеника у ком пише о “спољашњем идентитету” Балкана у западној књижевности и филму – или о томе како Балкан виде на Западу. Књиге пише на енглеском језику, такође и научна, културолошка дела и романе. Енглески је врло вероватно сад већ њен доминантан језик, далеко доминантнији у поређењу са претходна два случаја. Једино је књигу поезије “Солунски анђео” писала, како каже, двојезично – на неки начин преводила је себе на енглески језик. Ова унутрашња обсервација кроз призму два језика је за њу била толико неочекивано инспиративна, да је направила једночасовну емисију за BBC о томе како језик одређује наш идентитет – како смо на различитим језицима различите особе и колико је тешко најдубља осећања приказати на оном другом језику. Код књижевника проналазимо примере померања личног идентита наспрам идентита њихових предака, али су они најчешће одређени друштвеним факторима, не унутрашњим: На пример, мајка Иве Андрића била је Хрватица, али он себе ње сматрао само хрватским писцем. Он је био југословенски писац. Проблем, који Андрић није доживео, али његово дело јесте, настало је у тренутку, када је нестала Југославија. Срби и Хрвати и Босанци сматрају га својим писцем. Полемике око баштињења ових писаца, односно њиховог дела, ишле су до таквих апсурдних решења да постоји анегдота како је предлагано да се дело Иве Андрића “поздели” тематски, како би једне приче спадале у српски контекст, друге у хрватски а остале у босански. На сву срећу, до овога није дошло. Мајка Шандора Петефија била је Марија Хрузова и није говорила мађарски, била је Словакиња а отац Стеван Петровић био је Србин, што њега није спречило да изникне у једног од највећих мађарских и средњоевропских песника свог доба. Његов културни и језички идентитет био је угарски, у то није имао ни најмање сумње – у средини његовог одрастања угарска култура и мађарски језик били су доминантни а он се са њима идентификовао. Сличан пример, мада у обрнутом језичком правцу, је и српска књижевница мађарског порекла Лаура Барна. Мада Мађарица по рођењу, по језику на ком пише, али и темама које обрађује, традицији на коју се надовезује, у потпуности припада српском књижевном контексту. Лаура Барна каже да је идентитет нешто што се носи као сопствена кожа. А када (ако уопште) размишљамо о сопственој кожи? Можда само при повредама. Даље пише: “Идентитет је лично право на постојање, које је равно мисли – чврсто али нестално. Идентитет је глас трајања предака кроз појединачни тренутни оглас. Неуништиви код лишен могућности избора или надрастања. (…) Идентитет је ван било ког устоличеног закона, осим природног поретка, непопустив пред правилима јер функционише унутарњим логичким и филозофским системом идентификације.” Има и неких радикалнијих или критичкијих схватања промене језичког идентитета, односно језичке асимилације. На пример, Станислав Баранчак каже: “Процес језичке асимилације имигранта, то је у основи ствари насиље да би се све заборавило”. Чеслав Милош је говорио да када се већ обрео у инстранству, писац „не може ипак, а да се не запита шта је са његовом стваралачком способношћу“. Такође је говорио да постоји нека тајанствена веза која спаја јединку са земљом њених предака, с тлом и светлом, звуцима матерњег језика. Извори инспирације, како каже „далеко лакше пресахну ако неко живи у иностранству.“ Тема личног идентитета је данас врло актуелна, зато што се глобализација и савремени начин живота другачије рефлектују унутар човека него традиционална друштва. Лични идентитет у великој мери одређује друштво у ком живи. Савремени начин живота, непрекидно бомбардовање информацијама, фрагментарно вишесмерно комуникацирање на друштевним мрежама, глобалне теме – заправо удељене, али кроз савремене медије привидно елементарно важне по егзистенцију појединца, све се то одразило на унутрашњи свет. Егзистенција и идентитет не могу бити вечито исти и окамењени, пошто стоје у динамичном односу са околностима. Песник, критичар и издавач, Гојко Божовић, писао је у збирци песама Архипелаг о идентитету модерног човека. Кључна окосница ове песничке збирке налази се у самом називу – то је метафора раслојеног, расутог, дисперзивног субјекта. Управо такав идентитет резултат је модерног начина живота. Савремени човек више није резултат једног искуства, јединствене егзистенције у току једног живота. Свако од нас само у једном дану сазна пуно информација, доживи низ догађаја, проживи силне емоције – често врло различите. Стога се у сваком од нас умножава и биће. Када је реч о мултипликацији идентитета, интересантан је књижевни идентитет националних мањина, које управо због тесне повезаности ове три категорије (језика, књижевности и идентитета) имају тројно припадање у књижевне и културне контексте. О тројконтекстуалности је као први писао књижевни теоретичар и критичар Др Михал Харпањ, али су га касније прихватили и други теоретичари. По тој теорији, књижевност националних мањина спада понајпре у контекст матичне културе и језика, затим контексту земље у којој заједница живи а напокон и свом посебном, трећем, аутохтоном контексту. Да тај трећи није идентичан са првим, доказује управо језик који је код националних мањина другачији, по правилу архаичнији, али и јаком интерференцијом са језиком средине деформисан у специфичну матрицу. Питање идентитета је очигледан проблем за сва друштва, као и за припаднике књижевних заједница, изгледа да је оно за писце, читаоце и критичаре део једног институционализованог феномена који повезује њихове активности са ширим колективом. Питање идентитета је такође неодвојиво везано за само проучавање књижевности, за модел „националне књижевности“. Књижевност је раније била много више везана територију него што је то данас, када као део комуникационог процеса барем делимично учествује у трендовима савременог идеала покретљивости. Због тога је постало веома важно питање како литературе (посебно данас) одређују себе у погледу идентитета, и у ком обиму се традиционална начела доводе у питање – а ако се доводе, где зашто и како. Савремена наука (генетика, социологија, семотика, имагологија…) и књижевност најчешће заговарају хибридни (национални) идентитет наспрам тзв. „чистог“. Како каже Слободан Владушић, могуће су две тенденције развоја књижевности у блиској будућности – с једне стране књижевност ће бити економска чињеница она ће се посматрати као роба. То значи да ће писци размишљати пишући своје дела унапред да дела треба да буду погодна за што већи број читалаца. То, наравно, има своје консеквенце на садржај и квалитет у смислу поједностављивања дела, стереотипизацији ликова и радње с једне стране а то такође то значи и то да ако роба треба да се прода, мора да се и рекламира и та књижевност не може да буде критички настојена према оним вредностима који се сугеришу у такозваним мејнстрим медијима, па ће она на неки начин бити књижевност која ће гледати да буде и политички подобна. С друге стране, имаћемо нешто што се зове репрезентативна књижевност која ће затупа одређене социјалне групе које имају одређену политичку самосвест и које ће се на неки начин политички одређивати наспрам осталих група. Тако имате, на пример, постколонијалну књижевност која афирмише хибридни идентитет, дакле идентитет који може да се објасни пластично као особа која са Оријента долази на Запад и у том тренутку има дупли идентитет и човека Запада и Оријента и ту се ствара нека врста преплитања и која се у постколонијалној књижевности афирмише као супериорна у односу на неку врсту хомогеног идентитета, или рецимо националног идентитета. Верујем да долазе неки нови писци који имају наднационални идентитет. Доживели су Еразмус, студирали су у инострантву, немају осећање стеге и принудног борављења нити унутар нити ван граница националног оквира, тиме се ослобађају од комплекса малости и излазе ван граница ових оквира. Али је такође могуће, да ће као реакција на глобализацију и промовисање хибридног идентитета – а све то у светлу друштвено-политичких теденција данас – пробудити се и идеје а самим тим и књижевност која актуализује расну посебност и специфичност националног и да ће ови аутори користити елеменате националног за онеобичавање књижевног израза. Ни једно ни друго није вредност само по себи и дело обе ове групе писаца биће вредно једино ако своја осећања и размишљања изазе на естетски функционалан начин у књижевном тексту. Лично верујем да добра книжевност говори о универзалним темама, да додирује сваког човека где год да живи и било којим језиком да говори и изражава свељудска осећања. Писци треба да пишу на оном језику на ком могу да изразе најпрецизнија значења жељеног исказа, да остану доследни оном свом најдубљем унутрашњем бићу. А добри преводиоци, да поменем и своје колеге, које изузетно ценим, побринуће се да се писци и читаоци између себе добро разумеју. Књижевни преводиоци нису ни машине ни занатлије који мутирају исказ само на површном семантичком нивоу, књижевни преводиоци су уметници који урањају у дух изреченог не преводећи речи, него оно иза њих. Преводиоци су као митска бића из бајки, лучоноше, који воде људе за својим светлом, носе бакљу мисли, пале ватре спознаје. Преносе и продужавају пламен из једног у други дом, из једне у другу културу и по правилу имају хибридни идентитет. Зденка Валент-Белић Извор

Извор:https://www.sanu.ac.rs/GalerijaSANU/GalerijaSANU.aspx?arg=288, Организатор: Галерија Српске академије наука и уметности Народни музеј у Београду и Музеј Српске православне цркве 27. септембар - 12. новембар 2017. СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Има част да Вас позове на свечано отварање изложбе СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ Аутори: дописни члан САНУ Миодраг Марковић и проф. др Драган Војводић Свечана сала САНУ Кнезa Михаила 35, други спрат Среда, 27. септембар, у 19 сати Мултимедијална изложба СРПСКО УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. ИДЕНТИТЕТ, ЗНАЧАЈ, УГРОЖЕНОСТ саздана је из две, вишеструко проблемски повезане основне тематске целине. Прва целина има првенствено задатак да одабраним оригиналним делима и различитим репродукцијама представи особен културни идентитет српског уметничког и духовног наслеђа на Косову и Метохији од 12. до 20. века, произашао из ширих развојних токова наше старе уметности, као одговор на потребе државе и цркве. У том контексту нарочита пажња биће посвећена прегнућу српских ктитора и приложника у стварању и идентитетском профилисању те баштине. Друга изложбена целина намењена је указивању на сталну угроженост и уништавање тог наслеђа, управо због његове јасне идентитетске одређености као нарочитог квалитета. Документовано ће бити представљени дуга историја уништавања и различити облици угрожавања српског уметничког наслеђа на Косову и Метохији, све до данашњих дана. Планирано је да на поменутој изложби, као претежан део експонaта, буду изложени уметнички предмети из збирки Народног музеја у Београду, Музеја примењене уметности, Галерије фресака, Архива САНУ и Музеја СПЦ. У току припреме изложбе врши се темељна конзерваторско-рестаураторска обрада и заштита угрожених икона и богослужбених предмета. С обзиром на лоше стање појединих изузетно значајних уметничких дела, њихова конзервација представља суштински део пројекта. Поводом изложбе у припреми су три пратеће публикације – каталог изложбе и зборник радова (обе на српском и на енглеском језику) и Црква Светог Ђорђа у Речанима код Суве Реке. Цртежи фресака и архитектуре (научна грађа о храму из 14. века, срушеном до темеља 1999). View full Странице

Позивамо вас, да у понедељак, 3. априла 2017. године, у 19 часова, у великој сали парохијског дома Храма Св. Саве на Врачару (Крушедолска 2/А), присуствујете предавању на тему „Српски национални идентитет у новом веку“. О овој теми говориће: доц. др Милош Ковић (Филозофски факултет, Београд) Трибина се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. http://sozbg.rs/dogadjaj/doc-dr-milos-kovic-srpski-nacionalni-identitet-u-novom-veku/ https://www.facebook.com/events/430405547293869