Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'породици'.
Found 32 results
-
Српска Православна Црква обезбедила је породици Иличић кров над главом
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је освештао 25. септембра 2024. године нову кућу за самохраног оца Милорада и његово петоро деце, а материјал за нови дом породице Иличић у Рипњу обезбедило је Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке. Освећењу куће присуствовао је и Преосвећени Епископ топлички г. Петар, координатор Верског добротворног старатељства. – Благодарни смо Богу што нам је дао прилику да призовемо благодат Духа Светог на овај дом молећи се да овај скромни дом увек буде место сабирања, да буде сабориште. Чињеница да смо призвали благодат Духа Светог да сиђе на само на дом него на оне који живе овде показује да знамо и верујемо да човек није само биће које живи о хлебу, тј. да није само материјално биће, него да је и духовно биће и да је позван да чини све што је до њега, да се труди и да улаже честите напоре у складу са Јеванђељем, у складу са вољом Божјом, да учини све што је до њега, а онда Господ својом промисли, својом љубављу, својом благодаћу, налази начина и путева да резултат и исход на крају буде најбољи. Када кажемо најбољи, баш због тога што смо осветили ову кућу, знамо да није најбоље само оно што је споља савршено и добро и знамо да се најбоље не састоји само у опипљивим и видљивим материјалним вредностима, већ је тамо где постоји склад или, боље рећи, где постоји духовни однос и поглед на све, па и на оно што је спољашње и што је материјално – поручио је патријарх Порфирије упутивши очинску поуку Милораду и његовој деци, која нису крила своју радост због новог дома и Патријархове посете: – Чинећи што је до нас и препуштајући Богу да чини оно што Он мисли да је за нас најбоље, ми показујемо да верујемо у Његову реч, да верујемо у Његово Јеванђеље, да верујемо у Цркву Његову, да, једном речју, имамо поверења читавим својим бићем у Бога. Кућа благословена треба да буде сабор, место саборовања у којем је најважније од свега да се негује заједница, да се негују, по вољи Божјој и у складу са Његовим Јеванђељем, међусобни односи оних који живе под истим кровом, јер дом је Црква у малом, место на коме се учимо да волимо Бога читавим својим бићем и да волимо ближњег као самог себе. Они који су наши непосредни ближњи, са којима живимо јесу дар Божји како бисмо могли да се вежбамо у испуњавању заповести Божјих, да практикујемо ту заповест, како бисмо кидајући окове свог самољубља неговали себе као бића љубави, како бисмо превазилазећи самољубље, себичност и егоизам почели да волимо оног који живи поред нас, а онда преко њега постали способни и да препознамо и волимо и друге људе који су изван нашег дома као иконе Божје, као своју браћу, као бића на која нас Бог упућује да их препознамо као своје вечне сапутнике. Зато је важно најпре и пре свега да наш труд буде усмерен не на то да нам буде боље, јер је то релативно. – Само свако за себе зна како је изнутра изграђен, да ли има изнутра истински мир и осећање благодарности у односу на Бога које дарује мир или је сасвим другачије расположење. Примарно је да се трудимо да будемо бољи, а то не можемо сами, не можемо ни без нашег труда, али не можемо без помоћи Божје и не можемо ни једни без других. Са тим мислима и са жељом да и ви који овде живите разумете, а онда и трудите се да будете бољи, како би онда било боље а не обрнуто. Желим вама, свима нама и свим људима добре воље, свима који верују у реч Христову да разумеју и да нам не буде реч Христова само апстракција у нашем животу, него треба да постане наша свакодневница. Нека сте благословени и да Бог да да се што чешће виђамо у овом предивном крају надомак Београда, који би ваљало да буде место у које долазимо да мало испунимо плућа чистим ваздухом, али и да у лепоти природе прочистимо своје мисли и срца. Живели на много година! – закључио је патријарх Порфирије. https://spc.rs/srpska-pravoslavna-crkva-obezbedila-je-porodici-ilicic-krov-nad-glavom/ -
Пре свега, мора се рећи да се човек не рађа са завишћу. Као и самопоштовање, завист се негује. Ово је читав низ такозваних социјалних вештина којима дете учимо од малих ногу. Чим дете научимо да се пореди са другом децом, са другим људима, основа за завист се већ намеће, јер завист је заснована на поређењу и није џабе друштвени концепт. Рекао бих да је завист лична вештина која има друштвену природу, још вероватније породично-друштвену. Породични аспект бих ставио на прво место, јер се у породици учи да се пореди са другима. Такође је веома важно рећи да и такозвана дечја педагогија ствара завист, јер је све изграђено на поређењима. Такозвани васпитачи стално манипулишу поређењима међу децом. Осим тога, постоји огромна културна пракса васпитања деце у такмичарском контексту: ко је први, ко је јачи, ко је бољи, прва награда, друга награда и тако даље. Све ово, наравно, доприноси развоју зависти. На пример, мајка каже својој ћерки: „Погледај Ању. Видиш ли како јој је хаљина чиста? А твој је прљава.” Или: „Погледај своју сестру, она је већ појела сву кашу, а ти? Ако поједеш кашу, ја ћу те волети као и Ању.” Ова псеудопедагогија навикава дете да схвати да однос према њему и његов однос према себи зависе од поређења: колико је оно боље или колико је горе од друге деце или других људи. То нису само неке спољашње, културолошке, идеолошке ствари, већ су то дубока лична поређења која чине буквално виталну позадину за дете, јер мајчина љубав је његов ваздух, она је његово небо, то су руке које га хране. „Ако ме моја мајка не воли, онда ја уопште не постојим“, дете мајчину несклоност доживљава као крај свог живота и постаје зависно од емоционалних веза. Од раног детињства дете постаје зависно од тога колико је боље или лошије од других. Штавише, свако поређење је, наравно, потпуно субјективно, нема објективног мерења. Ако је дечак појео кашу исто тако брзо као и друго дете у вртићу, то уопште не значи да може да тражи потпуно исту љубав од васпитачице као и то дете. Зато што се васпитачица према сваком од њих односи субјективно – једног воли више, другог мање, некога издваја, а, напротив, неког не примећује. А онда сама конкурентност постаје готово недостижна, јер без обзира колико брзо дете поједе кашу, колико јасно пише у своју свеску без мрља, из неког разлога им се можда и даље не свиђа. И веома је застрашујуће за дете да љубав према њему постаје условљена његовим успесима, његовом социјализацијом, његовим интелектуалним развојем. Шта ако он нема способност да нешто уради? Ако из неког разлога не може тако брзо да једе кашу или да веже пертле, ако не може тако уредно и чисто да пише у свеску и памти таблицу множења као неко други у његовом разреду или из његове групе, тада та друга особа заувек постаје за њега личност која је вреднија љубави, значаја и вреди више од њега. Имајте на уму да се завист заснива на самопонижавању. Штавише, основа за ово може бити било шта - то могу бити потпуно несвесне ствари, што се најчешће дешава. Ако ме друга особа понижава речима, поступцима, погледима, ставовима, онда то код мене може изазвати љутњу, љубомору и мржњу и ја могу само да створим завист у свом срцу. Завист се рађа у случајевима када у дубини човекове савести и душе нема довољно чврстих основа за вредност сопствене личности као слике Божије. Постоје тренуци када губи осећај сопствене вредности или заборавља на ту вредност, сумња у њу – свако може имати такве тренутке када греши, када је крив, када је у покајању, када је болестан. У овим тренуцима, када се човек пореди са другим, рађа се завист. Али вештина завидења другоме, односно понижавања себе пред другим, не развија се тек тако. Развија се управо када се осећању сопствене вредности дода вештина поређења себе са другима. „Они ме не воле, али воле њега. Овде ја нисам много значајан, он је значајнији. Ја не учим баш добро, али онај други боље учи.” Ово су два важна разлога за завист – губитак самоперцепције вредности сопственог живота и поређење себе са другима. Друга ствар је да постоји истински врлинско осећање радости према другом. Када је други паметнији од мене, када други уради нешто боље, када могу да се радујем са другим и за другог, онда не настаје завист. Завист се јавља када тражим место које заузима друга особа - можда у срцу моје мајке, или у очима учитељице, или у женском осмеху који није упућен мени итд. Онда се осећам понижено што немам оно што други има. Две заиста ђаволске идеје – једнакост и правда – изазивају завист код људи, већ васпитаних на чисто друштвеним коренима. Морамо бити у стању да признамо да у свету нема правде ни једнакости. Моја лична правда не постоји у свету, у њој има много мојих личних промашаја, свет није устројен онако како ја сањам. Целокупна савремена култура, као и култура свих прича у свету, у великој мери је изграђена на зависти - непрестано се производи идеја о величању оних који су успешнији, богатији, лепши. Замислите када сељани гледају на ТВ-у како живе грађани. Или, на пример, људи неке неразвијене земље гледају како живе богати људи других земаља који су развијенији, напреднији. Култура среће, култура постигнућа и успеха, наравно, рађа снажну друштвену завист. Друштвена завист је извор непомирљивог непријатељства, ратова и многих савремених војних сукоба. У ствари, глобална, фундаментална мржња између цивилизација, на пример, хришћанске цивилизације или западне цивилизације и муслиманске цивилизације, која је углавном изграђена на руралном или номадском начину живота, у великој мери је подстакнута завишћу. Ово је јасно и очигледно. Дакле, завист је ужасан осећај који доводи до огромних губитака и тешког зла. Људи не признају да завиде, јер се завист односи на оне страсти и пороке које осуђује спољашњи морал. То су друштвени стереотипи. Истовремено, ова иста култура подстиче завист у људима. Оно што се дешава је сукоб две ствари: с једне стране, култура подстиче завист, а са друге стране завист препознаје као порок. Зато људи не признају да су завидни. Завист вам никада не помаже да постигнете више. Завист паралише и уништава нечији идентитет из једног једноставног разлога - све човекове креативне способности су засноване на његовом индивидуалном карактеру, јер су свакој особи дати јединствени таленти које само он има. Плус његово лично васпитање и његова лична историја стварају тај јединствени лични тип, који је део нашег учења о човеку. А када се човек фокусира на другог, он увек напушта себе. Тежећи постигнућу које други има, човек губи везу са сопственим могућностима, обезвређује их. И тежећи достигнућима других, која нису за њега, која му нису ни корисна ни згодна, он напушта своја. Дакле, велико стваралачко достигнуће чека човека само на путу савладавања своје личне посебности. А завист га удаљава са овог пута и стога не може ничему више допринети. Да бисте почели да се борите против зависти, само треба да анализирате своје стереотипе о упоређивању себе са другима и постаће вам јасно одакле све то долази. Овде је, наравно, неопходан унутрашњи духовни рад, укључујући и психотерапеутски рад. Психотерапија је у великој мери усмерена на рад са таквим комплексима, са таквим страстима као што је завист. Јер завист је веома тешка и разорна страст која нагриза личност и не доноси никакву корист. https://www.pravmir.ru
-
- андреј
- протојереј
- (и још 4 )
-
Помоћ Старатељства Епархије шумадијске породици из Крагујевца
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Са благословом преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована, у уторак 22. августа 2023. године, петочлану породицу Ђоковић из Крагујевца посетио је јереј др Стефан Дамјановић, Управник Верског добротворног старатељства Епархије шумадијске, као и парохијски свештеник ове породице протојереј Горан Ђерковић, сабрат храма светог Великомученика Пантелејмона у Станову. Том приликом, а у име преосвећеног Епископа шумадијског господина Јована, јереј др Стефан Дамјановић је овој петочланој породици уручио новчану помоћ, намењеној обнови оштећене куће. Пренео им је и поздраве очинске љубави, братске и људске подршке, упућене од Преосвећеног Епископа господина Јована. Примајаћи неопходна средства, нескривајући радост, госпођа Гордана Ђоковић, сузних очију, речима неизмерне захвалности нагласила је да у неусловним условима немогуће опстати са сином Богданом (11) година, који болује од аутизма. Јер, дечаку је потребна двадесетчетворочасовна брига, мајчинска љубав и помоћ све оно што такве врсте обољења захтевају. Уз то госпођа Ђоковић живи са братом, мајком и болесним оцем који је однедавно и шлогиран. Њене невоље тиме су, не само увећане, него прожете потребом да се овој породици побољша оним начинима који ће им живот учинити мирнијим, јутра радоснијим, кров над главом сигурним, па самим тим ноћи мање мрачнијим. Благодарећи Богу, преосвећеном епископу Јовану и свим људима добре воље, верујемо да ће дом Ђоковића ускоро заблистати у новом сјају радости и здравља. Сви заинтересовани породици могу да помогну преко Верског добротворног старатељства Епархије шумадијске или породици лично. Као и уплатом СМС поруке 169 на 2407 Извор: ВДС Епархије шумадијске Извор: Епархија шумадијска-
- породици
- шумадијске
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
ВДС уз помоћ добротвора помогло породици Јовановић у санацији изгорелог дома
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, посетио је 25. јула 2023. године породицу Марка Јовановића, којој је, на Ђурђевдан, у ватреној стихији изгорела кућа у београдском насељу Реснику, саопштило је ВДС а преноси Информативна служба СПЦ. Владика је најпре пренео благослове и изразе саосећања Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија породици Јовановић и потом обишао радове на санацији штете и обнови куће и додатно утврдио домаћине у вери. "Онај који је до јуче несебично помагао другима не штедећи ни себе ни своју породицу доживео је да прими утеху и помоћ од многих које је задужио својом добротом. Ово што се десило са нама из дана у дан потврђује и утврђује да је велика милост Божија, јер кроз ово је Господ допустио да се пројави доброчинство и дела милосрђа почевши од комшилука, преко браће и сестара у парохији, до браће и сестара у Верском добротворном старатељству, нашег Владике Петра и отаца и свих добрих људи у нашој околини. Ми смо били доста пута у прилици да се нађемо са друге стране оним потребитима, али ево некако је Господ допустио да будемо и овде где милост треба да се прима" рекао је г. Марко Јовановић. Верско добротворно старатељство уз помоћ добротвора помогло је санацију крова и струју донацијом у вредности од 15.000 евра. Хуманитарна организација "Срби за Србе" је обезбедила столарију и грејање, а многобројни пријатељи породице Јовановић су прикупили средства за завршетак свих других радова на кући. Извор: Информативна служба СПЦ -
Манастир Раковица: Др Бојан Цакић о православној породици
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
-
- православној
- цакић
- (и још 4 )
-
Уторком у Вазнесењској: Трибина посвећена породици
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
У оквиру редовних духовних сабрања у Вазнесењском храму у центру Београда у уторак 15. новембра 2022. године од 18 часова ће на тему "Опасности за православну породицу у 21. веку", говорити гђа Марија Стајић из "Центра за живот" при Богородичином храму у Земуну. Подсећамо да се пре предавања, од 17 сати, служи молебни Канон св. Деспоту Стефану српском, испред иконе и кивота са честицом моштију овог Божијег угодника. Сви су добродошли на молитву и духовно слово у наставку. Извор: Радио "Слово љубве" -
У Галерији Народне библиотеке "Др Душан Радић" у периоду од 22. августа до 19. септембра ћете бити у прилици да посетите изложбу "Руска царска породица". Ово је јединствена прилика да видите личне фотографије последње руске царске породице Романов, које бележе срећне тренутке ове трагичне породице. У питању су црно-беле фотографије усликане током њихових свакодневних активности, фотографије из војске и ратне болнице, те породични портрети. Неке од ових фотографија је цар Николај II лично фотографисао или су то чинили чланови његове породице, односно његови пријатељи који су му били блиски. Он је, иначе, био познат по томе што је волео фотографију. Свечано отварање током ког ће говорити отац Радош Младеновић заказано је за среду 24. августа у 19h. Улаз је слободан! https://srpska.pravoslavie.ru/147833.html?fbclid=IwAR2p_8lrzZ7f6qqGpy3OhzzbtxAflW20jiOHhaPn-QUrJkuab-YBRzt6eQ4
-
Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, а у организацији Светосавске омладинске заједнице Гаревац - Ново насеље и парохија гаревачких, у Светосавском дому при Храму Свете Петке Параскеве у овом месту, 29. марта 2022. године, одржала је предавање на тему „Васкрс једне српске породице“ Маја Kовачевић из Kраљева, мајка једанаесторо деце. Она је новинар, публициста и уредница „Kраљевских новина“, „Гласа Србије“ и „Гласа Академске Србије“, аутор више књига, а такође и председница Удружења „Kнегиња Персида Kарађорђевић“, које се залаже за бољи живот вишечланих породица у Србији. Добитница је и одликовања поводом Дана државности Србије. Сабрању је присуствовао велики број верника који су својим присуством дали подршку како Маји, тако и свим другим мајкама које имају више деце. Предавању су присуствовали и чланови модричког Удружења вишечланих породица „Нада 4“, а вече су својим наступом употпунили чланови Хора „Србчићи“ Храма Свете Петке Параскеве у Гаревцу. У свом излагању Маја Ковачевић је истакла значај јединства цркве, народа и државе у очувању породице као најважнијег стуба друштва и додала: „Материјална добра нису пресудна за одржавање породице. Новац јесте битан, али он није кључ који је потребан за велику породицу. Вредност није у новцу него у љубави која треба бити испред свега, јер једино она даје снагу човеку“, поручила је Маја Kовачевић. Њена деца су узраста од 17 до 5 година: Милица, Милош, Милан, Михајло, Радош, Ратко, Ружица, Николина, Герасим, Јован и Ђорђе и научили су, како каже, да се узајамно толеришу, поштују, да се воле и деле љубав, што и јесу највећи дарови који се добијају унутар породице. Маја је посебно истакла љубав као највећу хришћанску врлину која је потребна да би породица уз помоћ Божију могла да иде напред. Нагласила је и то да свака породица има искушења, али да ми не можемо без Господа ништа сами учинити него је потребно да Господа ставимо испред свега и онда ће нам породица бити благословена. На самом крају, у име свештеника гаревачких, протојереј Никола Горановић, захвалио се Маји на предивном предавању, али и браћи свештеницима и верном народу који су дошли да чују једно лепо животно искуство, пошто бити родитељ једанаесторо деце, колико год да има искушења и потешкоћа, у исто време је и велики благослов од Господа Бога, који ретко ко добије у данашње време. Извор: Епархија зворничко-тузланска
-
Изјава саучешћа Патријарха српског г. Порфирија породици Балашевић
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Поводом упокојења истакнутог уметника Ђорђа Балашевића, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је породици Балашевић изјаву саучешћа следеће садржине: Молим се за спас душе оног Ђорђа који је, у тешким годинама, уносио смисао и ведрину у свакодневицу многих генерација. Љубав о којој је неуморно певао је била сам садржај његовог живота, посвећеног супрузи Оливери и њиховој деци. И због те љубави, и због ове ведрине и смисла који се нежно крио свуда по његовим стиховима, али и због личних сусрета у којима сам упознао и јавности невидљиве димензије његове личности, ја изражавам искрено саучешће породици Ђорђа Балашевића. Молитвама узвраћам на ту неограничену количину љубави за све лепо, благо и питомо, попут бачке равнице нашег Ђолета. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Прича о о. Далибору и његовој породици - где се живот рађа ту је и здравље и благостање
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
„Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/ -
За седам година брачни пар Тамара и Далибор Стефановић из Лесковца добили су петоро деце, два дечака и три девојчице, божјом вољом како обоје кажу. Симеон има 7 година, Христијана -5, Јустин -3, Марија 1,5 годину, а Крстиња 4 месеца. „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/ View full Странице
-
Патријарх Кирил: Породици је потребна комплексна заштита!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
У свом говору у Државној думи Његова Светост патријарх Кирил је посебно истакао да најважнији проблем који треба решити јесте проблем у области породице и демографије. „То је проблем опстанка нашег народа, проблем који је повезан са многодетношћу, проблем од којег реално зависи наша будућност,“ – тако га је дефинисао патријарх. „Можемо да развијамо технологије, – истакао је поглавар, – можемо да чинимо све оно што нам данас нуди логика цивилизацијског развоја, али ако нас буде мало, ако будемо физички и духовно слаби, нећемо моћи да решимо задатке који се налазе на дневном реду, посебно ако имамо у виду огромну територију и велики број култура и етноса који живе у нашој домовини.“ „Драго нам је што се у Државној думи предлажу нацрти закона који предвиђају ширење могућности коришћења материнског капитала. Сматрамо да је овај правац веома важан у постојећим економским условима кад рођење једног детета, а тим пре другог и наредне деце битно утиче на породични буџет. У том случају ће гаранције од стране државе младимо породицама уливати сигурност у то да ће моћи достојно да одгаје и васпитају своју децу,“ – истакао је Његова Светост. „С великом забринутошћу, – истакао је, – видимо како се појачава притисак на традиционалну институцију породице у Русији. Сама идеја породичног живота се често дискредитује у јавном простору, на страницама модних часописа, на друштвеним мрежама које наглашавају то да породични живот наводно снижава ниво комфора и потрошње. Предлаже нам се да породицу као колевку живота заменимо новим репродуктивним технологијама. Убеђен сам у то да је дошло време да реагујемо на овај изазов. Породици је потребна комплексна заштита, укључујући и јавни простор.“ Његова Светост је такође истакао посебну улогу културе, филма и позоришта у овом питању: „Свако од нас зна да се тема љубави данас на различите начине приказује у савременој уметности; често уметничка дела ни на који начин не помажу у формирању породичних вредности. Проповед морала, проповед чедности и породичних вредности наилази на агресивну тежњу задовољења људских инстинката. Шта нам се нуди као идеал? Пре свега богатство, материјално благостање, повећање могућности потрошње све већег и већег броја роба и услуга. Неки кажу да без тога нема развоја економије, а ја се питам: каква је то економија која не може да се развија без задовољења људских инстинката? Можда су нам осим таквих стимуланса потребни и други, између осталог, они који се односе на поглед на свет, духовни и културни, који би помогли људима да схвате да човек не живи само о хлебу, већ да људски живот може да се назове Животом с великим „ж“ тек онда кад поред хоризонталне димензије, која је усмерена на задовољење материјалних потреба постоји моћна вертикална димензија која се испуњава идејама, узвишеним осећањима и формира оно најлепше за шта је човек способан.“ Извор: Православие.ру -
Протојереј Андреј Ткачов: О месту мушкараца у породици, друштву и Цркви
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Изашла је нова књига познатог руског проповедника и мисионара протојереја Андреја Ткачова под називом „Мушкарци, мушкарци…“. Овај зборник чланака и есеја посвећен је улози мушкарца и мушког начела у друштвеном и породичном животу, у питањима вере и Цркве, као и у васпитању генерације која расте. По мишљењу аутора, ова тема је изузетно важна и актуелна у савременом хришћанском друштву. Многе традиционалне институције друштвеног живота су се изгубиле или се подвргавају активном и свесном уништавању. Какви су улога и место мушкарца у савременом друштву, какав је значај оца за васпитавање деце и очување вере? У својим искреним размишљањима отац Андреј покушава да одговори на ова и друга питања. Своје читаоце такође позива да размисле и осмисле ова питања заједно с њим. Књига је изашла уочи Међународног сајма књига у Београду 2019 године у издавачкој кући „Бернар“. *** Мушкарци, мушкарци… Мало је потребно да човека уплашите. На пример, пошаљете му писмо без адресе пошиљаоца. Дрхтећом руком, мрзак сам себи, Отвараш коверат по ивици. Очекујеш да прочиташ: „Долијао си, гаде!“ Или: „Помагај! Умирем!“ Отприлике тако почиње филм Џима Џармуша „Сломљено цвеће“. Мушкарац добија писмо од непознате, са којом је пре двадесет година наводно имао везу (сад, стари мој, листај напамет свој донжуански списак). А у писму пише да он, очигледно, има сина, коме је већ деветнаест година. И то није чудно, зато што деца настају из љубави. И ја сам га, вели, васпитавала сама, као самостална жена. Васпитавала га, а он је сада отишао да тражи оца. То јест, тебе. То је све. Ciao. Да те убије или да те загрли, не знам. Даље размишљај сам. О, како ме увек интригирала ова тема! Како ме привлачила и опчињавала! Отац који сусреће сина после двадесет година – то је фабула „Старијег сина“ Вампилова[1]. Иако син није прави, старац је поверовао. Зато што је душа болела. Зато што... И шта уопште може бити дирљивије, смешније и човечније од Вампиловљевог „Старијег сина“? А други син, који је у зрелом узрасту кренуо у потрагу за биолошким родитељем, за оним ко је пре много година зачећем усрећио убрзо остављену девојку, шта је то? То није шта, него ко. То је мој добар познаник, коме је већ педесет шест. Али, тада му је било осамнаест, и он је пропутовао пола Совјетског Савеза, да би разбио нос виновнику свог земаљског постојања. Да га нађе и да га пребије. За остављену мајку. За немање оца. И он је све испитао, с тешком муком нашао, за храброст дрмнуо сто грама вотке, позвонио на вратима... Врата је отворио ћелав, сажвакан животом чикица са тужним очима. „Кога тражите?“ – упитао је чикица, и мој добри познаник је заплакао, рекао „тата“ и чврсто загрлио родитеља. И колико је таквих прича, колико? Будући различите, особене, обојене на свој начин, све те приче су у много чему исте, зато што свугде постоји „отац“ и свугде постоји „син“, а у позадини је замршени, повређени и загонетни живот, помешан са грехом у односу педесет према педесет процената. Баш тако – са грехом попола. Човек у опасности виче „мама!“, али не журите да помислите да човек нема потребу за оцем. Потреба постоји. Она је огромна. Мама је, једноставно, слика првобитне топлине, без које је постојање немогуће. А тата, то је већ сложена слика поретка света, који иде узлазном линијом. У речи „тата“ постоји не више топлина утробе, већ хијерархија, поштовање, страх. Постоји осмишљење света, постоје култура и цивилизација. Цивилизација живи у речи „отац“. Да, управо то и постоји у речи „тата“, и када траже тату, заправо се труде да разјасне и заузму своје сопствено место на земљи, на средини између неба и преисподње. Отац, тата, татица. Ако отац тражи сина, то је животно оваплоћење приче о блудном сину. У култури, то су и „Војников отац“ и „Човекова судбина“[2]. А најдирљивија је прича о Паку из Хемингвејеве књиге „Покретни празник“. Дешава се у Шпанији за време Франка. У огласном одељењу једних од највећих мадридских новина неки човек из провинције, дошавши у престоницу да тражи сина који је побегао од куће, дао је следећи оглас: „Пако. Врати се. Све сам ти опростио. Чекам те на тргу испред – ту иде назив хотела у центру града – у подне. Тата.“ У назначено време на том тргу окупило се неколико стотина дечака. Сви они су прочитали тај оглас, случајно или намерно. Сви су се звали Пако. У Шпанији је то исто као што су се у руском селу пре револуције сви звали Вањка. Сви ти дечаци, сви ти Пакои, који су из различитих разлога побегли од куће, толико су желели да се отац више не љути и да им опрости, да би могли да се врате из мравињака престонице у родну кућу без страха. Та деца осећала су се потпуно исто као блудни син. И одједном тај оглас! То је, у ствари, последња Рембрантова слика, само у речима, а не у бојама. Зар Јеванђеље и живот могу случајно да се поклапају овако – до неразликовања? Не, господо, то није случајно. То је закон извучен из хаоса живота проницљивим погледом књижевног генија. Дакле, отац који је васпитавао тражи сина. То је Јеванђеље. А да ли отац који није васпитавао тражи сина? Шта је то? То је такође Јеванђеље. Само што више није прича о блудном сину, него поглавља о покајању. То је оповргавање тезе да је мушкарац само онај који оплођује, варварин, освајач и животиња која говори. Не. Уопште није тако. Истина, мушкарац у младости ризикује да склизне у једну од две, добро описане, варијације полне бестидности. Имам у виду Дон Жуана и Казанову. Први је блудник-романтик. Он се искрено заљубљује у сваку нову жену, да би, добивши узвраћену љубав, истог часа охладнео према њој. Други је, просто, циник и развратник. Његова глава је хладна, као код чекисте из познатог афоризма Дзержинског, иако је у крви увек огањ. Тај се не заљубљује. Чак ни на један дан. Он је то себи забранио, као што су обавезни да чине и представници неких професија којима је забрањено да се заљубљују у клијенте. Казанова незасито сакупља ужитке, и љубав ту може само да смета. Треба ли да прецизирамо да су Дон и Казик – антипородични људи? „Зграбити весло, ставити ногу у узенгију, увек љубећи нова уста“ – то је њихов животни стил, ако се послужимо речима Гумиљова из песме „Дон Жуан“. Узгред, главни јунак Џармушовог филма има име веома слично имену Дон Жуан. Али, ево, долази ново животно доба. Још не старост, не. Него нешто ново. Као хладна зима за немирног вилиног коњица код Крилова. Не старост, него старење. „Поздрављам те, моје старење!“, када, по речима другог песника, „девица, као звер, штити свој капут“[3]. Тада много тога постаје симбол и наговештај: снови, одраз у огледалу, посматрање непознатих породица у парку, писма, тупи бол у грудима... Неко има децу, неко већ и унуке. А ја само телевизор. И тада ступају на сцену други стихови поменутог Гумиљова: И само кад, сред оргије победне, Одједном дођем себи, ко месечар бледи, Уплашен у заветрини својих путева Присетим се, непотребни атом, Да од жене нисам имао децу И да мушкарца никад нисам звао братом. Заиста, ако су све жене током живота потенцијалне или стварне љубавнице, онда међу мушкарцима нема браће (само супарници и мужеви-рогоње), а међу децом нема ни сина ни ћерке. У овој тачки личне приче може и да се полуди. Може чак да се кришом учини себи нешто лоше и неповратно у глувом и празном стану. Али, могуће је и покајати се. Наравно, боље је покајати се. Остарели блудник заиста и личи на пробуђеног месечара. На месечара из неког разлога не делују закони гравитације. Он хода по ивици крова и пење се по вертикалном зиду. Док се не пробуди. А онда, одједном – писмо, или књига, или сусрет, или кошмарни сан. И ти, остарео, ником потребан, почећеш да грозничаво тражиш излаз. Одједном ћеш се стропоштати с висине по којој си тако дуго ишао без икаквог осигурања. Тада ће син, који ће се случајно појавити, чак и са намером да те ишамара, бити гласник неба. И живот ће ти весело намигнути, да, ето, није све тако лоше. Ипак имаш децу. А ако немаш, онда опет Вампилов. Тада ће неки пробисвет рећи: „Оче, то сам ја“ – и ти ћеш се разнежити. Ти ћеш рећи, крикнућеш: „Па да! Сећам се! Нашу јединицу су тада пребацили у Гомељ, и она је остала сама на прашњавом путу. На њој је била танка цицана хаљина. Пут је остао у прашини, и ја сам тада ту оставио своју срећу. Ти си пљунути ја кад сам био млад! Сине!“ Жену ка деци зове инстинкт. Зове је од раних година и зове је тако снажно, са таквом влашћу, да понекад нема никакве могућности да му се супротстави. А мушкарца ка деци зове касније, и чак не инстинкт, већ нешто друго. Можда савест. А можда није. Нико још није томе дао тачан назив. Али „то“ постоји. И било би добро што раније осетити присуство тог феномена у крви и у ваздуху. Да не би било заувек касно. Мушкарци, мушкарци. Да вас чујем, о чему причате? Ове речи нису упућене свима. Само некима. Живели сте лакомислено док нисте оседели, јурили сте као ловачки пас, или за новцем, или за славом, или за купљеном љубављу; до седих власи протрчали сте поред обавеза, поред крста, поред брига; згазили сте као лептира, чизмом од вештачке коже, свој краткотрајни живот, и пробудићете се одједном са осећањем да је све пропало. И тада ће животињски и неутешни урлик, урлик смртно рањене звери, поцепати ваздух вашег богатог стана или вашег убогог собичка. И дотрчаће суседи с вриском: Шта се десило? Али, управо ће то бити болно и чемерно – што је касно да некоме нешто објасните. Касно и непотребно. Извор: Православие.ру-
- протојереј
- андреј
- (и још 6 )
-
У 1265. броју "Православља" новина Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић. *Помаже Бог! Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању? Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу, посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада. *Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Колико је важно да умножавамо дарове? Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама. *Када сте почели професионално да се бавите етно музиком? Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос. *Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум? Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“. Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража. *Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили? Као што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст. Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева. *У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Како је настала ова песма? Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма. Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у. *Које бисте још песме посебно истакли? Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“. *Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком? Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег. *Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји. Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Касијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“ *Какви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум? Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Ковачевића у Београду. Када ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у. *Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву. * Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним! Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима „Православља“. Свако добро од Господа! Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1265, 1. децембар 2019) Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Наравно, ви знате да се породица састоји од појединаца, да свако има нешто своје што не припада оном другом. На пример, чак и најблискији човек не сме да прочита писмо упућено мени или да прислушкује мој телефонски разговор, јер су моји односи са другим људима моја ствар. У њима има много дубоко личног, тј. интимног што се тиче само мене и њих. Интимно не значи неприлично. Људи „закључавају“ неке ствари у свом животу, не само из разлога што се боје осуђивања људи, већ пре свега зато што су те сфере живота веома нежне, танане, рањиве и притом могу бити несхватљиве другима. Однос са Богом је интимна сфера и однос двоје људи је интиман, био он романтичан или другарски. Зато када неко са стране упадне у ту сферу, чак и са најбољим намерама, здрав човек изгони незваног госта са своје територије. То је отприлике као да сте залутали у туђи дом, док се људи тамо баве својим стварима, не знајући уопште за ваше присуство. Шта ће даље бити, питање је њихове љубазности – или ће вам тихо рећи: „Извините, а како сте се ви ту нашли? Ово је приватна територија!“, или ће заурлати: „Марш напоље из моје куће, будало!“. Друга је ствар што понекад примамо госте, али само када смо спремни за њихов долазак. Ја могу да у своје односе са другим људима упутим своје пријатеље, духовника, мужа, али само делимично, у оној мери у којој ја желим, ни мање ни више. Њихово интересовање за мој лични живот је непристојно. Није лепо вирити кроз кључаоницу. Мислите да су то очигледне истине? Уверавам вас да сам много пута патила због тога што су се људи без питања уплитали у моје односе са другим људима, читајући моја писма, дневнике (наглас, за столом, замислите само!), пратећи ме погледом и прислушкујући моје личне разговоре. Била сам разјарена и изборила сам се за признање да је то моја лична територија. Сада код мене долазе мајке наркомана и алкохоличара и, нимало не сумњајући у своју исправност, предлажу да прочитају писма своје деце (не упућена мени, наравно), предлажу да претражимо садржај њихових џепова и препричавају прислушкиване разговоре. Притом сматрају да племенит циљ, оздрављење наркомана, оправдава сва средства, укључујући и оваква. Мајке се чуде када одбијем да читам та писма и када их молим да не читају електронску пошту своје деце. „Ја сам тако и сазнала да је он наркоман!“, каже мајка. То је тачно, али не смете користити доказе добијене тим путем. Син ће се разљутити што су му нарушене границе и то ће за њега бити најважније. На крају ће разговор о наркоманији бити неуспешан, након чега ће се створити ланац међусобних увреда и сумњи и што мајка буде више тражила такве „доказе“, то ће их син лукавије скривати. Тај „кућни детектив“ горе од било чега, чак и од физичког обрачу- на и туча, уништава односе блиских људи.
-
Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Изазови у браку и породици
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Милоша Весина, пароха јужночикашког и ленсишког, на тему: „Савремени изазови пред православним браком и породицом“. Отац Милош је одржао предавање 3. новембра 2018. године, у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Звучни запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.-
- протопрезвитер-ставрофор
- милош
- (и још 4 )
-
Потребна помоћ Милошу Стојановићу и његовој породици из Прокупља
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Остале некатегорисане вести
Породица се већ више од десет година бори за Милошево здравље. Милош је имао прву операцију 13. октобра 2004. године на Kлиници за максилофацијалну хирургију на ВМА у Београду, када му је одстрањен тумор са једне стране вилице. У марту 2013. му је дијагностикован тумор и на другој страни вилице. Због тога је имао и другу операцију, а има и проблеме с коштано-зглобним системом због чега је имао и операцију колена. Данас тешко хода, и константно трпи јаке болове који му онемогућавају нормално функционисање. Према речима његове мајке, којој је Милош син јединац, вилица му крвари, боле га кости услед неадекватне хране и услова за живот. Kости су му се проредиле због чега се тешко креће. Из финансијских разлога није био ни на контролама за вилицу и ногу, као ни на терапијама за ногу које му је докторка препоруцила. – Нас троје једе пола хлеба и то је све што можемо да купимо. Новца више немамо – испричао је Милошев отац Горан Стојановић који, како каже, „гребе рукама и ногама“ да обезбеди и основне потребе. Kако трпи болове због болести, Милош трпи и глад. Његови родитељи немају новца како би му обезбедили нормалан живот, али ни довољно хране. Милош је био одличан ђак и завршио је Техничку школу у Прокупљу и то смер за компјутерско конструисање. Kако би му се макар мало смањили болови неопходно му је бањско лечење, али његови родитељи тренутно о томе могу само да сањају. Ако сте у стуацију да помогнете овој породици, то можете да урадите уплатом на један од рачуна: Жиро-рачун за помоћ Милошу Стојановићу: Агрицоле банка: 330-4700100324934-62 За уплате из иностранства Инструцтионс фор цустомер трансферс ЕУР цорресподент ис: АГРИФПП-Цредит Агрицоле Парис Ацц. Wитх Институтион: 57А МЕБАРС22 ЦРЕДИТ АГРИЦОЛЕ СРБИЈА АД, Нови Сад ИБАН: РС35330473020129756036 Милос Стојановић Доња Kоњуша ББ Сербиа Уколико сте у могућности помозите Милошу како не би добио тумор коже, а више информација можете добити ОВДЕ -
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на празник Материце, у недјељу 30. децембра, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија пиперска. Благодарећи радију Светигора, доносимо звучни запис беседе. Звучни запис беседе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас све људе на заједништво, љубав, узајамно послушање и да све оно нашта су призвани испуњавају и у малој цркви – породици и у великој Цркви Христовој, да будуо часни чланови Једне свете саборне апостолске Цркве Божије. Високопреосвећени Митрополит, који је на данашњи дан, 30. децембра, прије 28 година уведен у Трон црногорских митрополита, служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија Пиперска код Подгорице. Владика је у својој архипастирској бесједи казао да је свеукупна васиона повезана Богом као љубави и да нас ништа не може одвојити од те љубави коју је уградио у свеукупну творевину. Све што постоји око нас и у нама јесте живи организам Његов, почевши од породице – мале цркве па до свеукупне васионе: „Божанска љубав је она сила која обједињује све видљиве и невидљиве свјетове, обједињује и живе, и мртве. Божанска љубав, то је Христос као љубав који је глава Цркве Божије а Црква је Његово тијело. “ Истакао је да као што људски организам има своју главу, удове од којих сваки има своју функцију, и све је органски везано и не може једно без другога да постоји, тако је и Црква Христова живи организам гдје је Христос једна вјечна глава. Срце те Божије Цркве је Свети Дух животворни који је сишао на прву Цркву и од тада непрекидно силази на Цркву Божију: „И ми смо сабрани силом Духа Божјега данас овдје око ове свете Божије службе, око Тијела и Крви Христа Бога нашега, онога Тијела које је рођено од Духа Светога и Пресвете Дјеве и које је Господ оставио са нама и међу нама. То Божанско тијело неће никада ишчезнути него ће увијек да сабира око себе и презива све људе и све земаљске народе у ту свету заједницу – Једну свету саборну апостолску Цркву Христову.“ У тој Цркви Господ све испуњава обједињује и свему даје снагу и силу и све чини живим организмом. И као што је мала црква породица живи организам:отац и мајка и дјеца, тако исто и Црква Христова има свога Оца небескога, главу Христа Господа, срце Духа Светога: „То је оно што обједињује свакога човјека и чини Цркву Божију живом заједницом гдје свако има своју улогу, и сви су зависни, призвани да слушају једне друге. Господ и Његова љубав призивају нас на јединство, узајамно послушање и заједништво. Све што је у човјеку и око човјека има живоносни смисао и призвано је да служи и слуша једно друго. Тако бива у човјековом организму, породици, људској заједници, у Цркви Божијој, Једној светој саборној и апостолској. Поклонимо се Богу вјечној љубави, Христу Богу који је глава Цркве, будимо часни чланови тијела Његовог – Цркве Божије. Све нашта смо призвани испуњавајмо и у малој цркви (породици) и у великој Христовој Цркви – васионској заједници која је испуњена том Божанском љубављу“, поручио је у свом пастирском слову Митрополит Амфилохије. На крају Литругије Митроплит је подсјетио на велике Божије угоднике које данас пролављамо: пророка Данила, тројицу отрока из пећи вавилонске, Св. Пајсија Београдскога, ђакона Авакума… Говорећи о Преподобном мученику ђакону Авакуму, владика је казао да је поред његовог страдања остала упамћена и реченица да „Нема боље вјере од хришћанске! Србин Христов радује се смрти“, којом је одговорио на молбу своје мајке да се привидно одрекне Христа како би му Турци поштједели живот. Подсјетио је и на страдања свештономученика нових црногорских, српских Јоаникија и са њиме пострадалих свештономученика. Међу њима је био и старешина Пиперске обитељи, свештеномучник Боривоје који је мученички окончао свој живот на крају Другог светског рата у Словенији гдје се налазе његове мошти заједно са других 70 свештеника побијених од обезбожене братске руке. Митрополит је казао да се подсјећањем на њих подсјећамо на суштину Цркве Христове, а то је распеће Христово – Његов крст и Голгота која се продужује кроз вјекове до наших времена преко голготе, страдања и мучеништва светих Божијих угодника. Такође, данас прослављамо и Христово васкрсење, Његов живоносни гроб који је извор вјечнога и непролазнога живота. „Из тога Његовог живоноснога гроба развио се и косовски гроб за кога је Ловћенски Тајновидац рекао да се наше царство закопало у једну гробницу. Али та гробница није гробница безнађа него наде јер из ње се јавља и сија вјечни непролазни живот који се родио. У Витлејемским јаслима, у смирењу родио се вјечни и непролазни живот, јединородни Син Божији, најљепши међу синовима људским који је Својим дјетињством, младошћу освештао дједињство и младост, учинио га вјечном категоријом живљења и вјечнога обнављања“, казао је на крају свог обраћања Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Заједничарење у Ћелији Пиперској настављено је уз трпезу хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора
-
- митрополит
- амфилохије:
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
„И поред тога што постоји одређени отпор у Грчкој у вези царске породице Романових“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски и објаснио да је издавач књиге тражио благослов од Архиепископа атинског за њено објављивање. „Било како било, књига је драгоцјена. Ја сам обећао да ћемо је превести на српски језик. Циљ је да прослављање Царских страстотерпаца пређе границе Русије. Мада, већ је прешла, нема никакве сумње, јер прва канонизација царске породице је била у Америци, у Руској заграничној цркви, седамдесетих година прошлога вијека. А онда је била и код нас. Ви знате да је Његова Светост Патријарх Иринеј, на празник стогодишњице страдања царске породице служио Литургију у руској цркви у Београду, а послије тога је била Литија до споменика цара Николаја који се налази у центру Београда“, казао је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је стогодишњица мученичке кончине Царске страстотерпаца Романових обиљежена и у Црној Гори, у манастиру Дајбабе, гдје су на споменику у руском стилу у камен уклесани ликови царске породице. „Нажалост, видим да се ови из власти сад нешто буне, наводно да ми ту девастирамо културно благо. Али бојим се да није то у питању, него да је сад власт Црне Горе завела санкције Русији. И некоме није у интересу што смо ми ту стогодишњицу обиљежили на такав начин. А то је нешто најљепше што је саграђено у Црној Гори у ово наше вријеме. У питању је диван украс за главни град Црне Горе и за манастир Дајбабе“, казао је он. Он је одбацио тврде о девастацији манастира. „То није грађено унутар манастира, него поред, гдје је донедавно био камењар. Покојни отац Лука је тамо дотјерао тоне земље, поравнио камењар и засадио маслине, па је сада тамо маслињак. И ту се баш потрефило дивно мјесто, наспрам манастира. А ту је и старац Симеон Дајбабски, који је руски ђак“, казао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да се заправо ради о нашој дужности да благодаримо цару Николају, великом пријатељу нашега народа. „Црква ни данас не може другачије, него као што су радили Митрополити Петровићи, иако ови данашњи од мене траже да ја идем неким њиховим путем“, закључио је Митрополит Амфилохије. На промоцији су, поред Митрополита Амфилохија још учествовале монахиња Олга (Евстратова) и ауторка књиге. Модератор вечери био је свештеник Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 9 )
-
Књига „Служба царској породици Романов“ Арики Маравеља је прва књига о руској царској породици на грчком језику, а писана је са много љубави, рекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије синоћ на промоцији ове књиге у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. „И поред тога што постоји одређени отпор у Грчкој у вези царске породице Романових“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски и објаснио да је издавач књиге тражио благослов од Архиепископа атинског за њено објављивање. „Било како било, књига је драгоцјена. Ја сам обећао да ћемо је превести на српски језик. Циљ је да прослављање Царских страстотерпаца пређе границе Русије. Мада, већ је прешла, нема никакве сумње, јер прва канонизација царске породице је била у Америци, у Руској заграничној цркви, седамдесетих година прошлога вијека. А онда је била и код нас. Ви знате да је Његова Светост Патријарх Иринеј, на празник стогодишњице страдања царске породице служио Литургију у руској цркви у Београду, а послије тога је била Литија до споменика цара Николаја који се налази у центру Београда“, казао је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је стогодишњица мученичке кончине Царске страстотерпаца Романових обиљежена и у Црној Гори, у манастиру Дајбабе, гдје су на споменику у руском стилу у камен уклесани ликови царске породице. „Нажалост, видим да се ови из власти сад нешто буне, наводно да ми ту девастирамо културно благо. Али бојим се да није то у питању, него да је сад власт Црне Горе завела санкције Русији. И некоме није у интересу што смо ми ту стогодишњицу обиљежили на такав начин. А то је нешто најљепше што је саграђено у Црној Гори у ово наше вријеме. У питању је диван украс за главни град Црне Горе и за манастир Дајбабе“, казао је он. Он је одбацио тврде о девастацији манастира. „То није грађено унутар манастира, него поред, гдје је донедавно био камењар. Покојни отац Лука је тамо дотјерао тоне земље, поравнио камењар и засадио маслине, па је сада тамо маслињак. И ту се баш потрефило дивно мјесто, наспрам манастира. А ту је и старац Симеон Дајбабски, који је руски ђак“, казао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да се заправо ради о нашој дужности да благодаримо цару Николају, великом пријатељу нашега народа. „Црква ни данас не може другачије, него као што су радили Митрополити Петровићи, иако ови данашњи од мене траже да ја идем неким њиховим путем“, закључио је Митрополит Амфилохије. На промоцији су, поред Митрополита Амфилохија још учествовале монахиња Олга (Евстратова) и ауторка књиге. Модератор вечери био је свештеник Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Најава: Представљање књиге Арики Маравеља „Служба царској породици Романов“
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
- најава:
- представљање
- (и још 7 )
-
Књига „Служба царској породици Романов – поштовање у Грчкој царске породице“ аутора др Арики Маравеља биће представљена у понедјељак, 13. августа у крипти подгоричког саборног храма, са почетком у 20 часова. Говориће: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, монахиња Олга (Евстратова) и ауторка књиге. Саопштено је на интернет страници Митрополије црногорско-приморске View full Странице
-
Историчар Петар Ђурђев: О руској царској породици Романов (звучни запис)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Господин Ђурђев је предочио присутнима историјске чињенице везане за царску породицу Романов, стање у царској Русији током императорске владавине сверуског цара Николаја II, догађаје током Првог светског рата и, од исконских непријатеља православне царске Русије потпомогнуте, злочиначке бољшевичке револуције, затим помоћ Србији и савезништву током Балканских ратова, али и у Првом светском рату, абдицирање, као и мученичку кончину Светог цара Николаја II и његове породице. Извор: Радио Светигора -
Предавање историчара Петра Ђурђева, директора Историјског архива Новог Сада, које је одржао поводом стогодишњице убиства Свете царске породице Романов, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, у суботу, 19. маја 2018. године, у дворани Црквене општине у Жабљу, у оквиру Светониколајевских дана организованих поводом храмовне славе – Преноса моштију Светог оца Николаја. Звучни запис предавања Господин Ђурђев је предочио присутнима историјске чињенице везане за царску породицу Романов, стање у царској Русији током императорске владавине сверуског цара Николаја II, догађаје током Првог светског рата и, од исконских непријатеља православне царске Русије потпомогнуте, злочиначке бољшевичке револуције, затим помоћ Србији и савезништву током Балканских ратова, али и у Првом светском рату, абдицирање, као и мученичку кончину Светог цара Николаја II и његове породице. Извор: Радио Светигора View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.