Претражи Живе Речи Утехе

Комисија Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве примила је коначно 14. марта 2025. године архивске фондове настајале радом српских православних епархија на простору Карловачке митрополије, а који су се чували у старом Митрополијско-патријаршијском архиву у Сремским Карловцима. Одлуком државних власти после 1945. године ова архивска грађа црквене провенијенције дата је „на старање“ Српској академији наука и уметности. Како је уговор са САНУ истекао 1999. године и продужен два пута (2009) и (2019), Свети Архијерејски Синод је донео одлуку да се предузму конкретни потези како би овим покретним кулутрним наслеђем поново управљала и располагала Српска Православна Црква. Записник о примопредаји архивске грађе потписали су чланови обе комисије, из Српске Православне Цркве и Српске академије наука и уметности. Синодалном комисијом је председавао Његово Високопреосвештенство Митрополит бачки г. Иринеј. Српским црквеним архивским фондовима у Сремским Карловцима, надаље, стручни надзор води, рад и коришћење одобрава Свети Архијерејски Синод на препоруку управе Архива Српске Православне Цркве. Архив Српске Православне Цркве у Сремским Карловцима је отворен за јавност, налази се у згради Богословије Светог Арсенија Сремца и предузимају се сходни кораци за унапређење његовога рад смештањем у зграду старе Патријаршијске библиотеке у центру Сремских Карловаца, која је изграђена 1940. године, а била одузета од Цркве национализацијом после Другог светског рата. Присуство Архива Српске Православне Цркве у Српском Сиону додатно истиче важност српске црквено-народне историје, с обзиром да архивска грађа прати континуитет развоја, не само Карловачке митрополије, већ и Пећке Патријаршије, односно историјске Српске Цркве. Архив Српске Православне Цркве је добио овим повратом преко тридесет архивских фондова од XV века до 1918. године. Нарочито су важне повеље и дипломе имовинско-правног карактера, као и потврде достојанстава српских епископа, митрополита и патријарха. Фондови попут Митрополијског А архива и Митрополијског Б архива почели су да се инвентаришу још за време Хабзбрушке монархије у првој половини XVIII века. Древна Митрополијско-патријарашка и црквено-народна архива у Сремским Карловцима спада у најважније репозиторијуме докумената наше националне и историје југоисточне Европе. Др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве Извор: Информативна служба СПЦ

Господ је Својим ученицима рекао: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт 16,24). Шта значи крст свој? Зашто се тај свој крст, то јест посебан за сваког човека, уједно назива и Крстом Христовим? Крст свој: патње и страдања земаљског живота, која су сваком човеку – његова лична. Крст свој: пост, бдење и други благочестиви подвизи, којима се тело смирава и покорава духу. Ови подвизи треба да одговарају силама сваког човека, те свако има – своје. Крст свој: греховне болести, или страсти, које су сваком човеку – своје! Са једнима се рађамо, док се другима заразимо на путу земаљског живота. Крст Христов је – учење Христово. Узалудан је и бесплодан крст свој, колико год да је тежак, ако се кроз следовање Христу не преобрази у Крст Христов. Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер је истински ученик Христов тврдо убеђен да над њим неуморно бди Христос, да Христос допушта његове патње као неопходан и неминован услов да би био хришћанин, и да му се ни једна патња не би приближила да то није допустио Христос, те да кроз патње хришћанин бива усвојен од стране Христа и постаје причасник Његове судбине на земљи, а потом и на небу. Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер истински ученик Христов испуњавање Христових заповести сматра за једини циљ свога живота. Ове свесвете заповести постају за њега крст на коме стално распиње свог старог човека са страстима и жељама његовим (Гал 5,24). Крст је тежак све док остаје крст свој. Када се преобрази у Крст Христов, онда постаје необично лак: јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт 11,30). Ученик Христов правилно носи крст свој онда када зна да су му управо те патње које су му послате, а не неке друге, неопходне за образовање у Христу и спасење. Трпељиво ношење крста свога јесте истинско виђење и свест о сопственом греху. У тој свести нема никакве самообмане. Онај ко себе признаје за грешника, и уједно ропће и вапије са свога крста, тиме доказује да површном свешћу о греху само заварава и обмањује себе. Трпељиво ношење крста свога је истинско покајање. Са крста твога славослови Господа, одбацујући од себе сваку помисао жаљења и роптања, одбацујући је као преступ и богохуљење. Са крста твога благодари Господу за непроцењиви дар, за крст твој – за твој драгоцени удео, за удео да својим страдањима подражаваш Христа. Са крста богословствуј, јер крст је истинска и једина школа, хранилница и престо истинског богословља. Изван крста нема нема живог познања Христа. Не тражи хришћанско савршенство у људским добрим делима и врлинама. Њега тамо нема – оно је скривено у Крсту Христовом. Крст свој претвара се у Крст Христов када га Христов ученик носи са делатном свешћу о својој грешности којој је потребна казна, када га носи са благодарношћу Христу, са славословљем Христа. Од славословља и благодарења у страдалнику се јавља духовна утеха; благодарење и славословље постају најобилнији извор недокучиве и непропадљиве радости, која благодатно кипи у срцу, излива се у душу, излива се и на само тело. Крст Христов је само по својој спољашности, за телесне очи, тешко борилиште. За ученика и следбеника Христовог он је место најузвишеније духовне насладе. Ова наслада је тако велика да потпуно заглушује патњу, те следбеник Христов сред најљућих мука осећа само насладу. Крст је смртоносан за оне који свој крст нису преобразили у Крст Христов, који са свога крста ропћу против Божанског Промисла, хуле на њега, предају се безнађу и очајању – такви несвесни и непокајани грешници на своме крсту умиру вечном смрћу, јер се нетрпљењем лишавају истинског живота, живота у Богу. Они са свога крста силазе само зато да би душама сишли у вечни гроб, у адске тамнице. Крст Христов узноси од земље ученика Христовог који је на њему распет. Ученик Христов, распет на крсту своме, мудрује узвишено, умом и срцем живи на небу и сазерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем. + + + Ко иде за Христом, као врховни Петар и првозвани Андреј, њему је намењен крст. Ко се обраћа Христу, као разбојник, њему је удео – опет крст. У првом случају крст постаје венац, у другом он бива лествица. Али каква год да је наша ситуација, какав год образац узимали – немогуће је да будемо Христови без крста. + + + Крст је – знак изабраности Божије, печат Христов. Тим печатом Христос запечаћује Своје! Анђели Бога Сведржитеља изображавају тај знак на онима које Бог љуби! „Ако видиш некога“, рекао је преподобни Марко Подвижник, „да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд“. Сви свети су сматрали за неспорну истину да је онога ко живи без мука – Бог заборавио. Не тражи, каже један од њих, хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом! Каква год добра дела да су чинили свети, они су их сматрали недовољним и несавршеним уколико их не овенча Крст Христов, уколико их не запечати и не осведочи печат Христов. Путем који чува херувим проћи ће само они који уз себе буду имали рукописе запечаћене Христовим печатом. https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8858

Бог воли човека. Када воли, Он воли у пуном смислу те речи и на неизмеран начин који ми не можемо разумети. Божија љубав је тако велика да људски ум не може да схвати. Можда смо пуни греха и порока, али то никада не може учинити да нас Бог мрзи. Он то не жели, јер жели да нас воли и, до нашег последњег тренутка, да нас призове к себи и да нам да све што нам треба да знамо и откријемо Га у свом животу. Једном када предамо цео свој живот и надамо се Њему, немамо разлога да се плашимо, бринемо или да се питамо шта ће се догодити или како. Оставите све у Божије руке. Шта ће се десити? Ништа више и ништа мање од онога што Бог дозвољава. Бог све зна и види. Не бој се. У реду, ми смо као људи свакако слаби и у тешким временима почињемо да бринемо. Ово стање можемо превазићи тако што цео свој живот и наду поверимо у Божје руке. „Предајмо себе и сав свој живот Христу Богу" и молимо се, молимо, молимо... Те моћне речи које значе претварам цело своје срце, биће, снагу, суштину у молитву. Ово је моћна молитва која чини чуда. Ово је моћна молитва која се рађа из вере да је Бог Господар пун љубави и да Га ништа не може зауставити. Читање житија светих овде је од велике помоћи и препоручујем вам да прочитате књигу – „Житије и речи преп. Порфирија Кавсокаливита“ – најбоља књига о њему која је објављена. Овај велики, заиста неограничени човек, шта да кажем, читаш ствари од овог великог свеца нашег времена и задивиш се. Какав је он био и да ли је уопште био човек? Био је човек. Сви савремени светитељи, као и старци Пајсије и Јаков, имали су велику веру којом су могли да превазиђу све природне законе. Али, за шта да се молимо на светој Литургији? За наше финансије, кредите и станове? Ове ствари су неопходне, међутим, Христос нам је рекао – „тражите прво Царство Божије, а онда све остало “. Небески Отац зна шта нам треба. Зато немојмо бринути, него се помолимо за оно главно: Дај нам благодат да се мирне савести причестимо Твојим небеским и страшним Тајнама за овом светом и духовном трпезом. Молимо се за све што се тиче нашег односа са вечним Царством Божијим. Пред нама је Христос, спремни смо да идемо да се сјединимо са Њим. И не само да Га видимо, него много више – постајемо једно са Њим, једемо Га и пијемо, јер је Он на Светој Трпези, не део Христа, него цео Христос, а ми стојимо пред Њим спремни и молимо Његову љубав и милост, да се удостојимо да се причестимо. Како? Са чистом савешћу. Нека нас савест не осуди. Старац Пајсије је говорио да сви грешимо много или мало, али немојмо, чедо моје, бити равнодушни. Ми грешимо, имамо своје грехе, свој хаос, и нико овде не може да каже: „Не грешим!“ Неко хоће објашњење, јер је чуо да сам рекао да нема малих и великих грехова. На шта мислим? Свакако, постоје мали греси и велики греси. Једно је убити, друго је рећи другој особи: "Помери се и седи на ону столицу јер ја тако волим!" На крају крајева, грех није само у конкретним делима, јер човек заиста може да буде опрезан у свом животу и да нема одређене поступке који муче његову савест. Чак су се и велики подвижници, велики светитељи, осећали грешнима пред Богом. Старац Порфирије пише: „Много сам сагрешио и људи мисле да сам свет, али сам веома грешан, пропао сам “. Зашто су ови свеци имали такво осећање? Можда нису починили одређени грех, али шта се дешава? Они виде где је Бог, виде где су они сами, виде ту огромну удаљеност која их дели од Бога, боли их, рањава и они тугују. Они виде шта је Бог учинио за нас. А шта човек може да уради да пронађе Бога? Да Му да своју вољу, ако је има. Све остало чини Бог на недокучив начин својом великодушном љубављу, коју ми не можемо појмити. Зато, стојимо пред Богом и тугујемо и кајемо се. Пред Богом нас представља чиста савест која долази од покајања, а не наша безгрешност која не постоји... митрополит Атанасије лимасолски извор

Истина је да не можемо да променимо своју прошлост. То свакако не можемо порећи. Прошлост је део нашег живота, са својим добрим и лошим стварима, са својим исправним и погрешним, са свим оним што нас је просветлило или помрачило. Седење и размишљање о јучерашњем делу само нас испуњава кривицом, како за оно што смо урадили, тако и за све што нисмо урадили. Дакле, скретање погледа у нашу прошлост нам уопште не помаже. Оно што је потребно јесте сагледавање садашњости и сутрашњице нашег живота. Уз Божију помоћ можемо ово обликовати. Добро знамо да у стварности привлачимо догађаје, особе и ситуације које дубоко у себи верујемо и осећамо да заслужујемо. Знамо да је наша стварност резултат наших мисли и осећања. Ако се ментално променимо, промениће се и наш живот. Дакле, оно што је важно јесте формирати сопство које ће веровати, да као слика Бога, заслужује да буде срећно и добро у свом животу. Морамо да верујемо да не заслужујемо беду и очај, да се можемо надати догађајима и ситуацијама које ће нас развити као људе, наше душе и наше личности. Лепо је и ослобађајуће планирати свој живот заједно са Богом. Да снове и планове оставимо Богу за последњу реч. о.Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Долазе празници и окупљање породице, фамилије… Тада често исплива све оно што нисмо искомуницирали и разрешили једни са другима, јер смо тада сви на окупу и имамо више времена. Желим да те подсетим да без обзира на то како ће твоји ближњи реаговати, ти и даље имаш слободу да одлучиш да ли желиш да сачуваш свој мир. Свађа не почиње тек када се скупимо сви заједно у истом простору. Она почиње много раније у нама, нашим мислима и осећањима. Већ сама помисао на добро познат сценарио, према коме неко од наших укућана започиње конфликт подгревајући стара питања, буди у нашем нервном систему “припреме за рат”. Уколико то на време препознамо (већ сада) у нашим помислима и покретима срца (емоцијама), те навалентне помисли и сензације у телу постају само позив на опрез. Ако на тренутак престанемо да усмеравамо пажњу на спољашњи свет (мамине/татине/дететове поруке или (не)јављање; мужевљево/женино дизање тензије…) и усмеримо нашу пажњу на то шта се већ овде и сада буди у нашим мислима и телу, тада можемо да се добро припремимо да сачувамо наш мир и током заједничког времена које ћемо провести кроз празнике. Када сам био дете и имао проблем што је једна особа стално имала потребу да ме увуче у свађу, мој свештеник ми је рекао једну једноставну мисао, која ми се урезала у срце и помогла да променим ситуацију у којој сам се налазио: “Не заборави да је за свађу увек потребно двоје. Уколико не желиш да се упустиш у свађу, нико на свету те на то не може натерати.” Заиста… То је мој унутрашњи простор слободе у коме ја бирам како ћу се поставити у свакој ситуацији. Међутим, нас буни то што заборављамо да туђе речи и поступци нису нама упућени, него су само нешто што избија из душе те друге особе (!). Док те нападају када ниси ништа погрешно урадио, не ради се нужно о теби, ради се о нечем њиховом. Тако супругова критика тебе не значи аутоматски да те одбацује, него може бити да он/она осећа немоћ да успостави са тобом блискост и не зна како себи да помогне при томе… Исто тако, дететово одбијање да те послуша не значи да си лоша мајка и неспособан родитељ да васпиташ сопствено дете, него можда се твоје дете само развија и пролази природне фазе суочавања са сопственим фрустрацијама и немоћима да ствари буду онако како би оно то дечије желело да буду… А ти? Ти можеш ту златну прилику искористити да научиш нешто ново о себи како би себе боље упознао и ослободио се барута који у теби експлодира сваки пут када неко други својим речима и делима повуче окидач болног места твоје душе. Посебно ако ти је досадило да зависиш од туђег (не)расположења… Колико год некад било нелагодно, породични сусрети су идеалан терен за упознавање наших сопствених немира и нереалних уверења о нама и другима, немира које нисмо ни знали да гајимо у себи. Искористи тај период да овај пут радознало посматраш шта твоје ближње узнемирава од тебе и зашто баш то (а не нешто друго), као и посебно да радознало посматраш шта тебе и у којим ситуацијама узнемирава од њих. Запиши те драгоцене спознаје и посвети се томе да их боље упознаш. То ће ти омогућити да овај пут празнике прославиш у миру и да видиш да постоје одређени обрасци које можеш променити. Немири наших ближњих јесу само талас који узбурка сав талог који је већ у нама. Да, они често заиста имају своје немире, али њих можемо променити тек суочавањем са нашим сопственим немирима у нама самима. Не можеш променити свог ближњег тражећи од њега да се он промени јер се не уклапа у оно што ти желиш, али можеш променити у себи свој однос према ономе што те од њега узнемирава. Тада долази и до твоје промене према њему: Мамино/татино не прихватање наших животних избора иако смо одрасле особе, не тичу се нужно тога да смо “лоши” и “криви”, него имају везе са маминим/татиним изазовом да се носи са сопственим страховима јер их можда плаши то што немају контролу над ситуацијом (нашим животом). Када то препознамо, схватамо да се не ради о нама и тада не реагујемо из афекта… Не заборави: Ми никада не реагујемо на туђе речи и поступке, него на наша сопствена несвесна уверења о нама самима која се само активирају туђим поступцима. Управо у тој спознаји је почетак наше слободе да сами одлучимо како ћемо се поставити у наредној узнемирујућој ситуацији. Да бисмо могли имати мир у себи и сачувати га и у тим стресним тренуцима, потребно је да знамо да га можемо пронаћи у речима Христовим и остварити молитвом њему. Тај мир у коме можемо остати није обична неузнемиреност, него истински спокој душе, о којој говори Господ Исус Христос: “Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што га свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” (Јеванђеље по Јовану 14, 27). На крају свете Литургије свештеник нас отпушта са таквим миром који се у тајни Причешћа са Христом усељава у нас и испуњава наше срце, речима: “У миру изиђимо…” Носећи Христа у срцу, мир у нама смирује немире око нас. др Данило Михајловић

Почетак Успењског поста је повод за разговор о ношењу крста. Неки можда виде фразу „ношење крста“ као апстрактни идиом, али она има потпуно практично значење. Хајде да схватимо који су крстови припремљени за нас? И колико дуго их носимо? Туге, тешкоће и патње које нас задесе у породици, на послу, чине наш животни крст. Колико патње може да изазове неуспешан брак или погрешан избор професије или посла, колико патње може донети болест или неправедан однос према нама, клевете и тако даље. То је наш крст. Човек мора да прође кроз све ове тешкоће. Наравно, многи од нас желе да их се отарасе. И ово је природна жеља. Оно што се може исправити без кршења заповести и без противљења савести мора се, наравно, исправити, али постоје непоправљиве ствари које се морају узети здраво за готово. Покорно прихватање воље Божије – онога што је изван наше моћи да променимо – је ношење крста. Крстови долазе у различитим тежинама. Господ је припремио свакоме свој – спасоносан и јединствен. Ношење крста је велико дело нашег живота, то је бескрајан рад на себи, који није могућ ни под којим другим околностима. Разапињемо наше старо ја на крст и поново се рађамо. Ово је болан свакодневни посао. Одупрети се злу, очистити срце да би у њему засијала светлост Христова, могуће је само кроз страдање. Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; Да би ваша кућа била чиста, морате је очистити од остатака; да би ишао за Христом, треба се одрећи старог ја. Светитељи су говорили да су до краја својих дана водили бескрајну борбу са својим старим ја, којег су разапели на крсту. Понизно носимо крст свој, идући за Господом, из жарке љубави према Њему. Шта може бити више од чињенице да је Господ са нама, да ће доћи са својим Безпочетним Оцем и са нама створити пребивалиште! митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј. Г. (Поуке) извор

У оквиру манифестације „Хорско сретање под Кабларом“, протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин одржао је синоћ, 19. јула, у дворишту чачанске Гимназије, предавање на тему „Певати Богу = ставити свој живот у стихове“. Манифестација, у организацији Удружења „Ирмос“ и Центра за неговање традиције Чачак, у сарадњи са Градском библиотеком „Владислав Петковић Дис“, чачанском Гимназијом и Народним музејом, Градом Чачком, почела је 15. јула. Програм се завршава сјутра, 21. јула концертом „Радост сретања IV“, са почетком у 20 часова. Предавање о. Милоша Весина https://mitropolija.com/2024/07/20/predavanje-o-milosa-vesina-u-cacku-pevati-bogu-staviti-svoj-zivot-u-stihove/

Уписна грозница за основце се завршила, за будуће студенте још увек траје. Пракса је показала да кроз њу лакше пролазе деца од родитеља, да их младе године штите од свих могућих сумњи, страхова, унапред пројектованих промашаја. Успех доживљавају као ствар која им природно припада, а пораз релативно брзо превазилазе, једноставно се преспоје на неки други колосек. Чини ми се да највећи притисак трпе родитељи у својој жељи да остваре сан, и свој, и сан свог детета, а да га истовремено заштите од непријатности било које врсте, да му отклоне стрес. Ма колико се родитељ трудио да своју нервозу сакрије и ублажи, да ситуацију релаксира, стварност га демантује. Јер ће из сваког родитеља изаћи бар једна реченица која га издаје, а верујем исто тако, вођена личним искуством, да им је сваки испит и конкурс био лакши од овог на који њихово дете излази, да им је чекање на резултате било мање дуго и болно, чак би им било најлакше када би могли заменити улоге, исполагати све те испите, па опуштено кренути на летовање. Некада су родитељи незаинтересовани: нека упише било шта, и тако му то ништа у животу не значи. Некада су спремни да своје разочарење пребаце на децу: лепо смо ти говорили… па у деци изазивају осећај кривице. Некад су превише захтевни, па шире осећај недовољности. Некад су наметнути идоли чију величину дете не може да досегне, па се мучи и сатире уз комплекс ниже вредности. Када би то могло, за децу би било најбоље да неколико месеци пред пријемни буду одвојени од родитеља, у некој врсти омладинског кампа и да се код своје куће појаве пар недеља после уписа. Стрес би се свео на разумну меру, вратио би се у оквире вршњачке групе, не би било притисака нити нереалних жеља и превеликих разочарења. Знам да је претходно речено разбеснело неке родитеље, али пракса показује да су родитељи некада реметилачки фактор у одрастању. Не само они родитељи који немају капацитета да подижу дете, који су карактерно или емотивно недостојни родитељства, већ и они који су превише посвећени. Свака крајност је лоша, а нико нам не може одредити где се то налази права мера, како се постиже равнотежа, како да усмеримо дете на прави пут. Како да му помогнемо да следи свој сан. И да га досегне. Јер су снови индивидуални. И мера успеха није за свакога иста. Деца не постоје да би остварила наше жеље. Она су људи за себе. Треба их само пратити. Некад бити подршка, некад коректив, некад утеха. Никада траса. Три приче о моја три специфична ђака Они су данас одрасли. Ухватили су свој сан и живе га срећно. А остварили су то без великог уплива својих родитеља, или су их родитељи једноставно од почетка разумели, или су сами знали како да прате свој унутрашњи глас. М. је био ђак из моје прве генерације. Интелигентно дете са апсолутном пажњом на часу, способан да аналитички пролази кроз све проблеме, да повезује градиво из више предмета, савршено памти, ефикасно учи. Знао је да постави питање на које немам тренутни одговор, већ морам да се вратим на додатну литературу и обећам му одговор на наредном часу, додатно се мучећи да тумачење сведем на ниво основца. Све је радио сам, а родитељи као да нису били свесни његове изузетности. Када сам предложила одлазак на летњи камп у Петници, једноставно су после пар дана рекли да М. то не жели, без драме, кајања и жалости. Јер, М. је желео пре свега да буде слободан и да се игра. Чим изађе из школе, његове обавезе престају. Домаћи задаци као да нису постојали. Били смо комшије и ја сам га по цео боговетни дан виђала са друштвом у јурцању. Питала сам се кад то дете уопште учи и како на тај начин све зна и постиже. После основне школе завршио је гимназију са истом лакоћом, а затим и електротехнички факултет. Данас има породицу, живи, ради, задовољан је и срећан, али не жели да свој интелектуални потенцијал црпи на каријеру која би му одузела живот. Остварио је сан. А. је била изузетан ђак. Све је стизала, све разумела, била амбициозна како то само паметни људи знају, јер је њена потреба да успе била лично задовољство, а не знак престижа. У друштву је била омиљена, насмејана, апсолутно правдољубива, па је једном предводила и ђачку побуну против накарадних поступака једног наставника математике, иако она том неправдом није била погођена. Увек је била самостална. Своје часове, додатне или приватне, заказивала је сама са тачно одређеним проблемом који треба да реши. Једном смо училе неку компликовану партију из правописа и она није пасивно чекала одговоре, већ је трагала за системом који ће јој материју учинити приступачнијом. Нашла га је и отишла кући срећна. Теорију ће научити сама. Завршила је електротехнички факултет и већ током студија је била запажена као изузетна, па је постала стипендиста једне иностране фирме. Њене степенице су увек ишле само у небо и њима је ходала једноставно, лако и ведро. Данас је један од водећих ИТ инжењера, а осмех јој је и даље дечији, јер њен инат не види препреку као прилику за суноврат, већ радозналост да се завири даље и победи. Остварила је сан. С. је био мој ђак са најлепшим осмехом. И данас, кад помислим на њега, видим како му се лице ведри, а очи постају топле. Оцене су му биле осредње, а он тих и миран. Све своје писмене задатке је писао о деди. Која год тема да падне, деда се мора споменути. А деда је био столар и С. је са њим проводио слободно време. Причали су и радили. Родитељи су га терали да учи, мајка је готово плакала објашњавајући колику енергију троше да би он био бољи ђак и уписао неку пристојну школу, рецимо економску. Радили су са њим, кажњавали га, али ништа. Све је остајало исто. Он се није опирао, али није ни учио. После пријемног испита, уписао је економску школу и родитељи су били срећни. Када сам десетак година касније срела мајку у граду и питала за њега, резигнирано ми је рекла да је С. наставио дедин посао. Постао је столар. Врло успешан и тражен. С. није имао најбоље оцене, али је имао интегритет. Чувао је свој сан и стигао до њега. Зашто ово причам? Зато што на срећу често заборавимо када почнемо размишљати о будућности своје деце, када крену пријемни испити и уписи, када их плашимо неуспесима и мрачним перспективама ако се планови не остваре онако како смо то замислили. А читав живот није трка на сто метара, већ маратон. Само је питање да ли ћемо тај маратон трчати срећни или преплашени, очајни и измождени. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца. https://zelenaucionica.com/s-je-bio-moj-djak-sa-najlepsim-osmehom-nije-imao-najbolje-ocene-ali-je-imao-integritet-cuvao-je-svoj-san-i-stigao-do-njega/

Понекад пожелим да седнем и попричам у миру са познаницима које видим на „оној страни“. Без вике, без агресије, само у виду стрпљивог приближавања једних другима како бисмо разоткрили питања која нас деле. Други пут кажем себи: „Не, то је илузија. Нећу издржати такав разговор! Посвађаћу се са особом и онда нећу наћи мир још дуго после тога“. Видите... у разговорима сам превише емотивна или агресивна, поготово ако знам да ме одређене теме и проблеми деле од неког, да смо са „различитих страна ограде“, и унапред се негативно постављам за накнадну дискусију о овим темама. Ипак, занима ме да сазнам како људи размишљају, који су њихови најјачи аргументи. Важно је знати да у свађи не можете логичким аргументима убедити онога ко је емотивно везан за одређени поглед на свет или филозофију. Ако су моју пријатељицу од малих ногу учили колико су вакцине штетне за људе и колико је опасно вакцинисати своје дете, не верујем да ће је било који мој логичан аргумент уверити у супротно. Ако вакцина заштити 999 људи од тешке болести, а код једног изазове тешку реакцију, пажња јавности ће запамтити тај појединачни случај. Такође, не знам шта је разлог дубоког уверења да ће те Бог по сваку цену заштитити од сваке болести ако имаш јаку веру, па не треба ти сам да штитиш себе и своје најмилије. И зашто је то селективно примењено на неке ситуације (нпр. вакцинација), а не на друге? Ако је човек доследан таквом светском погледу на живот, требало би да пређе улицу на црвено светло и да се не придржава саобраћајних закона, зар не? Али не верујем да би чак ни најватренији антиваксер поступио на овај начин. Могу само да нагађам одакле таква недоследност у поступцима, јер сам и сама склона да овако живим. Одговор лежи у неразборитости, у лењости срца и ума и у неспремности прихватања слободе (која се своди на одговорност према себи и онима око себе). Да ли сте приметили како олако дефинишемо било коју ситуацију као добру или лошу без да видимо резултат? Нестрпљење нас тера да желимо резултате наших избора и акција овде и сада. Такође, жеља да се измери и категорише апсолутно све како би се унели мало јасноће у сложене процесе света, наводи нас да све видимо црно-бело. Категоризација је жеља да се сложени свет поједностави у образац који можемо без напора да уклопимо у себе. Ово важи за све сфере живота, било у бизнису, фармацији, образовању, ратовима или идеологијама. Недостатак дискреције Лакше је сварити информацију да је неки лек (или вакцина) лоше утицао на наше познанике, па је боље да га не узимамо (или да се вакцинишемо), него да разборито проучимо више информација о њему. Јер ово захтева размишљање, консултовање стручњака и на крају послушност онима који разумеју случај боље од нас (у овом случају, лекара). Рекламе се ослањају на тврдње које публика брзо свари. Неке компаније захтевају да њихови запослени знају напамет мото компаније. Вође тоталитарних режима своју моћ граде на вери народа у пароле и декларације. Без сумње, човек мора да са веже за неки систем моралних правила, да има јасну разлику између добра и зла. Није случајно да се у бајкама за малу децу витези јасно разликују од зликоваца или кукавица. Проблем настаје када се навикнемо на спремне одговоре и пробављену храну и ту останемо. Невољност да се буде слободан Вапимо за слободом и правима, а често нисмо спремни да прихватимо одговорност коју та права носе. Слобода може постојати само када смо јасно свесни последица неке акције или нечињења. И спремни смо да преузмемо одговорност за то. Зашто дискусије и дебате са људима који се не слажу са нама не функционишу? Разлог је што смо издали оно најбоље у себи и заменили га страстима. Верујем да, када би свако од нас, кроз призму савести, тестирао свој поглед на свет, веру и мотиве свог срца, дистанца међу нама не би била тако велика и болна. Маргарита Генчева приредила: Ј.Г. извор

Професор доктор Светомир Бојанин остаће упамћен по свом преданом раду и посвећености деци, по неуморној борби за то да деца имају право да уче и расту у окружењу које им је природно дато, на начин да их уважавамо и поштујемо као личности. С тим у вези је и његова књига “Школа као болест” у којој је објаснио све оно што је погрешно у вези са данашњим образовним системом. Говорећи о томе зашто је школа болест, др Бојанин каже: – Ах, зашто… Узмите било ког наставника физике, хемије, биологије… Он зна тај свој занат, то што је учио. Али он дође у пети разред, у седми, осми и он не зна, јер га нико није учио како се та хемија приказује детету од 10, како детету од 12 или оном од 15 година. Сваки наставник у школи се према детету односи са својим приватним осећањем и својим приватним и породичним искуством. Ми немамо стручну обраду материјала. Још је Коменски 1628. године кад је изашла Велика дидактика на чешком рекао: “Деци не треба да дајемо више него што она могу, нити брже него што могу. Не треба да им дајемо да уче оно што не разумеју, ни оно што не воле.” А кад сте ви чули да је неко министарство питало децу од 8 или 10 или 12 година шта би желели да уче? Кад сте чули да је спровело анкету међу родитељима, шта они мисле да би њихово дете од 12 година требало да зна? Јер, они ипак плаћају те наставнике.” – казао је др Светомир Бојанин још 2016. године. Осврнувши се на своје школовање, он је казао да је за њега школа била полицијска станица. – Моје детињство, моја школа је била полицијска станица. Тачно сам знао шта смем рећи у школи, а шта не смем. На питање о ауторитету школе и наставника и није ли он мало данас пољуљан, др Бојанин одговара посматрајући ствари из другачијег, традиционалном васпитању не баш тако блиског угла. – Ма какав сад ауторитет. А шта ће му ауторитет? Пустите то. Па није дете научило ни да говори ни да хода из радне навике. Оно се мучи да научи да говори. Он воли и хоће да научи. А онда из школе бежи и нико се не пита зашто бежи. Шта не воле у тој школи? Није ту само проблем учења математике, иако је она некима баук. Мени је била. Проблем је што се ми према тој деци ме односимо с разумевањем. То наставнику треба више него ауторитет. Ако се сетимо сви своје школе, сетићемо се сигурно неких необичних наставника. Они су на неки начин били у конфликту са законом, баш као и деца. Али су ти наставници они који су највише волели децу и највише су били с децом.” – говорио је др Бојанин. Како каже, деца свој излаз из овакве школе траже несташлуком и бежањем из школе. Говорећи о проблему вршњачког насиља Бојанин је казао тада да се оно не може решити ако не кренемо све испочетка. – Ми правимо траги-комичне реформе у нашој евро-америчкој интеграцији. Јер ниједна се реформа не прави суштински него из неких формалних разлога. А треба ли родитељу ауторитет? И на ово питање др Бојанин давао је одговор који многи неће сасвим разумети. – Аман, шта ће му ауторитет, ако је он добар човек? Ви имате породице где се никад није десио ударац. Ауторитет може бити овакав и онакав. Али, ако ја нешто не смем, ја то не треба да не смем из страха, већ то не смем мора за мене и у мени имати неко значење. Да ја прихватам и знам зашто не смем. – говорио је професор доктор Светомир Бојанин, можда наш најцењенији дечји психијатар који је икад живео. https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-za-mene-je-skola-bila-policijska-stanica-a-deca-danas-svoj-izlaz-iz-ovakve-skole-traze-nestaslucima-i-bezanjem/

Предајмо себе и друге око себе – своју децу, родбину, најмилије, колеге, суграђане, све уопште – у руке Божије. И иако ова ђаконова опомена у Светој Литургији може изгледати безначајна и једноставна, она у наше дане има велики значај и велику моћ. У хаотичним данима у којима живимо и оптерећујемо се многим стварима, дошли смо до тога да се осећамо изузетно уморно и под стресом. Сусрећемо људе који пате, остареле због свакодневних недаћа, људе који носе дубоке ране због ствари које им се дешавају. Има младих људи који су толико осетљиви да им је довољно да чују једну лошу вест и душа им је утоне у велику збуњеност због дешавања у свету. Они су збуњени око тога куда иде овај свет и шта ће се десити током времена. Душа човека улази у ову стрепњу. Ова тешкоћа, ова борба, овај умор је један од знакова које је Господ дао за последња времена, и сви ми живимо у томе. Христос каже: „Дођите к мени сви уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). Такође, Црква нас непрестано позива да све препустимо у руке Божије. Много пута чујемо од духовних људи када поделимо своје проблеме и потешкоће: „Препусти то Богу“. Истовремено, чини се да нам овај одговор не говори много. Кажемо себи: „Како да то препустим Богу, шта да радим, како да нешто не учиним? Да препустим све Богу и прекрстим руке?“ Мислимо да би таква реакција била манифестација страха, равнодушности, а заправо је велика храброст. Морате бити веома храбра и јака особа да бисте све препустили у Божје руке! Ваша душа мора бити испуњена поверењем у бригу и љубав Оца нашег – Бога. Стрес, умор, анксиозност од многих туга које се дешавају око нас карактеристични су за наше доба. Друга значајна карактеристика је усамљеност. Живимо у великим градовима, али патимо од усамљености. Чак иу свом дому и породици осећамо да нас нико не разуме и да не комуницира са нама, да смо сами, напуштени и да немамо на кога да се ослонимо. Немамо никога ко нас истински воли, или кога можемо да волимо. Ове ствари нас преплављују и чине да не знамо где и коме да се обратимо. Буквално, наша душа улази у егзистенцијални мрак који је дубок, а ми не знамо куда идемо нити како да изађемо из ове невоље. Ипак, Црква вековима понавља своју опомену, која се заиста чини веома важна. Помислите на човека који је оптерећен великим бременом, а неко дође и каже му: "Дај да преузмем твој терет!" Он га узима и растерећује нас, осећамо велику удобност, опуштеност. Није га узео да га баци негде другде, већ да га на најбољи начин донесе управо тамо где бисмо ми желели. Он само жели да му верујемо и да му препустимо своје бреме – то је да цео свој живот предамо Христу. Ставимо све у Божје руке. Али да ли је ово лака ствар? Као што сам рекао, ово је веома тешко јер наше сопствено „ја“ стоји на путу. Наше самољубље. Плашимо се да све препустимо у руке Божије, да се препустимо Божијим рукама. Није лако рећи Богу: „Нека буде воља Твоја!“ Рећи ћу вам нешто што често понављам. Ово је моја сопствена слабост коју сам искусио пре дуги низ година. Када сам био млад, размишљао сам да се замонашим, та жеља за монаштвом долазила је из мене. С једне стране, желео сам да останем на Светој Гори, али сам се, с друге стране, плашио да то прихватим. Како ћу оставити родитеље, напустити завичај и отићи у страно, далеко и непознато?! Питао сам једног старца: „Оче, да ли да се замонашим?“ Рекао ми је: „Моли се Богу да буде воља Његова“. Био сам престрављен. Помислио сам: "Шта ако Бог жели нешто што ја не желим?"Тада нисам могао да схватим да је Божија воља највећи мир, утеха за човека. Није могуће да би Бог желео нешто што би вас довело у тешку ситуацију. Напротив, Он вас изводи из затвора у којем се налазите на место утехе и одмора. Божја воља значи мир за душу човека, радост. Нисам могао да схватим да ако се препустим Божјој вољи, то би био највећи мир. Плашио сам се ње и самог Бога. Као дете које одведу код лекара а оно му не да да га излечи, удара ногом, диже галаму и јури низ ходнике. Не дозвољава доктору да га дира. Све док се на тренутак није замислило и схватило да то мора да уради. Неопходно је да човек победи себе и да спозна љубав Божију, како је рекао старац Пајсије – да схвати да је Бог за човека кисеоник, а не угљен-диоксид. Бог не може да створи загушљиву атмосферу у вама. Када Господ делује и говори у човеку и открива му своју љубав, тада му се открива огроман и бескрајан мир, у души влада апсолутна тишина.Тада искуством схвата да нема мира и утехе за душе нигде другде, осим у Христу. Далеко од Христа је посао, препреке, велика туга за душу. Кад је нешто од Бога благословено, онда је све дивно. митрополит Атанасије лимасолски https://atanasijlimasolski.wordpress

Дакле, ми сами не можемо проћи кроз мочваре, кроз пустиње, кроз планине овоземаљског живота. И овај пут, ма како га сами себи замислили, зна се како ће се завршити. Морамо да тражимо водича. Божанског водича. Овде нам Исус Христ пружа руку. Али ова рука ће нас водити правим путем, који се неће увек слагати са нашим жељама и теоријама, јер се од нас очекује да узмемо свој крст и идемо за Њим. Шта то значи? То значи да свака особа има своје потешкоће у животу, своје ситуације. И не треба мислити да ћемо ове ситуације произвољно мењати. Овде се, наравно, не ради о томе како неки понекад мисле да увек треба бити пасиван пред оним што нам се дешава у овом животу. Понекад се, на пример, верује да ако се разболим, онда је то од Бога, и ја нећу да се лечим. Не, наравно, не говоримо о томе. Увек треба да тежимо бољем. Ипак, здравље је боље од болести. Али постоје ситуације када је болест неизлечива. И ми то знамо. На пример, наша природна болест је последица греха који носимо. Наше старење је неизлечиво, а смрт нас чека на овај или онај начин. Не можете ништа да урадите поводом тога, морате се помирити са тим. Ово је наш крст, који се мора трпети и смирено. Не говоримо о томе. Говоримо о намерној промени ваше животне ситуације. Запамтите да нас Господ позива у одређеној животној ситуацији. То значи да Он жели да нас види управо онаквима какви смо сада, у овом положају, али само да будемо стрпљиви и да се усавршавамо према Јеванђељу које нам се нуди. Слушајте глас Божији! Свет око нас и наша срца увек нам говоре о томе. И Црква Божија са својом заповести о љубави. То је једино што се од нас тражи. Али нервирање и тежња по сваку цену да се траже неки наводно бољи путеви у овом животу није добра. Тако рецимо ако сам позван да будем доктор, или учитељ. Али то ми се не свиђа - учитељска плата је тако мала! Докторска такође! Пусти ме да постанем бизнисмен. Нећете моћи ово да урадите. То вам није дато, и колико год да желите, ма колико се мучили и трудили, ово се неће десити. Свако има свој пут, који му је Господ Бог дао. А посебно треба да слушамо шта нам се даје после крштења. Јер, после крштења Господ сваком даје своје посебне харизме, своје посебне путеве, своје посебне задатке. Ово је крст који морамо носити. Зато послушајмо речи, како Господа Исуса Христа о крсту, тако и речи апостола Павла о сараспећу, односно о смрти за овај свет. Шта то значи? То значи смрт самовољи и ароганцији. Нека не буде твоја воља, него воља Божија у сваком од нас. Не уздајте се у себе, него се уздајте у Бога и Христа – о томе говоре читања посвећена Крсту Господњем. архимандрит Јануариј (Ивлијев) http://iannuary.ru

Интервју са о. Димитријем Шишкином - „Ако неко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“... Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар да уопште не мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека? – Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо све „постигли“. Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио. – Шта значи узети крст? – Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! Ово је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и присиљавању себе на стварање добра. Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело. Одрећи се себе не значи уопште не размишљати о себи, значи мислити исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38–39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само да пропадне за вечност, већ и не учини ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину. – Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрао слободно и није обавезан за све (онда бирање нежније опције - рецимо, помагање истим просјацима а да им не дате сву своју имовину није за осуду) или као категорички захтев за све који желе да следе Христа? – Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – потпуна несебичност. Да, поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо сањали о себи. Иначе, управо се то десило са овим младићем, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш сматрати да си испунио заповест о љубави према ближњему ако си богат, а около је толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним. Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом. – Из ваших речи произилази да се не треба смиривати и мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта да радите са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више? – Да, понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10). Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема и да, када строго преиспитамо сопствене животе, још нисмо почели да чинимо ништа истински добро. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спасења. Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће то поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“. – Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо." – Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко. Ову идеју јасно изражавају свети оци речима, на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или ево још једног: „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (пречасни Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (Отаџбина, саставио св. Игњатије (Брианчанинов)). – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколицина светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање? – Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиње светима“ – управо о томе је реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о себи као о светом, изабраном народу („ви сте изабрани род, краљевско свештенство, свети народ, народ узет у наследство...“ (1. Петрова 2:9). )): ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје. Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрекидне наде у Бога. Док „самокритика” често долази управо из поноса, из неспремности да се помири са својом несавршеношћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. А ово није понизност, већ супротно осећање. Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне, оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. По нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника. – Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не? – Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу - "Телеграм" - о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији, али је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу. Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Шта можете: ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим "упропашћеним" личним животом. Такав „самопрегор“ мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног живота. Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите их разумно, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод. - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а ти је то преко потребно? Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити ово време - а када можете, морате му рећи: не, извини, Ја сам верник, не могу да живим без цркве. – И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом. – „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације . Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. А шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи? – Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, третирење околности као прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег. Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење . Осим тога, неопходно је расуђивање и савет искусних духовних људи: на крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у „шему“ бројних рестриктивних правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима. – Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим? – Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми ходимо са самопожртвовањем, носећи крст, следећи Христа кроз све кратко време нашег земаљског живота. Зато нам је и дат. https://www.pravoslavie.ru

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Где год живиш, изађи предвече, у време када Сунце почиње да залази, пре него падне ноћ. Погледај у залазеће Сунце и Месец који се уздиже. Гледај лепоту њихових боја. Сачекај звезде да изађу. Знај да је цела Творевина знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе. Живиш поред језера ? Слушај малене таласе који запљускују обалу. Ти слушаш благи додир Бога, Који ограђује душу твоју Његовом милошћу. Живиш поред мора ? Слушај океанске таласе како се разбијају у обале. Слушаш снагу Божију, чији закони руководе целокупни универзум. Дух је на водама. Вољом Свемогућег, знај да су се таласи ломили на тим обалама хиљадама година пре тебе. И ако Бог дозволи, дуго након што оставиш овај свет, таласи ће се и даље разбијати о безбројна зрна песка и бити слушани од покољења нерођених. Пада киша ? Свака кап кише у себи садржи дугу. Пада снег ? Свака пахуља снега је чудо, које не може бити опонашано. Киша или снег, знај да Бог очишћује Свој свет. Живиш у великом граду ? Изађи на авеније у којима су поређани дрвореди, раскрснице, паркове и вртове. Слушај шуштећи шапат лишћа у поветарцу. Поветарац је дах Божији, животворни Дух Свети. Лишће говори о мудрости Творца. Погледај на влати траве, скоро безбројне у броју, али никад као број милости Божијих. Гледај у лице цвећа, свако је порасло из семена чудом, свако различито, као лица човечанства која гледају у Бога. Колико год мудар човек може порасти, колико год његових радиоиница и лабораторија, никада неће бити у стању да створи један лист, или једну влат траве, или један цвет. Шуме и поља, планине и потоци, брда и језера, океани и мора, цела Творевина је само огледало силе и лепоте Божије. У свежини пролећног зеленила, у тишини летње врелине, у изненадности јесење олује, у хладноћи зимског леда, знај, да је Бог овде, са тобом. Усамљен си ? Зашто ? Никада ниси сам, јер где год пођеш, војска Творца иде са тобом. Депресиван си ? Зашто ? Какав год те бол, нанесен људима, сада мучи, твоја душа ће ускоро кренути иза времена у топлину Божанске Љубави. Одагнај тугу ! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Отац Андреј Филипс https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Почетак Успенског поста је повод за разговор о ношењу крста. Неко може да схвати фразу „ношење крста“ као апстрактни идиом, али она има потпуно примењено значење. Погледајмо, какви су нам крстови припремљени? И колико дуго морамо да их носимо? Туга, тешкоће и патње које су задесиле нашу судбину – у породици, на послу, у служби – чине наш животни крст. Колико патње може да изазове неуспешан брак или погрешан избор професије или посла, колико патње може донети болест или неправедно поступање према нама, клевете и тако даље. Ово је наш крст. Све ове тешкоће се морају превазићи. Наравно, многи од нас желе да их се отарасе. И ово је природна жеља. Оно што се може исправити без кршења заповести и без противљења савести мора се, наравно, исправити. Али постоје ствари које су непоправљиве, које се морају узети здраво за готово. Покорно прихватање воље Божије – онога што није у нашој моћи да променимо, већ само треба да се понизно подноси – јесте ношење крста. Крстови се разликују по својој тежини. Господ је припремио свакоме свој крст – спасоносни и јединствени. Ношење крста је велико дело нашег живота, то је бескрајан рад на себи, што је немогуће у било којим другим околностима. Разапињемо у себи на крсту нашег старог човека – звер – и поново се рађамо. То је мучни свакодневни посао. Одупрети се злу, очистити срце да у њему засија Христова светлост могуће је само кроз страдање. Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека. Светитељи су говорили да су до краја својих дана водили бескрајну борбу са својим старим човеком, којег су разапели на крсту. Хајде да понизно носимо свој крст, идући за Господом, из жарке љубави према Њему. Шта може бити више од чињенице да је Господ са нама, да ће доћи са својим Безпочетним Оцем и у нама се настанити! Митрополит Антоний (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-gospod-je-pripremio-svakome-svoj-spasonosni-krst

Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије торжествено је 22. октобра 2021. године, дочекан у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци. Свјатјејшег Патријарха, у чијој је пратњи Преосвећени Епископ марчански г. Сава (Бундало), дочекали су Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем, председница Републике Српске г-ђа Жељка Цвијановић, председник Народне скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, представници јавног живота Републике Српске и Бањалуке и многобројни верујући народ. После одслужене доксологије и поздравног слова домаћина, Епископа бањалучког г. Јефрема, Његова Светост је произнео надахнуто слово у коме је истакао да је народ ових крајева најбољи могући доказ "да Бог није оставио свој верни народ". Обраћајући се Епископу Јефрему и свима сабранима, Патријарх Порфирије је исказао своју радост због свог доласка у Бања Луку и „ову благословену земљу која је благословена пре свега вековним молитвама и сузама и крстом и страдањем православних Срба на овим просторима“. Његова Светост је додао да као и увек долази у свој дом код своје браће, „код оних са којима сам једно у вери, једно у Господу нашем Исусу Христу, из Којег свако друго јединство које се гради и које происходи, јесте и јединство које је нераскидиво, јединство које има свој почетак овде, у историји, али које се продужује у сву вечност“. И овога пута Патријарх Порфирије је дошао да се пре свега у љубави сусретне са њима, али и да се утеши вером њиховом. „Јер ако је овде ишта живо, ако овде ишта буја и расте и даје истинске и праве плодове - то јесте Црква Христова“ рекао је Патријарх Порфирије, који је напоменуо да је очигледно шта се све само за неколико деценија десило на овим просторима. „Онда када је изгледало да је Црква Христова не само скрајнута из живота људи који живе на овим просторима, него да заправо јесте потпуно укинута и да нема шансе и могућности да се икада појави на сцену, онда када је то тако изгледало – одједанпут, сила и љубав Божија се пројавила на овим просторима“. „Зато, браћо и сестре, на вама, вашим животима, вашом вером, Господ је показао да је Он Бог љубави и да је Он Бог који чини чуда, али чуда чини баш тамо где се изгубила свака нада да има Господа, али се није изгубила вера у Њега“ напоменуо је Свјатјејши и наставио: „То што се овде на овим просторима, у Републици Српској и шире, десило чудо да се вера из пепела пробудила и не само пробудила, него показала да је Господ жив у овом народу, јесте да је Црква Христова на овим просторима нешто што никада није престало да има своју снагу, да има своје плодове, да јесте пут и јесте начин да се Бог покаже живим“. „Зато и ми данас смо дошли да се вашом вером утешимо, али исто тако, да том и таквом вером потврдимо и покажемо, да је Црква тело Христово, тело које сачињавамо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. И да сваки човек јесте непоновљив, да сваки човек има свој посебан дар и печат, али да је свако добио дар по својој мери. Не да би промовисао и афирмисао искљуиво само себе". „У Цркви Христовој ништа није дато да буде само појединачно, да одваја и издваја било кога, макар и најмудријег и најпаметнијег и најспособнијег из тела које се зове Црква“, нагласио је Патријарх српски. „Дарови су дати баш због тога да би кроз своје посебности и различитости могли да ступе у храмонију јединства, могли да изграђују јединство. Да не послуже да бисмо ми себе промовисали на штету тог јединства. Тако је било и у Старом завету, тако је било и у Новом завету. У апостолска времена и од апостолских времена до данас, то је истина на којој почива Црква“. „Да бисмо градили и изграђивали јединство у Христу, потребно је ставити понекад по страни и оно што можда мислимо да је понекад боље од онога што други каже. Потребно је пројавити и показати смирење, како бисмо сви заједно могли ићи даље, пре свега у добру и у врлини. Пре свега у спознаји својих дарова и својих талената зашто су нам дати. У спознаји себе - како бисмо онда могли да будемо заиста пример за углед, да будемо добри и да будемо корисни и другима“. Подсетивши на речи Апостола Павла који је позивао да будемо утврђени у једној мисли и у једноме разуму, да кад год је потребно да се пројави и покаже смирење, ако то служи изграђивању јединства и тела Христовог, Патријарх Порфирије је наставио: „Ако смо једно у врлини и вери и ако су нам правила Јеванђеља и речи Христове закон по којем живимо, онда нема шансе да је могуће да и кроз супротне ставове, кроз мишљења, кроз различите идеје, можемо бити заувек поларизовани. Него, управо различитост, сагледавање сваке идеје, сваке теме, па и сваког проблема, са различитих тачака гледања, може допринети јединственом и најспасоноснијем решењу и за свакога од нас, али пре свега за заједницу, за оно што се зове Црква, а онда и за оно што из јединства вере извире као јединство народа“ поучио је Патријарх српски. „Није могуће успоставити било коју врсту напретка, било коју врсту међусобног разумевања, па самим тим ни градити кроз веру и јединство цркве и јединство народа, ако нема молитве“ рекао је Патријарх Порфирије у наставку. „Да нам Бог да разума просвећеног вером и љубављу Христовом. Без молитве, није могуће ни један педаљ себи додати, а камоли решавати суштинске проблеме смисла свога постојања, али и смисла и путева постојања заједнице“ нагласио је Његова Светост подсетивши на позив Христов и светих Апостола - „молите се непрестано“. Патријарх Порфирије је у наставку беседе подсетио да смо мудрост, знања, вештине и способности добили од Бога као дар, да употребимо на добро Цркве Христове и народа свога. „Међутим , ако не дајемо простора Богу и Његовој благодати, ако мислимо да све од нас зависи, да све можемо, да можемо без саветовања са браћом, али пре тога без молитве као темеља нашега постојања и отварања простора благодати Божије да она дејствује са нама и да ми дејствујемо у њој, а када год је то потребно да благодат Божија онда дејствује уместо нас - ако не осећамо потребу за Божијом помоћу, онда смо унапред потписали себи неуспех. Зато је важно да свака наша мисао, сваки наш покрет, све што чинимо - започиње молитвом и поверењем у Бога да нас Он није оставио“ рекао је Патријарх Порфирије и нагласио: „Ви сте најбољи могући доказ, народ ових крајева јесте доказ, да Бог није оставио свој верни народ“. Подсетивши да се данас после бројних разарања и пустоши готово свуда види храм Божији и чују звона која позивају на молитву, а да су бројне светиње којима се није знало место постојања обновљене и постоје „као жива места молитве“, Патријарх Порфирије је истакао: „Ви сте браћо и сестре дакле најбољи могући доказ, себи али и другима да Бог не оставља свој верни народ. Он зна наше путеве, Он понекад шаље искушења. Најчешће их шаље онда када ми хоћемо по својој вољи“ указао је Патријарх српски појаснивши да тешкоће настају онда „када постоји раскорак између онога што Бог за нас хоће и онога што бисмо ми хтели“, јер „немамо смирења и не молимо се Богу да нам Он открије Своју вољу“. „Кад год прихватимо вољу Божију, не само да имамо мир у души, него онда заиста идемо напред и растемо у сваком добру, растемо у Христу али и у свакој благодети од овога света. Па и кад не разумемо зашто нам се нешто дешава, негде у дубини својих душа знамо да то што јесте, јесте од Бога и зато смо Му благодарни. И да је то пут, или можда кривина, која ће извести опет на прави пут“, рекао је Патријарх Порфирије. „вером православном и молитвом господу нашем Исусу Христу, да се окупљамо увек у храму божијем, у Цркви Христовој, да ту доводимо и васпитавамо своју децу. Неће бити много труда потребно да се бринемо о својој деци, о будућности свога потомства и свога народа, ако смо успели да посведочимо јеванђељску веру и јеванђељске вредности својој деци, јер смо им дали котву из које онда све остало може да се гради. Дали смо им компас уз помоћ којег ће и кад им иде све од руке, бити смирени и скромни, неће се преузносити и упадати у самољубље и гордост који су корен свакога греха и сваке странпутице. А и кад им не иде све од руке - неће падати у малодушност, него ће знати да је Господ живи са нама и међу нама“, нагласио је Патријарх Порфирије. Још једном изразивши радост због доласка у преностицу Републике Српске, Патријарх Порфирије је рекао да се моли Господу „да да истинске и праве вере православне из које ће се развијати истински, православни хришћански живот, који ће онда и вас и све нас водити познању Бога, а из тог познања, водиће познању самога себе“ и наставио: „Из познања Бога знаћемо ко смо и као појединци али и као народ, а из тог познања себе и поштовања себе, љубави према својим даровима и својим талентима уз помоћ којих ми постајемо зрео народ и способни да развијајући плодове својих талената будемо препознатљиви за друге и обогаћујемо и друге“, рекао је Патријарх Порфирије и закључио: „Кроз ту спознају себе и своје дарове, развијање својих дарова, будући зрели, моћи ћемо са истим поштовањем да сусрећемо друге и другачије, ма ко били, ма које вере били, ма ком народу припадали. Моћи ћемо да их препознајемо као такође од Бога створене и нама дате суседе, да кроз јединство наше успостављамо јединство и са другима и тако све до осећања свечовечанског и свељудског јединства које је могуће остварити искључиво и само у једноме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Кога ми славимо овде у светом храму Божијем, али славимо Га и тако - што где год да се нађемо, знамо да све увек почиње од Њега, да се Њему враћа, да из храма излази и свете Литургије и молитве и да се том храму опет враћа. Где је дакле један у Тројици Господ и Спаситељ наш Исус Христос, слављен заједно са Својим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова, амин“. Извор: Телевизија Храм / Радио Слово љубве

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Г. Иларион у ексклузивном телефонском укључењу у програм Радија Глас, говорио је о IV Фестивалу Хришћанске културе који је у организацији Епархије тимочке одржан од 13. до 21. септембра 2021. године у Зајечару. Звучни запис беседе У разговору смо говорили и о овогодишњој доброј посећености фестивала, на коју је према речима Владике Илариона понајвише утицао одабир садржаја, међу којима посебно место заизимају премијерно приказани филмови о Светом Василију Острошком и Светом Нектарију Егинском, као и значајан део програма који је посвећен Фјодору Достојевском. Преосвећени Епископ препознао је велики значај будуће сарадње са медијима, посебно локалним медијимa у Зајечару, као начин да се подигне свест о значају ове важне културне манифестације у овом граду. Епископ је истакао и важност ненаметљиве, а квалитетне понуде духовних садржаја кроз предавања истакнутих савремених мислилаца који не долазе директно из редова црквене организације. Извор: Радио Глас

У недељу 25. јула 2021. године, на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице а поводом обележавања 81. годишњице освећења храма Светог Георгија у Бору, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у борској цркви. На светој служби уз Епископа су слижили протојереји-ставрофори Лука Јовић, Петар Поповић, Славко Јоцић, Нико Туфегџић, Душан Ћирић, протојереји Ратко Тобић и Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Самоило Шергић, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Звучни запис беседе По завршетку Литургије старешина борског храма протонамесник Радоје Мијовић уручио је дарове Епископу тимочком и бившим борским паросима који су овом приликом саслуживали Епископу. Владика Иларион је у својој беседи пожелео свима молитвену помоћ Пресвете Богородице Тројеручице и Њену заштиту од сваког искушења и зла. Да бисмо то завредили, владика напомиње да је потребно да имамо чврсту и непоколебљиву веру удружену са покајањем које мора бити и на личном и на колективном нивоу. Господ неће оставити народ свој без потврде свог присуства. Он неће оставити ниједну душу која вапи за спасењем без Царства небеског, закључио је Преосвећени Епископ и заблагодарио свима на лепом молитвеном сабрању и добијеним даровима. Извор: Епархија тимочка / Радио Светигора

Његово Преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у четврту недјељу по Духовима, 18. јула 2021. Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Како досадашњи старјешина никшићке Саборне цркве, протојереј Остоја Кнежевић прелази на дужност секретара новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, Владика и никшићко свештенство заједно са вјерним народом се, овом приликом, захвалило свом сабрату и сатруднику, пожељевши му Божјег благослова у даљој свештеничкој служби. Саслуживало је више свештенослужитеља Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројних вјерника. Преосвећени Епископ Методије је, након причешћа, сабране поучио ријечју архипастирске бесједе. Он је казао да сви који следују за Христом имају Његову судбину, сви који хоће добровољно да крену за Њим узимају Крст свој, одричу се себе и иду за Њим. „Судбина Христова постаје субина наша. Крстимо се крштењем Његовим, смрћу Његовом умиремо и Њиме васкрсавамо. Сви који иду за Њим, иду тим путем. Одрећи се себе, служити Христу и служити ономе који носи Његов лик, то јесте ближњем нашем, то је наш призив. Основа нашег хришћанског живота не заснива се на логици овог свијета, логици моћи, положаја, иметка, јер је то, кроз вријеме је доказано, пропадљиво и промјењљиво. Ми храбро темељимо живот на нечему много темељнијем, стаменијем, непролазнијем, истинитијем, бољем, на истини, правди и доброти који су друго име за име Божје“, рекао је Владика. Име Божје је и љубав и на томе, додао је он, заснивамо свој живот. „Зато треба да будемо веома храбри, а то је за овај свијет антилогика,безумље и лудост. Сви они који иду за Христом су, по логици овог свијета, луди и безумни, али оно што ћемо да добијемо, следујући Исусу и Његовом Јеванђељу, а нећемо добити иметак, јер нам то није обећано, ни моћ, ни положај, али ћемо добити близину Божју и то је једина корист коју извлачимо из овог пута ходења за Христом, одрицања од своје воље и ношења Крста, смирено идући за њим. Близина Божја и благодат је смисао и циљ нашег живота. Сви наши преци који су ишли тим путем имали су дубоко искуство и познање близине и благодати Божје“, бесједио је Преосвећени владика Методије. Додао је да данас осјећамо и тугу зато што свог сабрата и старјешину Храма, оца Остоју Кнежевића испраћамо из Никшића. „Он просторно не иде далеко, што нам је утјеха, зато што ће бити поред нашег Владике Јоаникија, али и да оде просторно далеко ми знамо да смо духовно близу и то је главно и основно у нашем животу. Просторна одредница никад није била суштинска, близина духовна, односно Божја је суштина за којом идемо и трагамо. Духовна близина не зависи од просторне удаљености, него од наше блискости Христу Богу нашем“, поучавао је Владика. Захвалио је оцу Остоји Кнежевићу за сву жртву и љубав, коју је несебично давао никшићком Храму и свима који су долазили овдје, напајали се благодатним силама Божјим. „Ја му захваљујем и за његову храброст што иде путем Христовим и што носи Крст свој отмено, племенито и достојанствено, што је смирени слуга Божји, угледајући се на Мајку Божју, који говори: Нека ми буде, Господе, по ријечи Твојој. То треба да буде задатак сваког хришћанина и свих нас који смо се овдје окупили“, поручио је изабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије. Владика је, у име никшићког свештенства и вјерног народа, о. Остоји уручио на дар икону Светог Василија Острошког, заштитника града Никшића и његових житеља. У своје име, у име свештенства Саборног храма и свештенства никшићког, као и вјерног народа од свештеника Остоје Кнежевића, ријечима пуним братске љубави, опростио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. „Шта рећи о служби о. Остоје, овој десетогодишњој у Никшићу и вишегодишњој као старјешине Саборног храма? Можемо само рећи да је била благословена, пуна жеље да узраста и да се усавршава у пуноћу бескраја, пуноћу узрастања Христовог. Према колегама јасан, недвосмилен, чист, чврст, одлучан, према народу Божјем очински брижан, предусретљив да саслуша, исповједи, прочита молитву, са пуно радости и очинске одговорности. Дјецу и омладину гледао као своју дјецу, а посебно се бринуо за многољепност цркава које су му повјерене, нарочито овог светог храма, да га украси, уљепша и што је најбитније да га уљепша благословеним службама“, навео је свештеник Јокић, истакавши: „Ми смо сви једна Господња породица гдје не смије да буде лажи и преваре, него гдје треба да царује љубав и истина. Тако смо градили пријатељство, он своју свештеничку службу испунио богочовјечанским реализмом, а пријатељство чврстином и искреношћу. Надамо се и молимо Богу да ће оно потрајати и да ће се овај круг увијек приближавати центру, да будемо ближи Господу, једни другима, а знам да ће тако бити, јер ова веза је изграђена на бескрајној љубави Господњој“. На крају се обратио и протојереј Остоја Кнежевић: „Одлазим да вршим своју службу тамо гдје сам и започео да се за њу спремам. Данас, овдје, стојећи пред вама, на првом мјесту, имам осјећај велике благодарности, најприје Богу и Светитељу Василију Острошком, који ме је удостојио да будем служитељ овог његовог велелепног и славног Храма. Сво вријеме службе у његовом храму осјећао сам се сигурно и заштићено, и када смо сви заједно пролазили неке изазовне моменте, управо, је он био тај који нам је давао снагу, храброст и сигурност. Исти такав Светитељ је и Петар Цетињски, то најбоље зна Владика Методије, који је своје монашко и послушање игумана Цетињског манастира вршио многе године. Тако и ја одлазим одавде, укријепљен тиме да ћу своје свештеничко служење вршити у близини кивота Светог Петра Цетињског и под духовним окриљем Митрополита Јоаникија, који ме је провео кроз ову службу, кроз ђаконски и свештенички чин“, рекао је о. Остоја. Захвалио је никшићком свештенству, вјерном народу, свима који су му, како је казао, пуноћу части и достојанства свештеничког указивали годинама, насупрот слабостима и недостацима са којима се он као човјек свакодневно бори у животу и пастирском раду. „У Црној Гори се граде и градиће се још много велелепних и дивних цркава, али овај храм Светог Василија има своје посебно мјесто због жртве и љубави са којом је саграђен, звог свих ових имена која су и чије су кости уткане у слободу овог града. Зато, увијек је посебна лакоћа и љепота молитве у овој светој цркви. Ја сам сигуран да долазе године благословене за овај град и за овај Храм, да ће се овај Храм обновити, украсити и уљепшати. Данас, овдје, стојећи окружени љубављу, добротом и осмјехом Владике Методија, видимо да ћемо и у његовом лику имати велико оснажење и човјека који ће пред Богом за све нас предстојати и бити заједно са нама, у свим нашим животним вољама и невољама“, казао је протојереј Остоја Кнежевић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања. “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе. Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих. “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије. Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”. “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика. Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина. “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије. Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину. “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић. Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача. Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе. “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић. Извор: РТС

У оквиру деветог издања специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког говорили смо о светитељевом присуству и његовом молитвеном покровитељству. Наведена емисија била је поткрепљена сведочанствима о чудесним литијама на чијем челу се налазио сâм светитељ и чудотворац Острошки, а посебна пажња посвећена је надасве познатој литији која је 1996. године походила Црну Гору и Херцеговину. Са радошћу смо истакли да је тада као јеромонах учествовао наш данашњи Првојерарх, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Да свети Василије непрестано походи народ свој, потврђује и сведочанство преподобног Јустина Ћелијског које смо изложили у оквиру емисије: Своје забелешке у споменичким књигама поклоника манастира Острога оставио је и преподобни Јустин Ћелијски. Он се два пута уписао у књиге острошких поклоника. Први пут је то било 23. маја 1937. године, када је као професор Богословског факултета Универзитета у Београду, као изасланик Светог Архијерејског Синода на матури и богословском испиту зрелости, боравио у Цетињској богословији. У пратњи ректора протојереја Михаила Вујисића и осталих професора посетио је манастир Острог. Следећи пут се уписао у манастирску књигу поклоника тачно после тридесет година. На празник Светих Кирила и Методија, 24. маја 1967. године, са игуманијом мати Гликеријом и сестрама манастира Ћелије, Ава је посетио и поклонио се светом Василију. И тада ће оставити занимљив запис, једну кратку молитву и молбу светитељу у којој је написао… Свети Василије, премили и превелики Чудотворче Острошки, васкрсни српски народ и Српску Цркву из свих њихових гробова духовних и гробница европских! Молим те и преклињем те кроз свесрпски вапај: опрости и помози! На Св. Кирила и Методија 1967. г. + Острог Свегрешни Архимандрит Јустин Духовник манастира Ћелије – Ваљево. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке