Претражи Живе Речи Утехе

Интервју са о. Димитријем Шишкином - „Ако неко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“... Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар да уопште не мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека? – Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо све „постигли“. Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио. – Шта значи узети крст? – Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! Ово је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и присиљавању себе на стварање добра. Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело. Одрећи се себе не значи уопште не размишљати о себи, значи мислити исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38–39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само да пропадне за вечност, већ и не учини ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину. – Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрао слободно и није обавезан за све (онда бирање нежније опције - рецимо, помагање истим просјацима а да им не дате сву своју имовину није за осуду) или као категорички захтев за све који желе да следе Христа? – Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – потпуна несебичност. Да, поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо сањали о себи. Иначе, управо се то десило са овим младићем, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш сматрати да си испунио заповест о љубави према ближњему ако си богат, а около је толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним. Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом. – Из ваших речи произилази да се не треба смиривати и мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта да радите са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више? – Да, понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10). Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема и да, када строго преиспитамо сопствене животе, још нисмо почели да чинимо ништа истински добро. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спасења. Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће то поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“. – Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо." – Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко. Ову идеју јасно изражавају свети оци речима, на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или ево још једног: „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (пречасни Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (Отаџбина, саставио св. Игњатије (Брианчанинов)). – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколицина светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање? – Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиње светима“ – управо о томе је реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о себи као о светом, изабраном народу („ви сте изабрани род, краљевско свештенство, свети народ, народ узет у наследство...“ (1. Петрова 2:9). )): ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје. Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрекидне наде у Бога. Док „самокритика” често долази управо из поноса, из неспремности да се помири са својом несавршеношћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. А ово није понизност, већ супротно осећање. Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне, оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. По нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника. – Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не? – Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу - "Телеграм" - о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији, али је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу. Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Шта можете: ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим "упропашћеним" личним животом. Такав „самопрегор“ мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног живота. Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите их разумно, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод. - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а ти је то преко потребно? Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити ово време - а када можете, морате му рећи: не, извини, Ја сам верник, не могу да живим без цркве. – И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом. – „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације . Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. А шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи? – Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, третирење околности као прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег. Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење . Осим тога, неопходно је расуђивање и савет искусних духовних људи: на крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у „шему“ бројних рестриктивних правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима. – Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим? – Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми ходимо са самопожртвовањем, носећи крст, следећи Христа кроз све кратко време нашег земаљског живота. Зато нам је и дат. https://www.pravoslavie.ru

Трећа недеља поста назива се Крстопоклоном, јер се тада прославља Часни крст и духовни плодови крсне смрти Спаситеља. Ове недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се на свеноћном бденију, после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средини поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претрпљена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило. Због тога Црква, прослављајући Крст Господњи, пева: Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим. Изношење крста обавља се на исти начин као за празник Воздвижења, али нема подизања, већ само поклоњење крсту уз појање: Кресту Твојему. Ово поклоњење крсту понавља се такође у понедељак и среду Крстопоклоне седмице на Првом часу, уместо појања: Стопи моја направи по словеси Твојему... и у петак после отпуста свих часова, када се након целивања Крста он односи у олтар. Приликом поклоњења крсту увек се певају стихире: Придите, вјернији, Животворјашчему Древу поклонимсја... Током читаве ове седмице у богослужбеним песмама прославља се Крст Господњи. Значај крста Христовог за оне који се подвизавају постом Црква је објаснила у богослужбеним песмама. Попут олисталог дрвета које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење за завршетак овога дела. Крст Христов, као знамење победе над смрћу, припрема нас за радосно прослављање Победника над адом и смрћу. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог који нам се приближава. Осим прослављања Часног крста на коме је Господ смирио Себе до смрти, у богослужењу ове седмице поста се изобличује и фарисејска гордост а похваљује се смиреност цариника. Извор: Српска Православна Црква